Emir Kusturica - Sto Jada 1b3h3n

ЕМИР КУСТУРИЦА

СТО ЈАДА

Тако одувек човек у чуду и несналажењу стоји пред човеком у себи и пред људима око себе Иво Анд рић

СТО ЈАДА Драгана Теофиловића су звали Зеко не само због т ога шт о је волио д а јед е мркву. Имао је велике очи које су вид јеле оно шт о је мало ко у Травнику примјећивао. Кад се 8. март а 1976. наслонио на банд еру, није ни сањао какав обрт слијед и у његовом живот у. Глед ао је у неонску свјет лост која се палила у Улици 29. новембра, а мучило га је пит ање зашт о 9. март а, већ пет год ина заред ом, от ац Славо заборављ а на његов рођенд ан? Тај Славо Теофиловић, капет ан прве класе, био је познат у Травнику по т оме шт о му је пријат ељ поклонио т рид есет квад рат а плочица и д есет кила љ епила, а он му се није од ужио пошт о није знао како! Док су вршњаци из улице шут али лопт у, а официри се спремали за осмомарт овски бал у Дому ЈНА, Зеко је поглед са уличне расвјет е пребацио на раскрсницу и над вожњак преко којег је прелазила пруга. - Кад бих некако могао д а из календ ара извад им 9. март , живот би ми био лакши мислио је д јечак. Није му т о била јед ина пат ња. Тешко је под носио кад би углед ао како из аут омобила лет е празне кесе „грисина“, згужване кут ије цигарет а и ост ало смеће. Сад а је глед ао „фићу“ који се брзином преко шезд есет на сат приближавао и знао је д а га чека

непријат но изненађење. Или ће му рећи: „Шт а буљ иш, пед еру?“, или ће га гађат и смећем. Уз звук сирене нечија рука избацила је кроз лепт ир прозор празну кесу на којој је писало: „бронхи оџачар грла“! - Крет ену! Зашт о прљ аш мој град ?! - т рчао је за „фићом“ и прет ећи махао кесом, а онд а је успут покупио смеће и бацио га у конт ејнер. Умирујуће је на њега д јеловала помисао д а су некад а ст вари на т ом раскршћу ст ајале много горе. Све д о 1975. пругом преко над вожњака пролазио је Ћиро и уз писак локомот иве испушт ао чађаву пару. По вјет ровит ом времену сав комшијски веш би за т или час поцрнио. Зеко није д озвољ авао д а се на балкону Теофиловића д еси т ако нешт о. Било је д ана кад а би Ћиро зачађио паром чит аву улицу, а из аут омобила љ уд ске руке у ист о вријеме избацивале су смеће! - Да ли очист ит и улицу или т рчат и на балкон, сакрит и чаршаве и јаст учнице у собу д а их чађ не упропаст и? - Зеко је у најт ежим т ренуцима д оносио праве од луке. Бат алио би смеће и от рчао на балкон. Тамо би покупио чаршаве, пост ељ ину очеве кошуљ е и т ако би веш био спасен од чађи. Мајци би ушт ед ио беспот ребно нервирање, а от пад са раскрснице почист ио би касније. Некад би га изненад ио вјет ар и од увао смеће у ријеку Лашву! То га је д овод ило д о врат а луд ила. Није могао д а под несе кад а у прољ еће, на ст аблима крај Лашве, углед а најлонске кесе разних боја. Све су личиле на зид ове у касарни „Пет ар Мећава“, гд је је службовао от ац. Трчао је и шт апом уд арао по крошњама. Кад би схват ио д а их не може скинут и и д а се од његових покушаја кесе распад ају и још више заплићу у гранчице, ост рашћено би лупао по крошњама д рвећа и на крају ломио гране. - Да ме неко глед а - мислио је - сигурно би повјеровао д а сам луд ! Његов живот је био т ежак, али је пост ојала јед на олакшавајућа околност . Имао је коме д а се јад а. У од баченој кад и у под руму чет вороспрат нице, испод ст ана у којем су живјели Теофиловићи, брчкао се шаран набављ ен за славу коју је капет ан кришом славио у д ецембру. На бет онском зид у изнад кад е ст ајало је укуцано парче д рвет а на којем је писало кред ом: Ст о јад а. Зекин ст арији брат , Горан Теофиловић, јед ва је чекао т ренут ак кад ће моћи д а се куне оцем мрт вим! Због т ога шт о је т о био хит у Улици 29. новембра. За т о је, наравно, т ребало д а капет ан Славо умре. У разговорима с млађим брат ом Горан није скривао нет рпељ ивост према оцу: - Јед ва чекам д а ст ари рикне! Зеко није прист ајао на суровост свога брат а: - Он на све мисли, већ у март у купи рибу која ће му т ребат и у д ецембру. Каква ид еја, ха?! - Нема т у ид еја, д обио џаба! - Како џаба? - Фино, корумпиро га от ац јед ног војника д а му сина пуст и кући у Нови Сад на викенд ! Брацика, т и ништ а не схват аш?!

- Како не схват ам? - Он би д ао гузе само д а нешт о д обије џабалука! Зеко је пажљ иво сишао у под рум. Кад се увјерио д а у близини нема живог ст вора, позат варао је под румске прозорчиће, а онд а навукао маску за роњење. Прије него шт о је заронио у кад у, ст авио је д исаљ ку у уст а. Прво је пот опио главу у вод у, а онд а и т ијело. Само су му ст опала вирила закачена за руб кад е кад а је Милијана Гачић, пионирски првак СР Босне и Херцеговине у шаху, закорачила у под рум. Навикла је на овај призор. Њене црно-сиве зјенице на великим беоњачама испод равне црне косе, уред но ошишане по мод елу принц Валијант , глед але су ист и призор већ пет наест д ана. Јед ино шт о није сазнала о чему т о мали човјек и риба причају. Свашт а је прет пост ављ ала. Како и неће, кад а на комад у д рвет а пише: Ст о јад а. Није т о била само рад озналост памет не д јевојчице. Она је д анима глед ала Зеку, била заљ убљ ена, али и опрезна. Чест о је т равничким улицама и сокацима прат ила у ст опу Драгана Теофиловића! Као д а је била зачарана његовом појавом. Колико је горила од жељ е д а га поглед а у очи, т олико се и плашила првог сусрет а. Чак је и смршала од љ убави. За т о вријеме, Зеко се по уобичајеној пракси повјеравао великој риби. Само повремено шаран је от варао уст а, т ек д а му д а д о знања како му је све јасно. Зеко је вјеровао оцу Слави који је прочит ао у руској књизи „Чевенгур“ д а риба не ћут и због т ога шт о је глупа. - Код љ уд и је т о д рукчије! Посебно су глупе жене које ћут е - говорио је његов от ац. - Риба нема разлога д а брбљ а! Она не проговара јер све зна, а не зат о шт о нема шт а д а каже и шт о је глупа, као шт о д руги мисле. - У мојој пород ици је т ешка сит уација. Брат Горан јед ва чека д а от ац умре, а мајка се на нож посвађала с њим. Рекла му је како чека само д а д јеца од раст у па д а бјежи од њега бест рага пошт о он мисли јед ино на своју гузицу. Ја т о вид им д рукчије. Мој от ац је д обар човјек. Чуд но је т о, мој шаране, све напољ у изглед а ко бог, а изнут ра јад ац, као војнички кревет , све је зат егнут о под конац, а унут ра д ушек се распад а, мољ ци и мишеви све изјели. Тако се и у мојој д уши све распад а, као кад миш уђе у сир! Милијана се на вријеме повлачила. Обично би на крају разговора шаран извод ио скокове по вод и, а Зеко је вјеровао д а је т о од рад ост и шт о није био сам. - Март носи шкарт - говорили су ст арији кад а би се от апали први сњегови. Без обзира на т о д а ли је било т ачно д а сурови прелаз из зиме у прољ еће многи Босанци и Херцеговци нису преживјели, Зеко није волио март . Схват ио је д а се на његов рођенд ан заборављ а због осмомарт овског слављ а, али је за ручком започињао причу која је привид но т екла у д ругом правцу. - Шт о се не слави д ан мушкараца? - пит ао је мајку. - Зат о шт о је овд је мушкарцима сваки д ан празник! - Па шт о је морало баш 8. март а, шт о није неки д руги д ан? - Да би Славо заборавио на т вој рођенд ан! - церио се Горан. И ове год ине пород ица Теофиловић је изашла у свечану осмомарт овску шет њу. Мајка Аид а и Горан су ћут али. Вјеровали су д а је т ако бољ е пошт о је Славо на сваку изговорену ријеч имао најмање ст о т еорија које поништ авају све шт о се пред њим изговори! Зеко је изненад а ст рчао низ бријег и закорачио у Лашву. Зауст авио се насред ријеке, а вод а је јед ва прелазила преко његових чланака. Хт ио је д а привуче пажњу свога оца. - Зашт о се грађани не д оговоре и не очист е Лашву, т о је наша јед ина ријека?

- Излази из вод е, фасоваћеш упалу плућа! Мораш ли т и бит и сваком лонцу поклопац?! плашила се мајка Аид а д а јој син пост аје ст армали. - Дијет е зд раво размишљ а! Насред ријеке углед ао је већи камен. Није се обазирао на мајчине ријечи, глед ао је како вјет рић мијења површину ријеке и вид ио сит но камење које се назирало крај његових ст опала. - Мора д а испод ових каменчића ст оје велике ст ијене које ништ а не може д а помјери! помислио је. - Све је као са нашом фамилијом, ми се све над амо д а ће бит и бољ е, а т у нешт о т ешко ст оји на д ну шт о нам не д а д а мрд немо! Послије Аид ине д руге наред бе изашао је из Лашве. Мајка му је скинула ципеле и рукама т рљ ала прст е, па послије својим т оплим д ахом покушавала д а му загрије т абане, д ок је Зеко очекивао д а ће га за наград у от ац помиловат и. - Шт о, болан, Славо, не загрлиш своје д ијет е? Неће т и рука от паст и! - Није зд раво! - Шт а није зд раво, пољ убит и своје д ијет е? - Свијет ом харају невид љ иви вируси, а не Руси и Американци како се чини! Свијет ће због т ога пропаст и! - Велика шт ет а ако овакав свијет пропад не! Загрли, болан, д ијет е!

Команд ант касарне „Пет ар Мећава“, пуковник Лазо Дробњак, т ешко је под носио шт о његова жена није могла д а род и д ијет е. Обузет и т им осјећањем, он и његова Свет лана кренули су у Дом ЈНА. Кад а је вид ио д а је сусрет са капет аном Теофиловићем неизбјежан, прогут ао је кнед лу. Није га цијенио као професионалца, а још мање као човјека. Знао је д а Славо у свом ст ану д ржи цивилна од ијела крагујевачких војника. Тако су војници могли д а се преко викенд а пресвуку т е д а по игранкама пију и лове сојке. Некад а су бјежали у Крагујевац, највише кад а је Славо био д ежурни касарне. На т ај начин он је изражавао локалпат риот изам и везаност за завичај, али је срозавао углед касарне, а посебно команд ант а. У ст вари, пуковник Дробњак би мањак професионалне од говорност и опрост ио свом капет ану. Он није под носио Славу као човјека. На Голији, д ок је т рајала војна вјежба, пуковник је врт ио чашу вина у руци и глед ајући флеку на ст олњаку пит ао капет ана прве класе: - Човјек је пост ао од мајмуна, је ли? Шт а т и, Славо, мислиш у шт а ће се човјек прет ворит и? - То су пит ања за памет не главе, а не за нас прашинаре! - Ја мислим д а се у д аљ ем развоју човјек неизбјежно прет вара у коња! - Како знат е, д руже пуковниче? - Па, глед ам у т ебе, Славо, и све ми је јасно! - У мене глед ат е?! - Ти си, Славо, прави коњ, липицанер... ха-ха, парад ни коњ... брсс, бррррс! - пуковник је

почео д а рже као коњ. Смијао се т олико гласно и кашљ ао, д а је у јед ном т ренут ку почео д а се гуши. Ст рпали су га у „кампањолу“ и од везли у санит ет гд је је д обио кисеоник и нормализовао д исање. От ац није ост ајао д ужан овом Дробњаку. Причао је о њему све најгоре, посебно свом куму који је рад ио за КОС. Кад год би у кругу касарне углед ао капет ана Славу, Дробњак је рзао гласније или т ише, зависно од расположења. Док су се широким ст епеништ ем пењали у велику салу Дома ЈНА, Дробњак је увесељ авао Теофиловиће. Рзао је као коњ. От ац је кисели осмијех ширио од уха д о уха и вјеровао д а Аид а и д јеца нису знали о чему се рад и. Шаховски т урнир, симулт анка коју је играо велемајст ор Глигорић са војним лицима и цивилима Травника, изазивао је пошт овање и т ишину у Дому армије. Чули су се само љ уд ски кораци по шкрипавом под у и лупкање фигура по шаховским т аблама! Међу шахист има поред аним у д уги низ била је и Милијана Гачић. Ухват ила је Зекин поглед д ок је Глигорић вукао пот ез. Она је спуст ила поглед на т аблу, од играла брзо шт а је т ребало, па су јој очи полет јеле поново према Зеки. Велемајст ор је примијет ио д а д јевојчица игра шах насумице и д а глед а у д јечака. Он је прст има лебд ио над фигурама, брзо повукао свој пот ез и от ишао д аљ е. Зеко се збунио од поглед а д јевојчице и пот рчао на д ругу ст рану према под ијуму на којем су се окупљ али чланови школског хора. Милијана је знала д а је ово ид еална прилика за упознавање. Напуст ила је т аблу прет рчала преко сале и зауст авила Зеку у т ренут ку кад је закорачио на под ијум. - Ја т ебе знам! - То т и и није нека пљ ачка! - Али знам т е већ д уго! - Шт а ме брига. - Ти се мени свиђаш. - Шт а т о причаш?! Вид иш ли д а нас сви глед ају?! Зеко је нест ао у хору. Милијана се врат ила д о своје т абле гд је је са смијешком чекао Глигорић и чуд ио се. Велемајст ор је глед ао у т аблу и није могао д а повјерује у распоред фигура на шаховском пољ у - меч је био неријешен! Пат -позиција! Кад а му је т о пост ало ст о пост о јасно, насмијао се и аплауд ирао д јевојчици. Сви присут ни позд равили су аплаузом под виг Милијане Гачић. Само се Зеко скривао у посљ ед њем ред у хора и јед ва чекао д а започне свечана акад емија и д а у хору запјева химну, „Хеј, Славени“.

Аид а Теофиловић се 9. март а 1976. пробуд ила с т ешком главобољ ом од лошег вина и свађе са мужем на синоћњој забави. Прославу Дана жена она је искорист ила д а му изговори све шт о је т рпила у посљ ед њих пет наест год ина. Пажљ иво је от ворила врат а и ушла у д јечију собу. Кад је под игла зелену ролет ну, свјет лост је зачас испунила малу прост орију. Зеко се нагло д игао с кревет а, от ворио очи и шкиљ ећи рекао: - Опет касним на први час! - Данас т и је нед јељ а, т вој рођенд ан, блесане! помиловала га је мајка по коси и пред ала му поклон. На пут у д о кухиње Зеко је обукао ручно плет ени џемпер шприцано плаве боје. Насмијао

се кад је вид ио свој лик у оглед алу. У кухињи му је брат Горан пред ао поклон. Биле су т о рум-плочице умот ане у масни папир, па је од мах ист рчао д а купи хљ еб у гранапу, који је био д вад есет ак мет ара низ улицу. Аид а је пот рчала на врат а носећи винд јакну: - Прехлад ићеш се! Обуци нешт о! Врат ио се из гранапа са хљ ебом и од мах од резао фрт аљ , од ст ранио сред ину и у њу ст авио свих пет рум-плочица. Највише на свијет у је волио хљ еб са чоколад ом и кад а је загризао рођенд ански поклон, рекао је: - Ово нема нигд је на свијет у! Послије д оручка Зеко је кренуо у акцију. Иако је била нед јељ а, он је уобичајене рад ње извршавао по ут врђеном распоред у. Запалит и нафт арицу била је мала умјет ност . Довод и од вод вазд уха није било лако обезбијед ит и, т ребало је уст има прод уват и цјевчице. Због т ога су рођенд анске рум-плочице д обиле укус лож-уљ а. Пресуо је нафт у у пећ и д ок се у мислима пит ао д а ли ће от ац опет заборавит и на његов рођенд ан, кап нафт е је канула на мајчин рођенд ански поклон. - Сад ће т и, Аид а, бит и т опло, немој д а бринеш - нагео се у кухињу као Чарли Чаплин кад вири иза угла неке куће, а руку је д ржао напољ у како мајка не би вид јела флеку нафт е која се ширила на рукаву. От како је от ац купио „варбурга“ каравана, комшије са првог спрат а су конст ат овале д а више нема комараца у близини зград е. Кад а се ст арт ује д вот акт на машина, она избаци облак д има који прекрије приземљ е и побије инсект е све д о првог спрат а. От ац је т врд ио д а ст вари никад а нису д овољ но чист е и д а је неопход но д ржат и јед но око 24 сат а на глањц новом „варбургу“! „Варбург“ је био на свом мјест у, а Зеко је био спреман д а још јед ном ист акне муд рост свога оца: - Како је памет ан Славо! Он паркира возило испод банд ере, т ик испод град ске расвјет е. Лопови бјеже од свјет ла! - Ти си, бураз, или буд ала или т и ноге смрд е?! - Ја буд ала? - Славо је крет ен! Слијед ило је рођенд анско исповијед ање шарану. Силазио је низ ст епенице и на улазу у под румску прост орију испред њега се испријечила Милијана д ржећи у руци букет бијелих ружа. - Срећан т и рођенд ан! - Шт а рад и шаховски првак СР Босне и Херцеговине у Ст о јад а? - То је мање важно! - А шт а је више важно? - Ја т ебе обожавам и желим т и срећан рођенд ан! Спремна сам све д а учиним за т ебе. Иако није био сигуран д а би започео било какав разговор, збунило га је шт о је д јевојчица

од мах нест ала. Био је спреман д а расправи с њом неке ст вари. Нико нема право д а улази у његових Ст о јад а. Чак ни от ац, за чију љ убав се већ т олико д уго бори. Кад а би га барем помиловао или пољ убио, прешао би чак и преко јед ине препреке. Сама помисао на град њу викенд ице у Доњој Сабант и ст варала је у Зекиној глави врт оглавицу. „Варбург“ је био мали д а прими сав мат еријал који може послужит и за град њу викенд ице. Сваке д руге нед јељ е у мјесецу, кад а Славо није д ежурао, пород ица Теофиловић крет ала би на пут у Србију. Већ код Сарајева аут омобил се зауст ављ ао, а от ац је започињао скупљ ање од баченог грађевинског мат еријала. Није му било д овољ но кад би гепек препунио бет онским блоковима, поломљ еном циглом, цемент ом и цријепом. С т ешком муком је зат варао ст ражњи поклопац на аут омобилу, па је већ на сљ ед ећем зауст ављ ању грађевински мат еријал т рпао Аид и, Горану и Зеки у наручје. Паузу код кафане „Семафор“, на планини Нишићи, пород ица Теофиловић није д оживљ авала као обичан пред ах. Вођени очевом руком, Теофиловићи су се осјећали као његова пјешад ија, а пут који вод и према викенд ици у Доњој Сабант и д оживљ авали су као војну операцију. Аид а, Горан и Зеко су излазили из „варбурга“, т ет урали, кашљ али и јед ва д олазили себи. Пажљ иво су од лагали из наручја најразличит ије врст е грађевинског мат еријала и скривали га иза пољ ског ве-цеа над ајући се д а га нико неће покупит и прије него шт о се они врат е. Аут опут Београд -Ниш зад авао је оцу главобољ у. Кад а би углед ао занимљ иву гомилу мат еријала, Славо се плашио кочења и ланчаног суд ара. Онд а је, као д а је у пит ању војна акција, зауст ављ ао аут омобил и са ст рашћу рат ника чинио прекршај. Био је спреман д а погине возећи уназад . То су били т ренуци највећег узбуђења у мирнод опским условима за капет ана прве класе. Док се крет ао у рикверц, ни сам не знајући зашт о, лакше је замишљ ао како су грађевински елемент и већ узид ани у викенд ицу. Окренут т ако, глед ао је преко мат еријала и лица својих најближих како „варбург“ кривуд а и није му било лако д а од ржи правац како би ст игао д о гомиле коју је прет ход но запикирао. Зеко је с рад ошћу извиђача узвикнуо: - Ено, т ат а, т амо је усамљ ена гомила! Вирећи иза блокова напукле цигле, Аид а и Горан зглед али су се у чуд у: - Како гомила може бит и усамљ ена? - Па вид иш, ено т амо - показивао је Зеко и у рет ровизору хват ао очев поглед очекујући д а му намигне и наград и га за д обро извиђање. Кад би ут оварили „усамљ ену гомилу“ у аут омобил, „варбург“ се прет варао у под морницу која ће се сваког часа насукат и на д ну мора, а пут ници ост ат и без кисеоника. Аид а би спазила д а се Зекини и Горанови поглед и мут е, па би с т ешком муком ослобод ила јед ну руку и от ворила прозор. У условима напорног пут овања унапријед и уназад , пород ица би пот пуно изгубила ид еју о времену. О прост ору није више могло бит и говора. Кад а би број промјена у крет ању напријед -назад над машио сва очекивања самог оца, он би примијет ио д а пород ица липсава, па би посегнуо за цит ат има. Сјет ио се јед не филозофске муд рост и и рекао: - Два корака напријед јед ан назад , т ако је говорио велики Лењин! Помисао на Лењинова корачања ст ворила је код мајке и синова ист у ид еју о прост ору и о времену! По њиховој рачуници пород ица се крет ала д ва корака напријед , д ва назад . Тачније, њима је било јасно д а т у није било крет ања. Јер кад су ст игли у Доњу Сабант у, т ај рачун је нарушен само загрљ ајима са д јед ом и бабом, Славиним род ит ељ има, и временом за које је Славо, плашећи се провалника, закачио на зид викенд ице т аблу из Друго г свјет ског рат а на којој је писало: „минирано - опасно по живот “.

Капет ан прве класе је журио назад у Травник на д ежурст во. У Зекином сјећању и у оквиру „варбурговог“ прозора, ост ајали су т ужни поглед и бабе и д јед а који се крст ио д ок су његов син, снаха и унуци од лазили. Баба би још успјела само д а убаци пршут у „варбурга“, а вријеме је у Зекиној глави попримало обрисе врт лога. Као д а бјежи из т ог врт лога, Зеко је ушао у кухињу скривајући флеку од нафт е на рукаву џемпера. Изглед ао је као напад ач „Парт изана" Вукот ић, који је навлачио рукав преко шаке кад а од лучи д а ријеши ут акмицу. Мајка му је саопшт ила д а је от ац послао поруку по војнику куриру: - Хоће, сине, Славо д а се нацрт амо у касарни за јед ан сат ! Каже д а т и је спремио поклон! - Није могуће? - Ако не вјерујеш мени, прочит ај шт а пише! - Каже Горан д а си му синоћ свашт а наговорила! - Нема т о везе с т обом, обуци капут . - Шт а нема, д а т ебе није било, никад се не би сјет ио Зекиног рођенд ана! - Пуст и т о, ево пише д а т и је спремио нешт о незаборавно. - Ја нешт о мислим д а ће ми поклонит и бицикло? - узбуд ио се Зеко. Озареног лица Зеко је први грабио пругом којом је некад Ћиро везивао Сарајево и Травник. Аид а је с муком ст изала Горана и била је срећна: коначно ће њен муж урад ит и нешт о по вољ и њиховог сина. Зеко је био узбуђен, мисли су му се замрсиле пот пуно. Није могао д а замисли нијед ан поклон! - Ако мисли д а се искупи, мора д а од ријеши кесу - рекао је Горан. Зеко се сјет ио како је мајчин брат показивао слику д јечијег аут омобила. - А шт а ако ми је купио авион који се на фед ер испали и лет и па слет и и ништ а му не буд е? Или малог вучјака д а ми поклони? - над ао се Зеко. Мајка Аид а је с т ешкоћом ст изала д јецу. У њеној ут роби кувао је немир због синоћњег бала гд је је прет јерала с пићем и своме мужу сасула све у њушку. - Мушкарцима т реба све сасут и у брк! - говорила је она. Ипак, осмијех јој није силазио с лица. - Ст ант е, д јецо, испад е ми д уша, полако ако за бога знат е! - викала је она за синовима. Као д а је јурњава преко прагова без жељ езничких шина била игра, мала прослава Теофиловића, обрт у њиховом живот у који от ац Славо увод и с новом праксом и рођенд анским поклоном. - Ако т и не поклони барем јед рилицу, д абогд а црко! - Горане, прекини! - викнула је мајка и замахнула т ашном д а га уд ари, а он је убрзао ход и избјегао уд арац. Зеко је помислио како се ово крет ање према касарни разликује од њихових пут овања у Доњу Сабант у. Вријеме је прот ицало у сваком поглед у, нису га зауст ављ але очеве и Лењинове ид еје. Вријеме се чуло као вјет ар који је шумио преко ушију Драгана

Теофиловића. Његовим т ијелом се ширио осјећај слат ке ст репње. Млађи вод ник прве класе ст ајао је испред касарне „Пет ар Мећава“. Кад су се Теофиловићи зауст авили, он се насмијао и помиловао Зеку по коси. - Добар знак! - помислио је Зеко. - Како ст е, д ругарице Аид а? - Врло д обро, служимо народ у! - од говорила је она показујући на своју д јецу. Попели су се у „кампањолу“ и од везли се према хангару. Свраке су у великим јат има над лијет але касарну „Пет ар Мећава“. Кад а се „кампањола“ зауст авила испред хангара, млађи вод ник је помогао слављ енику д а изађе из возила. Тешка врат а хангара от ворила су се и појавио се капет ан прве класе, Слава Теофиловић. Он је показао на чет ири паркирана т енка Т-84. - Добро д ошли, д раги моји! - рекао је Славо. Зеко је с од ушевљ ењем глед ао у оца. - Мора д а ће поклон бит и као ват ромет за Дан републике! - помислио је. От ац је изненад а ухват ио Зеку за руку и повео га ка т енку. Дјечак је без д аха глед ао у очеве очи. Приближили су се моћној машини, а онд а је неки војник са т енковском капом извирио из круга на поклопцу т енка. Слијед ио је по ко зна који пут војнички позд рав. Славо је под игао Зеку и пред ао га војнику. Снажне војничке руке су преузеле д јечака и с лакоћом га спуст иле у ут робу т енка. Он је сјео крај т енкист е. Мајка, от ац и брат приближили су се кружном от вору. Зеко је вид ио своју пород ицу у т ом кругу. Нет ремице је посмат рао помјерање руку војника т енкист е и под изање па спушт ање прекид ача на конт ролној т абли. Војник је изненад а узео Зекину руку значајно га поглед ао и показао његовим кажипрст ом на црвено д угме за покрет ање мот ора. Он је упит но поглед ао у оца, овај је великод ушно климнуо главом и д јечак је прит иснуо д угме. Кад је загрмио мот ор, Зеко је осјет ио силу свих хиљ ад у коњских снага које су преко челичног оквира машине преносиле вибрације на њега, али и на т ијела пород ице Теофиловић. Све се т ресло од неизмјерне силе, челик је д рхт ао, Зеко је поигравао, његови образи, његово срце! Из непознат их разлога т ад а је први пут пред њега ст игла слика Милијане Гачић. Све се т ресе, а пред његове очи ст иже Милијана. Свид јела му се њена фризура, а од својих очију помислио је д а су њене! Славо је поглед ао у Аид у спуст ио зат им поглед према Зеки, испружио руку махнуо му и рекао: - Драгане, сине, срећан т и рођенд ан! Дјечак није чуо свог оца. Био је обузет снагом мот ора и чекао рођенд ански поклон. Мислио је д а је прит исак на црвено д угме у т енку био увод у свечани т ренут ак. Није схват ио д а је рођенд анском слављ у д ошао крај. Теофиловићи су се враћали кући шут ке. Зеко је упит ао брат а: - Какав ли ће бит и мој живот кад су ми рођенд ани овакви? - Догод ине т и не гине јед ан пуцањ из вазд ушне пушке! - Мој живот је нула - Зеко је пот рчао некад ашњом пругом д а његов брат не вид и сузе које су му клизиле низ лице.

Трчао је према кући. Убрзо је пород ица заост ала за њим. - Живот не вријед и - мислио је он. - Све је т о ст о јад а! Осјет ио је т оплину кад а је кроз своју д ушу пропуст ио лик Милијане Гачић. У ст вари, он је сабирао ко га све воли и хт ио је д а од т ог позит ивног збира од узме ко га не воли! Да се све зна. Мајка га воли јер је мајка, т о је у ред у! Брат је брат , т а се блискост д оказује само ако га неко из улице напад не и т о се сабира! От ац воли само себе, а т о се од узима. То ремет и чит ав рачун. Кад а све сабереш, ост аје му Милијана и она се не рачуна. Из неког д воришт а крај пруге залајао је пас, он се зауст авио и поглед ао преко оград е. Док је Зеко рукавом брисао сузе, вучјак се испет љ авао из ланца нашт икланог од комад а различит е д ужине и ширине. Изглед ао је као јед ан од оних паса који су се још увијек привикавали д а не буд у вукови. Зараст ао и прљ ав, глават , а режи као д а је побјеснио. Дјеловао је опасно, али т о Зеки ништ а није значило. Пас је осјет ио близину љ уд ског ст вора, од бацио се зад њим ногама и у намјери д а вид и ко му прилази с леђа, ост ао д а виси испред куће без ослонца на испуцали бет он! Зеко није могао д а глед а како се живот иња мучи, ут рчао је у д воришт е, повукао ланац спет љ ан око псећег врат а и живот иња је прест ала д а завија. Прид игао се пас на ноге, нагло се окренуо, спуст ио њушку, под игао очи према Зеки и ујео га за ст опало. Дјечак је јаукнуо од бола. Укочио се од ст раха и глед ао како пас режи. Од прит иска и т рзања ланац је прекинут . Сад а се пас пот пуно спуст ио на т ле и ослобођен кренуо према Зеки. Док се повлачио, од ст раха је д јечаку попуст ио мјехур и низ ноге му је цурила мокраћа. Док се ст опу по ст опу извлачио из д воришт а, чуо је Аид ин глас: - Бјежи напољ е, д ијет е убого! Горан се најбољ е снашао, од мах је от кинуо лет ву из оград е. Велики ексер је ост ао на крају па је њиме циљ ао у главу пса! Пас је појурио према Зеки и поново га угризао. Сад а за бут ину на д ругој нози. От ац Славо се зауст авио уз оград у и нијемо посмат рао д огађаје у д воришт у! Аид а је повукла сина за капут , а Горан се преко оград е нагео и ексером на врху лет ве пот рефио пса право међу очи! - Само буд алу може д ва пут а угрист и везан пас! - рекао је капет ан Славо.

По поврат ку кући у Зекиној глави су од звањале очеве ријечи: „Само буд алу може д ва пут а угрист и везан пас“. Знао је д а т а реченица има још неко значење. Није ни покушао д а га от крије, али му је било јасно д а је баш он, Драган Теофиловић, т а буд ала и шт о је најгоре, т ако мисли његов от ац. Колима Хит не помоћи Зеко је превезен у амбулант у д а прими т ет анус. Те вечери је од уговлачио са свим рад њама које су раније пред спавање обављ ане муњевит о. Дуго се купао у кад и напуњеној т оплом вод ом, чист ио зубе и посмат рао своје лице у оглед алу. Легао је у кревет . Шут ке је глед ао у плафон. Брат је крај њега чит ао ст рип. - Да ли је живот непромјењив као и д но ријеке? - Шт а бунцаш? - Глед о сам д анас, вјет ар пуше, површина ријеке се мијења, поглед аш у д но, а т амо ништ а ни макац! - Ништ а т е не разумијем?!

- Ја хоћу д а све промијеним! Горан није схват ио д а је његов брат очајан, иначе би с њим разговарао. Зеко је чекао д а укућани заспе и д а сиђе у Ст о јад а. Бол од псећег ујед а није прест ајала, али т о је био мачји кашаљ у од носу на изујед ану д јечију д ушу! Негд је око поноћи, кад а су заспали, не само његови укућани него и гот ово цијели Травник, он је кренуо у под рум. Од лучио је д а т о буд е посљ ед њи од лазак у Ст о јад а. Кад а је сишао у под рум, није провјеравао има ли кога у околини. Са обале Лашве вјет ар је д оносио зиму и непријат ан мирис кроз от ворене под румске прозоре. Помислио је, не знајући зашт о, на оне ст ијене на д ну ријеке које се вијековима не помјерају. Од уговлачио је са скид ањем пижаме. Као д а је прижељ кивао д а неко д ође у Ст о јад а и не д озволи му д а направи глупост . Присјет ио се како је у комшилуку јед ан човјек причао о д војици браће. Млађи брат је скочио са пет ог спрат а и пао на асфалт , а ст арији брат изашао је на прозор и рекао: - Пизд а ли т и мат ерина глупа - и пљ унуо за њим. Сви су у улици говорили д а је т о глупост . Е, он је сад а од лучио д а направи сличну глупост . Скинуо је пижаму и бризнуо у плач. Али, сузе га нису од врат иле од глупост и. Поглед ао је у комад д рвет а на којем је писало: Ст о јад а. Попео се на шт окрлу крај кад е и зажмирио. Тијело се т ресло од зиме и од ст раха. Свакнм секунд ом т ијело се све више т ресло и д а није било т ако, можд а би сишао са ст олице. Осврнуо се око себе и скочио у кад у. Докје пад ао у вод у, кад а је склизнула са јед не од чет ири цјепанице на које је била пост ављ ена. Ормар са зимницом наслоњен на кад у се преврнуо, врат а су се от ворила и т егле с т уршијом просипале су се по под у. Невјероват на али ист инит а ст вар д есила се у сну Милијане Гачић. Тегла с парад ајзом се разбила, а парад ајз се скот рљ ао низ ст епеништ е испред њеног улаза. Парад ајзи су поскакивали низ њено ст епеништ е, а она је, иако није била сигурна д а ли се пробуд ила, преко спаваћице навукла мант ил, обула ципеле и пот рчала за парад ајзом. Жмирећи под вод ом, Зеко је чекао д а се угуши. Шаран га је непомично глед ао. Чекао је д а чује причу. - Само буд алу може д ва пут а угрист и везан пас, у праву је от ац - рекао је шарану под вод ом и од лучио д а се угуши. Док су се под румом кот рљ але напукле т егле с паприкама, а киселина плавила под , д јевојчица је т рчала хауст орским ст епеницама. Ово је у њеном живот у била најважнија парт ија. Трчала је право према кад и. Тамо је вид јела шарана како млат и репом по површини вод е по којој је плут ало голо т ијело Драгана Теофиловића. Ухват ивши га испод рамена и ст ењући од напора, свукла је беживот но т ијело на под . Положен на леђа Драган није д авао знаке живот а. Први пољ убац Драгана Теофиловића и Милијане Гачић д есио се 10. март а 1976, у јед ан сат послије поноћи. У ст вари, т о је било вјешт ачко д исање. Уст а на уст а. Сан заљ убљ ене д јевојчице је помогао д а се Зеко врат и у живот . От ворио је очи и заплакао, па се насмијао кад је по ко зна који пут Милијана наслањала своја уст а на његове усне. Љубав најуспјешније усмјерава суд бину, а т ешка суд бина није вјечна! Тешке д ане у живот у Драгана Теофиловића и раније су смјењивали лакши и вед рији. Милијана и Зеко провели су љ ет о на брзацима Лашве, у њеном горњем т оку, љ убили се, урлали од среће, уд арали ногама и рукама о вод у, јели сенд виче са ајваром, т аманили т решње, а онд а се качили за сеоске камионе који су вукли сијено и из зад овољ ст ва извикивали своја имена. Тад а, какве рад ост и, ништ а д руго за њих није пост ојало него живот уд воје. Кад а нису били зајед но, а т о се д ешавало само ноћу, т олико су мислили јед но на д руго д а се, у ст вари, нису ни разд вајали. На крају љ ет а у јед ном брзаку Лашве, загрљ ај је обезнанио и јед но и д руго па су се спојили у јед но т ијело.

Љубав је највеће чуд о у љ уд ском живот у, може д а усмјерава слобод не љ уд е, али не и суд бину војника професионалаца. И пуковник Милоје Гачић је прекоманд ован у Скопљ е, у пет ак 14. јуна 1977. За Драгана Теофиловића т о је био црни пет ак. Пат ио је много и није размишљ ао о буд ућност и. Научио је д а се успјешно бори с т ешким мислима. Било му је јасно д а више неће сваког д ана чекат и Милијану испред школе, буд ит и се ујут ро, купит и прве кифле и објесит и их у кеси на шт еку њених улазних врат а! И џаба т и све приче, од е његова љ убав. Живот је, ипак, ст о јад а. Али овога пут а знао је како д а се од брани јад а. Ст ајао је на аут обуској ст аници и колико год д а му је било т ешко, сад а се осјећао као млад ић. Пуковник Гачић је паковао санд уке и кофере у аут обус, он и Милијана су се д ржали за руке. Хт ио је д а помогне д оброћуд ном пуковнику, а овај му је показао према својој кћерки: - Ид и т амо, немаш т и сад а времена за глупост и! љ убили су се иза аут обуса т олико много д а им је полицајац који је пролазио запријет ио кажипрст ом. Кад а опомена није урод ила, пришао је д а т ражи личне карт е, а онд а је Милијана изуст ила не од вајајући усне од Зекиних: - Ми смо малољ ет ни, немамо личну. - Много т е волим! - рекао је Зеко. - И ја т ебе, највише на свијет у! - Ја т еби д угујем живот ! - Ти мени д угујеш само јед но! - Шт а, реци?! - Обећај д а ћеш испунит и обећање! - Обећавам! - Да ћеш ме јед ног д ана пронаћи! - Кад а? - Било кад а и било гд је! - Ако т е икад а срет нем, ја ћу се т обом оженит и! Покварена сирена аут обуса и облак д има који се ширио из пробушеног ауспуха и мијешао са прашином на макад амском д руму, ст варали су звук и слику у којима је нест ала Милијана Гачић. Она глупост научила је Зеку д а сваки пут кад га обузму т уга и т ешке мисли, од ред и мјеру и ст иша осјећања, ма колико непод ношљ ива она била! Уост алом, кад а би и покушао д а учини глупост , нема Милијане д а га спасе! Као мелем на рањену д ушу д ошла је очева прекоманд а из Травника у Мост ар. Шт а би он у Травнику без Милијане Гачић? Волио је послије школе д а сјед и на обали, глед а у бист ру Нерет ву и д а шаљ е љ убавне поруке у боци. За разлику од Лашве, Нерет ва је у њему буд ила много д убљ а осјећања и озбиљ није мисли, зелена и д убока, са површином која се непрест ано мијењала и са корит ом и каменим ст ијенама које учвршћене леже на д ну и не мијењају се хиљ ад ама год ина. Тако је и он прижељ кивао д а га живот пронесе кроз неку спект акуларну ст рују, д а му вјет ар који и личи на љ уд ске жељ е д онесе неку новост и д а му из коријена промијени живот ! Баш као шт о ст рује и вјет рови мијењају површину Нерет ве! Кад а срет не Милијану, т јешио се он, живот ће пост ат и вјечан и непромјењив.

Мост ар је пробуд ио још јед ну особину Драгана Теофиловића. Без обзира на т о шт о послије оне глупост и није размијенио нијед ан поглед , а камоли ријеч са оцем Славом, од њега је наслијед ио организат орске способност и и војничку пед ант ност . Кад а је у Мост ару гост овао сарајевски рокер Љубиша Рацић, он му је помогао д а организује концерт . Био је т о нови живот Драгана Теофиловића. Ид еално мјест о д а буд е запажен а д а не буд е у првом плану, т о је посао роуд ија у рокенролу. Није било концерт а у Мост ару гд је Зеко није био катица за све, организат ор за ког се чуло и у Сарајеву а кад је група „Забрањено пушење“ гост овала у „Кулушићу“, повед ен је на прво гост овање и т амо освјет лао образ. Прекоманд а Славе Теофиловића била је ујед но и крај његове војничке каријере. Било је т о послије припреме за д олазак д руга Тит а у Мост ар. Славо је из касарне у ст ан д онио велику југословенску заст аву. - Хоћу д а заст аву чврст о прикачит е за онај д ржач на углу куће! Зеко и Горан су беспоговорно извршили зад ат ак. От ац је планирао д а, кад а Тит о д ође у Мост ар, свечано позд раве маршала са балкона. Тако је и било. Кад а је маршал т ри д ана касније ст игао у посјет у Мост ару, пород ица Теофиловић, свечано од јевена и у ст аву мирно, ст ајала је на балкону. Све је урађено како је наред ио капет ан прве класе. Возећи се у от вореном „мерцед есу", Тит о је примијет ио д а је јед на заст ава ст ављ ена наопачке и пит ао Џему Бијед ића: - Шт а је ово, бога т и, д а нисмо у Русију д ошли?! Дисциплински пост упак прот ив Славе због наопачке пост ављ ене заст аве није био јед ини д огађај који је од ред ио крај његове неславне војничке каријере, али т о је био и крај зајед ничког живот а пород ице Теофиловић. Послије т ога он је скинуо униформу, а његове свађе са Аид ом ушле су у завршну фазу. Ст ан је већ био под ијељ ен. Насред д невне собе су ст ајали ормари, зајед нички прост ор је преполовљ ен. У јед ном д ијелу живјели су Аид а и д јеца, а у д ругом Славо. Чим би се ои појавио у кући, она би гласно негод овала преко ормара. Почињала је полако и смирено, а д ок би гласно изговарала како је капет ан прве класе Славо Теофиловић уништ ио њен живот , управо у т им секунд ама спознавала је колико је њен живот заист а промашен и т ад а би пад ала у ват ру и вришт ала. Он никад а није реаговао, био је равнод ушан према жени и д јеци. Јед ног д ана от ишао је по цигарет е и није се врат ио. От пут овао је у Скопљ е код швалерке и т амо от ворио молерску фирму која му је д оносила уносне зарад е. Гд је год се појавио са својим мајст орима, он је комуникацију започињао: - Ко вам је ово рад ио? - па не сачекавши од говор д од авао би: - Зид ови морају најмање т рипут д а се глет ују ако хоћет е д а ово на нешт о личи! Без емоција и снажних акценат а, он је врло убјед љ иво д јеловао на мушт ерије.

Као шт о је Зеко 1976. очајавао глед ајући у неонска свјет ла шт о му от ац не д арује поклоне за рођенд ан, т ако је рат не 1993. сјед ио на обали Саве. Била је нед јељ а и он је успављ ивао кћерку Свет лану. Плавокосу љ епот ицу род ила му је београд ска правница Звезд ана. Мирна и блага жена која је ст рпљ иво под носила Зекина чест а пут овања. Упознали су се кад а је Зеко са бенд ом „Забрањено пушење“ први пут ст игао у Београд . Ноћ прије вјенчања роуд и је рекао буд ућој жени: - Свиђаш ми се и желим д а буд еш моја жена, али т у има јед ан проблем... - А т о је? - Ако се појави Милијана Гачић, пиши пропало...

- Неће ваљ д а! - Звезд ана није озбиљ но схват ала Драгана, иако је на неки чуд ан начин повјеровала д а је т ако од ан и брижан човјек може свакога д ана изненад ит и д оносећи нагле и невјероват не од луке. И најмањи вјет рић промијени ст ање на површини ријеке, а рјечне ст рује у врелим август овским пред вечерјима учине д а човјек повјерује како ништ а, чак ни камена т врђава, ни чит ав град не ст оје т ако пост ојано и чврст о као шт о се чини. Свејед но шт о, д убоко испод површине, ст оји непојамно чврст т емељ . - У ст вари - помислио је он - т врђава и чит ав град ст оје на д ну ријеке, а слика град а и свега шт о се на ријеци прелама јест е као и мој живот . Све т о лелуја на вод и, рађа се и нест аје у живот у као и ова слика која ће ускоро, кад зађе сунце, пот пуно нест ат и, а на ријеци ће засијат и само улична свјет ла. Слика коју човјек вид и чест о је завод љ ива! Да није т ако, љ уд и не би могли ни д а преживе. Јер, не живи се од сурових ист ина и непромјењивих закона, него управо од над е и промјена у које наивно вјерујемо. Тако и буд е, само шт о живот нису привид и жељ а - с т ом мишљ у је август овске нед јељ е 1993. ушет ао у Кнез Михаилову гурајући колица са уснулом кћерком. От како се распала Југославија, посао роуд ија све више је замјењивао рад на промоцијама ст ранака и полит ичким изборима. Тешко му је пад ало шт о нема више рокенрола. Враћајући се с т ерена, најрад ије је шет ао управо Кнезом, јер је т у могао д а вид и познат а лица, љ уд е из сад а већ бивше Јут ославије. Рат је још увијек т рајао и Зеко је био срећан кад углед а земљ ака из Мост ара, Травника или Сарајева. Чак и ако га није знао, климнуо би главом, а кад а би вид ио неког познат ог, сит би се испричао. У ст вари, он је жалио за прошлим временима, ма колико д а у његовом живот у, а погот ово у д јет ињст ву, није имало за чим посебно д а се жали. Ипак, са усхићењем је реконст руисао прошлост , а најрад ије осамд есет е кад а је Југославију са Запад а запљ уснула ид еја побуне и вјере у бољ и свијет , а послије Тит ове смрт и и ид еја слобод е. Кад а је ст игао на крај Кнез Михаилове, испред њега је прот ут њао т рамвај и от ворио слику Калемегд анског парка. Полако је гурао колица са кћерком која је и д аљ е спавала. Сунце је свјет луцало на крошњама ст абала кад а је из неког аут омобила зачуо познат глас. Ст о јад а. Окренуо се и углед ао како „бе-ем-ве“ кочи, от варају се врат а и из клола излази Милијана Гачић. Згод на и од јевена у скупу од јећу, са равном косом. Кад а је скинула наочари, углед ао је њене велике очи и препознао поглед рањиве жене. - Ти? - Ја! - Од акле т и? - Из Минхена, т амо живим и играм шах. Узбуђен и збуњен њеним изглед ом, није могао д а не примијет и како она на себи има скупоцјени накит , злат ан женски сат . Ост авио је колица с д јевојчицом на прелазу и пот рчао према аут омобилу. Загрлио је Милијану, а она је ост ала без д аха. У т рену се њено узбуђење од загрљ аја са вољ еном особом прет ворило у ст рах. Вид јела је како су колица са његовом кћерком кренула низбрд о Париском улицом. Само је успјела д а му покаже прст ом, он се окренуо и пот рчао за колицима, а онд а је и Милијана т рчала за њима. Колица су кривуд ала и ко зна како се д есило д а је т ог попод нева избјегнут а кат аст рофа. У ст вари, било је т о д руги пут д а се ова жена појавила у његовом живот у као спасилац. Јест е д а је била нед јељ а и д а није било саобраћајне гужве, али Милијана је у

д јелићу секунд е ухват ила д јевојчицу д ок је испад ала из колица која су уд арила у камену оград у. Плакао је и није знао д а ли више плаче због избјегнут е несреће или од среће шт о је поново углед ао жену свог живот а. Сјели су у „бе-ем-ве“ и од везли се без ријечи на Бежанијску косу. Ту је он изнио д јевојчицу, ст авио је у колица љ убећи је успут , брзо се испео на т рећи спрат , позвонио и ст рчао низ ст епенице. Све је било ист о као у т равничкој Улици 29. новембра, кад а је као д јечак звонио на врат а д јевојчицама у зград и и, прије него шт о би оне ст игле д о кваке, он се т рчећи као мет ак губио на улици. Све у ст раху д а га не препознају.

ТО ТИ ЈЕ ТАКО, ПА ТИ ВИДИ Кад а сарајевску кот лину зароби фебруарска зима, у школу ид ем са појачаном од јећом. Корачам улицама као д а се крећем сибирском т унд ром. Руске зиме познајем из прича мог оца, Браце Калема. Док Азра Калем, моја мајка, зиму зове бешт ија, от ац не скрива од ушевљ ење уд аљ еном т ачком на географској карт и. Хлад ноћа ме т јерала д а у руке д увам оно мало д аха којег бешт ија није ст игла д а смрзне. Гријала ме слика мога оца који сјед и у канцеларији зград е Извршног вијећа СР Босне и Херцеговине, д ржи се за рад ијат ор и гори од жељ е д а вид и Сибир. Мени д ође д а се прет ворим у шљ иву, крушку, јабуку или барем т решњу. Да спад нем ко крушка са гране на т раву, д а ме ништ а не боли и т ако се спасем од зимске море. Па д а се фино у живот врат им кад а се побољ шају живот ни услови. Кад би т о могло?! - Температ ура је у пад у, а жива у т ермомет ру показује т рид есет и д руги под јељ ак испод нуле. Ово је, нема сумње, најхлад нија зима у посљ ед њих шезд есет год ина! Вуко Зечевић, Хид ромет еоролошки завод Босне и Херцеговине... слушали ст е јут арње вијест и Рад ио Сарајева... пошт овани слушаоци, сад а је т ачно сед ам сат и и пет наест минут а, д обро вам јут ро овог т рећег фебруара 1971, из нашег ст уд ија слијед и емисија „Уд ри коло наоколо“... С пад ом т емперат уре, моје облачење пост аје слојевит процес! Баш као и полит ичка сит уација. Спикер на рад ију каже д а је полит ичка сит уација у свијет у сложена. Иако сумњичаво глед а на полит ику, Азра новинама и рад ију вјерује. Мени т у нешт о не шт има! Упозоравам је д а има разлике између слојевит е и сложене сит уације, али она од махује руком. - Камен је слојевит , а карт онске кут ије су сложене! - т врд им упорно. - Још си т и мали д а правиш примјед бе! Шут им и не могу д а се свађам, т ринаест год ина, много сам млад ! Лице мога оца се не вид и од пјене за бријање. Он ст оји испред оглед ала, чини ми се д а непот ребно д уго размазује чет ком по лицу. На њему су само гаће и пот кошуљ а, није му зима. Мајка се обукла, она уст аје прије свих, пије кафу и наст ављ а причу од синоћ: - Код нас на факулт ет у повећавају плат у ид ућег мјесеца! - Од лично! - То значи д а ид е повећање свима! Шт а је с вама? - Извршно вијеће Републике Босне и Херцеговине изузима се из уобичајене праксе! - Па и ви ст е на буџет у д обићет е повишицу. - Ми нећемо.

- Хоћет е, него т и кријеш од мене колика т и је плат а! - Како кријем? - Фино, колка т и је плат а? - Довољ на. - Ет о вид иш, још ме зајебаваш?! - Не зајебавам! Он приђе својој жени и пољ уби је, а на њеном лицу ост ане комад пјене. Од пољ упца она од мах заборави на причу о плат и. - Кад би макар ове т воје бешт ије објавиле ванред ну сит уацију? - Ко су т еби, д ушо моја, бешт ије? - Твоји шефови у Извршном вијећу! - Онд а сам и ја бешт ија? - Ниси, јер т и немаш право д а прогласиш ванред но ст ање! Он је прекинуо бријање, заврт ио очима 360 ст епени укруг и на крају успио д а од обровољ и своју жену. Чак му је Азра рекла: - Блент о, ст ани, онесвијест ићеш се... Ајд е реци пред сјед нику д а има више од минус т рид есет , смрзнуће се д јеца, хеј! СР БиХ није прогласила ванред ну сит уацију. Азра не оклијева као д ржава. Испод пант алона, поред обавезне пижаме, сад а морам д а обучем и д ебеле гаће! Све пост аје слојевит ије него шт о је било раније. Или, како она каже, сложеније. Ст ојим у ход нику, глед ам се у великом оглед алу, окрећем се и са које год ст ране поглед ам, ист а ст вар. Вид им како су моје ноге криве и са жаљ ењем конст ат ујем д а се никад а неће исправит и! Да ли су у вези т анке ноге и крат ки зуби у д оњој вилици? Кезим се и глед ам у ноге. - Ово је хлад ан т алас из Сибира, ист и онај због којег су Наполеон и Хит лер изгубили рат ове од Руса! каже от ац и сипа „пит ралон“ на лице. - Боже, Брацо! Може ли временска прогноза без полит ике?! - каже мајка Азра и обува ципеле. - То није полит ика, ја говорим чињенице - конст ат ује от ац и веже крават у. - Шт а су чињенице? - пит а мајка и облачи капут . - Званични извјешт ај Вуке Зечевића и Хид ромет еоролошког завод а Босне и Херцеговине! - Нисам чула д а Вуко у прогнози спомиње Хит лера и Наполеона!

Сурови климат ски услови, као рука која вад и кант у са вод ом из бунара, извукли су из моје главе необична пит ања. Изглед а ми д а су нека од њих чист а филозофија. На поврат ку из школе мучило ме пит ање: ко сам, шт а сам, од акле сам и куд а ћу?! Испричао сам т о

мајци. - Ти си још мали, а већ фант азираш. Није т о за т вој узраст ! От ац није под носио боранију. Зат о се обрад овао кад а је вид ио како ми је више ст ало д а буд ем памет ан него лијеп! - Славни њемачки филозоф, Имануел Кант , пост ављ ао је т аква пит ања! - Је ли и он живио у вукојебини као ми?! - пит ао сам. - Не знам гд је је живио, али није псовао! Али д обро, још си т и мали, кад нараст еш кашће т и се само! Азра није срећна кад њен муж Брацо послује у кухињи. У ст вари, она прит ајено бјесни! Пост аје прет јерано љ убазна и смјерна. Личи на црни поклопац на „прет ис“ лонцу који кроз чет ири рупице пропушт а пару под прит иском и пишт и. Брацо комад е меса и поврћа баца у лонац опонашајући гест е д иригент а Херберт а фон Карајана! Ст вар је разумљ ива. Уз попод невно спавање т о је јед ина кућна акт ивност која му је прист ајала. Све ово рад и јер послије т ога слијед и наград а. Након спавања је од лазио у кафану на шприцере. Та акција је извођена под именом т арли-т арли, лит ар бијелог вина и лит ар киселе! Азра је пост ављ ала ст о и шапут ала д а је не чује Брацо: - Ст о пут а је практ ичније кад ја спремим кромпир-пире и фаширану шницлу! Послије његових хохшт аплераја, ко слушкиња, чист им парад ајз са прозора, сјецкани лук скид ам са т елевизора, а фаширано месо ст ружем са врат а! - Кад од спавам, мислим д а ћу прошет ат и д о чаршије на кафу! - Нема шт а д а мислиш, хоћеш сигурно и нећеш на кафу! - Него? - На шприцере! - Шт а знаш, можд а не од ем?! - От ишао би т и и кад а би, не д ај боже, започео т рећи свјет ски рат ! - Не брини, свијет ом влад а равнот ежа сила, хлад ни рат ! - Зат о код т ебе не влад а! - Прет јерујеш, Азра! Сваки пут је изговарао ову реченицу д а би шт о лакше заспао. Брацо Калем је т онуо у сан на посљ ед њем слогу имена своје жене! Ред овно га је успављ ивало д уго -рааа... Мене је занимало шт а би било д а му се жена звала Џенифер? А могло се д есит и д а из Енглеске д овед е невјест у, т амо је био на специјализацији год ину д ана. Или д а се т а жена, моја несуђена мајка, звала Курт , или Нимур?! И т о је могло бит и јер је био велики пошт овалац покрет а несврст аних! Тад а мој от ац не би корист ио посљ ед њи слог имена своје жене за успављ ивање. Не може се т онут и у сан са -урт или -мур. Кад а човјек бољ е размисли и схват и какву промају би т ребало д а направе усне и изговоре Курт ... Нимур, јасно је д а т у нема сна! То су имена која се изговарају у т ренут ку буђења! Значи д а мушкарац на Балкану, и кад а о т оме не мисли, размат ра сваки д ет аљ прије женид бе. Ту ништ а није спонт ано као шт о се чини и као шт о т врд е научници на Запад у! Чак и кад а т оне у сан, Брацо зна како се влад а т ерит оријом. Он т врд и д а су најслађе прве секунд е сна. Тиме се хвалио као д а је ст уд ирао биохемију, а не новинарски факулт ет :

- Мозак т ад а изазове слат ку т екућину и прослијед и је правац на језик! Брацо је закуњао на каучу а ја сам писао зад аћу и глед ао како д ише. Његова кошуљ а се д изала и спушт ала равномјерно, горе-д оле. У мени се пробуд ила мисао како се може д есит и д а ост ане без д аха и д а умре! Поглед је био фиксиран за његове груд и. Од јед ном се кошуљ а више не помиче. Груд и ст оје, он т ихо кркљ а и као д а се гуши! - Дише или не д ише? Дише, не д ише, д ише, не д ише... Да ли ово мој от ац изд ише? првих неколико секунд и пиљ им у њега без осјећања. Иако ми се чинило д а је мрт ав, сјед им непомичан. Скочим онд а нагло са ст олице и ухо наслоним на његово срце. Лакнуло ми је кад је д убоко изд увао вазд ух из плућа и наст авио са прекинут им д исањем. - Дише! Послије буђења, Брацо не воли д а прича. Тешко се враћао из снова и Азра је избјегавала д а са њим започиње било какав разговор. Покушала је д а му скрене пажњу на велику хлад ноћу, а у ст вари је хт јела д а га зад ржи у кући. - Шт а би т и фалило, прочит аш неку књигу, попричаш са сином? - Ево вид иш, д ај руку! - узео је моју руку и ст авио је на срце. - Чим крене њено звоцање, мени срце прескаче! - Ја т и због т ога и говорим! Ост ани у кући барем јед но вече, причај са д јет ет ом! - Прекјуче нисам нигд је излазио! - Зат о шт о је била ут акмица на т елевизији! Док је от ац ст ајао на врат има, мени је пот екла суза. Ја плачем са закашњењем. Тек т ад а ме ст игла т уга од попод невне помисли д а Брацо због прекид а у д исању може д а умре. Глед ао сам га и помислио како ће он ст варно јед ном умријет и. Сузе су нијемо клизиле низ моје образе, а он је т о вид ио. Није знао зашт о сам заплакао, па је облачећи капут показао према мени и рекао: - Ет о вид иш, Азра, шт а т и рад иш! Шт о т и т о т реба? - и изашао ван.

Нед јељ а је, а т емперат ура је у благом пораст у. Азра замишљ а д а снијег не би смио д а пад а на д ан од мора. Међут им, бијеле пахуљ ице не чују шт а она мисли. Кроз кухињски прозор се јед ва назиру јабланови од сњежних пахуљ ица, д ок она пост ављ а т ањире и есцајг. Ст абла не мичу и т о њој пад а т ешко као и очев рад на новом босанском лонцу! Глед ам у црни поклопац који пишт и на „прет ис“ лонцу и слушам како ми крче цријева. Пара пишт и, излази из све чет ири рупице, а са врхова јабланова гомила снијега се ст ропошт ава на ст епеништ е... Иако се јабланови д ижу према небу, зима је и њих понизила, при врху су савијени као д ва брат а Бамбулића из улице. Њих д војица су превисоки за наш узраст . Касније ми јабланови личе на д ва кошаркаша који послије т ренинга у ФИС-у, погрбљ ени журе д а попију пиво у кафићу код Даворина. Изненад а, црно д угме прест аје д а пушт а пару и т о је знак д а је ручак гот ов. Азра покуша д а д игне поклопац, а Брацо благо зауст ави њену руку. Он се нагне над от ворени лонац, ја за њим, на крају све т роје глед амо у гомилу хране. Ми пиљ имо у босански лонац.

- Сад а се месо распад а ко д уша, вид и! - показивао је от ац. - Како се месо може распад ат и ко д уша? - Филозофе, т о се само онако каже! - Али ст варно, како се распад а д уша? Распад а се под налет ом вулгарног мат еријализма! - Онд а се не распад а, него је од несе вјет ар ко шт о разнесе маце у прољ еће! - Још си т и мали! Лако т и је сад а д а фант азираш, живот је реалност , кад нараст еш, кашће т и се само! Хт ио сам д а буд ем зачин босанском лонцу! Брацо је т о јед ва д очекао пошт о није од олио т аласу вулгарног мат еријализма. Кренуо је д а јед е месо. Мрзило ме је д а слушам како мљ ацка д ок жваће: - Јебена је вукојебина! - Ено га опет ! Филозоф, а псује! - Па шт а?! Тако Азра говори. Ти, Азра, сад а шут иш? - Шт о шут им? Не шут им! - Колико пут а си рекла: „Шт а сам ја Богу скривила д а живим у овој вукојебини?“ - Ст ара прича! - Брацо од махне руком. - Шт а ст ара прича! Да смо ишт а ваљ али, не би нас запало д а овд је живимо?! пот паљ ује ват ру Азра. - Добро, а шт а би било д а живиш у Сибиру? - Не знам како је у Сибиру, али овд је не ваљ а! - Шт а т о, мајке т и, т олко фали овд је? - Овд је не живиш ко човјек, па на крају и не умреш ко човјек! - А како се т о умре ко човјек? - Лијепо! Кад а умреш т амо гд је послије сахране љ уд и не ст ружу блат о са ципела! - Него шт а рад е? - Кад а умреш т амо гд је миришу борови, под ногама т и шушт е иглице и шишарике! Брацо је волио кад а Азра оригинално глед а на свијет . Највише због т ога шт о је т ад а преко залогаја могао и он д а каже шт а о т оме мисли. Тешка рад ња. Кад а говориш и јед еш, чему д ат и право првенст ва? Залогају или ријечи? Обично ријеч има пред ност , али мисао може д а залут а, па глад зна д а прогут а ријеч! Иако т врд е д а човјек бољ е мисли кад је глад ан, т о не важи за мог оца. Он је ријет ко глад ан, али ипак се изражава јасно. Имао је д угу праксу говорења преко залогаја. Спасавало га је т о шт о није волио д а описује прост е рад ње и д а набраја шт а му се све д есило. Због т ога се није губио у ономе шт о је изговарао.

- Значи, човјек је у пред ност и кад а умре на мору? - Човјек је у пред ност и кад а живи на мору, па према т оме и кад а т амо умре! - Колико ја знам, човјеку је свејед но гд је умре?! умијешао сам се у разговор. - У праву је Алекса. Кад си већ мрт ав, јебе т и се гд је си умро! - Само ви филозофирајт е, д а смо нешт о ваљ али, живјели бисмо на мору!

- Температ ура је и д аљ е у пад у, жива у т ермомет ру показује т рид есет и т рећи под јељ ак испод нуле. Зима 1971. је најхлад нија год ина, а хлад ни т алас који је захват ио нашу земљ у ст игао је из Украјине и зад ржаће се још најмање нед јељ у д ана... - започеле су попод невне вијест и Рад ио Сарајева. - Бешт ије и д аљ е ништ а не под узимају - љ ут и се Азра, д ок Брацо спава на каучу. Глед ам како д ише. У мени се поново буд ила мисао о т оме како се може д есит и д а от ац испуше ко д ушица од фуд бала! - Да ли д ише или не д ише? Дише, не д ише, д ише, не д ише... - овога пут а осјећања ме нису т јерала д а скачем са ст олице, иако ми се на ист и начин чинило д а су очеве груд и непомичне. Прво сам неколико секунд и, глед ајући како не д ише, поново без осјећања пиљ ио у његове груд и. Мајка је прала суђе, а моје је срце снажно лупало: - Поглед ај како ми срце лупа! - Ништ а т о није, т и си млад и зд рав, ено т и скије па се скијај! Нешт о ме т јерало од ужарене пећи напољ е, на хлад ноћу. Као д а сам ја био заљ убљ еник у Сибир а не от ац! Нагиб улице Јабучице Авд е и окуке које кривуд ају према Војној болници велики су изазов. Синд икалне скије, како је Азра рекла, биле су посљ ед њи „крик мод е". Ознојен од копчања баканџи и везова на скијама, ход ао сам узбрд ицом према кући Лазаревића. Није ми пало на памет д а се спушт ам низ залеђене ст епенице као ост али! Али, д овољ но је било д а вид им како сви из улице, ко је како умио, т анд рчу на сањкама, лигурама и скијама, па д а за т рен промијеним од луку. Не т рпим д а буд ем на репу д огађаја. Глед ам испред , све д јеца млађа од мене пиче низбрд о, па скрену низ ст епенице. Од ст раха, али и од зад овољ ст ва, вичу: - Чампраааз, чувај, хало! - избјегавајући д а уд аре д ок прет ичу сањкаше и скијаше испред себе. Срце лупа, хоће д а искочи кроз ребра, али нема назад . Чучнем у јаје као Жан-Клод Кили и кренем низ ст епенице. Вид им како се приближавам улазу у Војну болницу! Умјест о д а направим крист ијанију, ноге су се саме од ржале на правцу. Рукама машем напријед назад , неколико пут а. Горуша је ст рма и залеђена, па је чувар Војне болнице от ворио врат а вид јевши д а ћу изгинут и ако т о не учини. Глед ао је у мене као у пушчано т ане. - Винт ај, мали, од е т и у хенд ек! - викао је војник чувар. Кухиња Војне болнице била је смјешт ена у приземљ у зград е, уд арио сам у кувара који је

ист оварао кромпир. Кроз под румски прозор, он је пот рефио право у велики казан с пасуљ ем. Мој рођак Нед о, син мајчиног брат а, слабо је чуо и због т ога је говорио неумјерено гласно. Био је шофер, а у слобод но вријеме се бавио вајарст вом. Имао је снажне руке, волио је жене, причало се д а коју он пропуст и кроз своје шапе, т о јој је било горе него д а прође кроз цент рифугу. Увијек је почињао или завршавао свој говор реченицом: „То т и је т ако, па т и вид и“. - Немој т о д а причаш женама, помислиће д а си шмокљ ан! - Још сам мали, немам ја ништ а с њима! - То је најважније у живот у мушкарца. Док је Азра прала суђе, Брацо је шапут ао Нед и: - Превише филозофира за своје год ине! Нађи му какву д јевојку! - Је ли, Алекса, јеси л’ т и почео д а д ркаш? - Шт а! - поглед ао сам према мајци. Од звецкања есцајга и вод е која је цурила из чесме она није чула о чему ми причамо. - Шт о ће ми т о д а ме зову д ркаџија! - Мораш јед ном почет и. - Још сам мали, не морам! Од вео ме је на ст рану и рекао: - Напуниш кад у врућом вод ом, закљ учаш врат а, легнеш у вод у и десанка шакић! - Ја сам љ евак! - био сам бијесан као рис. - То т и је т ако, па т и вид и! Црвен у лицу од бијеса, д о смрт и љ ут на овог Нед у, ист рчао сам на зиму. Није ми се враћало у кућу. Нисам хт ио д а уђем унут ра све д ок Нед о није изашао и од везао „фап“ ГП „Враница“ са црвеним т аблицама. Касније, ист е ноћи, из мог кревет а на ћилиму се вид јела сјена врат а која се от ворише. Под игао сам очи и углед ао конт уре мога оца иза чијих леђа је ост ала сијалична свјет лост ход ника. Он је пришао мом кревет у. Поглед ао је према мајци. Спавала је, а њена глава са виклерима вирила је испод јоргана. - Хм... - шапут ао ми је он право у ухо. - Она пат и од реуме и зат о велича живот на мору! Ми нисмо мачји кашаљ ! Југословени! Знаш ли т и колико је наших љ уд и важно у свијет у?! - Знам! - Да т и набројим? - Немој сад а! Сут ра! - сувише се приближио. Нисам могао д а т рпим алкохолна испарења. Колико он воли д а прет јерује кад прича о нашој ист орији, ја бих се напио кад а бих га пуст ио д а их све наброји!

Заспао сам на крају зиме и пробуд ио се у прољ еће. - Температ ура је у пораст у, а вод ост ај на главним југословенским ријекама је забрињавајућ... - чуо се почет ак извјешт аја из Хид ромет еоролошког завод а. Послије т ога је кренуо д ет аљ ан извјешт ај и бројеви које нисам никад а разумио. Ст игло је прољ еће упркос Азрином увјерењу д а Сарајевом већ влад а лед ено д оба! То се вид јело на крошњама испред наше куће. Оне су ст ид љ иво позелениле, а мене је прошла жељ а д а буд ем шљ ива, јабука, крушка или барем т решња. Кроз прозор се вид јело како су јабланови мирно д очекали промјену, зелено лишће је попунило изд ужену крошњу, а вјет ар није био јак па је шум лишћа д опирао д о мојих ушију као д а шушт и вод а за кафу која кљ уча на решоу. Ст епеницама су пролазиле д јевојке у мини-сукњама, па се и у мени пробуд ило прољ еће. Разликовале су се не само по крат коћи и боји сукње, него и по кроју, али и по брзини којом су грабиле узбрд о. Ове шт о су пружале д ужи корак показивале су већи комад ноге, а кад а су силазиле низ ст епенице, нису буд иле никаква осјећања. Уопшт е, кад љ уд и ид у низбрд о, нешт о се д еси с њиховим т ијелима. Пост ану од бојни. Нацијепао сам д рва у шупи, врат ио се и наложио казан. Кад се ват ра разгорјела, од врнуо сам чесму на кад и. Напунио сам кад у врућом вод ом и т ако кренуо ст опама рођака Нед има. - Шт а ће т о бит и д а т и пуниш кад у? - Ништ а... То т и је т ако, па т и вид и! Свјет лост је у попод невним часовима на крошњама јабланова ст варала свјет луцаве т ренут ке, а т е слике усхићења т рајале су и по неколико секунд и. Захваљ ујући кољ енима која су сијевала у мојим мислима и ст рујала мојим т ијелом, жива у т ермомет ру се попела за неколико ст епени. С промјеном год ишњих д оба, психичка ст абилност куће Калема озбиљ но је узд рмана. Највише д оласком љ ет а! Не само због разд рагане ат мосфере. Од јед ном се вид и колико бора има на љ уд ским лицима. Ипак, нест ају намршт ени поглед и. То ме рад ује. Брбљ ивост коју сунце производ и код пт ица и љ уд и знат но се појача у јуну. Азра већ планира пут овање на море у август у: - Боже, шт о ја већ нисам на мору? - Ко т и брани? - Па шт о јед ном не од емо зајед но? - Ти знаш д а је мени д окт ор забранио врућине због прескакања срца. - Онд а ја од ох са Алексом! - Их, како бих ја волио д а могу с вама у Дубровник, па послије купања у град ску кафану на слад олед ! - Шт о т и т реба д а лажеш?! - Како лажем? - Ти никад а ниси волио слад олед ! - Ко каже д а ја нисам волио слад олед ? Ја сам у Прагу на саст анку Треће инт ернационале јео слад олед , д рага моја, усред зиме, а т и, вид иш, ниси ни знала д а се слад олед јед е зими?!

У ст вари, он је јед ва чекао д а послије нашег од ласка може слобод но, колико му д уша жели, д а упражњава акције т арли-т арли! - Ево за Алексу џепарац! Пришт ед ио сам од т ринаест е плат е! - Ти мене правиш буд алом, помоћник минист ра има велику плат у! Шт о ми јед ном, ко човјек, не кажеш колика т и је плат а? - Толико нећу моћи д а т и изађем у сусрет ! Ту је разговор прест ајао јер је свака нова ријеч могла д а произвед е свађу. Али, вид јело се т о по т оме како глед а у свога мужа, Азра није од уст ала од над е д а ће јед ног д ана знат и колика је његова функционерска плат а. Ако се д еси д а сунчање пост ане олимпијски спорт , Азра ће освојит и злат ну мед аљ у. Чим смо ст игли у Дубровник, ни ст вари нису биле распаковане, Азра је купила маслиново уљ е од човјека који нам је изд ао собу. Прво је намазала по чит авом т ијелу мене, па онд а себе. Наслоњени на зид ине ст арог Дубровника, личили смо на љ уд е који чекају ст ријељ ање. - Сунчање је најбољ е кад човјек ст оји, Де-вит амин равномјерно д опре д о кост ију! - Да ли т о значи д а је човјеку најбољ е д а умре ст ојећи? - Нећемо сад а о смрт и, није мјест о! - Ти си рекла како би више вољ ела д а умреш на мору него у Сарајеву! - Ја сам рекла д а бих више вољ ела д а живим на мору! - А т о значи д а би вољ ела и д а умреш на мору? - То су приче за нашу вукојебину! Вид и т амо! показала је на ужарену куглу која се губила иза морске површине. Легла је на обли камен и вид јело се колико јој год и т оплина. У праву је био Брацо. Азрина филозофија се рађа у чест ицама њене крви из којих се развија реума. Осјет ио сам т о на т абанима који су горјели од камена. Сунце чит ав д ан. - Кад а сунце излази и залази т реба га глед ат и у очи. Бацам камење високо према небу и чекам т ренут ак кад а камен из велике висине бућне у вод у. То ми личи на т ренут ак ист ине. Кад а човјек изговори неку важну ист ину, она само бућне. Борба Азре и Браце око т ога гд је т реба живјет и, па, како каже Азра, и гд је т реба умријет и, нема т о бућ. Ту д ва бућ т реба д а се споје у јед но бућ-бућ. Да би било јед инст вено бућ. И д а би се поништ иле разлике. Кад а смо се врат или кући, Брацо ми је шапнуо: - Немој мајци д а кажеш, ја сам имао инфаркт ! - Срце?! - Тежак живот , ст ресне сит уације! Али, молим т е, мајци ни ријечи. - Добро! От ишао сам у школу. Није ми било т ешко д а сазнам шт а је т о инфаркт . Друг из разред а ми је рекао: - Инфракт , т о није ништ а, мој д јед о имо шес’ пут а!

Најгоре ми пад а чување т ајне д ок се купам. Нервира ме т о шт о ми т ешко зарађено црнило на кожи од лази у сливник кад е. Мој главни ад ут на физичком васпит ању управо от иче у канализацију. Жао ми је шт о испод ат лет ске мајице неће бит и мојих црних рамена. Нећу више личит и на Абеби Бикилу, марат онца из Ет иопије. - Је л’ се каже инфракт или инфаркт ? - Инфаркт ! - Мој д руг каже инфракт . - Какве т и везе имаш са инфаркт ом? - изненађено је пит ала Азра. - Никакве, от ац јед ног мог д руга фасово инфракт ! - Инфаркт ! - Инфракт или инфаркт , ако се оволико буд ем купао, нико више неће вјероват и д а сам био на мору! - Добро, немој још неко вријеме, али послије часова физичког мораш! - Али нећу т рљ ат и спужвом т ијело, само т уш?! - Може!

- Температ ура је у благом пад у иако са сјевера Ат лант ика пут ује фронт који ће проузроковат и нест абилно вријеме. Ове нед јељ е ће преовлад ават и промјењиво вријеме, али се већ ид уће очекује почет ак д ужег сунчаног период а... - био је прецизан у својим извјешт ајима Вуко Зечевић из Хид ромет еоролошког завод а Босне и Херцеговине. Била је нед јељ а и јаблан је знао д а је д ан од мора. Није се савијао како он зна у вријеме смјене год ишњих д оба, кад а се они као рвачи ухват е у кошт ац и кад а јесен не може т ако лако д а заузме своје мјест о у кухињском прозору. Све је мање д јевојака и жена које су пролазиле узбрд о у мини-сукњама. Обукле мант иле, па ме поглед кроз кухињски прозор више не привлачи. Немам времена д а опажам промјене у природ и. Какви јабланови и бакрачи! Шт а има д а ми се т у више савијају, т е д а личе на ово или оно?! Жмирим и испод капака се провлаче она кољ ена која су у рано прољ еће парад ирала испред кухињског прозора. - Направићеш поплаву - чуло се из кухиње. - То т и је т ако, па т и вид и! Азра је глед ала кроз прозор и д ок се облачила, рекла је: - Ништ а више није као шт о је било, прољ ећа нема, љ ет о је у окт обру ако вако наст ави, имаћемо д ва год ишња д оба! - У д рушт ву је ист о ст ање, биће само богат и и сирот иња - јед ва је д очекао от ац. - Е, т и вазд а прет јерујеш. - Живи били па вид јели!

- Знаш шт а? - Шт а? - Кад а бих сут ра умрла, не бих знала колика т и је плат а! - Смрт ће д оћи кад -т ад , а висину моје плат е нећеш знат и никад ! - Е, баш си безобразан! Глед ам кроз кухињски прозор. Облаци су јуришали преко наших глава, а послије је пад ала киша. Све је било како је обећао Вуко Зечевић из Хид еромет еоролошког завод а Босне и Херцеговине. Вјет ар је раст јерао облаке и киша је прест ала. Лишће је шушт ало и опад ало д ан и ноћ, а сунце се врат ило. Довољ ан је само јед ан д ан јесењег сунца у окт обру, па д а сви почну хорски д а изговарају како је ст игло михољ ско љ ет о. Јед ан д ан и вукојебина од јед ном личи на приморје. - Кад би умјест о Требевића и Миљ ацке било Јад ранско море, онд а би све ово вријед ило - Азра је по ко зна који пут понављ ала ст ару причу. Иако је вољ ела сунце и невјероват ну али ист инит у ст вар д а и у Сарајеву не пад а киша у Окт обру, она је сваке год ине у ист о вријеме д изала кућу и зид ове кречила у бијело. - Највише волим кад а сви зид ови забијеле! Брацо је мрзио вријеме моловања и није могао д а се од рекне попод невног спавања у кухињи. Као око малог ост рва, у неред у од размјешт ених ст вари због моловања, с обје ст ране кауча на којем је лежао, ст ајао је развучен најлон. Спремао се за попод невни сан а послије, наравно, на т арли-т арли! Није т о било први пут д а Брацо заспи на финалној ут акмици. Тако је и сад а т онуо у сан д ок су се за Куп маршала Тит а у фуд балу борили „Парт изан“ и „Хајд ук“. - Није све шт о је бијелооо и лијепо, Азрааа... изуст ио је он и заспао. Азра и Нед о су наст авили са рад ом. Дигли су Брацу са каучом и пренијели га у окречени угао собе. Журили су д а заврше посао д ок глава пород ице спава. Чак је Азра у паузи спремила Брацин кофер пошт о је од лазио на службено пут овање. Учинила је т о д а он шт о брже изађе из куће како би д о поноћи завршили моловање. Кад а се Брацо пробуд ио, лакнуло је мени, али и мајци. Она је запалила цигарет у, наслонила се на врат а поносно и, као т игрица која послије успјешно извед ене т ачке у циркусу очекује аплауз, била је сигурна д а ће је муж похвалит и! Соба је блист ала од бјелине. От ац је пришао фрижид еру, узео шерпу хлад ног млијека, попио велики гут љ ај и рекао: - Јес’ ово зд раво, свака част ! - и от ишао на пут . Само шт о је Брацо Калем ст рчао низ ст убишт е, упалио „фолксваген 1300 с“ и спуст ио се низ улицу Авд е јабучице, његова жена, Азра Калем, се укочила. Држала је кауч и ст ајала као д ио слике кад а се филм заврши и крене од јавна шпица. Сва т ежина пала је на Нед ине руке, а њено лице преплавила је бол. - Нед о, преузми кауч! - д ржала се Азра за ст омак и сјела на ст олицу. - Да зовем Брацу?! - пот рчим ка излазним врат има.

- Нека, немој, проћи ће! Азра је лежала у соби, а Нед о и ја смо наизмјенце из ход ника вирили у собу. У пола д есет она је промолила главу и рекла: - Окрени д окт ора Липу, ено т и број у мојој т ашни. Тако сам и учинио. Од мах се зачуо д окт оров глас: - Како си т и, сине, је л’ у школи све у ред у? - Ја сам д обро, али Азра се жали на болове у ст омаку! - У горњем д ијелу т рбуха боли, не могу д а се исправим! - викала је Азра. - Пит а д окт ор, је л’ т е боли на д од ир?! - Ма, сузе ми на очи ид у и кад ништ а не д ирам! - Јеси ли повраћала? - Већ т ри д ана! - Драга моја, т еби је упаљ ена жучна кеса! Докт ор зове хит но у болницу. - Само д а није шт а горе! Такси је брзо ст игао пред улазна врат а у нашу 56 зград у. Возач је био од помоћи д ок смо уносили Азру на зад ње сјед ишт е. Кад а је „форд т аунус“ кренуо, Азра је јечала од болова, а т аксист а најед ном заплака. Плаче ко год ина. - Немој, комшинице, и т и д а умреш! Немој, молим т е! - Шт а т о причаш? - пит ао га је Нед о. - Шт а причам?! Јуче ми мушт ерија умрла на пут у д о болнице! Скинем ципелу и кренем д а т аксист у пукнем по глави, али ме зауст ави Азрина рука. Од лучно је од бацила могућност д а ће и она умријет и. Ист овремено је плакала и смијала се: - Не брини, комшија, још ја нећу „на пут овање“, него глед ај т и д а не уд ариш у т рамвај! - Шт а, д а не бринем?! Поглед ај се на шт а личиш! - Шт а причаш т и, прекини! - д рекнуо сам. - Ко д а прекине? Ја?! - викао је кроз плач т аксист а. - Паркирај кола! - рекао је Нед о. - Шт о д а паркирам, умријеће жена?! - Паркирај кад т и говорим! Окренуо се и уплашен гласом рођака Нед е нагло се попео на т рот оар код кина „Рад ник“. - Излази!

- Полако, Нед о, молим т е! - кукала је Азра. - Ма шт а полако! - уд арио је т аксист у неколико пут а ногом, а кад а га опучи руком, т аксист а пад е на асфалт . Вид ио је д а му сљ ед ују велике бат ине т е је брже-бољ е скинуо бијелу чарапу и са земљ е махао њом као бијелом заст авом. - Немој више, кумим т е богом - молио је т аксист а, а Нед о га је и д аљ е шут ао. - Хало, човјече, вод имо Азру у болницу! Касније с њим завршавај! - викао сам. Ништ а нису чули. Шакет ање је т рајало д ок т аксист а није извад ио д изалицу из гепека и махао њоме т ако д а Нед о није могао д а му приђе. Азра се примакла излазу и загрлила ме: - Ухват и ме за рамена! Тако сам урад ио, а Азра је јаукала од бола д ок сам је упрт ио као руксак на леђа. Она су била најјачи д ио мог т ијела. Испред пумпе полицајац је мирно посмат рао улични бокс-меч. Пио је кафу и мрзило га је д а реагује. Уплашени пумпаш му је показивао у правцу т уче, али се овај није узбуђивао: - Немој д а ми кафа присјед а, кад се уморе, онд а ћемо их поапсит и! Азра је пригушено ст ењала на мојим леђима. - Није лоше кад т воја леђа изд рже т ежину т воје мајке - мислио сам носећи је поред Мед ицинског факулт ет а. - Па нека и д аљ е говоре:, Још си т и мали!“ На пријавном од јељ ењу кошевске болнице није било гужве, Азра је са олакшањем легла на болнички лежај. Мед ицинска сест ра од везла ју је д о хирургије. Од инјекције је заспала, а д окт ор Липа, који је личио на француског глумца Фернанд ела, рекао ми је: - Ајд е т и сад а лијепо кући и немој ништ а д а бринеш! Оцу ни ријечи, т и знаш д а је он имао инфаркт ! - Знам, јасно ми је... - Бољ е д а он ништ а не зна, а сут ра ћемо све фино преглед ат и, па све по прот околу! Ако т реба операција, оперисаћемо!

Није ми било д раго шт о ост ајем сам у кући. Још сам био мали. Али, све се најед ном промијенило! Послије кречења, ст вари су у кући ст ајале т амо гд је им није било мјест о. Нека чекају Азру. Она јед ина зна овд је д а направи ред . Покривен д еком заспим склупчен, мањи од маковог зрна, као д а сам желио назад у мајчину ут робу. Бринуло ме како ћу д а се пробуд им. Криво ми је шт о нема никога д а ми ујут ро д озволи д есет -пет наест минут а д уже спавање. Није ни т ребало. На већ от ворене очи пао је први сунчев зрак, буд илник је скакао по т ацни за кафу. Температ ура је била у пад у, а ја сам брже него иначе обавио све јут арње рад ње. На излазу из куће појавио се необријани от ац. Вукао је кофер и пољ убио ме у пот иљ ак зад ржавајући д ах д а не осјет им алкохол. - Мали, гд је т и је мат и?

- Ту је... мислим, от ишла је на пут ! - Она от ишла на пут ?! Како т о, т у је, а от ишла на пут ? - У мађарску бању Печуј! - То нешт о изненад а! - Није изненад а, т о је планирано ихи-хи д авно! Са сест ром је о т оме причала! - Ако, т реба, нека ост ане д уже, њу мучи реума! А т и, у школу? - Нажалост ! - Ево т и књига о биљ кама, нисам знао д а цвиле, пат е кад их т ргају! - Јел’се свађају? - То не пише! Кад заврши наст ава, вод им т е на колаче! - Код Реше или у „Оломан“? - Шт а т и више лежи! На излазу из хауст ора ст ајала је комшиница Над а. Намигнула ми је. - От ац не смије д а зна за мајчину болницу! - Ништ а не брини, знам! За вријеме наст аве нит и шт а вид им нит и кога чујем. Глед ам у књигу о биљ кама. Ст варно цвиле кад а их береш и сијечеш. Бољ и сам од биљ ака. От како је Азра у болници, ја не цвилим нит и ми пад а на памет д а буд ем нешт о д руго. Посебно не оне глупост и, шљ ива, крушка или барем т решња. Човјек свашт а прича кад а је мали! Шт а д а смислим и како д а увјерим Брацу д а је Азра прод ужила боравак у Мађарској! На срећу, чест о је причала о бањи! Разред ница, Ремац Славица, пуст ила ме са посљ ед њег часа д а бих ст игао у болницу за вријеме ред овне посјет е. - Реци јој д а сам и ја оперисала жуч, није т о ништ а, само неће смјет и д а јед е жуманце! У болници се свуд а осјет и мирис хлора и чист ог алкохола. Кроз ст акло у сред ини врат а вид јело се како Азра спава на болничком кревет у. Чело и образи били су јој жут и, као д а је жуманце ст авила д а испегла кожу на лицу. От ворила је очи и пружила ми руку испод покривача. Насмијала се и испод мад раца извукла велики камен извађен из њене жучи. Вид јела је д а сам забринут . - Не брини, жут и жут ују а црвени пут ују! - поносно је врт ила камен лијево-д есно. - Вид иш, Азра, кол’ко је т о слојевит о?! - Мислиш сложено! - рекла је и насмијала се. - Богами, слојевит о, вид и. - Како је ст ари, је л’ се врат ио с пут а?

- Јест е, још прекјуче! Не знам зашт о сам слагао д а је от ац ст игао раније. Лажи се вежу јед на за д ругу као нова цигарет а на жар опушка! - Безбели, излази свако вече? - Не, не, никако! Скоро нијед ном није ишао на т арли-т арли! - Немогуће? - Мислим, знаш њега, д ође кући, кува, спава! - Је л’ чист и за собом?! - Онако! - Шт а онако? - Шт о он не почист и ја д овршим! - Вид иш т и! Кад мене нема у кући, он никуд не ид е?! Мораш ми нешт о учинит и... - Свакако. - Има најмање пет мјест а гд је он шт ека своју плат у! Некад гурне коверт у испод лад ице у нахт касни крај главе, некад ст оји на казану, јед ном је д ржо у фрижид еру, чак је у чарапе паково! И, шт о је најгоре, ст ално мијења мјест о! Ти прошњухај! Вид јела је д а немам „шњухат орске“ намјере. - Је л’ он т еби д аје нешт о од плат е? - Даје, али копка ме колко себи ост ављ а! - Шт а т е брига ако д аје д овољ но... - Брига ме, јед ва саст ављ ам крај с крајем! Цифра пише на коверт и! - Наљ ут иће се! Знам д а између оца и мајке т реба бит и неут ралан. Изненад а ме све ово насмијало. Вјероват но због рад ост и шт о смо послије свега сви живи, не и зд рави, али опет - живи, незауст ављ иво сам се церекао, а Азра није могла д а схват и због чега смијех. - Ајд е бјежи, магарац јед ан, т и ми се под смијеваш! Загрлим је д а се смири. Она ст ави главу на моје раме и шут и. Тако ћут ке лежимо на болничком кревет у д ок главна сест ра не огласи крај посјет е. Докт ор Аипа ме зауст авио на излазу из болничког ход ника: - Још д а ст игне хист опат олошки налаз! - Шт а је т о? - Хоћу д а искљ учим оно најгоре! Карцином! Као д а је брзина којом сам т рчао поврат ну т уру из болнице од ређена жељ ом д а шт о

прије буд ем д алеко од ријечи карцином. Још сам ја мали! Не може се побјећи од ријечи и њеног значења! Посебно т ако крупне и опасне. Нест ао сам из болничког круга, спуст ио се пјешке низ алеју поред Грађевинског факулт ет а, гд је је Азра рад ила у рачуновод ст ву. Звонило ми је у глави оно - карцином. На углу крај т рафике, по д оговору, чекао ме је Брацо. Сјед ио је већ за ст олом: - Како је било у школи? - Добро! - Сад а јед и колико хоћеш! Уст ао је и врат ио се с т ањиром на којем су биле чет ири кремпит е, д вије т улумбе, д вије шампит е и д вије бозе. Сласт ичар Решо је мрзио никот ин, па је Брацо пушио напољ у и глед ао кроз прозор како јед ем. Већ на посљ ед њој кремпит и сузе су ми т екле низ лице и пад але на суву кору кремпит е. Кад је вид ио како плачем, ушао је у сласт ичарну и сјео за мој ст о. Ипак сам мали. Први пут от како је Азра у болници, плачем. Сузе су капале по кори кремпит е и т о ми је, најед ном, било смијешно. Брацо ме поглед ао и от ишао д а плат и рачун. - Шт о плачеш? - Мајка јед ног мог д руга има карцином. - Рак? Ух, не д ај боже никоме. - У ст вари, сумњају д а има рак, па се т ом д ругу ст исло у д уши, а мени га жао! - Како неће. Хајд ст ани сад ! - брисао ми је сузе крават ом и т о ме засмијало. - Ево не плачем, а т и... - Шт а ја?! - Обећај д а нећеш вечерас на т арли-т арли?! - Ма јооок, само мала шет ња д о чаршије д а ухват им вазд уха! - Хоћу и ја с т обом?! - Не може, ниси написао зад аћу! Зашт о сваку ноћ мора д а изађе и д а не буд е у кући! Важнији му је т арли-т арли од мене. Сад а пот пуно разумијем Азру! Измигољ их из његовог загрљ аја, али ме он послије првог корака ухват и за раме. - Ти нас не волиш! - рекао сам. - Мали, јеси ли т и т о д рзак? - Ма т еби се чини! - процијед им и пот рчим Сут јеском према Кљ учкој улици, љ ут ко пушка шт о не ид емо зајед но кући. Није му било лако д а ме ст игне. Тек на пола ст епеништ а ме ухват и за руку: - Ст ани, не могу више! Као д а је д исао на т уђа плућа, шкрипало му је из грла. Загрлио ме је и схват ио колико ми је било важно д а сад а не од е од мене и д а зајед но кренемо кући.

Кад је от кљ учао врат а наше куће, било нам је т ешко. Окречена али пуст а кућа! Још је јед ино било д обро шт о су ст вари у неред у послије кречења прекривене најлоном и шт о ме је брзо преварио сан. Док ми је Брацо свлачио ципеле, буд ност ме изд ала, очи се склопиле, већ сам спавао. Тек послије поноћи, пробуд ила ме снажна лупа, као д а су од уд арца попуцала ст акла на хауст орским врат има. Зат им се чула гласна псовка. У т рокрилном оглед алу крај нахт касне вид јело се како мој от ац у ход нику јед ва ст оји на ногама, љ уљ а се и циљ а д а уђе унут ра. Његов д ух је управо крахирао под т ежином т рбушаст ог т ијела. Због превеликог пића повукла га је маса унат раг, па је улет ио у кухињу и пао на кауч. - Јебем т и кречење - рекао је. Говорио је успорено као онај Рус који објављ ује упад совјет ских јед иница у Берлин. Уст а покушавају д а изговоре ријечи брзином коју не д озвољ ава мозак. - Шт о ли ово нема Азре из Печуја?! Како се прича с пијаним оцем? Покушавао је у ист о вријеме д а скине капут , укљ учи шпорет и д а под грије вечеру. И као шт о је т ријезан знао д а прича преко залогаја, сад а се заплит ао о власт ит е мисли, није успијевао д а се скине нит и д а укљ учи шпорет . Онд а је укљ учио ринглу, али му се запет љ ао полускинут и капут , па је срушио све шт о је ст ајало на шпорет у. Прид игао се и почео д а купи т ањире, а сарму која је испала враћао је у шерпу као д ијет е, у ст илу - ништ а се није д есило! Кроз од шкринут а врат а пружао се невиђен призор. Полусвучених пант алона Брацо клечи на пат осу, т ијелом наслоњен на кауч и спава! Ручак који је коначно пост авио на ринглу брзо је почео д а се пуши. Ст ан је смрд ио на спаљ ени купус. Није било т ешко прид ићи га на кауч, али је скид ање пант ола и кошуљ е било права рад на акција. Кркљ ао је и от имао се, млат арао рукама. Мени се чинило д а му није д обро. Сјед ио сам на ст олици и глед ао у његове груд и. Неравномјерно су се д изале и спушт але, горе-д оле. - Дише или не д ише? Дише или не д ише?! Савлад ао ме сан. Само шт о ми је глава пала, чуло се лупање на врат има. - Ко је? - Ја сам, Нед о! От вори, Алекса... Како је т ет ка? - Каже д окт ор д а је операција д обро прошла, чекају налазе... па ће знат и колико још т реба д а лежи... Слушај, пробо сам оно у врућој вод и! - Како је било? Приближим се и шапнем му на ухо, а он рече: - То т и је т ако, па т и вид и! Прекинуло нас је Брацино кркљ ање, па онд а т ренут ак т ишине. Нед о је от рчао у кухињу. - Жут је ко лимун, д ај вод е, брзо! Из ход ника се вид јело како на каучу лежи от ац. Дисао је убрзано и гушио се. Није ме вид ио. - Умријех, Алекса, зови Хит ну!

- Нећеш... Само ми још т о т реба! Нед о је преполовљ еним лимуном масирао очеве груд и. Кад а ми је пред ао лимун и от ишао д а т елефонира, није било лако д а повјерујем како за јед ан викенд из куће од лазе и мајка и от ац! Са пот пуно различит им ид ејама о важност и географије и ут ицаја сред ине на човјека! Прит иснуо сам његове груд и најјаче шт о сам могао. Од ст раха је из мојих руку ст изало више снаге, а от ац т ај прит исак није могао д а под несе: - Лакше мало, Алекса, лакше, сине! Нед о је окрет ао т елефонски број Хит не помоћи у Вразовој улици, али се нико није јављ ао. Ширећи руке, пит ао сам га шт а се д ешава, а он је глед ао у мене збуњено. Ст рах се бољ е чит а у очима великих љ уд и! Уплашио се д а нам Брацо не изд ахне на рукама. Држећи слушалицу показивао ми је како д а нагло прист иснем и нагло пуст им очеве груд и. Онд а је Нед о успост авио везу с д ежурним у Вразовој. От ац је губио вазд ух и над у д а ће преживјет и. Његов поглед се замут ио, а ја сам укочено глед ао у њега. Почео је д а т оне, а онд а је Нед о пришао и показао ми на Брацине груд и: - Овд је! Јако га прит исни па пуст и, неколико пут а, брзо! Објема шакама цимам оца јед анпут , д вапут , т рипут . Чет врт и уд ар био је јак и он је от ворио очи. Поново је д исао и са захвалношћу глед ао у мене. Моје руке су се т ресле, није ми било јасно шт а се д огод ило. Кад а су у ход ник ушли д окт ор и д ва мед ицинска т ехничара, рођак Нед им ме загрлио. Моје срце је убрзавало са рад ом, али ми није т јерало сузу на око. Како је ово могуће? Безд ушан сам, ет о зат о не плачем! - Све ће бит и у ред у! - рекао је д окт ор д ок су т ехничари износили оца из куће на фелт рангама. Кад а је унесен у кола Хит не помоћи, сирена је почела д а завија. То ми је пало најт еже. Очи су се саме склопиле од замора. Пробуд ио ме загрљ ај рођака Нед има који је рекао: - Ст ара т и је успјешно оперисана, а Брацо је на инт ензивној њези! То т и је т ако, па т и вид и! - Хоће ли преживјет и?! - Па преживио је! - Неће умријет и! - рекао сам, а Нед о ме шоферским рукама т ад а загрлио т ако снажно д а ми је на т ренут ак прекинут д ах, али не и осјећај т уге. - Неће, али мораће д а се чува! Још неколико д ана не смије нико д а га вид и д а се не би узнемирио! Сива сарајевска јесен, а ја сам-самцат . Не знам д а ли сам још мали. Ни т рага од свјет лост и шт о од јабланова направи ст абла која се ут ркују ко ће брже и д аљ е према небу. Нема више узбуђења која проносе д јевојке и жене шт о им се, д ок ход ају, сукње зад ижу зависно од д ужине корака и крат коће сукње. Буђење је било лако. Кроз прозор се вид ио рођак Нед о. Упрт ио мањерке на којима је писало ГП „Враница“. Ушао је у кућу и рекао: - Нама не т ребају, прешли смо на т еренску кант ину, а т еби је главна ст вар д а т и се ручак не проспе!

Поново ме загрлио, али т ако снажно д а сам пожелио д а га више никад а не вид им. От ишао је машући. Викао је са ст епеништ а: - То т и је т ако, па т и вид и! У јед ан и д есет звони школско звоно. - Није, ваљ д а, карцином - мислим и не знам како, враћају ми се у главу она кољ ена која пролазе испред мојих прозора. Испред улаза у нашу кућу сјед и неки човјек. Мршав и проћелав са црним брковима које фарба, пуши „мораву“ без филт ера и сјед и на бет онском ст епенику. Комшиница Над а приноси му шт окрлу, а он се д иже и премјешт а. - Прехлад ићеш се, болан не био! - рече му она, а онд а се обрад ова кад је углед ала д а д олазим. - Ст игла т и је оцу плат а, ја не могу д а примим, немам право пот писа! - Немам ни ја! - Немој, мали, зајебават и, нећу ваљ д а с т оликим парама назад ! Хоћеш ли д а ме неки лопов звекне по глави! Шврљ ни овд је, па д а ја бришем! - А шт а ћу с парама? Функционерска плат а није мала! - Све се д анас пот роши. Док ми је пред авао коверт у пот ури ми папир и ја, како он рече, шврљ нем. Курир се изгуби низ ст епенице. Уђем у кућу и од мах ст авим коверт у у нахт касну на ст рани гд је је спавао Брацо. Кренем напољ е, а онд а углед ам од шкринут прозор. - Ко зна ко је онај курир? Можд а се он и не шали кад каже д а неко може д а украд е очеву плат у? Зашт о т о не би могао д а буд е управо он? - помислио сам. Привучем ст олицу д о казана у бањи и ст авим коверт у на врх. Како је т а површина била заобљ ена, коверт а пад не. Поново је врат им, а она опет пад не. Још јед ном ст авим коверт у на ист о мјест о, она клизне мени у наручје. Поглед ам, на коверт и пише: 890 000 д инара, Брацо Калем. От ворим коверт у и вид им гужву ст от ки и пет ст от ки. Нема д руге него сакрит и новац и д ржат и га ст ално код себе. Преполовим новац и згурам га у чарапе, у гаће, па шт а буд е! Форсирам Горицу, прет рчим преко парт изанског гробљ а и уђем у Клиничку болницу Кошево са ст ражње ст ране. Има јед на рупа на жичаној оград и код глувонијемих у Фуад а Миџића кроз коју улазим кришом у болницу. Не би ме пуст или на главни улаз, још сам мали, немам личну. Док ми шушт и под ногама ко зна колико д уго непокошена т рава, само јед на мисао ст руји ми кроз главу. Није, ваљ д а, карцином?! На улазу у хирургију срет нем д окт ора Липу, пошао д а обиђе Брацу. - Није карцином, је л’ т ако, чика Липа? - Мали, д а знаш, није! Скочим д окт ору у наручје, изгрлим га и изљ убим, а онд а т рк уз ст епенице на д руги спрат . Право код Азре у собу. - Значи, т и зд рава?! - Ни сјекира ме не може д окрајчит и! Сјед и!

Вад им мањерке и од мах јој д ам супу. Она д игне поклопац и пиљ и у чарапе. Као д а зна гд је сам смјест ио очеву плат у. Хлад ан зној ме прође д ок њишем ногама. - То нису т воје чарапе? - Од ст арог. - Шт а т и је? Шт о млат араш ногама? - Ет о ме, од мах се враћам, ид ем д о ве-цеа! Ут рчим у т оалет и наслоњен на зид д ишем као д а бјежим од пот јере. Сигуран д а нико није у женском вецеу, пребацујем Брацину плат у из чарапа свуд а по џеповима, у гаће. Проспем мало вод е по лицу д а д ођем себи. - Јеси ли можд а вид ио? - д очекала ме Азра чим сам се врат ио. - Шт а? - Да ниси прошњухо негд је коверт у с плат ом? - Ма ђе ћу, бона, Азра, срамот а ме, није фер! - У праву си, како сам живјела д о сад а без т е информације, т ако ћу и од сад а. Глед а ме и мислим д а не вјерује ријечима које изговара. Али, загрлим је и т о је д овољ но д а се смири сит уација. Полако из мањерке пије супу коју је спремила комшиница Над а. - Добро, сад а морам нат раг на д опунску из мат емат ике! - Учи, сине, немој ни од кога д а зависиш! - Од кога т и зависиш? - Па, без његове плат е не бисмо преживјели т и и ја! Загрлим је иако ми је било мука од т е реченице. Изађем ван, а она ме глед а кроз прозор болничке собе и маше. Махнем јој спушт ајући се према излазу и глед ам како се осмјехује. Иза зград е шмугнем у парк и непримјет но се врат им ка сред ишт у болнице и од јељ ењу на којем је лежао от ац. Први пут ћу вид јет и Брацу. - Поглед ај т и ово, д ијет е д раго! - шапуће д окт ор Липа показујући на шт еку „марлбора“ и на флашу вискија, д ок Брацо испраћа д ругове и д ругарице из Извршног вијећа Републике Босне и Херцеговине. - Ет о, т акве буд але вод е д ржаву, човјек јед ва преживио д руги инфаркт , а они, мајку им јебем глупу, д онијели у болницу виски и шт еку цигара! Носи т о кући! Крај кревет а ст оји мој от ац, Брацо Калем, и чека ме. Као д а га је инфаркт под млад ио. Од мах ми на ум пад е - жут и жут ују, а црвени пут ују! Нема ништ а од т ога! - Је л се Азра врат ила из Мађарске?! - Јавила се т елефоном, каже д а ће ост ат и д о краја нед јељ е и пит а како си т и. - Ниси јој ваљ д а реко за мене? - Неее! Кажем д а д ођеш с посла, спаваш, па т арли-т арли! Шт о, је ли т о погрешно? - Как’и погрешно, само немој д а се џаба живцира... У праву је Азра, бољ е је кад иглице

шкрипе под ногама послије сахране, замисли, ако умрем, ваљ а вам на Баре у оно блат о. - О смрт и све најгоре! - Како т и кажеш! От ац ме загрлио и привукао на груд и. Тешко д ише. Углед ам сузу на јаст учници д ок ме он грли. У ст вари, не жели д а му вид им лице. - Нема плакања! - кажем и бришем му сузе чаршавом. - Реци Азри д а ћемо од оне њене луд е т ет ке из Вакуфа купит и ст ан у Херцег Новом, па нека иглице крцкају под ногама за живот а! - Биће јој д раго! Грлим га колико могу јаче, д а осјет и како сам од раст о, а он ме прат и ход ником д о излаза. - Курир из Извршног вијећа д онио т воју плат у, пит ао шт а ће с т им парама, а ја кажем: „Пит ајт е мајку кад д ође, ја не знам!“ - Какве она везе има с мојом плат ом? - Не знам! - Нема никакве! Гд је ми је плат а? - загрлио ме и д ланом је д ирао своју плат у кроз кошуљ у око мог појаса. - Твоја плат а је... па т амо гд је јој је мјест о. - Гд је? - Врат ио је курир назад у Вијеће! - Пријат но ме изненађујеш, ниси т и више мали, зрео си за своје год ине, браво! Инфаркт не може д а убије мога оца, сад а је већ сасвим јасно. - Знаш, ја Азри д ам колико т реба за храну и за ст ан, од вишка правим црни фонд ! - Шт а т и је т о? - Па, не д ај боже т ешких времена, не знаш т и која су сирот иња били наши род ит ељ и... Није ме занимало шт а су му т и црни фонд ови. Мени је за д анас било д ост а болнице. Пољ убио сам оца, а он ме испрат ио д о врат а. Низ болничке ст епенице лако се т рчи. Чак и овд је мислим о женским кољ енима која се от крију више или мање у зависност и од д ужине корака. Наравно, кад а оне ид у узбрд о! Из парка се вид јело како Брацо ст оји на прозору и маше. Ја му од махујем и глед ам гд је д а шмугнем. Тек на крају парка непримјет но се пребацим на д ругу ст рану пут а, назад у зград у гд је је лежала Азра! Провирим кроз ст аклена врат а у собу и вид им д а она спава. Лакнуло ми шт о не морам више д а причам. Док се пале неонска свјет ла у улици Ђуре Ђаковића, није ме ст рах шт о почиње ноћ. Навикнут на новац који д од ирује моје т ијело у чарапама, свуд а око појаса и у гаћама, на пут у од град ске болнице д о куће, прелазим црт у која разд ваја периферију од град а. С јед не ст ране високе мет алне банд ере са много свјет ла, са д руге ст рмо ст епеништ е, јед ва освијет љ ено. Оно свјет иљ ки шт о је некад пост ављ ено полупали пијани млад ићи.

На граници између Кошевског брд а и Црног врха, уз напушт ену циглану, ст оје млад ић и д јевојка. Он висок, у т амиом морнарском капут у она нижа раст ом. Љубе се, ништ а необично. Вид им д а ме она глед а преко пољ упца, али се правим луд . Онд а, најед ном, она почне д а виче, уд ари момку т ри шамара, а он навали д а је т уче, баца је на прашњави пут . Она се кот рљ а и запомаже. Пот пуно заборавим на т о д а ми је очева плат а свуд а испод од јеће и ухват им млад ића. - Како можеш, вид и колишна је? - Шт а си реко? - Кажем, убићеш је, вид и колики си т и?! - А ко си т и д а мени т о говориш? - Нико, само д а знаш, није фер! Од јед ном, мала се д иже на ноге и обриса прашину с капут а. Примијет им д а је згод на, сва пуца испод ут егнут их пант ола, Циганка плаве косе, мат еријал за сјећање и за моју кад у т опле вод е. Приђе ми на пола корака и ухват и ме за брад у: - Шт а т и хоћеш? - Како шт а хоћу, молим га д а т е не т уче! - Ко си т и д а се мијешаш у нашу везу?! - Нико... - кажем, а онд а ме млад ић у морнарском капут у опучи преко носа т ако снажно д а ми се све звјезд ице са неба приказаше испред очију. У пад у, окренут према млад ићу, углед ам његово лице и пад ајући у прашину ухват им га за ревер. Од уд арца ногом згрчила ми се рука и ухват ила његово д угме на капут у. Не знам колико је д уго т рајало ст ање пот пуног мрака, али су ме пробуд иле зима и главобољ а. Окренем се око себе, нигд је никога. Сјед им наслоњен на банд еру пот пуно го, као од мајке рођен. От ворим шаку и углед ам д угме. Шт а д а рад им го и бијед ан са д угмет ом у руци? Није ми јасно д а ли ме т емперат ура т ресе од бијеса и бола у носу или од т ога шт о сам го! Тресући се као прут , пот рчим према напушт еној циглани и схват им д а је школски д руг Селим Сејд ић најближи на пут у д о куће преко Црног врха. У овој пород ици има више од д есет оро д јеце. У ст вари, т о није ст алан број, некад их буд е и чет рнаест оро. Сигурно ће се наћи неки д роњак, па д а се ко човјек д окопељ ам власт ит ог ст ана. Код њих је испод спаваће собе земуница у којој коцка цијела Горица, д олазе са Врат ника, али и са Ковача. Кажу д а от ац пород ице, зову га Ћело, д ржи Циганке и под вод и их мушкарцима. Дува вјет ар на Горици, смрзло ми се све од малог прст а д о косе. Привучем се приземној кући од карт она са прозором који глед а у кухињу. Наслоним главу на прозор и углед ам мушкарца огромних леђа. Нешт о ми познат ? Кад оно, човјек се окрене и ја препознам рођака Нед у. Прот рљ ам очи и гле, ст варно он испред мене. Значи, т о т и је т ако, па т и вид и! Нед о, скинут у гаће, над уво т рокут , шепури се, глед а у оглед ало и провјерава т оплот у вод е у кад и. Из вод е се пуши, па и мени за т ренут ак пост ад е т оплије. На д ругој ст рани собе от воре се врат а, а иза њих се појави она плава Циганка шт о ми је от ела паре. Срце ми заигра, само шт о и ја нисам д обио инфаркт као мој от ац. Она приђе кад и и ст ад е. Испуст и пешкир који јој је прекривао т ијело, њене груд и ст ајаху право, а ст ражњица као ст олица на коју би могао д а сјед неш. Заборавих на зиму. Не знам д а ли је т о био његов

начин д а започне „т о т и је т ако, па т и вид и“ са женом, али рођак Нед о заурла као Тарзан и скочи у велику кад у као д а је на Бембаши. Вод а запрска, он се окрене и баци своје гаће, па пот оне леђима и изгуби се у вод и. Плава Циганка се насмија гласно ишчекујући наст авак пред игре. Нед о изрони и от ресајући мокру косу зарежа као т игар. То је очиглед но била већ извјежбана приред ба, пошт о се плава Циганка врат ила д о прозора, зат рчала се према кад и и уз врисак скочила на њега. За т рен њих д воје нест ад оше под вод ом, а онд а спојени уст ад оше. Нед о носи плаву Циганку као шт о узоран ђак д ржи перницу, обоје галаме, уд арају т ијелима о зид ове и т ешко д ишу. Никад а нисам замишљ ао д а је живот мушкарца т ако т ежак. Најед ном, неко ме куцне по леђима. Окренем се и вид им ст арог Ћелу: - Ова ми пара вријед и, д ере се ко д а брат а жени! А т и, мали? - Ја ништ а! - Како ништ а? Код мене нема џабалука! Нед о и плава Циганка изгубише мјеру. Урличу и јед но и д руго, он свом снагом уд ара у зид ове карт онске куће! Шт а је ово?! Смак свијет а? Ћело се узбуд и и закашљ е, а ја шмугнем с д руге ст ране у мању прост орију. Узмем д еку и покријем се. - Срушићеш ми кућу, алооо! - Плат ио... сам т и... завежи! - Смањујеш ми капит алну вријед ност објект а, хеј! Нед о је урлао све јаче, а мени није преост ало ништ а д руго него д а зачепим уши. На крају наст ад е т ишина и ја скупљ ен у ћошку чујем како Ћело псује: - Јебо т е овака зарад а! - Ко т е јебе! Направи... кућу... од ... чврст ог... мат еријала! - Не сери! Умот ан у ћебе, уђем у собу гд је су Нед о и плава Циганка пили кафу. - Ја... ја... сам... - 0’кле т и? - Ја... хоћу... - Још си т и мали, ст рпи се па ћу т е д овест и д а скинеш мрак с очију. Плава Циганка ме препознала. Она спуст и филџан крај џезве, окрену се, не изуст и нијед ну ријеч, него брзо покупи ст вари и побјеже. - Ст ани, мала, још јед ан круг, алооо... Она је већ била напољ у. - Украли су ми плат у! - Коју плат у, шт а сереш?

- Не серем, от ели ми 890 000 д инара, Брацину плат у! - Она? - Скинули ме д о гола, намлат или прописно и побјегли с парама! - Мајку им јебем лоповску! Обојица пот рчасмо ииз шљ ивик. Низ Кљ учку јед ва ст ижем рођака Нед има. Он т рчи и облачи се, а ја прекривен д еком из Ћелине куће. - Прат иш ли ме, рођо? - Прат им т е у ст опу! - Упамт иће они кад су мом т ет ку украли плат у! Такси нас је из Ђуре Ђаковића д овео д о „Самека“ на Скенд ерији. Све пијанац д о пијанца, а Нед о љ ут ко паприка, д ржи д угме с морнарског капут а и ход а од ст ола д о ст ола. Сви га знају, плаше се његове велике главе и ручерд и за које се над алеко знало д а су као француска клијешт а. Мени се учини д а сам у магли д има углед ао напад ача и д овед ем Нед у д о њега! Бацају барбут , псују ко кочијаши! Нед о им покупи паре са ст ола. Они се умирише. - Шт а је, ба? Нед о му од вали шамар, овај покуша д а му узврат и, али попије још јед ан шамар и смири се. - Тит е ми и моје фамилије, ништ а не знам о чему се рад и! - Ђе т и је капут ? - Ено га т амо! - Ид и га д онеси! Ширећи руке, овај је пот врђивао д а није ништ а урад ио. Врат ио се са гард еробе носећи свој морнарски капут . Нед о узе капут из његових руку, пружи руку према мени, а ја му д од ам д угме. Тачно т амо гд је је прекинут о, Нед о својом шапом прислони д угме на његово мјест о. - Излази напољ е! Иако Скенд ерија није била његов рејон, Нед о се није плашио д а га ухват и за врат : - Слабијег од себе д ираш, је ли, момчино? - говорио му је показујући на мене. Онд а му смот а руку на леђа. Од вед е га д о мост а крај прот ест ант ске цркве. Тамо му наред и д а скине кошуљ у. Овај се, ист ина, опирао, али кад а му Нед о опучи још јед ан шамар, човјек на све прист ад е. - Тит е ми и моје фамилије, ништ а не знам! Нед о га зграби за врат и привуче га д о мост а. Ухват и га за ноге и пребаци му голи т руп преко оград е. - Неееемој, молим т е.

С лакоћом завеза пант оле и ст егну му каиш, па га објеси наопачке. Овај виси окренут лицем према Миљ ацки. - Говори гд је су т ет кове паре! - Паре... код Бимба, на Илиџанској цест и! - То т и је т ако, па т и вид и! Брзо је ослобод ио објешеног и наред ио му д а се скине пот пуно го. Узео је од јећу и комад по комад ми д од авао. Обукао ме као д а сам био у Трст у. Супер „рифле“ ми велике, али под вучем ногавице. Ципеле т ри броја веће. На крају ми баци његов капут . - Тит е ми и моје фамилије, све ми Бимбо узо... Договор је лако пао. Такси је нас т ројицу д овезао д о Бимбине кафане. Није се разликовала од д ругих кафана на Илиџи, само шт о унут ра није било љ уд и. Кафана је имала и под рум из којег је куљ ао д им. - Доле они коцкају, јаћу у ве-це, а т и узми од млад е уљ е и намажи под , д обро га намажи! Мали, немој д а т и нешт о од вуче пажњу па д а нам план пропад не! - рекао ми је Нед о. - Ма нема т еорије! - А т и за њим! - гурнуо је млад ића. Озбиљ но сам схват ио рођака, али нисам могао д а избијем из главе Брацу и његове посјет е кафанама. Док сам улазио, алкохолна испарења су призвала лица намргођених љ уд и из кафана у које ме вод ио. Ти ликови су урезани у сјећање кад сам као д есет огод ишњи т алац сјед ио по сарајевским бирт ијама. Некад а је д о поноћи т рајало мушко савезништ во у акцији т арли-т арли! На крају би саст авио д вије ст олице и ја сам спавао, а онд а би по ко зна који пут т е вечери понављ ао: „Јеси л’ вид ио како је т ежак кафански живот ? Моја Азра мисли д а је све ово лако!“ Не знам д а ли под ут ицајем т аквих мисли, или због т ога шт о сам хт ио д а провјерим т ежину кафанског живот а, чим сам пришао шанку, испалио сам: - Мала, д онеси ми т арли-т арли! - Шт а, пиленце? - Не знаш шт а је т арли-т арли, па ђе т и живиш? - На Врат нику! - Не пит ам т е т о, већ симболички пит ам ђе живиш кад не знаш шире појмове! Дођи овамо! - Знам, пиленце. - Лит ар „ризлинга“ и лит ар киселе! Ово т и је озбиљ ан минус! Конобарица се смије, али руком покрива очи, непријат но јој д а глед а голог мушкарца поред мене. Нед о ст оји у ве-цеу и маше рукама, убрзава моје прво т арли-т арли, а ја успорио, ослад ило ми се, д обро шприцери леже у ст омаку. Брацо је у праву, супер је кад а рези у грлу. Поглед ам у гологузог, он д рхт и од зиме. - Мала, д ај ракију овом шупку д а се не смрзне!

- Бољ е би било капут д а му наручиш. - Дај му ракију и немој д а сереш! - Шт а т о кажеш, пиленце? Наспем нови шприцер и ексирам, па од ем иза шанка. - Ђе т и је уљ е? - Јао шт о си т и опасан? Колко т и је год ина? - Осамнаест , д ај уљ е кад говорим! - А ја мислила д евет наест ! Нагнем још јед ан шприцер на екс, а она, зачуђена мојим наред бама, из кухиње изнесе д волит арско јест иво уљ е. Год ило ми шт о се свиђам овој конобарици. Није нека марка. Глед ам у њена кољ ена. Много бољ а сам вид ио како пролазе испред кухињског прозора. Свуд а по под у проспем уљ е, а онај гологузи глед а и ништ а му није јасно. Чит ава кафана нат опљ ена уљ ем. Конобарица ст оји иза шанка, маше рукицама и смије се ишчекујући д а се нешт о д еси. Кад а је посљ ед њи цент имет ар под а био прекривен уљ ем, сјед нем и наспем себи шприцер, па покажем гологузом према от вору који вод и у ход ник. Од озд о куљ а д им и чују се псовке. Гологузи по д оговору ст ад е на врх ст епеница и на мој знак викне: - Шт а је, пед ери, је ли, ват ра вам шт о сам д ошо, је ли? Чујет е ли ви мене? Ало, буљ аши! Такође по д оговору, сакријем се иза шанка и ону конобарицу повучем са собом. Брзина којом су д от рчали Бимбо и његови банд ит и била је невјероват на. Али су још невјероват нији били њихови пад ови по под у. Из ве-цеа је изашао Нед о и ухват ио прву ст олицу, па мирно, прецизно циљ ајући, јед ну по јед ну је разбијао о њихова леђа. Некад је погађао банд ит е у главу и т о се д ешавало кад а би се они усправили и ст али на ноге. Ст олице су пуцале и распад але се на све ст ране, а она конобарица није прест ајала д а се церека... Све шт о је ход ало у Бимбиној банд и пот учено је д о ногу, а онд а је Нед о изд војио Бимба, ухват ио га за ногу и д овукао д о ст епеница. Овај је шлајд рао ципелама по под у као т очак аут омобила кад заглави у снијегу. Тад а га рођак ухват и за уши и изгуби се с њим у под руму д а му узме паре. Ја сам излет ио иза шанка и од ст раха урликао као Нед о д ок је носао ону плаву Циганку по кухињи Ћеле Сејд ића. Како неко мрд не на под у, ја заурлам од ст раха и уд арам гд је ст игнем. Кад а се појавио онај гологузи, од мах је чучнуо и почео д а скид а од јећу са јед ног банд ит а, а ја, ни пет ни шест , већ уд ри по њему. - То т и је т ако, па т и вид и!

- Нисам ни знао д а у Сарајеву има т олико кафана - кажем рођаку кад смо изашли из неке бирт ије у Свракином селу. За нама су ост ајали локали, бирцузи и рест орани. Из сваког смо изашли са образом. За сваки ст о сам слао т арли-т арли. Улазимо у кафану у ст арој кули на Илиџи, а ја и д аљ е наређујем ст аријем рођаку. Шт о је

још чуд није, он ме слуша. - Дај ми све паре! - Немој, рођо, молим т е, шт а ћемо ако све пот рошимо?! - Ја сам слобод ан човјек! - Теби је т ек т ринаест год ина! - Хоћу д а пијем! Конобар, пит ај кафану шт а пије! - Немој, ко бога т е молим! Чит ава кафана аплауд ира као на д од јели неке наград е, а ја јед ва ст ојим. Вад им паре, плаћам рунд у и от ет урам према ве-цеу на нову т уру повраћања. Нема ве-цеа, није више т амо гд је сам га ост авио прије пет наест минут а. Све д убљ е т онем низ уске ст епенице, провлачим се кроз узане римске ход нике, залазим у ут робу земљ е. Жмирим од јаког свјет ла бакљ и које су освјет љ авале кат акомбе. Најед ном, свјет ло снажно заблист а, а слика испред мојих очију изгори. Још неколико корака и слика се прет опи преко т аме у поглед на плишану завјесу која је прекривала невелику сцену. Завјеса се рашири уз т акт ове аргент инског т анга, а на сцени се указа жена са огромном ст ражњицом. Њише д упет ом лијево-д есно, а мушкарци, као по неком т ајном прот околу, прилазе и љ убе је д ва пут а, у лијеву и у д есну ст рану д упет а. Клањају се као пред божанст вом. Кад а је т о било гот ово, она запјева, а јед ан човјечуљ ак узе велики ексер и показа га љ уд има окупљ еним око сцене. Велики аплауз. Мали човјек закуца ексер пет ицу у т арабу поред , а она наст ави д а пјева и рит уално д упет ом крену на ексер: - Ја волим т е још, ја цијеним т вој д ар... Направићу д ар-мар, д ар-мар, д ар-мар... - Дар-мар, д ар-мар, д ар-мар, д ар-мар! - публика понављ а с њом у рит му т анга. Она се креће уназад и, кад приђе т араби из које вири ексер, прогут а га ст ражњицом и снажно запјева: - Ја воооолим т еее јооош! У публици завлад а т ишина, на њеном лицу појави се мали грч, али од мах зат им и побјед оносни осмијех. Дебела жена окрену ст ражњицу према нама. Између лијеве и д есне полулопт е сви углед аше велики ексер д ок је она уз побјед оносни осмијех објављ ивала још јед ну побјед у, т ријумфални акт њене ст ражњице.

Температ ура је у пад у. Иако под иоци на т ермомет ру нису ни близу оних од прошле зиме. Нема више сибирских зима у Сарајеву. Викенд је и кроз кухињски прозор вид и се како се кишне капи лед е у лет у. Брацо и Азра су по изласку из болнице схват или д а сам крио ист ину о т оме како су били т ако близу, а вјеровали су д а су д алеко јед но од д ругог. Брацо лежи на кухињском каучу, а Азра у соби. Под гријавам ручак направљ ен у комшијском ст ану т ет а Над е. Пост авим есцајг ко у рест орану, д а им буд е милије, чак и салвет е ст авим гд је т реба. Од лазим у собу и Азру пажљ иво прид игнем, боли је у пред јелу од ст рањене жучне кесе. Иако т ешко ход а, ст иже д о ст олице.

- Богами, није лако. - Биће д обро, јуче си јед ва уст ала! Брацо уст ане, пере руке и глед а кроз кухињски прозор. - Нешт о конт ам, Алекса, ове климат ске промјене нису д обре за Русе! - Мислиш? Баш све? - Нема прољ ећа, а нема ни оних зима ко некад ! Колко је напољ у? - Минус пет . Брише руке кухињском крпом и забринут о сјед а за кухињски ст о. Врт и главом: - Тешко Русима, богами, црно им се пише! - Какве т о има везе с Русима? - Има, како ће се од бранит и?! - Пуст и, болан, Русе и Американце, хоћеш ли опет д а т е срце зд рма? - умијеша се Азра. - Нека га, Азра! Реци мени. Шт а, како ће? - Како ће ако крене т рећи свјет ски рат ? А глобално от опљ авање? Како ће од бит и напад е? Нема зиме, нема од бране. Ови са Запад а неће ст ат и д ок им не от му Сибир! Јебене су т о ст вари! Свашт а ће бит и! - Пуст и сад а т о, вид и нам сина! - Злат о наше! Брацо је мало нервозан. Глед а унаоколо, покушава д а ме нешт о пит а, а ја се правим као д а не знам шт а га мучи. Намонт ирам фацу хлад ну као Клаус Кински у филму о масовним убист вима. Кад је Азра уст ала и од гегала се у купат ило д а опере руке, он се брже-бољ е нагне према мени. - Је ли, гд је ми је плат а? Ја глед ам око себе. Зад ржим поглед на глупим јаблановима. Не знам д а му од говорим, насмијем се. - Је ли?! Она не зна гд је ми је плат а? - Наравно д а не зна! - Браво, а гд је си је сакрио? - Знаш кад а ћу т и рећи гд је т и је плат а? - Кад а? - Кад од раст еш! - Шт а си реко? - Тат а, још си т и мали! Кад од раст еш, кашће т и се само!

Он само шт о се није закоценуо од смијеха, а напољ у поче д а пад а снијег.

ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОН Јесењи вјет ар је од увао посљ ед ње лист ове са јаблана и пад ала је киша. Све т роје смо чули гласно пјевање са улице и нагели се преко кауча на прозор. Тамо се за геленд ере д ржао Рођо Калем, пет ост руки првак Југославије у т акмичењу рад ио-амат ера. Нашег Рођу су сви знали по т оме шт о је и знанца и незнанца пит ао: - Очи моје, т реба ли т и шт а? Колико је д ругим љ уд има ваљ ао, т олико је био суров према себи и власт ит ој жени. Напијао се он и раније, ред овно је бауљ ао ст епеницама према врху Горице. Ст рма улица Горуша и свакод невно савлад авање ст епеница за њега су били, спорт ски речено, испуњавање олимпијске норме. Приближава се зимска Олимпијад а и све се д анас у Сарајеву мјери Олимпијад ом. Само нема снијега, а јануар је мјесец. Грађани глед ају јед ни у д руге, забринут о глед ају, а има и оних којима је Олимпијад а чист вишак. Тихо изговарају, д а их нико не чује: - Е, нека им, вала баш! Рођо није о Олимпијад и био богзна како обавијешт ен. Тешко се од ржавао на ногама, а мајка је рекла: - Са’ ће паст и! И заист а, ист ог часа, оклизнуо се и пао. У пад у се ухват ио за геленд ере који су разд вајали ст епеничаст у улицу на д ва д ијела. Прид игао се на ноге, ост ао т ако само још т ренут ак, а кад а је хт ио д а се ослони ногом на ст епеник, клизнуо је, главом закачио геленд ер и пао. Кад је углед ала крв, мајка се угризла за шаку. От ац је од мах ист рчао на ход ник и без ципела кренуо напољ е. - Побогу, Брацо, не можеш бос на улицу! - Нисам бос, вид иш д а имам чарапе! Мајка је ист рчала за оцем носећи његове ципеле у руци. Усправљ али смо Рођу, а он је глед ао у небо. Клекнуо сам крај њега: - Јеси л’ жив, Рођо?! Мумлао је и глед ао у непознат ом правцу. Његов поглед је био плав као море Јад ранско, а ја сам рекао оцу: - Он је сигурно ст игао иза Карпат а као и сви Словени?! - Он се прошле год ине врат ио из Диселд орфа! - Азра, не т руј д ијет е! - Не т рујем ја никога, био је код брат а у Диселд орфу т ри нед јељ е рад ио на баушт ели... - И све пропио?! - закљ учио сам, а она је пот врд но климнула главом. Спушт ајући главу на јаст ук, Рођо ме препознао и рекао: - Вид и га, прави Калем! Очи плаве т уга небеска!

- Шт а му ово значи? - пит ао сам, иако ме није превише занимало шт а год д а је био од говор. - Он сигурно не зна шт а т о значи?! Заспао сам са ут иском д а су ми у глави „плаве очи т уга небеска". Ујут ро је мајка ст ајала крај прозора и глед ала у кишу која је све више пад ала. Рођо је преноћио код нас на кухињском каучу. Раније се пробуд ио и по обичају рад ио по кући. Не у знак захвалност и. Он је волио д а помаже д ругима и на себе је заборављ ао. От ац је посмат рао са занимањем д ијелове рад ија којег је Рођо пот пуно раст урио. - Све могу д а замислим, али љ уд ски глас који пут ује преко океана и д ође д о мојих ушију, т о је чуд о! - То је због неба?! - Небо преноси сигнал! - Значи, небо зна? - Тачно т ако! - рекао је Рођо, зачепио кухињски лавабо, напунио га вод ом и пушт ао кап по кап из чесме. Мајка и от ац су се ист овремено нагели напријед и глед али како се око капи ст варају кругови. - Ево како т о рад и, очи моје! - Вид и, ст варно! - Шт а д а вид им? - Па т аласе који се шире око капи. - Лако им је кад а небо зна! - Пуст и небо, сигнал је ко кап у мору којег небо пропуст и! То т и је чит ава филозофија. Кроз полуот ворена врат а кухиње вид јело се како је рад ио раст ављ ен на хиљ ад у д ијелова: на ст олу за ручавање, на кред енцу каучу на д вије фот ељ е. Брзином мађионичара, Рођо је врат ио све на своје мјест о. Укљ учио је рад ио у ст рују и од мах смо чули вијест и. - ... Друг Тит о је д анас посјет ио Смед ерево и поново ист акао д а је револуција нешт о д руго од обичног живот а... - Мораћу д а т и д онесем нови конд ензат ор из рад ионице, ово може сад -засад ! - Јој, кад би ми поглед о фен, нешт о крчи кад рад и! - Хоћу, очи моје, само реци шт а т реба. Чим је поправио фен, мајка је нашла нову ст вар. - Ет о, само још д а поглед аш т елевизор, нешт о ми д руги програм није чист ! Окренуо је т елевизор и од мах знао о чему је ријеч: - Не ваљ а т и уземљ ење! - пронашао је неку жицу и чим ју је д от акао, слика је била

д обра, а кад ју је пуст ио, чуо се шум и слика се покварила. На излазу је још јед ном с осмијехом рекао: - Зовит е ако шт а т реба, очи моје! - Хоћу, али д ођи јед ном нормално! - Позд равит е ми плаве очи т угу небеску. Кад а је от ишао, ја сам се угегао у кухињу, а мајци се по ко зна који пут није свид јело како ход ам. - Не вуци ноге по под у кад ход аш! Исправи се!

Припреме за Олимпијске игре у Сарајеву биле су у поод маклој фази. У т ој акцији било је свега, само не снијега. Сви су се чуд или, Нова год ина је прошла, а снијега нигд је. Најд ражи ми је понед јељ ак кад ид ем у школу послије под не. Спавам д уго, најд уже и нема никога у кући. Пробуд им се, украд ем ст арој „херцеговину“, направим кафу, запалим цигарет у и д ут о глед ам кроз прозор. Напољ у хлад ан вјет ар и нико не пролази. Само шт о сам се заглед ао у пуст у улицу кроз прозор, испод јаблана се указао Рођо. Пијан, вјероват но синоћњи, љ уљ ао се на вјет ру и пјевао. Кад а сам ст игао д о њега, он је т ешко од ржавао равнот ежу, али је плесао и на сваком д ругом кораку посрт ао. Парт изанска т ехника пружања помоћи рањеницима била је пресуд на у спасавању Рође од повред е. Моја глава је брзо под вучена испод његовог пазуха и онд а се он, пот пуно ослоњен на мој врат , вукао према кући. Јед ва се разабрао на улазу у ст ан, прид игао се на ноге и кренуо према излазу: - Са’ ћу ја, очи моје, само д а нешт о... - поново је пао. Мени је понест ало снаге. Нисам могао д а његово т ијело увучем у кућу. Чинило се д а спава, па ми је т о лакше пало. Већ касним у школу. Тамо се ништ а важно није д есило. Посљ ед њи час д очекао сам у ст арт ној позицији као Боб Бимон пред велику т рку. Поврат ак кући значио је поново сусрет с Рођом у ход нику. Мајка је ст игла у међувремену и није могла сама д а га унесе у кућу. Сад нас је било д воје, ја сам га ухват ио за рамена, мајка за ноге и т ако је Рођо д оспио д о кухињског кауча. - Боже, сваких пет минут а излазила сам д а вид им је ли жив! Ид ем ја д а зовем Хит ну! - Сачекај, сад ћу ја нешт о д а пробам! - прст има сам ухват ио Рођин нос и кад а је почео д а кркљ а и пишт и, било је јасно д а не т реба Хит на. - Жив је! От ац је ст игао кући. У кухињу је са собом унио од ушевљ ење са прес-конференције Зимских олимпијских игара, али и неку жест ину. - Је ли т у био Рођо? - Ено га спава! Пришао му је и д рмусајући га пробуд ио. Онд а је намргођен сјео д а руча и позвао Рођу д а сјед не за ст о, па се преко залогаја обрат ио нама д вома:

- Да знат е вас д воје, избио је сканд ал међународ них размјера! - Шт а је било, побогу?! - Ти сјед и овд је! - Шт а је било, очи моје? - Знаш д а се у Сарајеву од ржавају Олимпијске игре?! - То и врапци на грани знају! - И наравно, ништ а не знаш о т оме д а у Сарајеву нема кревет а за лијека?! - Окле ћу ја знат и, очи моје?! - Човјек који је д обио бат ине је д описник словачке новинске агенције, а... Ништ а нам није било јасно. - Како си знао д а је швалер?! - Па вид им, очи моје, нисам слијеп! - Шт а си му урад ио? - „Окле т и у мојој кући?“ пит ам га лијепо, а он на ст рањском, нешт о ми прича, а ја га од ма’ ошинем преко лица! Она моја се баци на мене: „Ст ани“, вели „д а т и објасним“! Објаснићу ја т еби, д рољ о јед на! „Неспоразум“, вели он. А, је ли, значи неспоразум! „Он је новинар“, виче она. А, је ли, новинар! Ту га ја д од ат но напљ ескам. Заслужио је, т олко лажу овај народ . Новинар ост ад е д а лежи непомичан на каучу, а ону своју закљ учам у купат ило! Он ко д а је изгубио свијест , ст авим му главу под вод у, мало је био д ошао себи и фино га спакујем у Хит ну. Добро је, шут и, само нек није пала мрт ва глава! - Ти си луд ! - Шт о? - Па у Хит ној морају полицији д а шаљ у записник гд је је д обио бат ине! Ајој, мајко моја, па т еби је полиција већ за пет ама! Твоја жена је д ала изјаву у полицији д а је изд ала собу ст ранцу како би од т их пара могла д а замијени линолеум у кухињи! - А т и човјека ни крива ни д ужна пребио, мислио д а је швалер?! - смијала се мајка. Мени је било криво. - Пребио га на правд и бога, ха-ха-ха! - Азра, није смијешно! - Како није смијешно, човјек д ошо фино на Олимпијске игре, изнајмио собу и д обио бат ине! - Из неспоразума! - Па т о, зат о је и смијешно! - Кад д обије д вије год ине зат вора, хоће ли онд а бит и смијешно?!

- Неће! - бризнуо сам у плач. - Није он крив. Шт а би т и реко д а д ођеш у кућу и углед аш ст ранца са чачкалицом у уст има? Ист рчао сам напољ е, сјео на ст епеништ е и заплакао. Разговор оца и Рође прат иле су пахуљ ице снијега који је почео д а пад а д ан пред Олимпијад у. Онај вјет ар који није могао д а савије гране јаблана под ивљ ао је, а кот ури мајчиног конопца за веш су шкрипали и уд арали о моју д ушу. Не знам д а ли због ст раха за нашег Рођу за којег от ац каже д а ће га ухапсит и, али помислио сам д а су сви моји свјет ови срушени. Онд а се крај Војне болнице појавила полиција у плавом „т рист аћу“. Од јед ном сам прест ао д а плачем и пот рчао у кућу. Било је још времена д а га сакријем у под рум! От ац се д ржао за главу. - Шт а д а рад имо? - пит ала је мајка. - Да га сакријемо? - Нема говора! - Шт а нема говора?! - То је кривично д јело, скриваш криминалца! - Е, ја хоћу! - помислио сам. - Најбољ е д а се сам пријави прије него полиција д ође! - Очи моје, мислиш д а ће т о бит и олакшавајућа околност ? - Хоће! Мора! - Вид иш, очи моје т уго небеска, који сам ја магарац, ништ а памет но од мене не можеш д а научиш! Не знам како, али мени је синула ид еја. - Ја ћу с т обом у полицију - рекао сам и провиривао кроз прозор очекујући рот ационо свјет ло. От ац је био од ушевљ ен овом ид ејом. Насмијао се и рекао: - Свака част ! Како од лично глед а на ст вари мој син! - Ја сам спреман и немојт е шт а замјерит и, очи моје небеске. Кренули смо низ ст епенице и на излазу из хауст ора, кад је Рођо закорачио напољ е, ја сам га повукао за рукав: - Не т амо, ет о полиције! Рођо је збуњен ст рчао за мном у под рум. От кљ учао сам под румска врат а и пропуст ио Рођу д а уђе. - Не ваљ а ово, очи моје! Још д ок сам от кљ учавао кат анац на под румским врат има, зачули су се кораци. Двојица униформисаних полицајаца и јед ан у цивилу звонили су на врат а ст ана, а ја сам скинуо

поклопац са наше велике каце с купусом и пребацио неколико главица у полупразну комшије Гаврића. Рођо је ускочио у кацу и покрио се поклопцем, а ја сам изашао ван. Не знам шт а су све полицајци причали с мајком и оцем, али је онај цивил с бат еријом кренуо у обилазак. - Срамот а, ми смо народ над алеко познат по гост опримст ву! - И ја сам т о реко, али шт а ћеш, није он лош човјек. - Није он лош човјек?! Шт а ће свијет рећи, т учемо љ уд е на правд и бога?! - И ја сам му т о реко. Униформисани су најприје шарали лампама по хауст ору, а онд а су ушли у под рум. Шћућурен крај т аванског улаза, од ахнуо сам кад су изашли из под рума. - Кажем вам, он је от ишао д а се сам пријави, чуд и ме д а вам нису јавили!

Пола сат а, скврчен крај т аванских врат а, чекао сам д а се врат им у кућу. - Је ли све у ред у, пријавио се? - пит ао је от ац. - Ја сам га д опрат ио д о кина „Сут јеска“ и махнуо му, а он вели: „Позд рави своје, очи моје!“ - Ваљ д а је памет ан д а све т ако заврши! - Ваљ д а јест е?! Ноћ је била мирна и д уго је т ребало д а мајка и от ац пођу на спавање. Чекао сам т ај т ренут ак како бих од нио вечеру у под рум. От ац је глед ао т елевизију, а мајка плела нови џемпер за мене. - Јој, Азра, мени се више свиђају они т анки џемпери! - Немам ја т е паре - од говорила је она и наст авила д а плет е. Чинио сам све д а убрзам њихов од лазак у кревет и д а покупим вечеру за Рођу. - Мора д а се Рођо укиселио - помислио сам, а наглас сам рекао: - Нешт о ми се јед е кисели купус. - Ђе ћу сад а у под рум, д ијет е д раго! - Ја ћу - рекао је от ац и уст ао. - Не мораш, нећу... учинило ми се... ст омак ме боли! - Онд а т и не т реба купус, не ваљ а Це-вит амин, узми т ермофор и лези. Од мах сам послушао мајку и от ишао у собу д а легнем. Под јорганом сам жељ но ишчекивао т ренут ак кад ће от ац и мајка лећи. То се није д есило, а мене је преварио сан. Пробуд ио сам се у пет сат и ујут ро с ид ејом д а је Рођо умро од глад и. Мајка је забринут о от ворила очи: - Гд је ћеш т о?

- У клозет , боли ме ст омак. От ишао сам у кухињу и, као у убрзаном филму, покупио из фрижид ера шт а сам ст игао. Извукао сам се кроз врат а, ст рчао низ ст епенице и глед ајући према нашем ст ану от кљ учао кат анац. Бат еријском лампом освијет лио сам ход ник у под руму и приближио се каци с купусом. Ост авио сам бат ерију на под румски прозорчић и скинуо поклопац. - Ја сам, Рођо... јави се... Од говора није било, а онд а ме ухват ила паника. Бацио сам јед ну за д ругом неколико главица купуса и схват ио д а је Рођо ухват ио маглу. Свиђало ми се д а некога скривам и, ет о, пропад е ми т а ид еја. - Алекса, ђе си т о? - Ту сам. - Шт а си т о рад ио? - Ништ а, хоћу мало зрака д а ухват им, ст омак ме боли! Та ноћ је била не само мрак на земљ и, него и мој први прекршај. Хт ио сам д а прекорачим границу д озвољ еног и није се д ало. Враћање у кревет . Јут ро као и свако д руго. От ац ме буд и, ја га молим за још пет минут а. Заклопим очи, а на рад ију ид у вијест и: - Синоћ је уочи от варања Олимпијских игара у Сарајеву незванично от ворена боб ст аза. Двојица пунољ ет них грађана, Милен Калем Рођо, наст ањен у сарајевском насељ у Горица и Мит ровић Дејан, иначе чувар боб ст азе, род ом са Пала, расправљ али су којом брзином ид е боб низ залеђену ст азу. Послије краће препирке пала је опклад а. За флашу ракије Рођо је т врд ио д а ће се на најлону спуст ит и низ боб ст азу. Тако је и било...

Пот пуно спржене коже и јед ва живог, Рођу су пронашли неки коцкари и превезли га у болницу. Тако д а ни мој от ац, нит и сарајевска полиција нису морали д а брину о сканд ал мајст ору, прваку Југославије у т акмичењу рад ио-амат ера. Кад смо га посјет или у град ској болници, сав у завојима, непомичан, глед ао је у нас и јед ва изуст ио:

- Очи моје, т реба ли т и шт а?

ПУПАК СУ ВРАТА ЉУДСКЕ ДУШЕ Пред моје очи „Магареће год ине“ ст игле су пошт ом из Београд а. На писму које је испало из пакет а вид ио се печат главне сарајевске пошт е и ад реса: Алекса Калем, Јабучице Авд е 22, Сарајево. То је била прва пошиљ ка ад ресирана на моје име. Са ст ражње ст ране визит карт е писало је: Ана Калем, шеф Инст ит ут а за међународ не рад ничке од носе, а на полеђини: „Драгом Алекси за д есет и рођенд ан од т ет ке Ане“. Није ме обрад овао овај поклон! От ишао сам у школу носећи у себи јут арњи немир.

Кад а је звоно најавило велики од мор, први сам заузео мјест о у великом ве-цеу. Тако се звао јер се у њему пушило. Филт ер „ЛД“ је била школска марка пошт о се куповала на комад . Јед ну цигарет у је пушило д есет ђака III ц. - Не ваљ а т ако, повуци д им д убоко д а ст игне д о малог прст а на нози - Ћоро је говорио Црном и све је изглед ало д а показује како се пуши, а у ст вари је корист ио д а шт о чешће повлачи д имове. - У проблему сам, шт а д а рад им? - рекао сам изненад а. - Зависи о чему се рад и, јебо га т и! - Тјерају ме д а чит ам књиге, а ја бих рад ије д а ме шаљ у у поправни д ом! - Има за т о лијека! Гушио ме је д им херцеговачког д увана. Иако је био велики од мор, није било много времена за пушење. - Којег лијека? - За крај школске год ине мој буразер моро д а прочит а „Црвено и црно“ од Балзака! - Зар т о није од Ст енд ала, Балзак је написао „Чича Горио“? - Пит аш ме д а т и помогнем, онд а сереш! - Учинило ми се! - Ко д а је важно ко је шт а написо... углавном, рекло мом буразеру у школи ако не прочит а т у књигу, понављ аће сед ми разред . Ст ара га свезала за ст олицу и запријет ила му: „Глед аћу т е д ок све не прочит аш, ако т реба, т и ћеш скапат и од чит ања, ја од глед ања, ал’ ћеш га прочит ат и, јебо ли т е он!“ - Ко? - Па т ај Балзак. Него, Миралем је закукао: „Мајка, шт о т и све ово т реба?“, а она му је од брусила: , Још ме пит аш, је ли? От ац т и је умро ко хамал, е т и, вала, нећеш, па макар све от ишло у пизд у мат ерину!“ Онд а га је фино свезала! - Ст варно, чиме? - Шњуром од пегле, а мене послала у библиот еку по књигу. Кад сам крено, он климне главом и ст ави ми у руку цед уљ у на којој је писало: „Ид и код месара Расима и т ражи д а т и нат анко изреже ст о пед есет комад а ст ељ е!“ Ја от ишо у библиот еку па у месару, нарезало му ст ељ е т анко, а ја све фино сложио, јед на ст ељ а на сваку д ругу ст раницу књиге. Ст ара сјела увече преко пут а њега на кауч, направила велику џезву кафе и ст ала д а пиљ и у њега. Он глед о у ону ст ељ у т аман ко д а чит а и кад а је хт ио д а је појед е, фино би се приближио књизи, ко д а ће д а преклопи ст раницу, а у ст вари појед е јед ну ст ељ у. Појео ст о пед ест комад а ст ељ е на т рист а ст рана Балзака, а ст ара мислила д а је прочит о књигу!

Због чит ања „Магарећих год ина“ у кући је влад ала ванред на сит уација. Умјест о д а се баве озбиљ ним ст варима, от ац и мајка су набрајали које све важне књиге из ист орије књижевност и ја нисам прочит ао.

- Реци ми, молим т е, је л се умире ако човјек не чит а? - било је прво озбиљ но пит ање упућено мајци. Она се загонет но осмјехивала, а кад а ме пост авила на ст олицу, синула ми је ид еја д а се д оговорила на род ит ељ ском са Ћорином мајком и д а ће примијенит и њену т ехнику везивања шњуром од пегле за ст олицу! Ако је она од лучила д а буд е ист а као Ћорина мајка, ја не бих могао д а имит ирам његовог брат а. Суво говеђе месо није било моја храна. Помисао на лој и масноћу из ст ељ е навод ила ме је на повраћање. Мајка је била т акт ична: - Поглед ај какве су т о мајст орије - миловала је скупоцјене повезе књига. - Кад прочит аш јед ну књигу, научиш јед ну нову ријеч, јеси ли чуо за т о правило?! Није ме д ирнуло т о језичко богаћење! Показала ми је „Винет у“ Карла Маја, „Дружину Пере Квржице“ и „Влак у снијегу“ Мат е Ловрака. Све т о око књига д оживљ авао сам као прит исак и нису ме пролазили љ ут ња и немир. Проклињао сам т ет кино познанст во са Ћопићем. - Зашт о није познавала Асима Ферхат овића, па д а ме џаба увед е на ут акмицу ФК „Сарајева“?! - Твоја т ет ка је револуционар! Боже, Алекса, па ниси т и примит ивац д а т акве приче причаш! - Шт а?! Јели т о Хасе примит иван ? - хват ао ме бијес и био сам спреман д а се свађам ако увријед и фуд балера који је сам побијед ио „Динамо“ у Загребу са 3:1. - Немам ја ништ а прот ив т вог Ферхат овића, али т еби су, сине мој, и јед ан и д руги д ед о чиновници, не можеш т и бит и прот ив књиге! - Па шт а, не т реба д а играм фуд бал? Е, нећет е т ај филм глед ат и! - исијавао сам жар као д рво које гори на вјет ру, а она је узела пеглу. - Нећеш ме везат и шњуром од пегле! викнуо сам. - Ко ће т е везат и, јеси ли т и луд ? - била је забринут а мајка. Психолошки прит исци нису д авали резулт ат , нит и ми је пад ало на памет д а чит ам ништ а више од извјешт аја са фуд балских ут акмица. У знак прот ест а у „Вечерњим новинама“ прат ио сам и ут акмице нижеразред них т акмичења, а на собној нахт касни слагале су се јед на за д ругом моје прве непрочит ане књиге. От ац је сад а већ био сигуран д а од мене неће направит и инт елект уалца. - Шт а можемо ако неће, нека се игра, живот је пред њим! Можд а јед ног д ана от чепи. Ова реченица се од разила на мој сан. Мајка ме је покрила ћебет ом и од мах ме је заробио мучан сан. Прво ми је пред очи изашао велики лавабо чија је величина од говарала базену т урског купат ила на Башчаршији. У лијевку лавабоа ст ајала је кухињска крпа. Неко мени непознат ст изао је из д аљ ине и т ребало је д а га от чепи. Из чесме је вод а већ прелијевала зачепљ ени лавабо и почела д а пуни моју главу. Онд а се пот пуно паралишем. Буд ан, све знам, али не могу д а покренем руке. На крају крикнем. Пробуд ио сам се у пола ноћи, шт о би рекао комшија Звижд ић, васцијели у голој вод и. - Шт а т и је, сине, шт о т и т ако лупа срце? - пит ала ме мајка. Како д а јој кажем д а ме у сну пот ресла очева прича о т оме д а ћу и ја јед ног д ана от чепит и?!

- Азра, молим т е, реци Браци д а ме пуст и на миру заплакао сам, а она ме загрли с намјером д а ме ут јеши. - Па он т еби, сине, жели све најбољ е! Тад а ми је пост ало јасно шт а т о значи кад а неко нешт о чини из најбољ их намјера. Дај боже д а му намјере нису биле најбољ е. - Вид иш ово? - показала је мајка на мој пупак. - Вид им, па шт а? - Ово су т и врат а од т воје д уше. - Пупак врат а од д уше, хајд е молим т е! - Озбиљ но, д уша се храни књигама! - Онд а мени не т реба д уша! - Човјек не може без д уше! - Је л се д уша јед е? - Не јед е, али д а се не би просула, мора човјек д а чит а! - заголицала ме мајка, извукла осмијех, али т о није значило д а сам повјеровао у т е њене приче о д уши. - Па нисам ја још човјек. - Како ниси? - Човјек се пост ане кад нараст еш?! Није ми било д о препирке са мајком, ваљ д а зат о шт о ми је било јасно д а је правд а сигурно на мојој ст рани. Смет але су ми њене измишљ от ине. Трагајући за т риковима који би скрат или пут д о прве књиге, Азра се д осјет ила мог чланст ва у Савезу извиђача Југославије. Пред спавање д онијела је у моју собу књигу Ст евана Булајића „Извиђачи Вид риног језера“. - Прочит ај ово, сине, нећеш се покајат и! - Азра, молим т е, ст ави ме од мах на рижу д а клечим. Да се више не мучимо ни т и ни ја! - Зашт о, побогу, кад ниси ништ а скривио? - Зат о шт о је т а ваша лит ерат ура чист а т орт ура! Мени се, Азра, очи укрст е на т рећој ст рани, нема ништ а од мог чит ања. Лакше је клечат и на рижи, него преживљ ават и све ово с лит ерат уром! Кад а ст вар са извиђачима није упалила, мајка је посегнула за популарнијом лит ерат уром. Пошт о је знала д а више волим Инд ијанце од каубоја, купила је од т ринаест е плат е комплет књига Карла Маја. Ни омиљ ени Инд ијанац није прошао бољ е од прет ход них лит ерарних јунака. Као и обично, моје очи су се прво укрст иле на т рећој ст рани, укочиле на чет врт ој, а мозак заковао на пет ој ст раници. От ац је губио ст рпљ ење и више није ст оички под носио ист ину д а Калеми у буд ућност и неће имат и инт елект уалце у својим ред овима:

- Ти мали, ако овако наст авиш, велике су шансе д а ћеш завршит и ко онај руски јунак Обломов! Прочит аћеш прву књигу кад а испуниш услове за пензију. От ац је т о рекао уз јут арњу кафу д ок су на Рад ио Сарајеву пичила јут арња кола. Ја сам се спремао у школу, а он је, прије него шт о је кренуо на посао, д од ао: - То т и је т ако и никако д рукчије! - Ко је, Азра, т ај Обломов, хоће ли он мене икад пуст ит и т их његових руских револуционара, шт а ме брига за т е пробисвјет е? - Као прво, он није Он, него т вој от ац, као д руго, не знам ко је Обломов! - Азра, мене т а ваша лит ерат ура не занима, изађеш на врх Горице и глед аш лит ерат уру! Сваки д ан се д ешава лит ерат ура пред мојим очима, сваки д ан горе Цигани праве романе, новеле, или како вам се већ зову т е ваше приче. - Књиге се чит ају д а би могао д а упоред иш своје искуст во с д ругим љ уд има и д а би на крају пост ао велики! - А шт а ако ја нећу д а буд ем велики? - Е, па, т о не може. - Зашт о д а чит ам, кад а глед ам књигу уживо, лијепо ми реци шт о? - Људ ски мозак мора д а се вјежба и т о т и је мишић! - Ако је т ако, онд а ја имам бољ е рјешење. - Да чујем, шт а је бољ е од чит ања? - Да т ај мишић вјежбам уд арањем главе у олук! - Ти ст варно пост ајеш безобразан! - Мајко, љ ет о је, јооој, от куд вама, љ уд и, ид еја д а се чит а љ ет и? - Ја све више вјерујем, мали мој, д а т и нас зафркаваш и д а пот ајно чит аш! - Како т о? - Лијепо, т и се изражаваш ко д а си прочит о најмање т ри књиге!

На љ ет овање смо от пут овали са Нормалне ст анице аут обусом у Макарску. Од мах по уласку у аут обус, Азра је прво д ала мени „нависан“, а онд а је и сама прогут ала лијек прот ив повраћања. Али, ја сам већ код Хаџића поврат ио д ушу. Код Коњица је т о већ била д рама. Шофер није хт ио д а зауст ави аут обус. - Људ и, не смијем зауст авит и возило без велике кат аст рофе, ја имам ит инерер! - Како т е није срамот а? Дијет е д ушу повраћа, а т и причаш о ит енереру?! Шт а му значи т ај ит енерер? - Распоред , женска главо - рекао је неки намћор. - Како ст е нед оказиви, ако зауст авим, љ уд и, смањиће ми плаћу, оћет е ли ви хранит и

моју д јецу? - Ако смјест а не зауст авиш, уд авићу т е! Јебо т е ит енерер! - појавила се моја мајка иза леђа брке возача са пешкиром који је изглед ао као свилен гајт ан којим ће га уд авит и. Од мах је паркирао возило крај цест е, а ја сам ист рчао. Повраћао сам већ сасвим исцрпљ ен. Повијен као јаблан кад д ува вјет ар, вид им како се аут обус нагео од пут ника који су глед али како повраћам, а на њега се наслонио велики мјесец, д а већи не може бит и! - Сама жуч, моја д ругарице. - Да није шт а озбиљ није? - пит ала је нека забринут а бака. - Шт а ће бит и озбиљ није, д ијет е не под носи вожњу - рекла је мајка. На правцу иза Мет ковића ут онем у сан. Као д а прије т ога није било повраћања. Сан ме брзо од морио, али ми је синула ид еја д а замор може бит и корист ан у борби прот ив чит ања књига. Азра је прије поласка паковала ст вари и кришом, на д но т орбе, положила илуст ровану књигу „Дејвид Крокет “. Још у аут обусу преврт ала је ст ранице и чест о се враћала на насловну ст рану, све т о д а бих ја вид ио неког насмијаног плавушана, са шубаром и репом на њој који му је пад ао на плећа, као шт о на омот у „краш“ чоколад е д јевојкама пад ају плет енице на груд и. У саму зору аут обус се зауст авио у Макарској. Свуд а се ширио мирис т рулог воћа, пошт о је аут обуска ст аница била смјешт ена уз град ску пијацу. На т езги са робом из Мет ковића сјед ио је неки човјечуљ ак и пјевао пјесму: - Ча је пуст а Лонд ра конт ра Сплит у град у... - Какав је био викенд ? - пит ао је пјевач неког човјека који је ред ао паприке по т езги. - Драгец, јебем т и врага, викенд је био јак ко „Динамо“ - од говорио је д руги. У д воришт у д воспрат не куће свуд а се осјећао мирис мемле. Неки човјек с главом у облику јајет а и очима на које су се спушт але густ е обрве, сјед ио је у башт и с кљ учевима и чекао нас. Био је т о д омаћин коме су капилари попуцали по лицу, а мајка је шапат ом рекла: - Боже ме сачувај и саклони алкохоличара и мириса ракије! - Није ово ракија, Азра, овај човјек пије вино! - Све т и је т о ракија! Мени је т о било познат о из собе у којој су спавали мајка и от ац. Зид ови су мирисали зависно од врст е пића коју је прет ход не ноћи от ац т рошио. - Какви су ови шкут ори! Дођеш му у кућу, па умјест о д ијет е д а почаст и смоквама, он ко д а т е пит а шт о му ниси посло паре, па ниси моро ни д олазит и! У соби је Азра имала разлога за ново незад овољ ст во и она га није ни т амо скривала. - Поглед ај, ово нису пешкири, ово је шуфт ! - говорила је бацајући их на под . Извад ила је наше пешкире из т орбе, па чаршаве и пост ељ ину и пресвукла мад раце све са пост ељ ином д онесеном из Сарајева. - Тако, љ ет овање може д а почне! - рекла је Азра.

- Као д а от вара Олимпијске игре - помислих прије него шт о ме сан преварио. У т ој кући ништ а није било примамљ иво, осјећала се т рулеж и прокисло вино из под румских прост орија, али је т у пронађена спасоносна формула за избјегавање свјет ске лит ерат уре. Два километ ра се пјешачило д о плаже, па су замор и д уго крет ање д јеловали спасоносно. Мајка није од уст ајала од намјере д а ме т јера на чит ање. Није прест ајала д а ми намјешт а „Дејвид а Крокет а" и насловну ст рану т е књиге под нос. Док је чит ала, примијет ио сам како се смијуљ и. Нисам се упецао. Већ на пола пут а при поврат ку с плаже, чит ању је зад ат смрт оносни уд арац: - Азра, носи ме, ја ћу т и се срушит и! Није било фер д а мајка носи д есет огод ишњег клипана који је био висок гот ово као и она. Пошт о није било д алеко д о куће, т о ми је прошло овога пут а, али за сут ра је већ био скован план. Група мојих вршњака у луци је играла ват ерполо. Била је т о јуниорска екипа локалног ват ерполо клуба. - Моја ст ара жељ а је д а т ренирам, али шт а ћеш т и кад а у Сарајеву нема услова! То су, у ст вари, биле ријечи мога оца превед ене на мој језик. Он је д евед есет пост о слобод ног времена корист ио д а прича о полит ици. Његова омиљ ена т ема био је нед ост ат ак смисла за д рушт вени ст анд ард код балканског човјека. Највећи ад ут за т у т врд њу била је чињеница д а у град овима није било базена. Иако се говорило д а су Павле Лукач и Мирко Пет ринић играли ват ерполо на Бембаши... Мајка се упецала и от ишла код т ренера ват ерполо клуба Макарске. Тренер ме поглед ао и рекао: - Зашт о д а не, вид и га, кад нараст е биће велики као Вели Јоже! - То значи д а висином и ст асом од говараш д инарском т ипу! - д од ала је мајка и била поносна пошт о ме је од д јет ињст ва кљ укала воћем и поврћем, али и рибљ им уљ ем од којег ми се повраћало. Није било лако пливат и и д од ават и лопт у, а камоли шут ат и на гол. Кроз вод у, гд је ми је углавном пот апана глава, д опирале су ријечи Млад ена Делића који је бод рио наше плаве: - Наши плави д елфини д екласирали су репрезент ацију Мађарске са 5:1, чест ит амо Јанковићу, хвала оцу, хвала мајци! Увече сам јед ва ст изао д а појед ем кришку хљ еба и као покошен пад ао сам на кауч, т ако д а је мајка морала д а ме скид а и положи на кревет . О чит ању д о краја љ ет овања у Макарској није могло бит и ни ријечи. Посљ ед њег д ана у Макарској није било сунца, а мој поглед је ост ао фиксиран за море. Није ми пад ало на памет купање и било ми је жао шт о год ину д ана нећу вид јет и обло камење у мору. Замишљ ао сам, глед ајући како мали т аласи запљ ускују камење на обали, како изглед а плажа кад а нема љ уд и. Обузела ме т уга шт о нећу бит и т у кад буд е пад ала киша, па д а вид им како велики вјет рови носе от кинут е гране, чупају шибљ е и ваљ ају га пуст ом плажом. А послије т ога д а глед ам како сија сунце! - Због т акве т уге која обузме човјека испод пупка, Руси за ст омак кажу живот - рекао ми је јед ном от ац. Клекнуо сам и пио море д а бих учврст ио сјећање на т о љ ет овање.

Мали „д агласов“ авион узлет ио је са сплит ског аерод рома, а мене су забољ еле уши. Кад се прит исак из ушију пребацио на очи, уплашен д а ће ми очи испаст и из д упљ и, шапнуо сам д а ме Азра не чује: - Ако ми испад ну очи, онд а никад а нећу морат и д а чит ам! Док сам мислио о т оме, није ми било мрско шт о би могла д а се д еси т аква ст вар. Кад смо слет али на сурчински аерод ром, пуцкет ало ми је у ушима! Ко зна зашт о је т о д обро. Можд а се покаже као д обар инст румент прот ив чит ања. У Београд и у посјет у т ет ки Ани, ст игао сам са укусом морске соли. Њен ст ан није био д алеко од Цркве Свет ог Марка, а улаз је био препознат љ ив по „Душановом град у“, рест орану који је био над алеко чувен по д оброј храни. Теразије 6, т у је живјела моја т ет ка. Узбуђење ме испело на први спрат . Док је мајка звонила на врат а, обузимала ме је слат ка језа. Увијек је т ако било кад а је т ребало д а вид им некога д о кога ми је ст ало. Тет ка је от ворила и од ушевљ ено ме изгрлила. Кад год углед ам Ану, у мени се пробуд и памет њаковић: - Лијепо изглед а овај т вој Београд кад нема љ уд и! - Београд је најљ епши у август у! - од говорила је. - Гд је су т и они намршт ени Београђани? - Они сад а пливају у мору, или окопавају башт е род ит ељ има. Него, реци т и мени, јеси ли прочит ао „Магареће год ине“? Пост иђено глед ам у под . У д невној соби у мене пиљ е мале бист е Шопена, Бет овена, Доброг војника Швејка, Моцарт а. Тет ка је службовала по свијет у, па је д оносила кући попрсја важних т ипова. - Шт о си се умусио, слобод но реци, јеси ли прочит ао књигу? - Нисам, т ет ка! - пот екле су ми сузе, а кроз плач сам д од ао: - Ко је вид ио д а се чит а љ ет и? Она се насмијала. - Смири се, љ ет о је прошло, сад а је већ јесен. От ишла је д о библиот еке и врат ила се с неком књигом. - Не ваљ а т и концент рација - рекла је т ет ка и показала ми књигу „Аут о сугест ија“, коју је написао Емил Куе. От ворила ју је и пронашла ст раницу на којој је писало: „Свакога д ана у сваком поглед у напред ујем". Прочит ао сам т о наглас и кроз смијех рекао: - Па т о није ист ина! - У т оме и јест е ст вар - од говорила је т ет ка. - Је л’ т и се свиђа? - У ст вари, т о није могуће! - Шт а није могуће?

- Па т о, д а сваки д ан напред ујеш у сваком поглед у насмијао сам се поново. - Онд а лијепо поновиш т у реченицу ст о пут а, па, без обзира на т о шт о мислиш д а није ист ина, повјерујеш д а јест е... Мајка је т ог попод нева позвала оца у Сарајеву и рекла му: - Овај наш син само понављ а како сваки д ан у сваком поглед у напред ује и пиљ и у неку т ачку на бијелом папиру, каже, концент рише се!

„Магареће год ине“ су моја прва књига. У т ој књизи се от крије д а љ уд и имају д ушу, па ни мени није било т ешко д а повјерујем како сам д ушеван. Главни јунак књиге је д ошао са д јед ом на ст аницу, али је без куцања от ворио врат а моје д уше још раније, д ок сам глед ао у бијелу т ачку. Кроз т а от ворена врат а прошао је мали Бранко кад га је д јед вод ио у конвикт . Први пут је углед ао воз и помислио д а је т о змај. То је био почет ак, али кад а су кроз т а врат а почели д а д ефилују, као на војној парад и за Тит ов рођенд ан, сви јунаци Бранка Ћопића, било ми је јасно д а и моја т еорија по којој није логично чит ат и љ ет и има смисла. Немогуће је заборавит и т у јесен и рад ост коју ми је причинио Бранко Ћопић, као шт о, хвала Богу, није могуће заборавит и ни фот ографију на којој ст оји мој от ац са нашим великим писцем. Та слика је наст ала у хот елу „Европа“ гд је су се срели мој от ац и Бранко. Кад је чуо како је његов син прочит ао прву књигу, Брацо је у хот ел „Европа“ д овео фот ографа Микија Ђурашковића. Мајка ме свечано обукла и т рамвајем д овела д о хот ела. Слад олед је био д обар. На т рећој кугли у главној сали појавили су се от ац и Бранко Ћопић. Није изглед ао онако како сам га замишљ ао. Очекивао сам великог Бају Бајазит а, а не оно мало Биберче. Кад а је пружио руку, бљ есак блица са фот о-апарат а збунио је и мене и мајку. - Кажи како се зовеш - рекла ми је Азра, узела моју руку и пружила је према Бранку Ћопићу. Ст исак његове руке никад нећу заборавит и. - Алекса... Алекса... Калем - промуцао сам. - Реци чика Бранку какве су „Магареће год ине“. - Шт а има д а му говорим, он т о бољ е зна! А онд а ми је изненад а у главу д ошла очева прича о т уги која обузима човјека испод пупка и о Русима који због т ога за ст омак кажу живот. Држећи мајку за руку, ни сам не знајући зашт о, испалио сам: - Чика Бранко, зашт о Руси ст омак зову живот? - Зат о шт о иза пупка лежи д уша, а живот а нема без д уше! Овд је! - показао је на мој пупак и заголицао ме. Насмијао сам се, а он ми је шапнуо: - Треба пазит и...

- Знам, д а ми се д уша не проспе! - Није! Чувај д ушу д а је неко не појед е! Куд год кренем у свијет из Сарајева, ваљ а проћи Београд . То је моја веза са свијет ом. Увијек се т у рад о зауст ављ ам, преспавам код т ет ке Ане. У цент ар град а пут вод и преко Бранковог мост а. Сваки пут , д ок прелазим т ај мост , углед ам чика Бранка. И машем му. Машем ја њему, али маше и он мени. Кад а је Бранко Ћопић ст игао први пут у Београд , због неспоразума пријат ељ га није по д оговору сачекао, па је своју прву ноћ у прест оници преспавао испод мост а Александ ра Карађорђевића. Много год ина касније, кад а је његову д ушу разјед ала југословенска д рама, он је пожурио д а на пречац заврши све послове. Уплашио се за суд бину Николет ине Бурсаћа, Баје Бајазит а, Јежурка Јежића, Дулет а Дабића. - Шт а ће бит и са мојим јунацима ако се све ово сруши? - пит ао се и није знао од говор. Због т ога је јед ног д ана кренуо на мјест о гд је је преспавао своју прву ноћ у Београд у. Нема ко га т ад а није позд равио. Нека жена је глед ала за Бранком из знат ижељ е, заст ала је, а онд а је изненађено махала д ок је он корачао ка д ругој ст рани мост а. Зауст авио се и прије него шт о је закорачио преко оград е мост а, Бранко је ут лед ао т у жену. Вид ио је д а му маше, д а жели д а га позд рави. Окренуо се према њој, од махнуо и скочио, не у Саву, већ на бет он. Слут им д а је неко чика Бранку појео д ушу.

У ЗМИЈСКОМ ЗАГРЉАЈУ I Био је т о вјечни млад ић Кост а. Лежећи на магарцу вјешт о је од ржавао равнот ежу на сед лу. Осмијех му није силазио са лица ни кад а је спавао. Тако су причали његови цимери из касарне. Није му лако од ред ит и год ине. Ни млад ни ст ар. Висок човјек, правилног носа изнад којег су ст ајале велике плаве очи, д о којих је са пуних усана, као украс, ред овно ст изао т ај заразни осмијех. Магарац је каскао, а Кост а је глед ао у небо и пјевушио неку народ ну пјесму, д ок му је глава поигравала покривена војничком шапком. Глед ао је како се на јед ној ст рани успиње велики Мјесец, а на д ругој нест аје велико Сунце. Најед ном, магарац ст ад е, а Кост а у пад у јед ва д оскочи на прашњави пут . Поглед ао је испод ногу и углед ао змију. Шарена и опасна, она је исплазила језик. Магарац није спушт ао поглед , само је благо помјерио уши горед оле и као д а је чит ао Кост ине мисли, знао је д а т реба непомично сачекат и д а змија нест ане у камењару. Шарка се није мицала, а Кост а из сед ла извуче пушку, напуни цијев мет ком и нанишани. Полако повуче окид ач, али најед ном заст ад е. Јед ном д авно д јед му је рекао: - Не т реба д ират и змије! - Како не т реба? - чуд ио се млад и Кост а. - Лијепо, оне су нас навеле на гријех, али кад је т ребало д а напуст имо рај, пошле су зајед но с нама! - Па шт а, т реба чекат и д а ме ујед е и д а умрем у мукама од от рова? - Шт о би она т ебе ујела ако је не д ираш?!

Тако је било и сад а. Ост ао је нишанећи, д ок је змија од мицала прашњавим пут ем и нест ала иза првог грма.

Кад а је вод ећи магарца Кост а ушао у село гд је је свакод невно набављ ао млијеко за касарну Увијеће, вид јело се обично херцеговачко ст аништ е: јед на крава, ст абло, жена, пас и кућа крај шт але. Обично је млијеко за касарну сипала џангризава баба. Сад а пред њим ст оји кршна Херцеговка. Глед а у њега очима срне и он помисли д а изглед а баш као срна у т ренут ку кад је освијет ле фарови аут омобила који само шт о није уд арио у њу. Музе краву па заст ане. Скинуо је војничке мањерке са магарца и закорачио у шт алу. - Млад а?! - Давно било, сад се спомињало. - Нисам вас раније виђао?! - рече пренеражен њеном љ епот ом. - Добро су ме чували! - Од чега? - Од свега, млад ожења, лопова, љ уд и! Чекали су праву прилику... - Па, јесу ли т е сачували? - Чак и од живот а! На д ругој ст рани д воришт а ст ара мајка, т акође кршна, али намргођена жена, преносила је уплашт ено сијено у шт алу. Млад а се осмјехивала Кост и. - Је ли, како т и т о бленеш? - Не бленем, баба! - Немој више д а т е опомињем, ха! - Дуг је пут , заболе ме леђа од јахања, па се ист ежем, окрећем лијево-д есно, а вама се учини! - Мислиш, боли т е гузица? - Па, и т о. - Има за т о лијека, набраћу т и ја боквицу! - Да ст авим на гузицу! Он се насмијао помисливши д а је ова шала знак д обре вољ е. - Ти знаш ко је Зага Божовић?! - Не знам. - Немој д а се правиш луд ! Ниси чуо за мог сина?

- Причало се о неком Божовићу који рат ује за паре у Ираку? - Тај! Само није више у Ираку, пребацило га у Авганист ан! - Па д а, ко није чуо за њега! - Не звјерај у невјест у и не играј се живот ом! - Ма какви, ја т о само нако! Док је нат оварао млијеко на магарца, успио је д а прошверцује јед ан поглед ка Млад ој и д а украд е њен осмијех. Зат им се окренуо и са мањеркама нат овареним на магарца, кренуо д олином.

Јахао је на магарцу наопачке, глед ао унат раг према селу и мислио на Млад у, д ок се на хоризонт у смркавало. На небу су д ва сокола извод ила своју акробат ску т ачку. Помислио је д а т о чине у љ убавном заносу. Уживао је у т ом призору и од мах зажелио д а и он т ако слобод но вит ла небом. Само шт о је т репнуо оком, на небу је углед ао себе како лет и као пт ица. Од мах је и Млад а полет јела. Онд а је магарац заст ао као укопан. Углед ао је змију која је измигољ ила иза камена. За њом, изашла је из шипражја још већа. Зауст авио је магарца и глед ао их без ст раха, али с пошт овањем. Пажљ иво је завукао руку у мањерку, захват ио млијека и колико га је ст ало на д лан просуо по прашњавом пут у. Глед ао је около као рад ознали д јечак, па је ист о поновио. Просуо је још јед ну шаку. Змије нису реаговале. Пажљ иво је сишао са магарца, окренуо са њим чит ав круг и онд а наст авио пут према Увијећу. Кад су Кост а и магарац од макли и д ошли д о ст рмине која се спушт ала према Увијећу, змије су и д аљ е ст ајале непомично.

Скривен иза грма кант ариона, Кост а је извад ио д урбин и т ражио змије у д аљ ини. И, гле чуд а! Углед ао их је како срчу млијеко с прашњавог пут а. То је само појачало његов прост од ушни осмијех и од ушевљ ење које је изражавао сваки пут кад а је имао и најмању прилику за т о.

Кад а је ушао у село, још под ут иском д огађаја са змијама, вид ио је како војска и сељ аци д уж д олине под но села из ровова бране своја огњишт а од непријат ељ а. Било их је и свуд а по брд има изнад Увијећа. Кост а је вјешт о избјегавао мет ке снајпера на т ом пут у. Толико је поскакивао, увијао се, сагињао, усправљ ао, д а му се најед анпут учинило д а плеше, а како је навикао на т акво крет ање, осмијех на лицу само му се појачао и као д а је т о помагало д а избјегне мет ак и сигурну смрт . Ст игао је д а магарца увуче у шт алу, а мањерке из којих се просипало млијеко д ок је т рчао, зачас је д опремио у кухињу и ст авио кувару на ст о. Снажну пуцњаву кувар је д очекао под ст олом. - Неће т е мет ак, Бог т е чува! - У мом селу кажу д а Бог није ћорава мачка, зна шт а рад и... Какву сам жену срео! - Гд је? - У селу гд је купујем млијеко.

- Знам, т о је Загина невјест а. Само, џаба јој љ епот а! Ост ариће у чекању млад ожење! - Можд а га и не д очека. - Не играј се, т ај је опасан ко змија! - кувар је само слегнуо раменима, а Кост а је хт ио д а га од обровољ и вид јевши колико је уплашен. - Буд и муд ар као змија и пит ом као голуб, кажу јеванђељ а - рекао је поп који је поред свешт еничке д ужност и у селу био и кувар. - Џаба т и јеванђељ а, т реба д а вид иш шт а д јеца рад е на т ргу - рече јајоглави војник гулећи кромпир. - Шт а рад е? - Уче змије д а пуше! - Змије пуше цигарет е?! Њих т ројица се извукоше из кухиње и заклоњеном ст раном села брзо су ст игли на ћошак од акле се вид ио мали сеоски т рг. Ту су д јечаци и д јевојчице провод или слобод но вријеме, а т о је значило чит ав д ан, пошт о школа није рад ила због рат а. Из џепа капут а, плавушан наслоњен на ст абло, извад ио је шарку д ржећи је за врат . Она је кривуд ала репом, а он је из уст а узео упаљ ену цигару и ст авио је у гркљ ан змији. Све је т о прот ицало уз д ивљ ење д јевојчица које су са помијешаним осјећањем ст раха и зад овољ ст ва глед але шт а рад и плавушан. Сви су се изненад или кад а је д руга змија над ут а од д има и не могавши д а испуст и д им цигарет е, пукла као пет ард а. - Шт о ово рад е? - Дјеца ко д јеца, играју се, шт а ће д руго! - Шт а им је змија крива? - пит ао је прост од ушни помоћник. - Због ње нас је Бог ист јеро из раја! - Али ни она није ост ала у рају - Кост а је говорио као његов д јед . - Тако је! Пошла је с нама! - Нису наши рачуни с њом чист и, чим их д јеца малт рет ирају! Под ут иском раја и пакла, али и пит ања гд је ће он завршит и кад а за т о д ође вријеме, Кост а се упут и својој кући. - Има ли реалне шансе д а ст игнем д о раја? - пит ао се кад а му снајперски мет ак прозвижд а крај главе. Само шт о је Кост а промолио главу иза ћошка од акле је хт ио д а скрене према кући, мет ак му за јед ан милимет ар промаши главу, али му закачи ухо! Пао је и онд а се чет вороношке врат ио назад д а покупи ухо са земљ е. Увукао се у кућу пузећи. У замраченој соби од горијевала је ват ра, а он је узео чист пешкир и замот ао ост ат ак уха. У ноћи је глед ао како кроз његов прозор бљ ешт и свјет лост гранат а и био срећан кад а би повремено пред његове очи са новим д ет онацијама ст изала кршна љ епот ица која музе краву. Он жмири, а она глед а и својим осмијехом грије га у д уши, али и храбри, раст јерује ст рах, игра се с њим као шт о вјет ар прашину вит ла и носи. Сваки пут кад а би гранат а освијет лила собу, он би углед ао жену раскошне љ епот е у д рукчијем положају. Држао се

за ухо и замишљ ао слике које су му умањивале бол. У цик зоре Кост а је кренуо из куће. Искорист ио је примирје кад није било снајпера. Док се на магарцу пењао уз каменит у ст азу, д ржао је своје ухо завијено у пешкир на д лану и т ако изашао на пут . Ход ао је и глед ао испред ногу над ајући се д а ће вид јет и змију. Тек кад а је замакао на ст рмину која се спушт ала ка сусјед ном селу, зауст авио се и поново, скривен иза велике ст ијене, поглед ао уназад . Нагео се према пут у и посмат рао ст азу којом је управо прошао. И, гле чуд а, опет су змије направиле у прашњавом д руму корзо! - Чекају д а их нахранимо млијеком - рекао је магарцу. - Чуд о невиђено! - од говорио је магарац. - Шт а?! Јесам ли т е д обро чуо? - Јеси! Лако је Кост а повјеровао д а магарац с њим прича.

У селу није било намргођене ст арице, па је Млад а изашла из куће и прихват ила мањерке. Кост а је размот ао пешкир и извад ио комад свог уха. Запрепашћена, она се окренула према ливад и и овцама које су пасле у д аљ ини. - Да сачекамо бабу, от ишла је на пијац д а прод а сир и млијеко?! - Имаш ли иглу и конац? - Имам! - Спали иглу на ват ри д а се не инфицира! И понеси ракије! Она је пот рчала у кућу, а он је кухињски ст о испред куће д огурао д о бунара. Испружио се преко ст ола т ако д а му је глава висила над бунарским от вором. Млад а је ст ајала над њим. - Окрени се пот рбушке - рекла је она, а Кост а је од мах т ако учинио. - Неће вид јет и колико ме боли - помислио је. Лакше ће т и бит и д а шијеш! - рекао је и схват ио д а непот ребно брбљ а. Она му је очист ила ухо ракијом. Кост и је од бола пот екла суза и полет јела у вод у на д но бунара. Њему је било лакше д а глед а како суза пут ује на д но бунара, д а замишљ а како и сам с њом пут ује, јер је т ако пред Млад ом сакривао колико га боли. Кад а је суза д от акла д но бунара, он се насмијао, а она је зашила први шав и т ако врат ила ухо на своје мјест о. Он је и д аљ е глед ао у д убину бунара. На мјест у гд је је пала суза појавио се бијели лепт ир. Јед ва је д от ицао вод у и онд а се спирално лет ећи враћао нат раг. На крају је лепт ир слет ио на његово раме. Млад а је зашила ухо.

Кост а поново сјед и наопачке на магарцу, завијене главе и напуњених мањерки. Глед а према Млад и која ост аје сама, а шарпланинац јој не д а д а му махне, д а учини оно шт о

приличи особи која т оне, вид и се т о на њеном лицу, у велику љ убав.

На прашњавом пут у којим су се крет але јед ино змије и Кост а са својим магарцем, није било никога, чак ни орлова који су над лијет али овај т ерен. Кост а је успорио ход , смирио магарца и насуо млијека на д ланове д есне и лијеве руке. Као сељ ак који сије жит о, он просипао је млијеко по прашњавом пут у. Није знао зашт о, али т о му је ст варало спокој, његовим лицем је царевао осмијех. Осјет ио је д а љ убав која се рађа не може бит и зауст ављ ена. Дошао је на крај заравни, на мјест о гд је је пут пад ао ка селу Увијећу. Зауст авио се и овог пут а није му т ребао д урбин. Ст ајао је леђима окренут неко вријеме и онд а је полако поглед ао назад . Вид ио је голим оком како змије, њих пет , срчу млијеко. Међу њима се ист ицала велика змија чије т ијело је промакло између д ва камена, а кад а је углед ао њену главу, веома се изненад ио.

На улазу у село било је мирно. Из д аљ ине су д опирали ријет ки пуцњи непријат ељ ске војске. Само су арт иљ ерци из ровова у д олини грували гранат ама из ст арог т опа, а браниоци Увијећа пуцали су на д ругу ст рану. Кост а је д ошао д о кухиње са зад ње ст ране и скинуо мањерке с магарца. Убацио их је у кухињу у којој су кувари врт или варјачама по великим казанима и јед ва су се вид јели кроз облаке паре. Јед ан од кувара махнуо је руком према Кост и, извад ио усну хармонику израђену од д рвет а и рекао му: - Слушај ме сад а! Док је свирао, уоквирен паром, кувар као д а није био д ио рат не реалност и. Најед ном, као д а се ослобод и. Вјешт ина с којом је т ај човјек свирао мелод ију, ногама д ајући рит ам, а онд а све т о упот пуњујући покрет има т ијела, учинила је д а све изглед а као неки мод еран плес. Кост а је прво уд арцима ноге о под прат ио рит ам, а онд а је извад ио своју казу и сам почео д а свира познат у мелод ију. Чит ав призор прет ворио се, најед ном, у циркуску т ачку и т ако усред пот муле т ут њаве т опова ст ворио д обро расположење.

Прва јесења киша је већ ист е ноћи замијенила уд аре т оповских гранат а и пад ала је чит аву ноћ. Рат је због невремена привремено зауст ављ ен. Ујут ро су сеоске жене брале грожђе у виноград у, па га од мах преносиле у кад е. Кад би т ај посао завршиле, босим ногама су газале грожђе у кад ама, а мушкарци су спремали казан за вино. Ово је био јед ини поузд ан знак д а је ст игла јесен, иако је још било необично т опло.

Кост а и његов магарац већ су у цик зоре били на свом ст аром пут у ка селу и мјест у гд је су за браниоце Увијећа набављ али млијеко. Кост а је глед ао испред својих ст опала, али и испред копит а магарца. Само загонет ан осмијех ст варао је ут исак д а он зна како су змије већ т у и како чекају д а им сипне мало млијека на прашњави пут . Кад а је изашао на узбрд ицу, поглед ом је т ражио Млад у, али ње није било! Само је ст ара ст ајала са већ помуженим млијеком у рањикама и глед ала у њега попријеко. - Данас ст е сами? - рекао је. - Јесам!

- А Млад а, гд је је она? - Син Зага се врат ио, т и сад глед ај како ћеш, они се нису д уго вид јели! - А, т о... - Покупи млијеко и не осврћи се више! Док су пресипали млијеко из рањика у мањерке, иза решет каст ог прозора Кост а је углед ао уоквирено лице Млад е. Глед ала је у њега. Иако т ужног израза, била је љ епша него икад а раније. Да ли због т ога шт о је ст ајала иза прозора и шт о је ст акло умекшавало њено лице, чинило му се д а глед а у вјечну љ епот у. Дисао је убрзано, осмијех му се врат ио, а кад је ухват ио њен поглед , заврнуо је шерет ски бркове. Пошао је нат раг. Испрат или су га ст роги поглед и бабе и осмијех Млад е. Кад а је изашао на раван гд је су царевале змије, сјет ио се мелод ије коју је синоћ извео кувар. Почео је д а плеше и окреће се око себе. Извад ио је шупљ у цијев, свој инст румент казу и засвирао ону кувареву најновију пјесму. Онд а је рукама захват ио млијеко и не прест ајући д а плеше просипао га по прашњавом пут у. - Авенија змија - рекао је Кост а гласно. Док је срећан замицао низ ст рмину, учинило му се д а змије нису више онако мале као кад а им је први пут просипао млијеко. - Чуд о невиђено - рекао је магарац. - Шт а сиреко? - Чуд о невиђено!

На уласку у село био је изненађен ст ањем ст вари. Као обичан инт енд ант , он је мало знао о ст ању на фронт у. Али сад а, ево, најед ном су пушке замијењене гит арама, т опови конт рабасом и бубњевима, а виолинист је свирао и правио салт о са виолином. Сељ аци и војници пљ ескали су од рад ост и, а јед ан крезави војник је бацио капу и ст ављ ајући шешир на главу викао: - Ослобођење! Побјед ааа! Гот ово, пот учени суд о ногу!!! Под свјет лом сијалица на сеоском т ргу и млад о и ст аро славило је побјед у. Кост а је пришао кувару. - Како т о најед ном? - Шт а како? Шт а најед ном? Опсад а т раје год ину д ана! Побјед а, брат е, од ували су их наши д о мора, пред ао се код њих и посљ ед њи прашинар! - Ако је рат гот ов, никад а је више нећу вид јет и помислио је. Кост а је ист оварио млијеко у кухињу и опрезно се извукао напољ е. Како д а повјерује д а је више никад а неће вид јет и?

Кад је бануо на т рг у Увијећу, т амо је слављ е д ост изад о врхунац. Оркест ар је војску и

сељ ане везао свирком и пјесмом, небо се проламало од љ уд ских гласова, ват ромет а, а меланхолија словенских парт ит ура мијешала се с побјед ничким под врискивањем. Људ и су пјевали загрљ ени у круг, а Кост а им се прид ружио. Разд војио је прво д ва војника, а онд а се убацио између њих. Из ност алгичне пјесме круг је прет ворен у коло. Коло се развијало и ширило унед оглед , повезујући најед ном све уличице, сваку кућу Увијећа. Чуд на ст руја из т опле херцеговачке земљ е прелазила је у ноге које су се плеле, а крв се ширила кроз ланац врелих руку, д есет ине љ уд и прет вориле су се у јед инст вено биће, гријано ист ом крвљ у, ношено ист им рит мом. Кост у ухват и врт оглавица од игре у колу, глед ао је у небо и зажелио д а вид и Млад у. Као д а му је небо услишило жељ у, спуст ивши поглед препознао је у гужви Млад ино лице. Играла је коло са непознат има, а онд а је углед ала Кост у. Кроз гужву се пробио д о Млад е и ухват ио је за руке, а она је оборила очи од бојазни д а поглед ом не од а сласт која је испуњава у игри. Он није оклијевао ни т рен. Држали су се за руке и први пут је вид ио д а га она заљ убљ ено глед а. - Лаже ст ара, није д ошао Зага! - Знам! - Ја њега не волим. - Кога волиш? Млад а је под врискивала, а Кост а се у јед ном т ренут ку изд војио из групе и од рад ост и, а у рит му кола, направио салт о напред и назад .

У Кост иној кући било је т ихо, јед ва д а се чуо глас посљ ед њег пјевача, а пијани гласови д опирали су сасвим неразговијет но кроз от ворени прозор кроз који се вид јело како свјет ла побјед ничког ват ромет а пад ају с неба као звијезд е. Млад а се полако скид ала, Кост а брже од ње. Освијет љ ени само свјет лошћу спољ а, глед али су се. И кад а су њихове усне биле сасвим близу, разбивши прозор у Кост ину кућу, са кубуром у руци, банула је баба. - Рат можд а јест е завршен за т ебе, али за мене није! - Нећу кући! - Хоћеш, курво! Млад ожења т е чека кући! - Курво мат ора, лажеш! - Не лажем! Или ћеш кући, или ћу т е убит и?! - Нећу! Ст ара је извад ила крат еж и уперила га у Кост у, а онд а је Млад а ист рчала ван и бијесно заграбила камењаром. Ст ара је пошла за њом. Кост а је т рчећи навлачио пант оле и кошуљ у. Лако се узверао уз камену ст рмину и вид ио д а ст ара суст иже Млад у. Зауст авио се кад а је ова уперила кубуру у њега. - Назад , она има мужа!

Кост а је први пут схват ио како би живот могао д а жрт вује због Млад е. Чула су му шапут ала д а је ово само мали заплет у љ убавној причи која слијед и и мирно се врат ио у село.

Док се по селу и д аљ е пијанчило, на мјесечевој свјет лост и вид јеле су се сјене д есет војника непријат ељ ске војске који су се прикрад али и јед ан за д ругим улазили у ров. Лако је савлад ан први ст ражар! Нико т е вечери није чуо његов јаук, нит и је ико од сељ ана вид ио како су још т ројица ст ражара зад ављ ени, а д а при т ом нису пуст или ни гласа. А како би и могао чут и, кад се у селу побјед а и д аљ е славила с несмањеном рад ошћу и још већом буком.

Јут ро је и т о је вријеме кад а Кост а нат овара магарца. Ост аци синоћње забаве били су вид љ иви на све ст ране. Кувар је био буд ан и насмијан као и увијек, чист ио је кухињу д ок је Кост а узимао мањерке. - Још који д ан, па ће и овоме д оћи крај - рекао је кувар. - Немој, молим т е! - Крај рат а, д рушкане, пот писан Међународ ни споразум, од е војска, почиње живот ! На познат ом пут у вид ио је змије и међу њима јед ну посебно крупну. Кост а је знао д а змије сад а већ нест рпљ иво чекају д а се он појави и д а им сипа млијеко на пут . Пажљ иво је закорачио у село. Само шт о је везао магарца и скинуо мањерке, из шт але је изашао Зага. Носио је рањике напуњене млијеком и д обронамјерно пружио руку Кост и. Збуњен, Кост а му је пружио руку, а на његовом лицу није се вид јело колико му т ешко пад а ово познанст во. - Ти си Зага Божовић?! - Како знаш? - Ко не зна Загу Божовића, рат ника, јунака! Камион „т амић“ шкрипећи закочи покрај куће и нека д војица од мах почеше д а ист оварају ст олове и ст олице. Махнули су Божовићу. - Спремат е славу? - Женим се, јуначино, чекала ме д а се врат им са фронт а сед ам год ина! - И д очекала - д од ад е Кост а, а глас му ут ањио и грло се згрчило од т уге. Не д а се војник Кост а. Још јачим осмијехом покри т угу коју је крв муњевит о раширила свуд а по т ијелу. - Свака част , а гд је је Млад а? - Од вела је баба у Требиње д а купе вјенчаницу! - А т и, јеси л’ спремио од ијело?

- Маркирано, купио на фри-шопу у Абу Дабију, прва лига! Кост а се окренуо и пошао назад у село. Осврт ао се, а испред куће већ су заст ирали ст олњаке за свад бу и уврт али сијалице у сијалична грла. Над ао се д а ће углед ат и Млад у. Све је чуо и вид ио, али му нешт о није д ало д а повјерује како је д ошао крај његовој љ убавној причи. Као шт о је, уост алом, био сумњичав према крају рат а и оној изненад ној прослави у селу. Није губио над у д а ће поново срест и Млад у, па је осмијех као најбољ а пот врд а т е над е и д аљ е украшавао његово лице.

Тек кад а је закорачио на Авенију змија, изненад а се уплашио д а више никад а неће вид јет и Млад у. Заплакао је. Покуњен, глед ао је у ноге и хт ио д а пут д о Увијећа т раје чит аву вјечност . Вид ио је своје сузе како капљ у у прашину и кад а је чуо јаку пуцњаву из правца Увијећа, пот рчао је. Од мах се саплео и пао. Тек на земљ и је углед ао д а су му ст опала увезана репом велике змије. Није успио ни д а се окрене, а змија се већ увила око његовог т ијела. Избезумљ еног лица покушавао је д а се помјери и беспомоћно т ражио излаз. Знао је Кост а д а у најт ежим т ренуцима зад ржи присебност , Узалуд , био је заробљ ен као у ружном сну кад а не може д а се покрене. Ст ијешњен невиђеном снагом, помислио је д а т о превазилази сад ржај и најст рашнијег сна. Сваки његов зглоб је био уклијешт ен као д а је чит ав у ст оларским ст егама. Први пут је осјет ио и најмању кошчицу у свом т ијелу. Био је пот пуно немоћан. Руке и ноге није могао д а помјери ни милимет ар. Учинио би било шт а шт о би могло д а га ослобод и из загрљ аја змије. Тад а је помислио: - Тако ми и т реба, д обро се не враћа д обрим! Успио је на пет ама д а се прид игне и крене у кот рљ ање зајед но са змијом низбрд о. Избезумљ ен, гот ово са ст рахопошт овањем глед ао је у њену главу кад а су се зауст авили код велике ст ијене. Чекао је д а га ујед е. Крв му се след ила и осјет ио је како се сваки д јелић његовог т ијела хлад и. Најед ном, учини му се као д а змија попушт а. Глед ао је у њену главу и осјет ио чит авим т ијелом њен хлад ан загрљ ај. Глава јој је била већа од његове шаке! Пружала је језик и он је пот пуно скамењен чекао д а га ујед е. Помислио је д а ће је над муд рит и. Пошт о је попуст ила, он је направио нагли покрет д а би се от ео и побјегао из њеног загрљ аја. Али змија је реаговала муњевит о. Сад а је ст исак био много јачи. Поново се копрцао, сад а већ без ст раха, помирен са смрћу, мумлао је и окрет ао се лијево-д есно, али није могао д а понови кот рљ ање. Кост и се згрчише, набрекнуше врат не жиле, а т рбушни мишићи почеше д а се крећу као д а ће поврат ит и. Јед ино је повремено успијевао д а смањи д од ир т ијела са змијом. Али послије само неколико секунд и, врат ио се хлад ан загрљ ај смрт и. Осјет ио је како се хлад и. Змија је покупила сву т оплот у коју је крв ширила његовим венама. И поред силе која је сваког секунд а од узимала по јед ан д ио његовог т ијела, чуо је како јењава пуцњава у Увијећу. Препуст ио се змији, ухват ила га је самрт на равнод ушност . Његово беживот но т ијело и очи у сузама наговијест иле су крај. Мирис палежи д опирао је д о његових нозд рва. На врхунцу невољ е ништ а д руго му није преост ало него д а се још јед ном осмјехне и т ако се опрост и од живот а. Тад а се д есило јед ино шт о није очекивао, змија је нест ала ист ом брзином којом се обмот ала око његовог т ијела. Јед ва је успио д а ухват и поглед ом њен реп испод велике ст ијене. Није вјеровао власт ит им очима, усправио се и д од ирујући сваки д ио свог т ијела, хт ио је д а пот врд и своју мат еријалност , јер се прије само неколико секунд и опрашт ао са живот ом. Ст рчао је брзо низ ст рану којом је т олико пут а ст изао у село. Зауст авио га је д им који се прет варао у облак. Његово село је горило, д им је сукљ ао из кућа. Ут рчао је у шт алу и окрзнуо т ијела објешених војника. Поврат и кад а је на кухињском ст олу углед ао от кинут у кувареву главу. На сеоском т ргу, гд је су синоћ славили побјед у, д ијет е набијено на крст , а на мет алним шипкама за ноге објешени кувар и његови помоћници. Био је исувише слаб и

на т ренут ак се препуст и очају. Клекнуо је и зарид ао. - Змија ми је спасила живот ! Нико ми неће повјероват и! Није ми д ала д а се врат им у покољ - пролазило му је кроз главу. Рид ајући и т ресући се пот рчао је узбрд о. Кад а је ст игао д о магарца, скинуо је мањерку с млијеком. У Авенији змија просипао је млијеко и плакао, д изао камен јед ан за д ругим, већи па мањи, све у над и д а ће наћи змију која му је спасла главу! Јед ина мисао која је вукла напријед као најснажнија сила на свијет у, била је над а д а је Млад а жива.

II Кад је Кост а закорачио у село, у његовом поглед у испреплели су се над а и ужас! Био је спреман д а поглед а у очи Млад у и опрост и се од ње, а углед ао је спржене сват ове за свад беним ст олом. Као д а су уништ ени лавом изненад а изливеном из вулкана, спржени сват ови сјед е за ст олом, а угљ енисани љ уд и зауст ављ ени у обичним рад њама! Ст ара мајка је ст ајала са флашом сабласно от ворених очију угљ енисаног лица и глед ала право у Кост у. Млад ожења је зауст ављ ен на ст олици у покушају д а уст ане. Изглед а д а је неко био бржи и лукавији рат ник од њега. Сад а је над алеко чувени рат ник Зага Божовић сјед ио пробушене главе, вид јело се д а је убијен ст ручном руком. Неко је ст игао из д аљ ине и освет ио се. Кост а је заобишао сват ове и ногом од шкринуо врат а куће. Никога није било у кухињи. Попео се на спрат . Све је било пуст о, само је капак на прозору, гуран вјет ром, сабласно уд арао у зарђале запт ивке. Онд а је чуо гласове у д аљ ини. Брзо се успент рао мерд евинама у пот кровљ е. Најприје никога није углед ао, а онд а је вирећи кроз размакнут е т алпе вид ио како т ри војника наоружана аут омат ским пушкама и бод ежима прет ражују околину. Јед ан од њих, најнижи раст ом, д рукчије их није било могуће разликоват и пошт о су им лица прекривена маскама, спаљ ивао је колибу, а д руга д војица крет ала су се уназад , према шт али. Онај највиши изненад а се окренуо према кући и Кост а се сагео. Ст рчао је у приземљ е и схват ио д а му живот виси о концу. Морао је муњевит о д а пронађе скровишт е. Гласови војника су били сасвим близу. На излазу из д воришт а најед ном је чуо своје име. - Кост а, Кост ааа - изобличени глас је ст изао д о његовог уха. - Гд је је Млад а? - пит ао се и осврт ао унаоколо. - Кост а... Кост а... - чуо је и д аљ е глас који је личило на Млад ин. Осјећања ст раха и ужаса блокирају му чула. Као д а није д обро вид ио нит и д обро чуо. Све шт о га окружује прет вара се у несигурност и у невјерицу. Испред њега се ломе вријеме и прост ор, а све шт о вид и и чује нека скривена сила прет вара у очај. Власт ит е мисли, крат ке и раст ргане, крат иле су му д ах и ст варале неод лучност .

- Све је ово привиђење - помислио је, али је онд а чуо бат војничких корака и звецкање мет ала које прат и т е извјежбане кораке и чини их заст рашујућим. Крет ао се уназад , ст рах од војника је раст ао, али је све разговјет није чуо женски глас. Сад а је био сигуран д а га Млад а д озива. Крећући се уназад , он бут ином окрзну бунар, поглед а у безд ан и на д ну бунара углед а Млад у. Од мах је повукао кант у чекрком, сјео у њу и започео спушт ање на д но. Тешко је рукама успоравао ход ланца, а кад а је чуо повике војника, раширио је руке, пуст ио се и пад ао на д но бунара. Био је т о јед ини начин д а избјегне смрт . Пљ уснуо је у вод у и д ок га је пот исак враћао на површину, Млад а га под

вод омухват и за каиш. Загрлио ју је и пољ убио, а она је показујући према врху преполовила д угачку мушт иклу. Обоје су неосјет но избацили свој комад мушт икле изнад вод е и т ако уд исали кисеоник. Над вод ом и над њима д вома, најед ном се појавио ист и онај лепт ир који је прат ио његову сузу кад му је Млад а зашивала ухо. Узбуркана вод а се пот пуно смирила, лепт ир је полет ио према кружном от вору бунара и свјет лост и која је од анд е бљ ешт ала. Вид јело се јасно у вод и, као у оглед алу, како се т ри војника нагињу у круг бунара. Најнижи међу њима увукао је цијев пушке у бунар и запуцао. Лепт ир прекину лет и прилијепи се на зид бунара. Млад а је од гурнула Кост у, меци су прод ирали између њих, губили силу под вод ом и као безазлени каменчићи пад али на д но бунара. Сва т ри војника ишчекивала су д а нешт о мрт во исплива из вод е, а лепт ир је кренуо у свој спирални лет ка свјет лост и. Брзо је ст игао д о војника и збунио их врт ећи се око њихових глава. Сва т ројица, као по команд и, окренуше се према чекрку на који је лепт ир слет ио. Неколико секунд и лепт ир је оклијевао, а онд а је поново почео д а облијеће око шљ емова. Изглед ало је као д а је лепт ир хт ио д а их зачара. Највиши међу њима покушао је д а га пљ еском д ланова згњечи, али му није успјело, лепт ир се лако спуст ио на шљ ем д ругог војника. Онд а је војник у сред ини полако д игао руку, уд арио по шљ ему најнижег и промашио, лепт ир је слет ио т рећем на главу. Сред њи се насмија, а лепт ир наст ави д а се поиграва са војском. Јед ан од њих скочи д а га угази, али т ако јако д а је не само промашио, него и угануо ногу. Онај најнижи крену д а га руком уништ и. Пот рчаше сва т ројица за лепт иром. Ношени рат ничким бијесом, војници се суд арише, а лепт ир ст ад е на шљ ем посљ ед њег у низу, оног најмање агресивног. Најнижи раст ом углед а лепт ира на шљ ему рат ника поред себе, скид е свој и свом снагом оплајвази по шљ ему колеге. Поглед аше се војници. Онај шт о је д обио уд арац у шљ ем од бијеса уд ари шамар колеги, а онај т рећи наст ави д а т рчи за лепт иром који је кривуд ао пољ ем. Сваки пут кад а би заст ао на љ ековит ој т равци, војник би помислио д а је његов и бацио би се кроз вазд ух. Наравно, увијек би промашио. У јед ном т ренут ку рат ник поскочи од земљ е и баци се на лепт ира као голман фуд балског т има. Полет и војник кроз зрак и ст исну шаку. Учинило му се д а је т о посљ ед њи лепт иров лет . Док је он славод обит но ширио руке, лепт ир је и д аљ е лет ио, т у, над охват руке. У међувремену, она д ва војника кренуше у обрачун због уд арца шљ емом. Изби права т уча: - Зашт о си ме уд арио? - Нисам т ебе него шљ ем! - Јеси, мене си уд арио, мене нико не смије д а уд ара!

Док су се плаћене убице обрачунавале с лепт иром, Кост а и Млад а су се с муком искобељ али из бунара. Глед ају се и смију, па од луче д а шмугну иза куће и нест ану у пољ у. Вид јело се како њих д воје т рче кроз валовит у ливад у, грабећи према шуми која се назирала на крају пољ ане. Двојица војника који су се д ограбили због лепт ира, углед аше Млад у и Кост у. Час их вид е, час не вид е. Нат акнуше шљ емове на главе, покупише пушке и д ад оше се у пот јеру. Кад а је т о вид ио онај високи који никако није успијевао д а оконча бит ку са лепт иром, он пот рча д о мјест а гд је је ост авио пушку и прид ружи се д ругој д војици рат ника. Лепт ир слет и на љ ековит у биљ ку и ост ад е поглед а прикованог на побјесњеле љ уд е.

Кад а су се Млад а и Кост а д очепали шуме схват ивши д а им је т у спас, Кост а је чуо онај већ д обро познат и звекет мет ала који прат и бат војничких корака. Близина војника пот јера их на ст абло раскошне крошње. Кост а је д игао Млад у на рамена, она се изверала прва у крошњу, а онд а је Кост а скочио и рукама се извукао за Млад ом. Како су војници били све ближе, Кост а и Млад а нађоше гнијезд о у крошњи између д вије гране ст огод ишњег плат ана. - Ми све вид имо, а они нас не вид е - шапнуо је Кост а кад су се војници нашли испод ст абла. Уморни од т рчања, они бацише наоружање и посјед аше наслоњени на ст абло. - Има ли негд је вод е? - пит ао је највиши. - Има т амо - рече најнижи и показа пут пот ока. Поскид аше маске, али Кост а и Млад а са висине и д аљ е нису могли д а вид е њихова лица. Окренут а леђима према Кост и, Млад а покуша д а му се лицем приближи, али њено ст опало клизну низ глат ку површину коре плат ана и ко зна шт а би било д а је он не зграби око појаса. Тако ост ад оше т ијелима пот пуно припијени јед но уз д руго. Она га уплашено поглед а преко рамена, а он јој благо покри усне прст има. Јед ан од рат ника под иже главу према врху крошње, а Кост а шапну на ухо Млад и: - Не брини, не вид и нас, само пружа руку д а вид и хоће ли киша. Киша ст варно поче д а пад а. - Бјежи, ово се олуја спрема! - огласи се онај најнижи војник. Рат ници пот рчаше кроз шуму у бољ и заклон, а са неба загрмише громови, сијевну јед на, па од мах и д руга муња. Три војника са шљ емовима т рче кроз шуму, д ок киша ношена олујним вјет ром у млазовима сипа са неба. Онај најнижи извиђач ист рчи из шуме и показујући преко језера према пећини, повед е војнике за собом. Трчали су ивицом језера и јед ва избјегли муње које су уд арале у усамљ ена ст абла. На крају, сви ут рчаше у пећину иза које се ширило планинско језеро. Свјет лост испресијеца небо. Млад а узд рхт а од ст раха. Колико се плашила муња и громова, ист о т олико се узбуд и од Кост ине близине. Њеним т ијелом прост руја снажно осјећање усамљ ене жене. Она се пот пуно препуст и Кост ином загрљ ају. Гром уд ари у неко ст абло у близини и запали га. - Плашим се, Кост а! - Не брини, неће гром у коприве! Као д а се небо от ворило, вод а је лила, а Кост а и Млад а у љ убавном загрљ ају, непомични и заковани за крошњу ст абла. Замаскирани лист овима плат ана и без покрет а, ст ијешњени јед но уз д руго, знали су д а сваки непромишљ ени покрет може д а их кошт а живот а. На крају су се само поглед али у чуд у али и у још чвршћем загрљ ају. Киша је пад ала несмањеном жест ином, а свјет лост муње повремено је освјет љ авала њихова спојена т ијела, д ок су кишне капи клизиле по лицима чији је чулни израз говорио о необичном љ убавном чину.

Дан је свануо, а на небу није било ни облачка. Само је јат о д ивљ их пат ака над лет јело крошњу плат ана. Кост а је скинуо најлон чарапу са Млад е, везао је око њеног ст рука и

причврст ио д руги крај т е чарапе за ст абло. Било је немогуће сићи низ клизаве гране плат ана на земљ у. Кад а је био сигуран д а је све повезано како ваљ а, Кост а учини ист о са д ругом чарапом. Увезао је себе око ст рука, а д руги крај т акође за грану крошње. Млад а је зажмирила, обоје су закорачили у безд ан и, гле чуд а! Дод ирнули су т ло, а онд а им се свид јело д а их раст егљ иве најлон чарапе саме враћају у вис, па су као д јеца у забавном парку уживали. Горе-д оле, горе-д оле!

Било је под не кад а су Кост а и Млад а пришли некој кући крај планинског језера. Кост а је покуцао на врат а. Никога није било унут ра. - Домаћине, ој, д омаћине! - викао је он, а Млад а му се прид ружила. - Домаћине, ој, изглад њели смо! - усхићено је узвикивала Млад а. Кад а су се увјерили д а је кућа напушт ена, ушли су у башт у и убрали бунд еву. Пот рчаше према језеру и прво је Кост а с бунд евом скочио у вод у. Играли су се пот апајући бунд еву која је сама испливавала. Најприје Млад а, па онд а Кост а. Од јед ном је припуцало из шуме, а Кост а и Млад а, колико су их ноге носиле, пот рчаше плићаком језера. Пршт али су меци око њих, пуцала су из шумарка она т ри војника. Кад је Кост а ст ао на крај језерца, углед ао је понор испод себе. Држао је Млад у за руку д ок је размишљ ао д а ли пост оји шанса д а преживе скок низ вод опад , који му се учинио вишим од ст о мет ара. Нису имали времена за оклијевање, јер је поново припуцало иза леђа. Меци су сасвим близу Кост е просијецали површину језера. Скочише у безд ан. Она полет је д аљ е од Кост е, он испружи руке и ухват и је. Као д а су т јерани од ђавола ст игли на вазд ушни јаст ук, окрет али су се слобод но и у пад у осјет ише сласт ! Кост а и Млад а се окрећу, као д а су у безвазд ушном прост ору, прет ичу јед но д руго, али и д аљ е пад ају. Њихова лица су от кривала т ајну како пад ст варно може д а буд е лет . Окренули су се још т ри пут а и зајед но, без проблема, ногама бућнули у бист ро и д убоко језеро испод вод опад а. За т ренут ак се т ражише под вод ом, од мах зат им се д ограбише и као јед но т ијело, загрљ ени изронише. Док се Млад а д ржала за Кост у, поред њих прође змија. - Човјек нема чист рачун с њима - Кост а показа према змији која се изгуби у плићаку бист ре вод е. - Плашим се озбиљ но. - Оних горе т реба д а се плашиш, нема разлога за ст рах од змија! - Како нема, а ко је Еву и Ад ама иаговорио на гријех? - Она, али није ост ала у рају. С нама је изашла из раја. - Тај рачун није чист ! Она т ри војника изглед ала су као мрави. Нису смјели д а поглед ају низ вод опад , а камоли д а скоче. За т ај скок човјек мора бит и заљ убљ ен.

Кост а и Млад а заронише према д ругом крају, ка заклоњеној ст рани језера. Изронише крај камена. Насмијани и забринут и глед али су према врху вод опад а гд је више нису ст ајали војници. Скид оше од јећу и положише је на неки грм и, без обзира на војску, не од оливши љ епот и сунчаног д ана и бист рог језера, поново заронише под вод у. Млад а прва исплива и попе се на камен. Ст ајала је под вод еном завјесом и уживала. Углед ала је под вод ом Кост у како рони и завлачи се под велики камен. Цикнула је од среће кад а је послије неколико т ренут ака Кост а изронио са млад ицом у руци. Риба је покушавала д а измигољ и из његових руку. Он ју је ст ручно т реснуо о камен и она је послије јед ва помицала реп. Под млазевима вод е, као иза неке завјесе која их д ијели од непријат ељ ског свијет а, Кост а и Млад а су јели рибу и уживали у вод и која је жест око масирала њихова т ијела. Кост а није скид ао поглед са шуме насупрот вод опад а и ливад е која се прост ирала д о огромне планнне на чијим врховима се вид ио снијег. И није д уго прошло кад а су се војници појавили на лијевој ст рани. Журним корацима је Кост а вод ио Млад у шумарком према ливад и и обронцима планине. Ст от ине оваца су мирно пасле на ливад и. Изненад а се приближио онај познат и звук мет ала који заст рашује и пријет и смрћу. Млад а и Кост а на кољ енима и разд војени шмугнуше у ст ад о. Војници су већ ист рчали из шуме која је са д руге ст ране ст ајала као оквир језеру. Звјерали су около. Млад а је чучнула, а зат им од мах легла међу овце. Изгубила се без д аха обгрливши овцу. - Мееее - чуло се у д олини и т о је на т рен збунило војнике. Јед ан од њих показао је према ст аништ у у д аљ ини. Он је пот рчао и прије него шт о је успио д а било шт а изуст и, налет ио је на минско пољ е, а експлозија га је расула у парампарчад ! И окорјеле убице ст репе од смрт и, не т уђе него своје. Ужаснут и суд бином њиховог ст арјешине, војници су заст али, а онд а су почели д а се повлаче према усамљ еном ст аблу с д руге ст ране ливад е. Тренут ак експлозије није означио само смрт официра непријат ељ ске војске. Кост а је чет вороношке кривуд ао кроз ст ад о т ражећи Млад у. Провукао се између оваца, а оне су, као најбољ е ут очишт е бјегунцима, својим непомичним т ијелима и блејањем и д аљ е збуњивале д ва војника који су се, у паничном ст раху и са цијевима упереним напријед , д овукли д о ст абла. Лежећи уз овцу Кост а је знао д а је све у љ уд ском живот у пит ање времена. И ут очишт е које су он и Млад а д обили у овчијем ст ад у било је временски ограничено. Провирио је преко оваца које су мирно пасле т раву. Није знао д а је јед ан од д војице војника глед ао кроз д урбин. Брзо се сакрио назад , али је било касно. Прво је чуо пуцањ, јед на овца је била убијена. - Млад а! - повикао је Кост а и глед ао около т ражећи је. - Кост а! - убрзо се од азвала она. Он је уст ао и муњевит о схват ио како може д а спаси њихове живот е. Гласови војника који су т рчали према њима сад а су се већ разговјет но чули. Пузећи између оваца које су се безглаво крет але, Кост а је пронашао Млад у. Она је вриснула, а он јој је само показао д а пође за њим. Чет вороношке су д опузали на крај ст ад а, а кад а су се војници приближили на ст от ињак мет ара, Кост а се извукао на чист ац, залајао као шарпланинац и сагет покренуо овце у правцу минског пољ а. Као слике које би могле д а прат е смак свијет а, ређала су се жрт вена јагњад . Јед на за д ругом, овце су акт ивирале мине, лет јеле у зрак и распад але се од д ет онације. Тако су от варале пут Млад ој и Кост и. Њих д воје су зачас ост али

окружени пакленом сликом, исцрт аном љ уд ском руком. Трчали су д ржећи се за руке преко комад а меса, очију и рогова, д ок је крв липт ала по њиховим лицима. Изглед ало је као д а је неко от ворио врат а пакла. Неправилно распоређене д ет онације су нагло ослабиле, све мање су месо и крв бојили небо. Најед ном, пред њима се от ворио прост ор. Само на час им се учинило д а су жрт вена јагњад от ворила пут у слобод у. Укочени од ст раха нису могли д а направе нови корак. Кост а и Млад а су се глед али. Са обје ст ране ст ајала су она д ва војника. Сви су били мат ирани ист ином д а сваки корак може д а их од несе у смрт . Јед ино је Млад а била пот пуно помирена са смрћу. Хт јела је д а спасе Кост ин живот . Најближа шуми, окренула се и пот рчала у цик-цак. Сви су је нијемо глед али. Јед ан од војника упери пушку у Млад у, нишанећи искорачи, а мина га у т рену разнесе. Млад а је и д аљ е т рчала, д ок је и д руги војник окренувши леђа Кост и сад а нанишанио у њу. Кост а се бацио кроз вазд ух, пао на војника, а овај се набио на бод еж. Глед ао је како му крв липт и из врат не жиле и зачас је и сам био сав у крви. Прид игао се и викнуо: - Ст ани, Млад а, ст ани, гот ово је! Спасени смо! Млад а се зауст авила. Глед али су се, он је прво махао, а она се зауст авила у полукораку, не знајући ни сама како је прот рчала кроз минско пољ е. Дрхт ала је од среће шт о је жива, али и од ст раха шт о је неким чуд ом заст ала баш на т ом мјест у и шт о не зна шт а ће бит и д аљ е. Она је махнула Кост и, он је испружио руке испред себе. Само је д лановима показивао лијево-д есно. Нијемо је хт ио д а јој каже како не смије д а се миче ни на јед ну ст рану. Она се осмјехну и уплаши још више. Дигне руке у вазд ух д а га од обровољ и и насмија се. Кост а је махао из д аљ ине: - Љубави, не мичи се! Не мичи се, ја ћу ст ићи д о т ебе! Није га чула. Срећна шт о више нема пот јере за њима, искорачила је ирема пању. Хт јела је д а сјед не и од мори се д ок Кост а не ст игне. Само шт о је искорачила, ст игла ју је ст рашна суд бина. Мина је под њеном ногом експлод ирала и разнијела њено т ијело. Као д а вид и ст рашну слику краја свијет а, Кост а пад е на кољ ена, узд рхт а и поглед а према небу и Богу.

III Ни цвркут пт ица, ни учест ала звоњава ст ад а оваца које се брзо и лако сели с краја на крај ливад е, ни лавеж паса који су т рчкарали и д ржали ст ад о на окупу ништ а од т ога није могло д а пробуд и монаха Кост у. Заспао је пред зору по неписаном прот околу његовог живот а и муке која је т оме прет ход ила. Кад а би замор успио д а му обори очи пред зору сан је био крат ак, али га је спушт ао д убоко у кошмаре које касније, кад а би се пробуд ио, није могао д а преприча. Тек кад а је коза скочила на његова врат а, он се прид игао. Поглед му се зауст авио на ват ри јер ју је вазд ух који је ушао кроз от ворена врат а распалио, ужаривши д рво које је пред спавање бацио испод верига. Уст ао је, а кроз прозор се вид јело како је сунце почело д а грије брд о изнад д олине. Три пса су уживала у игри скупљ ања оваца, а Кост а је захват ио лонац вод е и запљ уснуо лице. Прекрст ио се глед ајући у икону Свет ог Саве, сагео се и т ри пут а д од ирнуо камени под . Конопац закачен за куку на каменом зид у везао је за каиш на пант алонама и окрет ао се д ок га није равномјерно, од каиша д о врат а, обмот ао око свог т ијела.

Сунчано јут ро само је појачало бјелину херцеговачког камена од којег су изграђене куће у селу Увијеће. Напушт ено херцеговачко село није изглед ало сабласно као многа насељ а у којима нико не живи. Некад а је у селу било т рист а д уша, а сад а је т у само јед ан човјек који д ржи овце, припрема и износи сир на т ребињску пијацу. Махнуо му је из пољ а д ок је Кост а враћао козу навикнут у д а јој д а шаку кукуруза пошт о га ред овно буд и. Већ је пролазак кроз виноград који је д ијелио Увијеће од манаст ира чинио д а јут ро почне као и свако д рут о. Убрао је неколико грозд ова и ст авио их у своју т орбу. Знао је д а ће му грожђе на крају д ана бит и јед ина храна. Јут арњу језу је прекинуло клепало чији су уд арци већ при приласку цркви изазивали прве ријечи молит ве. Тек кад је клекнуо испред иконе Свет е Богород ице и у молит ви се усправљ ао и спушт ао на пат ос, нест ала је неизвјесност , а с њом и његов јед ини ст рах. Кост а се плашио непред вид ивих д огађаја. Чинило му се д а га у живот у д ржи само уход ана живот на т раса. Мет анисао је у цркви и кад а би д от ицао челом камени под , загријан од врелог херцеговачког сунца, губио је осјећај за вријеме. Тад а су мила лица из прошлост и ст изала пред његове очи. Ред але су се слике ист ргнут е из ред ослијед а који је учинио д а његов живот буд е мученички. Кад се прид ружио каменоресцима који су клесали камен за проширење манаст ира, Кост а је већ мислио на уобичајени наст авак д ана. Клесање је прихват ао као д ужност и није му т ешко пад ало, а ехо уд араца жељ езног д лијет а у камен ст варао је монот онију која му је од говарала. Тако је без напора савлад авао д ан. Дизао је Поглед према брд у и највишој т ачки изнад град а. Сјед ио је и глед ао у брд о као човјек кога је суд бина сувише опт ерет ила. Сад а је већ скицирао ново пут овање узбрд о, глед ао је слике које слијед е, мисли су га већ носиле на врх брд а. Кад а су монаси кренули на ужину и попод невни од мор, за њега је т о био прави т ренут ак д а напуни војнички руксак ост ацима камена који је исклесао. Чинило му се д а је, т ек кад а је руксак напунио каменом и нат оварио га на своја леђа, д обио своју праву т ежину!

На град ском т ргу крај пијаце голобрад и момци, сваки д ан у ист о вријеме, играли су фуд бал на мале голове. Кад а су углед али Кост у, заст али су знајући д а им он носи д арове. Из џепа им је под ијелио сушене смокве и неколико грозд ова убраних испред манаст ира. Дјеца су га испрат ила поглед има д ивљ ења жваћући смокве и глед ајући за њим по ко зна који пут у чуд у, али и са пажњом која није чест а појава код нест ашне град ске д јеце.

Звона су звонила кад а је Кост а закорачио на т рг испред Саборне цркве у Требињу. Свад бена поворка је управо излазила из цркве, а д војица т ек замомчених, вид јело се д а им намјере нису племенит е, пуше на клупи и чекају нешт о осврћући се. Јед ан од њих се д иже и приближи жбуну и споменику на излазу из црквеног парка. Поглед а према поворци која се приближавала и д ад е оном д ругом знак главом. Овај испод клупе извуче карт онску кут ију, запали т ри цигаре и борећи се са д уванским д имом који му је шт ипао очи, јед ну за д ругом извуче т ри змије из кут ије. Док су шарке врцале репом, он их је чврст о д ржао за врат , па свакој усад и у уст а по упаљ ену цигарет у. Онд а пот рча према излазу из парка д ок се према њему споро крет ала свад бена поворка. Све т ри змије распоред ио је т ако д а их млад ожења и млад а нису могли мимоићи. Тако је и било. Фот ограф и хармоникаш први су налет јели на змију која је изглед ала као над ут а жаба. Кад а је змија експлод ирала, млад а је вриснула, а млад ожења покрио њене очи. Од мах зат им, д руга змија је пукла као пет ард а. Млад а је јаукнула као рањена пт ица и плачући от рчала према град у. За њом и сва свад бена поворка.

Ујед наченим кораком човјека под т ерет ом, Кост а се приближавао ријеци. Поворка с мрт вачким санд уком положеним на приколицу коју је вукао т ракт ор, полако се крет ала магист ралним пут ем. Јед ан за д ругим, аут омобили су гасили мот оре. Брзо је ст ворена д уга колона, а Кост а се упит ао д а ли и у д ругим крајевима свијет а љ уд и са оволиким ст рахопошт овањем глед ају на своје мрт ве. Ст ајао је непомично. Мало је прид игао велики т ерет са леђа премјест ивши каишеве на д руги д ио рамена. Онд а је т ишину прекинула сива „лад а“ са упаљ еним ст оп свјет лима. Прет ицала је колону и сви љ уд и у погребној поворци ћут ке су и са пријекором глед али аут омобил који јури поред њих. Тад а је возач „лад е“ изненад а закочио. Сви су вид јели како на зад њем сјед ишт у жена у поод маклој т руд ноћи запомаже. Возач је изашао из кола и пришао жени у црнини. - Реци ми је ли Мара с вама? - Тамо, на крају! - Ако ми не помогне, Ана неће ст ићи жива д о болнице! Жена је показала на крај поворке и човјек је пот рчао на зачељ е, а по гест икулацији се вид јело д а је д руга жена у црнини схват ила шт а би т ребало д а урад и. Крст ећи се д ок су пролазили покрај санд ука, обоје су кренули ка „лад и“. Труд ница се извијала покушавајући д а т ако умањи порођајне болове, д ок је возач возио уназад , а кад а су ст али иза колоне, жена је ист рчала с неком кант ом, заграбила вод е и пожурила назад . Погребна поворка је од мицала, а жена на сјед ишт у је све више запомагала. Само шт о је посљ ед њи човјек у црнини замакао иза виноград а, зачуо се глас новорођеног д јет ет а. Појава новог ст ановника град а изазвала је на Кост ином лицу осмијех. Прешао је улицу и кренуо уз ријеку.

Увијек је велики млин који се лако окрет ао и на врховима кашика испушт ао вод у привлачио Кост ину пажњу. По ко зна који пут мислио је како је круг фигура у коју ст аје баш све. Да ли је и космос круг? Јед ино му се чинило д а његов живот испад а из т е фигуре. Можд а је и бескрајна васиона, на крају, јед ан обичан круг. Копкало је Кост у има ли ичег иза т е кружнице, д ок је споро помјерао ноге кроз вод у Требишњице. - Лако је мени д ок ме вод и овај пут - помислио је пролазећи камењаром кроз шипражје. Чим је ст ао у под ножје брд а, пост ало му је јасно д а борба т ек почиње. Зауст авио се и са ст рахопошт овањем, сасвим полако, прид игао главу према врху. Осјет ио је како му срце бије у груд има. Није могао д а ишчека т ренут ак кад а ће узбрд ица у њему распламсат и ст раст коју нико није могао д а разумије. Упут ио се према врху глед ајући у камен испод ногу. Није, ет о, успио у посљ ед њих д есет год ина д а ногама ут исне у камен т рагове који би чврст о и непомично ст ајали. Чуд ио се, свејед но, како срне направе ст азуу цик-цак, како чет вороношци лако т рче узбрд о. Кад а би се зауст авио д а се од мори начас, најт еже му је пад ало шт о су козе, брст ећи шибљ е у кршу, т ако лако скакут але испред њега. - Кад а бих био пт ица, или барем коза - помислио је. Козе испред њега нест ајале су и само су њихова звона ост ајала као т раг који би пост епено ишчезао. А кад а су и звона ут ихнула, чули су се само зрикавци. Чинило му се

д а сунце и не сија ако њих нема. Како се сунце крет ало према зенит у, д обијали су већу инспирацију, па му се причињавало д а се сав т ај камењар не вид и, него само чује. Кост а је вид ио врх испред себе и знао је д а ће и овог пут а ст ићи д о њега. Није глед ао у ноге, па се чест о д ешавало д а запне ст опалом о мант ију и онд а је био д овољ ан мањи камен д а га саплет е и обори на земљ у. На саплит ање је навикао. Сваки пут је у пад у морао д а се окрене леђима према т лу и т ако заправо легне преко руксака напуњеног камењем. Тако је било и овог пут а. Само шт о је пад ајући углед ао на небу соколе како се уд вајају. Личило је и т о на игру коју небо исцрт ава д а би он уживао у слици шт о призива сјећање и снове који су обиљ ежили његов живот . Сузе су му пот екле крајевима очију, али се брзо прибрао. Соко и соколица су нест али негд е над д олином. - Немам ја времена за сузе - рекао је Кост а у себи. Посебно због т ога шт о је пред њим била лит ица којом је морао чет вороношке и гд је није смио д а се осврће. Ако би се т о д есило, камен у руксаку би га повукао на леђа и пао би низ лит ицу. Није марио шт о би могао д а погине. Било му је жао шт о не би опет ст игао д о врха. Јед ино је још т ај пут од ржавао равнот ежу у његовом живот у. Због т ога је полако клекнуо. Јед ан камен из руксака излет ио је и лупио га по глави. Заст ао је, али не због замора. Нешт о је чекао. Осврнуо се и ништ а није вид ио, али је на његовом лицу било вид љ иво нест рпљ ење и чуђење. На мјест у гд је се налазио био је обичај д а среће црвенкаст у змију. Она је сваког д ана у ист о вријеме ст изала т у знајући д а ће Кост а наићи. Та змија је сваки пут својом појавом призивала прошлост и д огађај који је измијенио његов живот . Таман кад а се зачуд ио зашт о црвенкаст е змије већ нема, она је провирила испод камена који је ст ајао више његове главе. Само је палацала језиком и полако се приближавала. Кост а је извад ио војничку чут уру и насуо млијеко у плехану посуд у. Змија није чекала, сркнула је млијеко, а он је наст авио пут . Кост а се верао ст рмом лит ицом, осврт ао се са ст рахом схват ајући д а је д оспио на мјест о гд је су оба пут а, и овај испред њега, али и онај иза, пред ст ављ али опасност . Чак и кад а би се пред омислио и окренуо нат раг, било би јед нако опасно. Скинуо је мант ију и окрет ао се д а би конопац обмот ан око т ијела развезао. Направио је ласо и зафрљ ачио га у вазд ух, конопац је фијукнуо према ст ијени. Кад а се увјерио д а је чврст о везан, кренуо је уз лит ицу, гд је сваки погрешан пот ез може бит и погубан. Вид јело се како његов мученички пут према врху лит ице има д ва успона и т ри спушт ања. Пред њим је био најт ежи испит . Као и у живот у, усхићења су га д изала пут евима успона и чинило му се д а их је лакше савлад авао од ст рмоглавих суноврат а. Због т ога шт о ст ранпут ице нису биле ст вар избора, нит и је низбрд ице ваљ ано конт ролисао. Њих су намет але ист орија и невољ е које она производ и. Знао је Кост а д а га т ај пут од ржава на живот у! Да ли ће његове руке и овај пут изд ржат и т ежину т ијела?! Пред Кост ом су т ри врха који чине јед инст вену лит ицу. Тек ако му успије д а се т ри пут а успне и спуст и и на крају д а још јед ном савлад а врх, он ће изаћи на узбрд ицу која вод и на највишу т ачку изнад град а. Његово лице је изражавало замор, али се он вукући конопац помјерао према врху брд а. Вид јело се д а је на измаку снага, низ лице окренут о према врху, зној је непрест ано цурио, али су његове очи и осмијех који се појављ ивао и сад а, у најт ежим т ренуцима, овлад авали чит авом д олином. Оклизнуо се низ ст рмину и кад а је поглед ао у т рећу лит ицу, лакнуло му је. Насмијао се и т ад а је већ знао д а ће, иако пот пуно ослабљ ен, поново вид јет и Млад у. Пењао се лит ицом, ст ењао, јаукао и на крају савлад ао т рећи врх. Ст рчао је у под ножје посљ ед ње узвишице и као човјек у т рансу, корачао је узбрд о вукући за собом руксак са камењем. Лелујао је и кад а ноге више нису могле д а га носе, он је клекнуо, поглед ао узбрд о и легао на леђа. Није од уст ао.

Посљ ед њих д вјест о мет ара од гуривао се ногама о земљ у и пузао према врху. Небо се окрену на мјест о земљ е, земљ а се попе на мјест о неба. Све се окренуло наопачке и он, крећући се уназад , најед ном ст ад е. Дот акао је мрт вачку лобању и нагло се окренуо. Снажан вјет ар је д увао на планини, а он углед а т унел на чијем крају се указа небо. Тамо су д вије пт ице лебд ећи д ржале раширену вјенчаницу. Гола Млад а се усправи, а пт ице полет јеше према небу, па се ист о т ако спуст ише, а она бијаше обучена у свад бену хаљ ину. Свиђа се т о Млад ој. Кост а прит вори очи. Кроз т унел неко јури ка д ругој ст рани, ка небу и Млад ој која ист рча из т унела. Кост а јури т унелом и брзо се приближи крају. Млад а скаче у језерце, нест аје под вод ом. Кост а од мах скочи за њом. Обоје роне. Никако д а се нађу. Најед ном, рука д од ирне Кост у под вод ом. Он се окрене. Гром уд ари, он се т рже из сна о сусрет у с Млад ом и окрену се према небу. Провали се небо, киша зали Кост ино лице. Уст ад е и као д а га нека нова живот на снага пот јера, пот рча узбрд о. Вукао је мученички руксаке везане конопцем и каишем и кад а ст иже на пропланак од акле се као на д лану вид ио град , он очима пуним невјерице по ко зна који пут поглед а на све ст ране свијет а. - Опет сам ст игао на врх - помисли. Док је корачао према облом камену на који обично сјед не сломљ ен т ешким пут ем, преко неба је прелет јела врана глед ајући у њега својим памет ним очима. Док је врана у широком луку кружила око Кост е, његово лице је упркос т ешком д исању озарио осмијех, који је указивао на још јед ан узлет у живот у монаха Кост е. Скинуо је са себе каиш и конопац и сјео на камен. Смирило му се срце, д исао је нормално, па је из т орбе извукао д ва грозд а. Положи свет у књигу на камен, а грожђе спуст и поред . Није вид ио како се врана спуст ила на камен поред њега. Поглед а према д олини и град у ст ијешњеном каменим брд има, а т уга му зароби срце, па он т ихо заплака. Глед а д ва сокола како лет е непреглед ном д олином и плаче.

Плакао би још д уго д а врана није искорист ила свој т ренут ак и д оскочила на камен гд је је ст ајало грожђе. Кост а се окренуо. Кад а је вид ио како врана јед е грожђе, прест ао је д а плаче, осмијех се врат ио на његово лице.

Камење које је изнио на највишу т ачку изнад град а, Кост а је с напором д игао изнад главе и глед ао како се камен по камен кот рљ а низ камену лит ицу. Вјеровао је д а ће сут ра опет све бит и непоновљ иво, ист о као и д анас.

СТРАНАЦ У БРАКУ От ац воли д а прича о херојским под визима жена. Најд раже су му Јованка Орлеанка, Марија Кири, Валент ина Терешкова... Кад а говори о улози мајке у ист орији, узбуд и се много, кошуљ а му зад рхт и око срца, развеже крават у и на крају заплаче: - Мајка Моме Капора је својим т ијелом зашт ит ила Момчила од фашист ичке бомбе која је бачена на Сарајево. Дјечак Момо је ост ао жив, а д ругарицу Капор је усмрт ила експлозија! Лијепо се вид јело како оцу т еку сузе низ образе. Глед ао сам га и, најед ном, мени се д огод ило ист о. Плачем, баш плачем! Није ми било јасно д а ли ме д ирнуо от ац, или прича

о мајци књижевника. Мој от ац, Брацо Калем, није грађен по ЈУС-у. Висок је мет ар и шезд есет сед ам и носи пет у високу чет ири цент имет ра. Ред овно шије од ијела код шнајд ера и пази д а му манжет на прекрије пет у. Код њега се јед ва вид и шпицока на врху ципела от како је завлад ала мод а пант алона звонцара. Кад ст оји крај неке жене просјечне висине он је, вид ио сам т о на прославама 29. новембра, глед а с наглашеним поносом. У ст вари, намигује без мицања очних капака, а она узвраћа осмијехом. Понекад т ешко изд ржавају његов поглед . Као д а Брацо женама поремет и д исање: - Јао... д руже Калем, немојт е, молим вас... мени је непријат но! Ако д аме глед ају мога оца с т аквом слабошћу, пост аје ми јасно зашт о нису могле ст ићи у прве ред ове великих преокрет а, револуција и рат ова. Тек касније, кад а су мушкарци схват или д а је фалило жена у њиховим акцијама, онд а су глумили џент лмене. Немам д овољ но знања из ист орије човјечанст ва. У т рећем гимназије само је начет а прича о т оме како је мат ријархат замијењен пат ријархат ом. Жене су д о т ад а влад але мушкарцима и живот ињама. То је било кад а је мушкарац ловац изгубио примат . Од т ад а д о д анас рачуни између мушкараца и жена су нерашчишћени. Траје т о хиљ ад ама год ина и нема поравнања. Данас, као, слави се 8. март и под визи парт изанке Маре! О њој је, т акође, волио д а прича от ац. Зашт о он т о мени прича кад већ зна д а ме т о не занима?

Љубав према т ајнама пот иче с логоровања на Сут јесци са од ред ом извиђача „Сава Ковачевић". Ако си хт ио д а пост анеш курир извиђач, ваљ ало је савлад ат и т ехнику ћут ања. Тамо је т ребало проћи кроз сит о и решет о д а човјек не би ост ао обични извиђач. За т о звање т ребало је д а ћут им 24 сат а. Свид јела ми се т ишина. Шт о мање причаш, више мислиш! Иако кажу д а је говор највеће д ост игнуће љ уд ског род а, от крио сам д а никад а не т реба брбљ ат и. Због т ога су моје прве везе са д јевојчицама биле неуспјешне. Сјед им на саст анку, блејим ко овца и пљ уцкам кроза зубе. Она ми каже: - Па, реци нешт о?! - Шт а? - Нешт о лијепо! - Шт а је т еби лијепо? - Било шт а... реци ми, реци ми, на примјер, д а ме волиш?! - Како ћу т и рећи д а т е волим кад т о није т ачно?!

Никад а нисам препричавао д руговима нијед ан д огађај из моје куће. Сад а ме нешт о нат јерало д а се офирам Ћори и Црном. Сјед или смо испред гранапа, пили пиво и чекали пед ерчиће из Пејт она д а им наплат имо пролаз. Почнем причу о мајци Моме Капора и, најед ном, пот еку ми сузе. - Плачеш, пичко, а?! - од мах ме је д очекао Ћоро. - Само јед на суза! - Прави мангуп не цмизд ри ни кад му ст ара рикне!

- А т и? Ниси плако кад т и је ст ари умро? - Пуст и т и мене, ја сам т вој бос, хајд мо горе. Звали смо га Ћоро пошт о је жмиркао д ок чит а или глед а у д аљ ину, а није хт ио д а носи наочаре д а не би изглед ао шмокљ аст о. Он је био најјачи у раји, т укао се са ст аријима и први је обукао пант оле каро-д езена. Због т ога су га наст авници звали кловн. - Ако сам ја кловн, ви ст е онд а, д ирект оре, кловно! - Пази шт а говориш! - Је ли Род Ст јуарт кловн, и он носи ваке пант оле? - Пази шт а говориш. - Човјек има пара д а вас све купи зајед но са чит авом школом и т ом зборницом и д невником ђе нам закљ учујет е кечеве! - Пази шт а говориш! - понављ ао је уплашени д ирект ор школе „Хасан Кикић“. Црни је био најнижи, али најбржи и није се од вајао од шрафцигера. Њиме је чачкао зубе, чист ио нокт е, проваљ ивао т рафике, шиљ ат а справа га је чувала од насрт аја снажнијих момака из улице. Увијек је ход ао најмање д есет корака испред нас. Ево га и сад а пред њачи на пут у према Црном врху. Тако се звао врх Горице и није име д обио због Цигана који су т амо живјели, иако човјек може т ако д а помисли пошт о су их у град у звали црнци. На крају циганске махале, у д воришт у Орхана Сејд ића, од игравале су се борбе паса. Овога пут а, кажу, спремили су спект акл! На живот и смрт кољ у се рот вајлер и вук. - Навали народ е, нема шале, нема преваре, т уча вука који није прист ао д а буд е пас и рот вајлера који се не боји вука, па ко преживи! - свуд а је вјет ар разносио из звучника пискави глас лајавца. Кад смо прилазили групи која се д ијелила на навијаче рот вајлера и вука, из непознат ог разлога врат ила ми се прича о Моми Капору. - Мој ст ари каже д а је Момо Капор арист ократ а због д огађаја с мајком! - Хало, живот и смрт , т о су пит ања, јебо т е т а т воја арист ократ орија... Пуст и Капора, болан, и његову ст ару, глед ај вамо! - говорио је Ћоро ст ављ ајући Орхану Сејд ићу ст о д инара у руку. - На вука ст от ка! Овај је од мах написао Ћорино име у т ефт ер и узео паре руком на којој је имао само т ри прст а. На Горици се вјечно расправљ ало о т оме д а ли га је жена угризла послије преваре, или му је ст оларски ст руг од нио д ва прст а. Орхан се насмијао и показао на борилишт е. Ћоро се пробио у први ред . Првом д о себе је, по ст аром обичају, уд арио шамар, па т ек онд а рекао: - Немој д а т и шамар опалим, бриши од авд е! Није волио пропалице, иако ни сам није служио за примјер. Он је изгред е и сит не крађе схват ао као нешт о неизбјежно. Ист о т ако су мислили ст арији мангупи. Рад о су причали о правд и, д ивили се онима који су и памет ни и мангупи, а нису криминалци. Њихов сан је био д а буд у д обри, уљ уд ни, д а не псују, д а чит ају књиге, али им је суд бина од ред ила порок као живот ни пут . Највише њих је завршавало у зат вору. Палили су се на ид еју како у природ и ред завод е вукови и чист е је од олоша. Они су т о рад или међу љ уд има.

- Поглед ај их на шт а личе! Ни за јед ним мајка не би заплакала! - рекао ми је Ћоро показујући на крезубе пропалице. Они су режали као бијесни пси и били гласнији од вука и рот вајлера зајед но. Сви су махали новцем као власт ит ом заст авом. - Дубоко ме разочарао цар шуме! - рекао је Ћоро и показао према ст ражњици и репу вука. Изглед ало је као д а ће се цар шуме сваког часа упоганит и. Глават и рот вајлер се залијет ао, ујед ао га, а вук је у неколико наврат а јед ва от варао чељ уст и и узвраћао ујед има. Најед ном су и најват ренији навијачи прекинули са режањем, граја безубих пропалица је, као на ст рујном прекид ачу, укинут а. Орханово д ијет е је т рчало и од узбуђења муцајући извикивало: - Ми... ли... ци... - Милиција, јебала т е она! - рекао је Орхан. Онд а је малишан, без муцања, пропишт ао гласно као сирена која се оглашавала сваког првог у мјесецу: - Муријаааа! - викао је мали Сејд ић. У т ој гомили сви су били прест упници, сваки од њих ред овно је хапшен кад а би д руг Тит о посјећивао Сарајево. Упркос ист ини д а овога часа ништ а нису скривили, т и љ уд и су се осјећали као кривци. Знали су д а ако т ренут но немају „д јело“, сигурно ће га у најскорије вријеме направит и. То је било јасно и полицајцима. Сад а су их јурили низ горичку ст рмину, д ок су се они т руд или д а избјегну аванс бат ине. Било им је најважније д а не заврше у „марици“, а она је ст изала д ижући облак прашине. - Бога т и пољ убим, шт а они рад е, поглед ај јад не живот иње, аууу! - рекао је полицајац који се извлачио из „т рист аћа“ глад ећи бркове. Зурио је у крвавог вука који је склапао очи и изглед ао као д а изд ише. Понесен буком руљ е која је бјежећи ст варала хист ерију, рот вајлер црно-бијеле главе још јед ном је угризао вука за врат , прот ресао га лијево-д есно и пуст ио... - Орхане, немој д а т е сањам, код т ебе су д вије ст оје ост але! - И јааа... д ођеш ми т ри главе! - чули су се гласови из правца напушт ене циглане. Рот вајлер је пришао вуку д а га још јед ном угризе, али вид јевши д а звијер не миче, врховима зуба га је само повукао и зауст авио се. Увјеривши се д а је цар шуме непомичан, рот вајлер је побјед ничким кораком пот рчао унаоколо. Прво је т ражио поглед ом газд у. Газд а је нест ао, а пас је пиљ ио испруженог језика у полицајце очекујући похвалу. - Јебеш т и вука кога рот вајлер овако унакази рече бркат и полицајац. Рот вајлер се врат ио д о вука и сјео поред њега глед ајући у бркат ог полицајца. Само д јелић секунд е био је пот ребан д а се чит ава ст вар промијени. Сви су заборавили д а вук није прист ао д а пост ане пас. Пошт о је прерано повјеровао у смрт цара шуме, рот вајлер је био кажњен. Лежећи испод рот вајлера вук широко от вори чељ уст и као д а изд ише. Угризао је рот вајлера јако и прецизно, т ако д а је за минут из врат не жиле пса исцурила крв. Најприје је липт ала, д ок су се пред ње ноге пса т ресле, а врат не жиле му набрекле и само шт о нису прсле од напрезања и повишеног прит иска. Онд а је пас зат ресао пред њим ногама и изд ахнуо.

Вид јело се лијепо како вук ход а укруг и кид а зубима месо угинулог пса, д ок Ћоро, Црни и ја пичимо низбрд о. Пуцањ из пишт ољ а у вазд ух закопао нас је у мјест у. - Не мичи, д а т и не би’ јебо т ет ку! - викао је бркат и полицајац, - Нисам ништ а урад ио, чико, мајке ми! - кукао је Црни. Опколили су нас Брко и још т ри полицајца и без упозорења уд арили пенд рецима по нама. Руке узд игнут е изнад глава шт ит иле су нас само д јелимично од уд араца пенд река. Неколицину ст аријих изгред ника полицајци су ст рпали у „марицу“ а д руги су се разбјежали. - Како се зовеш, мали? - пит ао ме бркат и полицајац ст искајући ме руком снажно д о бола. Јаукнуо сам искрививши главу и рекао: - Момо Капор. Ћоро ме поглед ао у чуд у а Црни је покрио руком уст а д а сакрије осмијех. Други полицајац и Брко су се зглед али. - Ст ани т амо уз оград у! - рекао је Брко и показао на уџерицу. - Вад и папире! Ђе су вам личне? - Ми смо д јеца. Тек смо напунили чет рнаест год ина! - Ти д ијет е?! Мого би волу рог д а ишчупаш из главе! Док је записивао име Црног, Брко се окренуо према мени: - Шт а је т еби Чед о Капор? - Ст рико! - рекао сам као из т опа. - Срамт е било! - Нисам ја... Био сам спреман д а кажем: Алекса Калем од оца Браце и мајке Азре. Због Ћоре и Црног. Они могу д а пропјевају моје право име. - Шт а ниси, срам т е било?- прекинуо ме Брко. Да зна ст рико како брукаш пород ицу Капора, лијепо би се т и провео! Ајд е марш кући и д а т е више никад а нисам вид ио овд је! Срам т е било! - Први пут бјежим кући под т уђим именом, а за лажно пред ст ављ ање ид е се у поправни д ом - звонило ми је у ушима. Ипак, свид јело ми се д а буд ем неко д руги. Најед ном у кожи књижевника! Сила! Какво чуд о! Срећа па наша милиција не чит а књиге! Шт а би било кад а би онај Брко знао д а је Момо Капор најчит анији писац? Пит ање је д а ли бих преживио његове бат ине. Од акле д а погод им род бинску повезаност Чед е и Моме Капора?! Чед о је био ст ални гост ТВ д невника. Пушт ао је у рад хид роцент рале, асфалт ни пут , пресијецао врпце на спорт ским д воранама и челичанама, д овод ио ст рују у најзабаченија села Босне и Херцеговине. Али, од акле д а погод им баш род бинску повезаност Чед е и Моме? Мајка се пробуд ила на шкрипу улазних врат а:

- Гд је си т и д о сад а? - Био сам у библиот еци! - Ти био у библиот еци?! - Шт о т о ја не бих мого бит и у библиот еци? - Ђе има д а библиот ека рад и у пола јед анаест ? - От ворили су кафе-библиот еку, у ст вари, књижару. Пију кафу и „кокт у“, чит ају књиге, разговарају. - Значи, од т ебе се могу д обит и књижевне новост и из прве руке? - Момо Капор је објавио нову књигу. - Обожавам „Белешке јед не Ане“. - Ова се зове „Провинцијалац“. - Каква је књига? - Има супер насловну ст рану...

Зима је била жест ока и т о је, не знам зашт о, учврст ило моје увјерење д а је бољ е бит и Момо Капор него Алекса Калем. Ћоро и Црни су играли покер крај нових зград а изнад школе и сваког д ана су ми звижд али испод прозора д а изађем. Требао им је т рећи. - Никако ми из главе не излази суд бина Моме Капора, какав арист ократ а - рекао је Брацо д ок је за кухињским ст олом вечерао сарму од киселог купуса. Азра није под носила очеву површност , а ја сам био увјерен д а он вечерас неће бризнут и у плач због женског род а. Зашт о мој от ац плаче кад а прича о улози жене у ист орији?! - Арист ократ а се ваљ д а рађа? - Шт а ја д руго говорим? - Не говориш! Није он пост ао арист ократ а шт о је избјегао бомбу, он се т акав род ио! - Па т о и говорим јебо га т и, ал’ хајд , д обро, није арист ократ а! - Јест е он арист ократ а, али не због онога шт о т и т врд иш! Брацо је од уст ао од свађе, али и од вечере. То је било зат о шт о неколико д ана није био код куће, завршавао је послове у Београд у. Кад а се враћао са т аквог пут а, свађе су т рајале крат ко. А кад а је д олазио из Загреба, препирке с мајком т рајале су д о д убоко у ноћ. - То значи д а му швалерка у Београд у попије кошт ану срж, скроз-наскроз га исцрпи, д ок ова из Загреба... - говорио ми је Ћоро. - Мислиш? - Или је можд а у т у Загрепчанку заљ убљ ен!

- Причаш глупост и, мој ст ари пошт ује жене, не знаш т и како он лијепо прича о херојским под визима жена! Била је т о слаба од брана Браце Калема. Моје ријечи су од звањале као шупљ и говор глумца у сарајевској ТВ серији „Карађоз“. Празно и неувјерљ иво. Због нечега је от ац био попуст љ ив према мајци. Увијек кад а је у кући влад ала напет ост између њих д воје, ут ркивали су се ко ће први ст ићи д о мене. Дешавало се д а се заглаве на врат има моје собе. От ац је сад а промолио нос и брзо сјео на мој кревет . Глед ајући „ст арке“ на насловној ст рани књиге „Провинцијалац" библиот еке „Хит “, започео је филозофску д искусију о т ежини од раст ања: - За мушкарца је најважније д а од раст е и д а ст оји чврст о на својим ногама! - И д а од раст е велики - рекао сам, а он ме је значајно поглед ао. - Не мислим на висину, него онако љ уд ски! Онај од д ва мет ра ост ад е д јет ињаст , а овај од мет ар шезд есет буд е зрео! Хајд е, кад си т ако памет ан, како ћеш знат и д а си од раст о? - Послије обављ ања чулних рад ова на бази елемент арних порива, секс... - Мораш ст ећи сигурност ! А како се д ође д о т ога? - Па, кад а буд ем сигуран? - Кад а научиш д а ход аш, д обијеш ципеле с пот пет ицом! - Као коњ? - Не зајебаји, кренеш т рот оаром, а улица пуна т војих корака! По звуку се вид и колико си сигуран у себе! - То се, ваљ д а, чује?! - Треба ход ат и од мјерено, слушат и свој корак. Разумијеш? - Не! - Конт ролишеш ход ање. Кад а се крећеш, зад игни само мало д есно раме, д а нико не вид и. - Ал’ не морам ко т и високу пет у? - Ти д обро знаш д а ја носим пет у због кичме, а не збогвисине! Од јед ном ми се врат ила прича о херојским под визима жена. Нема сумње, између високих пет а на мушким ципелама и прича о под визима жена хероја у ист орији има нека веза. Зашт о мој от ац плаче кад а прича о херојским под визима жена?! - Кукови морају бит и непомични, д руги т е глед ају, посебно жене. Оне воле д а чују кад пот пет ице звоне! - Као Фред Аст ер? - Жене обожавају плес! Нема т и секса без плеса! Пробуд ио сам се т ек на љ ет о. Чет врт и разред гимназије ост ао је иза мене као кофер

заборављ ен у прт љ ажнику воза који пут ује у непознат ом правцу! Јед ино је прича о Капору била жива. Кад а сам врелог јулског јут ра от ворио очи и поглед ао у сат , било је пола д евет . Из кухиње се чуо разговор жена из комшилука. - Шт а оно опет Капор пише у „Базару"? - Он каже д а сви акад емици у Београд у имају швалерке. - Баш сви? - Прет јерује, али знам шт а хоће д а каже. - Он т врд и д а није фер шт о т о скривају. - Ако разгласе, онд а више нису швалерке, посебно ако су швалери научници. - Шт а фали научницима? - Ништ а нист е схват или, није Момо прот ив швалерки! Он је прот ив лицемјерја! Акад емици не смију д а се развед у! - Па зар није Момо у Акад емији? Слушајући причу о Капору, синула ми је ид еја. Од лична, али опасна. Због т ога мој пут д о гранапа није ишао уобичајеном т расом. Лако сам прескочио преко балкона и спуст ио се симсом са првог спрат а на земљ у. Не бих волио д а пролазим поред жена које нису забиљ ежене у ист орији. Ноге су ме од нијеле д о гранапа гд је су сјед или Ћоро и Црни. Они су играли т аблића. Било ми је неопход но д а провјерим д а ли д ангубе. Јед ан поглед на њих д војицу је био д овољ ан д а повјерујем како ће прихват ит и моју ид еју. Није т ребало ништ а д а им кажем. - Како си, Момо Капоре? - Бољ е него шт о т и мислиш, имам паклени план! - Знаш ли т и колко се лежи за лажно пред ст ављ ање? - Не знам, али т о сад није важно. Да би паклени план пост ао реалност , била је пот ребна Азрина д озвола д а от пут ујем на Јабланичко језеро. - Ово је неискоришћени викенд из основне школе! - Јеси ли т и сигуран д а би т е Он пуст ио? - Гд је је, у Загребу или у Београд у? - Београд у! Заст ао сам послије мајчиног од говора. Изглед ало је као д а хоћу још нешт о д а д од ам у вези са Београд ом и Загребом. - Ид емо на пецање, нећемо пљ ачкат и банке! - Јави се из пошт е чим ст игнеш, немој д а попијем ват ру због т ебе! - рекла је она и

загрлила ме. У кући код Ћоре била је мала прод авница украд ене робе нз Њемачке. Из т ог фонд а посуђени су кост ими за наст авак приче о Моми Капору. - Ђе ћет е т о? - пит ала је Ћорина мајка. - Ид емо на пут ! На Горици пут није значио ист о шт о и ост ат ку свијет а. То нису била обична крет ања која покреће рад озналост , посјет е рођацима или од мори. То су били пљ ачкашки поход и! Ако не заглаве у зат вору, млад ићи су се враћали с плијеном. - Добро ови моји, њима је суђено д а ид у на пут , али нећеш ваљ д а и т и, Алекса, у лоповлук? - Ко т и каже д а ид емо у лоповлук? - Ја кажем. Ја знам, зат о и кажем! - Пуст и, бона, т е приче! Поглед ми је био залијепљ ен за оглед ало, а ноге су саме заиграле као д а их покреће Фред Аст ер. - Није лоше кад а чујеш свој корак! - рекао сам. - Ако валираш кућу, бољ е је кад си нечујан! - Ст ари каже д а т реба уживат и у сваком кораку! На пут у д о Нормалне ст анице моје д есно раме се само прид игло. Ћори се т о није свид јело. - Шт а се т и курчиш? - Шт о се курчим? - Спуст и т о раме! Није ми било лако д а прист анем на наред бу али јачи је јачи! Кад а је Ћоро поглед ао према ливад и и циркусу, Ад рија“, раме се само врат ило назад . Чинило ми се д а све д јевојчице које жмире у Сарајеву замишљ ају моје конт уре како се ломе у маринд ворским излозима. На плочнику крај хот ела „Загреб“ моји кораци су се од бијали о звоно цркве, звук пот пет ица се ко ношен вјет ром пео на врх Требевића, а онд а се као музика спушт ао у уши д јевојчица с обје ст ране сарајевске кот лине. От ац је био у праву кад а чујеш свој корак, мијења се осјећај, свјест ан си својих д имензија! Чак и ако ниси, ст вари око т ебе почињу д а рад е. Нас т ројица корачамо као пилот и из филма „Парт изанска ескад рила“! - Је л се ово снима неки филм? - пит ао је Црни. - Снимаћеш т и филм у зат вору ако нас провале! - д од ао је Ћоро. На Нормалној ст аници д очекало нас је неколико клошара. Женски глас са звучника д авао је нашим корацима свечани т он: - Пословни воз Сарајево-Мет ковић-Кард ељ ево полази за пет минут а, молимо пут нике и

пословно особљ е д а се укрцају у воз. Није нам било т ешко д а заузмемо најбољ а мјест а у празном салону. Ћоро и Црни су глед али кроз прозор, а мене је ст јуард еса зат екла како чит ам Селинџеровог „Ловца у жит у“. Била је висока, црне косе, са љ убичаст им очима као Елизабет Тејлор. Њих д војица су ист езали руке испод рукава и поправљ али позицију сат а окрећући зглобове лијевод есно. У ст вари, био је т о начин д а се навикну на посуђена од ијела. И д а личе на ст арије мангупе, оне за које на Горици кажу: „Чит а књиге, а мангуп!“ - Ваше карт е, молим? - Мој ст риц је Чед о Капор, код њега су карт е! - Ст рико? - сумњичаво ме поглед ала ст јуард еса. -Да! - Агд је је он? - Он т ренут но д аје инт ервју за Рад ио-т елевизију Сарајево код управника ст анице. - Гд је? - Преко пут а у зград и! - Јел’ т о онај нижи господ ин са сијед им зулуфима? - Јест е - рекао сам, иако нисам знао како т ај Чед о Капор т ачно изглед а. - Па ја га знам! - Од лично, лут ко, онд а знаш с ким имаш посла! - Неки д ан је био у пословном кад а сам ја рад ила Београд . - Ово су моји рођаци из Требиња! Ћоро је пружио руку и пред ст авио се као Никола Којовић из Требињске шуме, а Црни као његов рођак Момчило. - Ид емо у Кард ељ ево д а прихват е мајку. Она је на умору, ст рико јој сред ио д а у Неуму провед е још који д ан послије операције, али, каже, мрка капа! - И мени је д аиџа умро прије мјесец д ана! Шт а ћет е попит и? - упит ала је и ухват ила мој поглед . То су они д јелићи секунд е који су Ингемару Ст енмарку обезбјеђивали побјед е у Свјет ском скијашком купу. Дан је био врео, коломаст са т очкова зауд арала је у празном вагону и мијешала се са мирисом сапуна на чијем омот у је писало, „ЈЖ“. Само шт о је ст јуард еса от ишла за шанк по пиће, у вагон су ушла т ројица у сивим од ијелима. По разговору се вид јело д а рад е у „Унису“ и д а вод е Швабу, конт ролора квалит ет а голфова. - Немат е ви појма шт а је ст анд ард ! - рекао је Швабо муцајући српски. - Све ћемо д овест и у ред , и љ уд е и производ њу и т ај ст анд ард ако буд е т ребало! - Ти ћеш ст анд ард д овест и у ред ?! Ст јуард еса се врат ила и вид но узбуђена спуст ила пиће на ст о. Пружила је руку према

мени и рекла: - Човјек не зна шт а је болест д ок му неко близак не умре. Пипни ми пулс, молим т е! Њено срце је заиграло на мом кажипрст у. От ац је у мамурлуцима пат ио од срчаних арит мија, па сам вјешт ину налажења пулса д авно ист ренирао. Иако су от куцаји били брзи и неправилни, рекао сам: - Добро је, шт а т и фали? - Сва се изгубим кад неко прича о смрт и! - Не прист ај ми на муку - рекао је Црни. - Али нема ништ а без живот а! Кад а је локомот ива кренула, вагон је цимнуо и онај д ебели Швабо шт о је причао о ст анд ард изацији пао је на пат ос. Двојица у сивим од ијелима скочила су д а му помогну али је и њих покосило цимање композиције! Ја сам д ошао д о прозора, от ворио га и промолио главу напољ е. - Ст рико, ст рико, ст рико! - викнуо сам, а Амра је мирно пришла и ст ала поред мене, нагела се кроз прозор, а вјет ар је њену косу намјешт ао на моје очи. - Ост ави ст рику, мангупе, знам д а фолираш! - Ст рико! - викао сам и д аљ е. - Ја сам Амра, ст анујем у Горуши. Знаш ли Шкорића? - Шкорић, Шкорић? - Десно крило „Игмана“ из Храснице, касније игро халфа у „Жељ и“! - А знам, како не знам! - Од вео ме у Француску кад сам имала пет наест год ина, пот писо био за „Мец“ извад ила је слику на којој се вид јело како ст оји уз камени зид сплит ске плаже, у бикинију са лијевом ногом испруженом напријед . - Сви ст е ви мушкарци ист и! - Како ист и? - У почет ку циле-миле, а послије ме т рет иро ко шкарт . Од мах сам нашла Француза, власник амбулант е за крвне анализе. Богат , али д осад ан. Послије д ва мјесеца је д обио ногу! - насмијала се и окренула ми фацу према свом лицу. - Како се т и зовеш? - Момо Капор! - Ти мислиш д а сам ја глупа и необразована? - Ђе ћу т ако нешт о помислит и?! - Пет год ина чит ам само „Белешке јед не Ане“. - Онд а сигурно знаш његову расправу о акад емицима. Сви имају швалерке, не воле своје жене, а не смију д а се развед у - правио сам се памет ан. - Кад си већ код швалерања, како се зове т вој ст ари?

- Рекао сам, Капор... - Твој от ац је Брацо Калем, он је д олазио код нас у кућу! Поглед ао сам је, след ио се, али сам се брзо прибрао и ост ао на зад ат ку. Кад а би ме убијали, не бих признао д а нисам Момо Капор: - Нема т еорије! - Шт а, б’ан, нема т еорије, је ли т вој ст ари рад и у Извршном вијећу? - Ти си полупала лончиће?! Она ме је глед ала с осмијехом и од речно врт ила главом. - Ст рикоооо!!! - викнуо сам кроз прозор, чинило ми се д а ћу т ако лакше под нијет и ову причу. Мој от ац има још неку жену поред мајке Азре. То није могуће?! Да ли се велика т ајна његовог живот а скрива иза суза које лије због храбрих жена? Значи, све је т ачно у причи мајчиних комшиница. Мушкарци не могу без швалерки. Али шт а ја знам о т оме?! Још нисам научио ни како се ход а! Она се приближила, мислио сам д а ће ми нешт о шапнут и. Звизнула ми је језик у ухо, прошла ме ст руја кроз чит аво т ијело. - Шт а ћемо без ујке? - шапнула ми је. - Није ујко, него ст рико! - од говорио сам и врат ио се за ст о гд је су Ћоро и Црни сјед или. Вид јело се д а им се не свиђа развој д огађаја. Склањали су поглед од мене и пиљ или у пејзаж који је прот ицао кроз прозор пословног воза. От ворио сам Селинџеровог „Ловца у жит у“ и, д ок ми је срце лупало ст о на сат , правио сам се д а чит ам. Ћоро и Црни показивали су ми очима д а пијем полако. - Ко би реко д а омлад ина у вашим год инама има т ако д обар цуг - Амра је пила више од свих нас зајед но. - А т и, колко т и имаш? - Двајес’ сед ам! - рекла је и нагела се. - Ово ће плат ит и онај Швабо т амо! - от ишла је за сусјед ни ст о. - Шт а мислиш, је ли невина? - Јест , ко конобарски новчаник! Она је управо д ала рачун Шваби, а онај под напит и инжењер из „Униса“ рекао је: - Је ли ово д обар ст анд ард ? - показујући на Амру. - Das ist über standard hern Residbegovic! - Е, па онд а ћемо и ми увест и т акав ст анд ард ! Мала, је л’ би т и рад ила у „Унису“ ? Пролазила је покрај прозора и вид јело се како њена црна сукња зауст ављ а зраке свјет лост и која је прод ирала спољ а. Док је припит и Швабо покушавао д а је д от акне, она се измакла и поглед ала у мене.

- Ви Балканци немат е појма о ст анд ард изацији... - Швабо се изражавао као прави инжењер д уха, а ја сам пиљ ио у изрез на службеној сукњи. - Хало, прекини цугање, ваљ а брисат и ако нас провале! - шапт ао је Ћоро, д ок је Црни брст ио зелену салат у и бечку шницлу. - Не брини, конт ролишем ја сит уацију! - Вид им, пот пуно си обневид ио од конт роле показао је главом према Амри. Она је сјела за наш ст о. - Моја омиљ ена књига је „The Catcher in the Rye“! Јеси ли чит ала Селинџера? - Чега? - пит ала је. - То је књига о од раст ању - било је јасно д а не чит а књиге. Изненад а се чуо познат и глас: - Ви ст е ст јуард еса? - Јесам! - поносно је од говорила Амра. - Вод имо д ва џепароша у Коњиц и мислио сам д а их пребацимо у пошт ански д ио! Упишали су се од бат ина и конт ам, није ст илски д а их д јеца глед ају?! - Овд је нема д јеце! Да ли т о значи д а је од раслима суђено глед ање упишаних лопова? - Не значи, мала, ништ а не значи, само ми реци ђе је пошт ански д ио? - Тамо! - А вид и њега! Гд је си т и, Момчило? - био је т о онај Брко полицајац који нас је хапсио по Црном врху. - Е хеј! Како ст е, Брко, зар нист е више на Горици? - Унапријед ило ме! Јес’ д а има више посла, али, фала богу, бољ а плаћа. Црни се непримјет но извукао први, а онд а је Ћоро шмугнуо за њим у ве-це. - Гд је т и је ст рико? - Ту је, мислим, ост ао је на ст аници... али ће бит и у Кард ељ еву... - Како т о мислиш, ост ао је у Сарајеву, а биће у Кард ељ еву, је л’ т о он може д а буд е на д ва мјест а у ист о вријеме? - Хоће д а каже д а ће у Кард ељ ево ст ићи „мерцед есом“ и д а се т амо срећу - Амра је показала полицајцима пут д о машииовође, врат ила се и ухват ила ме за руку. - Дођи овамо! - Куд а ме вод иш? - Мене крит ична мјест а највише напале, а т ебе?

- Ја сам више класичан т ип! - То је убибоже д осад но! Највише сам уживала кад је Шкорићу умро ст ари! - У загрљ ају мушкарца жена може д а нађе заклон од смрт и! - мој покушај д а је изненад им са филозофске ст ране је пропао. Она ме је још чвршће прибила уз своје т ијело и ст иснула за руку. - Шт а се от имаш? - Мени нико није умро - под рхт авао ми је глас од узбуђења. - Биће т и слат ко. Извела ме је на прост ор између д ва вагона, извад ила специјални кљ уч и закљ учала оба пролаза у вагоне. Наслонила се на врат а и, д ок је д изала сукњу, закуцала ме је поглед ом за врат а вагона. Бут ине су бљ еснуле испред очију, а ноге су јој биле много д уже него шт о се чинило раније. Точкови воза су равномјерно уд арали о шине и ст варали познат и рит ам. Док су ме мисли вод иле у поезију, она ме је опкорачила јед ном ногом, д игла кољ ено уз мој кук, а испруженим језиком пришла је моме уху и рекла: - Замислићу д а си Џејмс Браун. - Извини! - Нема извињења! - Имаш ли неког љ епшег? - под рхт авао ми је глас. - Он можд а јест е ружан, али свирааа... Спуст ила је руку према кољ енима и кад а ми је от копчала шлиц на пант алонама, осјет ио сам се као Сони Лист он кога је Мухамед Али нокаут ирао д ирект ом у чело. Само шт о није бољ ело! Дјечачко д оба је нест ало на окуци близу Коњица. - Дошло је мојих пет минут а - помислио сам. Преузет у иницијат иву прекинуо је Ћорин глас. Он је промолио главу са крова: - Провалио нас Брко, морамо брисат и! - Какав Брко? - Мурија, мајмуне, онај Брко шт о нас је хапсио на Горици! Фат ај се ст епеница, па кад успори у окуци, скачи! - Колико се лежи у зат вору за лажно пред ст ављ ање? - пит ао сам се т рчећи према крају композиције. От ац је био у праву. Нема зрелост и без плеса. Скок са посљ ед њег вагона није био лак. Ипак је корак кроз шуму био сигурнији, шушт ало је под ногама увјерљ ивије него кад а смо посљ ед њи пут бјежали из крађе кокоши. У уст има су се мијешали пијесак и Амрин кармин. Од говарало ми је шт о нисам морао д а причам са Амром послије свега. Шт а бих могао д а јој кажем? Да мумлам ко мед вјед . Или д а причам о херојским под визима жена! Вид иш, т о би могло бит и т о. Причаш о Јованки Орлеанки, плачеш над суд бином мајке

Моме Капора, размећеш се ист оријским под визима жена, а у ст вари рад иш забрањене рад ње! Због т е комбинације он плаче!

Послије т рке кроз шуму, присјела нам је бечка шницла коју су плат или њемачки инжењери. Црни је први повраћао. Кад а се зауст авио крај ст абла букве, Ћоро је т акође избацио кљ уч из уст а. - Јебо т е, вид иш како нам се не д а?! - Да ми је д а се најед ем, не плат им клопу, ал’ д а не повраћам! - Је ли, како се кара Амра? - От куд знам! Ми смо причали о књижевност и. - Хало, књижевник, нисам т и ја Брко полицајац! Моје мисли су кривуд але за композицијом са којом је од лут ало д јечачко д оба, изашли смо на цест у и смијали се ко луд и. Био нам је смијешан онај Брко полицајац. - Шт а каже Брко, није ст илски д а глед ају упишане џепароше?! Ха-ха-ха! - Ст ари, ја се оволико нисам исмијо од т ет кине сахране, ха-ха! - рекао је Црни. Изненад а, на крају шумског пут а измилио је камион. Ћоро је примијет ио д а га вози приват ник, т аблице нису биле црвене боје. Он је махнуо руком, а камион је ст ао. - Возиш ли из Сарајева, земљ аче? - Возим - от ворио је прозор на „т ат ри“ човјек коцкаст е главе. - Мурија је зауст авила саобраћај, гоне криминалце из воза за Кард ељ ево. - Којим ћеш т и пут ем? - Ид ем на Јабланичко језеро! Јед ан може са мном, а д руга д војица под церад у! - Сва т ројица ћемо под церад у. Показао је главом д а се пењемо. - Узгред , нисам т и ја земљ ак, земљ ак т и је кромпир! - Шт а кажеш? - био је спреман д а се т уче Ћоро. - Је л’ т вог буразера зову Ћело? - Зову! - Шезд есет шест е на сед му сам лежо д вије год ине у Зеници са њим. - Немој зајебават и, па т и си Комад ина? Ти си са мојим Миралемом лежо у мурији? - Год ину и јед анаест мјесеци! Јес’ д а више нисам у послу, али знам за јад ац, пењи се. Докурчило ми д а јед ем хљ еб шоферски! - Фали т и ад реналин - рекао је Ћоро и окренуо се према мени. - Је л’ се т ако зове? -

пит ао је, а ја сам климнуо пот врд но. Ћоро и возач сјели су напријед , а Црни и ја смо се попели на каросерију. Кад а је камион кренуо, возач је нагло пуст ио квачило, а инерција је бацила мене и Црног на д ругу ст рану. - Земљ аче, полако! - викао сам, а он се окренуо и рекао: - Земљ ак т и кромпир! - Е, знаш шт а, јебо т е Момо Капор, а т и њега рекао ми је Црни. - Могли смо фино обрад ит и т рафику у Јошаници и послије на печење код Гојка на Јабланици! ’Вако џаба јео, али џаба и повраћао! Брзо је Црни заспао. И ја сам склопио очи. Спавали смо у склад у са брзо ст еченом навиком д а клижемо са јед не на д ругу ст рану каросерије. Изненад а, камион се зауст авио, а испод церад е вид јело се плаво свјет ло рот ације. Чули су се гласови полицајаца: - Јеси ли вид ио т ројицу криминалаца? Сви су обучени у од ијела, опасна банд а, лажно се пред ст ављ ају и пљ ачкају по возовима! - Нисам вид ио никога - од говорио је шофер и д ао полицији д окумент а. - Шт а вучеш на каросерији? - Ништ а, ено поглед ајт е! Други полицајац се врат ио по бат ерију и упут ио се према каросерији. Док је прид изао церад у, привукли смо се уз ст ражњу ст раницу. Били смо мањи од маковог зрна скупљ ени уз ст ранице камиона. Бат еријска лампа је освијет лила унут рашњост и сноп свјет лост и је шарао лијево-д есно. Рука полицајца који је д ржао бат ерију ст ајала је над ст раницом, али и над мојом главом. Дисао сам на нос, пот иљ ка положеног на пат ос. Рука с бат еријом ст ала је на милимет ар од мог носа и полицајац је осјет ио т опао вазд ух који је ст изао из мојих нозд рва. - Држ’ га, јебо мајку, ево их! Полицајац је урликнуо од ст раха и уд арио ме бат еријом по глави. Ја сам скочио на ноге, а бат ерија се поломила и свјет лост је нест ала. Само повици и псовке. Пад ајући са каросерије т реснуо сам о д ругог полицајца и срушио га на земљ у, а Црни је скачући са кабине скочио на хаубу „заст аве“ на којој се врт ило плаво свјет ло. Од уд ара његовог т ијела нест ало је плавог свјет ла. Шофер и Ћоро пот рчали су у шуму, а онд а се зачуо пуцањ. Помислио сам д а је пала мрт ва глава, али је срце јако уд арало у груд има, па су мисли биле неразговијет не. Јед ва сам ист рчао на неку узвишицу. Прст пред оком се није вид ио, а било је рано д а се д овикујемо. Горе на небу само мјесец, нијед не звијезд е. Важно ми је било д а се крећем. - Шт а ми је т ребало д а се увлачим у т уђу кожу? прошапут ао сам. Смирила ме мисао о Амри. Њене ноге нико није могао д а ми избије из главе. Мислим д а т о не би успио ни Мат е Парлов. Моје крет ање се прет ворило у монот онију. Тако је било због побрканих мисли, а онд а се иза неког д рвет а чуо урлик, учинило ми се д а је д иносаурус из земаљ ског музеја искочио пред мене! Скочивши у ст рану, ст авио сам Дланове преко главе. Чинило ми се д а чујем Комад ину и Ћору како се кид ају од смијеха. Савијен, хт ио сам д а заузмем шт о мањи прост ор и д а

буд ем шт о мањи плијен за звијери. - Јебит е се обојица - чуло се како псујем у планини. - Ђе је Црни? - Није д алеко. Зачас је шумом од јекнуло име Црног. Сакрио се иза неке ловачке чеке и д ок му нисмо пришли на корак, није хт ио д а се од азове. Сумњао је д а га полицајци навлаче у замку. Ст ајао је са шрафцигером у руци. Увијек је шиљ ат а справа у његовој руци значила борбеност и био сам сигуран д а би шрафцигер забио у ст омак свакоме ко би кренуо на њега. Јед ном је испред школе избо неког Шипт ара јер му је овај напао сест ру. На Међеђу смо изашли т ешко. То је јед ан од врхова Прења гд је је Комад ина имао д руга из војске. - Шт а нам урад и Момо Капор, мајку т и јебем! - Није т и урад ио Момо, него т воја гузица - од говорио сам Црном. - Јој, ако икад заглавим у зат вору прочит аћу сабрана д јела Моме Капора. - Нема он сабрана д јела, млад писац! - Да сам књижевник, прво бих написао сабрана д јела! - А шт о? - Како шт о? Онд а бих са регала глед ао како д омаћин кара д омаћицу! Смијех је од звањао планином и т рајао је све д ок Комад ина није покуцао на врат а напушт ене колибе. Од мах се чуо пуцањ из ловачке пушке. Попад али смо ко покошени. - Овд је је т о нормално - рекао нам је Комад ина, а кад а је испаљ ен д рут и мет ак, викнуо је: - Исмет е! Хало, мајмуне, не пуцај! Комад ина је! - а зат им је шапнуо: - Сад ћет е вид јет и како изглед а Ћело д уге косе! - Како т о? На врат има се појавио човјек ћелав на т јемену, а д уги праменови косе висили су му од пола главе д о рамена. Насмијао се, а бољ е би било д а није, пошт о је у глави имао само јед ан зуб: - Никад не знаш ко наилази у глухо д оба ноћи. Само шт о сам почео д а вечерам. Не волим д а прекид ам јело. Хајт е, хајт е, т аман имам вишка меса. Гола сијалица на плафону жмиркала је и освјет љ авала наш улазак у колибу. У углу је ст ајао вучјак и жвакао неко сирово месо. Ћело д уге косе врат ио се за расклимат ани ст о и наст авио д а јед е. Нико није могао д а провали како јед е са само јед ним зубом. А жвакао је! Разријешио нам је т у д илему кад а је из уст а вучјака извад ио сажвакано месо и прогут ао га. Брзо смо се поваљ али по под у и заспали. Никад а гори сан није прошао кроз моју главу! Чит аву ноћ ми Ћело гризе аорт у на врат у, а крв цури. Нисам могао д а овај сан сачувам само за себе. На улазу у жељ езничку ст аницу Ивањица, на ухо сам испричао Ћори т ежак сан. - То неће на д обро - рекао ми је Ћоро. - Како си сањао крв? - Фино, јебо га т и, цури крв низ врат !

- Које боје? - Црвено-црне, знаш како изглед а крв! - То значи д а ће бит и густ о! На ст аници Ивањица изнад Дубровника као д а ст оји банд а са почет ка филма „Дивљ а хорд а“. Ћоро је жмиркао, Комад ина је сипао вод у у флашу, Црни је звјерао около, а у мени је кувало! Дигао сам д есно раме, али кад а схват их д а је т о очева ид еја, брзо сам га спуст ио. - Никад а га више нећу поглед ат и, нек ми се миче с очију!

Док је кажипрст врт ио кућни број, мислио сам о т оме кад а ћу ст варно бит и зрео. - Јеси ли т о т и? - зачуо се мајчин глас. - Јесам. - Како си? - Супер. - Знаш ли д а се Момо Капор раст ављ а? - Од акле т и т о? - Пишу новине, ухват ила га жена са швалерком. - Шт а све новине пишу! Шт а би т и, мајке т и, д а новине напишу ист о за Брацу? - Не бих ост ала с њим секунд е јед не. Мој Брацо нема везе с т им, он је у љ убави са шприцерима. - И, кад се враћа т вој швалер? - Какав швалер, шт а т о причаш? - Па ст ари - брзо се прешалт ах назад . - Неће још, још т ри д ана је на пут у, а кад ћеш т и кући? - Ја ћу брзо, д ан-д ва. - Немој д ан-д ва, него сут ра, прије но шт о он д ође, д а си се нацрт ао у кући... т у-т у... т у-т у... Веза се прекинула пошт о је ист екао разговор за јед ан д инар. И д обро је шт о се т ако д есило. Да је разговор пот рајао још који минут и д а сам имао још који д инар, рекао бих мајци како от ац има швалерку. Волио сам т ренут ке кад пост ајем важан и т у је лежала опасност , због т ога понекад пост ајем брбљ ив! Било ми је д раго кад изговорим неку ист ину која шокира. Да ли због т ога шт о бих т ад а пост ајао важнији човјек од Браце? Овога пут а бих крат ко био важан! Због т ога шт о вјерујем д а би ст ара от ишла из куће. Тад а већ не би било наше пород ице. А није ни ред д а се љ уд и цинкаре. - Цинкароши се рађају а мрзе их и криминалци и полиција - говорио ми је от ац.

Нисам волио д а ме мрзе пошт о ја нисам знао д а мрзим. У мом случају бијес ист опи мржњу. Ипак, како д а прихват им д а мој от ац има д ругу жену? А јад ан, онолико се расплаче кад а говори о храбрим женама! Његове сузе нису биле фалш! То је оно шт о ме збуњује. Шеф ст анице се појавио изненад а. Глед ао нас је и по обрвама које су се д изале час изнад јед ног, час изнад д ругог ока, било је очиглед но д а смишљ а како д а јави полицији. Кад а је углед ао Комад ину, од мах је прест ао д а баца обрве горе-д оле. - Ко су т и ови? - показао је на нас. - Род бина, д ошли су д а ме испрат е! - Ид еш у војску, јуначино? - У зат вор! Али само на т ри год ине! - Нема проблема, све ће бит и по пе-есу - рекао је от правник, д ок је воз са муком ст изао у ст аницу т ешко и уз шкрипу се зауст ављ ајући. Комад ина је ушао са карт ом, а ми смо сачекали д а воз крене. Црни је на пут у ка т оалет у скренуо у канцеларију от правника. Било је више него сигурно д а ће от правник послат и поруку д убровачкој полицији о сумњивим т иповима у возу. Кад а је кренуо д а врт и т елефон, глед ао је за нама: - Нећет е ви мени овд је никакву силу провод ит и, никад а! Није успио д а заврши мисао јер га је Црни ошинуо по глави саобраћајним знаком, па се срушио на пат ос, а послије га је лако везао. Прид ружио нам се у ве-цеу на крају композиције гд је смо се скривали од мурије. Само је Комад ина ст ајао напољ у. Договор је био д а ако мурија наиђе, он уђе у ве-це и д а нам знак за бијег. Били смо спремни д а кроз прозор искочимо. Црни се шћућурио између нас и јед ва смо д исали д ок је Ћиро от пухивао низбрд о према Дубровнику. Онд а се зачуо Комад ина: - Бриши! Поискакали смо из воза ко је како умио. Трчали смо поред Ћире и скренули у шумарак кад се зачуо пуцањ и прет ња: - Ст ој, пуцаћу! То је полицајац из воза испалио мет ак у вазд ух. Комад али смо низ ст рмину и т рчећи ушли у луку Груж. Да ли је ово први пут д а неко т рчећи улази у Дубровник. Каква глупост ! Дубровник пост оји т олико д уго. Колико су пут а војници ут рчавали у овај град ? Или, колико су пут а бјежали из њега д а би он ост ао овако склад ан. На улазу у луку Груж зауд арала је риба. Зајед но с нама у Дубровник је унесен смрад жељ езничког вецеа. Рибари су се т у врзмали и ст варали буку. Тек на крају мола сјед ио је јед ан чупави млад ић са руксаком и непомично глед ао у море. - Онај т амо хипик је мој - рекао је Комад ина. Као чопор глад них вукова глед али смо како Комад ина сигурно корача према ст ранцу. - Не може се бит и прави криминалац без д вије год ине у мард ељ у - рекао је Ћоро показујући на крај мола.

Тамо је Комад ина управо сјео крај ст ранца и кад а је био сигуран д а нико не вид и шт а рад и, мунуо га је д ва пут а у ребра. Уд арци су били јаки, а вјет ар је д о наших ушију д онио пригушени јаук ст ранца. Вид јело се како Комад ина прет реса ст ранчев руксак. Прид игао се на ноге и бацио руксак у ст рану. Успут је звизнуо ст ранца ногом у ст омак, па се упут ио према нама. - Чет ирст о марака, наркоманчина холанд ска! - Да нас не провали мурији? - Нек проваљ ује кога хоће, ја морам нешт о појест , љ уд и, умријећу - рекао је Ћоро. Мени је желуд ац још од Ивањице био залијепљ ен за кичму, а у ушима није прест ајало мљ ацкање Ћеле чичкаве косе. Нашли смо неку палачинкару и наручили свако по д уплу порцију. Чуло се жвакање, а наше очи звјерале су около! Тражили смо правац у којем бисмо могли д а бришемо ако се појави полиција. Нико од полицајаца се није појавио, а ми смо се спуст или у град ску кафану и наручили слад олед е. Изненад а, са мора се појавио онај ст ранац. Држао се за ребра т епхко д ишући: - Do you speak English? - Yes, I speak little but good, ha-ha. - My wife left me alone... - You married? - Yes! - Oh yes, You foreigner? - Yes I am foreigner and I am married, but my wife is gone with Galeb! - Galeb?! - Rock star from Zagreb! And she took all my money! Сад а га већ нисам разумио, али т о нисам смио д а покажем! Пропад е ми енглески са плоча! - Money? - Yes, all my money is gone! - So you foreigner in the marriage?! - нисам био сигуран шт а изговарам. - Шт а т о значи? - пит ао је Ћоро. - You foreigner in the marriage?! - поновио сам. Он се насмијао. - Шт а каже? - Вели д а је ст ранац у браку?! - Шт а т о значи, мат ере т и? - Ваљ д а се осјећа као ст ранац у браку, жена му је побјегла с неким рокером у Загреб.

Од акле ми ст ранац у браку? Можд а од оне пјесме „Ст ранац у ноћи“, Френка Синат ре?! - Реци му, ако хоће д а ост ане жив, мора за нас д а рад и! - инсист ирао је Ћоро. - Do you want to work? - Whatever, I am ready, I need the money to get some hashis and go home - чешао је лакт ове д ок је говорио и кривио нос. Кад а је чуо реч хашиш, Ћоро се разбјеснио и поглед ао у небо ухват ивши се за главу. Није под носио наркомане. - Јооој, шт о ми т о рад иш - рекао је и уд арио ст ранца у браку ногом у д упе. - Јебем т и ону мат ер холанд ску, наркоманчино, м’рш од авд е! - урлао је, а онд а се Комад ина испријечио испред њега: - Нека га, ваљ аће нам! Ст ајали смо на крају улице гд је се вид ио улаз у хот ел „Аргент ина“ и чекали д а носат а жена зат вори поклопце на т рафици која се јед ва вид јела од високих борова. Цврчци су цврчали, а мени су навирала на ум чуд на пит ања. Какав би т о био звук кад а би они вод или љ убав? Скривени у жбуњу и правилно распоређени ако налет и мурија, били смо спремни на т учу поглед а упрт их у носат у жену која је управо закљ учала т рафику, ушла у „шкод у мб 1000“ и од везла се са неким мушкарцем низ улицу. Чим су от ишли, ст ранац је пришао т рафици, развалио ст ражња врат а и покупио шт а је ст игао у брзини. Он је свима у нарамак, из руку које су се т ресле, т рпао жилет е, „бик“ резаче, жвакаће, привјеске за кљ учеве. Све шт о нам у живот у није т ребало. Иза ћошка се појавио велики „бе-ем-ве“ и у секунд и је аут омобил био испуњен свакојаком робом из т рафике и млад им прест упницима из Сарајева. Док је возио према Макарској, Комад ина је рекао: - Шт а мислиш, може ли нас ухват ит и мурија са оним „т рист аћима“? - Могу, ал’ за курац - поносно је д од ао Црни. - Ко шт о и јесу - рекао је Ћоро, пот егао флашу ракије и д од ао је Комад ини. Показао му је на рет ровизор гд је се вид јело како ст ранац кљ уча на зад њем сјед ишт у и пад а на Црног. - Алооо, хашишар, ђе ћеш? - викао је Црни кад а би ст ранчево т ијело пад ало на њега у окуци, а ми смо се углас смијали. Комад ина је ст авио касет у у касет офон и већ на првој ст рофи аут омобил се орио од пјесме: - Волим мајко сирот ицу, с њом провод им д ане... - пјевали смо и уд арали у плафон аут омобила, д ок је флаша ракије кружила и муњевит о се празнила. Црног је ракија ухват ила брзо јер није под носио алкохол. Лупао је шакама по плафону аут омобила, а онд а је кренуо д а т уче ст ранца. Комад ина и Ћоро су се смијали Црном, а овај је т о схват ио као под ршку, па је раскопчао шлиц и био спреман д а пиша по њему. Ст ранац је молећиво глед ао у мене. Искорист ио сам прилику д а сјед нем између њих д војице испруживши руку према Комад ини, који је преузео касет у и ст авио је у касет офон. Црни је спаковао алат ку у шлиц и поглед ао ме. Кад а је кренула д а се врт и моја пјесма, јед ино је запјевао д рогирани ст ранац. Нико д руги у аут омобилу није знао ријечи: - I love you baby, ta-rа-ra-ri-rа-rа... Rа-rа-rа-rа...

Ћоро је осјет ио пот ребу д а уд ара по плафону, а Црни је преко мене наст авио д а т уче ст ранца. Није ми се т о свид јело: - Шт о га т учеш, он је наш ст ранац у браку? - А је л’ т о т еби жао? - Какве везе има је л’ мени жао, ништ а т и човјек не рад и, а т и га бијеш? ^ - Боли т е курац! - Ја сам зд рав ко д ријен, а т и ако имаш т е болове, ид и, брат е, д окт ору! Црни је био пргав човјек, али се т руд ио д а избјегне сукоб са мном. Сад а је побјеснио и кренуо д а уд ара ст ранца још више. Покварио је ат мосферу у аут омобилу. Јед ва ми је пошло за руком д а га од војим од ст ранца. - Је л т и т о више волиш њега него мене? - Прест ани д а га т учеш, јеби се! - Јеби се т и. Ћоро је покушавао д а пјева на енглеском. Сви су се церекали и т о је ост авило по ст рани мој сукоб са Црним. Кад а се аут о зауст авио на бензинској пумпи, Комад ина је от ворио прозор и позвао прод авца бензина у „ИНА“ униформи: - Има ли проблема? - Хвала богу, нема! - Ако нема, ми смо т у д а их направимо - рекао је и ухват ио пумпаџију за оковрат ник. - Рад иш за мурију, је ли пед еру? - Не рад им, мајке ми! - Не рад иш, а? - и звизнуо му је шамар. - Не рад им, д јеце ми. - Од д анас рад иш за мене, извад и све паре из касе и ст ави иху овај џеп! Пумпаџија се окренуо и покушао д а бјежи. Брзо је ухваћен, Црни га је покосио клизећим и д ок су га Црни и Ћоро везивали, Комад ина је испразнио његову касу. Пумпаџија је ост ао везан мумлајући преко чупаве крпе којом се чист и мјерач уљ а у мот ору. У каси је било мало новца, пошт о је т ек започео смјену. Због т ога је пумпаџија од сваког д обио још по успут ни уд арац, јер је наш капит ал из д убровачке т рафике занемарљ иво увећан. У коферу је било д ост а робе, али није било д овољ но кеша. - Ист о је код сељ ака, има свега али нема пара говорио је Комад ина. Разврст ани у ст ријелце, по ниској цијени нуд или смо уличним прод авцима у Заост рогу плијен из т рафике. Од прод ат их жилет а и д рангулија из т рафике ст ранац је купио хашиш и прописно се урад ио. На плажу у Заост рог ушли смо бауљ ајући пијани. Чинило се д а нема никога д ок се није зачула гит ара и неко д рушт во које се забављ ало на д ругој ст рани плаже. Црни је први от ишао д о њих. Пошт о је најмање пио, био је најспремнији за комуникацију. Комад ина,

Ћоро и ја лежали смо на пијеску, а Црни се врат ио са неким човјечуљ ком д ржећи шрафцигер на његовим леђима. - Господ ин је из Травника и жели д а вам уст упи своју собу д а се испават е вечерас! Пришли смо групи т равничких хипика који су полупијано пружали марихуану. Није ми било лако д а повјерујем. Амра из пословног воза Сарајево-Кард ељ ево сјед ила је у д рушт ву млад их Нијемаца. Голобрад и плавушани из Њемачке нису изглед али као опасни конкурент и. Уст ао сам и кроз пијесак, са благо узд игнут им д есним раменом, пошао ка Амри. Корачање о којем је говорио от ац не мора д а прат и звук пот пет ица! Био је т о само мали д ио пред ст аве извед ене по његовим упут ама. Не знам зашт о ми је пао на ум баш сад а? Да ли би од сад а свако виђање Амре вод ило ка од говору на пит ање зашт о мој от ац плаче кад а прича о херојским под визима жена? Због чега ист иче херојст во Јованке Орлеанке, зашт о рони сузе кад а прича о мајци Моме Капора? Прид игнут о раме је прво ст игло д о Амре. - Слушај т и, мали Калеме, знаш ли д а је за вама расписана пот јерница? - Зајебаваш?! - За т ебе не знају ко си, али онај Брко каже д а је ову д војицу већ хапсио! - Како знаш? - То већ не могу д а т и кажем. Ухват ила ме је за руку и од вела према мору. - Заборавила сам д а т и кажем у возу, вид јела сам т воју слику са сплит ске плаже! - Макарске! - Свејед но, т и и ова д војица преваранат а лежит е на плажи, а т и, сељ ачино јед на, зађено за купаће гаће „кент “ цигаре! - То је д а фот ографија изглед а свјет ски! А од акле т и слика? - Хвалио се т вој ст ари мојој сест ри како си лафчина, ст ари т е обожава! ј - Ти си мене замијенила с неким д ругим. - Вид и га шт о се забрино! Знаш како каже Момо Капор у „Белешкама јед не Ане“ д а је мушкарац за разлику од жене полигамист а! Изнервирало ме шт о нисам знао шт а је полигамија, а она ми се унијела у лице и наст авила: - Воли д а мијења! Мора д а општ и са више жена! Окренула се и от ишла према мору. Скинула је прво мајицу а онд а је бацајући комад е од јеће са себе пот рчала у вод у. Углед ао сам њена леђа и кичму са ист акнут им пршљ еновима коју су д ржали чврст и мишићи све д о т анког и д угог врат а, д ијелећи леђа на д ва равноправна д ијела. Као д а се неки вајар позабавио њеним плећкама. Сигурно је њен прад јед био јахач и ст игао из пуст иње. - Да ли су све лијепе жене ст игле из пуст иње? - помислих.

Иако ме прича о оцу погађала, скид ао сам пант оле, кошуљ у, мајицу и ципеле посрћући. Јед ино шт о је смет ало на пут у д о жене у вод и било је осјећање д а сам д ио америчког филма у којем се д воје млад их воле. Нед ост ајала је још само сцена кад а пад ају са бицикла, возе се на рингишпилу, лижу слад олед , а онд а се буд е на плажи икажу: - I love you! - I love you too! Ут рчао сам у вод у и знао д а слијед и наст авак приче која је започела на окуци код Коњица гд је је нест ало д јечачко д оба. Тако је и било. - Бриши, мурија! - проломио се глас плажом. От ворио сам очи лежећи на врелом Амрином ст омаку. Држећи се за руке зајед но смо пот рчали у „бе-ем-ве“. От ворио сам гепек и сачекао д а она уђе, па сам скочио за њом и зат ворио поклопац за нама. Напољ у се чула збрка, д озивање. - Је ли, мала, можемо ли рећи д а си т и моја швалерка? - Зависи! - Од чега? - Па од т ога имаш ли д јевојку? - Немам! - Јој, буд але! Како онд а могу д а т и буд ем швалерка? Обоје смо се смијали. Изненад на лупа врат а и гласови само су на т ренут ак зауст авили ст раст и. - Ст ој, пуцаћу - викао је неко, али т о није било д овољ но заст рашујуће д а зауст ави наше осмијехе. У ст вари, и д а смо т о хт јели, не би било могуће. Кола су покренут а у д ивљ у вожњу, а нагла кочења, промјене рит ма, снажне т уре гаса, нагли уласци у кривине, све је т о само изазивало смијех. Није нам било угод но кад а су се шкрипа гума и кочење прет ворили у непријат ну т ишину. Била је ноћ, а Ћоро је от ворио гепек и углед ао јед но т ијело са д вије главе које нису знале како д а прест ану са смијањем. - Не ваљ а д а се играмо с овим аут ом, провалиће нас - рекао је Комад ина. Извлачење из гепека личило је на излазак са плаже. Само милимет ар д ијелио нас је од амбиса. Кад а сам закорачио на т ле, пржило је по ст опалима као д а ст ојим на решоу, а не на асфалт у. Нас д воје смо ст ајали т ик уз амбис, а поглед низбрд о је д јеловао ст рашно, али привлачно. Шапнуо сам Амри на ухо: - Је л’ ово т а близина смрт и? - Ништ а ниси схват ио. Мора неко д а т и умре д а би д оживио врхунац! - Чим се врат им кући, убићу ст арог! Она се насмијала. - Моја сест ра каже д а је слад ак ко шећер! Комад ина се наслонио д упет ом на аут омобил и са осмијехом од гурнуо возило у амбис.

Док се украд ени „бе-ем-ве“ сманд рљ авао низ провалију у близини Живогошћа, флаша шампањца је ишла од руке д о руке. Аут омобил је изгорио на пут у д о вод е од акле се још д уго према небу д изао д им. - Ја сам мислио д а ће мрцина много брже ст ићи д о мора! - рекао је Комад ина. - Нема он масу камиона! - Камион немој д а ми спомињеш, никад више у шофере! Не знам зашт о је Црни изненад а викнуо: - Момо Капоре, д а вид имо зашт о си т и шиљ ио курац на мене?! - Није фер д а уд араш човјека безвезе! - Није фер, је ли? - рекао је Црни и уд арио шамарчину ст ранцу. Овај је пао и без јаука кренуо д а се прид иже, али га је Црни ђоном закуцао за асфалт . Скочио сам д а прид игнем ст ранца, ухват ио га за руку, али ме је Црни с леђа рокнуо у ребра. Нисам се над ао д а ће скочит и на мене. Знало се у раји д а сам јачи од њега. Можд а је љ убоморан због Амре, увијек је говорио д а ће оженит и црнку са љ убичаст им очима као Лиз Тејлор. - Сам си изабрао бат ине?! - заврнуо сам рукаве, скинуо сат и пред ао га Амри. - Дај, б’ан, ст анит е... - разд вајала нас је Амра. - Нема ст ајања - био сам од лучан. Он је т акође скинуо свој сат , злат ни ланац и наруквицу. Насред магист рале је кренуло од мјеравање. Ко ће први уд арит и? - Немој уопшт е д а сумњаш, јебаћу т и мат ер - рекао сам Црном. - Момо Капоре, ст ара ће т е препознат и у буреку! - Нисам ја Момо Капор, знаш т и како се ја зовем! - У буреку ће т е Азра познат и, али по очима! Нижи раст ом, он је мислио како бацањем у ноге може д а ме д игне у зрак. Није му успјело, а ја сам прво замахнуо лијевом и онд а га погод ио д есном у врат . Јаукнуо је. - Дражи т и је Холанђанин, је ли?! - чист ио је крв са усана Црни. Поглед ао ме је и поново јурнуо на мене. Измакао сам се, али је успио д а ме закачи шрафцигером. Крв је процурила из мога рамена, али ме т о није уплашило. Шчепао сам га за врат кад а је поново насрнуо на мене. Извукао се, окренуо на ст рану и на кварњака покушао д а ме уд ари главом. Налет ио ми је на лакат и од силине уд арца пао. Као на крају сваке велике бит ке, наст ала је свечана т ишина. Ст ојећи и скраћеног д аха, али с рукама у боксерском ст аву, глед ао сам у Црног. Ћоро је пришао Црном, прид игао његову руку, а кад а ју је пуст ио, она је беживот но пала на асфалт ! Он је заурлао од узбуђења. Није био сигуран д а ли је жив. - Хоћеш још, је ли?! - д изао сам песницу изнад његове главе. - Ст ани, болан - рекао је Ћоро.

Онд а смо сви повјеровали д а је мрт ав. - Уд арио је главом у асфалт - рекао је Комад ина, д ок је Ћоро д рмусао Црног, али му је млит аво т ијело клизнуло из руку. Ћору би расплакале и много мање ст вари: - Никад више нећу с њим попит и кафу у Дому инвалид а - рекао је и зајецао. Како д а повјерујем д а је мој д руг мрт ав. Мој от ац плаче кад а прича о улози жене у ист орији, а ја сад а плачем јер сам пост ао убица. О, Боже! Благо мом оцу! Ако је т ачно ово шт о Амра прича, његов д вост руки живот је његова ист ина, он је нашао мјеру. А ја? Мој живот је пропала ст вар. - Немој, Црни, ко Бога т е молим! Глед ајући према небу викао сам д а ме неко горе, ни сам не знам ко, чује и д а не д озволи д а Црни умре! Од јед ном, болан уд арац праћен т оплином крви која је шикнула из мог ст омака. Само сам јаукнуо и у т рену помислио: - Црни је обични курјак, корист и фору оног вука код Сејд ића! Прет варао се д а је мрт ав и кад а је био ст о пост о сигуран д а ће уд арац бит и правилно усмјерен, урад ио је шт а т реба, забио је шрафцигер у моја цријева. Убо ме је још неколико пут а. Јаук од бола чуо се д о мора и луке у Живогошћу, а Црни се усправио ослањајући се прво на кољ ена, а онд а је скочио и ухват ио неки камен намјеравајући д а ме д от уче. Амра је т ашном уд арала Црног и вришт ала од ст раха кад а је углед ала т рагове моје крви по магист рали. Није ме ништ а бољ ело, крв која је ст рујала по мом т ијелу излијевала се преко бут ина. Топлина крви и на ст опалима. Ћоро и Комад ина су Црног хват али за руке. Успио сам д а се окренем на бок и д а од гурнем под ивљ алог непријат ељ а од себе. Он је усправљ ен кренуо д а ме т уче ногама. - Ево т и, Момо Капоре, пичко холанд ска! Поглед ао је ст ранца, ст иснуо јаче шрафцигер и замахнуо д а га убод е: - Сад ћу т еби главу д а от кинем! Ст ранца у браку је ст рах од смрт и нат јерао у луд ачки т рк. Док је бјежао, све вријеме се осврт ао. Ут рчао је у завој на магист рали и поново се окренуо према Црном д а провјери д а ли је још увијек иза њега. Овај је нагло заст ао кад а је углед ао свјет лост аут омобилских фарова. Полицијски „фијат “ је излазио из завоја великом брзином и помео ст ранца. Чуо се т упи уд арац, а онд а кот рљ ање низбрд о. Завлад ала је т ишина. Само је глас ћука злокобно од јекивао. Упркос т ешком ст ању, опет ми је пало на ум како т о звучи кад а цврчци вод е љ убав? Да ли моја смрт д олази као логичан слијед ст вари? Да ли послије сласт и и висине зад овољ ст ва на коју ме је д изала Амра, сад а д олази крај? Ништ а није т ако т опло као крв и ништ а не скрива т ајну као т а т екућина. Амра је глед ала како т а сила ист иче из мене и заплакала је као д а се опрашт амо. Комад ина се прест равио кад а је углед ао црвену локву поред мојих ст опала. Покрет е полицајаца су освјет љ авали фарови „т рист аћа“. Биле су т о д уге сјене, вид јело се како на пед есет ак мет ара од нас унезвијерено т рчкарају између аут омобила и беживот ног т ијела ст ранца. Најприје су се њихове силует е укршт але изнад ст ранца, а онд а су се зауст авиле нед алеко од његовог т ијела, над ст ранчевим руксаком који је од

силине уд арца од лет ио у ст рану. - Да јавимо у базу? - У базу д а јавиш, звекане?! Хоћеш д а мард ељ амо у Зеници због хипика? - Нећу. - Онд а ми помози д а га од вучемо! Бацили су га у неку врт ачу д о које је д опирала неонска свјет лост са уличне лампе на излазу из Живогошћа. Полицајац који је хт ио д а зову колеге от ишао је д о кола, извад ио канист ер и цријево, на уст а је повукао бензин и пресуо га у канист ер и са т им д от рчао нат раг. Посули су ст ранца бензином и запалили га. Прво је букнуо пламен и човјек је горио, али се полицајцима није свид јела брзина којом се од вија т а рад ња. - Неће д а гори, мајку јебо холанд ску! - Знаш шт а, у њих су кост и пуне влаге, јебен је океан! - Мора бренер - рекао је д руги полицајац. Пот ом су упалили кола и првих ст о мет ара возили су се уназад , а онд а је аут о уз шкрипу појурио према град у! Сјене су нест але са фаровима и само је неки пас цвилио у д аљ ини, а свјет ло на крају Живогошћа жмиркало је од ст рујног напона који је ишао горе-д оле. Кад су се врат или, од мах је упаљ ена ват ра на бренеру и убрзо је т ијело ст ранца прет ворено у пепео. Крв је цурила низ моје т ијело, а слика испред очију полако се гасила. Глед ао сам како пепео ист ресају у злат аст у конзерву д ок су ме Комад ина и Амра вукли напријед . Мјесечина је освјет љ авала т раг крви који је иза мојих ст опала ост ајао на магист рали. Кад а се свјет лост пот пуно изгубила, Комад ина је поцијепао своју кошуљ у и зграбивши моју шаку прит иснуо је мјест о на ст омаку од акле је цурила крв. Чуло се кочење аут омобила и шкрипа гума. - Држи овд је, чујеш ли ме - говорио је Комад ина д ок је везивао своју кошуљ у око мог ст омака. - Шт а је било? - пит ао је полицајац излазећи из аут а. - Брже, искрвариће ако га не од веземо у Хит ну, умријеће нам на рукама - плакала је Амра. - Шт а је било? - поновио је полицајац. - Напао га неки наркоман, ушо му у шат ор и избо га! - Чиме га је избо, мајку му јебем наркоманску? пит ао је полицајац глед ајући у свог колегу. - Шрафцигером! - Шрафцигером? Како је само покварен! Кажем ја т еби, нема шале са наркоманима! Угасила се слика као д а је цркла кат од на цијев на т елевизору. На бијелом болничком ст олу лежао сам као од мајке рођен, прекривен бијелим чаршавом д о грла. Неко ми је от ворио очи. Чини ми се д а су били Амрини прст и. Углед ао сам болничарку која се нагела преко кревет а д а ми исправи руку и д а поправи пласт ичну цјевчицу која је убризгавала инфузију у моју вену:

- Ти имаш више среће него памет и, оволико т и је фалило д а т и пробије жучну кесу! - Мајку ли му јебем наркоманску - рекао је јед ан од оне д војице полицајаца. Он је посмат рао сест ру која ме превијала, а кад а је она от ишла у д ругу собу по завој, осврнуо се унаоколо. Нешт о су се д омунђавали полицајци, а онај виши раст ом извад ио је конзерву. Хт јели су д а проспу прах кроз прозор, на лаванд у која је расла у д воришт у болнице. Иако је прот ицало љ ет ње јут ро у Макарској, маест рал је већ д увао. Полицајац је от ворио прозор, па је из конзерве почео д а избацује прах. Глед ао је како га преко цвјет ова лаванд е вјет ар носи према обали. Онд а је вјет ар изненад а промијенио правац и почео д а враћа прах назад у собу. Прво је засуо полицајца по лицу, а онд а је облак т ог праха заковит лао преко лица Комад ине и Амре. Ковит лац се неконт ролисано као у правој олуји ширио прост оријом. Таман кад би се учинило д а се пепео зауст авио на под у, ост аци ст ранца би се за т рен поново лијепили по њиховим лицима. Нису схват али д а се ст ранац у вјечној форми враћао. Призор се прет варао у хист еричну комед ију. Бол у ст омаку ми је зауст ављ ала смијех, али сам се ипак смијао кад а је полицајац наст авио д а просипа пепео, а јак вјет ар га заврт ио по соби, па је он у паници рукама покушавао д а купи ост ат ке и врат и их у конзерву. Полицајци нису знали д а смо Амра, Комад ина и ја били свјед оци њиховог злочина. Није т о знала ни сест ра која се врат ила са завојем. Кад а је кренула д а ме превија, вид јела је д а се смијем. - Немој д а искрвариш у мојој смјени. - Не брини, сачекаћу т воју колегицу, кажу д а је бољ а од т ебе! - Човјече, искрварићеш! Онај полицајац ме поглед ао, али као д а је знао д а прича о ст ранцу у браку који је сад а у праху нема шансу д а било кад а буд е от кривена. Та ист ина нас је д ржала у неријешеном резулт ат у. Није ми било јасно д а ли љ уд и лажу кад а ћут е о нечем као шт о је свирепо убист во? Ако важе правила курирске службе, онд а је сигурно д а ако ћут иш о злочину, не лажеш. Али шт а т о значи у живот у? Колико т ога бих ја могао д а испричам кад а се врат им кући! Ако прећут им велике ист ине, д а ли ће т о бит и велика лаж? Ист ина која је ст арија од д ругих ист ина јест е д а су полицајци ст игли на вријеме, јер д а нису, ја бих сад а са ст ранцем ловио јелене по „вилеровим“ гобленима. Живот и смрт су се свуд а по нама исплели у праху т урист е из Холанд ије, па је, у т ренут ку кад а више није било вјет ра, на авант уру Момо Капор ст ављ ена т ачка. - Како ћу кући? - пост авио сам пит ање наглас. - Ко каже д а ћеш кући. Ти ид еш код мене! - Како ћу ст арој на очи? - Ја могу д а т и сред им са ст арим преко сест ре! - Нећу д а чујем за њега! Амра је узела ст вар у своје руке. Њен рођак Фахро ст игао је са „форд т аунусом“ у коме је све блист ало, само шт о се миришљ ави спреј помијешао са пласт иком и рђавим лимом, па је т о зајед но са мирисом влажног ит исона на под у шт ипало очи горе од ве-цеа на жељ езници. Због т ога сам жмирећи ушао у Сарајево. Од првог пут овања и од ласка код т ет ке у Зеницу, па све д о овог т ренут ка, сваки поврат ак у Сарајево у мени је ст варао ст репњу. Не знам којим возним ред ом су се т а пут овања руковод ила, али им је јед на ст вар била зајед ничка, поврат ак је пад ао увијек у сумрак или у рану зору. Жућкаст а свјет ла иза прозора новоград њи и боје које су

ослобађали абажури, у мени су буд иле немир. У нашој зград и свјет ло је било укљ учено само у нашем ст ану и мене је морило шт о Брацо и Азра брину. Без обзира на ист ину д а ми је и сама помисао на Брацу повећавала т јелесну т емперат уру. Олакшање је ст игло т ек кад а је моја нога крочила у д воришт е приземне куће у Горуши 53. Чинило ми се д а је све бољ е од ст ана у којем ми сљ ед ује сусрет са оцем. Док сам глед ао у жућкаст у лампу на плафону, убрзо ме је ухват ио сан. Негд је у поноћ пробуд ило ме кашљ ање из сусјед не собе, па гласан женски смијех. Није ми било лако д а се извучем из Амриног загрљ аја. Још т еже ми је пао од лазак д о купат ила, јер је бол у ст омаку и д аљ е успоравала ход . Упалио сам свјет ло и кад а је т ребало д а прогут ам пилулу за згрушавање крви, неко је закорачио у прост орију. У оглед алу је ст ајао мој от ац. Главом и брад ом Брацо Калем! - Ти? - рекао је от ац. - Ја... - От куд т и? - пит ао је. - А от куд т и? - Па зар т и ниси у Јабланици, на језеру?! - А зар није т ребало д а т и „нешт о важно“ обавиш у Београд у? - Синоћ сам д ошо! Нижа раст ом, рад озналих очију и великих груд и, обучена у свилени комбинезон, у бању је ушла Амрина сест ра. - Је л т о мали Калем, ајој, Амра, била си у праву! Па он је ст варно ко лут ка! - За т акве као шт о си т и ја нисам никаква лут ка! - А каква сам т о ја, мајке т и? - Ти си курва! Моја испружена рука је зграбила очеву љ убавницу за косу. Она је вриснула, а от ац је ст ао испред мене. - Ост ави жену на миру! - А т и?! - Шт а ја? - Плачеш ко пичка за Јованком Орлеанком! Због овога овд је т и плачеш! - Ја плачем ко пичка?! - Ти! - Пази шт а говориш! - Пуст и ме!

- Алекса, срам т е било! - Срам т ебе било, лажљ ивче! - Ја сам т вој от ац! - Такав какав си, бољ е д а ниси! Није било т ешко проћи поред њега, са мало снаге он је од гурнут на зид . Ишао сам испружених руку према његовој љ убавници! Није ст игао д а ме ухват и за руке. Она се сагела, а от ац је поново насрнуо на мене. Снажно од гурнут он је пао, уд арио о лавабо, а онд а се у пад у ухват ио за полицу испод оглед ала и срушио се на под , праћен ломљ авом бањске реквизит е. - Сад а чујем своје кораке - рекао сам и пот рчао за Амрином сест ром. На попуцалим бањским плочицама вид јело се како сваки мој корак прат и нова кап крви. Рана на ст омаку је била наново от ворена. Касније ист ог д ана мој от ац и ја лежали смо у кошевској болници. Тамо је све шт о се д есило прет ворено у лаж. Човјек сазријева кад а прист ане на ист ину по којој лаж може д а д јелује љ ековит ије од ист ине. Ако т о и није д овољ но д а сазрије, сигурно се т о не д еси ни кад а купи ципеле с пет ом и ужива у власт ит ом кораку! Ћут ао сам д ок је мој от ац, Брацо Калем, лагао и т ако сам прист ао на лаж, пост ао његов саучесник. Јер д а је Азра сазнала све од мене и д а је чула шт а је права ист ина налагала, наша пород ица би се распала, а у т ом случају, нема сумње, распао бих се и ја. Азра нас је на своју од говорност преузела из болнице, пошт о је била нед јељ а и нико није могао д а пот пише от пусну лист у. Још у т аксију на пут у д о куће грд ила је Брацу: - Боже, Брацо, шт о возиш т олико брзо? Фино т е замолим д а д овезеш д ијет е како бог заповијед а, а т и?! - Нисам прешао шезд есет , кунем т и се! - Како ниси! Знаш ли т и колико је несрећа на пут у д о Јабланице! - Ст аре гуме, ево признајем, т о је моја јед ина кривица. Пит ај Алексу - поглед ао ме је и најед ном, не знам како, испалио сам: - Најгора је прва киша! Пијесак и уљ е од камиона, оклизнеш се у секунд и! - д ок сам говорио, глед ао сам у рет ровизору Брацине очи. - Ево, вид иш ово?! То је од кочења и уд арања главом напријед -назад , напријед -назад ! Све су т о биле мод рице од мојих уд араца намијењених његовој љ убавници. Тренут ак сазријевања. Да је све ово било прије д огађаја на макарској магист рали, ја бих правд ољ убиво испричао шт а се ст варно д есило. Сад а је пост ало јасно д а је од д вије лажи наст ала ист ина о мом сазријевању. Очеве сузе су прат иле ист оријске под виге жена. Тад а је лагао горе него сад а. Ист ина увијек ст иже у прат њи лажи. Да ме Азра није глед ала, ја бих се смијао. Док је т екла измишљ ена прича, лакнуло ми је највише због т ога шт о нећу морат и д а причам шт а је све прот ут њало поред мене у прот еклих д есет д ана! Никад а нећу прест ат и д а буд ем курир извиђач који зна кад т реба д а шут и!

От ац је знао д вије велике т ајне у мом живот у. Прва је везана за смрт ст ранца у браку, а д руга за зрење млад ића који је прво имао швалерку, а т ек касније т ражио д јевојку. Ћут ао сам. Ист е год ине, од т ринаест е плат е, Брацо је д ао Азри новац д а ми купи ципеле. - Реко ми је д а т и купим ципеле, каже, од раст ао мушкарац мора д а гази у правим ципелама! - Могу ли купит и „мад расове“, оне су у мод и? - Само реци!

Вријеме пролази, а разговори мојих род ит ељ а ост ају ист и. На пут у према Зат ону, гд је је љ ет овало веће д рушт во Сарајлија, чит ао сам „Филозофију умет ност и“ Иполит а Тена и био увјерен д а ћу пропаст и на пријемном испит у. Ид еја д а ст уд ирам архит ект уру није била моја, па се нисам над ао успјеху. На јед ном мјест у је писало: „узајамни од нос и зависност д елова“. - Какав памет ан човјек - помислих. - То је као закон природ е... Из т е филозофије ме т ргнуо мајчин глас. Она је показивала оцу неко ост рвце крај Ст она. - Кад а ћеш т и имат и овако нешт о? - Никад а - од говорио је от ац. - Не могу д а изд ржавам ни д воипособан ст ан, прод ајеш род ит ељ ску кућу д а би школовала сина, а пит аш ме кад а ћуја имат и ост рво, бог с т обом, женска главо! - Е, па не знам, т о т и је ост рво Моме Капора. - Било, Азра, било! Било па прошло! Момо Капор се развео, т о је ост рво оца његове бивше жене. - А како т и знаш д а се Момо развео? - Па т и си ми рекла! - А је ли, ст варно?! Зауст авио је „фолксваген 1300 с“. Азра је брала лаванд у крај пут а, а он је кренуо иза гребена од акле се вид јело море. Слијед ио је разговор послије свега. Док смо глед али у пучину и пишали, он је рекао: - Шт а је било, било је! - Нема љ ут ње! - Ти знаш д а ја све знам. - Баш све? - Знам причу о ст ранцу, а и д а си јед ва преживио! - Немогуће!

- Све је могуће, она т воја рад и за Уд бу, у од јељ ењу за ст ранце! - А ст ранац?! - Убио д војицу д илера у Ут рехт у, па збрисао! Од т ад а га холанд ска полиција вод и као нест алу особу! - Причао је д а има жену... - Каква жена и какви бакрачи!

Вријеме слаже т рагове у заборав као савјест ан чиновник факт уре у фасцикле. Мој живот је на крају гимназије у т е невид љ иве фасцикле слагао слике богат е лажима и ист инама. Без обзира на т о шт о сам прећут ао причу о суровој авант ури, живот ме је научио д а ист ину ст ављ ам на своје мјест о. Пред њом човјек не смије д а се прави луд . Јер д а није било т ако, како бих от крио ист ину о моме оцу Браци Калему, и д а ли бих икад а пронашао од говор на пит ање зашт о он рони сузе кад а прича о улози жена у свјет ској ист орији? - Ципеле су супер. - Баш ми је д раго. - Да ми учиниш јед ну ст вар? - Коју? - Ако изненад а умрем, мораш ст ићи први д о мене, узет и т елефонски именик и уништ ит и га! - Хоћу! Нисам оклијевао. Било ми је јасно д а ћу т ако сакрит и ист ину о т оме д а је мој от ац био ст ранац у браку. Због т ога ми се от ео осмијех. Тако су се, т ик испод очију, урезале прве боре на мом лицу.

Захвалност на помоћи око књиге, аутор дугује Гордани Терзић, Љиљани Ного и Миладину Ћулафићу.

Садржај СТО ЈАДА ТО ТИ ЈЕ ТАКО, ПА ТИ ВИДИ

ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОН ПУПАК СУ ВРАТА ЉУДСКЕ ДУШЕ У ЗМИЈСКОМ ЗАГРЉАЈУ СТРАНАЦ У БРАКУ