Ivan Antic - Sankhya 2x3r3b

Ivan Antić

SÂNKHYA Beograd, 2010 Izdavač: Samostalno izdanje © Copyright: 2010 by Ivan Antić Knjiga je besplatna samo za srpsko jezičko područje, može se neograničeno umnožavati samo za ličnu upotrebu, i bez ikakvih izmena. Registrovano u Autorskoj agenciji za Srbiju A.D. kao autorsko delo. Svaka povreda autorskog prava u celini ili u delovima biće sudski gonjena.

Kompjuterska priprema: Vladimir Ribar Ivan Antić Korektura: Dojna Lapadat Idejno rešenje korica: Ivan Antić Naslovna strana: Sri Kapila Yantra Štampa: Agencija „Jovan“, Beograd Tiraž: 500. www.ivantic.net ISBN 978-86-902035-2-9 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 233-852.5C АНТИЋ, Иван Sãnkhya / Ivan Antić. - Beograd : I. Antić, 2008 (Beograd : Jovan). – 400 str. : ilustr. ; 26 cm Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 400. ISBN 978-86-902035-2-9 a) Самкја COBISS.SR-ID 149541900

Posvećeno mojoj majci Anđeliji, mom najvećem učitelju i najvećoj duši koju sam upoznao

2

SADRŽAJ PREDGOVOR …. 5 SHEMA KATEGORIJA PRAKRTI …. 8 UVOD U SĂNKHYU …. 10 Razlikovanje prirodnog i duhovnog …. 10 Arhajski model razlikovanja bića i Duha …. 12 Religioznost i sistem sânkhye …. 23 Alhemija prirode i savremenost sânkhye …. 32 IME I POREKLO …. 38 PURUŠA …. 43 PRAKRTI …. 56 Uzročnost …. 61 Emanacija …. 66 Gune …. 69 Prâna …. 73 DIMENZIJE PRIRODE …. 81 Oblikovanje prostorvremena …. 81 Oblikovanje dimenzija …. 90 Oblikovanje tela …. 95 TANMĂTRĂ …. 106 Neorganska bića …. 113 Prirodna neorganska bića …. 119 Veštački stvorena …. 119 Božanska bića …. 119 Vanzemaljska bića …. 124 Hibridi ljudi i neljudi …. 125 Demonizam i doktrina probuđenja …. 128 Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu …. 138 Tanmâtrâ i maha-bhűtâni u savremenom dobu ….. 139 INDRIYĂNI …. 144 SEDAM STANJA …. 158 Sedam „stanja svesti” …. 160 Sedam nivoa religioznosti …. 163 Syâdvâda …. 165 Ji đing …. 166 3

AHAM-KĂRA …. 170 Princip individuacije ili uobličavanja …. 170 Ličnost …. 171 Volja ili namera …. 176 Điva – individualna duša …. 180 Sedam faza buđenja ličnosti …. 196 MAHAT-BUDDHI …. 211 Probuđenje kao inverzija spoljašnjeg i unutarnjeg ….220 KAIVALYA …. 225 1. Osvešćenje tela …. 231 Sabranost pažnje na dah …. 231 Osnovni položaji tela …. 232 Svi pokreti …. 232 Odvraćanje od tela …. 233 Osnovni elementi tela …. 234 2. Osvešćenje osećanja …. 236 3. Osvešćenje opštih stanja uma …. 237 4. Osvešćenje uzroka nastajanja svakog pojedinog sadržaja (svake misli) …. 238 Pet prepreka …. 238 Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela …. 239 Šest unutarnjih i šest spoljašnjih osnova čula …. 240 Sedam činilaca probuđenja …. 241 Četiri osnovne istine o bivstvovanju …. 242 Rűpa-dhyânam …. 244 Plodovi …. 253 Arűpa-dhyânam …. 257 PRILOG - Tekstovi klasične sânkhye …. 265 Išvarakršna: Sânkhya-kârikâ …. 265 Kapila: Sânkhya-sűtrâ …. 272 BIBLIOGRAFIJA …. 279

4

PREDGOVOR Dužan sam da na početku dam neka objašnjenja o tome kako je nastao ovaj prikaz sânkhye, te gotovo zaboravljene, a zasigurno malo poznate teorije prirode iz klasične Indije. Da bih došao do toga kako je moj individualni razvoj sazrevao uvidom u sânkhyu, moraću da započnem sa malom digresijom o razvoju naučnog saznanja. Rezultati istraživanja u eksperimentalnoj fizici doveli su još u prvoj polovini dvadesetog veka do temeljnih preokreta u pogledu na prirodu stvarnosti, a u novije vreme, sabiranjem sličnih iskustava iz drugih nauka, do holističkog pogleda na svet i 'sistemskog mišljenja'. Osnovna odlika 'sistemskog mišljenja' jeste uvid da je živa celina nešto više od skupa njenih činilaca, zatim da suštinska svojstva živog sistema potiču iz interakcija i odnosa između činilaca, i da se ti odnosi ponavljaju u izvesnim konfiguracijama ili shemama. Radi se, dakle, o dinamičkom procesu odnosa koji izražava određeni kvalitet, i on se ne može izraziti kvantitativno, merenjem veličina i težina. Tu je pre potrebno mapiranje shemama, kao što su to već davno učinjeno u Ji đingu, i u sânkhyi sa kategorijama prirode (slika 1). Najzad, upoznavanje odnosa izraženih kroz shemu ne može se ograničiti samo na komponente jednog sistema, već se mora proširiti i na njegovu okolinu, na kontekst sistema što upućuje i na prirodu subjekta koji ga doživljava. Sve to zapravo upućuje na suštinski značaj subjekta. Opisani proces razvoja naučnog pogleda na svet prisutan je na sličan način i u procesu individuacije svakog pojedinca, ukoliko se on valjano odvija usaglašavanjem individualnih iskustava sa univerzalnim. Mene su na taj razvoj naterale same egzistencijalne činjenice koje nisam mogao da ne vidim, a one koje nisam želeo da vidim udarale su me same - ne samo uobičajenim životnim iskušenjima koja trpe svi ljudi, već i mističnim doživljajima koje imaju malobrojni. Oni su mi otvorili vrata percepcije tako da sam umesto poznatog sveta video čudesni beskraj koji je nešto mnogo više od individualnog života. Kako sam u svojoj sedamnaestoj godini već jednom prekoračio granicu koja deli život od smrti, stari život me više nije držao jer mi je izgledao apsurdan, a beskraj tako privlačio da bi me sigurno i progutao da nije bilo jednog događaja. Krajem 1981. godine, 3. decembra, u snu me je probudio savršeno jasan glas. Pozvao me po imenu i rekao da je sve u redu i da ne brinem za sebe, da mi se javlja na ovaj način kako bi mi stavio do znanja da je u meni i da će me voditi; da je sve što se događa u mom životu u savršenom skladu s razvojem i da tako treba sve da prihvatam i pažljivo posmatram; da ne tražim izvan sebe jer u meni je sve; da ono najbitnije nosim u sebi i da ću ga ispoljiti jedino svojom zrelošću u skladu sa vremenom. Na moje spontano uobličeno pitanje u mislima: Ko je on i kako izgleda? - odgovorio je samo da izgleda kao svaki čovek, i da nadgleda (karmički) razvoj ljudi. Za to vreme, oko jednog minuta, dok je ovaj čudan susret trajao ni na javi ni u snu, bio sam potpuno paralisan od strane vrlo moćne sile. Zatim sam se našao u svojoj sobi i, kada sam ustao da zapišem razgovor, osetio sam nečije prisustvo koje je tako snažno zračilo energijom da mi se telo kočilo od njenog uticaja. Iako usled jutarnje polutame nisam nikoga jasno video, po snažnom energetskom prisustvu znao sam tačno gde se nalazi, da je neka nevidljiva ili providna osoba bila na dohvat ruke predamnom, ali po još snažnijem blaženstvu i strahopoštovanju, koje je pratilo ceo događaj, znao sam da mi se događa nešto dobro. Mesec dana kasnije, kada je ovaj događaj već počeo da bledi iz sećanja jer se moj svakodnevni život nastavio normalnim 5

tokom, u budnom snu došao mi je starac sa blaženim, detinjim osmehom u očima, i tokom tri susreta uputio me u praksu meditacije, za koju sam kasnije saznao da je veoma nalik zazen i viana metodi samospoznaje. Od tada sam počeo svakodnevno da je praktikujem, i nisam se previše iznenadio kada sam posle nekoliko meseci „slučajno” naišao na fotografiju svog učitelja iz sna i tako se uverio da je on živeo i u ljudskom obličju. Ispod nje je stajalo ime koje dotle nisam čuo: Bhagavan Sri Ramana Maharshi. 1 Ove događaje navodim (bez komentara o njihovoj prirodi) kako bih na početku skrenuo pažnju čitaocu da je knjiga koja sledi plod mojih transcendentalnih iskustava i pokušaja da ih ustanovim i razumem, a ne potrebe za filosofiranjem. Čak je i pisanje bilo samo način na koji sam konkretno ustanovljavao svoja iskustva. Da ne bih zalutao u subjektivnost, razumevanje svojih iskustava stavio sam u teorijski okvir koji je dovoljno star, proveren i objektivan, a stariji i objektivniji od sânkhye nije mi poznat. Pokazalo se da je i sânkhya postala mnogo jasnija zahvaljujući mojim iskustvima; ona su bila neophodna za bolji uvid u sistem, tako da ovo nije ispao subjektivan prikaz sânkhye, već samo originalniji i radikalniji od dosadašnjih. Sa praksom samoistraživanja kristalisala se sama od sebe shema kategorija prakrti (prirode) iz teorije sânkhye (slika 1 i 2), kao univerzalna mapa bivstvovanja. Ne samo da sam na njoj prepoznao ontološki status sopstvenih izmenjenih stanja svesti kroz sve dimenzije astrala, već i ontologiju religijskih, filosofskih, mističkih, naučnih, umetničkih i psiholoških iskustava, onako kako se prenose kroz istoriju i literaturu, i kako se manifestuju u životnoj stvarnosti, ovde i sada, svakome od nas. Godine nepristrasnog opažanja i učenja uverile su me da je shema kategorija prirode, koja se ovde opisuje kroz celu knjigu, univerzalna mapa na kojoj se nepogrešivo može ustanoviti ontološki status svakog oblika bivstvovanja, i da se s njom niko ne može izgubiti na putu spoznaje onoga što jeste. Sav moj napor ovde svodi se na razjašnjavanje svih detalja ove ontološke mape u kontekstu holističkog pogleda na svet i 'sistemskog mišljenja'. Tekst je nastajao spontano tokom više godina (krajem 1994. god. dobio je sadašnji izgled; od tada je, povremeno doterivan, čekao izdavača), više kao putopisni esej nego filosofska studija, i sam se od sebe manje-više uspešno uobličio u celinu ponajviše zahvaljujući podršci i podsticaju koje sam imao u prijateljstvu sa Dojnom Lapadat i Vladimirom Ribarom. Shemu sam razjašnjavao u svetlosti religijskih, mističkih, filosofskih i naučnih iskustava koja su do sada opšte poznata, ili su bar dospela do mene preko literature i zapažanja. U tom smislu su ona ograničena i ovaj prikaz je samo pokušaj da se podstakne dalje istraživanje u tom pravcu. Asocijacije sa shemom su zaista bogate i neiscrpne. Tako, između ostalog, ova shema sânkhye pokazuje da su sve „onostrane” dimenzije, astralni svetovi i njihovi „stanovnici” (elementali, anđeli, đavoli, bogovi...) takođe deo prirode, njenog finijeg, energetskog i natčulnog područja. Deluju kao numinozne i „natprirodne sile” samo onima koji nisu upoznati sa celinom prirodnog zbivanja, koji su ograničeni na njeno usko čulno i trodimenzionalno područje. Iz toga je ovde spontano izbila snažna kritika religijskih učenja koja natčulne entitete prirode proglašavaju za transcendentne, božanske i spasonosne (učenja koja sam svrstao u demonizam), i afirmacija doktrine probuđenja (zastupljena u sânkhyi, jogi i budizmu) koja za cilj ima diferencijaciju svesti i slobode spram bića uopšte, a ne samo njegovog uskog empirijskog dela. 1

Iako je njegov metod samoistraživanja drugačije izražen, on u praksi dovodi do istog cilja kao budistička meditacija viana. O njoj videti u knjizi William Hart: Umetnost življenja, viana meditacija po učenju S. N. Goenke, Loznica: B. Milisavljević, 1994. Takođe i Njanaponika Tera: Budistička meditacija, Novi Sad, 1988. i P. D. Uspenski: Četvrti put, Beograd: Esotheria, 1994.

6

U tome je okosnica cele sânkhye, da se diferencijacija svesti i sloboda čovekova ostvari u odnosu na celu prirodu kakva jeste, u odnosu na celokupno postojanje, kao odgovor ili ishod samog postojanja, u Duhu neuslovljenosti (puruša) ili slobode koja omogućava da bivstva prirode uopšte bude. To je, prema sânkhyi, jedina čovekova autentičnost, jer ona sam Duh neuslovljenosti imenuje kao puruša, tj. čovek. Ona, dakle, autentičnu duhovnost smešta na najviši ontološki nivo, dok svi drugi religijski i filosofski sistemi ne nadilaze pojedine kategorije unutar prirode i ostaju opčinjeni njenom astralnom imaginacijom, koju određuju kao božansku (i delimično demonsku) samo zato što ona nadilazi prostu čulnost. Pored toga što duhovnoj autentičnosti daje najviši ontološki status, sânkhya neuslovljenost, koja omogućava sámo postojanje kao takvo, prepoznaje kao bit čovekovu. Nije mi poznato da je pored sânkhye iko drugi to prepoznavanje učinio tako jasnim, kao što su to učinili Buddha i Ramana svojim osmehom. Autor

7

SLIKA 1

8

SLIKA 2

9

UVOD U SĂNKHYU

1. Razlikovanje prirodnog i duhovnog Od početka svog opstajanja na ovom svetu čovek je nastojao da na neki način razlikuje ono što je prirodno dato, od onog što je sveto i nadilazi prirodnu uslovljenost i obnavljanje, da razlikuje večno od prolaznog, besmrtno od smrtnog, dobro od zla. Drugim rečima, iskonska je težnja čovekova da se po svom duhu razlikuje od prirode, da bude svestan, jer suština svesti je razlikovanje, a suština prirode je u uzročnoj povezanosti svih njenih pojava, odnosno uslovljenosti zbivanja. Objektivno osvešćenje prirode jedini je način za nadilaženje uslovljenosti. Ovakvo suštinsko razlikovanje izrazilo se u arhaičnim vremenima kao naglašavanje religijskog iskustva svetog naspram profanog. Od iskona čovek je nastojao da razlikuje svesno od nesvesnog, da utvrđuje i proširuje znanje kao uslov za svoj opstanak, da razlikuje duhovno od telesnog jednako jasno kao što se razlikuje nebo od zemlje ili život od smrti. Sve duhovno prepoznavao je kao svoju autentičnost i slobodu, kao ono što je nebeskog ili božanskog karaktera, što daje jedinstven smisao svakoj pojavi u opštem jedinstvu prirode. Bez ovakve slobode život nema smisla i postaje područje borbe otuđenih delova i besmislena prolaznost. U svim starim kulturama uočava se nezadovoljstvo s čovekom kakav je prirodno dat, i najdublja težnja za „drugim rođenjem”, u svesnom i duhovnom načinu postojanja. Svi mitovi, obredi i legende od početka istorije pokazuju čežnju da se ljudsko telo oslobodi nesvesne prirodne stihije i preobrazi u oličenje Duha, odnosno slobode bivstvovanja, stvaranja, odgovornosti i kulture. Neko postaje „pravi čovek” u onoj meri u kojoj prestaje da bude „prirodan čovek”. Ovaj preobražaj nije rezultat prirodnog procesa, kao što je slučaj sa svim ostalim psihofizičkim aktivnostima, već isključivo kulturni i duhovni čin preuzimanja potpune odgovornosti za večni smisao bivstvovanja, to je podvig svojstven samo retkim, duhovno zrelim ljudima – to je čin slobodne volje celovite ličnosti. To je sasvim nov događaj u kosmosu. Pored svekolike prirodne povezanosti svega, novo je jedino svesna ličnost i njena slobodna volja. Taj preobražaj nastaje iskustvom transcendencije prirodnog uslovljavanja. To je nešto što tek treba da se dogodi i događa se jedino u čovekovoj ličnosti kada postane svesna i celovita. Bez ovakvog „drugog rođenja” u slobodnoj volji i svesti smatralo se, s pravom, da čovek uopšte i ne postoji kao „pravi čovek”, jer se rođenje njegovog fizičkog tela ni po čemu ne razlikuje od ostalih procesa reprodukcije u prirodi - koje karakteriše prolaznost, propadljivost, umiranje svega što se rađa (Jovan, 3:3-7). Iz ovakvog fundamentalnog razlikovanja, odnosno iskustva transcendencije, nikle su sve velike religije i etike. Zbog neophodnosti drugog rođenja postoji religioznost i duhovnost, ta je nužnost rodila svu čovekovu kulturu, čiji je opšti smisao nadilaženje nesvesne prirodne uslovljenosti i vremena. Dakle, nadilaženje smrti. Ceo život religioznog čoveka je proces rađanja u Duhu. Ovakvo razlikovanje oduvek je ukazivalo da je čovek autentičan samo u duhovnoj slobodi koja nadilazi prolaznost bića i vremena, samo tako on uistinu pos10

toji. Jedino kada je nesvestan ovakve svoje duhovne autentičnosti čovek trpi smrt, prolaznost i patnju. Samospoznajom to se nadilazi. Odlika svake religioznosti jeste čežnja za večnošću i to dokazuje da sadašnje stanje prirodnog rođenja nije autentično i otuda je bolno i nepodnošljivo. Nepodnošljivo je zato što čovek s fizičkim rođenjem još nije počeo da postoji u svom autentičnom stanju; to je još uvek spontani tok prirodnog dešavanja koji uključuje sve fizičko kretanje, emocionalne i mentalne aktivnosti. Čovek tek treba da se rodi. Fizičkim nastankom on je samo dobio pravu šansu da to svesno učini. Fizičkim rođenjem on je stvoreno biće. Sva bića u prirodi tako nastaju i u tome je njihov opstanak. Rađaju se od drugoga i drugim su uslovljena. Čovek se od svih bića razlikuje po tome što tek treba da nastane iz sebe samoga, iz svoje slobodne volje i svesti o Duhu u sebi. Drugo, pravo rođenje je njegov stvaralački čin, koji je moguć samo onda kada sebe prepozna kao oličenje Tvorca, tj. Duha koji sve omogućava. Fundamentalni značaj 'drugog rođenja' najbolje je izražen gnostičkom vizijom ptice koja se probija iz jajeta koje predstavlja kosmos. Da bi se čovek istinski rodio i postao mora da probije ljusku prirodno datog sveta kao što ptica probija jaje, poleće svojom voljom i tek tada uistinu počinje da postoji. Čovekovo prirodno, biološko rođenje je slično nastanku jajeta, on jeste 'rođen' ali to nije završni čin, njegovo biološko rođenje samo je mogućnost za drugo, istinsko duhovno rođenje, kao što ptica, simbol duha, tek treba da izađe iz jajeta sopstvenim naporom. Drugo prigodno poređenje može biti sa semenom i drvetom. Čovek je biološkim rođenjem kao seme koje u sebi sadrži drvo. Ono mora da se raspadne da bi iz njega izniklo drvo koje puno roda rađa. Ako se ne promeni, istrunuće sámo. Ako hoće sebe da sačuva, izgubiće se. Ako se preda, dobiće pravi život. Tako i prirodno nastao čovek, zatvoren u svojoj subjektivnosti, mora da nestane u transformaciji duhovnog rasta da bi iz njega izbio njegov pravi potencijal, da bi se iz njega ispoljilo ono što objektivno jeste. Da je proces nastajanja dovršen, da mi uistinu postojimo prirodnim nastankom, tada nikada ne bismo mogli da postanemo svesni sebe niti bi postojanje postalo lično iskustvo kroz probuđenje. Ništa se novo ne bi dogodilo. Ličnost tada ne bi bila moguća. Sve bi to i dalje bio proces prirodne determinacije i ne bismo se razlikovali od životinja. Mi smo svesni sebe u ovoj sadašnjoj, skromnoj svesnosti, samo zato što još nismo počeli da postojimo, a predviđeni smo za postojanje. Svest nam je data da bismo počeli da postojimo. Ono suštinsko ljudsko nastaje tek s transcendencijom prirodnog uslovljavanja. Iskustvo svetog naspram profanog ne samo što predstavlja suštinu religioznosti, već i same svesti, čija je osnova u razlikovanju subjekta od objekta, ili poznatog sveta od nepoznatog. Najpre se to ispoljavalo kao razlikovanje svetog prostora (hram, kuća ili kakav simbol „centra sveta” oko koga su se podizala naselja) ili prostor poznatog kosmosa, naspram nepoznatog i profanog prostora koji je smatran za nediferencirani haos, nestvoreni svet, nebiće. Takođe i razlikovanje svetog vremena, u kome se obrednim ritualom periodično obnavljalo sećanje na vreme božanskog dela stvaranja ili oduhovljavanja čoveka, naspram profanog vremena svakodnevnog zbivanja u radu i dokolici. Uz to je praksa mnogih plemena bila (a negde se i do danas zadržala) da samo sebe smatraju ljudskim bićima koja potiču od Boga, tvorca sveta, dok su sve ostale ljude smatrali demonima, neljudskim bićima ili čak neprijateljima koje treba pobediti i 'civilizovati'. Na ovaj način, putem čovekove osnovne orijentacije u prostoru i vremenu, počeci religijskog iskustva jesu ujedno počeci osvešćenja 11

kroz razlikovanje subjekta od objekta, poznatog od nepoznatog, osvešćenja kao ustanovljenja onoga što jeste. Pored religije i najranija filosofska misao izražava isto razlikovanje kao osnovu same svesti o biću kroz pitanje: „Zašto je uopšte ovo što biva, a ne tek ništa?” To je prvo pitanje čoveka koji je spreman za duhovno probuđenje. Prvo je zato što je najšire i sveobuhvatno, ono se ne bavi nikakvim posebnim zbivanjem već zahvata sve što biva u prostoru i vremenu; ono je, zatim, i najdublje, jer ispituje osnovu ili razlog svega, i bića i mišljenja, ide do dna svega i ne zaustavlja se ni na čemu što privremeno biva; kao takvo, ovo je pitanje na kraju i najizvornije, jer samim svojim nezaustavljivim zahvatanjem svega, kristališe duh onoga koji pita.2 Ovakvo ispitivanje - zajedno sa prastarom temom celokupnog religijskog iskustva, a to je vaskrsenje kao nadilaženje (transcendencija) čovekovog prirodnog bića u božansko bivstvovanje, ili bar povezivanje s njim - ukazuje da bez toga čovek ne postoji u istinskom smislu. On će ući u autentično postojanje tek s drugim rođenjem koje neće biti rezultat prirodnog procesa, nego duhovni čin slobodne volje, čiste savesti i svesti o bivstvovanju, o tome da i sámo biće prirode kroz njegovo vaskrsenje zadobija svoj ishod i smisao. Priroda postoji sa svrhom da dobije puni smisao svoga postojanja, svoj ishod ili suštinu, tek naspram slobodnog čovekovog Duha. Sve dotle ona izgleda neostvarena, besmislena i destruktivna. Zato tek duhovno preporođen čovek (iz iskustva transcendencije) vidi svet kakav jeste u suštini: kao svetost božanske tvorevine. U takvom istinskom viđenju stvari kakve jesu, sastoji se njegova duhovna autentičnost i sloboda. Ona je imanentna biću. Koliko je Duh u čoveku nesvestan sebe, toliko priroda izgleda destruktivna i uslovljavajuća. Duh i priroda su uzajamni i polarizovani, a ne dualistički i isključivi. Bez prirode Duh bi bio puka apstrakcija i ništa, a bez Duha priroda ne bi imala mogućnosti za svrhovito stvaranje i, stoga, za sam opstanak. Ne bi imala razlog postojanja. Bila bi tamnica bića bez izlaza u slobodu, i zato ne bi bilo života u njoj. Priroda je sama težnja bića ka osvešćenju svoga smisla; njena raznolikost odražava svu dijalektiku i dramu ove težnje. Priroda je način ispoljavanja Duha koji, s druge strane posmatrano, predstavlja smisao i ideal ka kome se usavršava prirodno zbivanje. Tako dolazimo do odgovora na pitanje u kom su kontekstu uopšte mogući ’drugo rođenje’ i transcendencija prirodne uslovljenosti. To je moguće jer postoji polarizacija Duha i prirode - o čemu govori sânkhya. 2. Arhajski model razlikovanja bića i Duha Ako bi se čistota i veličina vizije čoveka merila jedino oslobađanjem njegove duhovne autentičnosti od svake prirodne uslovljenosti bivstvovanja, a drugačijeg i poštenijeg merila ne vidimo, tada bi se s pravom moglo reći da sânkhya nastoji da bude najčistija vizija čoveka - oslobođena svake mitologije. Dolazeći do nas iza horizonta sagledivog vremena, ali postajući poznatija kao jedan od šest srednjovekovnih filosofskih sistema u Indiji, sânkhya predstavlja najstariji i najneposredniji pokušaj čoveka da izrazi suštinu svoje duhovnosti, poreklo i svrhu svoje svesnosti s kojom postoji u prirodi kao jedinstveno i stvaralačko biće. Ono što drevno učenje sânkhye suštinski izdvaja od svih drugih pojava u duhovnoj kulturi koje su imale slične namere, jeste njena jasnoća i celovitost. Ona zahvata celokupno bivstvovanje bez izuzetaka, sistematski razotkriva poreklo, svrhu i svu uslovljenost ne samo 2

Detaljnije o ovom pitanju videti kod Martina Hajdegera: „Uvod u metafiziku” (Einfuhrung in die Metaphysik von Martin Heidegger, Max Niemeyer Verlag, Tubingen, 1966.) Vuk Karadžić, Beograd 1976.

12

objektivnog, fizičkog sveta, već i subjektivnog psihološkog iskustva, i to na potpuno neposredan način, raščlanjujući sve sačinitelje iskustva i postojanja, bez primese fantazije, simbolike i mita. Jedino putem svesnog uvida i praktičnog razlikovanja svega bivstvujućeg u vremenu (iskazanog u pojmu prakrti) od Duha neuslovljenosti (označenog kao puruša), čija sloboda omogućava biću da uopšte bude, odnosno, da bude svesno sebe (što je označeno kategorijom buddhi). Jedinstvena jasnoća sânkhye zasniva se na njenoj polarizaciji bivstvujućeg (kao prakrti) i slobode koja ga omogućava (puruše). Po tome sânkhya predstavlja najviši ideal objektivnosti. Ovakva polarizacija čini viđenje stvari jasnijim, kristališe svest o bivstvujućem, njegovu diferencijaciju, i tako nas navodi da u sânkhyi prepoznamo arhajski prototip fundamentalne ontologije, a ne samo puki dualizam, kao dosadašnji tumači ovog sistema. Nastavljajući klasično metafizičko stanovište oni su purušu projektovali kao duhovnu monadu otuđenu od prirode. Zahvaljujući postmodernističkom obrtu, mi ćemo danas lakše sagledati purušu kao čistu neuslovljenost koja omogućava bivstvovanje, a najpre svest o njemu (buddhi). Oslobađanje čovekove duhovne suštine od prirodne uslovljenosti, od smrti i prolaznosti, temeljni je poriv svih religijskih tradicija i sistema samorazvoja. To je poriv za transcendencijom uslovljenog bića u Duhu slobode. Ova težnja se svuda kristalisala kao razlikovanje duhovnog od prirodnog, stvarnog od lažnog, božanskog od svetovnog, „spasenje duše” u hrišćanstvu ili nadilaženje patnje u budizmu. Svoj najčistiji domet ova težnja dostigla je u budizmu, naročito kod Nagarđune gde se razlikuju dve vrste stvarnosti: samvrti ili relativna istina, koja je proizvod razuma i koja kao zastor zaklanja apsolutnu istinu, paramarthu koja je krajnja svrha ili transcendencija uopšte. Dok se iskonska težnja za ljudskom autentičnošću u drugim sistemima i religijama manifestovala na manje ili više zaobilazan način, kroz mit, ideju Boga i vaskrsenja, dotle se ona u budizmu jasno izrazila kao nužnost transcendencije. To je bilo moguće zato što je budizam sav izašao iz joge, a joga je praktično iskustvo transcendiranja. Ovakva praksa joge postoji zahvaljujući njenoj teorijskoj osnovi: sânkhyi. Dok se u drugim religijama bogovi i njihovi vernici ubijaju i tuku oko teritorije i prevlasti uz pretnju ognjem i sumporom, dotle sânkhya objektivno, nepristrasno i jasno pokazuje: (1) šta se nadilazi ili transcendira (ovde je to prakrti kao uslov bića); (2) zahvaljujući čemu je to nadilaženje uopšte moguće (zahvaljujući puruši, Duhu koji nadilazi i omogućava biće); (3) kakav je smisao celog tog procesa (da čovek prepozna svoju autentičnost u puruši) i (4) kakav je čovekov položaj u njemu (da bude mesto u kome se postojanje - prakrti - i njegov smisao - puruša - prožimaju i razlučuju). Najkraće rečeno postoji samo Apsolutno Jedno koje ima dva aspekta: aktivan i pasivan. U aktivnom aspektu je prakrti ili priroda, a u pasivnom ili statičkom puruša ili Duh. Aktivni aspekt aktuelizuje statički ili potencijalni. Priroda aktuelizuje Duh koji sam po sebi ne bi bio ništa bez aktuelizacije u svim oblicima bivstvovanja. Ova aktuelizacija ima svoj ishod i svršetak u samosvesnoj ličnosti gde se Duh iznova prepoznaje, ali u svom aktuelnom i životodavnom obliku. Učenjem o puruši i prakrti sânkhya daje kontekst za razumevanje smisla transcendencije. Transcendencija je probuđenje. Probuđenje podrazumeva dve činjenice: da je bivanje nesvesno i da može da postane svesno. Te dve činjenice su: prakrti kao nesvesno bivanje, i puruša koji mora da nadilazi (transcendira) biće ako omogućava svest o njemu. Recimo ovo isto na jednostavniji način. Cela priroda, ili kosmos, nastaje ispoljavanjem ili emanacijom iz nediferencirane pratvari, prakrti. Emanacija je izazvana od strane Duha, on je vrhunski izvor i privlačitelj sveg 13

oblikovanja. Emanacija ili ispoljeni kosmos je imaginacija Duha, imaginacija s kojom on sebi predstavlja sve aspekte svih svojih mogućnosti. Bez toga on sam bi ostao puka apstrakcija i ne bi bio svestan sebe. Njegov potencijal ne bi bio aktuelizovan i ostalo bi samo ništavilo. Imaginacija Duha nije ista kao kada mi nešto zamišljamo, kod nas je to beznačajna fantazija, kod Duha je to sva realnost fizičkog kosmosa. Tako je kosmos misao ili san Duha. Otuda ideja u advaita vedanti da je kosmos iluzija ili san. To je tačno, ali budući da smo i mi sastavni deo tog sna ili iluzije, za nas je ona krajnje realna i sukob sa drugim objektima tog sna u kome učestvujemo često je bolan. Celokupna emanacija prirode kroz sva životna obličja, koja se odvija pod privlačnim, ili podsticajnim dejstvom Duha, ima svoj tok i ishod. Na najvišem planu puruša kao svesni subjekt izaziva pojavu samog kosmosa. Na nižem planu on u kosmosu izaziva pojavu zvezda. I zvezde su svesni subjekti. U Vedama se kaže da puruša boravi u zvezdama, i da je to onaj isti puruša koji je u čovekovom srcu. Na još nižoj razmeri zvezde izazivaju pojavu planeta kao svesnih subjekata a one izazivaju pojavu organskog života. U povoljnim uslovima organskog života inkarniraju se individualne duše, oličenja puruše, i one su kao svesni subjekti privlačitelji sveg zbivanja koje vidimo kao ljudsko društvo, civilizacija i psihodinamika života. Krajnji ishod celog tog procesa je namera Duha da osvesti i aktuelizuje sebe u najfinijem aspektu bivstvovanja, na najintimniji način, u čovekovoj samosvesti. Na ovaj način puruša privlači i izaziva svu pojavnost prirode, od kosmosa do svih pojava koje ljudi privlače oko sebe zbog puruše u sebi. U eksperimentima sa subatomskim česticama došlo se do otkrića da se one ponašaju paradoksalno i dvostruko, i kao čestice i kao talas čiste energije. Ako su ljudi kao posmatrači prisutni u eksperimentu, ponašaju se kao čestice, ako ljudi nema, onda kao energija. Kao da priroda zna da je posmatrana od ljudi i samo pred njima glumi materijalni oblik u vidu čestica. O istoj pojavi se govori u klasičnim tekstovima sânkhye (Sânkhya karika 59 i Sânkhya sutra III.69) gde se kaže da priroda kao plesačica prikazuje svoj ples pred posmatračem i povlači se kada biva spoznata. Ali učenje Sânkhye o puruši govori nam da se to ne dešava samo na subatomskom nivou u eksperimentima, nego uvek i svuda. Puruša je vrhunski privlačitelj na makrokosmičkom planu kada izaziva ispoljavanje samog kosmosa, kao i u mikrokosmičkom kada kroz čoveka deluje kao privlačitelj svih događaja i pojava. Najveće hoće u najmanjem da se ogleda, i prepozna. Dakle, u svemu. Takođe i da to najfinije prepozna najveće kao sebe samoga. Apstraktno hoće da bude konkretno. Taj proces sve veće konkretizacije apstraktnog, koji ide od najopštijeg do najintimnijeg, tj. najfinijeg, možemo videti ako pogledamo zvezde, njihov hladni beskraj, a zatim dečiji osmeh koji odgovara na majčinu ljubav, ili tiho razumevanje pogledom dvoje koji se vole. Najfiniji modus bivstvovanja je čovekova ličnost koja zrači ljubavlju. Priroda dostiže vrhunac svog oblikovanja u čovekovoj ličnosti, u njegovom Ja. Duh se prepoznaje onda kada Ja postane svesno ljubavi koja sve omogućava kao svoju suštinu. Ceo kosmos postoji sa svrhom formiranja svesnog subjekta. Tu uvire smisao sveg ispoljenog života, tu se stiče i prepoznaje sve što postoji. Ja u čoveku je ogledalce u kome Duh po prvi put vidi sebe. Naravno, ono je u početku svog formiranja i glačanja mutno i iskrivljeno tako da ne daje jednu, već više iskrivljenih slika. Prividno mnoštvo stvari i pojava nezrelom subjektu deluje kao realno mnoštvo. Nezreo subjekt ima iluziju da postoji sam za sebe i zbog sebe, a svest koju dobija jedino od Duha koristi za lične svrhe. Njegova svest je subjektivna. Sva patnja koju čovek doživljava, i koju čini drugima, nastaje iz ovog nezrelog utiska subjekta da je izdvojen sam za sebe. U tome je svo njegovo neznanje. Svo blaženstvo koje može da doživi nastaje iz 14

iskustva nadilaženja ove subjektivnosti. U tome je sva njegova spoznaja - da je on kao subjekt samo pogodno mesto u kome se celina prepoznaje, a ne izdvojena jedinka. Da bi sebe iskusio u najmanjem, najfinijem i najličnijem vidu, Duh sebe odašilje ili emanira u vidu individualnih duša (điva). To su suštine ljudskih bića. Kroz njihova individualna iskustva Duh sebe osvešćava u svim aspektima i mogućnostima. Individualna duša sazreva procesom individuacije i dolaženjem do čistog Ja ili svesti o sebi. Tada spoznaje da je oličenje duha. Dolaženjem do suštine svoje subjektivnosti, ona postaje objektivna. To je paradoks: do objektivne svesti se stiže preko svesti o sebi, kroz individuaciju. Sebe nadilazimo postajući apsolutno svoji. Subjekt dobija svest od Duha, jer priroda je sama po sebi nesvesna, a svest je moguća samo od onoga što je već svesno. Da bi subjekt postao potpuno svestan on mora da spozna svoju izvornost u Duhu i da nadiđe, transcendira prirodni aspekt svog postojanja. To doživljava kao buđenje i kao transcendenciju bića. Buđenje otuda što se Duh tada kroz njega potpuno osvešćava, njegova imaginacija prestaje i ostaje on sam potpuno aktuelizovan kao individualna ličnost, a transcendencija otuda što se nadilazi prirodno oblikovanje i uslovljavanje. Za probuđenoga priroda nestaje jer je ispunila smisao svoga postojanja, došla je do svoga ishoda. Tada je svesnost u subjektu objektivna. Buđenje je pored emanacije sledeći ključni pojam u sânkhyi. Suština buđenja leži u ličnosti i principu individuacije. Može se reći da je princip individuacije završni proces emanacije, a buđenje njegovo konačno razrešenje. Ono se događa ličnim činom slobodne volje i svesti koja je u individui dozrela do objektivne spoznaje: da je ona samo oličenje Duha u malome, a ne individua za sebe. Presudno je razumeti da to mora da bude čin lične zrelosti, pokret koji čini sama individua, a ne da bude podstaknuta od strane Duha, jer u tom slučaju ceo proces emanacije bio bi čin Duha i ništa novo ne bi nastalo. Buđenje ne bi bilo čin lične zrelosti, a to znači da ne bi ni bilo nikakvog buđenja. Sve bi bilo samo slepa i bezlična emanacija bića bez odgovora o smislu postojanja, o ishodu i refleksiji ka samom Duhu, refleksiji koja bi poticala od najfinijeg oblika prirodnog oblikovanja, od svesnog subjekta, kao njegov lični čin, ili odraz njegove celovite ličnosti. Takva je sva priroda izvan čovekovog Ja: bezlična emanacija. Zato sva priroda gleda u čovekovo Ja i čeka njegov adekvatan odgovor: pokret i delo koje će biti usaglašeno s voljom Duha, delanje koje će biti volja Duha u individualnom obliku. Moglo bi se reći da celokupno postojanje iščekuje personalizaciju Duha, da se čovek uskladi sa Duhom prepoznavanjem svog jedinstva sa njim. Otuda izvire sva religioznost čovekova. Sva patnja čovekova potiče otuda što traži odgovor i utočište u drugome, u raznim objektima, umesto da sam bude odgovor na dar postojanja. Sve ide ka njemu i uvire u njegovu samosvest. Čovek ne može naći ni jedno utočište izvan sebe, jer je on ishod svega. Duh može jedino na indirektan način da natera individuu da postigne objektivnu svesnost. Ne može sve sam da odradi jer tada, kao što smo rekli, ništa se novo ne bi dogodilo, to ne bi bio objektivan čin, odgovor i rezultat, već uvek jedan isti proces slepog odvijanja emanacije. Da bi se svestan subjekt naveo da postane objektivno svestan, tj. da se probudi iz samoga sebe, mora da bude izložen pritisku i prinudi spolja. Taj blagorodan pritisak individua doživljava kao patnju, a osobe i okolnosti koje praktično sprovode taj pritisak i razne vrste prinude, kao neprijateljske - sve dok naivno misli da njena individualnost postoji sama po sebi i za sebe. Čoveku ne može biti data svest spolja jer celokupno postojanje je izraz svesti. Sve je svest. Pitanje je samo šta čovek svesno čini. To je pitanje karmana. Ono je suštinski veza15

no za buđenje. Delanje je opet vezano za etiku i estetiku. Otuda se sva suštinska učenja o probuđenju (Patanjđalijeve Izreke o jogi i učenje Buddhe) zasnivaju na etici i disciplini. Učenje o probuđenju je najznačajnija tekovina dvadesetog veka, zahvaljujući radu G. I. Gurđijeva i P. D. Uspenskog. Njime se prelamaju svi prethodni i svi naredni vekovi ljudskog razvoja. Ono ne bi zaživelo na Zapadu da već eonima nije čuvano na Istoku kao temeljno znanje, u sânkhyi kao izvornoj školi toga znanja, i u budizmu. Iako je probuđenje nagoveštavano i na Zapadu, najjasnije čuvenom porukom sa krsta da ljudi 'ne znaju šta čine', tj. da nisu svesni (Luka, 23:34), čamilo je neprepoznato. Ljudi od te poruke prave mit, dogmu i religiju, tj. još jedan sadržaj njihovih snova. Za probuđenje je potreban ličan rad po školi za to namenjenoj. Tek je radom Gurđijeva i Uspenskog, i širenjem budizma, ta škola postala dostupna. Nadam se da će i ovo podsećanje na sânkhyu biti jedan mali doprinos radu te škole, makar i kao zvono koje poziva na početak časa - ako uopšte može da se čuje od buke bombi koju proizvode oni koji misle da su dovoljno svesni. (Simptomatično je da tu buku najviše prave oni koji misle da su najsvesniji!) *** Sagledali smo i povezali emanaciju kao buđenje, a sada ćemo i jedno i drugo sagledati kao prizemljenje individualnog aspekta Duha, individualne duše, u ovde i sada bivstva samog, u nadilaženje prostora i vremena, u ono ’tu’ bivstvovanja, prisutnost u onome što jeste. Buđenje kao dovršenje emanacije Duha kroz oblikovanje prirode jeste proces prizemljenja individualne svesti iz nediferenciranog i imaginativnog lutanja u prostoru i vremenu – koje se manifestuje kao neznanje, nesvesnost, polusan, podložnost iluzijama i greškama - u ovde i sada čiste bezvremene prisutnosti u onome što jeste. Kada nije prisutan ovde i sada, čovek sanja ili zamišlja da je prisutan i da dela – on tada luta u mislima i u bivstvovanju. U tu svrhu obilno koristi um i moć imaginacije s kojima predočava sebi kako bi trebao da deluje i da postoji – i to uvek u nekoj budućnosti projektovanoj na osnovu neke prošlosti. Um je mehanizam koji projektuje vreme. Onaj ko uistinu postoji ne koristi um jer mu nije potrebno osmišljavanje postojanja i delanja, on nije u vremenu već uvek ovde i sada, u stvarnosti, on dela neposredno i savršeno jer je realan i savršen kao i sama realnost u kojoj postoji. Realan čovek nije različit od realnosti. Da jeste, ne bi bio realan, odnosno budan. Probuđen je onaj koji jeste ovde i sada, koji postoji. Sámo postojanje je budnost. Budući da sve već inače postoji, postojanje probuđenoga se svodi na njegovo svesno učešće i usaglašenost s postojanjem, s bićem. Kažemo ’prizemljen’ jer se misli na pristizanje u ishodište, spuštanje na tlo realnosti bivstvovanja. Stvarnost nije ništa drugo do čista svest ili budnost. Prizemljen čovek je probuđen u ’tu’ bitka samog bića, u njegovom ovde i sada, a to znači njegovoj aktuelizaciji. Čovek je tu-bitak, odnosno prisutnost bitka. 3 Svekolika iskušenja čovekova i sve odiseje ljudskih duša svode se na to da li je projektovan od sebe ka objektima, a to znači u prostor i vreme, ili je sabran u svoj ishod, tu, u biću, ovde i sada. Suštinsko je pitanje čovekovo da li je on prisutan ili nije, ili samo zamišlja i sanja da je prisutan; da li postoji ili tek (večito) osmišljava postojanje. Videćemo kasnije (u poglavlju o neorganskim bićima) kakve su sve sile umešane u to da obezbede ova iskušenja čoveku, da ga odvrate od sebe, od bivstvovanja ovde i sada, od budnosti, i navedu da bude rob snolike objektivizacije i projekcije - da zaboravi sebe. Čovek sebe i svoju suštinsku pri-

3

Detaljno udrobljenu i utemeljenu filozofsku razradu ove ideje videti u Hajdegerovom delu ’Bitak i vrijeme’ (Martin Heidegger: Bitak i vrijeme, Sein und Zeit; Naprijed, Zagreb, 1985). Popularnu i lakšu za čitanje raspravu o istoj temi videti u Ekart Tol: Moć sadašnjeg trenutka; Čarobna knjiga, 2004, Beograd (Echart Tolle: The Power of Now).

16

sutnost u Duhu napušta i zaboravlja dok sanja, laže, fantazira, i od svega toga pravi neku metafiziku ili veru. Ta iskušenja su nužna stoga što je zaborav bitka uslov za spoznaju bitka. *** U svim ostalim sistemima, religijama i filosofijama čovekova suština i smisao tražili su se u nekim modifikacijama sámog bića, u prakrti, u njegovim čulnim ili natčulnim oblicima postojanja (koji su se u tu svrhu proglašavali „božanskim”), u zaboravu bitka, dok se jedino u sânkhyi čovekova suština smelo prepoznavala u Duhu koji omogućava sámo postojanje kao takvo u celini, u Duhu iz koga izvire i kome teži cela priroda, u puruši. Sve religije (osim budizma), filosofije i verovanja su mehanizmi zaborava bitka ili Sopstva, projekcije u vreme i prostor, gubitka prisutnosti. Jedino se u sânkhyi čovekova autentičnost diferencira spram bivstvovanja uopšte, kakvo ono sámo jeste, kroz osvešćenje, a ne ideološko ubeđenje, dok se u svim ostalim pseudoduhovnim tradicijama ona tražila unutar uslovljenog bivstvovanja (prakrti). Zato se za sânkhyu može s pravom reći da predstavlja prvu i pravu fundamentalnu ontologiju, odnosno osnovu za spoznaju sveta. Naime, kakav ćemo svet opažati zavisi s koje ga osnove posmatramo, i zato je savremena filosofija došla do pitanja o temeljnoj, tj. fundamentalnoj osnovi spoznaje onoga što jeste. Temeljniji stav od ovoga, koji zastupa sânkhya, jednostavno nije moguće naći, jer ona subjekta koji spoznaje ono što jeste, izjednačava sa neuslovljenošću ili transcendentalnim Duhom koji omogućava sve što jeste. Šta praktično znači ova činjenica, da je Duh koji sve omogućava čovekova suština? To znači da sve dok čovek ne postigne svesnu diferencijaciju sebe spram cele prirode, kakva jeste, a ne kakvu je zamišlja - a to znači dok ne prevaziđe projektovanje bivstvovanja u prostor i vreme i dok ne spozna da je on kao svesni subjekt ishod sveg bivstvovanja - on nije ni počeo da postoji u autentičnom smislu, sve dotle postoji samo priroda i ona spontano deluje 'njegovim’ telom, osećanjima i mislima. Ovakvo stanje podrazumeva bar dve stvari: Prvo, da ni sama priroda, dok ovako deluje u čoveku, nije ostvarena u svome smislu i zato je neuravnotežena i destruktivna; i to je, kao drugo, razlog zašto čovek u takvom stanju, dok je identifikovan sa prirodnim zbivanjem, nema spokoja u sopstvenom ostvarenju i pati. Razlikovanjem svoga Duha od prirodne stihije on u sebi dovodi do autentičnosti i prirodu i Duh koji je omogućava. U ovome je smisao transcendencije. Stoga je rečeno da je Duh koji sve omogućava čovekova suština u smislu da je ishod zbivanja prirode njeno sažimanje u svesnog subjekta i, da bi on ostvario taj svoj ishod i smisao postojanja, treba da se okrene k sebi, a ne da se projektuje van sebe u prostor i vreme, što praktično predstavlja zaborav sebe, ali i zaborav bića – nesvesno postojanje koje je osnova sve patnje. Ovde moramo da spojimo prethodno rečeno - da prizemljenje u stvarnost bića ovde i sada jeste buđenje - sa sledećim: to je ujedno i početak autentičnog postojanja čovekovog. Sve dotle on ne postoji, dotle se sama priroda saobražava i sazreva za postojanje kroz obličje čovekovog tela; čovek ja nesvestan, destruktivan i potpuno uslovljen spoljašnjim uticajima. Tek kada se probudi i nadiđe iluziju vremena i odsustvovanja u biću, kada prestane da projektuje sebe u predstavu o sebi i bude on sam, čovek se istinski rađa i počinje da postoji. Videćemo kasnije da je to povezano sa stvaranjem energetskog tela (’tela vaskrsenja’) kroz sedam faza. Razlikovanje o kome je reč ne podrazumeva dualizam niti odricanje od bilo čega, već samo probuđenje. Naime, svaki čovek je svestan sebe i sveta. Odakle čoveku svest? Svest u čoveku omogućava ono što omogućava sámo postojanje, i subjekta i sveta - ono je oduvek tu, u čoveku, kao njegova suština. Naša svest je samo iskrica one iste svetlosti Duha koji 17

izaziva sveopšte postojanje. Stoga se ništa ne podvaja i predajom Duhu čovek ništa ne napušta, već samo postaje ono što jeste. *** Cela sânkhya bi se mogla svesti na sledeće: na biće i na Duh koji biće izaziva u postojanje. Biće je sve što postoji na bilo koji način. Sve postoji tako što biva izazvano u postojanje od neke više ili šire celine, svaki postojeći oblik u prirodi je (fizički) izraz težnje ka nekom smislu koji je izvan njega. U svim verskim tradicijama ovaj duhovni privlačitelj zbivanja naslućivan je idejom Boga. Samo je u sânkhyi on ustanovljen bez ikakvih psihomentalnih iskrivljavanja kao puruša. Jedino Duh koji sve omogućava može da omogućava i svest o svemu. Zato je Duh prisutan u najsvesnijem biću - čoveku - kao njegova suština. Stoga, da bi čovek ostvario svoju suštinu treba samo da svoju pažnju i svu životnu energiju odvrati od vezanosti za objektivno bivstvovanje i okrene je (praksom meditacije) ka sebi, svojoj Sopstvenosti ili izvoru svoje svesti. Taj okret ka sebi je ujedno i transcendencija jer se njime nadilazi manifestovano biće, i postaje ono što sve izaziva u postojanje. Zapravo, transcendencija i okret postoje samo za um koji je vezan za svoje objekte; samo zbog identifikacije čoveku izgleda da mora da se odvrati od ovog sveta da bi 'ostvario' besmrtnu duhovnu suštinu, 'nešto' da napusti da bi 'nešto' opet dobio. Sve je to samo igra uma. Jedino je uslovljenom umu puruša transcendentan; za biće je on imanentan. Tajna transcendencije i okretanja ka sebi je u sledećem paradoksu: kada subjekt postane potpuno svestan sebe bez ikakve objektivizacije, kao čisto ’Ja jesam’, tada prestaje da postoji kao subjekt, kao Ja, i postaje čista objektivnost, Duh koji sve omogućava. Subjekt (Ja) izgleda kao odvojen i poseban entitet, kao nešto ’subjektivno’ samo onda dok na njega gledamo kroz objektivizaciju, kao jedan od objekata. Greška je u tome što merila spoljnih objekata primenjujemo i na prirodu subjekta, na Ja koje projektuje sve objekte. Kada se okrenemo k sebi i vidimo sebe, Ja kakvo jeste, vidimo da je to zapravo Duh koji sve omogućava, da je naše pravo Ja njegov individualni izraz. Svoju duhovnost sânkhya postiže na osnovu razlikovanja bića uopšte (prakrti) i onoga ko ga je svestan (puruša). Priroda je u suštini čovekov odnos prema samome sebi, njeno bivstvovanje zavisi od stanja svesti čoveka. Ona nije objektivistička, nešto predmetno i spolja, već je objektivna mera čovekove budnosti i odgovornosti prema sopstvenoj duhovnoj suštini. U tom smislu je ona živa, sav njen život je usmeren ka tom smislu. Iluzija da je priroda objektivan spoljašnji svet postoji zbog iluzije subjektivnosti. Koliko smo ubeđeni da smo samostalan subjekt, toliko vidimo svet kao objekt. Objektivni svet je samo refleksija subjektivnosti. Zato su prostor i vreme u prirodi relativno zbivanje koje zavisi od zbivanja čovekovog. To je uzajamni proces: kada Duh čovekov nije svestan sebe automatski se kao posledica toga stvara svet objekata, kao materijalizacija njegove nesvesnosti. To je jedini način da postane svestan sebe, kroz rad i karmu. Stoga put ka duhovnoj suštini ne vodi spolja, već unutra, a to znači u transcendenciju. Pored meditacije, uslov za transcendenciju je individuacija. To znači da nema kolektivnog spasenja. Ostvarenje duhovne autentičnosti je individualan čin postizanja lične zrelosti. Duhovnost počinje tamo gde počinje ličnost. Duhovnost je unutarnji proces. Svi vanjski oblici duhovnosti, svi rituali, dogme i institucionalne religije su lažna imitacija duhovnosti. *** Cela shematska konstrukcija kategorija sânkhye predstavlja doslednost u omogućavanju neposrednog i jasnog razotkrivanja bića kakvo ono sámo jeste. Pri tome se jedino koristi, neguje i osnažuje prisutnost one osnovne sposobnosti svesnog razlikovanja i stvara18

lačkog izbora koja kao mogućnost postoji u svakom zrelom čoveku - sve do njegove potpune prevage i pobede nad svim prirodnim i nesvesnim uslovljavanjima. Ova se mogućnost u spontanom životu običnog čoveka gotovo nikada ne usavršava i ne osnažuje do kraja. Najčešće se koristi u vrlo maloj meri ili pasivno, tek koliko je potrebno za biološko preživljavanje, i uvek unutar granica ega. Samo se meditativnom praksom ona u potpunosti ostvaruje. Kategorije sânkhye su putokaz za kulturu objektivnog osmišljavanja bića, osvešćenja i afirmacije Duha u nama. Jedino zahvaljujući ovakvim pretpostavkama mogla je sânkhya da živi i razvija se kao stablo bogatih plodova indijske duhovnosti. Na njenom su stablu u različitim pravcima razgranavanja nikli mnogi plodovi u vidu raznih filosofskih škola i religijskih pravaca, među kojima su budizam i praksa joge svakako najsočniji. Omamljeni njihovim ukusom nismo do sada obratili dovoljno pažnje na sámo stablo, odnosno sistem, njegovu prvobitnost, jednostavnost i ukorenjenost u samoj biti bivstvovanja. U ovom prikazu sânkhye mi ćemo upoznati ovo stablo, videćemo gde su mu koreni, kakva mu je građa, gde mu se grane račvaju i kako održavaju težište cele strukture rasta. Pojmovi koji ulaze u učenje sânkhye javljaju se vrlo rano u samim počecima indijske duhovnosti i na različite načine su izneti u mnogim delima. Još u najstarijoj Rig-vedi kaže se da je sunce vidljivo oko univerzuma u kome boravi čovek, puruša, i da je to onaj isti Čovek u fizičkom čoveku, njegova unutarnja suština, Duh po kome je on svestan svoga bića i cele prirode kao svedok (sakšin). Tu, takođe, nalazimo neke nejasne i početne nagoveštaje teorije sânkhye o Duhu i prirodi (puruša i prakrti). Upanišade obiluju glavnim shvatanjima koje se nalaze u teoriji sânkhye, ali ih iznose na sebi svojstven, raznovrstan način sa izrazitim teističkim sklonostima. Njima je sa sânkhyom zajedničko nezadovoljstvo neautentičnim bivstvovanjem čoveka u svetu, osnovno načelo da je ispravna spoznaja jedino sredstvo spasenja i da odlučujuću ulogu u tome ima subjekt. Veliki ep Mahabharata (nastao od 4 veka pre n. e. do 4 veka n. e.) sadrži na sebi svojstven način gotovo sve pojmove iz teorije sânkhye i iscrpno se bavi njima, uglavnom u svojim delovima Anugita, Bhagavadgita, i Mokšadharma. Ovde se govori o sânkhyi koja je monistička i teistička, puruša se izjednačava sa atmanom (Sopstvom) iz Upanišada. U približno isto doba nastao Manuov zakonik takođe na sličan način zasniva svoje kosmološke rasprave na osnovnim pojmovima koji ulaze u Sânkhyu. Dovde se razvijala epska sânkhya u više različitih varijanti. Tokom skolastičkog razdoblja indijske filosofije javlja se hrabar ali neuspeo pokušaj da se zasnuje i izdvoji samostalan filosofski sistem sânkhye. Najstarije klasično delo ovog pokušaja koje je dospelo do nas jeste Sânkhya-kârikâ od Išvarakršne, nastalo u trećem veku n. e. Ovo delo sa svojih 69 strofa ulazi u red najlepših bisera stare indijske književnosti. To je najznačajnija redukcija sistema ka čistoj duhovnosti koja je nadahnula mnoge komentatore. Drugo po značaju je Sânkhya-pravaćana-sűtrâ ili Sânkhya-sűtrâ, koje se pripisuje osnivaču sistema, Kapili. Nastalo je kasnije, u četrnaestom veku, iako su mnogi njegovi delovi znatno stariji. Njegovo najznačajnije komentatorsko delo, Sânkhyapravaćanabhašya od Viđnanabhikšua, nastalo u šesnaestom veku, Sânkhyu još više povezuje sa osnovama vedante, čiji je uticaj u to vreme postao poguban za dalji razvoj sânkhye kao autentičnog sistema. Još je vredno pomena i delo iz devetog veka, Sânkhyatattvakaumudi, od Vaćaspatija. Zahvaljujući ovakvim delima, klasičan sistem pod imenom sânkhya, postao je priznat kao jedan od šest ortodoksnih skolastičkih sistema (daršana, ostali su: nyaya, vaišešika, yoga, purva-mimamsa i vedanta) u indijskoj filosofiji, koji su tradicionalno priznate tekovine brahmanske nauke i sačinjavaju grupu učenja koja potvrđuju autoritet Veda (astika). Iako je ovakvo priznanje nesumnjivo koristilo sânkhyi da preživi u mnoštvu škola ondašnje Indi19

je, jasno je da ona nema ničeg zajedničkog sa sistemima koji potvrđuju autoritet Veda, jer je starija od njih, budući da se same Vede pozivaju na pojmove sânkhye i njenog osnivača Kapilu. U savremenim prikazima indijske filosofije sânkhya se redovno predstavlja kao dualistička škola koja se bavi odnosom Duha ili čoveka (puruša) s jedne strane, i samostalno delatne prirode (prakrti) s druge, koja se sastoji iz 23 kategorije. Tvrdi se da ona na paradoksalan način vezuje i obmanjuje Duh od njegove autentičnosti, slobode, neuslovljenosti i savršenstva. Svi oni se uglavnom završavaju zaključkom da sistem ističe nepremostivi esencijalizam i paradoks da savršeni i bezvremeni Duh, koji je čovekova bit, ipak nekako biva uhvaćen i zanet vremenskim tvorevinama i aktivnostima prirode, da se neobjašnjivo poistovećuje sa njenom uslovljenošću, zbog čega čovek doživljava svu životnu dramu nametnutog mu i neautentičnog bivstvovanja u svetu (samsara) kao da je to njegova sudbina, doživljava patnju i ugroženost, pa zato i borbu za oslobođenje od patnje. Ovde ćemo pokazati da ovakvo već klasično nerazumevanje sânkhye proizlazi iz nerazumevanja samih kategorija prakrti. One, naime, premošćuju jaz između bitka (puruša) i iskustvenog sveta (prakrti) time što pokazuju svu relativnost njegovog prostornovremenskog ispoljavanja, tako da sânkhya ne spada u naivna esencijalistička učenja niti u dualističke sisteme. Nerazumevanje kategorija bilo je neminovno, jer osnovni uslov za njihovo razumevanje nije samo lična, već i kulturna zrelost društva u celini. Dve najviše kategorije su ličnost i svest, i one predstavljaju dozrevanje ili sažimanje vremena. Sistem koji razotkriva pravu prirodu bića nije moguće razumeti drugačije nego u dozrelosti vremena koje omogućava autentičnost samog bivstvovanja. Klasično nerazumevanje sânkhye nastaje i zbog nedostatka meditativne prakse kao uslova duhovnog razumevanja kod njenih tumača. Naime, osnovni paradoks, kako neuslovljeni puruša ipak biva uslovljen od strane prakrti, pogrešno je viđenje stvari, tj. neuviđanje prirode onoga ko posmatra taj problem. Individualna duša, điva, je ta koja poistovećuje purušu sa prakrti, a ne sam puruša. Čovek je taj koji treba u svom individualnom iskustvu da aktuelizuje neuslovljenost puruše, a ne sam puruša. Sânkhya se izražava u terminima dualizma upravo zbog toga, zbog same prirode neostvarene individualne duše kojoj je i namenjeno učenje, individua je ta koja stvari vidi subjektivno i u dualizmu. Zašto sânkhya koristi termine dualizma možda najbolje kazuje Lao Ce na početku svoga Tao Te Đinga: 'Bezimeno, ishodište je Neba i Zemlje; imenovano, majka je svih stvari... Ovo dvoje izviru iz istog, ali su različitog imena. Njihovo jedinstvo je duboko i skriveno.' Naime, o čistom bivstvu kao Jednome ne može se ništa reći, čak ni to da ono jeste. Ako nameravamo da o tome ipak prozborimo i uopšte razmišljamo na najneposredniji način, moramo to učiniti tako što ćemo Jedno razlučiti na ono postojeće, što biva na bilo koji način, i na ono što postojeće omogućava, što biće izaziva u postojanje; na tvarnu osnovu i na ideju koja tvar izaziva u oblikovanje. Samo zato sânkhya govori o prakrti kao biću, i o puruši kao onome što biće izaziva u postojanje. Ona je namerila da uobičajeno ljudsko razumevanje dovede do prosvetljenja ili samospoznaje, a uobičajeno ljudsko razumevanje se kreće u relativnim dimenzijama subjekta i objekta; dakle - dualizma. Dualistička konceptualizacija je nužnost razmišljanja, a ne stanje sâme stvarnosti. Sânkhya je prosečnom čoveku dualizmom približila razumevanje jedinstva, jer on zbog subjektivnosti dualistički doživljava svet, a nije dualizam predstavila kao najvišu realnost. Osim toga, dualistička konceptualizacija je najneposrednija i najčistija. Bez nje mišljenje propada u mit i simboliku. Kao što je ilustrovano u Tao Te Đingu (42): 'Iz Taoa rađa se Jedan; iz Jednog dva; iz dva 20

nastaje tri. Iz tri nastaju sve stvari.' Ovde je 'dva' tj. dualizam, odmah do Jednoga. Od 'tri' već nastaje mnoštvo koncepcija i mitova. Sânkhyu čini jedinstvenom to što prikazuje prirodu u svim njenim kategorijama: od najviše intuitivne i svesne spoznaje (buddhi), njene primene i refleksije u ličnosti (ahamkâra), do svih čulnih i organskih sposobnosti (indriyâni) u svim dimenzijama, od fizičke do nadfizičke (tanmâtrâ i maha-bhűtâni).4 Tu spadaju sva moguća iskustva: čulno, psihološko, naučno, umetničko, religijsko i mističko. U sânkhyi svoje mesto nalaze svi prirodni zakoni, od evolucije i mehanike do kvantne fizike, i to bez protivrečnosti, jer govore o njenim različitim dimenzijama i razmerama. Ona jedina od svih sistema uspešno sjedinjuje filosofiju s prirodom zato što ih nije ni razdvajala, jer nije jednostrana. Jednako su joj bliska najviša mistička stanja kao i najgrublja stvarnost, jer se bavi odnosom Duha i prirode iz njihovog iskustva, a ne njihovom deobom ili naglašavanjem jednog od njih - što je uvek rezultat kada se tumačenje ističe na račun iskustva. Ona ne tumači već ustanovljava kako jeste. Zato što prikazuje celu prirodu, u svim njenim dimenzijama, kao jedno veliko polje uzročnosti, sânkhya predstavlja vrhunski princip tolerancije. Ona opravdava postojanje svega: sve što postoji na bilo koji način, ima svoj uzrok i razlog postojanja. Ona je, tako, iznad dobra i zla. Za nju ništa nije neprirodno, jer prakrti je sveobuhvatna. Pored celog tog područja uzročnog ali svrsishodnog vremenskog zbivanja (prakrti), sânkhya ukazuje na Duh neuslovljenosti ni od čega (puruša) kao osnovni uslov bivstvovanja svega, a najpre svesti o zbivanju (buddhi). Stoga on nije izdvojen od prirode, niti je u dualizmu s njom, iako je nezavisan od njenih aktivnosti. On se u prirodi neposredno ispoljava jedino kroz čovekovu samospoznaju; to je jedini otvor prirode kroz koji neposredno prosijava Duh apsolutne slobode i celu je osvetljava. Kroz čovekovo obličje priroda se otvara i razotkriva svome ishodu. U ostalim oblicima Duh neuslovljenosti se ispoljava na posredan način, kao privlačitelj evolucije prirode u nadilaženju uslovnosti radi opstanka, što je smisao oblikovanja svih živih bića. Prostije rečeno, ispoljava se kao sâm život. Duhovnost sânkhye nam tako razotkriva ključni problem svake kulture i civilizacije, a to je odnos između prirodne nužnosti (gde spadaju i društvena ograničenja) i slobode. Ona ukazuje kako se sloboda javlja u prirodi: iako je imanentna samom biću, jer ga bez nje ne bi ni bilo, ne ispoljava se svuda jednako i difuzno, jer bi tada bila dezintegrisana, nego se potpuno ispoljava jedino kroz oličenje čovekovog autentičnog Duha. Dakle, kao vrhunac čovekove kulture. Postavljanjem puruše kao iskonske slobode koja je imanentna postojanju, čovekovoj suštini (Duhu) odriče se realnost i autentičnost patnje, bilo kakve uslovljenosti, jer ono što je uslovljeno vremenom ne može da omogući večnu slobodu. Za tako nešto neophodno je da Duh bude izvorno slobodan. Ono što je po svojoj prirodi sputano, nikada ne može biti slobodno, a iskustvo prosvetljenih ljudi nam dokazuje da čovekov Duh može biti slobodan. On to može jer mu je sloboda imanentna. Nešto ne može da nastane iz ničega. Ako iskustvo patnje i neautentičnosti ipak postoji, to je samo znak da čovek nije integrisan sa sobom, da nije budan jer zaboravlja sebe, da je izbačen iz rajskog stanja svoje Sopstvenosti, iz stvarnosti u kojoj se samo budan prebiva i da deluje na nižim kategorijama veće uslovljenosti bivstvovanja kao kroz san, koristeći minimalne mogućnosti svoga razuma (manas) i tela (indriyâni). Budući da čovek ne može da postoji bez svoje Sopstvenosti (buddhi), njeno 4

Videti shemu kategorija prakrti. Ovde izneta podela na organski i neorganski svet ne odgovara naučnoj podeli. Ovde se ona odnosi samo na simbolično određenje modusa bivstvovanja. Ova shema kao da predstavlja daleki prototip savremene podele realnosti na psihičku (res cogitans) - indriyâni; fizičku (res extensa) - tanmâtrâ i maha-bhűtâni, i kulturnu - aham-kâra i mahat-buddhi.

21

napuštanje, zaboravljanje ili negiranje radi nečega (ideje, autoriteta) ili nekoga drugog mora da uzrokuje bol. Bolno je sve što nije autentično i sebi svojstveno. Tako jednostavno rešenje najvećeg problema ljudske egzistencije (patnje) nije moglo da bude prihvatljivo akademskim tumačima sânkhye koji su svoja saznanja o njoj zasnivali isključivo na klasičnim tekstovima. Ovi su zbog arhaičnih okolnosti u kojima su nastali nužno morali da budu savršeno precizni i zato za savremenog čoveka oskudni, nedorečeni i neubedljivi. Precizni su u svojim informacijama za onoga ko radi na sebi i ne traži objašnjenja spolja, u gotovim tumačenjima. Većina starih tekstova su informativni kodovi koji svoj smisao ostvaruju samo prilikom prave upotrebe, odnosno pri radu na sopstvenom buđenju. Zato su nerazumljivi svakom ko ih tako ne upotrebljava. Najbolji primer je nerazumevanje puruše. On je po definiciji iznad tela i uma, iznad svega što postoji, i zato se ne može razumeti relativnim umom koji je vezan za telo i misaone sadržaje. Šta je puruša može se uvideti samo transcendentalnom svešću, koja je slobodna od tela i uma. Sânkhyu su do sada tumačili uglavnom oni koji nisu imali to iskustvo. Pored toga, tumači su sânkhyi prilazili uglavnom sa vedantinskog ili judeo-hrišćanskog stanovišta koje se zasniva na metafizičkim spekulacijama o podvojenosti bića i suštine. (Kao izuzetak treba ovde svakako spomenuti jednog od prvih priređivača sânkhye na zapadne jezike, Ričarda Garbea koji u svojoj studiji Philosophy of Ancient India smelo kaže da se „u učenju Kapile po prvi put u istoriji sveta izlaže potpuna nezavisnost i sloboda ljudskog duha, njegovo puno poverenje u sopstvene snage” kao i da je „sânkhya najznačajniji sistem koji je stvorila Indija”. Ali, ove reči su ostale samo kao jedno smelo lično viđenje. Ova knjiga će pokušati da ih dokaže.) Akademska tumačenja uvek štite kolektivne interese, a oni su protiv individualnosti i lične slobode. Sve institucionalne religije i politička načela zasnivaju se na kolektivnim interesima i eksploataciji. Otuda je za njih neprihvatljivo učenje sânkhye po kome je čovekova suština ona ista sloboda koja omogućava svet. Snažna vezanost uma za problematična iskustva u egzistenciji, i pasivno učešće svesti u njoj, navodi na zaključak da je vizija klasične sânkhye o iskonskoj predodređenosti čoveka za apsolutnu slobodu, samo jedna velika racionalizacija, a ne rešenje problema. Zaista, problem ljudske slobode neće nikada biti rešen prihvatanjem bilo kakvog shvatanja, već kada čovek preobražava sebe sve dok u njegovom srcu iskonska sloboda ne pobedi sva gledišta i shvatanja. Kada iskustvo transcendentalne svesti prožme ceo njegov život. To je put srca kojim se najređe ide jer se njime nadilaze sva iluzorna utočišta, naročito ona kolektivnog tipa. Iskonska sloboda je moguća jedino kao individualno i lično iskustvo, sve kolektivno je uslovljavajuće. Čovekova spoznaja sopstvene biti, kao iskonske slobode koja ne nastaje rađanjem niti biva ugrožena umiranjem tela, postiže se razlikovanjem (viveka) i razumevanjem (đnana) svih pojava prirode (prakrti) kakve one same jesu, prema njenim kategorijama i dimenzijama. Razumevanje predstavlja svest kao princip iskonske slobode zbivanja. Stoga osnaženje prisustva svesti predstavlja osnaženje slobode. Koliko svesti, toliko slobode. Koliko smo prisutni ovde i sada, toliko smo svesni i slobodni. Ne postoji drugačija sloboda do sloboda prisustva svesti o bivstvu, sloboda od zaborava bića. Kako je svest (buddhi) sabranost iskustva svih ispoljavanja zbivanja prirode u vremenu i prostoru, njeno prisustvo ujedno predstavlja kristalisanje i stvaralačku afirmaciju svih oblika života, svih kategorija i dimenzija prirode. Svest je uvek plod stvaralaštva i afirmacije celog životnog iskustva, a ne podela i negacije bilo čega. Jedino ovakva afirmacija može da kroz stvaralaštvo dovede do uravnoteženja svih energetskih tokova zbivanja, kako bi na taj način opčinjavajuća vezanost uma za obnavljanje iskustva (samsara) nestala kao san nakon buđenja. Vreme oslobođenja od 22

ove poistovećenosti zavisi jedino od jasnoće ustanovljenja i razlikovanja kategorija bivstvovanja (prema shemi) i primene te jasnoće u živom iskustvu. Kategorije prikazuju svu raznolikost ispoljenog sveta isto koliko i sve dimenzije zapadanja u vreme i prostor zaborava suštine (puruše). Sânkhya svoju duhovnost ne izgrađuje na nivou subjektivnog mišljenja koje, kada postigne određenu kritičnu masu u kolektivu, sebe smatra „objektivnim”, nego na osnovu ontološkog razlikovanja cele prakrti iz perspektive puruše. Zato je s pravom možemo smatrati za najviši i nepogrešivi model razlikovanja, jer ništa u prirodi ne deli i ne odbacuje, već afirmiše; ona diferencijaciju duhovnog ishoda ne postiže unutar prirode, s jednim njenim oblikom na račun drugog, nego spram (njenog) bivstvovanja uopšte, kakvo ono sámo jeste. 3. Religioznost i sistem sânkhye Neophodno je razjasniti razliku između sistema, u koje spada sânkhya, i religijskih praksi. Kada se ta razlika shvati, postaće jasno da je pitanje teizma i ateizma pogrešno i postavljati pred Sânkhyu, jer se njime bave religije i, delimično, filosofije, a ne sistemi.5 Sistem je škola osvešćenja uma i celog bivstvovanja koja kroz praksu vodi direktnom probuđenju čoveka ili, kako se to religijskim rečnikom izražava, njegovom oslobođenju ili spasenju. Sistem ne traži nikakvo unapred ustanovljeno verovanje, nekritičko prihvatanje ili kolektivno obožavanje bilo čega, već samo lični napor u osvešćenju slobode kroz razotkrivanje bića kakvo jeste. Jedini autoritet na koji se sistem oslanja jeste iskustvo onih „koji su tuda prošli” (tathagata). Mogu se uglavnom razlikovati dve vrste puta ka duhovnom ostvarenju. Jedan je put kolektivnog obožavanja i predaje religijskom idealu i on je karakterističan za religije koje preovlađuju u svetu. Drugi je put istraživanja i direktne, lične spoznaje bivstvovanja. On je karakterističan za sisteme individualnog razvoja u koje spada sânkhya. Prvi put traži podršku spolja u vidu religijskog autoriteta i zato je pogodan za većinu ljudi kojima je um prirodno usmeren prema van i nije kontrolisan iznutra. Drugi put zahteva jedino naporan rad na sebi i objektivan stav budnog ispitivanja celog bića i uma, što je odlika malog broja ljudi. Ono što prvi, kolektivni put, projektuje kroz ideju Boga, to isto drugi, individualni put, identifikuje kao duhovnu samospoznaju ili stvarnost bića. Dakle, i religija i sistem kakav je sânkhya tretiraju isti problem, ali na različitom ontološkom nivou. Treba stoga razlikovati četiri vrste svesnosti ili mišljenja. To su: religijsko, filosofsko, teorijsko i praktično. Sva se ona mogu odnositi i najčešće se odnose na praksu oslobođenja ili spasenja čovekovog, ali sa manje ili više odstupanja koja su neophodna zbog različite prirode ljudskog karaktera i moći shvatanja. Najviše odstupanja ima u religijskom mišljenju (otuda toliko sukoba oko njega), ono je najopštije i stoga najprihvatljivije najvećem broju ljudi. Ono se kao gotovo dobija spolja i nikada se ne menja, pa zato uliva sigurnost onima koji ne mogu da se menjaju, a takva je većina ljudi. U filosofskom mišljenju je ideja slobode bića i suštine dostupna nešto manjem broju ljudi, uglavnom onima koji su sposobni da dosledno i kritički razmišljaju bar izvesno vreme i koji su skloniji da koriste inteligenciju nego osećanja. Svoju „filosofiju života” sposobno je da ima nešto manji broj ljudi od većine koja se zadovoljava time da već samim rođenjem pripada nekoj religiji. Teorijsko mišljenje je mnogo bliže suštinskoj ideji osvešćenja, jer se zasniva na neposrednom opažanju i uvidu. Iako je teorija nekada bila poistovećena sa filosofijom, ona se danas od nje razlikuje po svo5

Problem teizma ili ateizma postoji samo na prva tri od ukupno sedam nivoa religioznosti. O tome videti u poglavlju Sedam stanja.

23

joj povezanosti sa praktičnom primenom. Teorijsko mišljenje daje pouzdan okvir i sistem s kojim se može raditi. Teorija je sistem po kome se primenjuje praksa. Sânkhya je primer takve teorije. Na kraju, praksa je najkonkretniji napor ličnosti u borbi za svest. Jedan od najboljih primera je praksa joge. Teorijsko i praktično mišljenje jesu najuže i najređe korišćeno područje, jer su najteže za prihvatanje i ostvarenje. Lakše je ostati u religijskim i filosofskim sferama koje se bave opštim pitanjima i problemima, nego kroz praksu sagledati ta pitanja u sebi i ceo život posvetiti napornom preobražaju. Praktično se može odnositi samo na individualno iskustvo u skladu sa datim okolnostima, a filosofsko i religijsko na opšte.6 Sva četiri načina mišljenja imaju svoju vrednost i stvarnost u sopstvenom poretku, imaju svoju dimenziju i srazmeru, svoj razlog postojanja i velika je greška kada se mešaju ili jedno drugom nameću. Svaki pojedini način mišljenja u sebi sadrži, bar u elementarnom obliku, i ostale. Teško je biti praktičar bez filosofske ili religiozne vizije, niti bi religija mogla opstati ako ne bi nudila neki vid prakse. Važno je primetiti da jedino praksa čini religijsko mišljenje ispravnim i zdravim. Praksom i filosofija dobija svoje izvorno značenje koje je zbližava sa teorijom. Suštinsko razlikovanje sânkhye i religije jeste u tome što je sânkhya sistem po kome čovek menja i budi samoga sebe i tako dolazi do autentičnosti. Religija isti proces pretvara u mit i projektuje ga van radi kolektivnog i simboličkog obrađivanja. Sânkhya je proces individuacije koja oslobađa - religija je uvek proces kolektivizacije koji uslovljava. Autentična duhovnost počinje jedino u ličnosti procesom njene individuacije, kako bi apstraktni Duh dobio svoje konkretno oličenje. Sve što je izvan toga nije duhovnost. Sânkhya je sistem koji govori o neophodnosti usavršavanja svesti o iskonskoj slobodi, jer svest koja je čoveku prirodno data za opstanak samo je minimum mogućnosti njene prave upotrebe, često se gubi i deformiše zbog raznih uticaja i nije glavni temelj u čovekovom iskustvu bivstvovanja. Da bi to postala, mora se osnaživati praktičnim radom na sebi. Sânkhya pruža neophodnu teoriju i plan (shema kategorija) kao pomoć u takvoj praksi. Upravo zbog svoje praktične svrhe ona u sebi sadrži suštinu filosofije i religije, iako se njome ne bavi na svetovan način kao što to čine sveštenici i filosofi, da bi ih mase prihvatile. Neosvešćeni ljudi se tom suštinom mogu baviti samo kroz projekciju u prostor (hram, idol, simbol) i vreme (kosmogonija, mit, eshatologija). Praksa je čin osvešćenja i tu se prostor i vreme svih projekcija sažimaju u čovekovu ličnost i neposrednu odgovornost za duhovnu slobodu. Kao što ćemo videti, sânkhya, iako je sistem, pogađa suštinu prave religioznosti, jer nastoji da uzme u obzir celo bivstvovanje pažljivim ispitivanjem svih njegovih kategorija, ne zadržavajući se nigde sve dok se kroz čovekovu ličnost ne aktuelizuje autentičnost Duha koji omogućava bivstvovanje. Osvešćavajući svo iskustvo postojanja ona afirmiše život, jer nije moguća drugačija svesnost niti religioznost nego afirmativna. Ona se razlikuje od svetovnih religijskih praksi kao sistem po tome što norme za ovakvu autentičnu duhovnost postavlja na viši nivo od masovno prihvaćenih religijskih tradicija (ne ezoteričnih), naročito judeo-hrišćanske, iznad poistovećenja sa psihomentalnim iskustvom ličnosti. Osnovna odlika masovno prihvaćenih religijskih praksi jeste podložnost psihomentalnim uslovljavanjima i postizanje raznih kompromisa sa njima, najčešće u vidu simbola i „čvrste vere” u mit. 6

Zato se o njemu može uopšteno i govoriti na javnim skupovima, dok se o praksi može razgovarati samo oči u oči s učiteljem koji je taj put savladao, i zato može pomoći praktičaru da ga sam prođe, u skladu s vremenom i okolnostima.

24

Nema sumnje da je i to veliki uspeh za uslovljenog čoveka, ali na putu ka apsolutnoj slobodi čovekovog Duha sve to mora biti prevaziđeno. U tom cilju sânkhya osmišljava osnovne činjenice egzistencije na višem nivou. Ona ih razotkriva onakve kakve sáme jesu, izvorno i neposredno. U sânkhyi postoje samo dve činjenice: 1. Sve što postoji i sačinjava univerzum, u svim dimenzijama. To se naziva prakrti. 2. Ono što biće izaziva u postojanje, transcendentalni Duh koji privlači svaki oblik postojanja svome ishodu kroz ispoljavanje. Naziva se puruša. Na nešto nižem nivou razumevanja, koji je primeren većini ljudi usled veće uslovljenosti njihove svesnosti, iste činjenice prirode i objave Duha bivaju modifikovane psihomentalnim uslovljavanjima. 7 Zato se projektuju kao mitovi o stvaranju sveta (sama njihova raznolikost i brojnost dokazuje dejstvo psihološkog uslovljavanja pri njihovom nastajanju), dramama božanskih bića i spasilaca i brojnim bajkovitim odisejama, koje kroz imaginaciju prikazuju procese u prirodi i čovekovoj psihi kao njenom sastavnom delu. Razlikovanje bića i Duha je intuitivno, ali i nejasno, postojalo u svim religijskim idejama, kroz razlikovanje nebeskog i zemaljskog, Tvorca i stvorenog, večne duše i smrtnog tela. Najbliže čistom Duhu bilo je iskustvo Duha Svetoga u Mazdaizmu. Ali, jedino se u sânkhyi Duh i biće ustanovljavaju kakvi jesu, bez mitotvoračke funkcije uma, psihomentalnih iskrivljavanja i tradicijskih uslovljavanja. Osnovno značenje ideje Boga (Tvorca) u istoriji jeste da se nesvesnim ljudima ukaže na značaj same egzistencije, da se na posredan način - u skladu sa psihološkim funkcijama predstavljanja ideja na kolektivnom planu, a to je njihova projekcija u mit - ljudi navedu da budu svesni samog postojanja kao takvog, i na taj način odgovorni prema njemu, kako bi postali kulturna bića. Bez pomoći ideje Boga ljudi uopšte ne bi bili svesni da postoje, niti suštinske vrednosti postojanja. Ukazivanjem na to bave se svi bogovi u svim mitovima. U onoj meri u kojoj su ljudi svesni postojanja, Bog se pokazuje kao „onaj koji jeste”. Tačnije: „onaj koji biva kao samo bivanje”. Dakle, u toj poznatoj biblijskoj izjavi Bog je sebe identifikovao kao sámo postojanje, odnosno, postojanje se ljudima prikazalo kao Bog, tj. ono najbitnije. Otuda je i smisao objave božjih zapovesti (zakona) taj da ljudi nisu svesni šta (da) rade. Najvažnija zapovest odnosi se na zabranu politeizma kao izraza dezintegracije svesti i psiholoških sadržaja. Naglašavanje važnosti monoteizma ima ulogu spasonosnog principa psihičke integracije, odnosno kulture bivstvovanja kroz spoznaju jedinstva bića kao jedinstva Boga. Identifikacija Boga kao „onoga koji jeste” ukazuje na identifikaciju stvarnosti, odnosno na svest. To znači da je najviši princip i smisao (Bog), svest o onome što jeste. Kako biti svestan onoga što jeste nije moguće na bezličan način, već jedino kroz identifikaciju u ličnom iskustvu, kaže se „onaj koji jeste” a ne „ono što jeste”. „Ono” se uvek spoznaje kroz „onoga” koji spoznaje, kroz ličnost. Time se naglašava značaj samospoznaje. Boga nikako nije moguće spoznati objektivistički (spolja) iz istog razloga što ni čovek sebe ne može spoznati drugačije nego da bude 'onaj koji jeste'. Ono što jeste jedina je stvarnost i ona se spoznaje samo autentičnim bivstvovanjem, a ne objektivističkim odnosom subjekta prema objektu saznanja uz posredovanje mitotvoračke funkcije uma. U onoj meri u kojoj je 7

Ovaj problem, koji sânkhya rešava, prikazan je u Platonovoj „alegoriji pećine” (Država, VII, 514a2 - 517a7). On je ostao nerazjašnjen sve do Hajdegera koji se, u spisu „Platonov nauk o istini”, potrudio da razluči neskrivenost bivstvovanja (koju u sânkhyi omogućava neuslovljenost puruše) od ideje koja se nameće neskrivenosti u težnji da je dobro osvetli (odgovara joj kategorija buddhi), i tumačenja stvarnosti kao tačnosti iskaza (lat. adaequatio), kojoj u sânkhyi odgovara kategorija manas. Takođe o ovome treba videti njegova predavanja „Šta je metafizika?” i „O biti istine” (Vom Wesen der Wahrheit, Vittorio Klostermann, 1967) u kojoj se bit istine razotkriva kao sloboda (puruša) onoga što biva (prakrti).

25

čovek odgovoran za autentičnost svoga bivanja, u toj meri spoznaje sebe. Odgovornost za bivstvovanje jedina je spoznaja Boga, jer odgovornost je samo drugi izraz za svest o bivstvovanju. Biti odgovoran, znači biti svestan kao odgovor na čudesan dar postojanja. Takođe, svest o Bogu znači odgovarati, biti podoban bivstvovanju. Bog je uvek Tvorac, što znači da svesti može biti jedino u stvaralačkom odnosu prema životu, da se samo svesnim izgrađivanjem života postiže bogospoznaja i spasenje. Tako opet stižemo do starog pravila da čovek jedino spoznajom sebe spoznaje Boga. Samo tako Bog više neće biti ideja, već živa stvarnost. Veličina i značaj ideje Boga u istoriji ne pokazuje ništa drugo do veličinu neophodnosti da čovek sebe spozna. Spoznajući sebe i slobodu u kojoj sve uopšte biva kao takvo, čovek spoznaje Tvorca u čijoj slobodnoj volji biće uopšte može da postoji. U tako osvešćenom čoveku Bog je svest o slobodi svega da bude ono što jeste, svest da je ta sloboda jedini Tvorac svega što postoji na bilo koji način, a najpre svesti o samom postojanju. Sânkhya ovu slobodu, zahvaljujući kojoj sve uopšte i može da bude, naziva puruša, a svest o njoj buddhi, koja je najviša kategorija prirode (prakrti). Sânkhya nam, pored toga, ukazuje da su čovek i priroda sačinjeni od više dimenzija, pa se otuda i spoznaja njihovog smisla, tj. religioznost, izražava na raznolik način. Zato postoji mnoštvo religijskih iskustava. Ovo mnoštvo religioznosti je odraz prirodnog uslovljavanja - nijedno nije 'najviša istina' samo po sebi - pa otuda i sukobi među njima. Predočavanjem ovakvog prirodnog stanja sânkhya nas navodi na toleranciju prema svim verskim razlikama i okretanje prema autentičnoj duhovnosti. Religije imaju dve funkcije: obrazovanje i prinudu. Obrazovna strana svakog religijskog sistema uči nesvesne ljude šta je ispravno činiti. Prinudna funkcija je kontrola ljudi putem nametanja mentalnog obrasca (žrtve i straha). Ona se postiže tako što se edukativna proširuje i pojačava do nepotrebnih detalja i pokriva svaki aspekt ljudskog života, od jelovnika i garderobe do kosmogonije. Oni koji stvaraju religije su često zloupotrebljavali edukativnu funkciju i pretvarali je u funkciju kontrole uma. To je odlika judeo-hrišćanstva (u koji spada i islam) i svih paganskih kultova i tradicija. Rani budizam je nastao na sasvim drugoj osnovi i ne spada u ovaj obrazac, već predstavlja poriv za oslobođenjem od svake kontrole uma. Kao takav on spada u jedinu autentičnu religiju koja ima samo obrazovnu funkciju. Takva je bila izvorna funkcija religije. Njena upotreba za kontrolu uma nametnuta je kasnije (videćemo ko i kako je to nametnuo u poglavlju Neorganska bića). *** Moramo ovde naglasiti da je i prinudna funkcija religije potrebna isto kao i obrazovna, jer ljudi su u toj meri nesvesni da samo obrazovanje nije dovoljno, potrebna je i prinuda da bi se naterali da se osveste. U ovome je jedna on ključnih činjenica ljudskog razvoja: svest je kvalitet ličnosti, njene celovitosti i volje, tj. moći delanja. Svest ne može biti spolja data kao poklon jer ona je već prisutna kao izvor bića, već je čovek mora sam kristalisati u celovitoj ličnosti. Na tu kristalizaciju ljudsko biće mora biti spolja naterano putem raznih pritisaka i prinuda. Čovek mora biti nateran da se oslobodi jer će samo tako sâm biti istinski slobodan, ako ga neko drugi oslobodi neće moći objektivno da prepozna svoje stanje i da razlikuje svesnost od nesvesnog ropstva, ostaće nesvestan i bez moći da dela svojom voljom. Ali će zato od svojeg oslobođenja da napravi mit ili kakav religijski ritual. *** U skladu sa istorijskom mladošću ondašnjeg čovečanstva, 'više sile' koje su stvarale religije (u poglavlju o Neorganskim bićima videćemo koje su to sile) ideju Boga nisu mogle izraziti drugačije nego mitotvoračkim rečnikom arhaičnog uma koji naglašava roditeljski 26

autoritet Boga kao „oca na nebu” i neophodnost kolektivnog kultivisanja. (Iz psiholoških istraživanja je poznato da deca Boga zamišljaju isključivo u antropomorfnom obliku.) U ranijim vremenima individualnost se surovije kažnjavala nego sada. Osnovna odlika svake nesvesnosti, pa tako i one arhaičnog čovečanstva, jeste projektovanje sadržaja izvan. Tako je, usled nesvesnosti samog bića (egzistencije) smisao njegovog bivstvovanja radi očuvanja snažno projektovan van, u autoritet vrhovnog bića, Boga, u sveti prostor (hram) i sveto vreme (božje stvaranje sveta). U skladu s tim i kontaktiranje s božanskim moralo je biti vanjskog karaktera, kroz liturgijsko ili ritualno-magijsko ponašanje. U skladu sa svojim vremenom, takav način kontaktiranja bio je ispravan i svakako delotvoran. On je nesvesnim ljudima i danas od koristi, bar kao uteha. Ali, povezivanje sa ishodom bivstvovanja, sa smislom, mora vremenom sazrevati, ne sme se mehanički ponavljati, jer se time uništava, i u tom dozrevanju svest i samospoznaja moraju imati sve veću i veću ulogu, bez posredovanja mita i simbola. Štaviše, uloga mita bi trebalo vremenom da opada ustupajući mesto ličnoj zrelosti i neposrednoj spoznaji. Ta se zrelost ogleda u spoznaji da je sopstvenost bića jednaka po važnosti sa spoljašnjim manifestacijama i da među njima nema bitnih razlika, da su smisao i pojava kao dve strane istog novčića, da nikakva spoljašnja manifestacija (ritual, Bog) ne mogu nadoknaditi sopstvenost čovekovog bivstvovanja. Božanski izvor bića ne može biti spoznat izvan njega samog, to je moguće samo u biću koje je postalo svesno sebe kao ličnosti. Svrha mita i ritualno-magijske prakse jeste jedino da očuva određene ideje kroz vreme, za buduće generacije, a ne da budu istine sami po sebi. Zato, da bi čovek spoznao bezvremeno ili večno u sebi, a ništa se ne može spoznati izvan sebe, mora da napusti mitotvoračku funkciju uma koja ga porobljava u vremenu. Sânkhya ukazuje na činjenicu da bivstvovanja (sveta) ne bi ni bilo bez slobode (Boga) koja ga omogućava u svakom trenutku, i da se ova sloboda najkonkretnije ispoljava kroz kristalizovanu čovekovu samosvest (buddhi) i slobodnu ličnost (aham-kâra). Sânkhya, dakle, nudi najčistije prefinjenje smisla ili ishoda bivstvovanja, kojeg uzalud imenujemo božjim ako ga sami ne spoznajemo, i koga još uzaludnije smeštamo „na početak” i iščekujemo „na kraju” vremena ako nismo svesni da sada sve uopšte i postoji zahvaljujući njegovoj imanentnoj sveprisutnosti. Suština svake religioznosti je svest o uslovljenosti vidljivog bića i života nevidljivom višom silom. Nigde drugde ova suština nije tako jasno izražena kao u sânkhyi kroz razlikovanje prakrti - kao totaliteta svega bivstvujućeg, vidljivog i nevidljivog - od puruše, Duha neuslovljenosti koji omogućava svemu da uopšte bude. Do smisla religioznosti, odnosno samog postojanja, dolazi se na dva načina: predajom (najvišem smislu koji je projektovan spolja, kao Bog), i samospoznajom (istog smisla postojanja u sebi, u samom bivstvovanju). Ova dva načina zavise od činjenice da li je čovekov um usred nezrelosti spontano okrenut van, ili je kultivisanjem okrenut ka sebi, ka neposrednom životu kakav jeste ovde i sada. Prvi način, koji uglavnom zastupa judeo-hrišćanska tradicija, ali i niži, svetovni oblici drugih religija (u svoja prva tri nivoa - videti o tome u poglavlju Sedam stanja), može biti samo uvod u odlučujući drugi način, koji jedini može da razotkrije smisao bivstvovanja uopšte, u čovekovoj ličnosti. Kako postojanje jedino kroz ličnost može doći svome autentičnom ishodu, i nigde drugde, drugi put, put samospoznaje, predstavlja jedinu autentičnu religioznost, jer samo on dovodi do osvešćenja bivstvovanja. Prvi ga prihvata onakvog kakvo je dato od strane nekog verskog autoriteta, a ne kakvo ono sámo jeste. Kako suština bića ne može biti izvan njega samog, jer je samo veštačkim stvarima potreban Tvorac izvan, i zato što je biće jedno u svemu, put samospoznaje jedini je put ka 27

živoj stvarnosti. Svako njeno projektovanje van, u vidu Boga, u najboljem slučaju samo je priprema za samospoznaju, priprema kroz objektivaciju koja je karakteristična za neosvešćeni um prosečnih ljudi. Otuda je za njih takva projekcija krajnjeg ishoda postojanja u Boga opravdana i prirodna potreba, pa je tako treba i razumeti - kao jednu od prirodnih potreba, odnosno prirodnih funkcija, a ne kao težnju ka transcendenciji, tj. autentičnoj duhovnosti. Ona daje neophodnu ravnotežu psihološkoj potrebi ljudi za smislom - ali, da bi se smisao i spoznao, čovek se mora okrenuti ka svojoj Sopstvenosti. Putevi predaje (bhakti marga) i samospoznaje (đnana marga) nastaju iz činjenice da se univerzum može doživeti na dva načina: kao apstraktan zakon (dharma, logos) i kao živo, jedinstveno i svesno biće (Bog). Oba su istinita. Ovaj drugi način je uzrok da se Bog vidi u svemu, i sve kao izraz njegove svesti. Logika predaje zasniva se na sledećoj činjenici: ako je univerzum (celina, Bog) mogao da stvori nas kao svesna bića, tada mora da je on daleko svesniji od nas, i stoga se treba bezrezervno i s poverenjem predati njegovoj volji. Takođe on iz istog razloga može, čak i lakše nego što je nas stvorio, da se inkarnira ili otelotvori kao individua (avatar, Rama, Krišna, Babađi) ili Božiji Sin (Isus), što treba takođe iz istog razloga bezrezervno prihvatiti. Takve individue dokazuju da su zaista božanske time što ljude uče samospoznaji ili osnovnim principima ispravnog ponašanja, kojih čovek sam nije svestan. Verska predaja božanskom svojstvena je većini ljudi, jer je lakša i ne zahteva veći napor duhovne prakse. Njima je um spontano okrenut van, jer oni još uvek zavise od čulnih iskustava, nemaju svoje Ja u potpunosti i nisu dovoljno zreli da svesno kontrolišu svoj um, otkriju njegov izvor i nadiđu njegov uticaj. Nije im poznato da je to uopšte moguće. Okrenutost uma van je prirodna činjenica i nužnost zbog potrebe reakcije na opasnost i obezbeđivanja opstanka. S tim se prosečan čovek rađa i umire. To smo nasledili od nižih oblika života. Ona je izraz nesvesnosti i prirodne uslovljenosti, ma kako nam davala privid superiornosti i ’svesti’. Sa takvim intelektom naš položaj u bivstvovanju nije ništa bolji, čak nam pomaže da budemo destruktivniji. Jedino je okretanje uma ka sopstvenom izvoru, zajedno sa nadilaženjem spontane reakcije u mislima, rečima i delima, istinski duhovan čin. Na tome počiva logika puta samospoznaje. Prema tome, suština religijskih sistema, jeste, ili bi bar trebalo da bude, čovekovo vaspitanje - koje u svom krajnjem i najvišem vidu dovodi do suočavanja čoveka sa smislom samog bivstvovanja, sa samim bićem, kako bi mu život bio autentičan. Dakle, da učini čoveka svesnim samog postojanja. U kojoj meri je on toga nesvestan, pokazuje način njegovog življenja od kojeg stradaju i on i sama priroda, a takođe i njegovo suludo ubeđenje da je već svestan. To suočavanje najradikalnije sprovodi sânkhya. Za razliku od religijskih sistema, ona to čini neposredno, bez mitotvoračkih kompromisa. Pretvaranje religijskog iskustva u (nacionalnu) tradiciju je najniži oblik življenja tog iskustva. To je onda folklor, a ne duhovnost. Mnogi 'religiozni' ljudi danas poistovećuju nacionalnu mitologiju, magijski ritualizam i folklor s religijom kojoj po rođenju pripadaju. Tradicija je uvek imitacija i kao takva predstavlja najniži nivo iskustva bivstvovanja. Ona je prirodan način regulisanja ponašanja nesvesnog čoveka, stavlja mu do znanja da je određeno ponašanje, verovanje pa i oblačenje, provereno vekovnim iskustvom i stoga osigurano od grešaka. Stalno ponavljanje takvog modela stvara naviku i obrazac po kome čovek dolazi do svog identiteta u svetu i društvu. Sve tradicije (verske i društvene) postoje u onoj meri u kojoj čovek nema identitet o sebi u samom sebi, svome Sopstvu, u čistom bivstvu koje jeste. Čovek sebe ne zna kao jedinstvenu ličnost u univerzumu sve dok mu je um spontano okrenut van i opčinjen objektima. Zato do nejasne svesti o svom postojanju dolazi posreds28

tvom vanjskih kalupa stvorenih tradicijom, a to su pre svega jezik i verovanja, zatim teritorija, pleme, nacija, sve do tradicionalne odeće. Koliko su ljudi manje integrisani kao individue i celovite ličnosti, toliko su više identifikovani sa nacijom, plemenom i tradicijom. Koliko manje imaju sebe, toliko im je više potrebna spoljašnja identifikacija po nekom tradicijskom obrascu. Koliko manje vide sebe kao ljudska bića, podobna Duhu koji sve daje, toliko se više međusobno tuku zbog razlika u veri i tradiciji. Duhovna evolucija se kreće ka čovekovoj sve neposrednijoj samospoznaji, ka oslobađanju od kalupa tradicijskog uslovljavanja. Sve ovo možemo razumeti u skladu sa učenjem sânkhye. Prakrti je osnova za evoluciju svih oblika, pa i ljudskog društva. Ono se kretalo od čopora i plemena do naroda i nacija. Da bi sve ove grupacije bile kultivisane i kontrolisane bila je neophodna neka ideologija, odnosno bio je neophodno da im se nametne neki mentalni obrazac po kome će živeti i verovati. Tome su služile religije, kultovi i sva verovanja. Time je čovek bio uslovljavan spoljašnjim uticajima. Time je i danas u potpunosti uslovljen. Da bi se probudio i došao do svoje autentičnosti potrebno je sticanje nezavisnosti od svih spoljašnjih uticaja, a to znači okretanje ka sebi. U tome je značaj puruše kao Duha koji sve omogućava i ujedno čovekove suštine. To je ono što tek treba da se dogodi: da čovek svoju autentičnost i svoj identitet nađe u sebi i u Duhu koji sve omogućava i da po njemu bude svestan i ispravan u svakom pogledu, a ne u folkloru svoga čopora, plemena, nacije, niti po autoritetu i komandama nekih mentalnih obrazaca koji su mu nametnuti preko neke religije ili propagande. Stoga, sve religije pripadaju prakrti (zato su one nasledne), a sva autentična duhovnost nastaje u čovekovoj ličnosti kao oličenju puruše (zato je ona individualna i čin svesne volje). Na osnovu svega rečenog razlikujemo dva oblika religioznosti. Prvi predstavlja način s kojim superiorna bića iz viših dimenzija prirode kultivišu nesvesne ljude. Putem zapovesti, zakona i tabua, obećavajući nagrade i preteći kaznama ona nesvesne ljude uče da ispravno žive. Drugi oblik se samo uslovno može nazvati 'religioznost' i on je težnja duhovno zrelih i u dovoljnoj meri svesnih ljudi za transcendencijom, za predanošću Duhu koji sve omogućava (božanskom). Prvi oblik je masovno prisutan kroz svetovne religijske institucije (crkve), dok je drugi znatno ređi i zastupljen je kod nekih nezavisnih ličnosti, i u ezoteričnim krugovima, tajnog ili polutajnog karaktera. Kada se bivstvovanje osvesti kakvo jeste, nestaje objektivistički i otuđeni svet čvrstih, materijalnih objekata kakav je poznat nesvesnim ljudima, i pokazuje se kao beskrajna, u svemu jedinstvena energija koja je svesna sebe kroz oblikovanje, i koja je blaženstvo sama po sebi. Tada se smisao svakog bića vidi kao svetlosna energija koja ga prožima i obasjava u blaženstvu i slobodi od smrtnog vremena i prostora. Kada se biće osvesti postaje blaženo i ostvareno u smislu. Nesvesno bivstvovanje uvek je destruktivno, isprazno i bolno. Ono je takvo u iskustvu većine prosečnih ljudi. Otuda toliko sukoba među različitim religijama i kulturama koje zastupaju gore spomenuti prvi vid religioznosti, kroz projekciju u ovog ili onog Boga, iako bi trebalo da je Bog, ako je zaista tvorac svega, stvorio sámo biće (čovekovo), a ne vernika ove ili one religije. Te podele su delo mnogo nižih sila prirodnog uslovljavanja. Ishod svekolike energije postojanja je u čistoj svesti koja se kristališe jedino kao čovekova suština ili Sopstvenost. Nikako drugačije. Stoga je čovekova suština ujedno i suština kosmosa, čije ispoljavanje zato zavisi od zrelosti čovekove svesti i njegovog odnosa prema samome sebi. Odgovor sânkhye svakoj religiji jeste da nikakav Bog, koji je personifikacija najviše stvarnosti, ne može dati zrelost i svest o stvarnosti čoveku dok je on sam u sebi ne spozna svojom zrelošću i ličnim učestvovanjem u njoj. Stvarnost mu ne može biti spolja nametnuta 29

nikakvim božijim zapovestima, jer ona nije različita od čovekove lične zrelosti. Objektivizacija stvarnosti u Boga poništava smisao čovekove ličnosti. Čovek ne može da primi stvarnost, ma kako ona bila božanstvena, može samo lično da bude to što ona jeste. Dok se to ne dogodi Bog, ili najviša stvarnost, ostaće bezlični. Ako bi duhovnost sânkhye iskazali religijskim rečnikom, onda bismo morali reći da Bog nikada nije stvorio svet nego je ostao Onaj koji jeste, da je On jedina stvarnost i da ničega nema osim Njega. Da mi uopšte ne postojimo, da samo Bog postoji kao sve što biva. Predstava o našoj individualnosti, o stvaranju sveta, tj. objektivizacija prostora i vremena, samo su naš san. Zato buđenjem spoznajemo da smo sâm Bog. (Jovan, 10: 30, 34) Razlika između sânkhye i svake institucionalne religije je takođe i u sledećem: religije se bave samo svesnim delom čovekovog bića, njegovim egom, a sânkhya celim bićem u svim dimenzijama. Institucionalne religije se obraćaju samo svesnom delu ličnosti, javnom mnjenju, čovekovom egu, raznim moralnim poukama, zapovestima i strahom od kazni. One se zasnivaju na verovanju, na intelektualnom znanju koje se stiče sakupljanjem informacija i razmišljanjem. Kao što znamo, verovanje je psihološka funkcija koja je izuzetno podložna manipulacijama i zloupotrebama, tako da su vrlo česti i patološki oblici verovanja koji vode destrukciji. Svaka vera se zasniva na egu, i otuda je subjektivna. Zato su oduvek postojali sukobi između raznih vera. Svesni, egoički deo ličnosti je najmanji deo čovekovog bića, kao vrh ledenog brega; mnogo veći deo čovekovog bivstvovanja ostaje nesvestan, ispunjen svakojakim sadržajima (vasana, samskara) i njihova energija je mnogo jača od volje površnog i nepostojanog ega. Zato on nije sposoban da savlada podsvesne sadržaje i pročisti biće od njihovog vezujućeg uticaja. To se ne može izvesti nikakvim verovanjem, moralom, nagovaranjem, obećanjima, dogmama ni zapovestima. Da bi se to učinilo potrebna je disciplina i praksa koja je najdetaljnije opisana u Patanjđalijevim Yoga-sűtrâma, a kojoj je sânkhya teorijska podloga (knjiga se može naći na www.ivantic.net). Sânkhya se zasniva na drugoj vrsti znanja, na onom koje se stiče disciplinom, praksom osvešćenja i transformacijom celog bića - fizičkog, emocionalnog i mentalnog. Jedino se disciplinom i praksom meditacije dolazi do čiste ili transcendentalne svesti, a to znači do izvora (svesnog i nesvesnog) uma. Jedino tada čovek deluje ispravno (bez ikakvih moralnih obrazaca) i jedino tada može da deluje svojim umom. Uvek je dotle um delovao čovekom. Filosofi, vernici, umetnici, kao i svi prosečni ljudi, bave se uvek sadržajima uma i uslovljeni su podsvesnim tendencijama - tačnije, sadržaji uma bave se njima. Jedino se meditant bavi sámim umom kao takvim i slobodan je od njegovog (svesnog i podsvesnog) uticaja. Neki vidovi prakse za pročišćenje bića i iskustvo transcendencije nalaze se u ezoteričnim oblastima svih religija (o tome videti u poglavlju Sedam nivoa religioznosti), u monaškim redovima, ali oni nigde nisu tako pročišćeni od uslovljenosti intelektualnog znanja, od svetovnog, egoičkog iskustva, od simbola, mitologije i javnog mnjenja, kao u sânkhyi, jogi i budizmu. Samo u njima praksa osvešćenja zahvata celo biće u svim dimenzijama. Videćemo da pored toga sânkhya uči toleranciji, jer u prakrti sve ima svoje mesto, poredak i razlog postojanja, od najgrubljeg svetovnog stanja, do najfinijeg duhovnog iskustva. Stoga se sânkhya razlikuje od institucionalnih religija po tome što ne nameće spolja etičke, moralne i dogmatske obrasce ispravnog postupanja koje treba imitirati – neuspešnost takvih pokušaja očigledna je tokom cele istorije - nego ukazuje da kada čovek svesno dođe do svoje suštine, do Duha koji sve omogućava, onda je usklađen sa njim i sam od sebe dela uvek ispravno. Dakle, razlika između sânkhye i institucionalnih religija i svih (njihovih) sekti je u tome što sânkhya upućuje na samospoznaju i transcendenciju svakog psihomentalnog uslov30

ljavanja, dok religijske institucije i sekte upravo postoje zahvaljujući psihološkim uslovljavanjima koja se nazivaju određenom verom. Međutim, iz ovoga ne treba izvesti zaključak da su verske institucije nešto negativno; one su bile, pre pojave opšteg obrazovanja i (post)modernog doba, jedini način da se nesvesni ljudi kolektivno kultivišu, i kao takve su neophodne. Sa boljim obrazovanjem i većom svesnošću individua kao ličnosti, one će biti sve manje potrebne u starom obliku. Prirodno determinisan način postojanja, sa umom okrenutim van, od sebe ka objektima (svetovnim i religijskim), dozvoljava prisustvo svesti samo u elementarnom obliku, koliko je dovoljno za rad, reprodukciju i održanje vrste. S time je interes prirode zadovoljen. Da bi čovek došao do duhovne suštine, mora da nadiđe (transcendira) ovaj interes i obezbedi potpuno prisustvo svesti u bivstvovanju. To se postiže jedino gvozdenom disciplinom, naporom i praksom koja se zasniva na transcendenciji samog uma, kao najfinijeg aspekta prirodnog zbivanja. Ostalo što treba znati o institucionalnoj religioznosti je sledeće. Pored fizioloških potreba ljudi poseduju jednako snažnu potrebu i za duhovnim smislom. Tu potrebu na kolektivnom planu ispunjavaju institucionalne religije, crkve. Ključni elementi života, kao što su rođenje, venčanje, smrt, datumi od istorijskog značaja za naciju (verski praznici) moraju da se povežu sa višim, kosmičkim aspektom, da im se dâ duhovni smisao. Taj posao obavljaju verske institucije kroz simbolične obrede i rituale, jer simbolična i ritualna imitacija su jedini način da se na kolektivnom planu zadovolji privid duhovnog ispunjenja. U piramidalnoj strukturi društva, njenu donju, najširu osnovu, tj. najveći procenat ljudi čine oni koji ne mogu neposredno i lično da spoznaju duhovne istine, već njihove duhovne potrebe mogu biti zadovoljene samo na simboličan način obredom i kolektivnom imitacijom. Crkve zadovoljavaju te potrebe, one se u potpunosti sastoje od simbola i rituala. Stoga su crkve institucije društveno-političkog karaktera, a ne duhovnog. Crkva je servis za usluge građanima i za njihovu manipulaciju, a ne duhovna institucija. Kao takav servis ona je vrlo značajna i potrebna; ogroman broj ljudi ima koristi od nje, ako ni za šta drugo, ono bar zbog inspiracije ka duhovnosti, održavanje vere i podsećanja na etiku. Istinsko duhovno ostvarenje moguće je samo kao lično iskustvo, nikada kolektivno. Otuda proističu sve zablude oko tumačenja duhovnih istina, jer su se one povezivale sa crkvom koja sa njima nema ništa. Crkva samo koristi pojmove koji se odnose na duhovnost, koristi ih isključivo na ritualno simboličan način, a nikada suštinski, i otuda zabluda da se ona bavi samom duhovnošću. Dokaz tome su svi verski ratovi iza kojih su uvek stajale institucionalne crkve, ako ne rečima, onda uvek delima. Snažne individue, koje su dolazile do ličnog duhovnog iskustva, uvek su bivale u sukobu sa crkvom. Crkve su oduvek proganjale one koji su se povezivali sa istinskom duhovnošću (gnostici, Majstor Ekhart, Jakob Beme...). S druge strane, one su oduvek bile povezane sa vladarima i kolektivnim interesima. Iako u okviru crkve postoji pored egzoteričnog i ezoteričan aspekt izražavanja duhovnosti (monaštvo), ono je kontrolisano i dozvoljava se samo kao privid i imitacija. Ni tu nije dozvoljena nezavisnost duhovne spoznaje i njeno lično ispoljavanje - a ona se uvek lično ispoljava, tj. samo kroz nezavisnu ličnost. Institucionalne religije (crkve) postoje u onoj meri u kojoj su ljudi nesvesni, i u toj meri su one potrebne za kultivisanje ljudi očuvanjem tradicije, ali ne tako što će ih učiniti svesnijim, već dovoljno obuzdanim i kontrolisanim. Zato se religije i sastoje uglavnom od zakona i zabrana. Tradicija ne menja ljude, već ih održava ukalupljenim. Institucionalna crkva kao tradicija je protivmera nesvesnoj razuzdanosti čovekovoj, i samo zato je dobra. Ona uvek postaje zlo onda kada se prikazuje kao 'duhovnost' - jer se onda kolektivnim i 31

nacionalnim interesima, koji sačinjavaju crkvu, pridaje duhovni značaj, što je apsurd koji uvek vodi u nasilje i genocid. Sve religije (osim ranog budizma), a posebno judeo-hrišćanske, služe vladarima za kontrolu i manipulaciju ljudima. Ali od tog zla jedino je veće zlo da čovek koji je nesvestan bude pušten da radi šta hoće. Na taj način, indirektno, vladari pomažu nesvesnom čoveku ne toliko da postane svestan, koliko da ne ide u štetu. Duhovnost počinje tamo gde počinje ličnost. Ispravnost i spoznaja smisla postojanja nikada ne može biti čoveku spolja data, čak ni od Boga. Čovek ih postiže sam u sebi tek kada duhovnom praksom nadiđe (transcendira) prirodnu uslovljenost (prakrti). Tek tada on vidi ono što jeste, i po prvi put počinje zaista da postoji kao čovek. Dotle je postojao kao i ostala prirodno uslovljena i, stoga, nesvesna bića i pojave. Stoga je dotle i morao da bude objekat prirodne razmene energije, da bude iskorišćavan zbog energije od strane 'viših sila'. Tek kada počne da postoji on može da dela ispravno i da razlikuje dobro od zla neposredno, sam od sebe, a ne slepim slušanjem autoriteta ('božijih zapovesti'), traženjem zasluga ili strahom od kazne. Bez iskustva transcendencije čovek je uvek ili destruktivan, ili je rob verskog i društvenog autoriteta koji mu zapovestima i zakonima nameću moral i kakvutakvu kontrolu u ponašanju. Samo kada dopre do svog središta i uskladi se sa Duhom u sebi, onim koji sve omogućava, čovek je sam od sebe ispravan i dobar uvek i u svemu, jer tada dela iz ljubavi koja sve daje i to je jedino merilo da je zaista autentičan. Nema drugog merila čovekove autentičnosti do ljubavi koja sve omogućava, jer ona je jedini izraz Duha koji sve omogućava. Nikakva spoljašnja prinuda, moralna ni etička imitacija ne mogu čoveka učiniti dobrim i ispravnim. U klasičnim tekstovima sânkhye, u Sânkhya-sűtrâma (III - 56, 57) i u Yoga-sűtrâma (I - 23, 24) jasno se tvrdi da najuzvišenije biće, Bog (Išvara) nije niko drugi do puruša koji se individualno manifestuje i kao takav predstavlja ideal jogina. 4. Alhemija prirode i savremenost sânkhye Sânkhya svoju duhovnu univerzalnost i temeljnost potvrđuje na dvojak način: polarizacijom puruše i prakrti, i u isticanju teleologije prakrti, njenom preobražavanju i usavršavanju, kako bi oslobodila prisustvo Duha. Prvu činjenicu smo sagledali kao ontološku diferenciju i uslov za svest, kao razlog zbog kojeg se čovekova duhovnost zasniva na inicijaciji u kojoj se bivstvovanje određeno prirodom i vremenom nadilazi iskustvom „smrti” njenog uobičajenog zbivanja, i u duhovnom vaskrsenju započinje nov ontološki status koji odgovara čovekovoj autentičnosti. Ovakva drama mističkih inicijacija prisutna je kod svih starih naroda u veoma sličnom obliku, kao osnovna poluga njihove kulturne evolucije, ali je kod njih smisao vaskrsenja ponavljan mehanički i nesvesno. Rituali inicijacije kod 'primitivnih' plemena takođe su često služili kao tortura s kojom se um programira prema obrascu plemena. Inicijacija u novi život je redukovana na jedan univerzalno važeći model pojavom Isusa Hrista i njegovim vaskrsenjem. Hrist je duhovni ishod bivstvovanja učinio svesnim i time dostupnim. Smisao inicijacije u kojoj čovekov Duh svesno nadilazi uslovljavajuću nesvesnost prirode je, međutim, najčistije i najkulturnije (bez prolivanja krvi i semitske agresivnosti) predstavljen u sânkhyi razlikovanjem puruše (Duha u čoveku) i prakrti (prirode). 32

Ono što je savremena filosofija na Zapadu prepoznala kao ontološku diferenciju isto je ono što je religioznost prepoznala kao smisao mističke smrti i vaskrsenja. Na Istoku je ista suština čovekovog bića prepoznavana kroz arhajske tehnike asketskog pročišćenja (tapas), čiji smisao je svoju kristalizaciju pripremao u đainskom razlikovanju duše (đive) od materije i karme, da bi je u punom sjaju dobio kao probuđenje (buddhi) u budizmu ili razlikovanju puruše i prakrti u sânkhyi i jogi. Nešto kasnije i umerenije razlikovanje, sa više kompromisnih rešenja, javlja se u advaita vedanti koja prirodno proglašava iluzijom (maya) a čovekovu duhovnu suštinu (atman) za ono najviše i božansko (brahman). Dodajmo još i to da je na Zapadu o umiranju i duhovnom rođenju nadahnuto govorio Sokrat. Gotovo cela Platonova filosofija sastoji se upravo iz dokazivanja ove nužnosti i rasvetljavanja svih njenih aspekata. Sve pomenute tradicije zasnivaju se na istom razlikovanju svetog (duhovnog) i profanog (prirodnog), odnosno na ideji transcendencije. Sva razlika među njima je u razmeri i radikalnosti s kojom naglašavaju duhovno na različitim dimenzijama - od kojih se i sastoji ljudska priroda. Dodajmo ovde uzgred još i to da su Buda i Hrist obavili isti čin, ali na različitim dimenzijama i razmerama: Buda je transcendenciju, odnosno probuđenje inicirao kao lično iskustvo, dok je Isusovo delovanje bilo magijski čin inicijacije kojim je istorijski razvoj celog čovečanstva iniciran ka Duhu. Zato on nije ostavio sistematski razrađeno učenje, već svoj lik kao primer, tj. kao „magnetski centar” ili tačku privlačenja. On je tačka u kojoj se vreme nesvesnog prirodnog obnavljanja prelama u razvoj i evoluciju ka Duhu. Budina razmera je unutarnji put duhovnog pročišćenja, za koju je inače zadužena duhovnost Istoka, a Isusova je put vanjske transformacije prirode (prakrti) ka Duhu putem tehnike, ekonomije i razvoja materijalne kulture življenja celog ljudskog društva, zašta je zadužen Zapad preko judeo-hrišćanstva. Tehnika je zapravo profinjenje prakrti s kojom ona kroz ljudsku delatnost postaje kompletno saobrazna nameri Duha. Zahvaljujući svojoj ontološkoj preciznosti u iznošenju svih kategorija prirode, preciznosti koja po svojoj praktičnosti nadilazi druge duhovne tradicije, sânkhya predstavlja univerzalni model objektivnog postavljanja problema bivstvovanja uopšte, model koji se uvek potvrđuje u individualnoj spoznaji i ostaje nezavisan od svih istorijskih i društvenih okolnosti koje uslovljavaju ličnost. Svojom preciznošću u razumevanju svih kategorija, sânkhya izbegava sudbinu svih tradicija koje su imale slične ambicije za spoznaju božanskog (duhovnog, svetog) i nadilaženje prirodnog. Znanje je oduvek bilo jedino rešenje koje se stiče pažljivim i neposrednim uočavanjem - a to je i smisao reči sânkhya. To nije znanje koje bi se moglo preuzeti kao tradicija koju treba održavati i ponavljati. Ostvarenje duhovnosti je kulturan čin nadilaženja vremena i prostora, to je čin u kome se priroda sažima u svom ishodu ovde i sada, kroz jedinstvenu ličnost, i zato se on ne može dalje prenositi njenim tradicionalnim tokovima, pa ni mentalnim. Za afirmaciju tog čina neophodno je prisustvo probuđenog Čoveka (puruša). Govoreći o sažimanju prirode u svom ishodu približili smo se drugoj osnovi koja Sânkhyu čini univerzalnim modelom duhovnosti, a to je teleologija prirode. Pored razlikovanja puruše i prakrti, osnovna pretpostavka sânkhye jeste da priroda nije besmislena, već da se evolutivno preobražava u svrhu omogućavanja duhovnosti na pojedinim pogodnim mestima, a to je dovoljno integrisana čovekova ličnost. „Priroda je sazdana tako da od najvišeg uma pa do poslednje čestice posluži oslobođenju Duha. Poduhvat je prirode zbog tuđe svrhe kao da je njena vlastita.” „Nesvesno, kao što nastaje mleko za ishranu teleta, preobražava se i priroda u svrhu slobode čoveka.” (Sânkhya-kârikâ, 56, 57) Prema tome, priroda je 33

u suštini afirmativna, jer sva služi oslobođenju, ali se to najviše ispoljava u njenim najvišim kategorijama, u svesti (buddhi) i ličnosti čovekovoj (aham-kâra). Samo se tu događa preobražaj prirodnog u duhovno. Na taj način polarizacija puruše i prakrti ukazuje na odgovornost Duha (čoveka) prema bivstvovanju (prirodi), da je duhovnost izraz pune afirmacije prirode, ostvarenje njenog ishoda, a ne njeno negiranje i odbacivanje. Kada se govori o duhovnoj pobedi nad prirodom misli se na afirmativno ubrzavanje njenog zbivanja ka ishodu, i na sužavanje područja obnavljanja njenog uslovljavanja. Priroda se tako, kroz čovekovo oslobođenje, spasava od sopstvene muke. Važno je, međutim, uočiti da nije cela priroda u svim svojim prostorno-vremenskim oblicima ispoljavanja podjednako evolutivna i afirmativna. Njena struktura je piramidalna. U svom najvećem delu ona je evolutivna samo u meri neophodnoj za biološki opstanak i na tom se nivou uspešno održava (kroz ravnotežu grabljivaca i žrtvi). Područje njenog služenja Duhu je suženo samo na individualnu ličnost (aham-kâra) i svest (buddhi). Tu funkciju prirode, da posluži oslobođenju Duha, može, prema tome, ostvariti samo svestan čovek u svojoj ličnosti - i to uz tešku borbu sa mnogo većim delom (svoje) prirode koja nema takvih interesa. Takva je borba za duhovni rast proces individuacije jer, shodno prirodi kojoj služe, većina ljudi nema duhovnih sklonosti, njihov kolektivizam uvek je usmeren protiv individuacije i svesti. Ljudi iz mase ne mogu biti oslobođeni robovanju interesima prirodnog opstanka, jer mu služe kao ostala živa bića, kao biljke i životinje. Organski život prirode bi propao kada bi sva živa bića postala svesna, jer prosvetljeno biće je nezavisno od organskog života. Ali u ekonomiji prirodnog opstanka svejedno je da li je u mnoštvu životnih oblika prisutna jedna individua više ili manje (zato bića tako lako ginu u prirodnim stihijama kao što su verski ratovi, lični sukobi, zemljotresi i dr.) odnosno, da li je neko postao svestan ili nije. Priroda ima obezbeđenu većinu koja joj služi i u tome je šansa čoveka da individualnim radom na sebi umakne ropstvu prirodnog uslovljavanja koje se sprovodi kroz kolektivizam.8 Naglašavanjem teleologije sânkhya manifestuje drevno iskustvo metalurga da supstancije prirode, njeni minerali i metali, u utrobi Zemlje-Majke rastu kao embrioni i preobražavaju se ka sve većem savršenstvu tokom vremena. Njihovo savršeno stanje predstavljalo je zlato. Ovo iskustvo opšteg dozrevanja prirodnog rasta poslužilo je alhemičarima Istoka i Zapada da razviju sistem duhovnog dozrevanja s kojim ubrzavaju takav proces prirode u čovekovom biću. Ono za šta je njoj potrebno dugo vremena, čovek svojom duhovnom evo8

Poslužićemo se ovde rečima Osha iz knjige „Psihologija ezoteričnog” (The psychology of the esoteric): „Automatski proces evolucije prirode završava se sa čovekom. On je poslednji proizvod nesvesne evolucije. Sa čovekom započinje svesna evolucija... Nesvesna evolucija je mehanička i prirodna... zahvaljujući njoj razvija se svesnost (prema shemi kategorija to je evolucija do manasa - nap. prir.). Međutim, u trenutku kada se svesnost pojavi, zaustavlja se nesvesna evolucija, jer je ispunila svoju svrhu. Čovek je postao potencijalno svestan. Sada priroda više ne može da učini ništa... na čoveku je da se odluči slobodno hoće li da se razvija dalje ili neće. Nesvesna evolucija prirode (do manasa) je kolektivna pojava, ali u trenutku kada evolucija postane svesna ona postaje individualna. Nikakva kolektivna, automatska evolucija ne ide dalje od stvaranja ljudske vrste. Od tog trenutka evolucija postaje individualni proces. Svesnost (manas) vodi u individualnost (aham-kâra). Nema individualnosti dok se ne razvije svesnost.” Kolektivna evolucija, koja se zasniva na čovekovom radu i biološkom opstanku, determinisana je prirodnim zakonima, političkim i verskim institucijama. Zato ona izaziva osećaj sigurnosti i ispunjenja kod neprosvećenih ljudi, nagoni ih na masovne pokrete i delovanja u okvirima raznih zajednica. U prirodi je apsolutno sve predviđeno i spontano, što nesvesnim bićima daje bezazlenost. Lična evolucija je neizvesna, uvek nova i neposredna, najdublje se tiče svakog čoveka posebno. Zato je njen početak uvek propraćen dubokom krizom. Svaka individua mora da nadiđe kolektivizam da bi postala ličnost (aham-kâra), da bi razvila puni potencijal svesti u sebi i postala slobodna da bude oličenje ishoda prirode (buddhi), ili smisla bivstvovanja uopšte. Ostajanjem u kolektiv čovek uvek ostaje nesvestan. A to je upravo ono što i traže sve institucionalne religije (izuzev budizma) od svojih podanika, u saglasnosti sa vladarima. Rasvetljavanje ovog problema jedna je od osnovnih tema Oshovih govora. Zato ga s istim lažima i podmetanjima zajednički napadaju i predstavnici institucionalnih religija i političari.

34

lucijom može ubrzati za samo jedan život. Dok se na Zapadu sa ovim tajno manipulisalo, uglavnom preko simbolike vanjskih postupaka (laboratorija), usled čega se razvila tehnika i nauka, na Istoku se isti proces otvoreno primenjivao introvertno. Tako je nastala praksa joge i tantrizma u kojoj su biće i stanja svesti čoveka ono od prirode što mora biti pročišćeno i preobraženo u meditativnoj kristalizaciji.9 Teleologija prirode nam osvetljava problem zašto je prakrti ujedno uslovljavajuća i oslobađajuća sila. Ona mora u svojim nižim i elementarnim oblicima sama da dela. Bića ne bi mogla da opstanu ako bi morala sama i svojom voljom da pokreću životne procese. Zato majka priroda mora da održava život svojih bića. Njena struktura je piramidalna. Niža priroda, što je bliže kvadratnoj osnovi piramide, više je uslovljena spontanim procesima. Što je priroda viša, bliže vrhu piramide, njena uslovljenost se smanjuje. Na samom vrhu, koji prema shemi kategorija prakrti odgovara buddhi, tj. neuslovljenoj svesti, ona nestaje. Pošto je u prirodi sve povezano, lako nastaje problem kada se pomešaju različite funkcije, kada se način bivanja koji mora da bude mehaničan i prepušten prirodi primenjuje na funkcije koje treba da budu slobodne i čin lične volje i svesti. Usled toga ljudi ne koriste mogućnosti svoje volje (aham-kâra) i neuslovljene svesti (buddhi) već se ponašaju mehanički, uslovljeno i razmišljaju formativno umesto kreativno. Drugim rečima, prepuštaju se prirodnim nagonima i kada razmišljaju. Uslovljeno funkcionisanje, koje je prirodna nužnost na nižim nivoima, uvuklo se i u rad uma, koji spada u viši nivo. Njena piramidalna struktura nije samo kosmička, već i mikrokosmička, ona je i u samom čoveku. Najveći deo njegovog bića, njegovo telo, mora da bude vođeno prirodom, ali um treba da bude slobodan. Prirodna uslovljenost ima kolektivni i individualni aspekt. Kolektivni aspekt prirodnog uslovljavanja ogleda se u kolektivizmu, društvenim zakonima, tradicijama, simbolima i ritualima, mitovima, dogmi, moralu i institucionalnim religijama. Uz pomoć njih priroda brine o ljudima, kao majka o svojoj deci. Budući da pripada nižim dimenzijama piramidalne strukture prirode, kolektivni aspekt je i najbrojniji. Ali, njena cela struktura je kao što rekosmo, piramidalna, što znači da se u svojim višim oblicima sužava. Ona, tako, samom svojom strukturom oslobađa. Stoga, da bi čovek i ljudsko društvo bili celoviti, moraju biti u skladu s celom prirodom, i s njenim višim oblicima gde se ona sve više individualizuje, sužava i nestaje oslobađajući prostor neuslovljenoj svesti o Duhu. Alhemiju prirodnog usavršavanja sânkhya ispoljava već samom polarizacijom puruše i prakrti gde jedno može biti usavršeno samo usavršavanjem onog drugog, dakle, samo oplemenjivanjem i isceljenjem, a ne podelom i odbacivanjem. Budući da ovako celovito zahvata biće i vreme, sânkhya nije istorijski dovršen sistem, jer predstavlja nastojanje da se ukaže da stvarnost bića nije supstancijalna i objektivistički otuđena od čovekove suštine, već je ishod bića upravo u slobodi čovekove suštine da uvek i u svemu bude ono što jeste. Zato takav sistem mora biti otvoren u sadašnjem trenutku kako bi omogućio ličan i neposredan uvid. U tome je etička svrha i sva verodostojnost ovog sistema. On postaje celovit tek onda kada omogući direktnu spoznaju o suštastvenosti i nezavisnosti čovekovog Duha. Sânkhya je nedovršena zato što se ne završava u sebi, kao sistemu, već u samoj čovekovoj autentičnosti. Ona je egzistencijalna i zato može jedino da se usavršava. Da je dovršena, davno bi već bila mrtva. Svojom nedovršenošću ona jamči autentičnost i neiscrpnost svoje duhovnosti, koja započinje jedino neposrednim ispitivanjem bića. U skladu s istinom da ne postoji neko znanje koje se može jednom naučiti i prihvatiti (otuda porobljavajuća bezuspe9

C. G. Jung je u delu „Psihologija i alhemija” jasno ukazao na paralelu koja postoji između „kamena mudraca” zapadnih alhemičara i iskustva Jastva koje odgovara stanju samadhi kod jogina. Takođe o jogi i alhemiji videti u knjizi „Joga - besmrtnost i sloboda”, Mirča Elijade, BIGZ, 1984.

35

šnost svih tradicija), već samo učenje kao proces stalnog obelodanjivanja onoga što biva, duhovnost sânkhye svoju vrednost ne nalazi u gotovom tumačenju već samo u nagovoru na jasnom sagledavanju i delotvornom predočavanju prirodnog rasta i sazrevanja bivstvovanja u ličnost - jer, ličnost samom svojom dozrelošću nadilazi prirodna uslovljavanja. Sámo ispitivanje bića razlučuje i utvrđuje slobodu duhovnosti koju predstavlja sânkhya. Ispitujući bivstvovanje kakvo jeste, razlučujemo one činjenice i univerzalne zakonitosti koje se same od sebe, nezavisno od ičije namere, slažu u mozaik sânkhye i njenih kategorija. Stvarnost o kojoj ona govori postaje živi događaj samo kada slobodno, odnosno svesno učestvujemo u njegovom zbivanju i ne ograničavamo ga na neko učenje, „stanje svesti” ili proces koji u budućnosti treba da se ostvari, koji zavisi od nekog drugog ili je zadat u prošlosti. Svaka epoha doprinosi razumevanju stvarnosti prirode i duhovne slobode prema univerzalnom modelu sânkhye. Sva je prilika da će sazrevati sve vreme zajedno sa čovečanstvom. Ali, već sámo iznošenje njenog učenja i prihvatanje njene vizije čoveka, alhemijski sažima vreme sazrevanja i ubrzava ga. Jedan doprinos tome biće i ovaj prikaz sânkhye usklađen sa savremenom holističkom interpretacijom postmoderne slike sveta. Možda će ona biti utoliko izražajnija što se javlja u trenutku kada je judeo-hrišćanstvo dovelo do ostvarenja svoju svrhu da konkretizuje vreme. Naime, osnovna uloga judeo-hrišćanstva je da nadiđe ciklično obnavljanje uloge vremena i postavi ga u istorijsku linearnost ka cilju, a to znači da ga učini svesnim. Samo zahvaljujući hrišćanskom Zapadu ustanovljeno je jedinstveno merenje vremena svuda u svetu. Vreme je, kao što ćemo videti, osnovni modus bivstvovanja i zato svest o vremenu predstavlja osvešćenje bića. Ako se vremenski proces periodično mehanički obnavlja, ostaje nesvestan i nije moguće dovršenje prirodnog dozrevanja bivstvovanja kroz svest, niti sama duhovnost koja je uvek rezultat ovakve zrelosti, odnosno nadilaženja i okončanja vremena. Uostalom, ništa se ne može proizvesti ako se uvek ponavlja neki segment procesa proizvodnje, niti ikakav proces ima smisla (duha) ako ne daje rezultat. Iako cikličnost vremena pretpostavlja kosmološku celovitost bivstvovanja i učestvovanje u njegovom savršenstvu, ono se mora ostvariti u svim dimenzijama i celo biće mora biti dozrelo u autentičnosti Duha. Za razliku od istočnjačkog shvatanja cikličnosti vremena (bivstvovanja), Zapad je pod uticajem judeo-hrišćanstva bio izložen linearnom, istorijskom vremenu. On, se, zapravo, kreće po istom krugu bezvremene celine bića kao istočnjak (kuda bi inače?), ali s tom razlikom što to čini konkretno i objektivno kao po pravoj liniji, stopu po stopu. On iskušava svaki korak svoga hoda po liniji prirodnog dozrevanja ka Duhu, zato je i mogao ta iskušenja objektivno da izrazi kroz umetnost i nauku. Ovaj hod je postao suštinsko obeležje Zapada još u staroegipatskoj civilizaciji iz koje je, uostalom, i proizašlo ono suštinsko i najvrednije u judeo-hrišćanstvu. Zapadnjak zaokruživanje vremenskog dozrevanja bića sprovodi u delo na najkonkretniji način, kroz alhemiju sopstvenog iskustva koje neminovno vodi kroz smrt i vaskrsenje. Doživljavajući svoj hod kao pravolinijsko ostvarenje tokom vremena, on je izgubio iz vida iskonsku celinu bivstvovanja, kakvu je sačuvao istočnjak u svojoj viziji, i postao je jednostran. Linearno postavljanje vremena je, međutim, omogućilo da Zapad postane produktivan na fizičkom planu razvojem tehnike. Usavršavanje tehnike na Zapadu treba razumeti u skladu sa alhemijskom koncepcijom sânkhye o dozrevanju bića ka svesti. Ona je, uostalom, u skladu s izvornim značenjem starogrčke reči tehnos, koja govori o načinu na koji se dopušta nečemu da se ispolji i postane, da iz skrivenosti pređe u neskriveno. Tek će dovoljno kristalisanje bivstvovanja prirode s čovekom u vidu tehnike, ali i društvenih odnosa (prava čoveka kao ličnosti i građanske slobode), omogućiti sve šire globalno oslobođenje autentičnog Duha sveta, koji je individualno bio dostupan kroz praksu joge i alhemije. Takvo osvešćenje 36

bivstvovanja neće narušavati prirodnu ravnotežu, jer će biti zastupljeno u idealnoj srazmeri. Osim toga, istinska duhovnost ne odbacuje prirodu, već je uticajem svesti alhemijski usavršava i tek u savršenstvu nadilazi. Tada je savršenstvo prirode, kao u ogledalu, jednako savršenstvu slobodnog Duha. Današnje tehnološko i kulturološko susretanje Istoka i Zapada, pokazuje nam da se veliko delo (opus magnum) dozrevanja bivstvovanja približava svom globalnom ishodu u novom čoveku. To nam daje nadu da ovo novo osmišljavanje sânkhye stiže u pravi čas.

37

IME I POREKLO Ime osnivača sânkhye, „crvenog čarobnjaka” Kapile, bilo je legendarno još u doba Rig-vedskih himni, početkom prvog milenijuma pre n. e., a u Mahabharati se pominju i nastavljači njegovog dela. Kaže se da je spoznaja Kapile nepomućena. I Svetasvatara Upanišada (V, 2) pominje Kapilu: „Brahma svojim znanjem podržava prvorođenog mudraca Kapilu i motri ga od rođenja.” Bilo je pokušaja da se izvori sânkhye traže u Vedama i Upanišadama ali, sudeći po ugledu njenog legendarnog osnivača i tada već uvažavane starosti učenja, jasno je da to nema mnogo smisla. Đainizam, budizam i sânkhya pripadaju starosedelačkom kultu heroja ili pobednika (Duha nad prirodom), kultu duhovnog probuđenja, dok su Vede plod kulta bogova koji su doneli Arijevci. Ova dva kulta treba jasno razlikovati. Između ostalog i činjenica da su Arijevci često starosedeoce nazivali čarobnjacima, zbog njihove snažne šamanske tradicije, govori da je Kapila možda bio starosedelac, ali svakako nije bio od onih arijevaca koji su se držali Veda. Iako vreme njegovog života nije moguće ni približno utvrditi, sigurno je živeo znatno pre šestoga veka pre n. e. Njegovo ime znači „riđ” ili „crvenkast” i zato je otvoreno pitanje otkuda jedan riđokosi među tamnoputim Azijatima, i to kao „prvorođeni mudrac” (rši).10 S druge strane, možda su u pravu oni vedantinski filosofi koji ime Kapila tumače kao epitet „zlatne klice” (hiranyagarbhah) iz koje se razvio univerzum. No, svejedno da li je Kapila bio riđokosi stranac ili sam apsolut, sistem je dobio svoje ime po tome što nabraja i razabira sve kategorije koje sačinjavaju biće (prakrti), kako bi se razotkrio Duh neuslovljenosti koji daje smisao celini zbivanja prirode, i koji je jedini pravi identitet čovekov (puruša). Reč sankhyă (s naglaskom na poslednje 'a') znači broj ili nabrajanje, dok sănkhya (sa naglašenim prvim 'a') gubi smisao numeričkog računanja i odnosi se na razabiranje, razvrstavanje, ono odmeravanje i objektivno ustanovljavanje koje se vrši kada se nešto rešava. Po glagolskom korenu khya-, „izricati”, sânkhya dobija terminološko značenje kategorizacije. Možemo je, dakle, razumeti kao logičko razabiranje radi razlikovanja i ustanovljavanja onog bitnog, kao učenje ili osvešćenje.11 Nije moguće ustanoviti tačno poreklo i vreme nastanka sânkhye, ali to nije mnogo ni važno zato što ona opstaje jedino zahvaljujući sopstvenoj vrednosti. Pravo poreklo sânkhye jeste u iskonskoj i fundamentalnoj težnji čovekovoj da u sebi razlikuje svesni Duh od nesvesnog i spontanog prirodnog zbivanja. Ipak, zalazeći u korene duhovnosti koju oličava sânkhya, nije moguće prevideti uticaj protokulture starosedelaca koja se razvijala u dolini reke Sindhu (Ind) u izvanredno uređenim gradskim državama, od kojih se veličinom izdvajaju Mohenđo-daro, Harapa i Kalibangan. Iako ne postoje pouzdani materijalni dokazi da se prvobitni izvori sistema sânkhye nalaze ovde, tri velika razloga navode nas da ih tu pretpostavimo.12 10

Isto pitanje važi za Isusa koji je, prema opisu Lentule, rimskog protokonzula u Maloj Aziji, bio krupnih plavih očiju, duge kose preko ramena, i brade „boje zrelog žita” - koja je zlatno-riđa. Otkuda takav stranac među tamnoputim Jevrejima? 11 Ovde treba naglasiti da slovo m nije labijalni nazal nego znak za nazalizaciju prethodnog vokala, slično slovu 'n' u imenu Ana. To je u sanskritu anusvara ˆ koja se naglašava tačkom iznad vokala. U međunarodno ustanovljenoj latiničnoj transkripciji koju ovde primenjujemo, to je crtica iznad prvog 'a' u reči. Otuda se săˆkhya transkribuje i izgovara kao sânkhya. 12 U devetnaestom veku se naslućivalo da je indijska logika prenesena u Grčku. W. Jones je smatrao da je Kalisten, koji je bio pratilac Aleksandra Velikog u pohodu na Indiju, našao kod Indusa gotovu logiku i doneo je svom stricu Aristotelu. C. B. Schluter objavio je knjigu „Aristotelova metafizika - kći Kapiline nauke sânkhya”. Ovim nepotvrđenim asocijacijama možemo jedino dodati da se Aristotelova metafizika pokazala kao bludna kći.

38

Prvi je taj što duh sânkhye svojim, za to doba u svetu jedinstvenim ateizmom i egzistencijalizmom, svetovnošću i racionalnošću u materijalnoj kulturi jasno odudara od vedskih metafizičkih i religijskih predstava koje su sa sobom donela indoiranska plemena. Ona su se nazivala Aryah, Arijevskim ili „plemenitim”, bila su, za razliku od starosedelaca, izrazito patrijarhalnog društvenog uređenja i na prelazu iz trećeg u drugi milenijum pre n. e. započela su s Iranske visoravni invaziju indijskog tla područjem reke Sindhu (Ind) prema istoku i tokom reke Gang. Drugi razlog je uočljiva promena koju je pretrpela duhovna kultura pridošlih Indoevropljana nakon prelaska doline Inda, a koja se ne uočava kod onih koji su ostali na Iranskoj visoravni. Arijevci su doneli svoja verska predanja, mitologiju i kosmogoniju koja je u osnovi bila zajednička i ostalim Indoevropljanima na zapadu sve do Sredozemnog mora, čije ostatke nalazimo u biblijskom predanju. (Arheologija u poslednjih pedesetak godina nailazi na sve više dokaza o jedinstvenom kontinuitetu osnovnih struktura na kojima se počeci zapadne helenske kulture ispoljavaju tek kao kasni degenerisani ogranak velikog indo-iranskog stabla, sa korenima u dolini Inda, a koji je širio svoje ogranke preko Sumera sve do Egipta.) Za razliku od svojih zapadnih srodnika, ovaj deo arijevaca pretrpeo je duboke i jedinstvene promene. Naišavši na stariju i bogatiju civilizaciju starosedelaca, koja se dotle nesmetano razvijala najmanje jedan milenijum, oni su je razorili ali su i preuzeli jedan deo kulturnog nasleđa. Osnovni temelj indoevropske kulture arijevaca na indijskom tlu su Vede, drevna predanja koja su se od 1500. god. pre n. e. prenosila usmenim putem, sve do 600. god. pre n. e. kada su tek zapisana kao vrhovni autoritet brahmanskog sveštenstva, koje se njima izdvajalo od raznovrsnog starosedelačkog stanovništva, takođe i razvojem kastinskog sistema. Njih je četiri: Rig-veda, Yađur-veda, Sama-veda i Atharva-veda. Iako su srodne svojim zapadnim izvorima, one su poprimile tokom svog kasnijeg nastanka i bitne razlike od teološke tradicije onog dela arijevaca koji su ostali na zapadu i koji su pod uticajem centralizovanog asirskog carstva primili monoteizam, neophodan svakoj centralizovanoj vlasti. Najstarija je Rig-veda nastala dolaskom arijevaca i ona najotvorenije pokazuje njihovu izvornu kulturnu tradiciju, što dokazuju i neke njene izrazite sličnosti sa staropersijskom Avestom. Najmlađa je Atharva-veda, nastala kasnijim mešanjem uticaja sa starosedelačkom kulturom i ona novonastale uticaje iskazuje u najvećoj meri. Zbog toga joj je najkasnije priznata legitimnost od strane brahmanskog sveštenstva. Jasno je uočljiva velika promena u sadržaju religije i filosofije do koje je dovela seoba sa zapada u Indiju. Vodeći činilac ovih promena je sve prisutnije izražavanje apstraktnog pojma kosmičke zakonitosti, označen Rig-vedskim izrazom ritam (rta), koji se suprotstavlja mitskoj samovolji bogova njihovom depersonalizacijom. Ovakvo prenošenje težišta sa bogova na zakonitosti prirodnog uslovljavanja od sudbinskog je značaja za razvoj mišljenja u Indiji. Filosofija Upanišada, koja vremenski sledi Vede, još više napušta teološku i mitološku isključivost i zaokupljenost, značajno unapređujući istraživanje fenomenološkog iskustva različitih stanja svesti, stavljajući naglasak na kontemplaciju i prastaru (nearijsku) tradiciju asketskog pročišćenja. Neki od glavnih mudraca Upanišada bili su askete, zatim pripadnici ratničke kaste, kšatrije, pa čak i oni sa nepoznatim poreklom, što je sve bilo daleko od ortodoksnog brahmanskog, odnosno kastinskog elitizma koji krasi arijevski duh. Gotovo sva indijska mitologija i filosofija predstavlja mešavinu uticaja starosedelaca i novopridošlih, pri čemu protokultura ima mnogo veći značaj nego što su brahmani ikada bili voljni da priznaju. U predvedskom i nepatrijarhalnom tlu korene ima u svetu najstarija đainska religija koja se, pored toga što ima nekih osnovnih sličnosti sa sânkhyom (oslobađanje duše od sputavajuće materije), izrazito izdvaja od brahmanske prakse prinošenja žrta39

va pri vedskom obredu. Zatim, sva jogička i asketska praksa duhovnog pročišćenja iz koje je ponikao osnivač budizma Siddhattho Gotamo (5. vek pre n.e.); bog Višnu, centralna figura indijske epske mitologije, koji je prvobitno predstavljao starosedelačko solarno božanstvo; zatim Šiva, rušitelj i ujedno graditelj sveta kao i njegov u Indiji svuda prisutni falusni simbol, lingam - simbol stvaralačke moći; i prastari kult zmije. Naklonost starosedelaca kultovima prirode, koju dokazuju brojne figurine boginja plodnosti, presudno je uticala na „razmekšavanje” apstraktnog stava arijevaca prema duhovnosti. Ne samo u filosofiji već i u umetnosti. Uvažavanje kretanja prirodne energije najduhovnije se izrazilo u tantrizmu. Sve to zajedno čini danas prepoznatljivo i jedinstveno biće indijske kulture na koje vreme kao da ne uspeva da utiče, osim što ostavlja otvorene rane posle takvih pokušaja. Treći i najvažniji razlog koji ovde želimo da istaknemo, jeste srodnost i zajedništvo između sânkhye i joge. Oni počivaju na potpuno istim pretpostavkama i razlikuju se samo kao teorija i praksa. Sânkhya kao svoju najznačajniju odliku ističe ustanovljenje i razlikovanje strukture kategorija bića (viveka-marga) sa takvom preciznošću koja se ni sa čim ne može uporediti, razlikovanje koje daje neophodnu jasnoću i orijentaciju za oslobođenje čoveka od neznanja i uslovljenosti. Joga je pored ovoga posvećena i psihofizičkim vežbama ovladavanja i podjarmljivanja (osnova „yuj” znači sprezanje, sabiranje) strastima razuzdanog i obesvešćenog bića u korist slobode i autentičnosti čovekovog Duha, jer, najčešće, jasan uvid u problem ljudima nije dovoljan za njegovo egzistencijalno razrešenje. Određena disciplina je neophodna da bi se Duh izbavio. Patanjđalijeve Yoga-sűtre (Yogasűtrâni, zapisane oko 2. veka n.e.) mogu se smatrati najboljim prikazom sânkhye u praksi. Jasno je da neki elementi joge potiču iz drevne šamanske tradicije koja je u osnovi zajednička gotovo svim narodima sveta. Međutim, samo je u dolini Inda ova iskonska težnja čoveka za prevladavanjem prirodnih uslovljenosti dobila kristalnu jasnoću u jedinstvenoj i nenašnoj duhovnoj kulturi zvanoj joga. U drugim je krajevima ona ili ostala arhajska tehnika ekstaze, ili se izgubila u folkloru i religijskoj mitologiji. U to doba na celom Srednjem istoku nije bilo tako visoko razvijene kulture kao u dolini Inda. Prema nekim istraživanjima ona je izvornija i starija od sumerske i staroegipatske i predstavlja pravo žarište kulturnih uticaja velike kosmopolitske celine Staroga sveta, od Indije do Egipta. Ako uzore za jedinstvenu duhovnost sânkhye nisu sa sobom doneli Indoevropljani - a jasno je da nisu nego su je samo na svoj način koristili na osnovu sebi već poznatih uzora dualizma dobra i zla, svetlosti i tame, koje su nasledili od zapadnih kulturnih uticaja - njeni se izvori nemaju gde tražiti nego ovde. Ostaci tih gradova, poznati kao Harapska kultura, pokazuju izuzetno visok stepen društvenog uređenja i načina života koji su te drevne zajednice vodile više od jednog milenijuma, ometane jedino od čestih poplava reke Ind. Ti gradovi su savršeno isplanirane urbane celine nepastirskog naroda sa oko 30.000 stanovnika, sa ulicama koje se seku pod pravim uglovima u pravcu istok-zapad i sever-jug, kućama na sprat sa ravnim krovovima i planski građenim od pečene cigle jednake veličine što se ovde javlja prvi put u istoriji. Većina kuća je imala svoja kupatila i kanalizaciju glinenim cevima povezanu sa pažljivo izrađenim uličnim kanalima. Glavni prostor u kućama bilo je unutrašnje dvorište, a očigledno je velika važnost posvećivana i kupatilima (kao da obredno kupanje u Indiji odavde potiče). Nisu nađeni nikakvi tragovi oružja niti bornih kola, čak ni u figurinama i pečatima kojih ima veliki broj. Ima ponajviše pažljivo napravljenih igračaka koje bi i danas bile praktične za decu, zaprege sa pokretnim točkovima i sl. Nađen je takođe vrlo precizan sistem mernih jedinica, zatim kocka za igru sa stranama obeleženim tačkama od jedne do šest, koja se danas uveliko zloupotrebljava. Takođe nije pronađena nijedna zgrada koja bi odgovarala svetilištu ili hramu. Centralna građevina bila je veliko 40

kupatilo, pored spremišta za čuvanje žitarica sa detaljno urađenim sistemom ventilacije. S obzirom na to da je u naseljima ovakvog značaja svuda u svetu tog doba, a i znatno kasnije, presudnu ulogu u arhitekturi imala kosmološka i religijska simbolika, sve ovo daje Harapskoj kulturi jedinstvenu svetovnost u istoriji koja ni danas nije dosegnuta. Njihovo neprotumačeno pismo će nam možda tek u budućnosti reći svoje tajne. Ova civilizacija, koja se vrlo konzervativno održavala na istim temeljima, nestala je sa ovog prostora pod uticajem velikih poplava i klimatskih promena koje su postepeno opustošile predele dotle bogate šumom i obradivim zemljištem. Drugi razlog bio je najezda ratničko-stočarskih plemena arijevaca sa Iranske visoravni u približno isto vreme, 2000. god. pre n. e. Oni su neke gradove na jugu reke Ind zatekli napuštene. One na severu osvojili su borbom. Na koliko su noćniju kulturu starosedelaca naišli, pokazuje i to što su neka arijevska plemena prelazila na njihovu stranu i tako se međusobno borila. O tome se govori u Rig-vedi, a i tematika velikog epa Mahabharata zasniva se na bratoubilačkim ratovima razdeljenih arijevskih plemena. Jedan čuveni deo tog epa, Bhagavad-gita, jasno pokazuje kakvu su filosofiju primali od starosedelaca.13 Harapska kultura se više puta obnavljala tokom milenijuma nadgradnjom na uvek istim temeljima. Takva konzervativnost je zbunjivala istraživače, pa je neke ova činjenica navela na brzoplet zaključak da se radilo o civilizaciji nesposobnoj da se menja i razvija. Navodi se tome u prilog i relativno mali broj pronađenih umetničkih dela, nakon svih pustošenja i osvajanja. Pažljivije razmišljanje o ovoj pojavi ukazuje nam, naprotiv, da su oni uporno obnavljali dotle već visoko usavršeno društveno uređenje i gradsku kulturu iz jednostavnog razloga što u tom dobu nije ni moglo biti savršenijeg modela. Svetovnost Harapske civilizacije i danas bi svojim jedinstvenim spojem materijalne i duhovne kulture mogla biti uzor čovečanstvu preko duhovnosti sânkhye koja pretpostavlja da je sloboda osnova svakog postojanja i da se ona ispoljava jedino kao čovekova autentičnost, kao vrhunac čovekove kulture bivstvovanja. U tome je njen doprinos principu tolerancije i slobode ličnosti na kojima teži da se zasniva građansko, tj. gradsko društvo. 14 Gradovi su čvorovi u kojima se ukrštaju i prepliću tokovi svih iskustava bivstvovanja, u njima se oni akumuliraju, dozrevaju i kristališu. Zato je građanska civilizacija takav sistem življenja koji svojim uređenjem spolja navodi čoveka da bude kulturan, odnosno svestan. Na taj način ona teži istom cilju kao i religije, samo bez ideoloških i mitoloških uslovljavanja. I svetovna i religijska kultura (prva više materijalno, a druga više psihološki) svojim spoljašnjim uređenjem kultiviše ljude. Sânkhya predstavlja unutarnje ostvarenje ideala kulture bivstvovanja, koje se, zbog same prirode duhovnosti, može do kraja ispoljiti samo kroz individualnost i ličnost. Savršenstvo građanske kulture (inače nikada ostvareno) predstavlja samo slabi spoljni odsjaj savršenstva Duha koje se, po sânkhyi, ispoljava u čoveku. Građanska civilizacija je u svom najboljem vidu neophodna spoljašnja podrška izgradnji 13

I epski opisi i arheološki materijalni dokazi ukazuju da je Harapska civilizacija uništena u nuklearnom napadu. Pronađena radijacija, kalcinisane kosti žrtava (koje su se zatekle u domovima i na ulicama što pokazuje da im se smrt iznenada dogodila), i ostaci stakla na tlu i rastopljenim glinenim ciglama (kakvi se javljaju na poligonima za testiranja nuklearnih eksplozija) mogućni su samo usled iznenadnog izlaganja vrlo visokoj temperaturi kakva se razvija samo kod nuklearne eksplozije. Otkuda nuklearno oružje u tom drevnom vremenu videti detaljnije u mojoj drugoj krizi "Istorija galaksije, zemlje i čoveka". Inače u celom svetu postoje ogromni dokazi visoke tehnologije u obliku megalita i građevina koje ljudska ruka ni danas sa svom tehnologijom nije u stanju da napravi. Zvanična istorija je lažna. 14 Svojim radikalnim učenjem o individuaciji i slobodi ljudskog Duha, sânkhya se suprotstavlja (malo)građanskom kolektivizmu, po mnogo čemu bliskom tiraniji, i više nalikuje slobodnom personalizmu kakvog je pokušao da osmisli N. Berđajev u svome delu „O čovekovom ropstvu i slobodi” (Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1990). Pod građanskim društvom ovde se misli na ono najbolje što proizlazi iz gradske civilizacije.

41

unutarnje duhovne kulture, jer za razliku od religijske, ona ne manipuliše psihološkim uslovljavanjem, niti je jednostrana, već daje opštu kulturu, i zato priprema čoveka za istinsku duhovnu slobodu i zrelost postojanja. Otuda se s pravom može smatrati da je sistem sânkhye mogao nastati samo u idealno uređenom građanskom društvu zbog svoje interakcije s njim, društvu kakvo je Harapska civilizacija pokušala da ostvari. I samo na takvom tlu može ubuduće opstati.

42

PURUŠA Reč puruša označava čoveka, doslovno muškarca. U sistemu sânkhye ova reč se ne odnosi na čovekovo telesno biće ili pol, već na čovekovu duhovnu suštinu, a to je potpuna neuslovljenost koja nadilazi svu uslovljenost bića (prakrti). On predstavlja ishod ili suštinu bivstvovanja cele prirode. Čovekovo telo je samo odgovarajući prirodni oblik za ispoljavanje ove suštine, za oslobođenje od uslovljenosti bivstovanja i sânkhya s purušom imenuje čoveka kao jedino pogodnog i u celoj prirodi jedinog mogućeg mesta za takvo ispoljavanje. Prema Brhadaranyaka upanišadi (1.4.1) etimološko poreklo pojma puruša znači "onaj koji je pre početka sveta (pûrva) sagoreo sva zla (uš)" - dakle: čisto, iskonsko i apsolutno dobro. Kao kada za nešto kažemo da je suština ili duh nekog doba ili neke pojave, tako za purušu kažemo da je Duh čovekov. Ne radi se o uobičajenom shvatanju duha kao aktivnosti psihe ili uma, kao inteligenciji ili duši. Videćemo da svi ti pojmovi spadaju u područje prirodne uslovljenosti (prakrti), iako granično područje. Puruša se ne može svesti ni na Sopstvenost čovekovu, jer ona u ovom sistemu pripada najvišoj kategoriji prirode, buddhi. Puruša je Duh neuslovljenosti koji omogućava i prirodu i čovekovu Sopstvenost. Puruša nema nikakvih osobina. Ovde ćemo ga određivati i kao 'Duh' i kao 'čovek', a ponekad zajedno izrazom 'Duh-čovek'. Već smo rekli da je sânkhya najizvornija duhovnost jer je oslobođena svih naslaga mitološkog i simboličnog. Ona direktno govori o stvari. Stoga u njoj imamo samo dva temeljna pojma: purušu i prakrti. Prakrti je sve što postoji a puruša je ono što sve omogućava; u čoveku se manifestuje kao svest o svemu što postoji. Prakrti je objekt, a puruša omogućava svesnog subjekta, ali subjekta koji nije ograničen na svoju psihofizičku individualnost, odnosno ego, već je subjekt u apsolutnom smislu, kao mesto gde objektivno postojanje prepoznaje sebe, gde nalazi svoj ishod ili smisao. Puruša je drugi temeljni pojam u sânkhyi, pored prakrti. Celokupno postojanje univerzuma je prakrti, u njemu je sve što se na bilo koji način zbiva. I sve što uopšte može da postoji to oduvek već postoji u latentnom obliku u prakrti. Ništa tu nije statično niti supstancijalno, sve je kretanje od uzroka prema svrsi ili smislu. Otuda se u svim tvorevinama prirode može prepoznati smisao, ma kako skriven u prostoru i vremenu. Sve što pojedinačno postoji, bilo predmet, stvar, neko „živo biće”, energetski ili psihološki proces, ima svoje uzroke na kojima se temelji njegova bit, a najopštiji uzrok svega je sámo postojanje kao takvo, prakrti. Ona je praosnova (pradhana) svega, ali nam ostaje skrivena ili neobjavljena (avyakta), jer mi uvek ustanovljavamo samo ono bivstvujuće koje prepoznajemo imenom i oblikom, a nikada bivstvovanje uopšte, samo po sebi, kakvo jeste u celosti. Sve što uopšte može da postoji to već postoji u prakrti, ali mi vidimo samo ono što nam je odstupno u iskustvu bivstvovanja, što nam je ispoljeno. Takođe, sve što postoji u prirodi ima i neku svrhu, kao što ima i tačno određene uzroke koji su ga stvorili u tom obliku. Uzročnost i svrhovitost osnovni su zakon svega. Taj dvostruki zakon sânkhya koristi za predstavljanje ontološke diferencijacije puruše i prakrti. Ona kaže da priroda u celosti ima svrhu, kao što je ima sve pojedinačno stvoreno u njoj. Dakle, prauzrok ili tvarna osnova svega što pojedinačno biva je prakrti ili samo bivstvovanje, dok je konačna svrha, ishod, suština ili Duh 43

zbivanja celokupnog bivstovanja nazvan puruša, i označava čoveka kome je sudbina da taj smisao ostvari, da bude jedino pogodno mesto tog ostvarenja. Puruša, kao suština bivstvovanja uopšte, jeste neuslovljenost ni od čega koja omogućava zbivanje svega, a najpre svest o zbivanju (buddhi). Ta suština se razrešava i obelodanjuje jedino u bivstvujućem zvanom čovek, pa je čovekova bit stoga identifikovana kao puruša. U tome je suština svih drevnih predanja o božanskom poreklu čoveka, njegovoj sličnosti s Bogom i nužnosti samospoznaje kao spoznaje Boga. To sudbinsko razrešenje se ne stvara tokom vremena, već se događa jedino kao identifikacija slobode po kojoj sve jeste i biva, dakle, svesnim prisustvom u njoj ili prepoznavanjem. To konkretno znači: čovekovim probuđenjem za ono što jeste, za sámo postojanje i za neuslovljenost koja ga omogućava. Ono se događa povlačenjem vremena, njegovim sažimanjem (u sada) na pravom mestu (ovde), u sebi, u čovekovoj Sopstvenosti. Prakrti je vreme, puruša je bezvremenost koja se doživljava kao večna sadašnjost. Tako je izrazom puruša identifikovana i neuslovljenost koja omogućava prirodu i ono mesto u njoj iz koga izvire svest o neuslovljenosti. Duh čovekovog opstanka je u tome da omogućava izviranje suštine i to postiže sopstvenim probuđenjem, odnosno osvešćenjem onoga što jeste. I zato što bit čovekova nije u prirodi već u Duhu koji je nadilazi (nakon ostvarenja njenog smisla), čovek nikada nije mogao naći utočište u njoj, niti će ga ikada naći - dok u sebi ne sažme i ne izrazi nadvremensku suštinu prirode. Dokle god to bude pokušavao kroz vreme i vanjske objekte, patiće. Relativnost prostornovremenskog zbivanja prirode proizvodi svu raznolikost koju opažamo kao „svet”. Nju sažeto i konstruktivno prikazuju kategorije na shemi. Čovekovo je telo jedino bivstvujuće područje u celoj prirodi koje ima sve organske sposobnosti, i stoga je jedino pogodno mesto (i način) da se u biću delotvorno ispolji njegova bezvremena bit, a to je sloboda zahvaljujući kojoj sve biva kako jeste. Ona se, svakako, ispoljava i kao samo biće, ali tek kroz čoveka ona ispoljava svoj smisao. Svaki oblik postojanja u prirodi je nepotpun, uzaludan i bolan bez onoga koji mu daje smisao, kao što je i smisao besmislen bez pogodnog oblika (čovečjeg) koji ga ispoljava. Čovekovo bivstvovanje je zato samo posledica svrsishodnog sažimanja vremena prirodnog zbivanja u prostoru; prostornog sažimanja u odgovarajući psihofizički oblik tela kao mikrokosmosa, i vremenskog sažimanja u ličnost koja je oličenje svesti o smislu, autentičnosti i neuslovljenosti bića. Dakle, čovek je rezultat svrsishodnog sažimanja prostora i vremena; ishodište sveg prostornog zbivanja je telo čovekovo kao mikrokosmos, a ishodište vremenskog zbivanja je ličnost čovekova, njegova svest 'Ja jesam' koja postoji kao autentična i budna jedino u bezvremenom sažimanju vremena u ovde i sada. Stoga smisao čovekovog opstanka nije u telu i vremenu njegovog trajanja, nego u bezvremenom ishodu bivstvovanja uopšte, u Duhu neuslovljenosti koji uvek nadilazi iskustvo pojedinačnog bivanja. Sabranost prostorvremena bivstvovanja uopšte, u ovde i sada radi njegove aktuelizacije, događa se kao čista svest koja je bit svakog individualnog čoveka, njegova Sopstvenost (buddhi). Bivajući autentičan u svojoj Sopstvenosti, čovek nadilazi svu uslovljenost bića. Takvo nadilaženje njegova je bit, sloboda mu je najsopstvenija, sloboda koja omogućava svemu da bude. Biće se ne zbiva u vremenu i prostoru, nego način zbivanja bića, njegovi prostorni oblici, sami po sebi stvaraju privid vremena. Zato su vreme i bivstvovanje uzajamni i relativni, zavise od datog načina, odnosno kategorije po kojoj se stvar zbiva. Posmatrano sa stanovišta prosečnog ega, vidi se objektivni svet i ego postoji utoliko koliko se razlikuje od njega kao izdvojeni subjekt. S njegove tačke gledišta nešto je 'ovde' a nešto 'tamo', bliže ili dalje, zajedno s tim za njega se nešto zbiva 'pre' a nešto 'posle'. Izvan ega, međutim, ne postoji ništa izdvojeno i posebno pa otuda ni 'pre' niti 'posle'; sve je samo jedna celina. Relativ44

nost prostora i vremena jeste način ispoljavanja bića, i to ispoljavanje zavisi od statusa opažanja svesnog subjekta prema kategorijama na shemi. Prakrti nije uvek jednaka u vremensko-prostornom ispoljavanju svojih kategorija: gruba trodimenzionalnost sveta prisutna je na najnižim nivoima (indriyâni, element zemlja), dok je najviša kategorija, buddhi, izraz sjedinjenja prostornosti vremena prirode u celosti - sjedinjenja kao sažimanja i nadilaženja. Idući naviše, od grubog i sporog ka finom i bržem oblikovanju, u prirodi postoji princip nadilazećeg sažimanja prostorvremena s kojim ona uslovljava zbivanje, sažimajuće nadilaženje s kojim se usavršava opstanak. Sve kategorije prirode predstavljaju principe sažimajućeg nadilaženja uslovljenosti, efikasnijeg sažimanja prostorvremena zbivanja. Priroda je tako sazdana, kao piramidalni geštalt, upravo zbog privlačnog dejstva čiste neuslovljenosti (puruša). Samo čista neuslovljenost može omogućiti princip sažimajućeg nadilaženja uslovljenosti, a to je svrha života prirode. Slikovito rečeno, prakrti je nalik na piramidu koja se, idući prema vrhu ka najvišoj kategoriji (buddhi), sve više sažima i sužava, zbog prevage okolnog, slobodnog prostora (puruša). Prema tome, nije bivstvovanje (prakrti) jedno, a neuslovljenost koja ga omogućava (puruša) drugo, nego je neuslovljenost izraz sabranosti i ostvarenja potrebne brzine vremena za smisaono oblikovanje bivstvovanja. Neuslovljenost je, stoga, uvek tu zato što je i biće tu, ali iza vremena njegovog relativnog zbivanja. Puruša je bit bića u celosti, i oni su jedno. Razlikuje ih samo prisustvo ili odsustvo vremena. Svo biće je u puruši kao bezvremeno jedno. Sloboda je jedini ishod svega. O tome svedoči čovek (puruša) svojom samosvesnošću i duhovnošću. Puruša čak nije ni ono što se smatra za apsolut, nego je sloboda koja apsolut omogućava, to je praznina lišena bilo kakvih negativnih određenja. On je prvi uslov bivanja svega, uslov bez koga se ne može. Otuda ova praznina ima najveću tvoračku moć, iako sama nije delatna. Puruša je sloboda koja omogućava uvid u bivstvovanje kakvo jeste, jednako kao što i samom bivstvovanju (prakrti) omogućava da bude to što jeste. Zato je uvid ili čista svest (buddhi) prva kategorija bivstvovanja i ujedno njegov ishod. Neuslovljenost puruše je čisto ništa ili, tačnije rečeno, ništa koje svojom čistinom onemogućava svaku prepreku da bivstvovanja uopšte bude, kao i prepreke za njegovu spoznaju. Zato bezvremenost i nezavisnost Duha-čoveka (puruše) naspram zbivanja prirode jeste jedino jemstvo čovekovoj slobodi, svesti i stvaralačkom preobražaju. Jer bitna odlika svega stvorenog u prirodi (prakrti) je nesvesna uslovljenost uzročnosti i sputanost obnavljanjem (samsara). Za biće koje je po svojoj biti sputano ne postoji put niti način da se oslobodi. Svedočanstva oslobođenih kazuju nam, međutim, od starine, da patnja prirodnog uslovljavanja i psihomentalna vezanost za telesno obličje i psihičko iskustvo u vremenu, nisu bitna svojstva ljudskog Duha. Da jesu, niko nikada ne bi bio oslobođen neznanja i probuđen iz nesvesnosti. Da je Duh čovekov od iste prirode kao ono što je podložno i uslovljeno vremenom svoga sleda i zbivanja, ne bi bilo svesnog subjekta u objektivnoj prirodi, čovek ne bi mogao biti ono što jeste, ne bi imao u sebi svoje Ja, u koje uvire tok iskustva zbivanja. Da nije tog sažimajućeg uviranja u Ja, sled iskustva zbivanja ne bi došao k sebi kao svest o zbivanju, nastavio bi se u nedogled slepo uslovljen vremenom svoga trajanja. Sva ostala bića žive u jedinstvu s prirodom i ne osećaju patnju zbog toga. Jedino je čovek u sukobu s njom jer je po svom ishodu različit, u sukobu sve dok ne osvesti njen ishod i svoju nezavisnost (kaivalya). Tada postaje gospodar prirode, jer je otvoren za ispoljavanje Duha koji je omogućava. Da Duh nije različit od svih kategorija uslovljavanja prirode, čovek ne bi mogao da razlikuje činjenice njenog zbivanja i odlučuje u svoju korist. Ne bi bilo pamćenja ni svesti u 45

prirodi da sloboda nije njen jedini ishod uobličen u čovekovu sudbinu. Zbog svoje slobodne biti čovek može da bira između dobra i zla, odnosno slobode i ropstva. Koliko je slobodniji za prisustvo u svojoj biti, toliko mu je izbor bolji. Dakle, čovek uopšte i može da bira između slobode i ropstva jedino zato što je u suštini već slobodan. Da nije, ne bi se o tome nikada ni pitao, ne bi imao svest da je sloboda uopšte moguća. Iskonska sloboda puruše omogućava prirodi da bude u svemu uvek drugačija, nova i ni u čemu ista, da bude smrtonosna, odvratna i ujedno čudesno lepa u svojoj životnosti, da bude i paradoksalna i logična. Zahvaljujući neuslovljenom puruši cela priroda počiva na principu slobode, slobodna volja omogućava prirodu i sav život. Ali sloboda je mač sa dve oštrice, to podrazumeva i slobodu da se padne u ropstvo i zaborav same slobode. Sve je moguće u području slobodne volje koja je priroda. Dalje, princip slobode je uvek individualan, on se nikada ne ispoljava istovetno i ne ponavlja. Taj se princip vidi u celoj prirodi po tome što ništa u njoj nije isto niti se ponavlja, apsolutno sve je u njoj različito, a to znači da je sve individualno. To opet znači da se i svesno ostvarenje slobodne volje u ličnosti čovekovoj, tom ishodištu cele prirode, ostvaruje na individualan i uvek jedinstven način; kroz samospoznaju. Zbog ontološke razlike između vremena i bezvremenosti, ili prakrti i puruše, bića i suštine, nastaje svest i njen predmetni svet. Ona stoji na ovom razmeđu bez međa kao svetlost budnosti s kojom se uočava da svet uopšte postoji kao takav, a nije tek ništa. Ako je suština svesti razlikovanje i nadilaženje, to je onda uvek razlikovanje nečega od ničega i nadilaženje svega. Pri tome tek ništa omogućava uvid u nešto. Da nije ničega, koje sve našuje, ne bi bio moguć objektivan uvid u nešto. Posmatrač mora u svojoj suštini biti iznad posmatranog. Ako je u nižoj ravni od posmatranog, tada ga je potpuno nesvestan. Zato je sam čin nadilaženja posmatranog, svest o posmatranom. Psihička objektivnost nastaje nadilaženjem objekata i sadržaja. Svest nije ništa supstancijalno ili kakva druga aktivnost ili stanje, već je sam čin nadilaženja predmeta ili sadržaja. Čista svest ili budnost (buddhi) je nadilaženje bivstvovanja uopšte, potpuna objektivnost prema njemu, i direktno je omogućava neuslovljenost ničega koja sve nadilazi (puruša). Razlikovanje od celog bića i njegovo nadilaženje omogućava pojavu svesti o biću (buddhi) i ovo totalno razlikovanje, koje je čovekova samospoznaja i oslobođenje, moguće je zato što ga suština našuje i stoga nije ništa od sveg bića. Da je čovekova suština (puruša) od bića, ne bi mogla sebe da bude svesna, jer biće je po svojoj prirodi nesvesno. Biće je sve što postoji kao priroda i naspram njega stoji neuslovljenost ni od čega. Zato svesna odluka i ustanovljenje da biće uopšte postoji pristiže od onoga što ga već našuje, od neuslovljene praznine ničega koja daje suštinu biću, omogućavajući mu da bude, ovde i sada. Puruša je, dakle, neuslovljenost bivstvovanja ni od čega, praznina (sunyam) koja kao takva omogućava celovitost prirode. Zato ne može biti u bilo kakvom odnosu i vezi sa njenim uzročno uslovljenim zbivanjem kroz vreme. On je Duh neuslovljenosti u čijoj slobodi lebdi sva priroda, sve postojeće njemu duguje svoj opstanak iako se on sam ne primećuje. S tom neprimetnošću uvek je izdvojen iz prirode i logički nesvodljiv na nju, jer je nezavisan od vremenosti svakog procesa. Nije ova nepojmljiva praznina ničega rezultat odbacivanja bića ili procesa negiranja. Naprotiv, sama sposobnost razlučujućeg negiranja radi ustanovljenja, odabiranja i svesnog odvajanja (bića od ne-bića ili sebe od svega što nije naša suština) moguća je upravo zahvaljujući neuslovljenosti koja sve našuje, a naša je suština. Zato je ona potpuna afirmacija bića, ali ne na kraju vremenskog procesa afirmisanja, nego pre ili izvan njega, kao ono što omogućava i biće i njegovu afirmaciju. Našujući vreme bivstvovanja, ona omogućava objektivnost o biću kao takvom, bezvremenost ničega privlači 46

vremenost nečega ka smislu svoga bivstvovanja. Ona kao vakuum izaziva eksplozivno širenje i ispoljavanje sveta, čineći ga tako dostupnim jasnom uvidu.15 Svest je najveća brzina bivstvovanja i nju privlačenjem omogućava ono što našuje svaku brzinu vremena zbivanja sveta - sama bezvremenost. Tako neuslovljenost bezvremenosti direktno omogućava objektivnost koja je suština svesti. Praznina neuslovljenosti je, dakle, izvornija i temeljnija i od bića i od njegovog negiranja, od razabiranja i same svesnosti. Ona je bitan uslov svega iako ne spada u područje bića. Upravo zbog nadilaženja svega, pojmovno se mora odrediti jedino kao „ništa”, iako to nije puko ništa već sabiranje smisla svega i njegovo nadilaženje u slobodi koja sve omogućava, a koja je primerena jedino čoveku kao njegova bit. Tako je praznina i sve što postoji i više od svega. Ta praznina je upravo punoća svega što jeste. Puruša je sloboda koja nije ugrožena nastajanjem bića niti će biti oslobođena njegovim nestajanjem, jer je izvorno nezavisna od svega postojećeg, kao sloboda koja ga omogućava zajedno sa svim promenama. Ona prosijava jedino postojanim osvešćenjem (satipatthâna) smisla bivstvovanja, njegovom afirmacijom. Svest kristališe biće tako da ono postaje prozirno za prisustvo Duha neuslovljenosti koji ga omogućava. Tada postaje jasno da je biće sámo uopšte moguće zato što praznina neuslovljenosti nije različita od njega, da biće na njoj počiva, da je zahvaljujući dodiru bića s njom moguća svest o bivstvovanju. Svest je manifestacija slobode u dodiru s bićem, slobode u bivstvovanju. Praznina ne može postojati sama po sebi jer bi tada bila puko ništavilo, a ono je nemoguće. Ona se mora izraziti kao nešto i to izražavanje jeste ono jedino što uopšte postoji kao univerzum prirode (prakrti). On je po svom kategorijalnom ustrojstvu takav da se sav sažima i usmerava ka manifestovanju slobode koja ga omogućava. Evolucija svih oblika života pokazuje ovo usmerenje, a ono je takođe i jedina sudbina svih svesnih bića. Zbog jedinstva praznine i stvorenog oblika, pojam „stvaranje” se mora razumeti samo uslovno ili se zameniti izrazom „ništvovanje”, koje ne znači poništavanje nečeg „stvorenog”, već ispoljavanje slobode ničeg da se zbiva kroz oblik, pri čemu tvrdoća ili dramatičnost uobličenog zbivanja ne sputavaju prisustvo slobode, nego je sa svojom raznovrsnošću i životnošću upravo potvrđuju i svedoče o njoj. Tako se pojmovi 'ništa' i 'praznina' u vezi stvaranja ne odnose na neko objektivno 'ništa', već na poništavanje naše projekcije nečega, koje je uvek iluzorno jer ono što jeste nikada se ne projektuje; ono uvek biva, a najpotpunije biva kao čovekova Sopstvenost i autentičnost. Stvaranje sveta iz ničega ili praznine (grč. haos), osnovna je tema svih velikih kosmogonija. Taj suštinski princip se u njima često gubi, iako je jasno izražen na početku, kao, na primer, u Starom zavetu izrazom slobodne odluke „neka bude”. Odmah se zatim „stvoreno” tako učvršćuje da slobodu (božju), iz koje biće u svakom trenutku može da bude ono koje jeste, potpuno potiskuje autoritetom koji pokorava i koji materijalizuje interese bića vulgarnim zakonom semena, plemena, krvi i tla. U Mazdaizmu je princip slobode daleko više izražen. Ali tek se u budizmu, naročito u njegovoj suštinskoj interpretaciji kod Nagarđune, i u taoizmu kod Lao Cea, jasno naglašava jedinstvo praznine i oblika u vremenu, ničega i nečega, apsolutnog i relativnog (Tao-a i Te-a), kao i načelo trenutnog stvaranja u nelinearnom vremenu. U njihovim delima ovo jedinstvo je najdirektnije pogođeno kao ishod bivstvovanja koji se kroz čoveka prolama. Nigde tako jasno nije rečeno da sam život prirode jednostavno počiva na slobodi da ga bude, i da ona jedina ima stvaralačku moć, a ne na 15

Zahvaljujući ovakvom položaju puruše u sânkhyi, može nam postati jasnija tajna nastanka materije u kosmosu: nju izaziva u postojanje sâm vakuum kosmičkog prostora. Praznina stvara oblik koji manifestuje kreativnost praznine. Ovo je jedna od kosmoloških teorija savremene fizike.

47

nečemu apstraktnom ili fiktivnom, i da sloboda zato nije odvojena, različita od života, jer ga tada ne bi ni bilo. Naša je namera da ovde i učenje sânkhye prikažemo ne samo u svetlu tog fundamentalnog jedinstva, svetlu koje nesvesnim i uspavanim ljudima može biti zaslepljujuće kao pogled u sunce, ili nedostižno kao „jasno svetlo” Tibetanske knjige mrtvih (Bardo Thödol), nego i u celom spektru boja svih bivstvujućih oblika s kojima se neuslovljenost ispoljava kroz život prirode (prakrti). Taj spektar je shema njene kategorijalne strukture koji predstavlja suštinski model razlikovanja ove sadržajnosti praznine. Ovako predočena, kao suština drevne baštine i religioznosti, praznina puruše predstavlja uslov za budnost (buddhi). Zato je ne mogu spoznati neprobuđeni ljudi čije su spoznajne sposobnosti uslovljene razumom (manas) koji je od prakrti. Njima se može jedino skrenuti pažnja da se mogu razlikovati četiri vrste praznine. Prva je statična i ona se postiže u jogističkoj kontemplaciji (samadhi). Druga je dinamična i o njoj govore taoizam, mahayana budizam i zen. Treća je praznina iz koje ističe izvor bića, to je puruša, i on omogućava iskustvo prve dve praznine kao i bivstvovanje uopšte. Četvrta praznina je prosta negacija bića, puko ništavilo, i nesvestan, neprobuđen čovek prazninu uvek tako i zamišlja. Ništavilo je zapravo njegova projekcija, jer svojom nesvesnošću pretežno i živi u njemu, negirajući biće i njegov ishod. Puruša nema ništa s tim. To je ništavilo koje samo nesvestan čovek može da zamisli, i ono spada u gunu, ili modalitet bivstvovanja nazvan tamas. To je tama mrtvila i negacije aktivnog života (rađas) koju naslućujemo u iskustvu teskobe. To je nihilizam u koji nužno upada svako mišljenje i življenje koje za svoje uporište nema pročišćenje bića (sattva), tj. iskustvo transcendencije. Sámo mišljenje uvek vodi u nihilizam, zato što je od bića. Puruša je izdvojen (kaivalya) od svih iskustava i stanja bića (guna). Koliko se smisao bivstvovanja sažima u čovekovoj svesti o sebi (buddhi), toliko se praznina neuslovljenosti više otvara i pokazuje kao vrhunski privlačitelj ovog sažimanja koje čoveka isceljuje. Tek iz praznine koja ga našuje, biće biva ono što u svojoj celosti jeste, jer tada ne preostaje ništa što bi celost uskraćivalo. Samo kada subjekat ovog sažimanja, čovek, svoje uporište za osvešćenje ne vezuje ni za koji oblik bivstvovanja, već ga nalazi u slobodi neuslovljenosti, u kojoj izvorno već stoji jer ga je ona iznedrila, može postati potpuno budan. I jedino kroz blaženstvo budnosti može videti da biće uvek jeste celovito, potpuno i slobodno, da ništa pojedinačno u njemu nema svrhu po sebi i za sebe i da zato nikada ništa nije ugroženo. Kao kada se Zemlja posmatra iz kosmosa i vidi cela i okrugla, kao jedno biće. Zahvaljujući puruši koji našuje prakrti, mogući su oproštaj i milosrđe prema svemu što biva. Jedino zahvaljujući tome što je ljudski Duh neuslovljen (apsolutan) i transcendentalan, mogući su tolerancija, milost i ljubav; jer puruša nadilazi svaku upletenost u suprotnosti lokalnih (relativnih) zbivanja prirode. Zato što Duh čovekov nadilazi svet i vreme, u čoveku postoje milost, prostodušna dobrota i ljubav; oni su utoliko jači ukoliko je transcendentalni Duh u njemu svesniji sebe. Zahvaljujući puruši, ljubav je jedini mogući opstanak. Neuslovljenost ni od čega jeste upravo bezuslovna ljubav i oproštaj. Sloboda koja omogućava svet jeste ljubav koja ga stvara, jer ništa se ne stvara bez ljubavi, kao što ničeg ne može da bude bez slobode da ga bude. 16 Svako zlo nastaje iz identifikacije sa bićem, iz neznanja o transcendentalnoj prirodi ljudskog Duha. 16

Ortodoksna (pravoslavna) teologija ranog (nepodeljenog) hrišćanstva sačuvala je predstavu o Bogu Tvorcu kao neuslovljenosti (slobodi) koja omogućava bivstvovanju da uopšte bude. Zato se tu naglašava da je Bog ljubav, iznad dobra i zla, da On kao sunce daje život pravednom i grešnom pa zato ne treba osuđivati grešnika nego samo greh i, što je najvažnije, da je čovek po svojoj slobodnoj volji sličan Bogu. Zapadna teologija, počevši od Avgustina, izgubila je ovakvu viziju i za nju je Bog ostao starozavetni demon koji deli ljude na dobre i zle (a to znači: njemu podobne i nepodobne), koji sudi i kažnjava.

48

Ako je čovekova suština ono što omogućava sámo postojanje i život, tada se ona ne može nikako drugačije ispoljiti nego kao bezuslovna ljubav koja omogućava život. Nemajući uporište u praznini ničega, u bitku, čovek ga uvek nalazi u nečemu, i to uvek najpre u svom biću, u identifikaciji s telom i interesima njegovog opstanka. Tako biva uslovljen svojim umom i individualnošću koja se zasniva na podeli i jednostranoj subjektivnosti, nikada ne uviđa svet kakav jeste, u celosti, kao jedinstvo koje oslobađa svake brige za bilo šta. Ne vidi biće kao čistu slobodu bivanja, već opredmećene i materijalizovane projekcije svoga uma kojem robuje. Vezujući svoju svesnost za pojedinačna bivanja, fizička ili mentalna, čovek luta u vremenskom sledu tih događanja kao u snu opčinjen njihovim trenutnim sadržajima. Zato ne vidi da nema ničeg osim celine, i da je sloboda, koja celinu omogućava i daje joj život, uvek prisutna, i da nikada nije ničim ugrožena niti sputana. Samo na osnovu svoje izvornosti u slobodi ničega, koja sve našuje jer sve omogućava, čovek se može suočiti s prirodom i biti svestan njenog smisla. Sámo odnošenje subjekta prema svetu omogućeno je time što njegovu Sopstvenost (buddhi) omogućava čista neuslovljenost praznine. Sopstvenost je sabranost smisla sveg prostornovremenskog bivstvovanja u srcu čovekovom, a to sabiranje izazvano je blizinom same bezvremene neuslovljenosti čija sloboda omogućava smislenost svega. Jedino s uporištem u slobodi ničega, čovek može da vidi smisao sveg prirodnog zbivanja i da se oslobodi vremenskog uslovljavanja pojedinačnih sadržaja. Bez uvida u ispraznost svoga opstanka u vremenu, čovek se nikada ne može svesno odnositi prema prirodi, niti prema sebi samome u celosti. Neuslovljenost bezvremene praznine omogućava čovekovu Sopstvenost i jedino ga ona budi iz nesvesnosti. Buđenje je nadilaženje bića, koje je po svojoj prirodi nesvesno. Zato je budnost oživljavanje praznine koja nadilazi biće, to je čin kada sloboda koja stvara svet zaživi kroz čoveka, kroz njegovu ličnost i njegova dela. Praznina je budnost, jer ništa je sve kako jeste. Kada praznina zaživi kroz čoveka, kada se on probudi, tada sve stvari ostaju kakve jesu: slobodne i prazne od bilo kakve supstancijalnosti. Za onoga ko tako vidi stvari, kakve one jesu, kao čistu slobodu koja biva, kaže se da je probuđen. Takav čovek je autentičan u svojoj Sopstvenosti, on je onaj koji jeste zato što vidi stvari kakve jesu usled svoje budnosti. Da njegova Sopstvenost nije izraz iste slobode koja ispoljava biće, njeno ostvarenje se ne bi poklapalo sa prepoznavanjem bića kakvo jeste, niti bi se to poklapanje dogodilo kao probuđenje. Zbog neuslovljenosti čovekove suštine jedino se njemu, čoveku, objavljuje biće u svojoj celosti i božanstvenosti. Zato je samo njemu moguće smirenje i utihnuće u oslobađajućem prepoznavanju smisla svega što biva. Čovek (puruša) može biti autentičan samo kada je uznesen u prazninu, kada je ispražnjen i oslobođen od tela nastalog u vremenu i sve svoje lične i psihičke uslovljenosti (kad nadiđe indriyâni, tanmâtrâ i aham-kâra). Kada je tako oslobođen prirodnih uticaja, ali zadržavši punu budnost (buddhi),17 čovek više ne vidi materijalni svet posebnih tvorevina, već jedino slobodu da bude sve što biva. Tada, kada je u sebi ostvario tu slobodu, ona postaje ono jedino, najvažnije i primarno što se vidi i doživljava u svemu, dok je bivanje koje ona omogućava ono sekundarno i nevažno ali, usled neminovnog paradoksa, i jednako važno kao sáma sloboda. Tada je, naime, sámo bivanje sloboda. Nema jednog bez drugog. Kada je čovek sebe predano otvorio za sve što objektivno biva, tada ono (bivstvujuće) svoj ishod prepoznaje kroz prisustvo čovekove budnosti koja je oslobođena svake subjektivnosti. Nigde drugde, jer budnost je svetlost prepoznavanja. Zato što 17

Ovo je ključni momenat, jer materijalni svet nestaje za čoveka i spontano, u dubokom snu i u komi, dakle, bez prisustva svesti.

49

tek u čovekovoj budnosti bivstvovanje prepoznaje svoju slobodu i autentičnost, cela objektivna priroda stvara svesnog subjekta, to je njen temeljni poriv i uslov opstanka. Dakle, praznina puruše u sânkhyi nije puko ništa kao negacija bića ili ispražnjenost od nečega, već čistina koja omogućava neskriveno prisustvo bića, koja otkriva njegovu punoću i stvarnost. Bez praznine i čovekove budnosti, biće bi samo po sebi bilo nepostojeće, skriveno ili neobjavljeno (avyakta). Ništa se, tako, odnosi jedino na ništa između čoveka i potpunosti bivstovanja, njegove stvarnosti. Biti u stvarnosti bića znači biti potpuno budan. Ljudi su, međutim, pretežno nesvesni i otuda nisu u stvarnosti bića, ono im je skriveno. Zato pate i čine zlo. Ne vide da je praznina jedini uslov za biće, a još slabije vide da je biće u suštini prazno (sunyam) i da baš zato uopšte može da biva. Da nije prazno, ne bi ga ni bilo. Zbog punoće i čvrstine sadržaja svojih snova, čovek ne vidi izvornu prazninu koja sve omogućava. Za probuđenog svet nestaje i on tek tada može istinski da živi s punim smislom, jer nestanak sveta jeste ostvarenje njegove suštine ili smisla, to je oslobađanje praznine koja ga u svakom trenutku stvara. Tako je za probuđenog nestanak sveta isto što i nastanak njegove suštine. Iskustvo buđenja je takvo da čovek jasno vidi da sledećeg trenutka zbivanja sveta ne bi ni bilo bez večne slobode da ga bude, i da je ta sloboda njegovo jedino uporište i sudbina, da nema ničeg osim (ili bez) te slobode i da zato ona nije različita od svega što biva. Sloboda je uobličena zbivanjem, svaki oblik je aktuelizuje, jer bi bez oblika bila neostvarena. Bez nje je bivstvovanje ništavno i nemoguće jednako kao što je i ona nemoguća bez bivstvovanja. Iz ovoga sledi da predmetni svet nije nestvaran, već tačno onoliko „stvaran” i uslovljavajući, koliko je čovek nesvestan, odnosno identifikovan sa njim. Zato se ljudi teško bude jer im se čini da će izgubiti ono što je stvarno (samo za njih), ono što poseduju, biće s kojim su poistovećeni i da ih bez njega čeka samo 'mračno ništavilo'. Ono je, međutim, posledica poistovećenja s bićem, a ne njegovog gubljenja, koje se zaista događa samo nakon probuđenja.18 Tako nesvesni ljudi brkaju uzrok i posledicu. Svako zlo proističe jedino iz neznanja o pravoj prirodi života i slepe identifikacije s njim. Pakao je opisan kao mesto gde se ljudi oslobađaju iluzija i poistovećenja, pa je ono zato ispunjeno bolom. Jer, jedino iluzije izazivaju patnju. Ko nije za života iskoristio priliku da se oslobodi poistovećenja s bićem, u paklu ga sama priroda mora toga osloboditi na drastičan način, jer, ona ne prihvata Duh čovekov koji je identifikovan sa njom. Stvar stoji obratno: ona mora naći svoju suštinu u Duhu čovekovom (puruša). Otuda sve što je pakleno, đavolsko i zlo, predstavlja naopako stanje gde je Duh čovekov identifikovan sa prirodom. Svako zlo počiva na ovoj identifikaciji. Neuslovljenost puruše je otvorenost koja biću i svesti jemči prisutnost i sapripadnost. Tišina praznine u srcu čovekovom jedino je mesto koje pruža mogućnost sapripadanja bića i svesti, njihovog jedinstva koje omogućava prisutnost i razabiranje sveta. Pitanje svesti ili nesvesti jeste jedino pitanje neskrivenosti prisustva u zbivanju ili njegovog odsustva. Biti prisutan u zbivanju znači biti svestan. Da čovekova Sopstvenost nije prazna, da u njoj ima nečega, tada ne bi u njoj bilo mesta za biće, ne bi mogla da obuhvati svet kakav jeste. Da ona nije tiha i bez misli, ne bi bila moguća svest, jer budnost se rađa jedino u tišini uma. Nikako drugačije.

18

Fizičko iskustvo pojavnog sveta (indriyani) nestaje za čoveka na dva načina: spontanim prelaskom njegove individualnosti u neorgansko područje (san ili smrt), i uzdizanjem u kategorije aham-kâra i buddhi - pri čemu je čovek budan, dok je istovremeno oslobođen sveta pojavnosti. Zbog takve oslobođenosti je i probuđen. O tome više u poslednja dva poglavlja.

50

Neuslovljenost puruše nije „istina” već otvorenost koja omogućava svaku istinitost, i subjekta spoznaje i spoznavanog. Istine kao takve može biti samo u elementu otvorenosti iz koje sve proizlazi. Iako je puruša izdvojen i nezavisan od svega što postoji, od našeg tela i od sveg pojavnog sveta, on je čoveku bliži od svega, od svake misli i dela, od samog bića. Bliži je zato što je uslov njegove Sopstvenosti i budnosti. Zato nesvesnim ljudima, a to znači pasivnim, neaktivnim i neodgovornim, ono što je najbliže izgleda najdalje. Oni to najčešće projektuju daleko izvan, u ideju Boga. Bez potpune svesne sabranosti (samadhi), čovek nikada ne dolazi do onoga što mu je najsopstvenije, uvek se hvata za ono što mu nije primereno i što mu je tuđe, uvek biva kao nešto drugo, a ne on sâm, lutajući kao beskućnik u sopstvenom svetu. U tome ga podržava kolektivno uverenje da je to drugo on sâm. To uverenje je kolektivno nesvesno. Neprobuđen čovek traži utočište u svemu što njegovoj Sopstvenosti nije primereno, a nije joj primereno ništa do nje same. Sve što je od nje različito prolazno je, iluzorno i bolno. Čoveku nanosi patnju i bol samo ono što mu nije autentično. Neprobuđen čovek traži utočište u stvarima. Kada uvidi njihovu ispraznost, on se budi. Tako praznina omogućava buđenje čovekovo - jednako kao što ga budi njegovo puno prisustvo u biću. Duh neuslovljenosti u nama uvek je prisutan kao uslov naše Sopstvenosti, kao tvorac naše duše, i on je bitniji od svih prolaznih prirodnih tvorevina. Zato tako lako umire sve što se rađa, ono je zbog prolaznosti već mrtvo, ali zbog biti svega u besmrtnoj neuslovljenosti nikada ništa što je živelo ni na koji način nije bilo ugroženo niti uzaludno. Sânkhya-kârikâ u strofi 62. kaže: „Zaista (u prirodi) Duh čovekov ne biva sputan (ugrožen) niti se oslobađa, niti prolazi nizom života (reinkarnira). Sáma se priroda, prolazeći kroz razne faze, vezuje i oslobađa.” Puruša je uvek slobodan i ostvaren, jedino priroda deluje i trpi posledice svojih dela (karma). Sa stanovišta sânkhye, dakle, čovekova suština se ne rađa, ne dela i ne umire. Sve su to delatnosti prirode koje čovek može da sanja i da učestvuje u njima kao u snu, a i ne mora. Može slobodno da bira. U dostupnosti slobode izbora leži sva tajna oslobođenja. Da bi čovek izabrao svoju slobodu, nužno je jedino da je svesno prisutan na njenom izvorištu, u sebi samom. Nije slobodan samo onaj koji ne zna da to može da bude, i kako, koji sluša druge robove i porobljivače i zaboravlja sebe i svoju iskonsku volju da bude onaj koji jeste. Znanje o slobodi i njenom uvek dostupnom izboru ne može se steći sleđenjem prirodnog uslovljavanja, nego njegovim nadilaženjem. Suština razlikovanja puruše i prakrti, a s time i suština prakse oslobođenja čoveka iz nesvesnosti, po sânkhyi, jeste u tome da se spozna puruša kao nepokretno i bezvremeno središte u čoveku, a prakrti kao uvek spontano delatno i uslovljavajuće življenje koje oko tog središta, kao osovine, oblikuje svet, čovekovo psihofizičko biće i sudbinu (karma). Oni su kao takvi neophodni kako bi pružili iskustvo za nalaženje ravnoteže i za centriranje nedelatnog središta (puruše). Kada je to postignuto, ono se otkriva kao bitno za sve oblikovanje oko njega. Nesvesnost i patnja nastaju čovekovim hvatanjem za svekoliko bivstvovanje prakrti čime zaboravlja njenu suštinu kao i sopstvenu bit: da ona nije ništa od stvorenog i pojavnog već je sâm princip usredsređenosti koji omogućava ravnotežu za kretanje i oblikovanje svega postojećeg. Hvatanje za biće stvara neravnotežu u spontanom oblikovanju života ka svom ishodu i sputava ispoljavanje njegovog neuslovljenog središta tako što čovek gubi prisustvo u njemu, u sebi. Gubljenjem prisustva i ravnoteže u središtu, remeti se i oblikovanje. Kao kod obrtanja lončarevog točka, samo što se umesto gline i ćupa ovde oblikuje priroda i sudbina svih individua u njoj. 51

Čovek treba da bude onaj koji oblikuje, pokretačka snaga i ravnoteža za oblikovanje, a ne oblikovano. To je sva poruka sânkhye čoveku: da bude onaj koji jeste, koji biva, stvaralac, a ne predmet ili rob bivanja. Dakle, suštinsko razlikovanje puruše od prakrti možemo označiti tako da je puruša onaj koji odlučuje o bivanju, što podrazumeva autentičnu svest o sebi i o biću, a prakrti ono što biva, što pretpostavlja uslovljenost i nesvesnost. Po ovakvom razlikovanju sânkhya predstavlja najjasniju doktrinu probuđenja. Kao praznina (sunyam) u dijalektici Nagarđune ili Tao kod Lao Cea, i puruša je nevidljivi i nespoznatljivi princip sveg vidljivog i spoznatljivog zbivanja. On je večno bez delanja, ne zato što za njega nije sposoban, već, naprotiv, zato što je temeljni uslov koji prethodi svakom delanju. Iako je izvor svega, nije svodljiv ni na šta. Ono što je od suštinske vrednosti ne treba ni da bude dostupno ugrožavanju i prolaznosti. Svest o tom suštinskom kristališe se jedino razlikovanjem i čuvanjem prisustva nedelatnog Duha u sebi, naspram delatne i uslovljavajuće prirode spolja. Čoveka uslovljava i uspavljuje napuštanje i zaborav sebe kroz poistovećenje sa spoljašnjim, a ono što ga oslobađa i budi jeste prisustvo u njegovoj Sopstvenosti, bez odbacivanja ikakvog zbivanja, ni spoljašnjeg ni unutarnjeg. Zbog takvog stanja stvari o puruši više ne može biti reči, jer on predstavlja on što nadilazi svako racionalno iskustvo. Ovde dat opis ne pruža ništa od onog opisivanog. Jedino se filosofskom terminologijom može reći ono što je do sada rečeno, da je on sloboda neuslovljenosti koja daje život svemu, da je izvor stvaranja koji uvek ostaje nezavisan, ali i u jedinstvu sa svim stvorenim, jer inače ničeg ne bi ni bilo. Tajna ovog jedinstva čini svet čarobnim, privlačnim i u suštini slobodnim; zbog njega se život uvek prihvata u celosti, s nadom i ljubavlju, kao put za oslobođenje Duha; niko nikada ne bi ni prihvatio život da nema intuitivnu svest o iskonskoj slobodi svoga Duha; zato je privlačna ona ličnost koja je kreativnija, svesnija i slobodnija - kroz koju se Duh jače promalja; zbog tog jedinstva sva bića žele da žive. Bez svesnog učestvovanja u tom jedinstvu s Duhom, bivstvovanje ostaje tek surova borba u kojoj je ništavilo smrti uvek pobednik, život je negativna apstrakcija, pusti san, iluzija (maya) u kojoj neprobuđen čovek pokušava da zaista postoji i živi, i u tome nikada ne uspeva. Nezavisnost neuslovljenog puruše, sa svoje strane, obezbeđuje oslobođenje i buđenje iz ovog sna, ona daje smisao i konstruktivnost životu, bez nje život je uvek destruktivan. Bez puruše priroda bi bila potpuno uslovljena i beživotna, bila bi tamnica svih bića, bez ikakvog izlaza u smisao postojanja, odnosno bez svrsishodnog sažimanja u svest i slobodu. Njeno postojanje bilo bi, zapravo, apsurdno i nemoguće. Zahvaljujući puruši, izlaz iz vrtloga uzročnosti bivstvovanja postoji, opuštenost i smirenje u smislu su mogući, rađanje i umiranje nisu sve što se događa, jer naša bit ih nadilazi. Zato što je puruša naša bit, mi uvek postojimo (bez ega), izvan vremena i svih promena: na ovom i na onom svetu; u budnosti, sanjanju i dubokom snu, kada nema nijednog sveta; iznad života i smrti. Telo je samo mesto u kome naš večni Duh pri-vremeno boravi. Psihodinamika prirode ima privlačnu moć, zavodi nas da zaboravimo svoje večno prisustvo i da se poistovetimo sa prolaznošću telesnog zbivanja. Tako patimo kao u snu zbog nečega što nam se ne događa i što nas se ne tiče. Na žalost, ovu istinu uviđamo tek kada se probudimo. Sva fizička tela imaju svoju gravitaciju, pa je tako i naše telo jedan magnet koji hoda po svetu i dela skupljajući pri tom utiske (vasane) od svega onoga što mu se dešava. Skup svih takvih utisaka sačinjava našu sliku sveta i ličnu prošlost. Tako oblepljeno s utiscima telo postaje još snažniji magnet. Možda je ovo jedan od odgovora zašto se puruša poistovećuje s prolaznim zbivanjem. 52

Pored ovoga, važno je razumeti da puruša ne stvara prakrti (posebno ne u vulgarnom smislu stvaranja kakvo je poznato u judeo-hrišćanstvu), nego je čista neuslovljenost koja omogućava njeno bivstvo. Čin stvaranja mora da se dogodi u vremenu, a vreme ne može da postoji pre stvaranja, ono nastaje tek kao modifikacija prakrti. Klasični tekstovi kažu da puruša izaziva prakrti na stvaranje sveta samom svojom blizinom, odnosno prisustvom. Kao što magnet privlači opiljke gvožđa. Odnos između prakrti i puruše je isti kao između pojave i njenog smisla. Tekstovi se slažu da puruša nema osobina i da nije delatan. Time se htelo reći da je njegova priroda transcendentalna, iznad posedovanja ili neposedovanja osobina, iznad bića i nebića. Za purušu je svejedno da li osobine postoje ili ne postoje, da li on biva kao trenscendentalan Duh koji nije ništa od bića, ili se manifestuje kao sámo biće, kao svet. Za njega tu nema nikakvih razlika. Sve razlike postoje samo u neprobuđenom umu, kome je relativni svet dualističkih odnosa jedina stvarnost. Bivajući upravo takav, transcendentalan, puruša je vrhunski privlačitelj - ono što sve izaziva u postojanje. Na putu razumevanja puruše i prakrti pojmovi 'sve' i 'ništa' gube svoje granice i svaki smisao. Postaju jedno. Ali, to 'jedno' opet nije 'nešto', tako da se ne može reći ni da su puruša i prakrti jedno. Duh 'stvara' biće nedelanjem; biće dela jer ga na to privlači nedelatni Duh. Otuda potiče iskonska težnja bića za oslobođenjem. Najtačnije što bi se moglo reći za odnos puruše i prakrti je da se prakrti preobražava u korist nepokretnog i nedelatnog puruše tako da to izgleda kao da se sam puruša ispoljava kroz prakrti, da je on tvorac svega. Dakle, ovde imamo efekat ogledala (prakrti) koje se kreće dok lik koji se ogleda (puruša) stoji, ali izgleda kao da se i on kreće. *** Najtačnije i najjednostavnije što bi se moglo reći za odnos puruše i prakrti jeste da sav pojavni i materijalni svet prirode ili prakrti nastaje automatski kao odgovor na nesvesnost Duha čovekovog ili puruše o sebi samom. Prakrti je materijalizacija čovekove nesvesnosti, njegovog sna (ili karme, kako tvrde đaini). Čineći njegovu nesvesnost konkretnom i materijalnom, ona mu pomaže da je spozna i da se probudi. Ona je karma s kojom se čovek suočava sa svojom nesvesnošću, odnosno s kojom radi na svom osvešćenju. U tom smislu se kaže da prakrti radi u korist puruše. Takođe zato se kaže da su tvorevine prakrti samo prividne jer Duh ne može biti nesvestan sebe samoga. On je takav samo u čovekovom individualnom iskustvu i zato radom – karmom – postaje svestan sebe. Čovek je oduvek puruša, izvor svesti. Samo je pitanje šta radi s njome, kako je aktuelizuje ili ispoljava. To ispoljavanje i rad su prakrti. Zato je rečeno da se prakrti povlači i nestaje u onoj meri u kojoj je spoznata (kao plesačica koja je pokazala svoj ples). To znači da postoji samo u onoj meri u kojoj čovek nije spoznao prirodu zbivanja. *** Nezavisnost puruše je ključna za razumevanje čovekovog opstanka, a to je da ostvarenje svoje suštine može naći jedino u slobodi od nesvesnog prianjanja za biće u vremenu i njegovim nadilaženjem - koje postiže potpunim osvešćenjem i afirmacijom samog života, a ne njegovim negiranjem. Tražeći utočište u nesvesnom bivstvovanju može naći jedino patnju, jer čovekova bit (puruša) je iskonski nezavisna od bića i njegove nesvesne stihije. S druge strane i sámo bivstvovanje teži da nađe svoj ishod i utočište u savršenom, nezavisnom čoveku (puruši), u duhovnom čoveku, da se prosvetli kroz njega. Čovek svojim nadilaženjem uslovljenosti bića postiže svoju, kao i svrhu same prirode. Zato izaziva patnju sebi i prirodi ako se ropski vezuje za nju. Bez sopstvenog savršenstva, probuđenja i nezavisnosti, čovek nije dostojan života u prirodi, on je remeti i skrnavi. On tu doživljava samo patnju jer 53

se ponaša protivprirodno dok nesvestan traži utočište u biću ne uviđajući da je situacija suprotna: da ga je cela priroda stvorila kako bi kroz njega dosegla slobodu, da je on sâm oblikovan kao oličenje celine bivstvovanja prirode (pa zato ničeg „drugog” i „novog” u njoj ne može naći na objektivistički način, tj. spolja). Priroda kroz njegov oblik teži svom ishodu, ka slobodi probuđenog čovekovog Duha. Zato čovek remeti ovu težnju ako se ropski vezuje za prirodu. On mora utočište i smisao naći u sebi jer u njemu je cilj svega. To praktično znači da sve ono što vidimo spolja, sve greške i nesavršenosti, ne treba da projektujemo van u stanje sveta ili druge ljude, i da od toga stvaramo religiju i moral kojim na silu menjamo svet i ljude, već da sve to prepoznamo i ispravimo u sebi onog trena kada se javi, da sebe kristališemo svešću o sebi. Čovekovo bivstvovanje je otvaranje prirode ka slobodi koja omogućava svemu da bude i koja sve nadilazi. Zatvaranje tog procesa jedini je uzrok bola (dukham) kojeg je priroda čak više svesna nego čovek. Jer, on spava čak i kada pati, u svome snu poistovećuje se sa svim, pa čak i sa zlom koje čini. Zato ga i ponavlja. Da bi se poistovećenje odagnalo, valja upoznati prakrti i sarađivati sa njom. A tada će i ona sarađivati sa nama. To je jedini način, jer nezavisnost Duha je u interesu prirode kao i čoveka. Iz nerazumevanja svega ovoga što je rečeno nastao je stari problem oko prave prirode puruše: da li je on jedan i apsolutan, kao atman u advaita vedanti, ili postoji mnoštvo puruša, kao monada, za svakog čoveka po jedan. Komentatori Sânkhya-sűtri su se trudili da dokažu da ima mnogo puruša, koliko i ljudi, da bi se po tome razlikovali od advaita vedante koja je u to vreme (oko četrnaestog veka) postajala dominantna i težila da potisne sânkhyu. Jer, ako bi priznali da je puruša samo jedan i apsolutan, tada se ni po čemu ne bi razlikovali od Šankarine advaita vedante. Njihov glavni argument bila je tvrdnja da ukoliko je puruša samo jedan, tada bi prvi čovek koji je spoznao slobodu svoga Duha od prakrti automatski oslobodio sve ljude. Takođe, ako je ljudski Duh univerzalan, ne bi postojale razlike u sudbinama ljudi. Do ove zablude dolazi zbog nerazlikovanja relativne i apsolutne stvarnosti. Relativna je ona stvarnost koju projektuje um (manas) iz iskustva prakrti, dok je apsolutna stvarnost ona koja nadilazi relativnu, koja je transcendira. Samo relativni um je sposoban da projektuje purušu kao kolektivno svojstvo ljudi, ili da ga zamišlja kao otuđenu monadu zarobljenu u individui. Puruša nije ni individualan ni kolektivan, nego je transcendentalan. Iskustvo transcendentalne svesti jedini je uslov za razumevanje puruše, a to je svest koja je nadišla telo i um, sve sadržaje koji sačinjavaju svet i svemu daju osobine. Puruša nema osobina. Sve su one odraz prakrti. Može se slikovito reći da kao što se u svakom od ćupova ispunjenih vodom vidi odraz po jednog meseca, tako kada posmatramo kroz refleksiju prakrti izgleda kao da ima mnoštvo puruša, u svakoj individui. Transcendentalna priroda puruše kazuje nam jedino to da njega nikako ne možemo sebi predstaviti upravo zato što to jedino možemo biti, jer to u suštini oduvek i jesmo. Ono što jeste, ne može se objektivno predstaviti. Pored dileme o mnoštvu ili jedinstvu puruše, postoji i pitanje o odnosu puruše i prakrti. Ako je puruša večno slobodan i nezavisan, kako prakrti deluje na njega, i zašto on uopšte ima njeno iskustvo? Odnos puruše i prakrti u sistemu sânkhye ne može se posmatrati metafizički, već praktično i ontološki. Iako puruša nije uslovljen, on individualnoj duši (điva) izgleda kao da je uslovljen, ona tako vidi stvarnost jer je sama uslovljena. Ona projektuje svoju uslovljenu realnost. Dakle, samo za nesvesnog čoveka postoji problem u kakvom je odnosu puruša prema prakrti. Pojavnost prakrti je relativna, iako Duh čovekov realno iskušava uslovljenost prirode, sânkhya stavlja do znanja da je apsolutna sloboda moguća i dostupna, i to jedino kao čovekova autentičnost. Nikako drugačije. Tada se prakrti povlači 54

i nestaju njena uslovljavanja. Problem razumevanja odnosa puruše i prakrti svodi se na problem samospoznaje onoga ko taj problem treba da shvati. Puruša je njegova suština i ona se ne može razumeti pomoću spolja primljenog znanja ili obrasca koji važi za sve ljude, nego samo kao individualna i lična spoznaja. Drugim rečima, sânkhya nije metafizika. Egzistencija je sled događaja koji određuju vreme kao takvo, a nije nešto što postoji u vremenu. Zato sloboda ljudskog Duha mora da se dogodi u ličnom iskustvu da bi bila egzistencijalna, a svako iskustvo mora imati svoju suprotnost da bi bilo iskušano. Stoga se govori o puruši i prakrti u dualističkim terminima. To se čini zbog približavanja ljudskom iskustvu. Ne može se poći od transcendentalnog i apsolutnog, već od relativnog i iskustvenog. Iskustvo svakog čoveka je uslovljenost i patnja; sânkhya ukazuje na ceo kontekst postojanja, na to da se područje patnje uvek može prevladati transcendencijom prakrti, i da je transcendencija patnje moguća upravo zato što je čovekova suština - puruša - transcendentalna u odnosu na prakrti. Da nije već takva, nikada ne bi mogla to da postane. Pričom o puruši i prakrti, sânkhya razotkriva čovekovu komunikaciju sa samim sobom, sa svojom pravom prirodom, i tim razotkrivanjem je omogućava. Jer, iako je čovek uvek onaj koji jeste, on nije toga svestan dok to ne iskusi u nekom odnosu, dok ne prođe fazu objektivizacije. Svet (prakrti) je za čoveka ogledalo bez kojeg ne bi mogao da prepozna sebe, jer puruša je u toj meri potpun i apsolutan da nema potrebe ni za tim. Zato možemo videti da čovek celog života ne radi ništa drugo nego komunicira: sam sa sobom, sa drugim ljudima i sa svetom uopšte. Kada onaj koji komunicira, a to je misao-ego, prestane sebe da projektuje van, na objekte, i ostane sam sa sobom, u tišini, onda nestaje i (radi konteksta se može reći da) samo puruša ostaje. Kada u čovekovom odnošenju prema drugima, prema svim bićima i svetu uopšte preovladaju beželjnost, nesebičnost, milost i ljubav, tada je on blizu Duhu koji ne traži ništa, a sve omogućava, svojoj transcendentalnoj suštini, puruši. Stoga, uvek kada se govori o oslobođenju Duha od prakrti, o postizanju duhovne nezavisnosti, misli se na čovekovu mentalnu zrelost, na objektivnu svesnost, a ne na promenu stanja samog Duha. Govoreći o praktičnom iskustvu o puruši moramo ovde još jednom naglasiti da on kao princip svesti izaziva u postojanje prakrti. Materija postoji zbog svesnog subjekta, a ne obratno. Sav materijalni svet koji vidimo oko sebe (prakrti), i sve događaje u nama i oko nas, izazvale su u postojanje naše duše (puruše). Univerzum je hologram, a mi smo njegov svestan subjekt, njegov projektor. U tom smislu svi prosvetljeni otkrivaju da ništa nije izvan nas, da je naše Sopstvo sam apsolut koji je svestan sebe ("ovaj atman je brahman" kažu Upanišade). Ali ovakav uvid dolazi tek na kraju objektivnog ispitivanja bića (prakrti). Zato sada izgleda neverovatan. Od njega se ne može poći, do njega tek treba doći upoznavanjem prakrti. O puruši se više ništa ne može reći. Samo je o biću predmetnog sveta (prakrti) moguće ispitivanje i mišljenje koje ćemo pokušati da iznesemo u narednim poglavljima.

55

PRAKRTI

U svom izvornom ili autentičnom stanju prakrti je nemanifestovana osnova svega što postoji kao priroda, univerzalno polje bića. Iz nje sve nastaje, a sama se nikada ne ispoljava u iskustvu prosečnog razumevanja bivstvovanja. Doživljavamo samo njene učinke i proizvode, ono što biva kao nešto posebno, dok o njoj zaključujemo po tome da sve postojeće ima neki uzrok, a prauzrok ili pra-datost svega mora biti neispoljena (avyaktam) apsolutna osnova celog univerzuma. Prakrti je skriveni ili implicitni poredak, sveobuhvatno jedinstvo bića izvan vremena i prostora. Sânkhya je teorija emanacije zato što govori da se iz jedne večne, neprouzrokovane i neuništive osnove ispoljava sve postojeće u nedeljivoj međupovezanosti i uzročnosti. Reč prakrti sastavljena je iz dva dela. Koren kr- (raditi, činiti, delati) izražava stalno delatnu snagu koja svojim vibracijama oblikuje svet. Prefiks pra- odgovara našem pro- u reči „proizvoditi” i grčkoj proto-, posebno u reči „prototip”. Prema tome, svet proishodi, neprestano se delatno ispoljava iz prakrti koja je jedinstvena kauzalna osnova (pradhana) svega što biva kroz stalni preobražaj (parinama). Pra- takođe znači „pre-(stvaranja)” (krti), tako da je smisao reči prakrti u tome da predstavlja onu univerzalnu i praiskonsku osnovu po kojoj je moguće svako zbivanje. Ona je neispoljena (avyaktam) iz istog razloga zbog kojeg postoji princip neodređenosti u kvantnoj fizici. Sve zbivanje univerzuma je u prakrti savijeno (a-vikrti) u jedno, dok je svet predmetnog iskustva poznat kao razvijanje (vikrti) ili emanacija tog jednog u mnoštvo koje omogućava iskustvo bivstvovanja u svesnom subjektu. To je osnovni poriv cele prirode. Ovo praktično znači da je prakrti implicitno polje u kome se bezvremeno nalazi apsolutno sve što može da postoji na bilo koji način. Sve što je bilo u univerzumu, sve što jeste i sve što će ikada biti već se nalazi u prakrti. Nikada ne nastaje ništa novo. Sve što uopšte može da postoji i da se dogodi, negde postoji i događa se. Svakog trena. Sve što može da bude, već jeste, ali neispoljeno. Mi opažamo kao aktuelni događaj i svet samo ono što je trenutno ispoljeno u iluziji linearnog vremena u području naše percepcije. (Mi samo opažamo dok smo pasivni i uslovljeni. Kada dođemo do jedne i celovite ličnosti, aham-kâra, do Sopstva, buddhi, i tako steknemo moć delanja, onda mi odlučujemo o pojavama i kreiramo događaje, odnosno šta će se ispoljiti u prakrti.) Klasični tekstovi naglašavaju da je prakrti nesvesna, ali ipak delatna zbog blizine puruše. Puruša privlači nesvesnu prakrti u dejstvo kao što magnet privlači opiljke gvožđa. Kaže se takođe da ona spontano dela u tuđu korist (puruše), kao što krava spontano luči mleko za tele. Tekstovi ne idu dalje od ovakvih opisa, ali nesvesnu delatnost prakrti možemo videti u celoj prirodi: u metabolizmu ćelija, u svim fiziološkim funkcijama, pa i radu našeg mozga (on radi i kada spavamo), sve se to zbiva spontano, ali svrsishodno; u somnambulnom stanju, kada telo izvodi složene fizičke pokrete, iako bez prisustva svesti; u nagonskom ponašanju životinja i ljudi. Za razliku od životinja koje nemaju individualnost, već se razlikuju prema vrsti, kod čoveka je ovo nesvesno ponašanje modifikovano individualnošću, tako da čovek za svoje (nesvesno) ponašanje misli 'ja činim', i samo zato, jer je individualizovano, to mu izgleda kao svesno činjenje, različito od ostalog nesvesnog zbivanja prirode. Ono jeste različito od životinjskog, po tome što je individualizovano, ali (još) 56

nije svesno. To je samo iluzija ega. Osećaj individualnosti, Ja ili ego, takođe su manifestacije nesvesne prirode - iako su ključne za omogućavanje prisustva svesti, koja jedino pristiže od puruše. Nesvesne ili mehaničke funkcije prirode, koje su neophodne za život, postaju prepreka u funkcionisanju uma i svesti. Naime, nezreo čovek je sklon da svesno imitira prirodnu determinaciju u kojoj je sve predviđeno zbog opstanka vrste. To mu daje privid zbrinutosti, čak i numinoznosti. Tada je njegov svesni život formativan, on živi mehanički, po obrascima (prirodnih nagona ili religijskih dogmi), a ne slobodno i kreativno. Stoga treba imati u vidu da je prirodna determinacija u nižim dimenzijama prakrti neophodna (u indriyâni, maha-bhűtâni i tanmâtrâ), a da se u višim (aham-kâra i buddhi) pokazuje kao glavna prepreka svesti o neuslovljenom Duhu, kao ono što treba pobediti. U manasu ili misaonom umu odvija se razgraničavanje i razdvajanje nižih od viših dimenzija. Zato je naš um često kontradiktoran, može da bude i uslovljen i kreativan. Pre nego što počnemo sa upoznavanjem prakrti i svih njenih kategorija, biće nam od velike koristi da celu tu strukturu u svojoj imaginaciji predstavimo na dvojak način, u skladu sa tradicionalnim načinom predstavljanja sveta kao jedinstvo makro i mikrokosmosa, odnosno kosmosa i čoveka. Prvi način objektivnog ili kosmičkog prikaza prakrti biće da celu njenu strukturu, prema prikazanoj shemi, sebi predstavimo u obliku jednakostranične četvorougaone piramide. Drugi način, koji odgovara prikazu subjekta ili mikrokosmosa, jeste u vidu zrakastog krsta. To će nam biti od koristi iz dva razloga. Najpre zato što se radi o putu kojim naše razumevanje još nikada nije ozbiljno i sistematski bilo usmeravano, pa će nam ovakva imaginacija biti neophodna u orijentaciji na njemu. Tim pre što se ovde nećemo baviti nikakvim idejama (sve one spadaju samo u jednu od 23. kategorija, u manas), već onim prirodnim uslovima i zakonitostima po kojima nastaje sve, pa i same ideje. To je put koji nadilazi sve racionalne i pojmovne granice zato što je jedini koji vraća do stvarnosti samog bića, koji vodi ka celini. Takvo direktno usmerenje ka celovitosti bivstvovanja i suočavanja sa njegovim zbivanjem - a našom sudbinom - zahteva onu vrstu spremnosti i odlučnosti koju samo jasna vizija može dati. Jasnoća ovakve vizije jeste ono što otvara dveri našeg zatvorenog mišljenja i saznanju oslobađa jasan pogled na stvarnost. Do nas je jedino da te dveri ne držimo zatvorene. Drugi razlog je u tome što oblik piramide savršeno odgovara strukturi ispoljavanja prirode (prakrti). Kvadrat u osnovi univerzalni je simbol fizičkog ostvarenja. Kao i krst, on simboliše ostvarenje uticaja sva četiri elementa, odnosno dimenzija: zemlje, vode, vatre i vazduha. Nematerijalni princip prostornosti u kojem se sve zbiva je akaša i on dobija svoj vid u skupnoj tački na vrhu piramide, ili središtu krsta, s kojom se dvodimenzioni kvadrat projektuje i ostvaruje u trodimenzionalnom prostoru. Na taj način se piramida može smatrati za trodimenzionalni krst kojem je tačka ukrštanja njen vrh. Dinamički princip prakrti izražavaju trouglovi čije trojstvo sačinjavaju gune (sattva, rađas i tamas), trostruki princip zbivanja svega što postoji. Smisao cele strukture sažima se sintezom i svrsishodnim nadilaženjem u tački na vrhu, u mahat, stvaralačkoj kosmičkoj inteligenciji koja se u čovekovom biću (mikrokosmosu) događa kao čista svest ili budnost (buddhi). Tačka na vrhu piramide je jedinstvo bića iz kojeg proizlazi sve pojavno zbivanje. Ista tačka je na mikrokosmičkom planu središte krsta koje predstavlja čovekovu Sopstvenost. Ovo sažimanje od osnove prema vrhu, i nestanak piramide, odnosno prakrti u svesno postignutom jedinstvu bića (samadhi), sa čime se ostvaruje njegova svrha, ključno je za razumevanje prakrti i celog sistema sânkhye. Puruša je ovde Duh neuslovljenosti koji omo57

gućava zbivanje prirode uopšte. On se toliko oslobađa vela prakrti i dolazi do izražaja kao ono bitno, koliko se piramida, ili područje uslovljenosti prirode, sužava do svog potpunog nestanka ili utrnuća u bezdimenzionalnoj tački na vrhu, u svesti o neuslovljenosti kao ishodu zbivanja prirode. Struktura piramide jasno nam ukazuje na osnovnu zakonitost prirode da svaki nivo, koji progresivno predstavlja gustinu njenih vibracija i ujedno brzinu vremena njenog zbivanja, nadilazi kvalitativnim sažimanjem onaj niži. Osnova piramide pokazuje da su tu njene vibracije najsporije, što znači da je uslovljenost prostorvremenskog zbivanja najveća. Ona je ispoljena onim što nazivamo „materija”. Priroda je utoliko inertnija ukoliko su vibracije njenog ispoljavanja sporije i tako se konkretno uređuju kao prostor i vreme. Na tu konkretizaciju ukazuje simbolika kvadrata i krsta. Kako idemo ka vrhu, telo piramide sve se više sažima i postaje finije, vibracije zbivanja su brže, što znači da je materijalna uslovljenost slabija i sposobnost opstanka, preobražaja i odlučivanja u zbivanju veća. Drugačije rečeno, vreme njenog zbivanja gore je sažetije. Pitanje vremena i prostora zapravo je samo pitanje brzine zbivanja i nivoa piramide. Najveća brzina zbivanja bića ka svom ishodu ili smislu je svetlost, ona osvetljava sve ostalo, sporije i uslovljenije zbivanje, ona otkriva da biće uopšte jeste, a da nije tek ništa. Svetlost može da svetli zato što predstavlja ostvarenje smisla, i sav ostali život teži ka svetlosti jer teži ka smislu. Vrh piramide je svetlost pomoću koje se vidi samo bivstvovanje kao takvo u celosti. Ono što tako osvetljenom biću otkriva smisao je svest (buddhi). Zato su svetlost i svest uzajamni kao što su to pojava i njen smisao. Jedno bez drugog nisu mogući. Zvezda ne bi bilo bez čoveka (puruše), a bez zvezda ni samog kosmosa.19 Prema piramidalnom modelu cela raznovrsnost oblika i načina bivstvovanja u prirodi, od neorganske materije preko svih vidova organskog života, do pojave misaonog ustanovljavanja i pamćenja u ljudskom umu (manas), može se posmatrati kao ispoljavanje jedinstvenog spektra različitih brzina zbivanja prirode. Materija je, tako, usporeno i uslovljeno, a misao slobodnije i ubrzanije zbivanje jedne iste prirode, njena veća diferencijacija. Pri tome se ovi viši, brži i sažetiji nivoi (manas, aham-kâra i buddhi) samom svojom sažetošću kristališu i odražavaju niže i grublje nivoe; njihova finoća i brzina deluju kao ogledalo u kome se odražavaju grublji i uslovljeniji oblici. Ovo odražavanje je poznato kao osvešćenje. Um je često upoređivan sa ogledalom. Na taj način misao nije izvan prirode, već samo nadilazi vreme njenih nižih ispoljavanja. Kao što ogledalo odražava lik, dok zid, na kome je ono okačeno, to ne čini jer nije dovoljno fin i uglačan, tako i unutrašnji organi (antahkarana) buddhi, aham-kâra i manas mogu da odražavaju smisao (ime) pojavnih oblika niže, grublje prirode, jer su bržih frekvencija i finiji od njih. Viši nivoi prirode su bliži neuslovljenosti (puruša) koja joj omogućava svest o sebi. U njima je priroda inteligentnija, ali ti nivoi su sve uži i ređi jer je za veće prisustvo svesti potrebno srazmerno veće ulaganje energije. Za to su sposobne samo one retke jedinke koje imaju sve organske sposobnosti i iskustva (kulture) u bivstvovanju. Tako vidimo da su u prirodi najprisutniji nesvesni oblici života, neorganska priroda sa svojim elementima i mineralima. I ona je jednako živa, ali je karakteriše manje prisustvo svesnosti, ona se tu manifestuje kao sâm oblik, tu je svest identična sa samim oblikovanjem i potpuno je uslovljena njime. Znatno je manji broj živih bića koja u većoj meri koriste potencijal svesti. To su biljke i 19

Na prigovor da je zvezda bilo i pre ljudi na Zemlji, odgovor glasi da ima svesnih subjekata na drugim planetama. Na primedbu da je zvezda bilo i pre njih, u ranom stadijumu razvoja kosmosa, odgovor daje Rig-veda, gde se kaže da u zvezdama borave puruše. Bilo ih je, dakle, samo zato da bi stvorile čoveka, odnosno, svesnog subjekta. Svejedno je da li je puruša u zvezdi ili u čoveku. Probuđeni tu ne vidi nikakve razlike, za njega je to jedno isto. Ceo univerzum je projektovan iz svesnog subjekta, puruše, čoveka.

58

životinje koje, pored oblikovanja, svest koriste za opažanje i kretanje. Potpuna samosvest najređe je prisutna u prirodi. Tek u ponekom čoveku - koji smisleno i kreativno učestvuje u zbivanju bića, a ne samo u pűkom postojanju i opažanju. Piramidalna struktura prirode pokazuje hijerarhiju svih oblika života, pa i u ljudskom društvu, u kome postoje uzvišeni, svesni i produhovljeni ljudi, kao i oni nesvesni, više uslovljeni prirodnim nagonima. Široka osnova piramide odgovara širokoj ljudskoj masi, ona je inertna i podložna (psihološkom) uslovljavanju i (medijskim) manipulacijama. Kako se ide ka vrhu, broj ljudi koji je svesniji sve je manji, jer telo piramide se sve više sužava. Na samom vrhu su potpuno probuđeni i oni su uvek individualni, nezavisne su ličnosti; svaki prosvetljen čovek je originalan i jedinstven. Individuacija je jedini put do probuđenja, jer vrh piramide prakrti čini antahkarana, 'unutarnji organ' - on se zato ne realizuje spolja, već jedino kao čovekova samosvest ili probuđenje. Vrh prakrti je unutar čoveka, a ne izvan. Samo ljudi iz nesvesne mase imaju zajednička verovanja i kolektivne obrasce ponašanja. Ljudi sa vrha piramidalne hijerahije neposredno vide stvari kakve jesu. Koliko je čovek niže na piramidalno-ontološkom nivou, toliko su mu potrebniji posrednici za spoznaju onoga što jeste, razni koncepti, mitovi i simboli, a oni sa samog dna piramide u postojanju učestvuju isključivo imitacijom tradicijskih obrazaca koje daju društvene i verske institucije; njihova percepcija postojanja ograničena je na čulno dostupne fizičke objekte (sakralni objekti i predmeti). Oni su u potpunosti uslovljeni vanjskim uticajima. Što je nivo piramide prakrti niži, to je mehaničnost prirodnog zbivanja jača, a takođe i objektivizacija, tj. značaj objekata. Ovakav pogled na ljudsko društvo jeste elitizam, ali nije diskriminativan, jer vrha nikad ne bi bilo bez široke osnove piramide. Osnova daje vrh. (Osim toga, svako može uvek da promeni svoj status u ovoj strukturi promenom stanja svoje svesti.) Zato niko ne može doći do prosvetljenja ako to ne uvidi, i ne poštuje svakog ispod sebe kao onoga ko ga je svojom životnom energijom uzdigao do prosvetljenog stanja. Otuda milosrđe i bezgranična ljubav prate svako istinsko prosvetljenje. Nažalost, niži slojevi nisu svesni takve svoje uloge jer prakrti nesvesno radi u interesu Duha - oni samo jače osećaju teret cele piramidalne strukture življenja. Sânkhya nas, predočavanjem ovakve strukture prirode sprečava da ljude delimo i upućuje na toleranciju prema svakom obliku života, i na prihvatanje apsolutno svega što živi i postoji - jer piramida nema nikakvog suvišnog oblika, ona je cela to što jeste na svakom svom nivou. Sve što postoji, svako biće ili pojava, jeste jedan oblik saobražavanja prakrti prema puruši. U tom smislu sve je jednako – iako postoji hijerarhija u prirodi. Prosvetljeni nikada ne dele ljude, jer vide celu strukturu – ali vide i njihovo funkcionisanje u strukturi sveta prema stanju svesti. Podele među ljudima nastaju jedino od strane nesvesnih, onih sa dna društvene piramide, jer oni na sve gledaju kroz optiku svoje tradicije i vere. Diskriminacije, sukobi i ratovi su mogući jedino među nesvesnim ljudima. Piramidalna struktura prirode nam pokazuje da iako postoji kao celina ona ima i jasnu hijerarhiju u kome svako bivstvovanje odgovara svom ontološkom statusu. Evolutivno nadilaženje uslovnosti prirode i sažimanje piramide ka vrhu poznato je takođe kao uzdizanje ka ideji dobra, lepote, istine i spasenja, dok je povećanje uslovljavanja i dezintegracije, širenje piramide ka osnovi, opšte poznato u iskustvu kao propadanje u zlo, u nesvesnost i patnju, kao gubitak sebe i autentičnosti bića. Puruša je izvan dobra i zla, on je neuslovljenost u čijoj slobodi postojanje uopšte i može da se dogodi sa svim svojim suprotnostima. Piramidalna struktura prakrti nam može jednostavno objasniti smisao dobra i zla. U njenoj strukturi svaki nivo ima svoju ontologiju i modus bivstvovanja koji su na svom nivou 59

ispravni i dobri. Međutim, nema čvrstih granica između nivoa, između različitih oblika bivstvovanja, tako da se oni prelivaju na susedne. Kada se jedan modus bivstvovanja iz nižeg nivoa preliva na viši, to se, u tom višem nivou, doživljava kao zlo. Kada se sliva iz višeg na niži nivo, takvo se bivstvo doživljava kao ljubav, milost i dobro. Piramidalna struktura prakrti, u kojoj vrh i osnova postoje istovremeno, pokazuje relativnost bivstvovanja prirode: dok se njeno prostorvreme sažima na pojedinim mestima, u buddhi, u samosvesti čovekove Sopstvenosti, dotle se ona istovremeno rasprostire u predmetni svet mnoštva bića i pojava. Otuda su integracija i dezintegracija interaktivni. Zato u prirodi uporedo postoje samosvest i zaborav, ime i oblik, ljubav i mržnja, dobro i zlo. Sve se to u vrhu piramide sjedinjuje i nadilazi u jedinstvu svih razlika. One sve nestaju u čistoj budnosti. Takođe, da bi se do budnosti došlo, sve se one moraju proživeti. Prošlost i budućnost svega, vreme i biće postoje na način piramidalnog sabiranja i dovršenja smisla u sadašnjosti, uvek iznova i potpuno. Iako se proces sabiranja upravo događa u svemu pojedinačnom, sve je večno zato što pripada celini piramidalnog vremenskog sklopa. Svaka pojava u prirodi predstavlja holističko sažimanje svega prošlog i uslov je svega budućeg. Drugi vid naše imaginacije u prikazivanju prakrti jeste vizija krsta. Središte krsta ima istu ulogu kao vrh piramide. Horizontalna linija predstavlja horizont bića i vremena. To je sav iskustveni svet prakrti. Vertikalna je večnost koja je prelama u sadašnjem trenutku koji je tačka ukrštanja. Središte krsta je čovekova Sopstvenost: tu se događa ukrštanje bića i Duha večnosti, tu se uslovnosti vremena i bića nadilaze jer se suočavaju sa večnim duhovnim smislom. Zato je to ujedno i čovekovo središte s kojim je on povezan s univerzumom. Kada se čovekovo bivstvovanje zasniva na svom pravom središtu, tada je univerzum njegov dom, cela je priroda tada samo šira celina njegovog bića. Središte krsta je svesni subjekt; kraci su prostor i vreme kosmosa. Oni se sažimaju u svom središtu. Ovo nam, kao i kosmološka teorija Jačeg antropičkog principa (SAP), kazuje da kosmos postoji sa jedinim ciljem formiranja svesnog subjekta. To znači da je kosmos naša sopstvena unutrašnjost, ili naše Sopstvo. U takvom jedinstvu opuštenost i blaženstvo u harmoniji jedini je način življenja. Za čoveka koji nije u sopstvenom središtu univerzum je neprijatelj, on se sukobljava sa prirodom i zato pati. Patnja se javlja uvek kada neko odbija svoje biće jer ne uviđa njegovu stvarnost. Ako je sve spolja naša unutrašnjost, tada je sve ono što nam smeta spolja, i osobine drugih ljudi, zapravo ono što u nama nismo osvestili i prevazišli, a nesvesno projektujemo van. To je suština čovekove (po)grešnosti. Neuviđanje i neprihvatanje smisla egzistencije kakva jeste, kao naše Sopstvenosti, izaziva osećaj izgubljenosti i neautentičnosti, što prirodno donosi patnju. Priroda nije slepo linearno odvijanje niotkuda u nedogled. Ona ima svoj ishod i on se događa uobličavanjem bivstvovanja u jedan pogodan oblik gde će se taj ishod rešiti, gde će se vreme odvijanja prevazići. Taj pogodan oblik prirode je čovekovo biće, njegova Sopstvenost je tačka preseka vertikale i horizontale i zato je njegova sudbina nadilaženje prirodne uslovnosti i prolaznosti. To je krst koji on mora da ponese: da identifikaciju sa bićem preseče večnim duhovnim smislom u svom srcu. Na taj način, spasavajući sebe, on spasava i celu prirodu. Ona se nigde drugde ne može dovesti do oslobađajućeg savršenstva, nego jedino u oslobođenom čoveku. Prema shemi, središte krsta je aham-kâra, dok je buddhi kao lotosov cvet koji iz takvog središta niče i otvara se neuslovljenosti Duha (puruša). Piramidalni geštalt je objektivan način prikazivanja procesa prirodnog zbivanja (prakrti), a krst subjektivan. On ukazuje na ukrštanje vremena i večnosti, odnosno na neophod60

nost prekidanja, uništenja ili nadilaženja vremena kao jedinog načina da se nadiđe uslovnost bivstvovanja. Jer, uslovljenost nije ništa drugo do neuviđanje da vreme u apsolutnom smislu ne postoji. Zato što je ta tačka ukrštanja čovekova Sopstvenost, ovo predstavlja subjektivan način prikazivanja prakrti i on nije ništa drugo do egzistencijalno ostvarenje objektivnog procesa. Piramidalni prikaz je kategorijalan, a krstoliki egzistencijalan, i oba se moraju razumeti. 1. Uzročnost Priroda je područje uzročnog nastajanja. Ništa u njoj nije stvoreno kao novo i posebno, nego je proizvedeno ili ispoljeno iz jedinstvene i univerzalne osnove, prakrti. Stvaranje univerzuma je samo ispoljavanje ili razvijanje svih mogućnosti koje su sadržane u prakrti. Sve što je ispoljeno, kao nužna posledica dejstva odgovarajućeg uzroka, već je postojalo u svome uzroku i pre svog ispoljavanja u čulnom iskustvu, u implicitnom ili skrivenom ali jednako realnom stanju. Uzrok je, dakle, ono stanje u kome posledica postoji u skrivenom obliku na finijim nivoima stvaranja, ali izvan prostorvremena subjektivnog iskustva o njoj. Nakon sticanja odgovarajućih okolnosti ona se može ispoljiti u prostorvremenu psihofizičkog doživljaja nekog subjekta. Dakle, pojam stvaranja aktuelan je samo u subjektivnom iskustvu (indriyâni i manas) koje je podložno linearnom sledu zbivanja u trodimenzionalnom prostoru. Svoj realizam sânkhya pokazuje time što tvrdi da ono što ne postoji ne može nikada i ni na koji način da bude predmet neke aktivnosti ili iskustva. Zatim, da svaki proizvod sadrži u sebi supstanciju svoga tvarnoga uzroka i realno je postojao u njemu kao mogućnost. Da nije tako, sve bi moglo da nastaje iz svačega, što bi protivrečilo uzročnosti koja postoji u prirodi. Dalje se kaže da uzročno dejstvo pripada samo onome što ima neophodnu mogućnost za izazivanje odgovarajuće posledice, inače bi sve moglo da izaziva svašta. Razvoj svega na svetu samo je ispoljavanje onoga što je skriveno kao prisutna mogućnost na višim, finijim nivoima stvarnosti od one koja je kroz fizička čula poznata razumu. Dakle, uzrok i posledica predstavljaju nerazvijeno i razvijeno stanje jednog istog bića. Ono sámo je bezvremeno i apsolutno. Na taj način, iako se sve kreće i preobražava u svakom trenutku, iako je prolazno sve što je nastalo u vremenu, ne postoji ni u čemu potpuno uništenje, bit svakog bića ničim ne može biti ugrožena. Sva moguća stanja bića koja se ispoljavaju u vremenu, prisutna su u svom bezvremenom ishodu, u mahat-buddhi, daleko iznad fizičkog nivoa stvarnosti koju odlikuje supstancijalnost i deterministička inertnost, na kojoj se uz pomoć ograničenog uma (manas) vidi jedino prolaznost svega stvorenog. Ovde su bezvremeno prisutne i sabrane apsolutno sve mogućnosti bića koje se ispoljavaju u vremenu, prošlom, sadašnjem, ili budućem. Tu ništa nije izgubljeno niti ugroženo, niti se šta rađa niti umire. Tu su sačuvani svaka misao, svaka reč i svako delo. Usled jedinstva prirode, koju oličava mahat-buddhi, nemaju se gde izgubiti. Suočavanje sa njima očekuje svakoga ko postaje svestan da su to tvorevine prakrti, a da je puruša nezavisan. Zato, probuđen ne može biti niko bez čiste savesti. Već nam i sama logika s kojom ustanovljavamo prirodu kazuje da, ako su sve posledice već sadržane u svojim uzrocima u latentnom stanju, da bi se izbegao regres u beskonačnost, mora postojati jedan neprouzrokovani uzrok, univerzalno polje bića u kome su sjedinjeni svi fizički zakoni. To je prakrti. Ovo se može dokazati i na sledeće načine. Najpre, sve individue i pojedinačne stvari su ograničene i uslovljene nečim izvan sebe, širom celinom ili 61

višom silom. Stoga ništa pojedinačno ne može biti uzrok kosmosa ili celine. Zatim, sve stvari prožimaju izvesne zajedničke osobine, kao što je atomska struktura, koje upućuju na zajednički izvor iz koga su potekle. Postoji aktivni princip koji se ogleda u razvoju svake stvari, a koji se ne može poistovetiti ni sa jednim stepenom toga razvoja. To je nešto šire od svojih proizvoda, iako je u njima imanentno. Uvek više uzroka učestvuje u izazivanju jedne posledice i zbog ovakve složenosti sve tvorevine u prirodi su različite. Sve su one, međutim, uslovljene, i zato ne mogu biti sebi uzrok. Jedinstvo koje opažamo u kosmosu ukazuje na jedinstveni uzrok svega i on ne može biti izvan prakrti, kao njen tvorac, jer nikakav uzrok ne može da stvori od sebe potpuno različitu i nezavisnu posledicu. Uzrok mora da sadrži više realnosti nego posledica ili bar najmanje isto koliko i ona. Iz ničega ne može ništa nastati. Prakrti je stoga neispoljena kao osnova, ali nije ni različita od svega što postoji. Razlika između ova dva stanja, između neispoljenosti i ispoljenosti, direktno je zavisna od stalnosti prisustva, odnosno, neobmanutosti svesti koja ustanovljava prirodu kao takvu. Prisustvo tako čiste svesti, pak, zavisi od otvorenosti za neuslovljenost koja omogućava i prirodu i svest o njoj. Holizam piramidalne strukture prirode i njena uzročnost kazuju nam da ona postoji tako što se u njoj ispoljavaju svi mogući oblici. Priroda je polje potpune slobode ispoljavanja apsolutno svega što može da se ispolji, to je velika svaštara. Apsolutno sve što uopšte može da postoji i da se dogodi na bilo koji način - to negde u prirodi postoji i događa se. Ova definicija nam najbolje može dati toleranciju i razumevanje neugodnih pojava. Polje ispoljavanja svih mogućnosti može postojati jedino u slobodnoj volji. To je drugi način da se kaže da je sve slobodna volja, iako je uslovljena. Eto jednog objašnjenja paradoksa: sve u prirodi jeste uzročno nastalo, ali istovremeno je nastalo zahvaljujući slobodnoj volji da se ispolji sve što uopšte može da bude ispoljeno, i zato ima slobodnu volju u sebi. Slobodnu volju omogućava neuslovljenost na kojoj počiva cela prakrti. Ovo podrazumeva da i slobodna bića mogu da budu neslobodna, kao što i neslobodna mogu da se oslobode. Ovu dvostruku prirodu principa slobode treba uvek imati u vidu. Zbog jedinstvenog uzroka cela priroda je jedinstvena i nepodeljena, apsolutno ništa u njoj ne može se izdvojiti po sebi i za sebe. To jedinstvo prirode je, međutim, slobodno jer počiva na neuslovljenosti i njoj služi u celosti kao svom krajnjem ishodu. Zato je sve bivstvovanje u njoj uslovljeno i neautentično sve dok čovek ne dozri do celovitosti bivstva i tako ga dovede do ishoda u svom životnom iskustvu. To je individuacioni proces, a ne kolektivni. Samo čista neuslovljenost može omogućiti nešto tako jedinstveno i celovito, u sebi potpuno, a raznoliko, savršeno i čudesno kao što je život prirode. Zato što počiva na neuslovljenosti, priroda se može potpuno slobodno manifestovati na različite načine, prostor i vreme prirodnog zbivanja mogu se trodimenzionalno sažeti u konkretan oblik ili privremeni entitet, u neki predmet, biće ili proces, a najpotpunije u svesnog subjekta - isto kao što se može rasprostreti u objektivnu i neorgansku prirodu. Jedna mogućnost jamči drugu. Sloboda direktno podrazumeva individuaciju. Naime, ona je razlog što je sve jedinstveno u prirodi, što ništa nije isto. To je tako stoga što sve teži svesnom subjektu a osnovno svojstvo svesnog subjekta je samostalnost i originalnost u delanju. U gruboj spoljašnjoj formi princip slobode se ispoljava u raznolikosti svih oblika - formativno, a na najfinijem planu kao čin slobodne volje u delanju svesnog subjekta - egzistencijalno. Kada subjekt učini nešto novo i originalno to je dokaz da je on svestan šta radi, da može to da uradi i da je uradio nešto novo po svojoj slobodnoj volji. (U skladu sa ovim treba reći da postoje subjekti koji ne delaju originalno jer nemaju svoju slobodnu volju, uslovljeni su spoljašnjim uticajima, pa stoga i nisu svesni. Svesni su onoliko koliko su nezavisni od spoljašnjih uticaja i 62

delaju sami.) Oblik i delanje su grublji i finiji vid ispoljavanja slobode na kojoj se priroda zasniva. Da ne bismo došli u paradoks da Duh neuslovljenosti (puruša) omogućava uslovljenu prirodu, moramo istaći da uslovljenost, tj. uzročnost prirode postoji samo za neprobuđenog čoveka. Koliko je čovek svesniji toliko je priroda (samo) za njega slobodnija i manje uslovljena. Osim toga ona nije jednolična i uvek linearna; ona je relativna, složena i često za posmatrača koji se rukovodi „zdravim razumom” (manas) protivrečna, pa i nevidljiva. To je usled toga što se uzročnost proteže preko različitih dimenzija prirode (na tanmâtrâ i mahabhűtâni) koje izazivaju relativnost vremena njenih zbivanja i tako nadilaze čulno iskustvo (indriyâni). Proces uzročnosti je prisutan, dakle, u celoj prirodi, ali mi vidimo samo one njegove delove koji prolaze kroz trodimenzioni fizički svet našeg čulnog opažanja, dok ostale delove istog procesa, koji se protežu kroz natčulne dimenzije, ne vidimo. Ovakva fleksibilnost uzročnosti prirode i neopažanje celog procesa daje racionalnom posmatraču iluziju da nije uslovljen i da su život i događanja u njemu slobodni, proizvod slučajnosti ili tek donekle uslovljeni, da nepravda preovlađuje i da se dešavaju čuda. Ono što nam izgleda kao nepravedna sudbina, bezrazložno zlo ili čudo, sastavni su delovi opšte uzročnosti koja postoji u celoj prirodi, ali koje mi ne opažamo fizičkim čulima jer dolaze iz drugih dimenzija prirode. Stvari nam izgledaju čudesne, nerazumljive i nelogične, nepravedne ili zle samo zato što ne vidimo ceo proces uzročnog nastajanja u prirodi, već samo onaj njegov deo koji nam je čulno dostupan. Probuđeni vidi da u prirodi kao celini ne postoji zlo, sve u njoj služi u korist Duha čovekovog. (Otvoreno je pitanje da li savremeni čovek razume šta je njegov pravi interes.) Takođe, zbog transcendentne i nelinearne prirode neorganskog područja uzročnosti, mnogima može izgledati da je život uslovljen ćudljivim hirovima nekog Boga. Radi se samo o drugim dimenzijama uzročnog zbivanja jedne iste prirode. Da bismo je bolje razumeli iznećemo ukratko nekoliko modifikacija uzročnosti koje su dostupne iskustvu razuma. 1. Direktna uzročnost (kao drvo koje počiva na svome korenu i opstaje onoliko koliko i koren koji ga omogućava). 2. Uzročnost po istovremenosti (kada se pojavom jednog fenomena nužno javlja i drugi). 3. Uzročnost po uzajamnosti ili kompenzaciji (kada se nešto događa zbog ravnoteže suprotnosti). 4. Uslovljenost objektom (kada je nešto izazvano u postojanje zahvaljujući objektivnim uticajima: svetlost za stvaranje vidne svesti i čulo vida, zvučni talasi za slušnu svest i čulo sluha, objekti u umu za umnu svest i misli; položaji planeta na karakter i mentalitet čoveka, fizičko prisustvo i kretanje nekog objekta itd.). 5. Uzročnost podržavanjem (kada jedan fenomen uvek prethodi nekom drugom i njegova je osnova). 6. Uzročnost sadržajem (postoje sadržaji koji podstiču zlo i oni koji podstiču milosrđe i duhovnost, loša hrana i klima negativno utiču na zdravlje, čulnost i loše društvo vode u loš život, a dobri prijatelji u dobar, bilo šta može postati sadržaj stanja svesti i svaki sadržaj podstiče sebi slične sadržaje, dobre ili zle). 7. Uzročnost iz prethodnog rođenja. 8. Uzročnost preko akcije (karma - posledice koje se manifestuju samo s određenim akcijama tj. delima). 9. Uzročnost koja se ispoljava samo kao rezultat meditativnog zadubljenja, samadhi (sabranost, uvid, spokoj, siddhi...) i koja se bez meditacije ne može javiti. 63

10. Uzročnost koja nastaje samo kada su određeni činioci spojeni. 11. Uzročnost koja nastaje samo kada su određeni činioci razdvojeni. 12. Uslovljenost imitacijom i ponavljanjem običaja, tradicijom, ubeđenjima ili sugestijom (implantacija određenih sadržaja u podsvest ljudi da bi se kontrolisali). Zbog jedinstvenog uzroka sveg zbivanja ništa u prirodi niti nastaje kao novo niti nestaje, jer sve je energija pa zato oblici nisu ništa po sebi niti za sebe. Samo se energija preobražava u kretanju (životu) usled delotvorne neuravnoteženosti prirodne konstitucije (gune). Da se ne kreće, ne bi bila energija. Njena neravnoteža pokreće sopstvenu životnu energiju (prâna). Takođe, usled postojanja neravnoteže u samoj konstituciji prirode, njena uzročnost je takva da se nijedan uzročni proces nikada ne ponavlja na istovetan način. Zato je u njoj sve različito iako postoji red. Dakle, uzročnost postoji zbog jedinstvene osnove ukupne pojavnosti sveta, a stalna raznolikost svih uzročnih procesa zbog neuslovljenosti na kojoj ta jedinstvena osnova počiva i kojoj kao celina služi. Istovetno ponavljanje nekih uzročnih procesa događa se jedino čoveku, u njegovim neurozama, filosofiji, nauci i tehnologiji. Otuda je ona tako opasna za prirodu koja više voli da se slobodno preobražava i da svoju uzročnost posvećuje svrsi, celovitosti bivstvovanja koje počiva na Duhu neuslovljenosti. Za razliku od čovekove logične i tehnološke uzročnosti koja deli i porobljava, prirodna uzročnost je u celosti posvećena celovitosti i jedinstvu. Opšta uzročnost prirode na nižim i grubljim dimenzijama ispoljava se u fizičkim i biološkim zakonima, dok u svom najvišem nivou, u umu (manas), dobija oblik skrivenih predispozicija (samskara) koje uslovljavaju ali i uređuju psihomentalne aktivnosti subjekta. Upravo zahvaljujući toj uređenosti, on može da prepozna fizičke zakone. Uzročnost prirode je nužna da bi se održalo jedinstvo i celovitost, jer samo kao celovita, priroda služi interesu Duha (neuslovljenosti). Zato svako biće, koje nije celovito, pati u uslovljenosti. Uzročnost je nužna samo do manasa, u aham-kâri ona počinje da se nadilazi otkrivanjem jedinstva prirode, koja je analogna jedinstvenoj ličnosti, što rezultira čovekovim probuđenjem (buddhi). Čovekova ličnost nadilazi uzročnost, u njoj se razrešava uslovljenost. Reke, drveće i životinje nemaju ličnost, a imaju jedino uzročnost. Zato je opšta uslovljenost uzročnošću najprisutnija u prirodi. Malo je ljudi koji su sposobni da budu celovite ličnosti, da budu oličenje smisla bivstvovanja u celosti i tako ga učine duhovno prisutnim, bar na području svoga iskustva. Uzročnost preteže u egzistenciji, i tu težinu oseća u svom srcu svako ko se bori za ličnu svesnost, za slobodu od ropstva u prirodnoj nužnosti. Ona je takva da mnoštvo bića mora da joj pripada kako bi se održavao proces organskog života koji počiva na uzročnosti. Većina ljudi mora da služi ovom procesu, oni su u najboljem slučaju prosečni ljudi čiji su životi posvećeni zasnivanju porodice, radu i zabavi u dokolici, a u najgorem propadaju u zlo koje predstavlja samo jaču stegu uzročnosti. (Zato rezultira smrću ili uskraćivanjem slobode.) Oni nikada ne postaju celovite ličnosti (aham-kâra) usled neprepoznavanja jedinstva prirode. To je podvig koji samo poneki individualci ostvaruju teškom borbom protiv gravitacije većeg dela prirode koji služi uzročnosti, a koji se manifestuje u njima samima koliko i u društvu oko njih. Ako odole stihiji prirodne uzročnosti, koja je privlačna zato što je u njoj sve predviđeno i „prirodno”, i ostvare proces individuacije, oni spoznaju jedinstvo sveg bivstvovanja i tako postaju celovita bića, probuđena i nezavisna. Oni su umakli prirodnoj nužnosti i patnji koju njena nepostojanost uvek izaziva. Umaknuvši uzročnosti postigli su svrhu prirode kojoj ona služi u svojoj celosti jer, postajući celovita priroda u malom, mikrokosmos, oni u svom iskustvu ostvaruju ishod prakrti uopšte, da služi oslobođenju Duha. Oslobađajući Duh neuslovljenosti u sebi, Duh na kome počiva cela pri64

roda, oni postaju nezainteresovani za njenu uzročnost, mogu biti samo posmatrači, a ne i učesnici koji se vezuju lancima njenih uzročnih zbivanja. Oni su svedoci (sakšin) ili posmatrači zato što vide smisao celog bivstvovanja i ostvaruju ga kroz sebe. Učinili su ono što je trebalo učiniti, tako da više ništa nije preostalo, postigli su jasnoću viđenja svih zbivanja kao zbivanja prirode, a ne svoja, jasnoću koja omogućava Duh neuslovljenosti u njima. Priroda uvek ima obezbeđenu većinu koja joj služi u održanju organskog života (naročito među ženama),20 pa zato može dozvoliti pojedincima da se oslobode. U tome je njihova šansa, oni su njeni najzreliji plodovi koji u sebi nose seme celog njenog postojanja, koji su oličenje njenog smisla. Prirodno je da takva akumulacija smisla može da se dogodi samo u manjem broju ljudi jer to je, zapravo, koncentracija energije bivstvovanja uopšte. Malo je njih sposobno da u sebi prihvati svu snagu života uopšte, sudbinu svih bića i odgovornost za njihovo spasenje. Kultivisanju ljudi koji čine većinu služe sve velike religije zasnovane na judeo-hrišćanstvu, hinduizam i konfučijanstvo.21 Ideal njihovog života je da služe interesima organskog opstanka (indriyâni), a da bi se to služenje podstaklo, oduvek su pomagali bogovi i druga nebeska bića iz neorganskog područja (tanmâtrâ). Zato je, uostalom, osnovni motiv odlaska vernika tih religija u hramove, i obraćanja Bogu kroz molitve, očuvanje organskog opstanka, zdravlja i porodice. Tu je takođe i „briga za dušu” čiji se zagrobni opstanak zamišlja kao produžetak fizičkog života lišenog svih briga. Takve molitve se često ispunjavaju, ponekad i čudesnim izlečenjima, jer priroda pomaže svojoj vernoj deci koja rade u njenom interesu. Majke najbolje poznaju i sprovode njen blagoslov. Agresivnost, koja se u obezbeđivanju biološkog opstanka često ispoljavala među religijama (na „svetoj zemlji”), ima sličnosti sa agresivnošću koju pokazuju životinje u borbi za teritoriju, hranu i pojila, ali su, za razliku od životinja, religije nasilne. Životinje nisu nasilne u agresiji, prirodne su i nisu zle, dok čovek gotovo uvek jeste nasilan, jer ga na to navode metafizička ubeđenja i njegovi ’bogovi’ koji su mu takva ubeđenja implantirali. Nagrada za one koji ipak ne preteraju u zlu je lep odmor u raju gde se zadovoljavaju sve infantilne želje upadljivo organskog karaktera - naročito one koje nisu mogle biti zadovoljene za fizičkog života. Ali, nakon toga nastupa, kako se tvrdi na Istoku, ponovno rođenje i novi rad - sve dok se čovek kroz životno iskustvo ne navede na razlikovanje puruše od prakrti. Mora se naglasiti da je rad osnovni modus uzročnosti prirode. Ona ima teleološku funkciju, u celosti je posvećena oslobađanju prisustva Duha koji je omogućava kao takvu. Ta njena funkcija se ostvaruje radom koji se može odvijati jedino kroz uzročnost. Kroz rad se cela priroda transformiše ka Duhu i tu transformaciju sprovode sva njena bića, od bakterija do ljudi i bogova. Jedino s takvim radnim učestvovanjem u životu prirode čovek kristališe svest o Duhu koji život omogućava. Zato priroda prisiljava čoveka da kroz rad dođe do spoznaje i slobode. Na nižim nivoima piramide prakrti, rad se manifestuje kao fizička aktivnost. Na višim, a to znači unutarnjim nivoima (manas, aham-kâra i buddhi), to postaje psihološki rad i karman. Otuda je karman sveobuhvatan termin koji označava sam rad kao takav, delo koje nosi svoj rezultat, i same posledice rada odnosno dela. 20

Baš zato što su oličenje prakrti, neke žene, dovoljno zrele, na najlepši način mogu služiti interesima Duha (puruše), svedočiti o njemu, osećati njegovo delo i sprovoditi njegovu nameru, ili biti posvećene istinski duhovnim ljudima bolje od mnogih muškaraca. S druge strane, muškarci, iako su u većoj meri oličenje puruše, upravo zato manje su svesni njegove prirode od žena, u praksi su vrlo često više udaljeni od Duha nego žene. S ovim će se teško složiti i muškarci i žene jer čovek je najmanje svestan onoga što mu je najbliže i urođeno. Na ovaj paradoksalan način muškarci i žene su u istom položaju prema Duhu. 21 Isključivo na prva tri nivoa svoga delovanja. O tome videti u poglavlju Sedam stanja.

65

Karma je suština oko koje se vrti smisao čovekovog postojanja. U području ispod aham-kâre vlada uslovljenost uzročnošću prirodnog zbivanja i tu je sudbina svakog bića određena. Ali, samo je čoveku koji je postao oličenje jedinstva i smisla bivstvovanja (aham-kâra i buddhi), a to je sloboda od uslovljenosti, samo je njemu moguće da sudbinu prevaziđe, da se oslobodi zakona uzročnog delanja (karma). Dakle, sudbina postoji i ona se zbiva ispod aham-kâre, dok čovek nije svoj, dok nema jedno i celovito svoje Ja. Osvajanjem aham-kâre ona se prevazilazi i pobeđuje. Sudbina se ne može promeniti po želji, jedino se može nadići područje njenog zbivanja u slobodi ličnosti čija je svest uvek čista i neuslovljeno prisutna po svojoj volji. Kao i piramidalna struktura prakrti, i njena uzročnost nas upućuje na prihvatanje i toleranciju prema svakom obliku postojanja. Ako je sve podložno uzročnosti, tada sve ima razlog svoga postojanja u opštem poretku stvari. 2. Emanacija Ispoljavanje prakrti iz neispoljenosti (avyaktam) može se posmatrati dvojako: makro i mikrokosmički. Već smo ustanovili da bi makrokosmički vid bio imaginacija piramide. Mikrokosmički vid bio bi subjektivni okret ka onome ko svet ustanovljava, ka Jastvu (aham-kâra) i čistoj svesti (buddhi). Svet ne postoji bez subjekta koji ga doživljava. Ovo ne znači da je svet iluzija, nego nam ukazuje na smisao i egzistencijalan značaj koji subjekat ima za svet. Naime, svet postoji da bi formirao svesnog subjekta. Subjekat u apsolutnom smislu je puruša. U području relativnog zbivanja prirode on je posmatrač koji kroz čovekove otvorene oči svetu daje svedočanstvo o postojanju. Ukoliko su one budnije i otvorenije, utoliko je puruša prisutniji. Cela priroda postoji zbog posmatrača. Posmatrač postoji zbog cele prirode. Zato nema suštinskih razlika između makro i mikrokosmičkog ispoljavanja. To je jedan isti događaj. Zbog njihovog jedinstva, subjekat i svet u kome on biva su interaktivni. Danas je na Zapadu, s primerenim zakašnjenjem, otkrivena u mnogobrojnim rezultatima iz oblasti kosmologije, astrofizike i kvantne teorije, čitava serija zapanjujućih koincidencija između numeričkih vrednosti nekih fundamentalnih konstanti prirode („prirodne konstante”) kao što je, na primer, odnos između mase protona i mase elektrona. Uočeno je da sama mogućnost postojanja života zavisi od ovih podudarnosti. Tako je ustanovljeno da određena suštinska svojstva univerzuma moraju da budu upravo onakva kakva jesu da bi se javila evolucija života zasnovanog na ugljeniku (po mnogima jedina osnova za spontani nastanak života) i u krajnjem vidu čoveka kao svesnog posmatrača. Jasno nametanje ove činjenice dovelo je do nastanka kosmološke teorije Jačeg antropičkog principa (Strong Anthropic Principle ili SAP) po kojoj vidljive osobine svemira, ovakve kakve su u svemu, nisu proizvod slučajnosti ili prirodne selekcije između više mogućnosti, već su posledica sasvim određene svrhe: stvaranje uslova za nastanak svesnog subjekta. Taj princip kaže: „Vasiona mora imati takva svojstva koja dozvoljavaju razvoj života u nekom stadijumu njenog postojanja.” Iz ovoga se dalje izvodi da je vasiona stvorena sa ciljem nastanka i opstanka posmatrača, i ti posmatrači su nužni za postojanje vasione. Dok Jači antropički princip kaže da priroda postoji baš ovakva kakva je, a drugačija ne može postojati, zato da bi stvorila svesnog subjekta, sânkhya ide korak dalje i tvrdi da prirode ne može ni biti bez svesnog subjekta. On je primaran. On projektuje celu prirodu. Purušu možemo razumeti kao apsolutnog ili transcendentalnog subjekta. U klasičnim deli66

ma o sânkhyi kaže se da je prakrti objekat, a puruša subjekat. Ovo ne treba razumeti na uobičajen način, jer je za purušu objekat i sam um. Stoga se kaže da je on transcendentalan (nadilazi um). Smisao subjekta, i njegov fundamentalan značaj za postojanje objekata, može nam postati jasniji ako uvidimo da svetlost jedne zvezde, na primer, nikada ne bi bila opažena da nije pala na mrežnjaču oka posmatrača, subjekta. Širila bi se u nedogled u prazninu i ne bi bilo smisla njenog postojanja. A bez smisla ništa u prirodi ne može da postoji. Zato, bez subjekta koji je svestan njihovog postojanja, zvezde bukvalno ne bi ni postojale. Kada subjekt opazi njenu svetlost i postane je svestan, širenje njene svetlosti je postiglo svrhu, dobilo je adekvatan odraz u oku posmatrača i aktuelizaciju smisla svoga postojanja u njegovoj svesti. Svi objekti traže i nalaze smisao postojanja u svesnom subjektu. Stoga je rečeno da prakrti služi puruši. Sama reč emanacija kazuje o pojavi objektivnog sveta kao gubitku autentičnosti bića (prakrti). To je isti događaj. Stoga je osnovna odlika bivstvovanja-u-svetu zaborav autentičnosti, neuviđanje (avidya) i nesvesnost jedinstva bića koje je uvek prisutno kao ishod svega. Taj ishod iz kojeg sve proishodi je mahat-buddhi. To je vrhovno počelo, velika budnost, to je suština bivstvovanja uopšte pa zato i čovekova suština. On je nje u prosečnom životu nesvestan. Samo je povremeno svestan svoje individualnosti i volje (aham-kâra), dok je za vreme svakodnevnog budnog stanja svestan površine i nekih funkcija svoga tela (indriyâni). I to je jedino područje koje čovek opaža kao ispoljeni svet: organski svet i ona područja neorganskog zbivanja koja su čulima dostupna ili mu se sama javljaju natčulnim putem. Za prosečnog čoveka priroda se ispoljava jedino u trodimenzionalnom obliku usled empirijske uslovljenosti njegovog opažanja. Organski život ne može postojati bez trodimenzionalne uzročnosti. Zato je ona iskorišćena za objašnjenje osnovne zakonitosti prakrti jednom prosečnom razumevanju. Emanacija kazuje o smislu same uzročnosti. Ono bitno, naime smisao ili ishod zbivanja ispoljenog sveta kakav se čulima pokazuje, nalazi se na višim dimenzijama prirode, a one nisu spolja nego unutar subjekta. Zato njegovo opažanje zavisi od zrelosti subjekta, od neobmanutog prisustva svesti u njemu. Više kategorije, buddhi, aham-kâra i manas sačinjavaju „unutrašnji organ” (antahkarana) – dok istovremeno predstavljaju više, suptilne nivoe odakle emanira sva vidljiva priroda. Otuda su te više dimenzije prirode unutar čoveka. One su aktivne u sva tri vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost), dok čulni i delatni organi (indriyâni) postoje samo u sadašnjem trenutku linearnog vremena. Zato je za razumevanje emanacije iz najviše kategorije nužno nadilaženje vremena. To je moguće samo u potpuno probuđenoj (buddhi) ličnosti (aham-kâra). Stvarnost kao jedinstvo svega čovek ne može doživeti dok sam ne postane njeno oličenje kao stvarna ili jedinstvena ličnost (aham-kâra), niti će stvarnost ili suštinu svega doživeti drugačije nego kao probuđeni (buddhi) koji uvek biva kao onaj koji jeste u apsolutnom smislu, koji je stvaran. Jer, najviša dimenzija bića (mahat-buddhi) isto je što i čovekova Sopstvenost. Zato spoznajući sebe čovek spoznaje svet oko sebe, i obrnuto. To je uzajamni odnos. Priroda pomaže čoveku da se spozna jer kroz njega postiže svoj krajnji smisao. Čovekov život je stalna obuka i proces učenja. Što je svesniji sebe, to je budniji za stvarnost i utoliko je njegov odnos prema prirodi humaniji, a takođe i manje pati zbog prirodnog dešavanja. Život je bolan i destruktivan samo u onoj meri u kojoj mu nedostaje smisao. Stoga emanacija u sânkhyi nije objektivistička već personalistička. Ona pokazuje kako smisao bivstvovanja univerzuma zadobija svoje oličenje jedino u čovekovoj ličnosti, i nigde više. Priroda se ispoljava samo zato da bi kroz

67

čoveka došla do svoga smisla, i da svoj smisao kroz njegovu ličnost i kreativnost učini aktuelnim.22 Prakrti se ispoljava dejstvom guna. Kada je buddhi pod uticajem gune sattva, tada je čovek budan u svojoj autentičnosti i objektivni svet nestaje kao san. Kada je na delu guna rađas, tada se ispoljava individualnost svega i svačega - i ličnosti i svih oblika života organskog sveta. Pod tim uticajem nastaje sva dinamika živog sveta, njegova borba za opstanak i stalni preobražaj. Prevaga gune tamas dovodi do ispoljavanja neorganskog područja bivstva. Personalizam emanacije u sânkhyi ogleda se u njenom poređenju s čovekom koji se budi. U svom autentičnom stanju priroda je potpuno jedinstvo bez ikakvih suprotnosti, bezvremena nenarušiva bit. To je mahat-buddhi. Kako je čovek u prosečnom životu nije svestan kao takve, ona se u njegovom iskustvu događa kao stanje dubokog sna bez snova (sušupta-sthana). To je jedina faza bivanja u kojoj je čovek potpuno nesvestan sebe i postojanja, iako opušten počiva u sebi, u samom biću koje ga sačinjava i regeneriše. Njegova svest je tu uspavana jer nije naučila da bude jedno sa samim bićem, učena je da se projektuje van, da se poistovećuje sa svojim sadržajima, individualnim oblicima zbivanja, mislima i delima, a oni su svi poništeni u jedinstvu bića. Kada se umoran od lutanja u događajima izvan sebe, čovek potpuno opusti od misli i dela, on padne u jedinstvo sa sobom. Ali, tada padne i u potpuni zaborav i nesvesnost jer je naučio da bude svestan uvek nečeg drugog, a ne sebe samog, bivstvovanja samog. Probuđenog čoveka odlikuje stalna budnost koja traje i za vreme tog jedinstva sa stvarnošću bića koje se spontano događa kao dubok san. Nejasna svest o tom jedinstvu, kod prosečnih ljudi, nastaje u trenutku pri samom buđenju iz sna. Tada se za kratko događa čista i bezlična svesnost pre javljanja svesti o sebi i ličnoj posebnosti (aham-kâra). Ona nastaje usled opuštene prisutnosti u blizini samog bića. Već s prvim pokretom tela i uma ova opuštenost nestaje. Aham-kâra je princip individualnog uobličavanja. To je sledeća pojava u emanaciji. Nakon buđenja i pojave prvobitne i čiste svesnosti (buddhi), čovek postaje svestan sebe (aham) i pokreće (-kârah) svoje telo (indriyâni). Tada tek ustanovljava objekte (tanmâtrâ i maha-bhűtâni), jer osećanje sebe nije moguće bez odnosa sa objektima. Kosmički posmatrano, aham-kâra je princip po kome se individualno oblikuje svaka tvorevina i pojava u prirodi. Sve je individualno određeno, inače u bezobličnosti ne bi moglo biti nikakve aktivnosti, a prakrti je uvek aktivna. Materija i energija sveta imaju zrnastu strukturu, odnosno, sve može postojati samo kada je uobličeno na neki način. Sa pojavom aham-kâre događa se razvoj objektivnog sveta. Na shemi vidimo da se od ove kategorije emanacija deli na dva dela. S jedne strane imamo indriyâni, koje označava fizičko telo živih bića koja su nosioci svesti, a s druge tanmâtrâ i maha-bhűtâni, koji sačinjavaju fina i gruba počela objektivnog, neorganskog sveta prirode. Osnovna osobina svega ovoga jeste postojanje u više dimenzija, ili stepena vibracija, finijih ili grubljih, kao što pokazuje model piramide gde je svaki viši nivo suptilniji od nižeg. Poznavanje dimenzija prirode od osnovne je važnosti za njeno razumevanje. Da bismo se približili tom razumevanju, moramo prvo sagledati osnovnu dinamiku prirode kroz gune i energiju (prâna) koju ta dinamika stvara za njen opstanak.

22

Ovo svakako ne znači da sânkhya zagovara antropocentrizam jer je on projekcija prosečnog, empirijski ograničenog i neprobuđenog čoveka. Prakrti se oblikuje prema puruši koji se može aktuelizovati samo kroz probuđenog čoveka. A to je vrlo retka pojava koju većina ljudi i ne sluti. Personalizam emanacije se teško prepoznaje zato što se najdublje tiče samog čoveka.

68

3. Gune Jedno od najbitnijih obeležja sânkhye jeste njeno učenje o gunama. Tripartitnost ustrojstva prirode najbolje je sačuvana u arhajskoj fizici đainizma i sânkhye. Sa manjim ili većim izmenama ono je kasnije korišćeno u mnogim filosofskim i religijskim pravcima. U svom izvornom stanju, u potpunoj uravnoteženosti i holističkom jedinstvu svih suprotnosti i činilaca, prakrti postoji kao bezvremena i neispoljena bit, kao jedini uzrok svega stvorenog (pradhana). Njen preobražaj (parinama) u iskustveni svet predmetne stvarnosti mnoštva entiteta nastaje usled poremećaja idealne ravnoteže njenih konstitutivnih stanja, guna, i nestanka jedinstva svih suprotnosti. Za taj poremećaj i nastanak sveta nije potreban nikakav spoljašnji uzrok u vidu tvorca, jer ničega ne može biti izvan samobitne prirode. On spontano nastaje dejstvom igre samih osobina triju konstitutivnih stanja prakrti u svakom trenutku. Drugačije rečeno, da bi uopšte bilo prirodne aktivnosti neophodna je izvesna neravnoteža i nepostojanost u samoj njenoj osnovi koja će je pokretati. Zato su sve prirodne tvorevine i pojave prolazne, nepostojane i stoga će svako vezivanje za njih u svom krajnjem ishodu izazvati jedino gubitak i bol. Kako se priroda ne zbiva u vremenu, ni poremećaj njene ravnoteže, odnosno „nastanak sveta”, nije se zbio jednom u prošlom vremenu, već se spontano zbiva svakog trena kao imanentna zakonitost svakog oblika života. Tri kvalitativna svojstva, pod čijim uzajamnim dejstvom nastaju sve pojave u vremenu kosmičkog zbivanja, nazivaju se gune, što doslovno znači 'strune': sattva, rađas i tamas. Kaže se da one pletu uže kojim se vezuje Duh čovekov za objektivni, predmetni svet, i tako gubi stanje nezavisnog svedoka. Oslobađanjem od tih veza, drama životnog iskustva i prirodne uslovljenosti nestaju, i puruša ostaje autentičan. Zapravo, s gunama priroda sama sebe vezuje u različite oblike obnavljajućeg zbivanja koje, zbog neophodne dinamike, nikada nije uravnoteženo i zato je nemoguće naći utočište u njoj. Umesto da kristalisanom svesnošću (buddhi) i uravnoteženošću svojih stanja direktno omogući ispoljavanje Duha neuslovljenosti po kome i postoji, ona sputava svoju propusnost za Duh, a ne njega samog. Svakako, ne sputava u potpunosti jer je tada ne bi ni bilo. U nižim oblicima života, kao što su mineralni i biljni svet, neuslovljenost je ispoljena u manjoj meri, dok je u višim jasnije prisutna, pri čemu je svest najslobodniji oblik prirodnog zbivanja. Spektar svih oblika života predstavlja različitu meru uslovljenosti bivstvovanja, ali nikada potpunu slobodu. Sattva doslovno znači suština. Etimološki reč dolazi od korena „sat”, što znači bit. Sattva izražava sve uravnoteženo, uzvišeno, nezavisno i čisto, to je posledica pobede nad svakim nesavršenstvom i njena je priroda dobra i svetlosna. Ona je stoga najprisutnija u svesnosti kao sposobnost razlikovanja. Rađas je strast za učešćem u aktivnostima i u borbi nastaloj usled vezanosti za prethodna dela. Poistovećenje je njegova glavna odlika. Tamas je tama, ona se suprotstavlja aktivnosti i održava inerciju postojećeg, to je mrak nastao usled nesposobnosti razlikovanja i aktivnog učestvovanja u promeni. U svetlosti ispoljenog sveta gunu tamas možemo videti kao „grubu” materiju, mineralni svet, rađas kao područje grčevitih napora živih bića u borbi za opstanak, a sattvu kao 'nebeski svet', tj. kosmičku jasnoću svesnog uvida u stvarnost prirode, pamćenje i inteligenciju. Govoreći jezikom savremene fizike, guna tamas je arhajsko oličenje konstante gravitacije (G), guna rađas oličava „kvant dejstva” Plankove konstante (h), dok je sattva jasna analogija brzini svetlosti (C). I ovde nam može pomoći imaginacija piramide. Kvadrat u osnovi je simbol materijalnosti i inertnosti tamasa, trouglovi su simboli stvaralačke dinamike rađasa, dok je vrh 69

individualna samosvest kao atribut sattve. Materijalna osnova svima je data, slobodno kretanje i razvoj samo manjem broju bića, a samosvest najmanjem. Trojstvo guna koje prožima celu strukturu prakrti takođe je jasno predočeno trouglovima piramide. (Vidi sliku 2.) Gune nikada nisu odvojene, one su uvek i u svemu prisutne, uzajamno se podržavaju i prepliću. Sama pojava sveta i svega u njemu posledica je zajedničkog dejstva guna, dok raznovrsnost pojava u svetu nastaje naglaskom energija jedne od njih. To jednako važi u razlici između kamena i ptice, kao i uspešnosti ili neuspešnosti ostvarenja neke ideje. Mogu se posmatrati, kao i sve ostalo u prakrti, na dvojak način: kao objektivna kosmička ispoljavanja i kao čovekova individualna stanja. Kosmički vid guna, njihova neravnoteža koja sve stvara, očigledno je prisutan u svemu. U prirodi, naime, ništa nije isto niti je u potpunosti determinisano. Priroda je savršeni haos, ali nije i potpuno nestabilna. To je uređeni haos, savršenstvo višeg reda koje se ne može racionalno predstaviti. Haos prirode nastaje otuda što početni uslovi bilo kog njenog procesa nisu određeni u linearnom vremenskom sledu. Početni uslovi svega su u prakrti, odnosno u poremećaju idealne ravnoteže njenih guna, a prakrti nije u vremenu. Dakle, ne postoji vreme ili trenutak (ksana) u kome su početni uslovi bilo kog procesa, pa i samog sveta u celini, bili određeni i nakon čega je proces započeo.23 Zbog nesposobnosti mišljenja da izrazi relativnost vremena, možemo samo reći da su idealni početni uslovi svega prisutni u svakom trenutku, kao što možemo reći i da početni uslovi nisu u vremenu našeg iskustva već u prakrti kao bezvremenoj autentičnosti prirode. Iako su, stoga, uvek tu, oni su neuhvatljivi kao i samo vreme. Ustanovljeno je da ni u jednom procesu u prirodi ne postoji uređenost koja bi se mogla predvideti; sve se menja. Naša sposobnost predviđanja nekog determinističkog procesa zavisi od tačnosti merenja početnih uslova. Ova tačnost nikada nije potpuna. Zbog malih razlika u početku, sistem će vremenom svoga ponavljanja i razvijanja postati nepredvidljiv, neprimetno male razlike u početku, postajaće vremenom sve veće i veće. Ma koliko mogli da ga predviđamo u početku on će jednom sigurno postati haotičan i nepredvidljiv. Ove raznovrsnosti i neodređenosti uslovi su za sav život i svu lepotu prirode koju vidimo, za šaru na kamenu, obalu reke, koru drveta, kretanje oblaka i let ptice. Sve je slobodno da postoji na svoj jedinstveni način, ali ovakva haotična stvarnost prirode nije izraz njene nestabilnosti, već posvećenosti čistoj neuslovljenosti, puruši. Priroda je uvek potčinjena puruši koji je uvek prisutan i stoga smisao njenog bivanja nije vremenski uslovljen. Ono što nam izgleda haotično na lokalnom nivou, na globalnom planu pokazuje osobine poretka i svrsishodne uređenosti. Drugim rečima, stalna dinamika prirode koju stvaraju gune tamas i rađas, kao suprotni polovi, ima svoju svrhu u guni sattva. Ona je privlačitelj svih nižih zbivanja prirode. Nepostojanost u prirodi je, dakle, prisutna samo na lokalnom nivou, kada se posmatra jedan delić njenog zbivanja iz individualne tačke posmatranja (indriyâni), što daje privid linearnog vremenskog sleda. Na globalnom planu univerzum kao celina je izvan vremena, tu je priroda uvek prisutna u svom apsolutnom ishodu, neuslovljenosti koja je omogućava. Zahvaljujući gunama delovanje prirode ne može se razumeti pomoću nekog sistema ili koncepta, umom koji je od vremena, koji deli i sintetizuje. Može se samo doživeti u svim suprotnostima i jedinstvu, kroz blaženstvo njenih slepih strasti i patnje saznanja. Pored ovoga što smo rekli o kosmičkom vidu guna, možemo dodati da sattva obeležava suštinu ili ideju oblika koji treba ostvariti, rađas snagu i rad na ostvarenju oblika, a 23

Zato Yoga-sűtre (III, 52) kažu da Duh (puruša) stiče slobodu kada se uvidi relativnost vremena. Iluziju kontinuiteta vremena pletu gune u vidu naizmeničnih i vezujućih stanja. Uvidom u stvarnost sadašnjeg trenutka (ksana), da je upravo tu, u njemu, večnost, tvoračka aktivnost prakrti nestaje i vraća se u prvobitno stanje u kome je puruša uvek slobodan.

70

tamas prepreke ili materiju koja se obrađuje. Svaka pojava u kosmosu ima svoju svrhu koju ostvaruje (sattva) i rad na njenom ostvarivanju (rađas) neposredno postoji u odnosu na ono što daje otpor toj aktivnosti i što treba nadići (tamas). Svrha guna je da pokrenu (rađas) ka cilju (sattva) i učvrste ostvareno (tamas). Sattva odgovara afirmaciji, a tamas negaciji, rađas je borba između njih. Da ne postoje tri osobine već samo dve, rađas bi prevladao tamas, ili obrnuto, i očigledna svrsishodnost (sattva) u prirodi ne bi postojala. Zapravo, bez svrhovitog nadilaženja (sattva) ne može biti nikakve aktivnosti u kosmosu, odnosno samog kosmosa. Stoga je trojstvo guna neophodno za postojanje bilo čega. Rađas i tamas ovde predstavljaju borbu suprotnih principa, dok se sattva javlja kao nužno nadilaženje prethodnog stanja, inače dinamika prirode ne bi bila stvaralačka, bila bi apsurdna. Stoga je sattva osobina stvaralačkog nadilaženja suprotnosti i protivrečnosti koje blokiraju razvoj, mogućnost novog izbora, pa je zato i odlika svesnosti. Prema tome, svesnost je, kao izraz autentičnosti bivstvovanja, rezultat iskušenja svih suprotnosti koje stvaraju rađas i tamas, ona je s one strane dobra i zla. Svesnost se rađa tek na osnovu uzajamnog dejstva oba ova principa koji izazivaju suprotnosti, a ne naglašavanjem samo jednog od njih. Istinska svesnost uvek počiva na spoznaji uzajamnosti i jedinstva svih suprotnosti. Tradicija slikovito predstavlja gune kao svetiljku. Tamas je gorivo koje sagoreva, rađas je živi plamen, a sattva svetlost. Psihološka stanja guna predmet su detaljnog opisa u Bhagavad-giti. Tamas je osobina koja prevladava u svemu što je nesvesno, neaktivno, ropski potčinjeno nagonima i navikama, dominaciji bilo čega bez poriva za promenom. To je nesposobnost razlikovanja i preobražavanja, neaktivnost koja čoveka vodi u svakojaku podložnost, tupost i lenjost. To je neosetljivost na bol i jednostavnu radost drugih, neuviđanje pravog položaja koji treba zauzeti, odnosno neobjektivnost. Rađas dominira u svim aktivnostima koje vode ka uspehu preko pada i ponovnog podizanja. To je težnja za zadovoljstvom i ispunjenjem, prevashodno fizičkih potreba. On je uzrok nemirnog naprezanja i trošenja energije, večitog traženja i večitog nenalaženja ničeg stalnog u svetu večnog preobražaja. Sattva je uvid u svrhu aktivnosti i mirovanje nakon ostvarenja. Njene osobine su saznanje, finoća i pročišćenost od svih taloga koji zagađuju čistotu čovekove samosvesti. Ovo su osobine oslobođenih od neznanja i strasti (tamas i rađas), to je smirenje koje oslobađa autentičnost čovekovog Duha (puruša). Sattva je svesnost, rađas je subjekat, a tamas objekat. Jedna od najvažnijih odlika guna jeste univerzalni model duhovnog sazrevanja koje one prikazuju. Prema njemu, guna tamas predstavlja mrak neznanja, potpune zatvorenosti u ego i ropstvo uslovljenosti prirode, zbog čega se ona doživljava kao neprijatelj. Guna rađas je dualizam dobra i zla, ropstva i slobode, borba jednog protiv drugog na isključiv način. Rađas je bunt protiv ropstva svake vrste, ali spontan bunt koji je samo reakcija na ograničenja i stoga donosi samo razuzdanost i jednostranost (to je iskustvo čovečanstva u dosadašnjoj istoriji, to je tzv. 'demokratija' Zapada), a ne pravu slobodu. Ona pripada području sattve, u ovoj guni sloboda se ne ispoljava kao pobeda nad nečim, već kao opuštenost za prisustvo onoga što kao bivstvujuće jeste u apsolutnom smislu. U sattvi su sve suprotnosti izmirene, ali ne i poništene trećim stavom, u toj slobodi sve aktivnosti tela i uma postoje, ali više ne kao problem, već kao čista moć ispoljavanja jedinstva koje daje život svim stvarima. Sattva je sloboda koja omogućava svest o ropstvu (tamas) i njegovom nadilaženju (rađas), to je svest o uvek prisutnom ishodu svih suprotnosti, njihovom jedinstvu u sadašnjosti koja je večnost, kao i neophodnosti suprotnosti, da bi se iznedrila i kristalisala svest o suštini sadašnjeg trenutka. 71

U vezi sa duhovnim pročišćenjem, gune možemo najbolje razumeti na sledeći način: tamas je grubi telesni oblik čija su stanja objektivno merljiva i ustanovljiva (područje nauke); rađas je područje subjektivnog iskustva interakcije ličnosti sa okolinom kroz njenu psihodinamiku, to su subjektivna osećanja i misli izložene promeni i nepostojanosti usled delovanja suprotnosti (područje umetnosti i filosofije); sattva je stanje neuslovljenog i uvek budnog svedoka (sakšin), čiste svesti u čijoj svetlosti je moguće iskustvo tela i uma, ali čije svakodnevne aktivnosti i promene stanja ne deluju na svedoka i njegovu nezavisnost (područje religije kao čovekove autentične duhovnosti). Takođe i razne duhovne prakse podležu gunama. U tamas spadaju sve one prakse koje se zasnivaju na ritualima, imitaciji i gruboj kontroli fizičkog tela (ekstremni dogmatizam i asketizam nekih monaških redova, fakirizam, šamanizam). Pod rađas spadaju sve one tehnike koje se zasnivaju na pukoj reakciji i doživljavanju efekata, kao i na posredovanju nekih astralnih sila, prirodno ili veštački stvorenih. Ove tehnike su naročito popularne danas, kao 'spiritualne tehnologije Novog doba'. Dobar primer je 'intenziv prosvetljenja' Čarlsa Bernera (Charles Berner) gde se intenzivnim naporom um dovodi u pasivno stanje kada je moguće za kratko uvideti nezavisnost od uma i svih njegovih sadržaja. Ovakvi trikmetodi nude lako dostizanje transcendentalnih iskustava koja, međutim, nisu trajna, nego postoje samo kao reakcije na neki napor ili izazov. Problem nastaje kada čovek na osnovu tih kratkih iskustava, koja ostavljaju upečatljiv utisak, stvori fikciju da ih je zaista doživeo na pravi način i da ih ima kao trajno svojstvo. Zato u ovu oblast spadaju i upotrebe droga. I one donose neka transcendentalna iskustva, ali zbog hemijske reakcije, ne zbog istinskog postignuća, i ostavljaju iluziju da je doživljaj realan. Ni potreba da se ovakva iskustva na osnovu veštačkih reakcija ponavljaju nije dovoljna da razbije tu iluziju. Posredovanje astralnih sila odnosi se na upotrebu magije. U gunu sattva, međutim, spadaju prakse koje trajno preobražavaju celo biće, koje vode u duhovni rast (bhavana) i sazrevanje kome je posvećen ceo život. Toj tradiciji pripadaju prakse joge i budizma. One sadrže ne samo metode za postizanje transcendentalnih stanja svesti, nego i njihovo trajno ostvarenje kroz etiku i razumevanje njihove prave prirode. Gune nam takođe osvetljavaju složeni problem sudbine i slobodne volje. Prema njima, tamas odlikuje najveći procenat ljudi na svetu, one koji su potpuno uslovljeni zakonom sudbine koju nije moguće menjati, i kod kojih takvi pokušaji proizvode samo patnju; rađas pripada nešto manjem broju ljudi koji uspevaju delimično da utiču na svoju sudbinu i traže slobodu, dok kvalitet sattva pripada onim malobrojnim pojedincima koji mogu da budu potpuno slobodni od sudbine koju nameće prirodno uslovljavanje. Sattva je oličenje nesebične milosti, rađas strasti koja biće doživljava kroz korisnost, a tamas inertne pasivnosti koja odbija doživljaj bića. Rađas i tamas preovlađuju u svetu, dok se sattva javlja kao dar s neba, kao osobina prosvetljenih koji su nadišli uobičajenu ljudsku egzistenciju kojom dominiraju dva načela: pasivna ravnodušnost prirodnog odabiranja (tamas) i aktivna surovost odnosa u društvu (rađas). Njihova nežnost se ne obazire na suprotnosti kojima su izložene sve pojedinačne stvari ovoga sveta, jer ih sve vidi u svetlosti celine. Otuda potiču njihova milost i oproštaj. Sattva se izražava prostodušnom dobrotom i ljubavlju. S učenjem o gunama sânkhya je presudno obeležila indijsku duhovnost, pružajući tako na uvid najopštije razlikovanje ustrojstva bivstvovanja, što je od osnovne važnosti za orijentaciju na putu razrešenja njegovog smisla, za razumevanje tkanja iskustvenog sveta koji nam se događa i koji stvaramo. Njihova koincidencija sa stanjima svesti pokazuje da svet nije podeljen, već jednako bivstvujući u kosmosu i u čoveku. Njegova suština jeste 72

sámo njegovo zbivanje koje se događa dejstvom tri imanentna konstitutivna svojstva, koja smo ovde prikazali u najopštijim crtama, a ne podsticajem izvan sebe. U sânkhyi, priroda je holističko jedinstvo, to je velika mreža uzajamnih odnosa gde svaki oblik bivstvovanja u sebi podrazumeva sve ostale. Ništa u prirodi ne postoji kao izdvojeno (po mehanističkoatomističkom modelu), već u organskom jedinstvu sa svim. Ovo jedinstvo i jeste ono što se naziva život i po čemu se biće razlikuje od mašine. U svim stvarima postoji urođena životna sila (prâna) koja im daje životnost. Učenjem o gunama sagledali smo kako osnovna konstitutivna svojstva bića sama pokreću životnu energiju bez poriva izvan sebe. Samotvornost daje biću životnost, jer samo veštačke tvorevine zahtevaju tvorca izvan sebe. Tajna samokretanja univerzuma i njegove životnosti leži u relativnosti vremena stvaranja koje je omogućeno holističkim prožimanjem između apsolutnog (večnog) i relativnog (lokalnog, vremenskog). Apsolutno i pojedinačno, večno i prolazno prožimaju se i podržavaju kao kod disanja, ovde i sada. Tako se pokreće sve u prirodi. 4. Prâna Ova reč označava dah. To je životna sila koju Aristotelov termin energeia u svom doslovnom prevodu označava kao bivstvo-u-delu, životodavna delatnost bivstva ili njegova aktuelnost. Prâna u sânkhyi nema nezavisno mesto kao u sistemu vedante zato što, kao biće u kretanju, ne može da postoji nezavisno od bilo čega što svojim kretanjem stvara. Kao i gune, ni prâna nije predmetna niti supstancijalna, zato o njoj zaključujemo samo na osnovu posledica. Ova energija, koja pokreće autonomni nervni sistem, obuhvata celo telo i sve njegove finije nivoe. Ona stalno cirkuliše kroz njega delujući kao snaga koja oblikuje organe prema potrebnim funkcijama. Prema najprimetnijoj cirkulaciji, disanju, deli se na pet dahova: prâna je udisanje; vyâna je raz-disanje, odnosno raspodela udahnute energije po telu u trenutku zastoja nakon udisaja; apâna je izdisanje; samâna je asimilacija energije pri zastoju nakon izdisaja; udâna je istiskivanje, energija koja deluje nezavisno i suprotno od ostalih, kao kod izlučivanja. Postoje i druge podele prâne u indijskoj filosofskoj i jogičkoj tradiciji, ali sve se one zasnivaju na činjenici da se prâna ispoljava preko neke funkcije, nikako sama po sebi. Prâna se najbolje može razumeti kao Bergsonov „životni zamah” (elan vital). Ovaj zamah (pokret) je svrsishodno preobražavanje oblika u vremenu, koje vidimo u celoj prirodi, i ustanovljavamo ga kao stvaranje života. Osnovna konstitutivna svojstva prirode razlučili smo na tri osnovna nivoa vibracija, na gune. Neravnoteža vibracija, koja na ovaj način postoji u samoj osnovi prirode, uzrokuje sve kretanje u njoj, kretanje koje se ispoljava kao životna energija, prâna. Zamah životne energije izvire iz slobode koja omogućava da bića uopšte bude, pokret prâne je pokret manifestacije bića, njegovo opiranje nemanifestovanom jedinstvu, baš kao što se udisanje opire izdisanju. U suštini, životnu energiju prakrti pokreće potreba za dozrevanjem iskustva o mogućnostima i svrsi bivstvovanja, odnosno za dozrevanjem svesti. Svrha svakog živog bića jeste njegovo sazrevanje u nezavisnosti od vremenskog trajanja i oblikovanja u prostoru. Vrhunac ovakvog sazrevanja nalazi se u svesti o nezavisnosti i samobitnosti probuđenog čoveka (buddhi). To je žižna tačka ili osovina koja upravlja kretanjem prâne, to je uvir zbivanja cele prirode koja tome služi kao podloga za iskustvo. Otuda svest upravlja kretanjima prane. 73

Videli smo da se sve zbivanje prirode svrsishodno sažima u vremenu i prostoru do sadašnjosti u kojoj prepoznaje svoju bezvremenu celovitost i autentičnost. Vrhunac svrsishodnog sažimanja prirode događa se u čovekovoj svesnoj celovitosti. Na taj način svest je bivstvujući izraz holističke celovitosti prirode koja, kao bit svega, nikada ne može biti narušena i predstavlja osovinu koja upravlja kretanjem prâne. Svest je uvir zbivanja cele prirode, i bez procesa uviranja ili sažimanja ne bi bilo svesti. Sažimanje prirode je sužavanje i zaustavljanje iluzije o njenom vremenskom zbivanju. Tako se svest budi za prepoznavanje njenog konačnog ishoda u sadašnjosti, jer on je, kao bit, uvek imanentno prisutan. U svesnom subjektu priroda dolazi do svesti o sebi i tu, u sadašnjosti, nestaje njeno projektovanje kroz vreme. Svest (buddhi) je utoliko prisutnija u subjektu (aham-kâra) ukoliko je mentalno projektovanje vremena (manas) suzdržanije i manje. Otuda je upravo sadašnjost mesto kristalisanja čovekove Sopstvenosti. Neuslovljena svest o sopstvenoj celovitosti (buddhi) u najvećoj meri je oslobođena vremena i utapa se u holizam nikada narušenog jedinstva prirode. Tako pokret celog postojećeg života u energiju nastaje zahvaljujući tome što vreme u biti prirode ne postoji. To je pokret ka nadilaženju vremena, ka probuđenju. Preobražavanje svih oblika bivstvovanja koje subjektivno opažamo u vremenskom sledu zbivanja oko sebe i u sebi, kreće se prema bezvremenoj svrsi kao svom ishodu, a to je postojana svest o neuslovljenosti bivstvovanja. Možemo reći da večna neuslovljenost usisava vremensko i prostorno ispoljavanje bića ka sebi, ka svesti o sebi, i u tom procesu sve zadobija životni oblik kretanjem energije. Svi životni oblici su taj pokret ka svesti, ka ishodu. 24 Jedino takvo usmerenje kretanja daje životnu energiju svemu. Događanje ovog vremenskog zamaha bića ka svojoj bezvremenoj svrsi, ka ishodu u svesti, zapaža se mentalnim iskustvom kao životna sila koja sve oblikuje i stvara. Stara indijska tradicija nazvala ju je prâna. Zvezde su fizički izvori prâne, odnosno prirode, izvori svega što postoji, i odatle se ona kreće ka neuslovljenom čovekovom Duhu (puruša), ka smislu svega što biva. U tom kretanju, od fizičkog izvora ka smislu, ona oblikuje sav živi i predmetni svet. Svetlost zvezda ne bi bila ništa da nije Duha neuslovljenosti u čoveku koji joj daje smisao i cilj u samospoznaji da jeste svetlost. Duh je postojao i pre nastanka čovekovog tela u drugim pogodnim mestima kosmosa, i biće ga do kraja sveta i posle toga, jer on je sloboda koja omogućava da zvezda uopšte bude, iz te slobode one zrače. Otuda su one ljudima bliske. Ljudi i zvezde su jedno kao što su jedno reka, izvor i ušće, razdvaja ih samo nesvesnost subjekta da Duh neuslovljenosti u njemu prebiva, iluzija da se on otvara tokom vremena i uz određene uslove. Dokaz da je on tu i od iskona otvoren, a da je njegovo traženje i otvaranje puka iluzija i izraz nesvesnosti, jeste prisustvo samog sunca na nebu i svekolike prirode, prisustvo samog subjekta i njegova svest o suncu. Prâna je energija kojom se prakrti ispoljava u sve postojeće, konstantna je i neuništiva, samo se preobražava iz jednog oblika u drugi, tako da je svaka pojava koja postoji u univerzumu proizvod određenog rada ove energije pod uticajem guna. Učenje o prâni ispravlja našu naivnu predstavu o svetu kao tvorevini materije u sadejstvu sa energijom. Ono što nazivamo materijom sačinjeno je od onoga što nazivamo atomima, a oni od još manjih čestica. Ali, iako su njihove dimenzije tako male, između njih postoji ogroman prostor. Razdaljina između jezgra atoma i elektrona je oko sto hiljada puta veća od njihove veličine. Čestice su tako male, a prostor ispunjen dejstvom njihove sile tako veliki da su neki fizičari ustanovili da, ako bi se sva materija univerzuma sažela tako da između čestica ne ostane nikakvog prostora, dobio bi se objekat veličine jabuke. Ali, ako 24

U poglavlju Tanmâtrâ videćemo kako je svaki oblik bivstvovanja zapravo informacija koja izgrađuje svest.

74

čestice nemaju prečnik, a ustanovljeno je da ne moraju da ga imaju jer se ponašaju i kao talas, ne bi se dobilo ništa osim sile - prâne. Ovo energetsko polje zahvata, pored čulnog ili fizičkog nivoa stvarnosti, i druge, finije nivoe, koje poznaje i eksperimentalna fizika pod drugim imenima i pretpostavkama. Oni su u hermetičkoj tradiciji na Zapadu poznati kao astralni nivoi. (O ovome će biti više reči u poglavlju Dimenzije prirode.) Zato što je energija sveprisutna i postoji u vanvremenskom holističkom jedinstvu svega pojedinačnog sa celinom, nju svaki oblik zrači i prelama oko sebe. Vidljivi oblici su posledice kretanja prâne. Oni su jedno, kretanje prâne oblikuje sve u prirodi, dok oblik povratno deluje kao informacija koja usmerava kretanje prâne. Oblici i boje koje vidimo u prirodi spontani su izraz njenog autentičnog preobražaja ili kretanja, pa nas oni stoga najbolje i regenerišu, ispunjavaju nas ushićenjem i blaženstvom, a prirodni lekovi najbolje leče. Zadovoljstvo i zdravlje izraz su dobre cirkulacije prâne. Veštački oblici koje susrećemo u urbanim sredinama, neprirodno ravne površine i oštri uglovi, negativno deluju na nas jer neprirodno usmeravaju tokove prâne. Stari arhitekti su to osećali bolje od današnjih kada su gradili sa puno oblina i detalja privlačnih oku i duhu. Sa druge strane, kao suprotnost prirodnoj razuzdanosti, prefinjeni i pravilni oblici koje srećemo u urbanim sredinama pomažu u kanalisanju i uređenju životne energije, što se ispoljava kao kultivisanje načina života. Iako pomažu, sami nisu dovoljni. Kineska tradicija Feng Šui je otišla najdalje u iskustvu energetskog uređenja prostora. Najveći dokaz da oblik oblikuje i usmerava životnu energiju, i obrnuto, jesu piramide. One su jedini oblik sa ravnim površinama i oštrim uglovima koji pozitivno centrira tokove prâne, u sebi i oko sebe. (Grč. piros - vatra i amid - u središtu.) Ukoliko je neki materijal složeniji po obliku i sastavu, utoliko je njegovo zračenje složenije. Stepen složenosti živih bića odaje složenost i jačinu cirkulacije prâne. Čovek je najsloženiji i prâna kroz njega najsnažnije cirkuliše, što se i vidi po posledicama njegovog delovanja na Zemlji. Spektar toga zračenja se deli prema delovima tela i pojedinim organima. Stanje i vitalnost tela i organa iskazuje se u zračenju. Pored disanja, najvažniji pokretač cirkulacije prâne kroz telo je hrana. Biljke samo jedanput prerađuju sunčevu energiju, prânu, pa je zato biljna hrana, kao i med, najkorisnija za ishranu. Životinje koje se hrane biljkama dvaput je prerađuju i stoga njihovo meso već ima manju vrednost, dok meso mesoždera uopšte nije korisno za ishranu. Oči su jedan od najznačajnih otvora kroz koje struji životna energija. Zato se u njima vidi zdravlje i zračenje karaktera celog bića. Brzinu cirkulacije prâne pokazuje širina zenica i pokretljivost očiju, radi kontakta sa zbivanjem i upijanja iskustva, odnosno energije. Priroda svakog zbivanja jeste informacija za cirkulaciju energije i te informacije čovek najdirektnije prima kroz oči, kao i ostala čula. Dalje, prâna snažno cirkuliše kroz nervne završetke ili erogene zone, i ekstremitete na telu. Glava svojim okruglim oblikom konzervira u sebi dosta energije zbog održavanja centralnog nervnog sistema. Međutim, prirodno sedište prâne u telu nije u glavi već u centru tela (pleksus solaris). Uravnotežena ličnost, svesna celog svog bića, svojim izgledom i držanjem pri kretanju odaje ravnotežu koja gravitira u stomaku. Njeni su pokreti celoviti i skladni, sigurnost i uravnoteženost kretanja i držanja celog tela prvi je pokazatelj dobre cirkulacije prâne. Ljudi koji nemaju ovu ravnotežu i nekontrolisano gube energiju, kao duševni bolesnici, narkomani ili oni koji ceo vek provode u jednom ekstremnom stavu, svojim držanjem i kretanjem odaju svoju psihičku neravnotežu i nestabilnost prisustva svesti. Svako zrači svojom energijom na okolinu pri čemu je fizičko kretanje samo površan vid tog zračenja. Tako, na primer, ako pogledamo zdravog, produhovljenog i zrelog čoveka, osetićemo zadovoljstvo i privlačnost, 75

dok ćemo pri pogledu na duševnog bolesnika osetiti spontanu odbojnost i teskobu. Svesnija i zrelija osoba ima snažniju i bolju auru prâne. Njeno zračenje nije nevidljivo i ne odvija se samo na nekim višim nivoima, već na svim. Njeno dejstvo, pored samog prisustva bića koje zrači, prenosi se i putem fizičkog dodira, telesnim tečnostima, dahom i naročito glasom, odnosno zvukom. Dejstvo muzike na raspoloženje svakome je dobro poznato, kao i to kakve sve uticaje na okolinu može čovek postići svojim ponašanjem i govorom. Ukratko rečeno, kretanje prâne pri stvaranju spoljašnjih situacija i okolnosti u direktnoj je vezi sa stanjem svesti. Usled jedinstva energije u prirodi, i dejstva zakona rezonancije, psihoenergetska stanja kod drugih možemo doživeti u sebi. Jedino promenom stanja svoje svesti možemo promeniti spoljašnju situaciju i okolnosti. Iz tog razloga se u indijskoj duhovnoj tradiciji nalaze primeri da učitelj (guru) samim svojim prisustvom u tišini (satsang) dovodi učenika do prosvetljenja. Savršeno uravnotežena prâna učitelja dejstvom rezonancije uravnotežuje prânu bića u svojoj blizini. Savršeno uravnoteženje prâne nije ništa drugo do postojano prisustvo svesti u bivstvovanju. Jedinstvo svesti sa autentičnošću bića pretvara tokove prâne u potpuno celovit sklad koji se ispoljava kao svetlost. Približavanje ovom idealnom skladu primećujemo kod duhovnih ljudi kao svetost. Svest deluje na fizičko telo usmeravanjem prâne i to je delovanje kod prosečnih ljudi neuravnoteženo i nikada celovito, uvek je na neki način podeljeno. U trenutku smrti, kada duh napušta fizičko telo, spontano dolazi do integracije svih tokova prâne, i to se doživljava kao čudesna svetlost. Ona uliva neshvatljivo blaženstvo zato što predstavlja isijavanje ishoda univerzuma. Za običnog smrtnika ono je neprihvatljivo jer zamišlja da je ishod postojanja nešto drugo, a ne čista svest koja je njegova bit, i stoga biva odbijen natrag u iskustvo ponovnog življenja, radi učvršćenja svesti kao njegove Sopstvenosti. Istu svetlost mogu da isijavaju prosvetljeni ljudi za života u fizičkom telu jer su postali otvoreni za ishod. Njihov Duh je potpuno nezavisan od tela, od bivanja pojedinačnog bića u vremenu, i ta nezavisnost čini njihovo bivstvovanje celovitim i autentičnim. Zato prosijavaju kao putokaz drugima na putu do sebe, do slobode. Ne manifestuje se samo potpuno sjedinjenje tokova bivstvovanja (prâne) sa svešću kao svetlost. I različiti oblici pojedinačnog bivanja mogu se čistom integrisanom svešću doživeti kao svetlost, ali to više neće biti neopisivi sjaj nesvodljiv na boje, već raznolika svetlost, čije boje zavise od prirode ili nivoa vibracija bivanja koja ih ispoljavaju. To je poznato kao „viđenje aure”. Svaka „boja” tu predstavlja određen unutarnji doživljaj na određenu frekvenciju zbivanja, a ne fizičku manifestaciju boja. Iako je prâna jedina energija koja stvara sve u kosmosu, odnosno sam kosmos, ona je na različitim mestima različito raspoređena. Da nije ovih razlika, njihovih prelamanja, kretanja i preobražaja, ne bi bilo ničega u kosmosu. Zahvaljujući dejstvu guna, ovaj zamah prirode ka svojoj svrsi, izražen kao životna energija, događa se na raznolik način pa tako nastaje mnoštvo oblika u kosmosu, zbog čega ništa nije isto u dva trenutka. Zato je vreme relativno, i ova relativnost proizvodi raznolikost svega što je i uslov opstanka života kakav jeste. Prânu u svom najčistijem vidu možemo prepoznati u svemu što je tek rođeno, mlado, toplo i nežno. Čovek, kao mesto najvećeg prisustva svesti u prirodi, najsnažniji je korisnik prâne. U svom novorođenom stanju, kao dete, čovekovo telo je najsnažnije zrači. Otuda svetost koju spontano osećamo prema svakom detetu, sámo prisustvo njegovog bića nas podmlađuje i isceljuje, ono oplemenjuje i najgoreg čoveka. Takođe nas njegova čistota navodi na odgovornost i ispravnost u sopstvenim postupcima, na uravnoteženje izliva energije zbog uzročne veze prâne sa stanjem svesti (iako često projektujemo to navođenje pa „vaspitavamo” dete, umesto sebe njegovim energetskim savršenstvom). Dete poseduje 76

ogromnu vitalnost, sposobnost rasta i opšte regeneracije, fizičke i duševne. Njegov jedinstveni i neodoljivi miris odaje čistotu prâne, a njeno snažno prisustvo se vidi u živahnoj i stalnoj pokretljivosti kao i bezrazložnom blaženstvu deteta. Ono što liči na dečji nemir i razigranost, zapravo je ples prâne u stalnom kretanju i razmeni sa širom celinom, što prepoznajemo kao sticanje iskustva. U kretanju prâne možemo lako prepoznati dejstvo guna. Ona je u stanju tamasa tamo gde otiče, gde život nestaje hlađenjem, sušenjem i raspadom. Gubitak prâne, odnosno nedostatak njene cirkulacije, možemo videti kod svakog čoveka koji na bilo kakav način živi negativno. Njena razmena sa širom celinom je način spoznaje te celine i ostvarenja bilo kog cilja, njeno potpuno otvaranje i oslobađanje protoka doživljava se kao blaženstvo najviše spoznaje. Rađas je stanje dinamične izmene i cirkulacije u cilju izlečenja ili uobičajenog ritma održanja postojećeg stanja i sprečavanja raspadanja. Gunu sattva čovek neposredno doživljava u blistavom sjaju osmeha zdravog deteta koji ispunjava blaženstvom sve oko sebe. Satvičko stanje prâne dolazi do izražaja takođe u svakom pozitivnom i optimističkom ulaganju energije prema nekom cilju ili drugom čoveku, bez ikakvih sumnji i zadrški, dakle, s ljubavlju. Jedino takve akcije su uvek uspešne, što nam pokazuju mnogi primeri isceljujućeg dejstva snažne vere. Ovakvo delovanje nam pokazuje da ne postoje objektivne prepreke za ostvarivanje realnih ciljeva, već samo subjektivne. Kristalizaciju satvičkog ulaganja energije nalazimo u „mekoj” školi kineske umetnosti (kung fu) za aktiviranje či-a ili prâne: Či kung i Tai či čuan. Kineska filosofska tradicija, inače, iscrpno pokazuje kako se prâna, ili či, kreće i deluje putem podele na polaritete, na jin i jang. Svi međuljudski odnosi i celokupno čovekovo ponašanje može se razumeti u svetlosti cirkulacije prâne, njenog kretanja i razmene. Pri tome je odlučujući zakon kompenzacije i ravnoteže suprotnih stanja ili polova (jin i jang) koji deluje zajedno sa zakonom rezonancije. Tako, delovanje prâne osećamo u emocionalnoj i psihičkoj vezanosti za neku osobu, naročito suprotnog pola, koja je potpuna između roditelja i dece zbog zajedničkog fizičkog porekla. Kada se taj odnos jednostrano naruši, makar samo zbog laži koja ljude razdvaja više od fizičkog udaljavanja, ili se prekine iz bilo kog razloga, bolno stezanje u grudima, gde je žarište prâne, redovna je posledica. Zato „bol u srcu” nije samo poetska metafora. Raspoloženja drugih ljudi deluju na nas preko zakona rezonancije, jer predstavljaju specifične vibracije prâne. Njih svesniji ljudi jasnije primaju, pa zato mogu neposrednije doživeti u sebi („u srcu”) tuđa stanja i osećanja. Zato i mogu svoju energiju darovati ugroženima. Za bezosećajne se kaže da „nemaju srca”. S druge strane, u retkim trenucima otkrovenja istine o sebi, svom životu i svetu, ili u trenucima istinske sreće, preplavi nas blaženstvo u grudima i odatle snažno zrači celim telom, čineći ga potpuno laganim kao da lebdi. Ovo je čest događaj za vreme meditativne sabranosti. Delovanje prâne u svom najopštijem vidu predstavlja način bivanja bića u svetu. Ono se uvek zbiva kao neko odnošenje, kao razmena energije i utisaka između suprotnih stanja ili polova. Zato sva bića tako neminovno i sudbonosno deluju jedna na druge, privlače se u ljubavi ili satiru u mržnji. Kretanje i razmena životne energije ima svoju gradaciju. U nižim dimenzijama (veće) piramidalne uslovljenosti prirode, jedinstvo fizičkog oblika i kretanja prâne kao prenošenja informacije očigledno je u izgledu i celokupnom ponašanju biljaka i životinja, gde je ono gotovo u potpunosti na delu. Raspoloženja životinja direktno se ispoljavaju kroz njihov izgled i ponašanje koje uvek ima informativnu funkciju za okolinu. Sa višim mogućnostima čulnih organa, informacije se prenose artikulisanije i nezavisno od fizičkog oblika, sadržaj im postaje apstraktan. Vrhunac apstraktne komunikacije životne energije odigrava se u razumu (manas), kao misao. Mišljenje je imenovanje oblika bivstvo77

vanja (nama-rűpa). Ono je omogućeno dovoljnom koncentracijom iskustva ovakvog imenovanja ili ustanovljavanja na jednom mestu, u subjektu, i njegovom stavu „Ja sam činilac” (aham-kâra). Energija ne može ostati na istom nivou zato što nije supstancijalna već bivstvujuća. Ako se kreativno ne kreće naviše ona će se prepustiti spontanom propadanju, odnosno širenju ka onim bićima gde će moći da se preobrazi do svesnog ishoda. Širenje životne energije od mesta gde se ne može više održavati ka mestu gde je potrebna, događa se svuda, ono je poznato i kao entropija. To je umiranje koje oslobađa prostor za nov život. U kosmičkim razmerama to se događa pri eksploziji zvezda, od čijih rasutih elemenata nastaju nova nebeska tela, druge zvezde i živa bića. U mikrokosmičkom iskustvu, greške i stradanja drugih služe nam kao iskustvo i opomena za sopstvenu ispravnost, ili, drugačije rečeno, deo njihove rasute životne energije prešao je na nas. Ona se prenosi na sve moguće načine, od apstraktnih simbola i pisanih poruka do vrlo konkretnih i sudbonosnih događaja. Svako ko je dospeo do duhovnog probuđenja zna da je iza sebe imao bar jednog davaoca energije, neku osobu čija je sudbina bila da služi kao prenosilac energije, makar i kroz informacije, ili pak celokupnim delovanjem. Pravilo je da se, kada dođe do dovoljne koncentracije energije, odnosno životnog iskustva pred probuđenje, davalac povlači, često i umire. Kako je ta osoba najčešće čoveku bila najbliža i najdraža, tada nastupa „tamna noć duše”, najtamniji čas pred svitanje novog sunca duhovnog probuđenja. Ova zakonitost je u klasičnim tekstovima sânkhye opisana kao opšta težnja prirode da posluži oslobođenju Duha-čoveka, a ona to čini najuspešnije kroz pojedine ljude, nakon čega se povlači. Najveću moć usmeravanja i prenošenja energije ima ono biće u kome je ona maksimalnom koncentracijom došla do svog ishoda u čistoj svesti, a to je čovek rođen u Duhu. Njegova svest je suština energije ili kristalizacije samog bivstovanja. Prenošenje ili darovanje životne energije, radi sazrevanja onog suštinskog u čoveku, jeste ljubav. Ljubav, dakle, nije ništa drugo do nekonceptualno i direktno iskustvo opšteg jedinstva životne energije na višim planovima bića, gde se ono osvešćava. Zato se kaže da je izvor bića, Bog, ljubav. Svest je plod ljubavi i ljubav je jedini dar autentične svesti.25 Osvešćenje jedinstvene životne energije deluje snagom simpatije prema svemu što po njenoj moći i postoji. Na višim nivoima bića, gde je svest prisutnija, i jedinstvo svega je jasnije. Svestan izraz ovog jedinstva jeste ljubav. Isto kao što se svest izražava kao postojana prisutnost u biću, nezavisno od njegovog raznolikog zbivanja, tako se i ljubav pokazuje kao nesebična prisutnost svesnog saučestvovanja i naklonosti, nezavisno od svih uslovljenih promena koja bića trpe i u svom ponašanju pokazuju. Mržnja je, nasuprot tome, neuviđanje prave prirode bića, njegove nevinosti, i odvajanje od njega zbog nekih pojedinačnih manifestacija. Mržnja je, tako, samo negativni izraz iste nesvesne naklonosti i strasne vezanosti za pojedinačna ispoljavanja nekih osobina bića. Mržnja i strast su dva pola iste uslovljenosti i neznanja o stvarnosti samog bića. Ljubav rođena iz svesti oba ova pola nadilazi, i naklonost i odbojnost prema biću, ona je iznad svetlosti i tame njegovih preobražaja. Ona je njegovo najčistije iskustvo. Ljubav je, tako, uvek pratilac ispravnog uvida i sazrevanja, i nije različita od njih. Samo ih pojmovna upotreba imenuje i razlikuje. Vizija piramide nam pokazuje zašto je svesna prisutnost u ishodu bića isto što i ljubav koja daje životnu energiju zbližavanjem svega u jedno. Sve je to vremenski i prostorno sabrano i sjedinjeno u vrhu piramide, u čovekovoj Sopstvenosti, gde biće stoji kao jedna jedina stvarnost, bez mnoštva i polarizacije.

25

Najpoznatiji izraz ovog iskustva dao je apostol Pavle u svojoj Himni ljubavi (1 kor. 13).

78

Jedinstvo ljubavi i svesti u slobodnoj volji jedino je merilo čovekove duhovne zrelosti i stvaralačke slobode u delovanju. Samo s takvom zrelošću može se jasno videti delovanje prâne. Sve nas ovo vodi ka jedinom zaključku da energija (prâna) i svest nisu različiti, da je energija (bivanje) samo grublji izraz svesti koja bivanju osvetljava smisao. Kada energetsko zbivanje ne bi bilo svesno, bilo bi nemoćno, besmisleno i apsurdno. A to nije slučaj. Svuda u prirodi zapažamo svrsishodnost, a to nam ukazuje da je svaki oblik prirodnog zbivanja, od ćelijskog do kosmičkog, svestan sebe kao takvog, bar na elementarnom ili neophodnom nivou. Sve stvari su svesne sebe kao takve, znaju da postoje. Zato i mogu da služe interesima Duha-čoveka, u čijem se bivstvovanju događa najveće sažimanje energije svesti. Naši preci su dobro osećali da su stvari svesne svoga postojanja. Još su srednjovekovni majstori pozdravljali i ljubili svoj alat kada su počinjali da rade, kao i seljak svoga vola ukrašenog vencima pred oranje. Naše današnje sukobljavanje sa prirodom, i ekološka kriza, pokazuju da još uvek nismo svesni postojanja u onoj meri u kojoj je ono samog sebe svesno. Svest - energija - oblik („grube” materije) tri su vida prakrti koja se mogu razumeti kao gune i nerazdvojni su u svakom delovanju. To je trojstvo po kome priroda postoji, a koje je naslućivano u religijskim iskustvima. Razlikuju se samo po brzini vibracija svoga zbivanja. Zato što su manifestacije istog bića, svest može usmeravati energiju i biti svesna oblika, kao što i energija može delovati na oblik i stanje svesti, a takođe i oblik može određivati sadržaj svesti i upotrebu energije. Da su razdvojeni, ništa od toga ne bi bilo moguće. Dakle, biće, energija i svest su jedno isto, ali u različitim vibracijama i razmerama. Biće je najgrublje, a svest najfinije zbivanje tog jednog. Biće je čist oblik, svest njegov smisao, a energija neophodni posrednik između njih, izraz njihove interakcije. Doživeti biće kao čistu energiju znači biti svestan i doživeti ga neposredno kakvo jeste - a to znači doživeti ga s ljubavlju. Ljubav je najneposredniji doživljaj bića i otuda je osnova za svest. Bez nje nema svesti (budnosti), a bez svesti ni samog bića. Sam doživljaj je energetski proces, pa su zato biće-energija-svest tri reči koje označavaju samo jedno: ljubav. Na kraju poglavlja o prakrti (mada je njenom razumevanju posvećena cela knjiga), mora se naglasiti da ona niti je svesna niti uopšte postoji po sebi i za sebe, već jedino kao piramidalna celina (geštalt) koja diferencira prisustvo Duha neuslovljenosti - koji je omogućava, a ne stvara. Njena pojavnost je spektar razotkrivanja Duha i, koliko je ova razotkrivenost veća, toliko je i njena pojava jasnija. Puruša omogućava iskustvo prakrti, i koliko je priroda bliža principu neuslovljenosti, toliko dobija svest o sebi - kao što Zemlja izgleda svetla, iako je samo obasjana sunčevom svetlošću. Ona ima svetlosti i života na sebi, ali je dobija od Sunca. Priroda je najbliža Duhu u svom piramidalnom vrhu, u aham-kâri i buddhi, tu ona uvire u neuslovljenost (u purušu) i zato tu izgleda i ponaša se kao svesna iako zapravo to nije po sebi, već zbog blizine slobode koja je omogućava, zbog blizine puruše. Ono što omogućava postojanje, omogućava i svest o postojanju, jer nema postojanja bez svesti. Stoga nije pogrešno reći da je buddhi čista svest ako se zna da nju omogućava blizina Duha neuslovljenosti. O svesti u prirodi se zato može samo uslovno govoriti iz praktičnih razloga za objašnjenje njene teleologije i kretanja energije. Jedina prava svest ili budnost je apsolutna sloboda od sveta pojavnosti, od objektivacije. Da bi se došlo do takve slobode „od”, nužno je najpre steći slobodu „za” svet pojavnosti, prihvatiti ga u potpunosti. Otuda puno razumevanje i sámo iskustvo bivstvovanja vodi u njegovu transcendenciju. U tome je smisao osvešćenja prakrti. Svi njeni oblici su informacije (vest) za svest čoveka (puruša). U prirodi, dakle, nema svesti u supstancijalnom smislu, niti je ona negde smeštena, nego je 79

svest sámo razotkrivanje bivstvovanja, njegovo obelodanjivanje nezavisnom Duhu. I samo njemu. Stepen razotkrivenosti postojanja jeste stepen svesnosti. Sve je u prakrti informacija koja se pretvara u materiju. To se događa pod privlačnim dejstvom svesti u svesnom subjektu koja dolazi kao odraz Duha. Svesni subjekt je onaj činilac zbog kojeg se informacija pretvara u materiju. Zapravo ne 'pretvara', već prikazuje samom subjektu kao materija.26 Zato kad god svesni subjekt pogleda izvan sebe vidi materijalnu prirodu. Kada pogleda u Sebe, svoju suštinu koja je odraz Duha, za njega materijalna priroda nestaje. Priroda glumi materijalnost samo pred svesnim subjektom. Zato kada subjekt izgubi svesno prisustvo iz nekog razloga (san, koma…) fizički svet za njega nestaje. Pre ljudi, svesni subjekti su bile zvezde. One su na kosmičkom planu uticale da se stvori materija u obliku planeta. Planete su zatim kao svesni subjekti uticale da se materija još finije oblikuje u životnu energiju, u sav živi svet na njima, zavisno od svog položaja i odnosa sa drugim planetama. Povezanost tog mikro i makrokosmičkog uticaja pokazuje nauka astrologije. Na kraju ljudi kao individualne duše su najfiniji privlačitelji koji izazivaju sve događaje koje vidimo kao ljudski svet iskustava. Pre zvezda, sama božanska energija je bila svestan subjekt kao Puruša. Ona je to i sada, samo što je preuzela najfinije individualno oličenje kao čovekovo Sopstvo, iskustvo 'Ja jesam'. Zato se energija samo u prisustvu uma, pod njegovim uticajem, ponaša kao materija i poseban oblik. I pod tim uticajem postoji sve što vidimo. Zato um može da deluje na materiju. Zato deluje Zakon privlačenja. Zato svi prosvetljeni govore da je kosmos u nama i da nismo različiti od Boga. Prosvetljen čovek je sâm Bog kao ličnost. Svrsishodno razotkrivanje bića, teleologiju prakrti, ništa ne pokreće, nego privlači sama neuslovljenost ni od čega, kao vakuum koji u univerzumu izaziva materiju u postojanje i život. A ni vakuuma ne bi bilo da nije onoga što on izaziva da bude. Dovde doseže prikaz prakrti. Ostalo je lični doživljaj koji će biti inspirisan prikazom njenih kategorija, uz podsećanje da opis nikada nije ono opisivano.

26

Ovo je dokazano u eksperimentima sa subatomskim česticama. One se ponašaju dvojako: i kao čestice i kao talas energije, materijalno i nematerijalno. Kako će se ponašati, da li kao materijalne čestice ili kao talas, zavisi od prisustva posmatrača, od svesnog subjekta, od čoveka. Kada je čovek prisutan u eksperimentu onda se ponašaju kao materijalne čestice. Kada čovek nije prisutan, ostaju kao talasi energije.

80

DIMENZIJE PRIRODE MAHA - BHŰTÂNI 1. Oblikovanje prostorvremena Sve su dimenzije zajedno prisutne u prirodi, one nisu transcendentne ili „onostrane”, niti su apstraktne činjenice. Prisustvo drugačijih dimenzija u našem fizičkom okruženju nije ničim skriveno i možemo ih prepoznati u svemu, jer sve i postoji, takvo kakvo je, upravo zahvaljujući prožimanju svih dimenzija prirode i prelamanju njihovih zakonitosti. Sve dimenzije, ili svi modusi prostorvremena u kojima se priroda zbiva, predstavljeni su na shemi (slika 1) pod objektivnim, neorganskim područjem kao tanmâtrâ i mahabhűtâni. Njihovom progresivnom kondenzacijom oblikuje se trodimenzioni organski svet, indriyâni, koji izražava „spoljašnje” i (ili) „grublje” manifestacije prelamanja njihovih finijih vibracija. Aktivnošću tela i čulnim iskustvom (indriyâni) uočavamo samo jedan uzak nivo vibracija prirode koji nam je poznat kao trodimenzioni fizički svet. Njemu pripadaju samo deset čulnih i delatnih organa (buddhindriye i karmendriye) koji se zato nazivaju grubim ili vanjskim organima. Manas, aham-kâra i buddhi spadaju u finotvarne entitete koji nadilaze trodimenzionu i vremensku uslovljenost fizičkog tela i sačinjavaju unutrašnji organ (antahkarana) koji stvara duševni život (điva). Već i u tom uskom ali najbitnijem području, u fizičkom svetu, prostorvremenost sveg zbivanja vrlo je relativna pojava. Najpre treba da naučimo da razlikujemo dimenzije od razmera. Neorganski svet ima svoje razmere postojanja, a organski svoje. Svaka životinjska vrsta živi u svojim razmerama: svet gliste drugačiji je od sveta u kome leti albatros; grabljivice drugačije gledaju na svet od svojih pitomih žrtava. Obrazovan i zadovoljan čovek vidi znatno drugačiji svet od maloumnog nesrećnika, a starac, opet, drugačiji od mladića, dok onaj koji spava živi u sasvim drugačijem svetu od probuđenog. Ali, svi zajedno ga vide iz trena u tren uvek malo drugačijeg, i iz svog ugla. Telo ima svoje zakonitosti postojanja, osećanja, opet, svoje, dok misli imaju sasvim drugačije i šire razmere u kojima postoje i deluju. Zapravo, svako stanje svesti u čovekovom umu propušta spoznaju sveta samo u određenim razmerama i različito kod svakog čoveka, iako postoji izvesna mera opšte saglasnosti. Ne mnogo veća od broja reči i pojmova sa kojima se ljudi služe pri opisu sveta. Umetničko stvaralaštvo i simboli služe za dopunu ove saglasnosti. Razmere nisu dimenzije, iako ih mnogi poistovećuju. Dimenzije su različiti načini postojanja univerzuma u kojima se javlja skup određenih različitih razmera. Mnoge greške nastaju kada se brkaju razmere, kada iz jedne razmere sudimo o drugoj (na primer, kada nezreo čovek sudi o postupcima zrelog i mudrog). To nije moguće sa različitim dimenzijama, jer sa niže dimenzije nikada se ne može videti viša. Biće mora preći u višu dimenziju da bi je spoznalo. Dimenzije su u sânkhyi predstavljene sa tanmâtrâ i maha-bhűtâni. Prostor i vreme su relativni. Njihova relativnost se ogleda u tome što postoje ujedno na različit način: kada se projektuju i ispoljavaju to je onda objektivni svet, a kada su sažeti u svoj ishod i smisao, tada su svesni subjekt. Dakle, svesni subjekt nije ništa drugo do saže81

tost vremena i prostora u jedno mesto, u Ja. Objektivni svet nije ništa drugo do projekcija istoga u mnoštvo, napuštanje ’Ja jesam’, gubitak sebe. Otuda kada je subjekt potpuno svestan, budan, vreme i prostor za njega nestaju. Svaka misao je najsuptilniji izraz jedne dimenzije u kojoj se manifestuje svet ka svome ishodu. Svesnost (subjekta, ’Ja jesam’) je sam vrh stremljenja prirode ka svrsi, vrh njene piramidalne celosti. Njena se celovitost ne ostvaruje u objektivno datim kategorijama vremena i prostora, nego njihovim sažimajućim oblikovanjem ka svrsi koje se progresivno događa u sve višim dimenzijama, u aham-kâra i buddhi - a to znači ka Sopstvu subjekta. U najvišoj se javlja čista svest (buddhi) kao izraz maksimalne integracije ili sažetosti zbivanja i njegove najveće brzine u otkrivanju smisla, koji se manifestuje kao svetlost. Ovo sažimanje i oblikovanje možemo videti na primeru Zemlje. Njen oblik i putanja iz viših dimenzija izgledaju drugačije nego u trodimenzionalnoj stvarnosti gde vidimo loptasto nebesko telo koje se kružno kreće u prostoru oko Sunca tokom određenog vremena. Njeno kretanje zapravo stvara vreme, a takođe i sam njen oblik - ona ne bi bila niti okrugla niti baš te veličine i mase da se ne kreće baš tom brzinom. I obratno, da je manja ili veća, i brzina bi bila srazmerno drugačija. Njen oblik, masa i brzina (vremenost) su uzajamni i čine jednu celinu koja se, međutim, zbiva u više dimenzija, pa se zato ustanovljavaju kao različiti činioci. Takođe, i sve što postoji na njoj potpuno je određeno njenom putanjom i oblikom. Kao što su njen oblik i kretanje jedno zbivanje, ali na različitim dimenzijama, i život na njoj takođe je deo tog istog zbivanja, opet na jednoj drugoj dimenziji; ceo sunčev sistem je to isto zbivanje (isto kao život jednog čoveka) ali na sledećoj, višoj dimenziji, i tako dalje. Može se reći da su njen oblik i putanja, zajedno sa organskim i neorganskim životom na njoj, zapravo savijenost i oblikovanje prostora ka višim dimenzijama bivstvovanja u kojima se kristališe svrha svega. Sažimanje se odigrava kretanjem, jer kretanje je uvek zbivanje oblika ka smislu. Najfiniji oblik kretanja je mišljenje. Otuda se u mislima začinje vreme. Dakle, kretanje je odvijanje vremena u kome dozreva smisao oblika (tj. bivstvovanja) koji je modifikacija prostora. Zato su prostor i vreme neodvojivi. Iz najviše dimenzije posmatrano, sa vrha piramide ili mahat-buddhi, celokupno postojanje Zemlje, sav život na njoj od nastanka do nestanka i cela putanja koju će preći, oduvek se već dogodilo i u celosti se uvek događa u svakom trenutku - jer, događa se zbog svesti (buddhi) o sadašnjem trenutku, o onome što upravo jeste. Svest, koja je ishod bića, opstaje samo u sadašnjem trenutku, a on je jedini realan. Ništa ne postoji izvan njega. Drugačije rečeno, ne zbiva se u vremenu. Na taj način sadašnji trenutak razvoja sveta, ili jednog pojedinca, nije različit niti odvojen od njihove konačne svrhe ili samog bitka. Zato svi aspekti bivstvovanja, iako različiti do apsurda i međusobno paradoksalni, realno postoje u prirodi, slobodno i ravnopravno, tako da obrazuju jednu ipak skladnu celinu. Celina se, međutim, ne može razumeti samo posmatranjem iz fizičkog iskustva. Ono je proizvod elementa zemlje, poslednjeg u nizu maha-bhűtâni, i zato je samo posledica dejstva viših dimenzija oličenih prototipskim počelima (tanmâtrâ) koja se kondenzuju u različite vibracije i, zavisno od međusobne kombinacije, obrazuju velika počela (maha-bhűtâni). Ta progresivna kondenzacija se odigrava na sledeći način: prototipsko počelo zvuka proizvodi element etera (akaša); tanmâtrâ dodira i zvuka zajedno proizvode element vazduha (koji zato ima ova dva svojstva); tanmâtrâ dodira i zvuka sa bojom proizvode element vatre; kada se njima pridruži ukus, nastaje element vode (koji za čulno iskustvo ima ova svojstva); i kada se svim tim počelima pridruži miris, nastaje zemlja, koja je zbir svih ostalih počela i elemenata; ona je proizvod svih dimenzija i uticaja, pa se otuda na njoj manifestuje sva realnost bivstvovanja. Fizička realnost poseduje najvišu ontološku vrednost. Ele82

menti koji je tvore takođe predstavljaju dimenzije njenog zbivanja. Tanmâtrâ znači prototip ili „tome primereno”. Maha znači veliki, kosmički ili univerzalni, a bhuta dolazi od korena bhu (rasti, bujati, bivati, nastajati) i može označavati dimenziju zbivanja, način na koji nešto biva, a takođe i element o kome je reč. Srodna je sa grčkim physis koje označava proces rastenja, tvarnu osnovu i počelo, ali i unutarnji princip, strukturu zbivanja ili bića. Kompletno dejstvo tanmâtrâ i maha-bhűtâni proizvodi indriyâni, jer je poznato da organski život proizlazi iz neorganskog. Ali, on proizlazi tako što postaje oličenje dimenzija i principa neorganskog, njihovo egzistencijalno oličenje. Neorgansko je esencijalno, a organsko egzistencijalno područje jednog istog bivstvovanja. Broj i kombinacija prototipova i elemenata određuje broj čulnih i delatnih organa u indriyâni, a njihov broj, s druge strane, određuje u kakvim će razmerama takvo biće živeti. Najkompletnije oličenje organskog bivstvovanja je čovek, on je mikrokosmos u kome se sažima sav neorganski i organski kosmos. Njegova percepcija (čulni organi) proizvod je kompletnog uticaja tanmâtrâ, a ovladanost delatnim organima proističe iz njegove predisponiranosti za učešće u svim dimenzijama prirode. Na shemi vidimo vertikalnu podelu kategorija na levu, neorgansku, i desnu, organsku stranu. Leva, neorganska je makrokosmos, a desna, organska je mikrokosmos. Jedna odražava drugu kao u ogledalu. Kada čovek prepozna ovo odražavanje kosmosa (leve strane) u mikrokosmosu (desne), on prepoznaje sebe kao jedinstvenu ličnost, a to je aham-kâra koja nadilazi ovu podelu. Tanmâtre su objektivne ali i delimično subjektivne, jer proizvode čulne organe u subjektu, dok su veliki elementi čisto objektivni, jer omogućavaju sve zbivanje u prostoru. Leva strana sheme je vibratorne ili talasne prirode, sve dok se ne kondenzuje kao zemlja, a tada vibracije zadobijaju supstancijalni karakter. Nisu, dakle, supstancija, već se samo tako ponašaju zbog trodimenzionalnih uslova u kojima se nalaze. Tada postaje moguća desna, organska strana empirijskog sveta kojeg tumačimo na osnovu pojma supstancijalnosti, što je nužno zbog koherentnosti spoznaje bivstvovanja. Sa paradoksom različitih dimenzija suočavaju se i rezultati eksperimentalne fizike. Što se ide dublje u manje dimenzije, dolazi se do većih brzina i neodređenosti svih parametara. Na atomskom nivou dolazi se do granice kada još možemo razlikovati nešto kao što je struktura atoma. Ispod njega vladaju sile čiste energije koje se, zavisno od načina posmatranja u eksperimentu, manifestuju i kao subatomske čestice. One se ponašaju paradoksalno jer za njih ne važe zakoni prostora i vremena našeg „grubog” ili „materijalnog” sveta. Iako se u određenim okolnostima ponašaju kao čestice, u nekim drugim one prelaze u svoju fizikalnu suprotnost, postajući talas energije. Kada je u eksperimentu prisutan posmatrač, čovek, ponašaju se kao čestice, a kada je posmatrač odsutan, kao talas. Izgleda da priroda glumi materijalnost samo u prisustvu čoveka. (Zato kada posmatrač, čovek. padne u san, fizički svet za njega nestaje.) One mogu nelokalno da komuniciraju, odnosno da se ponašaju kao da su zajedno, iako su u eksperimentu odvojene hiljadama kilometara. Preskaču i vreme, tj. način svog postojanja u vremenu. One to mogu zato što kao talas energije pripadaju univerzalnom polju svih fizičkih zakona koje nije uslovljeno vremenom i prostorom, nego je implicitno, i služi kao osnova emanacije svih entiteta u vremenu i prostoru. Shematska podela kategorija na levu i desnu stranu daje nam uvid zašto se prirodno zbivanje događa i kao talas (vibracija) i kao supstancijalnost (čestica), što zbunjuje fizičare. Tanmâtre i maha-bhűtâni su samo otvorenije ispoljavanje vibratornog zbivanja energije u višim (implicitnim) dimenzijama, dok je supstancijalnost indriyâni područje gde se stiču iskustva tamo pripremljenih oblika na najkonkretniji način. Tu se akumulira svest o zbivanju i zato je nužno da se bivstvovanje tu koherentno oblikuje na dovoljno „grub” ili konkre83

tan način koji se može definisati kao supstancijalnost. „Tvrdoća” oblika nužna je da posluži kao podloga, kao suprotnost u odnosu na koju će postati prepoznatljivo vibratorno ili talasno svojstvo objektivne prirode. Oblik je vest za svest. Nema svesti bez očitavanja (cittam) oblika, tj. zbivanja. Stoga je kruna indriyâni manas ili um; razumevanje je vrh njenog organskog oblikovanja koje je u celosti posvećeno percepciji i iskušavajućem delanju, obučavanju da postane ličnost. Zato će i naučnicima sve tajne prirode postati dostupne i jasne tek kada njihovo naučavanje bude u skladu sa ovom posvećenošću organskog života. Priroda postaje jasnija u onoj meri u kojoj se njen život afirmiše. Um je, međutim, vrhunac razumevanja sa subjektivnog stanovišta. Vrhunac objektivne spoznaje bivstvovanja u celosti je budnost (buddhi). Zato je buddhi od svih kategorija najbliže povezano sa vrhuncem svih dimenzija u kojima se priroda nalazi, a to je eter ili akaša. Te dve kategorije su najfiniji modaliteti prakrti, toliko su bliski i identični da se mogu razlikovati jedino po tome što je akaša ishod samog oblika, a buddhi smisla oblikovanja bića. Jedno bez drugog nisu mogući, oni su kao dve strane istog novčića. Kada čovek postane probuđen (buddhi) ovladaće akašom i beskrajnom energijom koju ona daje. Čovekov um je naviknut da se dobro snalazi samo u čvrsto ustanovljenim koordinatama koje tumači kao „svet”. To je, prema shemi, uglavnom samo organsko područje kome prirodno i pripada, indriyâni, i element zemlja. On teško prepoznaje drugačiji svet od onog kojeg je ustanovio učenjem i tumačenjem. I samo zato što je talasna priroda neorganskog područja finija od organskog, ono sa empirijskog i umnog stanovišta predstavlja „drugi svet”, nepoznato, onostrano područje. I zaista, neorgansko je područje svojim najvećim delom (iznad elementa zemlje) u tradiciji poznato kao „drugi svet”, astral, „natprirodni svet” (astral je na shemi predstavljen elementima vode, vatre i vazduha). To je takođe ono područje prirode gde se odigravaju posmrtna iskustva, kao i snovi. Čovekova se individualnost (aham-kâra) - koja okuplja buddhi i manas, pa tako te tri kategorije skupa sačinjavaju njegov duševni život (điva) - sa smenom dana i noći premešta iz subjektivnog u objektivno područje, prema shemi, s desne na levu stranu. Tada čovek pada u san. Kada se izjutra njegova individualnost vrati u fizičko telo (indriyâni), čovek se budi. Isto se dogodi kada se istroši životni vek fizičkog tela: njegova duša (điva) odlazi na „drugi svet” (tanmâtrâ) i, nakon dozrevanja uslova za odgovarajuće novo telo, vraća se u područje indriyâni. Ukoliko, naravno, nije otišla naviše, u probuđenje (buddhi) i neuslovljenost (puruša), ka svome izvoru. Samo u području indriyâni zbivanje ima čvrst karakter usled toga što je za akumulaciju energije svesti nužna trodimenzionalna kohezija svakog zbivanja kao informacije. Tu su zbivanja samo onoliko trajna i čvrsta koliko su potrebna kao informacije subjektu, i ponavljaju se na različite načine dok njihov smisao ne bude usvojen kroz iskustvo. Na neorganskom području je zbivanje (prostorno oblikovanje) mnogo fluidnije, brže i neposrednije, a ni vreme tu nije linearno. Usled nedostatka koherentnosti pojava, na koju je manas naviknut da mu bude servirana u trodimenzionalnom iskustvu kao „prirodno” stanje, čovek je tu nesvestan, tačnije, još pasivniji nego inače. Da bi bio svestan i na neorganskom području, u svim dimenzijama, njegova ličnost mora da postane koherentna nezavisno od zbivanja i organskog i neorganskog područja. Njegovo Ja(stvo) mora biti nezavisno i od spoljašnjih i od unutarnjih uticaja, i kao takvo uvek prisutno. On mora biti činilac, a ne pasivan predmet svakojakih činjenja. Ukratko rečeno, mora biti neposredni učesnik u zbivanju. Dok je identifikovan s područjem indriyâni, svog fizičkog tela, čovek nema jedno Ja u sebi, jednu ličnost. To je zbog uticaja tanmâtrâ koje daju prototipove svih zbivanja, pa tako i mentalnim aktivnostima i formiranju identiteta. Svaka ponavljana aktivnost može ste84

ći identitet i opstati kao entitet (kompleks emocija, mentalni obrazac, alter ego). Zato je čovek višestruka ličnost. Postaje celovit tek na području aham-kâra. Tek tada postaje i aktivan činilac sa svojom voljom. Sve dotle je nošen spoljnim uticajima tanmâtrâ i mahabhűtâni dok je njegov um uglavnom služio da lažira celu situaciju i stvara privid da sam čovek nešto čini svojom voljom. Na području indriyâni vlada subjektivnost, tu čovek stvara svoju realnost i dela samo u području svog rukohvata, koliko dopiru njegovi čulni i delatni organi i njegova oruđa. To područje je vrlo ograničeno i zato u svemu subjektivno. Otuda i toliko nerazumevanja i sukoba među ljudima. Objektivno područje tanmâtrâ i maha-bhűtâni je zajedničko područje svim organskim bićima, ono je opšte i obezbeđuje zajedničke uslove za sve individue, tako da sve imaju percepciju približno istog sveta u kome žive. To je zemlja na kojoj svi stojimo, voda koju svi pijemo, vazduh koji svi udišemo itd. Tako sânkhya objašnjava dve protivrečne činjenice: da čovek sam stvara realnost i da može da deluje na objektivni svet, i kako je objektivni svet noćniji od subjektivnih pokušaja delanja. Subjekt i objektivni svet su interaktivni. Takođe shema kategorija nam pokazuje gde se ta situacija nadilazi: u području aham-kâra. Tek odatle, kada čovek postane jedna ličnost sa svojom voljom, može da deluje na objektivno područje tanmâtrâ i maha-bhűtâni. To može zato jer deluje iz čiste svesti (buddhi), a ne subjektivnog uma (manas) kojeg je nadišao. Zajedno sa prostornim delovanjem, nadiđena je i iluzija vremena. Ona postoji samo na subjektivnom području indriyâni i u elementu zemlje. Govoreći praktično kako vreme ne postoji, možemo uslovno reći da u trenutku stvaranja stvoreno je apsolutno sve što može da postoji. Sve što je bilo, jeste i biće svuda u univerzumu, stvoreno je u trenutku stvaranja univerzuma. Taj totalitet svega uvek bezvremeno postoji na nivou akaša i buddhi, i on se postepeno ispoljava iskustvu svakog subjekta posebno. Subjektivni um, manas, samo aktivira pojedine mogućnosti koje su dostupne u njegovom delokrugu i one se aktuelizuju. Tako nastaje iluzija linearnog vremena. Izvan uma i na višim dimenzijama potencijali svih zbivanja bezvremeno postoje kao pra-datost ili pra-krti. Rečeno je da sve što postoji se ispoljava iz prakrti (emanacija) jer je u njoj već postojalo kao mogućnost (pra-datost = pra-krti). Stoga sve što uopšte može da se dogodi, potencijal svega, već postoji u jedinstvu prakrti. Um se samo fokusira na pojedine mogućnosti i one se aktuelizuju. Ta suma svih mogućnosti i pojava nalazi se u najvišoj dimenziji, u akaši. Pristup njoj je moguć samo iz buddhi, čiste svesti. Tu je prošlost i budućnost svega postojećeg. Na nižoj, materijalnoj, trodimenzionalnoj ravni, um samo sukcesivno aktuelizuje mogućnosti, ono što već postoji, a nama, iz naše subjektivne tačke gledanja, izgleda da se nešto novo zbiva. Zbog svoje bezvremenosti i pradatosti svih potencijala, prakrti ima vibratorno ili talasno svojstvo, odnosno trenutačnost. Vibratorno ili talasno ustrojstvo prakrti pokazano je na svih pet odeljaka sheme kao najviše i najfinije stanje tih odeljaka. To su zvuk i eter u neorganskom i um, sluh i jezik u organskom delu, i buddhi, kao najfiniju tvorevina prakrti. Uočimo pre svega, tanmâtru zvuka, kao primarno ispoljavanje vibracija. Ono je moguće jedino kroz prostor (akaša) zato što zvuk nije moguć bez prostiranja. Vibracije prostora oblikuju sve ostale elemente i sva ostala zbivanja. Objektivno posmatrano postoji samo prostor (akaša) u kome su sve dimenzije i sva zbivanja uopšte mogući. On je partikularizovan pojedinim oblicima na kojima se ograničava naše čulno opažanje i delanje. Samo ograničenom subjektu, zatvorenom u ego, koji posmatra iz jedne referentne tačke, a drugačije čulno posmatranje i nije moguće, oblici izgledaju kao da su u prostoru i međusobno nezavisni. Oni su zapravo sâm modifikovan prostor (akaša). On ih sve povezuje u jedno, u sopstvenost svesnog subjekta, i na osnovu 85

toga su moguća sva mistična iskustva jedinstva univerzuma, a takođe i materijalizacija, dematerijalizacija, teleportacija, telekineza, levitacija, astralna projekcija i telepatija. Na primer, vreme se sažima u subjektu, u njegovo Ja ovde i sada, i zato on može da zna prošle i da vidi buduće događaje (vidovitost); isto je sa prostorom, on se sažima u njegovo telo pa otuda subjekt može i s objektima u prostoru da manipuliše (telekineza) kao sa sopstvenim telom. Zato je rečeno da ništa ne postoji po sebi i za sebe, izdvojeno iz celine i jedinstva. Zato za probuđenog nestaje predmetni svet, on vidi samo akašu, jedinu stvarnost svake pojave. Iz tog jedinstva proizlazi zlatno pravilo koje kaže: čini drugima onako kako želiš da drugi čine tebi; i etički put koji nalaže da volimo sve što postoji, pa i svoje neprijatelje. Usled opšteg jedinstva koje sve povezuje uvek će nam, hteli mi to ili (radije) ne, biti onako kako činimo drugima. Kakvom merom sudimo, tako će nam biti suđeno. Ako oprostimo drugome i nama će biti oprošteno. 'Ko drugome jamu kopa, sam će u nju upasti' - to je neminovno jer nema „drugoga”. Biće je jedno. Buddhi i akaša su sinonimi: akaša sa kategorijalne a buddhi sa egzistencijalne strane bivstvovanja. Sa njima je prakrti najbliža neuslovljenosti (puruša).27 Iako je najbliža, priroda i u njima deluje svojom gravitacijom kod neprobuđenih ljudi: u buddhi je to sklonost da se budnost doživljava kao lična svest (aham-kâra) i osmišljava (manas), jer bezlična budnost se kod nezrelog čoveka ne može održati i biva porobljena mentalnim procesima; dok akaša teži da se partikularno oblikuje, jer iz istog razloga za neoslobođenog čoveka postaje puko ništavilo. Prostor je sam oblik zbivanja, dok je vreme subjektivno iskustvo kretanja ili zbivanja tog oblika ka smislu, odnosno svesti. Zato je svest maksimalna sažetost vremena, ona je čista sadašnjost, samo prisustvo. Koliko je vremensko kretanje prevaziđeno, toliko je svest prisutnija. Vreme je način na koji nešto oblikovano postoji u iskustvu. Vreme ne postoji po sebi, već samo kao oblik zbivanja. Postoji, dakle, samo biće, a ne i vreme. Biće je bezvremeno jer nije ni supstancijalno. Ali, zbog neuviđanja njegove bezvremene suštine, zato što ga doživljavamo kao nešto supstancijalno, mi njegovo zbivanje projektujemo kroz vreme. Tako vreme postaje zaborav bivstvovanja, ono postaje način da se izbegne odgovornost za preuzimanje smisla postojanja ovde i sada. Vreme je najčešće samo zamena za svesno prisustvo u bivstvu, ono je razmak između znati i biti. Kako je do tog smisla teško doći jer zahteva potpunu akumulaciju energije, vreme je nužno zlo preko kojeg postupno i na zaobilazan način ('u znoju lica svog') dolazimo do bivstva. Ako ne bismo postupno dozrevali za bivstvo, njegova silna energija bi nas uništila, kao što bi teško breme koje odrastao i snažan čovek može da ponese, nejako dete slomilo. Takođe ne bismo ga ni bili svesni, jer naša svesnost sazreva vremenom. Samo dozrevajući tokom vremena mi spoznajemo bivstvo, iako je njegova bit uvek prisutna ovde i sada. Bivstvovanje doživljavamo samo kroz vreme isto kao što smo zbog empirijske subjektivnosti prinuđeni da ga doživljavamo kao supstancijalno kroz partikularizovan prostor, i zato nam je biće vazda skriveno. Vreme je proizvod subjektivnog iskustva u prostoru. Kada se prostor posmatra iz jedne referentne tačke (tela, indriyâni), što je nužno u trodimenzionalnosti koja jedino može da proizvede koherenciju percepcije, nešto se doživljava kao bliže, a nešto kao dalje. Taj doživljaj se u psihi (manas) tumači kao da je nešto „pre” (stiglo do nas), a nešto „posle”. Tako vreme postaje samo psihičko tumačenje prostornog zbivanja. Psiha se spontano usklađuje sa fizičkom realnošću prostora koji je okružuje stvaranjem perspektive vremena. U psi27

Akaša u fizičkom svetu stvara svetlost, svetlost zvezda. Ako je ona povezana sa buddhi kako smo opisali, onda postaje jasnije delovanje Solarne joge (sungazing) u kojoj se gledanjem u sunce pročišćava telo i pobuđuje objektivna svest u čoveku.

86

hi se trodimenziona perspektiva zbivanja subjekta-u-prostoru, kao u ogledalu, pretvara u iluziju vremena. To znači, ako postoji samo večno biće, i ako je vreme samo projekcija uma, onda je kretanje vremena samo iluzija - to se um kreće, a ne vreme. Um mora da se kreće kako bi prikupljao informacije radi akumulacije svesti u indriyâni, ali ne mora da robuje ovoj iluziji, kao što obično čini. Vreme je način na koji um funkcioniše. Biće se ne kreće kroz vreme ka svome smislu; ono u njemu oduvek već stoji, inače ga ne bi ni bilo, njegovo postojanje bilo bi besmisleno, a to znači nemoguće. Samo se um kreće ka osmišljavanju, ceo pojavni svet postoji zbog njega. Jedino um dolazi do smisla i njegovo subjektivno iskustvo (indriyâni) biva prosvetljeno objektivnom spoznajom kad prevaziđe vreme, a to znači kad prestane da zamišlja svet kao nešto drugo nego što jeste. Samo kada zaustavi svoje lutajuće misli, čoveku se razotkriva svet kakav jeste. I tada vidi da ničeg nema po sebi i za sebe, u akaši je sve jedno, dok je mnoštvo samostalnih pojava i bića samo prividno za subjekta koji opaža iz jedne referentne tačke. Vidi da je iluzija subjektivnosti jedini uzrok iluzije objektivnog mnoštva. Bića nisu oblikovana u prostoru niti se kreću kroz njega, nego se sâm prostor oblikuje od jedne tačke do druge, stvarajući iluziju bića koje se kreće. Kao talas koji izgleda kao da se kreće površinom, dok se zapravo sáma voda naizmenično podiže i spušta u jednom talasu. Ili kao kod svetlećih reklama gde se sijalice naizmenično kontrolisano pale i gase, tako da izgleda kao da se svetlosni oblik kreće, stvara i rastvara, rađa i umire, iako se ne događa ništa drugo do složena iluzija svetlosti.28 Ceo taj svetlosni cirkus oblikovanja prostora događa se, naravno, samo za nezrelog posmatrača, i zbog njega. On je jedini koji projektuje zbivanja u prostoru kao supstancijalna. U stvarnosti celine, akaše, sve je jedno i bezoblično, nema ničeg po sebi i za sebe - ali to ne znači da je sve poništeno, nego je upravo otkriveno u svojoj jedinoj suštini, akaši - nakon probuđenja (buddhi). Ovde je, dakle, reč o trenutačnom stvaranju pojavnog sveta. Otuda ništa u njemu nije isto u dva trenutka, već u sledećem stvoreno je kao novo i malo drugačije usled igre guna. Na taj način sve se kreće. Trenutačnost stvaranja omogućava svekret (đagrat) univerzuma. Ne postoji drugačije kretanje. Taj zakon oblikovanja prostora mogli bismo nazvati Talasni model kvantne fluktuacije. (Ideja o trenutačnosti zbivanja osnova je budističkog pogleda na svet. Iz nje proizlazi učenje da stvari i bića nemaju realnost po sebi (anata), da nisu rođeni, tj. da ne nastaju. Ovu ideju je naročito precizno pojasnio najvažniji obnovitelj izvornog Budinog učenja, Nagarđuna, a razjašnjavao ju je i Gaudapada, jedan od sledbenika Nagarđune navodeći klasičan primer baklje. U svom delu Karika (na Mandukja upanišadu) Gaudapada objašnjava kako je sve nerođeno. U kariki (stihu) IV 47-50. on kaže da kao što baklja, kada se brzo okreće, izgleda kao vatreni krug, tako i svest kada se kreće izgleda kao da je podeljena na subjekat i objekat, saznavaoca i znano, i tako stvara privid kontinuiteta i objektivnog sveta. Kada svest (baklja) miruje, tada nema privida sveta (vatrenog kruga). Kada je baklja u pokretu, njen izgled kruga nije joj spolja nametnut, niti je otišao od nje kada miruje, kao što ni vatreni krug nije ni različit niti je isti plamen. U IV 91. on kaže da su sve tvorevine samo uobličenje prostora, akaše (etra), i da među njima nema nikakvih raznovrsnosti. Ne postoje individualne tvorevine (bića) koje se kreću kroz prostor, nego se sam prostor, na svom najsuptilnijem, subatomskom nivou, sukcesivno uobličava u sve što postoji iz trena u tren. Na taj način 28

Upravo je ovaj princip naizmeničnosti, prepoznat od strane Nikole Tesle, proizveo tehnološko vaskrsenje čovečanstva iz zemnog mraka. Ovaj princip nam takođe osvetljava i svu iluzornost učinka tehnologije za smisao čovekovog opstanka.

87

ništa se ne rađa ili nastaje, jer sve već jeste kao modifikacija celine, a ta celina nije ništa sama po sebi. Jer, da jeste nešto, protivrečila bi svojoj prirodi, sve ostalo što je rečeno palo bi u vodu. Da celina jeste nešto sama po sebi, tada bi i bića unutar nje morala da budu 'nešto' sama po sebi, i tada im celina ne bi mogla dati život. Sve bi bilo odeljeno. Bića mogu da postoje samo zato što nisu ništa sama po sebi, i zato što je celina ista takva. Drugim rečima, individualna bića i celina nisu različiti. Najopštije ubeđenje ljudi da su posebne, odvojene individue je ujedno i najveći apsurd potpuno očigledan. Nijedno biće ne bi moglo da postoji da je izdvojeno od celine na bilo koji način; svi dišemo, krećemo se i živimo zahvaljujući životnoj sredini koja nam to omogućava. Štaviše, nijedno biće ne bi moglo ni da nastane kao izdvojeno. Naše biće ne postoji kao individualno biće, kao što ni kap nije ništa drugo do voda okeana. Mi ne dišemo, priroda diše kroz nas; mi ne delamo, celina dela kroz nas; mi ne mislimo, celina samu sebe osmišljava kroz nas. Mi smo u celini prirode kao fetus u majčinoj utrobi. Mi tek treba da se rodimo. To rođenje je probuđenje (buddhi) koje nastaje spoznajom ovakvog stanja, da ništa nije rođeno u opštoj prirodnoj uzročnosti, da se to sve sama priroda uobličava i dela. Jedino čovekov probuđeni duh transcendira prirodu. Sva patnja nastaje iz neuviđanja ove istine, iz ubeđenja da smo nešto po sebi i za sebe, nastaje iz neosetljivosti da je naša suština ona čistota (sunyam) koja svojom nežnošću omogućava svemu da postoji. Iz ovakvog pogrešnog uverenja nastale su sve iluzije o potrebi 'oslobođenja'. Zapravo, jedino pravo oslobođenje je spoznaja o izvornoj neuslovljenosti, tj. nerođenosti individualnog bića. Da ono već nije takvo u svojoj biti, nikada ne bi ni moglo biti 'oslobođeno'. 'Oslobođenje' je ostvarenje svoje prave prirode. Naša prava priroda je nerođena i neuslovljena. Jedino zahvaljujući ovoj činjenici, da je naša prava priroda sloboda koja sve omogućava (sunyam), čoveku su mogući davanje života, oproštaj, milost, ljubav, svest i smirenje (utrnuće).) Toliko o zvuku i akaši. Talasno ustrojstvo prakrti se u indriyâni ispoljava najpre u umu (manas), kao misao. Misli nastaju kao najfinije vibracije organskog područja i rezonantnom interakcijom deluju na vibracije najfinijeg dela nervnog sistema - mikrotubule. One primaju utiske, vibracije spoljašnjeg sveta, a najpre iz tanmâtrâ jer, iako su organske tvorevine, jednako su fine kao i neorganske, i rezonuju ih kao svoje. Zato možemo da mislimo i na javi i u snu. To se ne događa samo kao prosta rezonancija spoljašnjeg i unutarnjeg, već i kao proces učenja. Učenje je omogućeno preko najviših dometa čulnih i delatnih organa koji se takođe zasnivaju na vibracijama, a to su sluh i jezik (govor, reč, pismo). Na kraju, najviši ishod vibracija zbivanja prosijava kao čista svest (buddhi) o svemu, o samom biću kakvo jeste. Buddhi, tanmâtrâ zvuka, eter i manas sa sposobnostima sluha i govora, najviša su i najfinija svojstva pet grupa kategorija prakrti. Njihovu povezanost lako je prepoznati u svim mističkim i religijskim tradicijama gde se stvaranje sveta događa zvukom, odnosno rečju (logos, aum), to je prvobitna vibracija koja stvara sâm prostor sveta (akaša, njeno svojstvo je takođe i svetlost). Reč kao modifikacija zvuka igra odlučujuću ulogu u modifikaciji zbivanja. Taj zakon se pokazuje na delu u hinduističkoj mantra-yogi kao vibratorna formula koja samim vibracijama proizvodi određene efekte, u jevrejskom tetragramatonu, devocionalnom budizmu, filokaliji u pravoslavlju i dhikru u sufizmu. Istu ulogu imaju i razna „imena božja”, čije vibracije odražavaju proces stvaranja. Otuda je ime, kao vibratorna formula,

88

ključ za identitet bića.29 Još je u staroegipatskim misterijama poznavanje imena božjih omogućavalo prolaz kroz sve dimenzije i rađanje u svetlost čiste budnosti, oličene u Ozirisu kao suncu. I u drugim kulturama poznavanje imena omogućavalo je uvid pa i kontrolu suštine imenovanog - zato se ono skrivalo. Reč izgovorena u višim dimenzijama, u astralu, ima direktno izvršno dejstvo, odmah se ostvaruje. Otuda potiče efikasnost svih magijskih rituala koji obavezno sadrže vibratorno izgovaranje reči kao svoj glavni postupak, od liturgija i molitvi, do vradžbina i kletvi. Svuda su u sprezi pomenute kategorije: svest (buddhi) o aktivnosti i njeno mentalno planiranje (manas), zatim govor, koji u sprezi sa sluhom iz područja indriyâni koristi tanmâtru zvuka za vibratorno oblikovanje zbivanja preko akaše na sve niže dimenzije, jer proces oblikovanja ide iz viših ka nižim elementima, sve do ostvarenja na nivou zemlje. Sve što je ovde rečeno ostalo bi nepotpuno bez razumevanja principa subordinacije. On vlada među svim modusima bivstvovanja koji svojim zbivanjem proizvode prostorvreme. Nadređeno prostorvreme vlada podređenim. Nadređeni oblik prostorvremena može biti, ali ne mora uvek, onaj stariji i veći, zatim onaj složeniji po ustrojstvu i aktivniji. Kao što roditelj rađa i oblikuje prostorvreme svoga deteta, tako i Zemlja održava ljudske živote i nosi na sebi njihovu kolektivnu istoriju kroz vreme, dok sunčev sistem, kao još šira celina, uslovljava i Zemlju i sva zbivanja na njoj. Na kretanju Zemlje oko Sunca zasniva se hronološko vreme ljudske povesti (mereno časovnicima i kalendarima). Mlada individua zavisi u velikoj meri od svoje porodice, a porodica od društva i nacionalne kulture, koja opet biva uslovljena istorijskim trenutkom opšteg razvoja kome je sve to podređeno. Nadređeno prostorvreme može, pored već spomenutih prirodnih entiteta, postati i energetski sadržaj (elemental) koji je veštački obrazovan na višim (astralnim) dimenzijama ulaganjem nečije energije putem volje, imaginacije i govornih vibracija, i otuda delovati na zbivanja nižih dimenzija, na fizičkom planu. To može biti i običan kompleks koji upravlja ponašanjem jednog čoveka, ali i veći sadržaj koji izaziva velike ratove između nacija. Stoga, iako je vreme relativno, subordinacija omogućava red u njegovom zbivanju. Sve se uobličavanje odvija pod uticajem kategorije aham-kâra. Zbog nje se prostornost savija u oblik svega što postoji, ona masu i energiju centripetalno sažima na pojedine oblike. Najkrupniji oblici sažimanja mase i energije u prostorvreme nekog zbivanja su nebeska tela, galaksije, zvezde i planete. Njihovo kretanje nije mehanističko, Zemlja se ne kreće zakrivljenom orbitom oko Sunca pod dejstvom sile teže, već pravom putanjom, ali u prostoru koji je zakrivljen gravitacijom Sunca. Sve se kreće pravo ka svom ishodu. Ali prostor se zbog subordinacije uticaja savija kroz različite modifikacije, tako da će njegova savijenost kroz organski život na Zemlji dovesti do maksimalnog sažimanja i usavršavanja sveg oblikovanja u liku čoveka, do čovekove ličnosti. Nadređeno prostorvreme uvek privlači i oblikuje podređeno: to je sila poznata kao gravitacija. Ona ne deluje samo među telima nego i na mikroplanu, kao sudbina svih živih bića. Tako nam, na primer, neki događaj, osoba ili informacija, kao nadređeno prostorvreme, može privući pažnju i svojom gravitacijom preusmeriti život na nov način. Svoju gravitaciju imaju emocije i podsvesni utisci (vasana). Gravitacija svih ovih zbivanja koja deluju na smer našeg života i oblikovanje karaktera, nije različita od gravitacije Zemlje, Sunca, Meseca i ostalih nebeskih tela. Njihova kretanja i

29

Kako je vibratorna formula zvuka povezana sa svetlošću pokazao je Spasoje Vlajić u delu "Svetlosna formula" ("Jugoart", Beograd, 1984)

89

odnosi oblikuju gravitaciju na mikroplanu. 30 To je sve jedna ista gravitacija koja se progresivno spušta i deli kroz princip subordinacije. Gravitacija deluje čak i na najveću brzinu zbivanja, na svetlost. Skup svih događaja u prirodi nalazi se ispod brzine svetlosti. Kako je ona najbrži modus bivstvovanja, svi ostali oblici prirodnog zbivanja samo su izraz njenog srazmerno sporijeg kretanja, koliko je ono sporije toliko je njegovo bivstvovanje „grublje” i „materijalnije”. Iskazuju se najpre kao radio-talas, zatim zvuk, a u najsporijem vidu kao „čvrst” oblik - koji se dalje kreće do ličnosti, do posmatrača kome je svetlost namenjena. Kada se neka zvezda rodi, njena svetlosti se širi sferno i svuda ravnomerno, noseći sa sobom događaj njenog nastanka. Što udaljenije zvezde u kosmosu posmatramo, vidimo sve stariji kosmos, ono što se dogodilo pre više milijardi godina. Gledamo svetlost davno ugašenih zvezda, dok svetlost novonastalih još zadugo neće stići do nas. Ograničeni svojim trodimenzionalnim telom i čulima koja nam nameću subjektivno, linearno vreme, mi vidimo samo nepokretno zvezdano nebo dok ostajemo slepi za zvezdani vatromet prostorvremena koji se stalno odigrava u celom univerzumu pred našim očima. Zvezde su samo iskrice svetlosti koje žive kraće nego što je potrebno da njihova svetlost dopre do drugog kraja univerzuma, do neke druge zvezde ili posmatrača. Bezbrojni rojevi galaksija vrve od plamena tih iskrica, ceo univerzum blešti od tog vatrometa preobražaja upravo u sadašnjem trenutku, dok nam izgleda da je sve mirno na zvezdanom nebu. I jeste naizgled mirno, jer je smisao sveg tog difuznog prosvetljenja univerzuma zadobio svoje konkretno oličenje u trodimenzionom telu čoveka koji ga posmatra. Kada svetlost zvezda uđe u njegove oči, postigla je svoj cilj, došla je do ishoda svog putovanja, tu se njeno kretanje kroz prostornost vremena zaustavlja i pretvara u smisao, u spoznaju koja prepoznaje osvetljeni univerzum. Akaša, koja je svetlost, postaje buddhi, koja je čista svest. Odiseja se završava u čovekovoj Sopstvenosti, samo tu se događa opuštenost i smirenje. A tada, kada takav čovek prepozna svetlosni ples kosmosa u svom biću, zaplesaće i sam u jedinstvu s njim. Postaće svetlost. Ali, malo koji čovek oseća radost koju svetlost sunca zrači kada padne na njegovo lice i ulazi u oči. To deca mnogo bolje osećaju, pa se zato i sunčevi zraci na njima lepše presijavaju i pretvaraju u njihovu razdraganost. Odrastao čovek opterećen mrakom svojih umišljenih iluzija i briga koje sam sebi stvara, ne vidi da se ta svetlost sažela i sačinila ga kao svoje dete i dala mu oči i svest da kroz njih prepozna sebe kao svetlost. 2. Oblikovanje dimenzija Pet velikih ili „grubih” elemenata, maha-bhűtâni, proishode iz suptilnih uzroka, tanmâtrâ, i njihovih kombinacija. Tanmâtre su informativna polja za uobličavanje pojavnog sveta. Tanmâtre su natprostor, hipersvemir ili hyperspace, ono što je iznad čulnog i astralnog prostora – a to su maha-bhűtâni. Unutar opažajnog prostora, elementi voda, vatra i vazduh na shemi obuhvataju astralna područja, s tim što element vode predstavlja najpoznatije iskustvo astrala većini ljudi, jer je najbliže zemlji, to je onaj astral u kome boravimo u snu i pri astralnoj projekciji, dok su vatra i vazduh viša i suptilnija područja astrala. Tanmâtre su daleko suptilnije područje prototipova svega oblikovanog, ili arhetipova. Kada se čovek tamo projektuje onda se nađe u blaženoj svetlosti prepunoj neopisivih boja uobli30

O oblikovanju mikrokosmosa (čoveka) od strane kosmosa detaljno uči nauka astrologije. Inače sama gravitacija je elektrostatički fenomen. Kosmos je ispunjen elektricitetom. Sve pojave u kosmosu su električne pojave. Električna energija je vid ispoljavanja prane.

90

čenih u svim mogućim geometrijskim i apstraktnim oblicima koji se brzo kreću u nezamislivim kombinacijama svuda oko njega. Zapravo, ne oko njega jer tu nema jedne referentne tačke, nego ih on vidi sa svih aspekata odjednom. 31 Astral još uvek izgleda kao fizički svet ili svet snova, tu su zgrade, ljudi, drveće, pejzaž... ali kad odemo iznad astrala u hiperprostor, prostim uzletanjem naviše dok svesno boravimo u astralu, to sve nestaje, počinju da se javljaju samo neverovatne geometrijske i druge figure u izuzetno jasnim bojama koje se brzo kreću na sve moguće i nemoguće načine oko nas, na tamnoj pozadini. Sa izvesnim iskustvom možemo da primetimo da se kreću onako brzo kako se kreću naše misli. To su zapravo arhetipski obrasci naših misli koje tu vidimo kao da su spolja. To traje kratko jer je potrebna visoka svesnost da bi se čovek tu održao. Ako još zna kakve arhetipske obrasce može tu da stvori svesno, onda može u potpunosti da kontroliše dešavanja na fizičkom planu. Zato što su tanmâtre istovremeno i prototipovi za čula (indriyâni), percepcija sveta je uopšte moguća. Tanmâtre su unutrašnja čula koja omogućavaju spoljašnja, fizička. Zato se s njima spoznaje ono što se fizičkim čulima ne primećuje, energetska i astralna realnost. Tanmâtre su prototipovi fizičke stvarnosti, ono područje prirode gde se formiraju arhetipovi i odigravaju mitovi. Njihova povezanost sa indriyâni ukazuje na mitotvoračku funkciju u čovekovoj percepciji sveta, a veza sa velikim elementima, preko kojih tanmâtre materijalizuju ili izgrađuju svet kroz sve dimenzije, razjašnjava nam funkciju mita u arhitekturi i umetnosti svih drevnih naroda. Prisustvo te funkcionalne povezanosti lako je uočiti i danas u svim aspektima života, naročito u političkoj manipulaciji javnog mnjenja, iako ona vremenom menja svoj izraz. Pet velikih počela nam pokazuju kakva je zapravo struktura sveopšteg zbivanja. Ona se može razumeti na spoljni, empirijski način, i na unutarnji, egzistencijalan, koji otkriva smisao zbivanja spoljnjeg „grubog” sveta. Zato bhutani imaju dvojako značenje: i kao elementi „grubog” iskustvenog sveta i kao dimenzije kroz koje se svet ispoljava i njegov smisao spoznaje u bivstvovanju. 32 Spoljni način nam kazuje da je struktura sveopšteg zbivanja u potpunosti sačinjena iz pomenutih elemenata u kombinaciji sa njihovim psiho-energetskim prototipovima (tanmâtrâ). Njihovi međusobni odnosi proizvode sve razlike u opažanju sveta, istovremeno proizvodeći svu raznolikost u samom svetu, sva svojstva koja bića i zbivanja mogu imati. Jer, važno je opet naglasiti, tanmâtre omogućavaju sve dimenzije pojavnog sveta (mahabhűtâni) i istovremeno njegovu percepciju (pet čula u indriyâni). Tanmâtre su veza subjekta sa objektivnim svetom. Zbog te dvostruke uloge tanmâtrâ, postoji subjekat koji doživljava svet, i njegova percepcija je analogna dimenzijama u kojima se manifestuje svet. Zato ona neće biti potpuna dok subjekat ne upozna područje tanmâtrâ - čovek će spoznavati objektivni svet u onoj meri u kojoj u samome sebi spoznaje sve dimenzije bivstvovanja (o tome u poglavlju Aham-kâra). Akaša predstavlja i prostornost i finotvarnu (eteričnu) komponentu zbivanja, pa joj je zato svojstvena propustljivost koja sve omogućava, vazduh sve31

O prirodi hipersvemira videti u delima Stjuarta Sverdlova (Stewart Swerdlow). Četiri elementa, koji su ujedno i četiri dimenzije sveopšteg stvaranja (bez akaše, koja je nemanifestovani ishod svega), predstavljeni su u Kabali imenom božjim, Jehova ili Jahve, koje se sastoji od četiri slova (tetragramaton) hebrejskog pisma: Jod, He, Vau, He. Na taj način je u sámom imenu sadržan princip božjeg stvaranja. On se kao tajna prenosio samo posvećenim Jevrejima (kabalistima), pa otuda njihova veština u procesu materijalizacije stvari i njihovoj kontroli sa najvišeg nivoa stvaranja (informacije, mediji, novac, pa i psihološko uslovljavanje javnosti), dok je neprosvećenim Gojima (svim nejevrejima, goji znači ovca) ostalo samo „čudo” stvaranja „iz ničega” i ime božije za ropsko obožavanje, ali ne i za spoznaju da je Bog zapravo sâm proces stvaranja u kome i čovek može da učestvuje ako prepozna date dimenzije u sebi. Zahvaljujući jevrejskim osnivačima Hrišćanske crkve, takva spoznaja proglašena je za jeres, a najveća vrlina hrišćanstva postala je ropsko služenje Boga, bez mogućnosti njegove lične spoznaje - Gnoze. 32

91

opšte kretanje i podsticaj, vatra toplotu i svetlost, voda privlačenje i prianjanje, a zemlja koheziju svega što biva kao takvo. Elementi koji su nam poznati u zajedničkom iskustvu kao fizička stvarnost, dele se na čvrsto, tečno, gasovito stanje i elektromagnetna zračenja u prostoru. Ove razlike su preuzete iz poznatog iskustva da simbolično posluže u predstavljanju različitih dimenzija ispoljenog sveta. Svako biće i pojava mogu se sagledati kao neka kombinacija ovih elemenata koji su na okupu (skandha). Takvo sagledavanje čoveka budi i oslobađa od svih iluzija. Sânkhya govori o pet velikih elemenata (maha-bhűtâni) iz istog razloga iz kojeg govori o pet tanmâtrâ. Reč je o svođenju opšteg ispoljavanja prirode na deset osnovnih principa njenog zbivanja koja mogu da obrazuju one pogodne okolnosti koje omogućavaju stvaranje svesnog posmatrača (indriyâni). Otuda njihova paralela sa čulnim i delatnim organima. Ona je neophodna za objektivnu spoznaju sveta od strane subjekta isto koliko je potrebna da objektivni svet proizvede subjekta. Stvaranje sveta i njegova percepcija su isti, tačnije, uzajamni proces. Budući da je delovanje tanmâtrâ čisto vibratorne ili talasne prirode, one su sama energija, ne postoje određene granice između različitih dimenzija, odnosno elemenata koje kombinacije tanmâtrâ stvaraju. Iako se mogu najopštije svesti na pet pomenutih principa, između njih se stvara mnogo nijansi. Svi elementi se razlikuju po broju atoma, a ovi po broju elektrona i subatomskih čestica koje su talasne (vibratorne) a ne supstancijalne prirode. Dakle, kakav će atom biti zavisi od brzine vibracija, a ona nema odeljaka i pregrada. Kao što ni u duginom spektru nema jasnih granica među bojama, niti među zvucima različitih tonova, tako i dejstvo tanmâtrâ stvara simfoniju života prirode koja se sastoji iz mnoštva elemenata. Njihova priroda je talasna, ali samo na nivou zemlje oni postoje na način koji se tumači kao supstancijalan. To je zbog nužnosti trodimenzione koherencije iskutva bića. Na višim nivoima progresivno nestaje njihova supstancijalnost. Zavisno od razmere u kojoj biva, svaki elemenat u prirodi može promeniti svoju strukturu i postati neki drugi samo ako se uklone prepreke za to. Svest u aham-kâri je činilac koji uklanja i postavlja prepreke, ona sve uobličava. Kao što baštovan, kada navodnjava svoje leje, ne mora da tera vodu u kanale, već samo svesnom odlukom uklanja branu i ona sama teče. Nikakvih suštinskih prepreka nema u samom biću, sveopšti preobražaj elemenata sačinjava vidljivi svet i život u svakom trenutku. Čovekov uticaj na svet pomoću nauke i tehnike samo je delić neograničenih mogućnosti koji istinski celovita i probuđena ličnost može da ostvari bez tehnoloških pomagala, jer buddhi je u jedinstvu sa akašom iz koje proizlazi svaki oblik. Srećom, ova moć može da se koristi samo za afirmaciju ličnosti i probuđenje čovekovo, naspram čega je predmetni svet samo senka. Jedna od klasičnih zabluda nauke je teza da je za preobražaj jednog elementa u drugi potrebna ogromna energija i najviša tehnologija. Biljke neprestano preobražavaju sve elemente u prirodi. U odrasloj biljci ima neobjašnjivo više elemenata nego što ih je bilo u semenu i tlu iz koga je iznikla, iako je zalivana samo destilisanom vodom. To je u suprotnosti sa mehanističkim zakonom o očuvanju materije prema kome bi odrasle biljke morale da imaju isti mineralni sastav kao i njihovo semenje. Biljke preobražavaju fosfor u sumpor, kalcijum u fosfor, magnezijum u kalcijum, kiseonik u kalijum i tako dalje, zavisno od okolnosti i potreba. Ako u zemljištu nema nekog elementa koji je potreban, one ga stvore. Zato je suvišna sva tehnologija i hemija koju čovek stvara u tu svrhu, ona samo ometa prirodni proces obnove koji treba znalački iskoristiti. Zbog ovog čudesnog svojstva, u biljkama se nalazi lek svakoj bolesti, a takođe su idealna hrana. U preobražaj elemenata kroz biljke uče92

stvuju sve okolnosti šire celine: mesto i vreme klijanja, temperatura, tip svetlosti, mesečeve faze i drugo. Takođe i telo čovekovo stvara i preobražava elemente prema potrebi. Iz kiseonika stvara belančevine, i druge potrebne elemente. Hemoglobin u čovekovoj krvi veoma je sličan hlorofilu u biljkama. Zato kada se čovekova krv izloži sunčevim zracima kroz oči, gledanjem u sunce (sungazing ili solarna joga), jer oči su jedino mesto u telu gde krv direktno dolazi u kontakt sa suncem, tada stvara sve potrebne elemente za život tela i tako čovek može da živi bez unošenja grube hrane, bez jela. Za to je potrebna praksa i visoka svest, jer navika jedenja grube hrane je veoma duboka. Um o tome odlučuje, kao i o svemu ostalom u telu. Čovekovo telo je most od animalnog ka duhovnom. Sve zavisi od toga gde se nalazimo na tom mostu, na kojoj polovini. Ako smo bliže animalnom, tada ćemo morati da jedemo grubu hranu kao životinje i da umremo od gladi ako ne jedemo. Ali ako smo bliže Duhu koji sve omogućava, tada svu potrebnu energiju možemo dobijati od sunčeve svetlosti i kiseonika (pranayama). Sva energija već postoji u holističkoj celini prirode, svuda je prisutna. Zato je nije potrebno uzimati na neki poseban način. Treba je samo biti svestan. Svest je najmoćniji privlačitelj i usmerivač energije. Vibracije prakrti prisutne su na svim nivoima bića, a razlikuje se samo njihova finoća. Ona određuje prirodu aktivnosti pojedinih nivoa ili dimenzija, tj. elemenata. Oni nisu podeljeni u slojeve, već se međusobno prožimaju. Finiji nivoi prodiru u grublje i menjaju ih, dok grublji regulišu finije. Zemlja, kao najgrublji element, predstavlja samo najviši izraz koherencije smisla bivanja viših nivoa. Svi su prisutni u svemu istovremeno po modelu holograma i tako sačinjavaju sve što postoji. To što smo u neorgansko područje stavili i grube elemente fizičkog sveta i nadfizičke prototipove, tj. više dimenzije bića zajedno, nije ništa neobično onome ko vidi „materiju” kakva jeste; fizičari su tek počeli da otkrivaju neka finija svojstva i više dimenzije u njoj, dok su probuđeni ljudi od starine videli zemlju koju stalno gazimo (pa je valjda zato i ne opažamo često) kao savršeno svesnu energetsku osnovu svega, svesnu ne samo našeg bića kojeg ni mi sami nismo, i cele ljudske istorije i budućnosti, nego i celog univerzuma. Ovakav opis spoljašnje strukture sveopšteg zbivanja može nam pomoći da putem analogije razumemo oblikovanje unutarnjih dimenzija. Vibracije prakrti se iz aham-kâre na objektivnoj strani sheme oblikuju u vidu različitih svetova (dimenzija), dok se na subjektivnoj strani analogno ispoljavaju kao različita stanja svesti. Zato od stanja svesti zavisi koji (i kakav) svet opažamo. Vazduh, vatra, voda i zemlja simbolično predstavljaju univerzalne principe procesa emanacije. Akaša je nematerijalni i nesvodljivi princip protežnosti njihovog dešavanja. Prema elementima, različite dimenzije svesti se dele na sledeći način: Čisto prisustvo i budnost pripadaju elementu akaša. Element vazduha označava inspiraciju idejama, svesnost koja može da ustanovi ideje. Element vatre je područje mentalne aktivnosti, razmene ideja i pripremanja energije za njihovo ostvarenje. Voda simboliše područje gde se ideja izabira i emocionalnim uživljavanjem održava u stalnom obliku za usmerenje energije, koja se na kraju realizuje na planu zemlje ili fizičkog iskustva. Tako je, na primer, nabavka novog automobila u elementu vazduha prisutna tek kao čista ideja efikasnijeg kretanja; na nivou vatre su svi mogući modeli prevoznih sredstava ikada napravljeni; na planu vode izabran je i isplaniran jedan određeni oblik (model), i on se konkretnim i stalnim ulaganjem energije na tim višim dimenzijama realizuje na zemaljskom planu. Sve što postoji u fizičkom svetu zbiva se ovim procesom i njegovo bolje poznavanje omogućava čoveku veću kreativnost. Sve što stvorimo imaginacijom (vatra) i uživljavanjem emocija u astralu (voda) materijalizuje se na zemlji. 93

Priroda je hologram u kome svaki deo odražava celinu. Otuda analogija između objektivnog i subjektivnog aspekta bivstvovanja. Oni su interaktivni i rezonantni. U prirodi su na delu sve njene dimenzije, a žižno mesto njihovog prelamanja je čovekovo bivstvovanje. Zato priroda (prakrti) nije ništa drugo do odnos čoveka-Duha (puruše) prema samome sebi, svome bivstvu. Samo u svojim partikularnim aspektima ona biva kao nešto drugo (sve osim čoveka) i otuda je sve drugo osim čovekove Sopstvenosti polovično i nepotpuno. Čovek u svom bivstvovanju može spoznati sve dimenzije prirode jer su one sve zajedno njega i stvorile. Ne mora ih tražiti spolja niti „promenama stanja svesti” jer je njihovo prisustvo uslov i za njega samoga i svih mogućih stanja svesti. Ništa nije izvan njega i duhovna zrelost se ogleda u prepoznavanju svih sposobnosti koje su u njemu. Čovek samo treba da bude onaj koji jeste, a ne da postane nešto drugo, prema nekom idealu. Zato je to i najteže, a imitacija ideala je oduvek bila lakša zamena. Stvarnost u kojoj sve postoji jedini je ideal koji mu je potreban, a koji nikada nije bio opšte prihvaćen zbog nedostatka odgovornosti za nju. Suština svih obmana kojima se čovek porobljava je u tome da bude nesvestan činjenice da su sve dimenzije prirode u njemu a ne izvan njega, da je u njemu mera svega spoljašnjeg, da se zato u njemu sve rešava, a ne izvan njega. Projekcija smisla bivstvovanja izvan sebe osnovni je uzrok sve patnje čovekove, i u nalaženju ishoda bivstvovanja u sebi sadržan je sav proces čovekove evolucije i saznanja. Svako biće u prirodi mora proći kroz ceo spektar njenih stanja. To što opažamo neku pojavu ili predmet, znači da smo samo locirali u trodimenzionom prostorvremenu jedan detalj iz opšteg preobražaja. Kamen (mineral) će postati biljka, a jednoga dana će kroz čoveka postati misao. Iako sa stanovišta indriyâni i njegovog razuma (manas) izgleda kao da se ovaj proces odvija linearnim zakonom uzročnosti tokom vremena, čineći tako horizont ispoljenog sveta, stvarnost sveg zbivanja prirode je simultana i vreme je relativno; ovaj proces se odmah sažima i ostvaruje kroz prisustvo svesnog subjekta. Kada on opazi kamen, kamen je u njemu već postao misao. Do sada smo razmatrali odnos neorganskog i organskog u oblikovanju prostorvremena i subjekta. Sada možemo videti kako se to odvija iz druge perspektive, kroz takozvani ’zrak stvaranja’ o kome je učio G. I. Gurđijev. Ceo univerzum se sažima u svesnog subjekta. To se odvija od najopštijeg do najfinijeg procesa koji se može predočiti kroz sedam faza. U svakoj vlada određeni broj zakona ili sila koje predstavljaju broj ili meru uslovljenosti, i taj broj se udvostručuje na svakom nižem nivou. Posmatraćemo kako se taj ’zrak stvaranja’ savija i sažima s naše tačke gledišta, jer se na nas i odnosi. 1. Apsolut. Neuslovljeno. U njemu vlada samo jedan zakon i jedna sila: slobodna volja Duha. 2. Sve galaksije. Ovde vlada zakon trojstva ili tri sile. To su gune. 3. Sve zvezde. Na ovom nivou vlada šest sila ili zakona. 4. Naše sunce. Ovde vlada dvanaest zakona. O njima govori nauka astrologije. 5. Sve planete. Dvadeset četiri zakona. 6. Zemlja. Četrdeset osam zakona po kojima je uslovljen naš život. 7. Mesec. Devedeset šest zakona. Što je veći broj zakona, život je više mehanizovan i uslovljen. Volja Duha u svom izvornom stanju postoji samo na početku, u sebi. Na nižem nivou deluje kroz trojstvo i odatle na sve ostalo sa sve većim brojem zakona. Važno je razumeti gde se nalazimo, na kom nivou uslovljenosti, kako ne bismo bili u zabludi u pogledu svoga stanja. Na Zemlji smo na 94

pretposlednjem nivou gustine i mehaničnosti. Samo je Mesec više uslovljen. Iza njega nema više sažimanja. Ako sve posmatramo kao spiralno obrtanje i sažimanje, s naše tačke gledišta Mesec je poslednji, oko njega se ništa ne okreće. Celokupno ovo sažimanje od Apsoluta je spirala i rotacija. Nebeska tela su magneti. Rotacija magneta stvara tj. indukuje energiju. To je na kosmičkom planu sva bioenergija ili prana. Tako sámo kretanje planeta indukuje život. On se oblikuje na sve finiji način, od Apsoluta do Zemlje, do života na Zemlji, sve do najfinijeg oblikovanja: do svesnog subjekta - čoveka. Upravo zato što kosmos ovako oblikuje svesnog subjekta, ceo ovaj zrak stvaranja smešten je u svesnom subjektu, duž njegove kičme. Subjekt - čovek - je mikrokosmos, ili oličenje kosmosa u malom. Zato je razumljivo da svi suštinski zakoni kosmosa, sav proces njegovog manifestovanja mora biti smešten u njemu. Smešten je sa energetskim centrima koji određuju nivo i način bivstvovanja čoveka, a nazivaju se čakre. Upravo zato što je sve smešteno u nama, sav proces stvaranja i uslovljavanja, mi se možemo osloboditi svih zakona uslovljenosti. Da nije tako, da je svet samo izvan nas, ne bismo mogli nikako da budemo slobodni. Taj proces oslobađanja ide istim redom kojim je prošlo stvaranje: aktiviranjem i osvešćenjem čakri, svesnom akumulacijom energije u njima kako bi se afirmisala na višim nivoima, od najniže u osnovi kičme, ka višim čakrama, sve do najviše, iznad temena glave, koja u našem biću odgovara Apsolutu. 3. Oblikovanje tela Iako organsko i neorgansko područje zajedno proizlaze iz opšteg principa uobličavanja (aham-kâra), i oba su energetski talasi, ipak je u neorganskom lakše raspoznati vibratorna svojstva njegovih zbivanja nego u organskom, tj. u subjektu. Čoveku je mnogo teže da sebe prepozna kao energetski proces, za razliku od „objektivnog sveta” u kome energetske procese lako ustanovljava. Vibratorna svojstva neorganskog područja lakše su raspoznatljiva jer ona kao takva sačinjavaju objektivni svet, kosmos. Na organskoj strani te vibracije energije se sažimaju i kristališu u koherenciju višeg reda, u psihičke procese, pa je zato subjektu potrebna potpuna zrelost sopstvenog bivstvovanja da bi se i ova strana prepoznala kao čista energija. Većina ljudi, usled svoje nezrelosti, organsko biće doživljava kao supstancijalno, kao „to sam ja” i „to je moje”. To je izvor svih iluzija i problema.33 Poznato je da organski svet proizlazi iz neorganskog i da između njih nema jasnih granica, ali je malo poznato kako se najviše oličenje organskog sveta, čovek, oblikuje od strane neorganskog, kako kosmos oblikuje subjekta i njegovu svest o sebi, odnosno o kosmosu. To se oblikovanje odvija u skladu sa dimenzijama prirode (maha-bhűtâni) koje proizvode tanmâtre. One svaka na svoj način oblikuju po jedan aspekt tela čovekovog. Čovek je mikrokosmos. Zato što ima više dimenzija u prirodi, i čovek analogno tome ima više tela koja tim dimenzijama odgovaraju. Zato može da se fizički kreće (zemlja), da oseća svoje kretanje (voda), da bude ispunjen žarom volje i strasti za kretanjem (vatra), da misli kuda ide (vazduh) i da bude vazda budan i svestan svega toga u sebi (akaša). Da ih nema 33

Pored ostalog, nezrelost takvih ljudi onemogućava da se životna energija mnogo bolje koristi. Nikola Tesla je govorio i svojim delom dokazivao da čovečanstvu nisu potrebni generatori energije već samo prijemnici. Cela zemlja je sa jonosferom velika indukciona mašina (zemlja je nula, a jonosfera faza, i na svaki metar od tla napon je veći za 100V, njihovom indukcijom nastaju gromovi i munje) a to su i sva nebeska tela koja rotiraju. Ljudi se međusobno satiru i eksploatišu zbog „izvora energije” umesto da je uzimaju slobodno iz prirode (iz vode, vakuuma...). Videćemo kasnije da ljudi imaju kontrolore na vlasti koji im ne dozvoljavaju da budu svesni prave prirode energetskog aspekta bivstovanja i suptilnih dimenzija, vać samo grube fizičke egzistencije.

95

nikada ne bi mogao spoznati sve dimenzije prirode, nju samu kakva jeste, niti bi uopšte bio čovek. Zato se i ne ponaša kao čovek sve dok je nesvestan prirode kakva jeste, dok ne upozna viša tela i više svetove. U njihovo postojanje oduvek su ga uveravale religije, ali verovanje je slaba zamena za direktno iskustvo. Iako ih po prirodi ima (esencijalno), on mora da ih u iskustvu afirmiše kako bi ih učinio svesnim (egzistencijalnim). Viša tela su matrice za formiranje fizičkog tela i zajedno se nazivaju linga-šarira. To je astralno telo ili telo zvezda, kosmosa. Ono je sačinjeno od suptilnih principa koji formiraju objektivni svet. Od tih istih principa oblikovano je i fizičko telo (indriyâni) pa se zato, kad čovek izađe iz njega, svojom svešću nađe u njegovoj kopiji, astralnom telu, i može s njim da se kreće po svim dimenzijama (maha-bhűtâni) objektivnog sveta. Kada osvesti svoja viša tela, odnosno učini ih aktuelnim, čovek može da upoznaje više dimenzije prirode, da je vidi kakva jeste u celosti, da se približi njenom ishodu i tako postigne psihičku objektivnost i zrelost. Nikako drugačije. Sve dok je zatvoren u indriyâni čovek objektivnu prirodu (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) doživljava posredno, kroz psihičke projekcije i mit, kroz znanje i verska ubeđenja. Tek kada izađe iz organskog u neorgansko područje i doživi ga neposredno („licem u lice”) svojim astralnim telom, mitotvoračka funkcija nestaje u celovitoj spoznaji. Samo tako čovek postaje realan i objektivan. Bez tog iskustva uvek je subjektivan i uslovljen svakojakim znanjima i ubeđenjima, a u najgorem slučaju psihozama i šizoidnom podelom nastalom usled zatvaranja u svoju subjektivnost. Neorgansko područje sadrži prototipove (tanmâtrâ) za formiranje organskog (indriyâni) kao i sve dimenzije (maha-bhűtâni). Stoga neorgansko stoji kao unutarnji i za fizička čula nevidljivi princip po kome se obrazuje organsko kao „spoljni”, čulno vidljivi fizički svet. (Ono što mislimo da vidimo spolja kao „neorganski svet” samo je senka nevidljivih sila.) Kako je potpuno oličenje organskog sveta čovek, tanmâtre i maha-bhűtâni su njegove unutarnje dimenzije koje mu daju sav duševni život, sve snove, mitove i arhetipove. Zbog ove analogije drevna baština je videla kosmos u ljudskom obliku. Telo nije ništa supstancijalno, ništa po sebi i za sebe, ono je samo trodimenziono koherentan način bivstvovanja. Telo je delo (karma) a to je i celokupni fizički univerzum. Ništa drugo. Telo je način na koji se svest oblikuje i dozreva, širi i raste ka potpunoj neuslovljenosti. Svest, kao prisustvo smisla, ne može biti difuzna i bezlična, mora zadobiti konkretan izraz i oličenje kako bi njeno prisustvo postalo aktuelno. Najlepše, najkonkretnije i najpotpunije oličenje mesta u prirodi na kome svest može postići aktuelizaciju smisla bivstvovanja jeste čovekovo telo. Kako način na koji priroda postoji nije jednoličan već višedimenzionalan, i čovek je sačinjen od više tela, tj. načina na koje može da biva. Način bivstvovanja određuje i oblikuje svest o biću, i obratno. Tako su bivstvovanje i svest uzajamni. Upoznavanje svih načina bivanja, dakle i onih u astralnom telu, izvan indriyâni, ključni su za proširenje svesti. Način bivstvovanja jeste način usmeravanja energije, a toga nema bez svesti. Već je rečeno da su biće, energija i svest jedno isto, samo što je biće najgrublje, a svest najfinije ispoljavanje. Biće je čist oblik, svest njegov smisao, a energija njihov neophodni posrednik. Ovo treba imati u vidu pri kratkom opisu viših dimenzija objektivnog bivstvovanja koji sledi, jer će nam to pojasniti kako to područje učestvuje u prožimanju i oblikovanju bića, energije i svesti u telo subjekta, čoveka. O višim, implicitnim dimenzijama prirode na različite načine uveravaju i govore sve religijske i mističke tradicije Istoka i Zapada, sva mitologija sveta upućuje na njih. U ezoteričkoj tradiciji Zapada finije vibracije i dimenzije od fizičke nazivaju se planom astralne svetlosti, ili astral, takođe i Veliki magijski agens, Magnetni fluid, Duša Zemlje, Tetragram, Inri, Azot, Eter, Od, itd. Ovde ćemo koristiti izraz astral kad god budemo mislili na finije ili 96

nematerijalne vibracije prirode koje su na shemi predstavljene kao elementi voda, vatra i vazduh. Astralni svet je, dakle, područje koje obavija zemlju do izvesne visine i pomaže u formiranju fizičkih oblika i procesa, ono je imaginacija s kojom priroda oblikuje fizički svet i njegovu percepciju. To je svet u kome se odigravaju snovi, javljaju slike naše vizuelizacije i područje u kome se odigravaju vantelesna iskustva. Taj svet jednako je realan kao i fizički jer, da je nestvaran, kao što nezreli ljudi misle, ne bi bilo ni snova ni imaginacije - a oni postoje. Mi svoje snove lako i brzo zaboravljamo zato što se oni odigravaju u drugačijim, finijim vibracijama od fizičke. Naša pažnja nije uvežbana da bude postojana u svim vibracijama, već samo u fizičkoj, zato što tu može da bude inertna, pa i tu ne u potpunosti. U višim dimenzijama mora da bude svesni učesnik u zbivanju, a to je nešto što tek treba da postigne. U smeni dana i noći događa se prirodno premeštanje prisustva individualnosti sa organskog (indriyâni) na neorgansko (maha-bhűtâni) područje, i obratno. Astral je sam po sebi objektivno područje pa je individualnost u njemu pasivna jer je potčinjena objektivnim zakonima prirode. Ovu pasivnost psihologija pogrešno tumači kao nesvesnost. Čovek je i u snu svestan, ali samo na nivou percepcije, ne i kao delatni činilac. To postaje tek kao celovita ličnost (aham-kâra), samo tada on može u snu i da dela po svojoj volji, a ne samo da opaža. To se postiže praksom (opisanom u poglavlju Aham-kâra). Viša područja astrala, vatra i vazduh, u sebi sadrži obrasce iz viših kategorija, tanmâtrâ, koji su plod kolektivnog ili objektivnog iskustva, arhetipove, ali je takođe i područje u koje se unose subjektivna iskustva iz indriyâni, kao što su snovi bez arhetipskih sadržaja. Slično se događa i nakon smrti fizičkog tela, samo što tada objektivnost ovog područja potpuno nadvladava subjektivnost koja više nema fizičku podršku. Za vreme spavanja, dakle, uvek dolazi do spontanog odvajanja astralnog tela od fizičkog i ono boravi u astralnom svetu. Tu intenzivno proživljava stečena iskustva i obučava se za nova. Pražnjenje nakupljene energije utisaka najčešći je sadržaj snova. U astralu, stoga, čovek može boraviti na dva načina: pasivno („nesvesno”) kroz san ili smrt, ili aktivno i svesno, kroz vantelesno iskustvo astralne projekcije. Svestan boravak se može postići namernim obučavanjem, praksom meditacije, ili do njega može doći spontano, iznenadnim poremećajem funkcije velikog mozga usled udarca, snažnog šoka, ili korišćenja nekih droga. Meditativna praksa obezbeđuje stalnu budnost kroz negu (bhavana) i očuvanje energije, ona je plod duhovne kulture i donosi znanje o objektivnom svetu. Spontana iskustva, u koja spada i povremeni „lucidni san”, samo su interesantni izleti koji mogu da budu podsticaj za uvod u duhovnu kulturu, to su često događaji koji čoveku menjaju ceo život jer mu, bar za kratko, otvaraju pogled u više svetove i uvid da je nezavisan od fizičkog tela. Bez takvog iskustva nema duhovnosti i nikakva verovanja niti znanja ne mogu ga zameniti. Aham-kâra je princip individualnosti koji pažnju svesti prosečnog čoveka usmerava čas na fizičko (indriyâni) čas na astralno područje zato što kod njega individualnost nije ono što treba da bude: jedinstvo, jedno Ja, izraz celine bića, nego je podeljeno i stoga promenljivo. Umesto da osvetljava celo biće svetlošću svesti, ono je kod prosečnog čoveka suženo na jedan zrak pažnje koji se naizmenično kreće od subjekta ka objektu, iz organskog u neorgansko polje kroz različite dimenzije. Kada se smesti u indriyâni tada smo u fizičkoj stvarnosti i ne sećamo se snova, a kada se smesti u astral mi sanjamo i ne sećamo se fizičke realnosti. Ovo kretanje je edukativnog karaktera, tako da čovek kroz snove u interakciji sa fizičkim iskustvom uči o svim aspektima bivstvovanja sve dok, malo po malo, ne osvetli celo biće u svim dimenzijama i vidi da je sve jedno, da je sve energija koja je svesna i da to nije različito od njegovog bića. 97

I na javi i u snu možemo da mislimo; na javi aktivno, a u snu pasivno. To je stoga jer manas skuplja utiske iz organskog i neorganskog područja. I dok sanjamo i dok mislimo mi činimo isto: preispitujemo mogućnosti radi kasnijeg delovanja. Dok u mislima preispitujemo sve mogućnosti na apstraktan način, to isto u snovima činimo konkretnije, kao u drami. Niži plan astrala, predstavljen elementom vode, blizak je fizičkom svetu i njegove neutralne vibracije manje ili više verno odražavaju njegove oblike. On je neka vrsta ogledala fizičkog zbivanja. Tako je niži astral ogledalo najnižih fizičkih poriva, strasti i nagona. Oni se tu manifestuju bez ikakvih ograničenja koja imaju u fizičkom svetu. Otuda su entiteti nižeg astrala najnegativniji demoni koji postoje. Oni ne mogu da proizvode životnu energiju i zato se hrane energijom organskih bića koja je proizvode. Njihova hrana je suptilna, to su same energetske vibracije. Frekvencija straha i patnje je najgušća i zato ima najveću energetsku vrednost za ova bića koja se njome hrane. Stoga demoni deluju tako da proizvode ta stanja, strah i patnju kod organskih bića da bi im poslužila kao izvor hrane. Svaki oblik na fizičkom planu ima svoj energetski izraz koji se vidi na astralnom, koji je područje čiste energije. Pored spomenutih niskih poriva, postoje i uzvišene težnje koje odražavaju viši nivoi astrala, elementa vatre i vazduha. U astralnom se stvaraju uzroci za izazivanje posledica na fizičkom. Budući finije, ovo područje višeg astrala ima veću stvaralačku energiju koja se jasno oseća pri boravku u njemu, toliko jaču da čovek ne želi da se vrati u fizičko telo. Usled energetske prirode astrala u njemu nema statičkih, inertnih stanja, već sve postoji kao aktivnost. Ovde se sve objektivno događa bez ikakvih zadrški. Zato, da bi se prilikom projekcije održao u astralu, čovek mora da učestvuje u njegovoj aktivnosti, inače će se vratiti u telo. Usled tolike objektivnosti, odnosno većeg stepena realnosti, čovek je u njemu „nesvestan” jer je naučen da bude samo subjektivno svestan (u indriyâni). On to ostaje i kada tumači snove, projektuje na njih svoju subjektivnost i „nesvesnost”. Snove tumači kao nesvesne procese jer je i sam za vreme dnevne budnosti u suštini nesvestan. Snovi su potpuno objektivni i neskriveni događaji pa su jedino zato prosečnom čoveku nejasni i izgledaju mu nesvesni. Ontološki status prosečnog čoveka je isti u indriyâni kao i u višim dimenzijama, na javi kao i u snu. Razlikuju se samo vibracije koje daju privid drugačijeg statusa. Java zbivanju daje javan karakter, zbog prirode fizičke trodimenzionalnosti ona omogućava opštu saglasnost više individua oko pitanja realnosti, dok se u snovima boravi samo individualno, tu se svako za sebe suočava sa bivstvom, neposredno i lično. Jedini razlog „nesvesnosti” snova je, dakle, što nisu u saglasnosti sa javnim mnjenjem. Iz istog razloga je čovek nesvestan i opšte stvarnosti bića jer je spoznaja stvarnosti uvek neposredna, a to znači individualna ili lična. Sve dok ne postane ličnost, čovek ne opaža stvarnost, već samo ono što mu drugi kažu da je stvarnost. Samo celovita ličnost (aham-kâra) ima viši ontološki status u spoznaji sveta. Prosečan čovek je podeljena ličnost i njegovo stanje budnosti ili jave je samo nešto koherentnije stanje nesvesnosti od one koju ima za vreme sna. Njegova 'budnost’ je, dakle, san u snu, 'lucidan san’. On nikada nije istinski budan jer, da jeste, nikada ne bi imao snove. Snovi su uopšte mogući samo za vreme spavanja, tj. nesvesnosti, svejedno da li dnevne ili noćne. Ono što se u fizičkom ili subjektivnom iskustvu doživljava kao unutarnji sadržaj, stanje i raspoloženje, to se na objektivnom području, za vreme sna u astralu, događa kao spoljašnji čin, tu naša duševna stanja stvaraju sebi odgovarajuću atmosferu, okolnosti ili radnju u drami sna, sadržaji našeg uma koji su trenutno nesvesni tu dobijaju vid drugih osoba (persona, senka, anima, animus), dok čulni nagoni mogu uzeti obličja životinja ili se nesputano 98

iživljavati. Treba znati da je izražajna mogućnost astrala neiscrpna, kao i imaginacija (astral to i jeste: imaginacija prirode), i da nikakva konačna tumačenja njegove simbolike i načina delovanja nisu moguća - iako postoje neki obrasci za njegovo razumevanje, kao što su ovde dat opis delovanja kroz dimenzije (elemente), i arhetipovi. Energija astrala je sama po sebi neutralna, ona kao voda verno uzima onakav oblik kakav joj bivstvovanje i svest nametnu. Zakon uzročnosti u astralu ne deluje na isti način kao u organskom, trodimenzionom području. U njemu je sve moguće (kao na filmu – zato je filmska industrija jedan od onih mehanizama koji nas drže nesvesnim i na javi). Fluidnost i veća sloboda ovog plana oslobađaju stege individualnosti i ona ovde pušta na volju svim svojim emocijama, sećanjima i nekontrolisanim željama. Ovde sloboda donosi i veću moć, pa zato pribavlja inspiraciju i kreativnost za delovanje u fizičkom stanju. Bez imaginacije čovek je nesposoban za delovanje. Astral je područje koje omogućava slobodno preispitivanje prošlih zbivanja u odnosu na sadašnje i buduće aktivnosti. Na taj način se pripremamo za buduće delovanje. Pri tome je najčešće na snazi kompenzacija, pa se nadoknađuje sve što je nedostajalo i smanjuje suvišno. Tu nema jednog izvora svetlosti, već je sve difuzno osvetljeno sopstvenom svetlošću u skladu sa svojim oblikom, jer je sve energija. Ona neposredno daje svetlost svakom obliku, zato su i boje mnogo jasnije nego u fizičkom svetu. Sva čulna iskustva su jasnija jer su finija od materijalnih; zvuk se tu jasno širi. Nema sile gravitacije, hoda se kao na zemlji, ali se može i leteti. O tome, kao i o svemu ostalom u astralu, odlučuju stečene navike na fizičkom planu. Na primer, naučili smo da ne možemo rukom proći kroz zid, ali u astralu možemo, i kada to pokušamo, osetićemo tačno onoliki otpor zida na svojoj ruci kolika je naša neverica da je to moguće, i tada će zid postati elastičan ili plazmatičan. Isto je i sa letenjem ili bilo kojim drugim sposobnostima koje se smatraju „natprirodnim moćima” (siddhi). Onaj koji poseduje na fizičkom planu izuzetne sposobnosti, kao što je levitacija ili telekineza, u tome se prethodno uvežbao, odnosno uverio na astralnom. Svako može da čini samo ono što zna i zato se jedino proširenjem svesti proširuju stvaralačke sposobnosti. Dok je niži sloj astrala blizak fizičkom svetu i odražava njegove niske strasti u najvećoj meri svojim oblikovanjem, srednji je ispunjen svakojakim aktivnostima, gornji odražava najviše težnje koje su moguće na fizičkom planu pa se zato odlikuje nadzemaljskom lepotom prirode čudesnih boja i božanskim mirom. To je područje poznato u religijama kao raj. Za neprosvetljene smrtnike ovo je najviši domet koji mogu doseći pre sledeće inkarnacije. Kako je delatna snaga u astralu emocija, njihova koncentracija u vidu snažne vere omogućava doslednim vernicima neke od religija da ga dosegnu. Najznačajniji sadržaji religija jesu razna uverenja o višim dimenzijama i mogućnostima njihovog dostizanja. Dok je ezoterički simbol elementa zemlje kvadrat, elementa vode ili astrala je polumesec. Sledeća viša dimenzija astrala je mentalni nivo, on pripada elementu vatre i njegov simbol je trougao. Zato što su na ovom nivou vibracije još finije nego na nižem, emocionalnom nivou astrala, on se odlikuje time što u njemu ima još manje stabilnih oblika. Oni su ovde onoliko trajni i postojani, koliko i misao koja ih izaziva u umu onoga ko ovde boravi. Kao što se u nižem astralu može naći svestan samo onaj koji svoja osećanja može objektivno doživeti kakva uistinu jesu i distancirati se od želja, tako i ovde može boraviti samo onaj ko je objektivno svestan svojih misli, tj. onaj ko razlikuje sebe, svoju suštinu, od svojih misli. Kad smo ih objektivno svesni, one se javljaju pred nama na sasvim nov, objektivan način tako da odmah vidimo i uzrok svake misli. Ovde su česta iskustva arhetipskog karaktera ili „čuvenje božanskog glasa”. Boravak ovde je izuzetno značajan i poučan događaj za čoveka, 99

najčešće presudan za dalji tok života, jer su na ovako visokom nivou objektivnog područja subjektivna iskustva ostavljena daleko ispod, i čovek je bliži uvidu u kolektivno iskustvo celog ljudskog roda. Sledeći viši nivo pripada elementu vazduha i simbol mu je krug. Ovo je područje u kome nema obličja već samog prisustva u blaženstvu koje traje onoliko koliko čovek može izdržati da bude budan i svestan bez misli. Tu nema ničeg subjektivnog zbog celovitosti bića koje svojom potpunošću izvan prostorvremena onemogućava podele i pojavu bilo kakvog posebnog objekta. Sama svest je postala objektivni činilac, i jedino što se ovde može doživeti je čista svetlost koja je ishod bića, energije i svesti. Kada se u astralu čovek uzdigne do ovakve budnosti, do dimenzije predstavljene vazduhom, on odmah biva vraćen u svoje fizičko telo. Zato što je čista budnost sámo biće, ona se ne razlikuje od čovekovog bivstva, od svakog postojećeg oblika koji se zbiva iz trena u tren. Ovo iskustvo takođe izražavaju mahayana budisti izjavom da „oblik je praznina i praznina je oblik”, odnosno da su samsara i nirvana isto. Akaša omogućava sve dimenzije bića kao takve i zato je nesvodljiva na njegove pojavne oblike. Sve dimenzije su njene modifikacije. Njen simbol je izdužen krug, elipsa, klica ili jaje (iz koga po mnogim kosmogonijama nastaje univerzum). Akaša je čista budnost koja ne zavisi od stanja svesti (vazduh) ili misli (vatra) i osećanja (voda), nego je prisutna kao jedini ishod sveg zbivanja i oblikovanja sveta. Za nju se biće ne razlikuje od energije i svesti, ovde i sada. Zato se u akaši ne može boraviti, jer ona već jeste sve što biva, i prethodi svemu. Za razliku od individualne, psihičke budnosti elementa vazduha, budnost akaše je objektivno, iskonsko prisustvo kao samo biće, pa i više od toga: to je budnost koju je čovek imao pre svog rođenja, pre nastanka sveta. Područje tanmâtrâ je iznad svih dimenzija astrala, koji je niži i gušći. To područje iznad astrala je poznato kao 'viši prostor' (hyperspace). Niži astral obavija planetu Zemlju do izvesne visine. Iznad toga je viši prostor (hyperspace), tanmâtrâ. On je doslovno iznad zemaljskog tla, u kosmičkom prostoru. Čovek može da se pri svesnoj astralnoj projekciji uzdigne astralnim telom uvis i da dospe do ovog područja. Kada se boravi u njemu vide se apstraktne geometrijske figure nezamislivo živih boja na tamnoj pozadini koje se pokazuju iz svih mogućih uglova, pa čak i na način koji je na trodimenzionom planu nemoguć i nezamisliv. Ovo je područje gde boravi čovekova izvorna duša (oversoul), ona koja se ne inkarnira u fizičko telo već ostaje gore i poznata je kao čovekov ’Anđeo čuvar’. Za kontakt i rad sa energijom višeg prostora (hyperspace) koriste se posebni simboli, boje (kraljevsko plava) i imaginacija (simbol izvorne duše je matematički simbol za beskonačnost ∞, srebrne boje na plavoj pozadini). Smišljenim degenerisanjem imaginacije, deformisanjem ovih simbola i lažiranjem boja nastala je magija kakva je poznata najvećim okultistima. Vrlo je važno znati da za čoveka nije dobro da boravi na astralu duže vremena jer je to područje manipulacija energijama u negativne svrhe i demonskih bića. Čoveku je mesto na višim dimenzijama, u tanmâtrâ, gde je područje arhetipskih prapočela i istinskih uzroka i astrala i fizičkog sveta, to je anđeoska dimenzija naše izvorne duše. Biti celovit znači imati savršeno telo, a ono je savršeno kada je aktuelno i bivstvujuće u svim dimenzijama. Sve dimenzije se, međutim, aktuelizuju jedino u sadašnjem trenutku. Ništa ne postoji izvan njega. Bezuslovnim prisustvom Duha čovekovog ovde i sada, njegova celovitost je otelotvorena. Kada je um aktivan tako da projektuje vreme, tada su ove dimenzije razdvojene i ’transcendentne’ i njihovo iskušavanje podrazumeva izlaženje iz tela i 100

objektivističko upoznavanje. Um je uzrok svake objektivizacije, on razdvaja sve dimenzije, od njegovog stanja zavisi koju ćemo dimenziju opažati i kako. Kada se um transcendira, sve je ovde i sada jer sve je jedno. Prisustvo Duha jeste čovekovo otelotvorenje ili osposobljavanje njegovog tela da bude aktuelno u svim dimenzijama bića. Kada je u prošlosti ili u budućnosti, on luta u snovima, njegovo postojanje je neutemeljeno i apsurdno, izaziva jedino mučninu. Samo je u probuđenoj ličnosti čovekovoj pogođena sadašnjost, samo se u njoj ukrštaju puruša i prakrti. Nigde više taj krst nije tako pravilan. U svim ostalim oblicima bivstvovanja prirode to se ukrštanje događa nepravilno i nepotpuno, sve su to neki krivi uglovi, pa zato oni ne propuštaju u potpunosti svest o bivstvovanju, ona tu nije kristalno jasna. Odstupanja od pravilnog ukrštanja proizvode sav spektar sveta, sav elementarni, mineralni, biljni i životinjski svet. Međutim, ovo ukrštanje bića i Duha ni u svakom čoveku se ne događa savršeno pravilno, kod većine ljudi vertikala večnog ne pogađa prav ugao na horizontali iskustva bića i odlazi u vreme, prošlo ili buduće. Ovo odstupanje od prisustva u sadašnjosti, od potpune kristalizacije svesti o stvarnosti, izražava se kao mentalno projektovanje vremena. Postoje manja ili veća odstupanja od pravog ugla posmatranja, od kristalno jasne večnosti koja prosijava kroz prozirno biće. Najveće odstupanje sasvim muti biće i čini ga neprozirnim, tada ono izgleda kao grubo fizičko telo. To je sasvim krivi ugao posmatranja koji nije daleko od životinjskog. Kada se započne kristalizacija, osvešćenje, ugao se pomera ka vertikali i tada tek biće postaje fluidnije i sadržajnije, upoznaje se njegova viša, astralna dimenzija. Kada se u tome uznapreduje i dođe do mentalnog sveta, ugao je gotovo sasvim prav, a potpunu pravilnost postiže sa akašom, gde biće postaje sasvim prozirno i nestaje, da bi propustilo čistu neuslovljenost koja sve omogućava. Imaginacijom možemo četiri kraka ovako nastalog krsta uporediti sa četiri elementa, a središte sa petim, akašom. Ispravljanje ugla je nadilaženje vremena i jačanje prisustva ličnosti u sadašnjosti, tj. oličenje sadašnjosti u čoveku. Kako ni prošlo ni buduće vreme ne postoje, i sadašnjost je bezvremena. Samo u takvoj spoznaji dozreva čovekova ličnost. Svest o onome što jeste, o stvarnosti, ne može biti bezlična, ona mora imati svoje oličenje, a to je telo. Zato jasnije prisustvo svesti izaziva srazmerno jasniju kristalizaciju viših tela čovekovih, njegovih viših i bogatijih modusa bivstvovanja. Diferencijacija njegove svesti o bivstvu automatski diferencira njegovo telo i ličnost iz bezličnosti bića. U kojoj god da se dimenziji nalazi, čovek mora biti individualno postojan i samovoljan, mora biti ličnost. Takva individualnost mu obrazuje telo od vibracija dimenzije bivstvovanja u kojoj se nalazi. To se automatski događa pod dejstvom aham-kâre koja je princip individualnog oblikovanja svega. Zato, koliko postaje individualan i svestan činilac na višim nivoima bića, u osećanjima (astralu) i mislima, toliko razvija telo tih nivoa. To znači da postaje svesno prisutan i nezavisan na tim nivoima, da su za njega osećanja i misli isto tako objektivno prisutni i spoznati kao i njegovo telo. Čovek je otelotvoreno prisutan u onoj meri u kojoj je objektivan prema datim zbivanjima i budan. Bez ovakve svesne prisutnosti, bez tela, čovek se u tim modusima bivstvovanja ponaša bezlično, pasivno, on je nesvestan prave prirode njihovog zbivanja i podložan je njihovim spontanim uticajima. Kad god se nađe izvan ljušture fizičkog tela, on pada u besvest. Zbog slepe vezanosti za tu ljušturu i njene ograničene sposobnosti koje dobija od elementarne prirode za biološki opstanak, čovek deli jedinstvo bića na poznato i nepoznato, „moje” i „tuđe”, svesno i nesvesno, na život i smrt, dobro i zlo, jer vidi samo fizičku pojavu koja niotkuda nastaje i odlazi u ništa. Ne vidi više dimenzije, skrivene čulima, koje su uzroci vidljivog zbivanja, jer kada bi ih video znao bi da smrti i propadanja nema, kao ni rađanja, već samo preobražaja besmrtne 101

energije koja svemu daje život i smisao - ako se u njenom preobražaju svesno učestvuje. Nesvesnost je jedina smrt, a budnost jedino rođenje i vaskrsenje koje čovek može imati. Osvešćenjem viših dimenzija čovek kristališe viša tela i s njima nadživljava raspad fizičkog tela. U ovome je osnovni smisao religijskog i mističkog iskustva inicijatičke smrti i vaskrsenja, koje je prisutno širom sveta od najranijih vremena, a najlepše i najpotpunije oličeno u delu Isusa Hrista. Cilj ovog iskustva je nadilaženje smrti, raspada i nesvesnosti. Svako više telo ili stanje svesti gospodari nižim jer su mu i sposobnosti po svojoj prirodi veće. Svako više telo je finije, manje inertno, ograničeno, uslovljeno i neugodno od nižeg. I ovde prepoznajemo formu piramide, gde je svaki nivo uži i finiji od nižeg. Kristalizacija višeg događa se svesnim i voljnim ovladavanjem uslovljavajuće prirode nižeg, kroz razobličenje iluzije o njegovoj supstancijalnosti. Takođe, sve ’više’ je zapravo unutarnje, pa ovo podrazumeva da ovladavanje višim telima znači napuštanje vezanosti za objekte, nalaženje utočišta okretanjem unutra, ka Sebi, to je ovladavanje Sopstvom kroz prepoznavanje da je sve spoljašnje zapravo unutarnje. Što smo više u Sebi na ovaj način, to više aktuelizujemo svoja viša tela. Svesno ovladavanje astralnim telom ključni je momenat u čovekovom životu, njime spoznajemo da fizičko telo nije jedino koje imamo. Ono se postiže osvešćenjem i ovladavanjem fizičkog tela, pažljivim suprotstavljanjem njegovoj nagonskoj impulsivnosti i samovolji. Njime se ovladava spoznajom da ono nije supstancijalno niti išta po sebi i za sebe, da je čista energija koja se zbiva na uslovljavajuć i grub način. Ovo se ostvaruje jačanjem osnovnog svojstva astrala, a to je osećanje. Suština osećanja je nadracionalni doživljaj, predanost i vera. Svaka vera je zapravo stalna koncentracija osećanja i predanost nečemu ili nekome. Pri tome nije bitan oblik vere već njena snaga i izdržljivost. Zbog neracionalnog karaktera osećanja, postoje mnoge zloupotrebe verskih osećanja ljudi. Ona mogu biti isto onoliko iskrena koliko i međusobno suprotstavljena, što često vodi do verskih sukoba. Većina verskih pokreta u svetu i nije ništa drugo do sredstvo manipulacije masama. Da bi se osećanja oblikovala, postoje različite religijske i meditativne prakse koje dovode do astralnih iskustava. Najčešće su to astralne pojave božanstava u koja se veruje. Iskustva fakira, monaha i drugih koji svoju koncentraciju isključivo zasnivaju na obuzdavanju stihije fizičkog tela, i tako ovladavaju astralnom energijom, ispunjena su raznim fenomenima dejstva astralne energije na fizička stanja, kao što su razne moći, moć čudesnih isceljenja bolesti, očuvanje njihovog fizičkog tela i nakon smrti, a naročito neobičan miris njihovih kostiju. To se tumači kao svetost. Pokazivanje ovakvih i sličnih moći glavni su činilac ovladanosti astralnom energijom, a njihovo nepokazivanje je svedočanstvo o nadilaženju svih astralnih uticaja i višoj zrelosti Duha. Disciplina i strogi post glavni su metodi u ovladavanju fizičkim telom. Sa tako osvojenim astralnim telom osećanja nisu više direktno zavisna od čulnih iskustava, nego su nezavisna od njih i okreću se široj celini, samoj egzistenciji. Čovek tada objektivno i interaktivno oseća drugoga i svet oko sebe. Ljudi na ovom nivou obično imaju snažna uverenja u nekom obliku, a najčešće religioznom. Zato je kod njih često prisutna emocionalna isključivost i ostrašćenost u odbrani svojih verskih ubeđenja. Nedostaje im viša umna spoznaja i kritičnost koja nije podređena emocionalnim ubeđenjima. Snagu njihovoj veri daje im jasan osećaj da materijalna egzistencija čulnog područja nije sve što postoji, već da „ima nečeg višeg”. Nažalost, to „više” oni teško razlikuju od verskog autoriteta kome bespogovorno robuju. Bez ovladavanja fizičkim telom nema svesnog buđenja u višim astralnim dimenzijama predstavljenim elementima vatre i vazduha, koje po svemu predstavlja pravo spasonosno „rođenje u Duhu” u „carstvu nebeskom” ili „drugo rođenje”. Ovakva kristalizacija je ključni 102

momenat ne samo u čovekovom individualnom životu, nakon čega on postaje daleko zreliji za duhovne istine i slobodnji, nego i za dozrevanje čovečanstva u celini. Isusovo učenje i delo posvećeno je u potpunosti takvom dozrevanju, on je u njega inicirao celo čovečanstvo. Važno je napomenuti da ukoliko ne ovladamo fizičkim telom i ukoliko smo identifikovani sa njim i zavisni od njegovih uticaja, onda ostajemo žrtve uticaja nižeg astrala i njegovih entiteta. Stoga je ovladavanje telom nužno za nadilaženje nižeg astrala. Kristalisanje višeg, mentalnog tela, događa se kada osećanja i na njima zasnovana uverenja postanu objektivno sagledana kao čisto energetski proces, tako da i najsnažnija osećanja i ubeđenja nemaju realnost po sebi i za sebe, već su samo modifikacija određene energije koja pripada celini. Tako se svim emocionalnim nabojima sagledava uslovljenost, uzrok i ograničenost. Uslovljeni su zakonitošću astrala, uzrok im je subjektivnost (indriyâni), a ograničeni su subjektivnom interakcijom sa astralom. Emocijama se oduzima samovolja da svest bezuslovno vezuju za svoje objekte i dodaje im se kritičnost - jer astralno telo može biti oblikovano (osvojeno, aktuelizovano) i po naopakoj veri, u zle svrhe, kao u crnoj magiji, na primer. Takođe i u intenzivnim patološkim doživljajima emocionalnih utisaka i sadržaja. Astralna iskustva su česta pojava kod duševnh bolesnika, bilo kao vantelesna, bilo u formi „slušanja ili viđenja duhova”, ili tako snažnih vizija da se ne razlikuju od fizičkih pojava. Različiti nivoi astrala se mogu prožimati međusobno, pa i sa fizičkim planom, tako da se jedan fizički oblik može videti, tj. doživeti kao nešto sasvim drugo. Osvešćenje ili ostvarenje ličnog integriteta nije ništa drugo do kristalisanje svake dimenzije u njenoj ravni i razlikovanje od drugih. Samo tako se one objektivno spoznaju. Bez objektivnog razlikovanja i upoznavanja, njihov doživljaj je konfuzan, subjektivan i najčešće opasan po duševno zdravlje. Usled nepostojanja integriteta ličnosti (aham-kâra), kao odlučujućeg činioca u indriyâni i maha-bhűtâni, spontano se prožimaju svi nivoi bića pa se astralne tvorevine mogu videti i na fizičkom planu. Njihov uticaj se može preliti na indriyâni i tada čovek može postati opsednut nekim religijskim ili psihotičnim sadržajima, zavisno od toga da li su više objektivnog ili subjektivnog karaktera. Isto tako i snaga indriyâni može prevagnuti nad tanmâtrâma i čoveka učiniti ubeđenim materijalistom i ateistom koji se ne seća čak ni svojih snova. Kritičkim distanciranjem od svake jednostranosti, i razlikovanjem sebe od emocionalnih identifikacija, osvaja se mentalno telo. Tek s njim um dobija punu slobodu u dostizanju svojih pravih dometa. Dotle je bio pod uticajem astralnog tela, što znači da su misli bile usmeravane emocionalnim sadržajima i nisu mogle biti okrenute ka samim stvarima. Iznad mentalnog tela elementa vatre nalazi se duhovni svet elementa vazduha. Tu nema telesnog obličja nego se prisutnost manifestuje kao čista integracija ličnosti u jedinstvenom Ja. Ona se ostvaruje nadilaženjem samih misli koje pripadaju mentalnom telu uvidom da nisu ništa po sebi i za sebe, da nisu naše nego su tek najfiniji proces oblikovanja energije koja pripada celini prirodnog sklopa, a ne čovekovoj suštini (puruša). Ma koliko misli bile slobodne i kreativne, njih nema bez osećaja individualnosti ili Ja. On prethodi mislima i zato ne može da se spozna dok postoje misli, jer se one uvek bave predmetnim svetom pojavnosti (astralnim i fizičkim). Misli izviru iz osećaja individualnosti, a on izvire iz čiste neuslovljenosti (puruša) koja je nezavisna od svih tih prirodnih tvorevina, i od individue i od njenih misli. Tek se tako čovek smiruje u svojoj autentičnosti, tek tada je svoj i slobodan od stranih uticaja i vezivanja karakterističnih za niža tela (stanja). Drugi način da se opišu uticaji nižih stanja je reći da su ona plod delovanja mnoštva Ja. Čovek je nesvestan i uslovljen nižim stanjima samo zato što je dezintegrisan na mnoštvo 103

Ja-stanja koja se sukcesivno i neprimetno smenjuju. Stoga dolaženje do čistog subjekta ili Ja odgovara elementu vazduha. Ceo proces formiranja i ovladavanja viših tela je zapravo dolaženje do svoje volje (aham-kâra), do jedinstvenog Ja, nadilaženjem zavisnosti od uticaja vanjskih okolnosti koje dominiraju životima nesvesnih ljudi. Kod njih uslovi fizičkog tela već predstavljaju doživotna i nepremostiva ograničenja, ne znajući za više mogućnosti zavisni su od fizičkih uticaja okoline. Zbog pasivne upotrebe svesnosti i neulaganja napora da se ona postojano održi uprkos svemu i proširi njena prisutnost i delotvornost na sva moguća stanja bića, na više dimenzije prirode, oni su nošeni okolnostima i aktivnosti su im određene uticajima osećanja, ubeđenja i mentalnih obrazaca koji im izgledaju kao njihovi, a koje upravo te okolnosti obrazuju i sprovode kroz njih. Nesvestan čovek nikako ne uviđa da je gotovo sve što nosi u sebi i doživljava kao svoje i bori se za to - zapravo tuđa tvorevina, da ništa nije njegovo. Zbog ovog neuviđanja zatvoren je krug samsare, ponovnih rođenja u najograničenijem telu. U opisanom procesu možemo prepoznati uobičajeni sled čovekovog osećajnog, čuvstvenog i mentalnog sazrevanja i postizanja psihičke objektivnosti o kojoj govori analitička psihologija. Ono, međutim, nikada ne može postati potpuno i stvaralački delatno, ukoliko nije propraćeno konkretnim iskustvom razlikovanja odvajanjem tri opisana tela, tj. načina bivstvovanja, i doživljavanjem svakog područja njihovog psihomentalnog zbivanja isto onako objektivno kao što se doživljava kretanje fizičkog tela. Ovde važi izreka da se plivanje uči plivajući. Ko objektivno ne uđe u svet svojih osećanja i misli, neće ih nikada spoznati kakvi jesu i zato će ga oni uslovljavati. Bez vantelesnih iskustava nema psihičke objektivnosti niti celovite ličnosti. Suština čovekove slobode i autentičnosti je u što potpunijoj objektivnosti prema prirodi, a ona se postiže temeljnim izdvajanjem (kaivalya) i razlikovanjem bitnog od nebitnog, onoga što je čoveku svojstveno od svega što nije. Ukratko rečeno, opisano aktuelizovanje viših tela nije ništa drugo do njihovo razlučivanje, jer ona već postoje ali konfuzno i nesvesno, i zato ne mogu biti aktuelna. Njihovo razlučivanje opet nije ništa drugo do osvešćenje onih funkcija koje ih sačinjavaju, a to znači osvešćenje tela, osećaja, opštih stanja uma i samog mišljenja. Kako i ove funkcije već postoje, ali konfuzno i nesvesno, njihovo osvešćenje znači razlučivanje i ustanovljavanje kakvi jesu sami po sebi. To je praksa budističke meditacije zvana viana i ona je detaljno opisana u poslednjem poglavlju (Kaivalya). Kao što smo već rekli o razlici puruše i prakrti, ni ovde se ne radi o objektivnom izdvajanju jednog iz nečeg drugog, to je privid koji nameće čulno iskustvo u fizičkom svetu, već o izlasku iz vremena u kome nismo ono što zaista jesmo. To je ono što se ovde objektivno iskušava kao izlazak iz fizičkog tela i odlazak u više dimenzije. Subjektivno robovanje vremenu i supstancijalnosti je u toj meri objektivan problem, da spoznaja svoje bezvremene autentičnosti i duhovne realnosti izgleda kao objektivno oslobađanje od tela koje biva samo u vremenu. To tako izgleda samo sa empirijskog stanovišta, ali ne i sa duhovnog, u kome je cela priroda u čistom jedinstvu pa zato nema šta od čega da se izdvaja. Nemajući duhovno već samo empirijsko stanovište, čovek živi u iluziji. Zbog snage iluzije i ropstva u vremenu, čovekovo oslobođenje se nužno doživljava kao nadilaženje fizičkog tela kristalisanjem viših i trajnijih oblika. Snaga iluzije daje objektivnost tom doživljaju. S ovim smo došli do uvida da je suština oblikovanja čovekovog tela viša kulturna funkcija od oblikovanja prostora i vremena. To je proces čovekovog probuđenja, a ne stvaranja nekih novih „mističkih stanja”. Iako živi u fizičkom telu, čovek još nije rođen, to se priroda reprodukovala, on tek treba da se duhovno rodi i aktuelizuje. Zato je smrt fizičkog tela tako laka i česta pojava, s nastankom i nestankom tela ništa se bitno ne događa, računa 104

se samo ono što je čovek namerno i svesno učinio u radu na sopstvenoj integraciji i probuđenju. Fizičko telo koje ima samo je prirodno data osnova za rad. Prostorvreme objektivnog sveta spontano oblikuje organsko telo čovekovo i ništa bitno nije učinjeno ako on lično ne upozna objektivno područje sveta u kome biva. To neće moći da postigne fizičkim kretanjem okolo, kao što čine i životinje, nego kretanjem po višim, a za njega unutarnjim dimenzijama astralnog i mentalnog sveta, koja su čulima nedostupna. Njegov put je vertikalan. Horizontalno se kreću samo bića koja nemaju potpune čulne i delatne sposobnosti, a to su sva bića osim čoveka - pa i mnogi ljudi koji ih ne koriste u potpunosti. Kada se te sposobnosti upotpune u čovekovo biće, i afirmišu u stvaralačkoj interakciji sa tanmâtrâ i mahabhűtâni, što se događa samo kod pojedinih, naročito hrabrih ljudi, preostaje samo kretanje naviše, ka aham-kâri i buddhi. To je jedina sudbina zrelog čoveka i on ne može postati zreo i psihički objektivan bez neposrednog upoznavanja objektivnog područja. Aham-kâra se integriše tek sa integracijom subjektivnog i objektivnog područja bivstvovanja (što se može videti na shemi br. 1.). Cela priroda je sazdana tako da preobražava grublje vibracije bića u finije. Ne samo putem ishrane, nego asimilacijom i profinjenjem svih iskustava bivstvovanja. Ona u celosti dozreva i bićemo autentični i blaženi samo ukoliko učestvujemo u njenom dozrevanju na ovde opisani način, oblikujući telo, odnosno, način bivanja. Naše fizičko telo je samo seme koje kultivisanjem treba da se razvija rastući naviše, ka duhovnom svetu, i u njemu rascveta i dâ zreo plod znanja razlike između dobra i zla, istine i laži, čoveka i nečoveka, bića i nebića. Jedini cilj ovakvog dozrevanja i rasta, ubiranja ovakvih plodova, jeste da se Duh neuslovljenosti u čovekovom iskustvu bivstvovanja izdvoji (kaivalya) od svega što ga sputava da sve omogući: i dobro i zlo, istinu i laž, čoveka i nečoveka, biće i nebiće. Dozrevanje u smislu bivstvovanja jeste proces pročišćavajućeg izdvajanja - jer puruša je izdvojen i nezavisan od svih suprotnosti i osobina. Kao što zreo plod, koji je nosilac novog života, otpada sa drveta na kome je dozreo, i samo tim izdvajanjem njegov opstanak ima smisla, jer, ako ne padne istrunuće jalov na grani, tako nema ni dozrelosti čovekovog bivstvovanja bez izdvajanja i nezavisnosti. Čovek je u onoj meri svestan svojih viših dimenzija u kojoj je nezavisan od nižih, a nezavisan od njih ne može biti izbegavanjem, već jedino njihovom zrelom, objektivnom i neposrednom spoznajom. Kao što je plod zreo tek kada je spreman da otpadne, da se izdvoji od bića koje ga je proizvelo, tako je i čovek zreo tek kada, spoznajući sve dimenzije prirode, prepozna svoju nezavisnost od nje. Izdvojenost i nezavisnost su mogući samo s meditativnim iskustvom čiste ili transcendentalne svesti. Za ovo će biti spreman tek kada u svojoj ličnosti (aham-kâra) potpuno integriše i do kraja afirmiše subjektivno (indriyâni) i objektivno (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) iskustvo bivstvovanja, kada mu nijedna od svih dimenzija i mogućnosti života ne bude strana, kada postane oličenje života jer ga je celog prihvatio s ljubavlju. Duh čovekov je već od iskona nezavisan od prirode, i stoga ne treba svoju nezavisnost da osvaja. Da bi se takva njegova autentičnost aktuelizovala i potvrdila, čoveku je jedino potrebno da pomaže i afirmiše život prirode u svim njenim oblicima. Jedino takvom apsolutnom i delotvornom ljubavlju prema svemu što postoji on potvrđuje svoje iskonsko stanje, noć, nezavisnost i neuslovljenost Duha koji (na taj način kroz njega) omogućava sve što postoji. Nikako drugačije.

105

TANMĂTRĂ

Pod dejstvom principa individuacije i formiranja (aham-kâra) - koji na različitim nivoima i vibracijama prirode uobličava različita dejstva i pojave - na višim nivoima se oblikuju polja uzročnog dejstva, tanmâtre, za oblikovanje nižih nivoa. To su matrice koje proizvode oblike na nižim, grubljim područjima. Doslovno značenje tanmâtrâ jeste „tome primereno” ili „prototip”. Dakle, tanmâtrâ je ono prema čemu je primereno ispoljavanje oblika svih entiteta ili jedinki koje postoje u prostorima prirode. Ona je prema shemi iznad maha-bhűtâni, prostornog oblikovanja dimenzija, i zato je poznata i kao hiperprostor ili hyperspace, i zato su tu arhetipovi za oblikovanje svega u prostoru na svim dimenzijama. Klasična sânkhya ustanovljava samo pet tanmâtrâ. To su prototipska počela zvuka, dodira, boje, ukusa i mirisa. Razlog zašto se navode samo pet leži u tome što su oni nužni i dovoljni za oblikovanje čulnih organa (sluh, vid, dodir, okus i njuh) koji su, kao takvi, neophodni organski uslovi za nastanak ili pojavu subjekta opažanja u trodimenzionoj prirodi. Ovo je dosledno osnovnom i najvažnijem teleološkom stavu sânkhye da cela priroda postoji ovakva kakva je jedino sa svrhom stvaranja svih potrebnih uslova za pojavu svesnog subjekta, koji je jedino pogodno mesto u njoj gde se događa svest o prisustvu apsolutnog Duha (puruša). Prema prikazanoj shemi (slika br. 1), na makrokosmičkom planu iz aham-kâre nastaju tanmâtre kao polja uzročnog dejstva za oblikovanje svega postojećeg na nižim ili grubljim planovima pomoću principa koje smo upoznali simbolikom maha-bhűtâni. To je objektivno područje „nežive” prirode kojom dominiraju stvaralački principi zvuka i prostora (akaša). Na mikrokosmičkoj ili subjektivnoj strani, tanmâtre kao matrice oblikuju čulne organe, iz njih posledično i delatne, kao organski uslov stvaranja subjekta u prirodi. Iako se iz praktičnih i soterioloških razloga možemo zadovoljiti sa ovih pet tanmâtrâ, moramo, radi potpunije objektivnosti, ipak upoznati način na koji je tih pet izvedeno iz toliko mnogo polja uzročnog, informativnog dejstva, koliko ima i stvorenih oblika u kosmosu. To mnoštvo polja svodi se, kao što je rečeno, na pet prototipskih počela čulnog opažanja usled teleološke svrhe prirode da u-obliči (in-formatio) neophodne čulne i organske sklopove (indriyâni), kao primaoce informacija o sopstvenom zbivanju, primaoce vesti koje kristališu s-vest subjekta. Videli smo da se u prirodi svekoliko zbivanje odigrava zbog nečega ili nekoga. Usled ovakvog sažimajućeg uviranja u subjekta, zbivanja-informacije se kreću ka puruši, Duhu sveopšteg zbivanja. Samo tu kretanje prirode dolazi do svog ishoda. Inače, svako njeno zbivanje jeste informacija koja ima saobražavajuću funkciju uobličavanja primaoca, odnosno njegovih čulnih organa (buddhindriye), radi centriranja i osnaženja (s)vesti sabiranjem na jednom mestu, u subjektu, a njegov je nosilac čovekovo telo. Dok se u svesnom subjektu (buddhi i aham-kâra) priroda sažima i kristališe ka svom ishodu, dotle se u ostalom području objektivno ispoljava u vidu grubih i finih oblika i procesa (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) koje opažamo čulima (indriyâni). Zato se, dakle, zbog temeljnog značaja subjekta, sve tanmâtre svode na pet prototipskih počela čulnog opažanja. Sam je oblik u prirodi jedna aktivna informacija, vest za svest; cela je priroda, sve stvoreno i oblikovano u njoj, jedan veliki holistički informativni sistem koji oblikovanjem 106

organskih sklopova (indriyâni) omogućava prisustvo autentičnosti sopstvenog Duha na jednom mestu, u svesnoj, integrisanoj ličnosti. Koliko je, s jedne strane, prisutnost Duha pokretačka snaga za sámo oblikovanje prirode, toliko, s druge, sáma njena svrsishodna aktivnost u razvoju organskog života omogućava svesno prisustvo Duha. Tako se privlače i podstiču dva temeljna principa: suštastvenost Duha i oblikovanje prirode. Svestan subjekat je korisnik svih informacija o prirodi koje same po sebi nisu ništa drugo do vremenski i prostorno sažeto ispoljavanje svih mogućnosti njenog zbivanja. Zato subjektovim okretanjem pažnje ka svojoj Sopstvenosti, a to znači pažljivim primanjem i pročišćenjem s-vesti od svih uplitanja i nepotrebnih ponavljanja zbivanja u mislima (cittavrtti), prostorvreme ispoljavanja prirode sabire se (samadhi) sve do potpune iskonske neuznemirenosti (nirodha) Duhačoveka (puruša) u svojoj autentičnosti (svarűpa). Stoga, svrha razvoja organskog života jeste stvaranje mogućnosti za primanje informacija (vesti) o zbivanju. Kao vrhunac ovog razvoja u prirodi se javlja čovekovo biće, ono je mesto gde se objektivno sabiru informacije zbivanja i odakle, usled njihove dovoljne sažetosti ili postizanja određene „kritične mase” (koncentracije), prosijavaju kao s-vest o njenom smislu. Na taj način je svekoliko stvaranje prirode zapravo njeno osvešćenje prisustva neuslovljenog Duha-čoveka. Ne postoji mrtva priroda. Ono što smatramo materijom je u ogromnoj meri prazan prostor ispunjen silom dejstva čestica. Kvantna mehanika je ustanovila da ni one nisu materijalne već talasne prirode. Kako će se one ponašati, direktno zavisi od informacija koju oblikuje sama njihova talasna funkcija, odnosno način postojanja. A od ovog ponašanja (informacije) zavisi kakav će fizički element nastati, da li papir ili ćelije kože na našem prstu. Materija je čista energija koja se sastoji od praznog prostora, uopšte nema ničeg "materijalnog", samo je naša percepcija takva da kretanje te energije umom tumačimo pa zato i vidimo kao "čvrstu materiju". Tako mi samo zahvaljujući tumačenju znamo da postojimo kao fizičko telo. Kako je sve Jedno, i naše tumačenje ima povratno dejstvo kao informacija za oblikovanje energije, pa njeno stanje kao materije zavisi od prisustva posmatrača-tumača: kada je posmatrač prisutan, ona se pokazuje kao "materija", talas postaje čestica, bez njega energija ostaje čista energija. Zato čista svest (buddhi), kao ishod svih informacija, ima najvišu tvoračku moć. Prema tome, ništa ne postoji u prirodi kao zaseban materijalni entitet po sebi i za sebe, već je svaka oblikovana pojava upravo sámo značenje ili onaj smisao koji informiše energiju za stvaranje određenih čulno opažajnih struktura i oblika. Suština svakog fizičkog bivstvovanja jeste neko značenje. Bivstvovanje je značenje, jedno postaje drugo, i obratno. Kako se menja značenje (informacija) menja se i suština (oblik). Uzajamnost dejstva svesti i oblika pokazuje se kao životna energija ili prâna. Njome se obavlja i prenošenje informacija između ćelija. Sam njihov oblik i funkcija jeste informacija, odnosno oblik svesti koji se holistički prima i prepoznaje u celom organizmu. Kao medijum za prenošenje ovih informacija služe tela suptilnija od fizičkog obličja, etersko i astralno. Ona informaciju prenose samom svojom pripadnošću višim dimenzijama u kojima je vreme brže i sažetije od onog na fizičkom nivou. Tako sámo prožimanje tih različitih dimenzija automatski sprovodi vest od grubog oblika zbivanja ka svesti. To sprovođenje je nalik usisavanju, gde sažetost viših dimenzija sama po sebi, svojim bržim frekvencijama, privlači i brže sprovodi informacije nižih, sporijih i grubljih oblika zbivanja. Takođe se može reći da više dimenzije već sadrže plan za sva niža ispoljavanja, i stoga se informacije ne prenose već samo prepoznaju. Svaka informacija mora da se prenosi putem nekog oblika (od energetskog, kao što su elektromagnetni talasi, do materijalnih kao, na primer, štampana slova), tako da informisanje znači uobliča107

vanje (in-formatio). Svaki oblik je konkretno ispoljavanje informacije u čulnom iskustvu. Ne postoji nikakva suštinska razlika između energetske aktivnosti oblikovanja fizičkog entiteta, i sadržaja informacije za to oblikovanje. Sva je razlika u nivou dimenzija putem kojih se jedan isti proces ispoljava i brzini frekvencija sprovođenja. Preobražavanje svih materijalnih oblika koje vidimo u prirodi nastaje jedino usled prenošenja informacija kroz različite vibracije iz viših, suptilnijih dimenzija na niže, i obratno. Sama različitost njihovih vibracija (brzina zbivanja), kroz koje prolaze informacije (s-vest), izaziva mnoštvo svekolikog oblikovanja u prirodi.34 Na ovaj način se prevladava dualizam tela i psihe, fizičkih i mentalnih događaja i objašnjava ispoljavanje svih potencijala viših planova na zemaljskom. Jedino neosvešćenost i neuviđanje prirode u svim njenim dimenzijama izaziva iluzoran utisak o njoj kao mnoštvu izdvojenih, nepovezanih i otuđenih jedinki koje svojom haotičnošću ugrožavaju subjekta, utisak da je objektivno postojeća priroda sputala slobodu Duha-čoveka, da ga ugrožava nesrećnim slučajevima ili zlom sudbinom. Značenje i bivstvovanje uzajamno održavaju jedno drugo prema zakonu uzroka i posledice, ali često u različitim vremenima i dimenzijama, tako da nisu uvek očigledni subjektu s njegove trodimenzione tačke posmatranja. Oni tako čine suštinu procesa ispoljavanja objektivnog sveta i, u holističkom jedinstvu cele prirode, između njih nema nikakvih razlika i razdvajanja. To, uostalom, svaki umetnik zna iz sopstvenog iskustva. Ovo jedinstvo je suština svakog pravog religijskog doživljaja. U Upanišadama je zabeleženo da se astralno ili suptilno (sukšma) telo, koje nadživljava izvesno vreme fizičko obličje (rűpa) i nosi latentne informacije za buduću inkarnaciju, zove nama, što znači: ime. Takođe se ono naziva i lingadeha, pri čemu je linga znak, odnosno označitelj. Opažanje iskustvenog sveta odnosi se, prema tome, isključivo na ime-i-oblik, nama-rűpa, odnosno na značenje (informacija) oblika zbivanja ili na osmišljavanje oblika. Sagledajmo sada ukratko na koji način značenje i bivstvovanje odražavaju jedno drugo ili, drugačije rečeno, kako polja uzročnog ili informativnog dejstva (tanmâtrâ) pomoću principa individualnosti (aham-kâra) oblikuju entitete fizičkog sveta preko astrala, bez ograničavanja na čulne organe, čija je veza sa oblikovanjem subjekta očigledna. Danas o ovome možemo slobodnije i jasnije da govorimo zahvaljujući nedavnom otkriću biologa Ruperta Šeldrejka (Sheldrake) o morfogenetskim poljima (gr. morphe-oblik i lat. genesisnastajanje). Koristeći se donekle ovim otkrićem za prikaz dejstva tanmâtrâ u mnogo starijem sistemu sânkhye, nazvaćemo ova polja, iz poštovanja prema tradiciji, T-poljima, pri čemu je T skraćenica za tanmâtrâ. Univerzum je u celosti prožet različitim poljima. Njihova priroda je ponekad tako složena da se ne može objasniti rečnikom fizikalnih zakona zato što se protežu izvan dimenzija materijalnog univerzuma. Ovde su vidljive samo njihove posledice. Može se jedino reći da su polja manifestacije matematičkih veličina u regionima prostora. U slučaju gravitacionog polja to je geometrijsko svojstvo ili savijenost prostora. Polje je uvek način proizvođenja samog prostora, imanentna sklonost ka celovitosti i uobličavanju. Na primer, magnetna šipka ispod lista papira posutog opiljcima gvožđa elektromagnetskim poljem stvara linije sila koje kruže s jednog do drugog kraja magnetnog polja. Ali, ako se magnet podeli na pola, opiljci gvožđa se neće podeliti, nego će formirati dva nova kompletna polja. Na sličan 34

Da je sve holistički povezano i da se prenošenje informacija zato događa trenutno, dokazali su eksperimenti u kojima je ćelijski i genetski materijal nekog čoveka odnesen na veliku udaljenost. Onog trenutka kada je na tog čoveka izvršen uticaj na njegovo telo, njegove ćelije su istovremeno reagovale u skladu s tim uticajem kao da su bile i dalje u njegovom telu, iako su bile stotinama kilometara udaljene. Sve je povezano. Samo naš um razdvaja.

108

način, dejstvo ovakvih polja, kao realne ali nevidljive sile uobličavanja, jedino je objašnjenje problema sa kojima se biologija suočavala do Šeldrejkovog oživljavanja teorije o morfogenetskim poljima, koja se prvi put marginalno javila početkom dvadesetog veka. Problem morfogeneze je: na koji način živa bića dobijaju svoj određeni oblik? Genima se ne prenosi ova informacija, u DNK se nalazi samo složeni spisak svih materijala koji ulaze u građu ćelija, informacije za stvaranje proteina. On je istovetan po svom osnovnom sadržaju (97%) kod svih živih bića. Otvoreno je pitanje kako i po kom modelu se proteini spajaju u telu? Osnovne ćelije su neizdiferencirane i, kako ćelijska masa raste deobom, nastaje embrion. Neke ćelije postaju ćelije mozga, a neke srca. Staro mehanističko shvatanje nije moglo da odgovori na pitanje kako ćelija zna u šta treba da se razvije i gde je model po kome biće dobija svoj jedinstveni fizički oblik. U DNK takvih informacija nema, kao ni u RNK.35 Drugi problem morfogeneze je regulacija, ili sposobnost organizma da zameni i prilagodi svoj plan, ako se nešto neočekivano dogodi u njegovom razvoju. Tako, kada se jaje vodenog konjica, dok je masa neizdiferencirane ćelije, podeli na dva dela, to neće prepoloviti budući embrion, nego će se preostala masa razviti u manjeg ali celog vodenog konjica. Isto se dešava kod čoveka kada se ćelijska masa embriona podeli u nekom stadijumu razvoja. Rodiće se identični blizanci. Ovakva osobina ćelija slična je osobini holograma, gde svaki deo slike sadrži celu verziju slike. Svaka polovina razvijajućeg sastava ćelija sadrži kompletnu verziju celog organizma. Mehanistički pristup ne objašnjava ni ovaj fenomen. Treći problem je regeneracija ili začuđujuća sposobnost nekih organizama da obnove izgubljene delove svoga tela. Četvrti je simbioza, neobjašnjiva pojava da se mikroorganizmi udružuju u zajednicu koja se zatim, kada dostigne određenu kritičnu masu, ponaša kao kompletan novi organizam. Ne postoje nikakve objektivne prepreke pretpostavci da je naše fizičko telo rezultat velike simbiotske kolonije bakterija, a naš nervni sistem izraz najviše bakterijske evolucije u simbiozi. Sa razumevanjem dejstva T-polja ovakva pretpostavka ne samo da više nije smela nego je i logičan odgovor na ove i mnoge druge fenomene sa kojima klasičan mehanistički pristup svetu ne izlazi na kraj, kao što i teologija u nastojanju da dokaže stvaranje „odozgo” a ne iz evolucije materije, isti problem nepotrebno mitologizuje i mistifikuje. Delujući preko viših, astralnih područja kao prototipovi, T-polja oblikuju, kao nevidljive protežne strukture, svaki organizam privlačeći ga njegovom posebnom obliku ili svrsi u prostoru i vremenu. Dakle, svaki živi oblik se oblikuje pod uticajima koji pristi35

Tek su najnovija istraživanja kvantne genetike otkrila prave mogućnosti i dimenzije informativnih sadržaja DNK. No i pored toga ne objašnjavaju morfogenezu. Zapravo, kvantna genetika potvrđuje postojanje T-polja i na genetskom nivou, jer je utvrdila da informacije molekula DNK mogu postojati i kao biopolja, dakle, nefizikalno, i prenositi se akauzalno, kao T-polje, da za njih više važe zakoni kvantne fizike nego biologije. Uzorak DNK trenutno reaguje na emocionalna stanja svoga vlasnika ma koliko bio udaljen od njega. DNK se zasniva na istim principima kao gramatika, sintaksa i semantika, kao jezik, odnosno razmena informacija ili način na koji funkcioniše svest. Zapravo, naš jezik je takav zbog takvog DNK. Ako se informacija pretvori u frekvenciju i kao takva putem lasera ili radio talasa usmeri na DNK, ta informacija će delovati na DNK tako da se promeni u skladu sa njom. Ruski naučnici su na taj način uspeli da embrion žabe pretvore u embrion salamandera, jednostavnim prenošenjem informacijskog obrasca s jednog DNK na drugi putem lasera. U ovome leži objašnjenje snažnog sugestivnog dejstva reči i misli na telo čovekovo. Problem razumevanja DNK je leži najviše u činjenici da je sva nauka teško krivotvorena od sila koje vladaju ljudima, mnoga suštinska naučna saznanja se skrivaju ili falsifikuju. Tako se i znanje o DNK veoma skriva, javno su otkrivena samo manja istraživanja i saznanja o DNK, dok je sve ono što je od suštinske važnosti proglašeno za "smeće DNK" (junk DNA). Naime, pored dve spirale DNK postoji još puno DNK sekvenci koje nisu povezane u spirale i za koje se zvanično tvrdi da se ne zna čemu služe ili da ne služe ničemu. Ipak su neka nezavisna istraživanja u Rusiji utvrdila da upravo ova razbacana DNK ima najveću vrednost za čoveka i sve njegove više sposobnosti i prave potencijale, dok dve poznate spirale koje se zvanično vode kao DNK predstavljaju samo informacije za delovanje proteina, odnosno materjala za građu ćelija.

109

žu spolja. U njegovoj genetskoj strukturi su samo informacije o materijalu za izgradnju tela; njegov oblik i kretanje (sudbina) nastaju pod uticajem spoljašnjih obrazaca, odnosno polja uticaja. Važno je primetiti srodnost polja sa dimenzijama prirode, odnosno njihovu subordinaciju. Veće polje (telo) uvek deluje kao princip usaglašavanja i sinteze manjih polja (ćelije). To se može videti u odnosu društva i pojedinca, ekološke ravnoteže u prirodi i bioloških jedinki, kao i viših stanja svesti u odnosu na pojedinačna iskustva. Kako se svi planovi međusobno prožimaju, i kako informacija i oblik nisu suštinski odvojeni, područje dejstva T-polja preko viših astralnih nivoa nije odvojeno od fizičkog oblika i taj uticaj se ne odvija samo u jednom smeru. Svaki pojedinačni organizam je povezan sa svojim T-poljem i njegovo ponašanje povratno deluje na strukturu T-polja. Takođe i svaka biološka vrsta ima svoje kolektivno T-polje. Tako je u Japanu pedesetih godina otkriven efekat „stotinu majmuna”. Ako pripadnik jedne vrste, kao što je majmun, otkrije nov način ishrane i pokaže ga grupi sa kojom živi, kada se dostigne izvesna kritična masa jedinki koje su naučile novu veštinu, ta sposobnost se najednom automatski nevidljivim dejstvom širi na sve ostale pripadnike iste vrste svuda u svetu. Ista pojava je dvadesetih godina ustanovljena na Harvardu, u eksperimentima sa pacovima. Sa željom da se dokaže Lamarkova teza da se nasledne osobine prenose genetskim putem, grupa pacova obučavana je da pronađe izlaz iz lavirinta. Tek je deseta generacija naučila da odmah pronađe izlaz, dok je prvoj bilo potrebno i stotinu pokušaja. Međutim, i kontrolna grupa, koja nije genetski sparivana niti uvežbavana, pokazala je istu veštinu da odmah pronađe izlaz. Nekoliko godina posle toga, zbog neverice u dobijene rezultate, isti eksperiment je sproveden u Australiji. Tamošnji pacovi su već u prvom pokušaju našli izlaz – zahvaljujući T-polju koje su prethodni eksperimenti napravili. Nezavisnost delovanja informativnih polja od prostora i vremena moguća je zbog toga što je područje T-polja suptilnije ili više od fizičkog. Ova suptilnost je izraz sažimanja prostorvremena u višim dimenzijama. Šeldrejk je ovu interakciju nazvao morfička rezonanca. Iz ovoga je zaključeno da je memorija inherentna prirodi. Svi stvoreni prirodni sistemi na fizičkom planu nasleđuju kolektivna iskustva iz ranijih sistema iste vrste, bez obzira na prostornu i vremensku udaljenost. Ovako se može objasniti ponašanje mikroorganizama, kolonije mrava, biljaka, životinja, pa čak i formiranje novih kristalnih formi. I čovek je, svakako, uključen u kolektivnu memoriju svoje vrste. Prema istraživanjima neurologa Karla Pribrama, koji je zajedno sa Dejvidom Bomom doprineo uobličavanju holističke ontološke interpretacije savremenih naučnih rezultata u okvir holografske paradigme, naša memorija nije smeštena negde u mozgu, već je mozak samo savršeni instrument za holističku komunikaciju sa celinom, odnosno holografskim univerzumom. T-polja postoje uvek i svuda, na svim nivoima: od elementarnih čestica, molekula, kristala, hemijskih reakcija, vremenskih prilika, kretanja planeta i galaksija. Upadljivo je njihovo dejstvo u čovekovoj psihi, stvaranju kompleksa i neurotičnih obrazaca koji se uporno ponavljaju (oni deluju nesvesno jer je astral područje nesvesnog). Takođe su delotvorna i u stvaranju obrazaca svakodnevnog fizičkog ponašanja. Ogromnu većinu pokreta činimo spontano, po stečenom modelu. Svest je tu prisutna više kao ukras, kao lampa koja osvetljava ponešto u vrlo uskom krugu, dok samosvest gotovo da i ne odlučuje. Na shemi (slika 2.) je prepoznatljivo kako se ličnost (aham-kâra) šizoidno deli na svakodnevno svesno područje telesnog iskustva (indriyâni) i nesvesne prototipove ponašanja (tanmâtrâ) u različitim dimenzijama bivstvovanja (maha-bhűtâni). Pored obrazaca nesvesnog ponašanja tela i uma, delovanje T-polja možemo prepoznati i u kolektivnim razmerama kao određene dominante ili arhetipove kolektivno nesves110

nog, pa čak i u metafizičkim obrascima vrednovanja stvarnosti. Ona takođe deluju u društvu i kulturi kao T-polja rasa, nacija, društvenih grupacija i kulturnih obrazaca. Zahvaljujući morfičkoj rezonanci, tj. povratnom dejstvu između fizičkog zbivanja i Tpolja, iskustvo bivstvovanja se ubrzava, učenje i način života postaju vremenom efikasniji, danas se mnogi procesi mogu obaviti neuporedivo brže i bolje nego ranije. T-polja svojim suptilnim informativnim uticajem privlače ili usmeravaju kretanje životne energije (prâna), oblikujući tako svu stvorenu harmoniju i svrhovitost koju vidimo u prirodi. Sve što postoji na bilo koji način, dejstvom T-polja zadobija tačno onakav oblik kakav je potreban svrsi. To se ne odnosi samo na unutrašnje organe jednog organizma, već i na sva bića u organizmu sveta. Kao što smo ranije izložili, potencijali sa viših planova (voda, vatra i vazduh) nužno se manifestuju na zemaljskom kao konkretan oblik ili proces, ali nama ti potencijali nisu vidljivi pre takvog ispoljavanja, zato što smo naučili da prepoznajemo samo ono što čulima opažamo i što možemo da osmislimo dok naše oči gledaju. Mi ne vidimo biće kakvo jeste, već samo ono što smo naučili da tumačimo o njemu. Um je taj koji vidi kroz oči i sam određuje percepciju prema uslovljenim, najčešće socijalnim parametrima. Ostala područja zbivanja bića, koja su izvan dometa čula i čvrste navike mentalnog interpretiranja, nisu osvešćena, pa zato deluju nesvesno, kao „onostrana” ili „transcendentna”. Potčinjeni ovoj navici racionalnog ustanovljavanja koja nas zatvara u jednu usku ravan postojanja (na nivou manasa), mi vidimo fizički oblik kako pokretan čudesnim ali nevidljivim zakonitostima nastaje, raste i kreće se svojom sudbinom, i zatim kako nestaje i raspada se na sačinjavajuće elemente, koji opet služe za neko novo oblikovanje. Vidimo samo posledice i stalnu promenu mnoštva događaja tumačimo kao slučajnosti, ne uviđajući više izvore njihovih uzroka i svrsishodnu povezanost. Zato što ne vidimo (ne doživljavamo) više dimenzije i njihov jedinstveni izvor, čini nam se kao da je jedina stvarnost ova u kojoj bića izgledaju odvojena jedna od drugih, u sukobu, i satrta zakonom stalne promene. U slučajevima onih ljudi kod kojih je ova mentalna granica pomerena iz bilo kojih razloga - bilo veštački, narkotičkim sredstvima, bilo psihotičkim poremećajem svih vrednosti i granica, umetničkom inspiracijom, prostom mladalačkom nezrelošću ličnosti da prihvati nametnute norme viđenja „realnosti”, ili, što je ređe, meditativnom sabranošću svesti (pažnje) nezavisno od misaonog uslovljavanja - dejstva ovih polja se mogu jasno videti kako prožimaju fizičko obličje. To su slučajevi „viđenja aure” nečijih psihomentalnih stanja i njihovu realizaciju u sadašnjosti ili budućnosti. Redovni pratilac ovakvih iskustava je stanje vanvremenskog prisustva (kao da 'svet staje') kao i pojačan priliv energije koja je jača na višim planovima, a može se ispoljavati kao osećaj blaženstva i veličine koja sputava moć govora i bilo kakvog objašnjavanja. Zbog toga mnogi ćute o ovakvim iskustvima ili vide mnogo više nego što mogu da kažu. Često priliv energije izaziva trans koji obuzima celo telo i menja mu postupke. U svakom slučaju raniji mentalni sklop više nije prisutan, bar privremeno, dok traje viđenje. U nekim slučajevima može biti prisutan, ali je i tada ponašanje malo izmenjeno, možda samo kroz ubrzani govor. Sve postojeće na materijalnom planu ima svoj suptilniji vid zbivanja na višem ili astralnom planu. Sve ima svoje tragove kroz vreme, zračenje kroz prostor čije oblikovanje je ujedno i značenje. Ne samo živa bića, već i mesta. Ona koja su vekovima ispunjavana određenim uzvišenim religijskim vrednostima i aktivnostima, sama zrače njima na svakoga ko ih poseti, i to upadljivo različito od drugih mesta koja su ispunjena drugačijim aktivnostima. Senzitivni ljudi mogu „videti” događaj koji se ranije zbio na nekom mestu, ili će se tek zbiti. Ali i bez posebne senzitivnosti, svakome je dobro poznato da, kada se nađe na nekom 111

mestu na kome mu se nešto dogodilo, čak pre više decenija, taj će se događaj odmah oživeti u sećanju, ma kako bezazlen bio. Tragove i značenja upečatljivih događaja već nosimo sa sobom. Ovaj mehanizam se uvek odvija. Dok šetamo ulicom i nismo ničim zaokupljeni, naš um deluje kao rezonantna kutija u kojoj se ponavljaju i prepliću vibracije raznih T-polja koja je stvorila okolina ili mi sami. Svi „parapsihološki fenomeni” nalaze svoje objašnjenje u dejstvu T-polja, odnosno prožimanju viših dimenzija sa nižim. Takve pojave, kao i čudesna harmonija i svrhovitost u prirodi, navode ljude na veru u njihovo božansko ili „natprirodno” dejstvo. Ograničenost njihovog vida samo na materijalne posledice uticaja sa viših nematerijalnih planova jedne iste (božanske) prirode, glavni je razlog za ovakvu pojavu. Njihov vid je ograničen čulnim i mentalnim uslovljavanjima. Ne možemo ustanoviti neko vrhunsko T-polje koje bi igralo ulogu Boga, jer ideja Boga u svom najinteligentnijem izrazu, a to je apofatička teologija, odgovara neuslovljenosti puruše. Ali zato možemo, i to je uvek slučaj, da uspostavimo kontakt sa već oformljenim T-poljem religijskim ritualom - koji je oduvek bio samo metod za stupanje u kontakt sa određenim T-poljem, ili meditativnom imaginacijom i vizualizacijom ustanovljenog božanstva, kao u tantrizmu. Ovo nam pokazuje da sve ritualno-dogmatske religijske prakse koje se zasnivaju na tradiciji pripadaju dejstvu T-polja, a ne istinskoj religioznosti koja vodi ka neuslovljenosti Duha. To je i razlog zašto u svetu postoje različite religijske prakse. Da postoji jedno vrhunsko ili 'božansko’ T-polje, komunikacija sa njim (ritualna praksa) bila bi svuda istovetno ustanovljena. Na kraju, ono bi nadvladalo sva druga polja i ne bi postojala raznovrsnost religijskih pravaca koji se međusobno često krvavo sukobljavaju. Ne bi, zapravo, bilo ni raznovrsnosti prirodnih oblika, ni same prirode kakva jeste. (O ritualima ovde govorimo na ovakav način, u funkciji kontaktiranja tj. služenja neorganskim bićima u astralu i T-poljima, jedino zato što je prava priroda rituala davno zaboravljena i danas u crkvama uveliko pervertovana mehaničkim ponavljanjem. Naime, suština rituala je nekada bila da se neosvešćenim ljudima pomogne da ojačaju 'magnetski centar', odnosno da održe u svesnosti cilj svoga rada na duhovnom probuđenju. Takođe i da se određenom simbolikom sačuvaju neke informacije koje putem ritualnog izvođenja deluju na nesvesno. Ovo je sve bilo potrebno zato što čovek nije dovoljno svestan, nema jedno postojano Ja u sebi, i njegovi se ciljevi i namere smenjuju sa smenjivanjem raznih vanjskih uticaja i smenom Ja - što on nikada ne vidi kao takvo, već uvek pogrešno tumači kao plod svoje volje. Stoga je takvom čoveku bio potreban jedan zajednički mehanizam koji će držati na okupu njegovu nameru da radi na sebi, jer bi bez takve zajedničke podrške brzo zalutao i skrenuo sa puta.) Hvatanje dejstava raznih T-polja najčešći je uzrok ponašanja ljudi, posebno grupnog i ritualnog ponašanja. Znanje o ovom dejstvu oduvek je bilo poznato manjem broju ljudi koji su ga vešto koristili za manipulaciju masama. To su bili članovi tajnih društava, sveštenici i političari.36 Vrlo je redak slučaj da je neko slobodan od takvih uticaja. Naše misli su najvećim delom izraz dejstva raznih polja uticaja, bilo individualnog sećanja bilo kolektivnog nasleđa, ili onoga što se dešava oko nas. Pojmovi su najfiniji oblici T-polja. Sve zbivanje se može sagledati u svetlosti delovanja T-polja. Dublje ulaženje u ovu analizu odvuklo bi nas od osnovne teme sânkhye, da bezvremena autentičnost Duha kosmičkog zbivanja uvek postoji kao naša bit, i kao svrha postojanja samog bića. Recimo o ovome još samo to da u makrokosmosu T-polja obrazuju prirodne zakone kao što i kolektivna 36

Tačnije: Iluminati. Njihovo poznavanje moći dejstva informativnih polja u kontroli ljudi, ogleda se u njihovoj prastaroj težnji da poseduju i kontrolišu sve informativne medije.

112

iskustva ljudi obrazuju T-polja arhetipova, dok u subjektivnom ili mikrokosmičkom svetu bivaju uzor formiranja misli i osećanja koja izgrađuju našu ličnost, navike, karakter i sudbinu. Kristalisanje svesnog prisustva na suptilnijim nivoima zbivanja, prisustva koje je oličeno izrazom „Ja sam činilac” (aham-kâra), jeste odlučujuće za čovekovu ovladanost svim nivoima bića koja su dotle delovala dezintegrisano, autonomno i uslovljavajuće. Pod uticajem uobličavanja (aham-kâra), svako zbivanje se oblikuje kao samostalan entitet, pa tako i energetska aktivnost svesti. U svom delovanju ona nije jednolična i stalna već oscilira, pa čovek doživljava različita stanja svesti. Te oscilacije su takve da izazivaju izdvajanje nekih delova (stanja) iz glavnog toka, delova koji od tada postoje kao relativno samostalni entiteti koji se ponašaju kao svesna bića, iako nisu organskog porekla. Neorganska bića Važno je razumeti dve činjenice u vezi delovanja T-polja. Prvo: to je područje određenog modela vibratornog delovanja na životnu energiju da oblikuje zbivanje, koje će se ponašati kao integralni živi entitet koji svesno teži za opstankom. I drugo: s tim poljem se uvek stupa u kontakt određenim ponašanjem, kao što je ritual, mada je svaki vid naviknutog psihofizičkog ponavljanja odraz robovanja ovim entitetima. Sve u prakrti, usled relativnosti prostorvremena, može biti i subjektivno i „objektivno” jer se prava objektivnost postiže tek sa stanovišta puruše i tada se odnosi na celu prakrti, a ne na njene pojedine pojave. Zato su psihičke tvorevine jednako „objektivne” prirodne pojave koliko su i subjektivne: one mogu ponavljanjem subjektivnih stanja i unošenjem energije obrazovati T-polje koje će zatim, kao „objektivna sila”, povratno delovati na čoveka, da on mehaničkim ponavljanjem tog stanja unosi energiju stvorenom polju. Aham-kâra je princip uobličavanja svega što biva, i organskog i neorganskog, i onoga što predstavlja objektivni svet (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) i nosioce subjektivnosti (indriyâni). Budući iz istog izvora (iz aham-kâra), svako uobličeno bivstvovanje može biti ili organsko ili neorgansko, subjektivno ili „objektivno”, naizmenično jedno i drugo, ili oba odjednom. Svako živo biće je, zapravo, rezultat prožimanja organskog i neorganskog područja. Čulno bivstvovanje je tako obogaćeno imaginarnim, a imaginarno ostvareno kroz čulno. Kako su u svom ishodištu jedno, oba imaju podjednaku vrednost i stvarnost. Zato je iz perspektive probuđene ličnosti (aham-kâra i buddhi), čulna stvarnost (indriyâni) u istoj ravni s imaginacijom i snom (tanmâtrâ), a sposobnosti imaginacije jesu čula višeg reda za neposredniju spoznaju, to su čula viših tela. Da nije ovakve interakcije organska bića bila bi obične biološke mašine bez inspiracije i razvoja, što je u suprotnosti sa teleologijom prakrti ka puruši. Ovakva dijalektika (indriyâni sa tanmâtrâ i maha-bhűtâni) predstavlja psihički život ličnosti (aham-kâra) kao i jemstvo za spoznaju čudesnog jedinstva svih suprotnosti i svega posebno oblikovanog, kada se u celovitoj ličnosti sjedine subjekat i objekat. Ovo jedinstvo je kao imanentno već prisutno, pa je tako i moguća njegova spoznaja. Iz čovekove ličnosti svet se projektuje i deli na subjektivan i objektivan, na imaginarni i čulno bivstvujući svet. Zato se, povratno, ove raznolikosti susreću u čovekovom Ja kako bi bile spoznate, kako bi objektivna priroda bila subjektivno, odnosno lično doživljena i kako bi subjekat, s druge strane, bio iskušan u neorganskom području i tako objektivno spoznao sopstveno stanje i biće. 113

Na ovaj način se mogu razumeti sva zbivanja, od najintimnijeg psihološkog, preko svih oblika društvenog do najuzvišenijeg, koje pripada „religijskoj praksi”. Svaka reč ili misao jeste najsuptilniji vid delovanja T-polja, dok su politički i verski ratovi i diktature njihov najgrublji vid koji je glavni činilac dosadašnje istorije. Stoga svaki oblik religioznosti koji se zasniva na bilo kakvoj spoljašnjoj zavisnosti i ritualu, bilo da se izvodi izvana, u hramovima, bilo unutarnjem, u vidu ponavljanja nekih (kvazi „meditativnih”) tehnika ili reči radi ostvarenja nekog „uzvišenog cilja”, jeste vid robovanja T-poljima. Istinska duhovnost, puruša, daleko je iznad toga. Na shemi vidimo da se priroda ispod aham-kâre deli na organski i neorganski svet. To znači, da bi čovekova ličnost bila celovita i slobodna, prisustvo svesti se mora integrisati ne samo na celom području organskog iskustva, već i na svim nivoima neorganskog sveta (tanmâtrâ), u svim njegovim dimenzijama (maha-bhűtâni). Ta integracija je poznata kao „projekcija astralnog tela” ili umetnost sanjanja, stvaranje energetskog tela ili 'tela spasenja' koje vaskrsava nad smrtnim fizičkim telom. Pod dejstvom principa individuacije u prirodi se ne oblikuju samo živi entiteti u organskom, trodimenzionom svetu, već i u neorganskom. U procesu stvaranja prvo su stvorena neorganska bića, pa posle njih organska. T-polja formiraju neorganske entitete koji postoje u astralu paralelno sa organskim i, kako su u višim dimenzijama od fizičke, u astralu, koriste energiju organskih kao svoju hranu. Sve što je u prirodi na višoj dimenziji hrani se i koristi onim što je na nižoj.37 Lanac ishrane ne postoji, dakle, samo u organskom području, već u celoj prirodi. Takođe su ta polja oni činioci koji utiču i omogućavaju da se organska bića (a naročito čovek) ponašaju na način koji se ne tiče samo njihovog biološkog opstanka. U tim poljima se odigrava sav psihički život (ali ne i duhovni - to je važno razlikovati). Ta su polja prototipovi za oblikovanje svih iluzija, slika, imaginacija, želja, ideala i inspiracija. Tanmâtre su zaslužne za psihološki život, a naročito psihopatološki, one oblikuju dešavanja snova u astralu, one su medijum za učestvovanje u svim dimenzijama života (maha-bhűtâni). U njima se odigrava sve ono što obični, smrtni ljudi mogu da dožive kao privid „duhovnog života”, usled nemogućnosti da vaskrsnu u istinsku duhovnost koja nadilazi celu prakrti. Može se reći da tanmâtre stoje kao psihološka alternativa, odnosno prepreka pred ličnošću (ahamkâra) u njenom spoznavanju smisla organskog bivstvovanja (indriyâni) u svim dimenzijama (maha-bhűtâni), kao područje iluzija koje se mora prevazići zrelošću postojane svesti. Sa druge strane, T-polja su neophodna jer pod uticajem aham-kâre, koji je tvorac oblika, daju koheziju i smisao svakom bivstvovanju. Bez njih energija organski oblikovanih bića bila bi bezoblično i besmisleno proticanje u kome ni svest ne bi imala koheziju. T-polja su medijum preko koga upoznajemo sve tajne prirode.38 Bez viših sila („nebeskih”) čovek bi ostao puka biološka individua, nesposobna za razvoj. T-polja izazivaju svu onu dramatičnost, pro37

Kada jedan živi entitet apsorbuje niži kao svoju hranu, on ga tada alhemijskim procesom transformiše u sopstveno više stanje. Sva živa bića su instrumenti za transformaciju prakrti, od nižeg i grubljeg, ka višem i finijem nivou, do najvišeg ishoda u svesti. Jedan od najgrubljih vidova takve transformacije je ishrana. Kako je čovek vrhunac transformacije prakrti, njegova ishrana je i najraznovrsnija. On jede sve što se može jesti, pa i ono što nije za jelo! 38 Stvaralačke sposobnosti čovekove direktno zavise od njegove otvorenosti za kontakte sa T-poljima, jer prakrti preko njih oblikuje fizički svet. Najbolji primer za to je jedan od najvećih stvaralaca čovečanstva, Nikola Tesla, sa svojim sposobnostima imaginacije, vantelesnim iskustvima, divnim prijateljstvima koja je imao sa bićima iz drugih svetova, pa i mističnim odnosom sa svojom belom golubicom (svetlost, koja je jednom prilikom iz njenog oka obasjala Teslu, bila je 'nestvorena svetlost' Duha Svetoga koju su viđali mističari). Iz neorganskog područja, tj. 'nebeskih svetova’ stiže nam najuzvišenija muzika ('muzika sfera’). Zato je Pol Makartni (Mc Cartney) melodiju svoje 'Yesterday’ čuo u snu, a J. S. Bah (Bach), po kazivanju njegove žene Ane Magdalene, ponekad ustajao usred noći i na čembalu tiho svirao nebesku muziku.

114

tivrečnost, opasnost i mogućnost spasenja koji su nužni pratioci svakog razvoja. To je područje svih onih izazova koje čovek mora da prevaziđe nakon detaljnog upoznavanja, kako bi postao celovita ličnost (aham-kâra) i uvek svestan, budan (buddhi). Pored svega što je rečeno o T-poljima, najvažnije što treba znati je to da se pod njihovim dejstvom mogu oblikovati i neorganska ali inteligentna bića, prirodno ili veštački stvorena, koja imaju svoj život, duži ili kraći, i na svojim dimenzijama su na svoj način jednako stvarna kao i organski oblici života na fizičkom planu. Ovo je moguće zato što princip svesti (koji pristiže od Duha) prožima celu prirodu, na različite načine, ne samo na strani njenog organskog oblikovanja već i u neorganskim tvorevinama. Sve su to energetska zbivanja, a energija je samo grublji vid svesti. Zato energija (kao sámo biće) ne bi ni bila to što jeste da nije svesna sebe, bar u najosnovnijem vidu, kroz uobličavanje. (Već je rečeno da svest u prirodi nije njeno svojstvo, već je dobija od neuslovljenosti - puruše - koja je našuje, ali i prožima. Otuda vidimo kao da je priroda svesna.) Tako je svaka ćelija svesna sebe, svaki kamen na izvestan način, kao oblik energije, zna da je kamen. Sâm oblik je najprostiji vid svesnosti. Energetska uobličavanja prirode moraju da budu svesna sebe jer, u protivnom, ne bi moglo biti nikakvog koherentnog zbivanja. Postojanje i svest su u tolikoj meri uzrok jedno drugom, da su nerazdvojivi. Svest (buddhi) je suština prirode (samo zato što je priroda sa buddhi najbliža Duhu, puruši), ali od individualnog činjenja (aham-kâra) zavisi u kojoj će meri biti prisutna i u kakvom obliku bivanja. Kako bi se inače ćelije hranile, delile i spajale u životnom procesu, ako ne bi znale šta treba da rade? Papir zna da je papir i informacija u vidu slova zna da je informacija, pa zato često možemo videti kako neka knjiga dolazi tačno onome kome i kada treba. Cela priroda je (od strane puruše) osvešćeno živo biće koje svoje delovanje ispoljava na različite načine (prema kategorijama) upravo da bi bila funkcionalna i aktuelna. U jednoličnosti nema aktuelizacije ni života. I što je još važnije, nikakve aktuelizacije nema bez svesti o njoj, inače bi svako ispoljavanje bilo besmisleno, a besmislenost je suprotnost životu. Zato bi trebalo da prihvatimo kao smislenu činjenicu da u prirodi postoje svesna neorganska bića u području astrala, isto kao što postoje elementi grubog sveta (maha-bhűtâni) i svesna bića u organskom području (indriyâni), kao što su biljke, životinje i većina ljudi. Dok su na fizičkom planu sve stvari svesne sebe kao takve, i svest im je uslovljena konkretnim oblikom postojanja, na višim dimenzijama neorganski entiteti svesnog bivanja ponašaju se mnogo fluidnije; njihova svest je u jedinstvu sa celim neorganskim područjem. Iako mogu imati svoj stalni oblik, mogu ga i po volji menjati i koristiti sâm astral za svoj oblik bivanja. Tako često nalikuju na „duhovne tvorevine” ili „više sile” koje su u narodnim tradicijama poznate kao bogovi, duhovi, demoni, vile i vilenjaci, ale i bauci, kao razni elementali prirode koji po svom ustrojstvu i karakteru mogu pripadati različitim dimenzijama, odnosno elementima: zemlji, vodi, vatri, vazduhu i etru. Oni oblikovani T-poljima preko kojih se određuje oblik fizičkog zbivanja i usmerava energija u njega. Kada ta polja uspostave neposredan kontakt sa čovekom, ona se personifikuju kao pomenuta „natprirodna bića”. U težnji za opstankom ona moraju da uzimaju energiju, kao i svi drugi entiteti u prirodi. Uzimaju je od organskih bića koja je, zbog veće koherencije, proizvode u dovoljnoj količini da mogu i nepotrebno da je troše, a naročito od čoveka koji ima dugu tradiciju i kulturu nepotrebnog trošenja energije. To je jedna od glavnih osobina čovekovih, da nepotrebno i neuravnoteženo troši svoju energiju, da sputava prirodan rast u sebi. Kada to ne bi činio, priroda bi kroz njega nesmetano, lako i brzo došla do svog duhovnog ishoda. Budući da postoje na višim dimenzijama, njihova moć delovanja je superiornija od one na trodimenzionalnoj fizičkoj ravni, uslovljenoj vremenom i prostorom. Zato im je naj115

češći mamac za privlačenje ljudi onaj koji je upoznao Faust: moć „natprirodnog” delovanja, mističkih iskustava i natčulne spoznaje. T-polja su matrice svih „natprirodnih” događaja. Čovek sa sposobnošću telekineze, na primer, svojom voljom i svešću oformio je T-polje koje deluje na predmet tako da se on kreće. Zato ovakva dejstva mogu biti oformljena i sa „druge strane”, od strane već postojećih neorganskih bića. Ali, tada je njihovo dejstvo slabije i svodi se na vizije, glasove i prikazanja koja, poput trodimenzionalnog filma, treba da zavedu čoveka da služi njihovim ciljevima. Značajnije moći (siddhi) postiže čovek koji je svest i volju udružio s neorganskim bićima. Budistička meditativna praksa i sânkhya, preko Patanjđalijevih Yoga-sűtri, detaljno ukazuju na sve opasnosti ovakvog zastranjivanja od jedinog cilja, a to je neuslovljenost Duha. Vrlo je važno, pored svega ovoga, razlikovati prirodu delovanja neorganskih polja uticaja (bića) prema dimenziji kojoj pripadaju (maha-bhűtâni). Ona koja pripadaju elementu zemlje utiču na instinktivno i fizičko kretanje i stvaranje navika u njima. Ona iz elementa vode utiču kroz emocionalne vezanosti svake vrste. Delujući iz viših dimenzija, „natprirodne” pojave daju utisak numinoznosti ili božanskog delovanja što izaziva emocije i pojačava „veru” čovekovu da se još jače identifikuje s ovim poljima. Uticaji elementa vatre iskazuju se kroz podsticaje za aktivnostima i delima, potrebom za promenom, kao i za agresivnošću. Delovanje neorganskih bića iz elementa vazduha odlikuju se intelektualnim tumačenjem svega i svačega, mogu biti vrlo korisni ako se previše ne upotrebljavaju. Bića iz etra su najčistija i najviša, njihov uticaj je najplemenitiji i najkorisniji za čoveka, zato je najređi i najteže ga je zadobiti. Ona prenose čistu inspiraciju za duhovni rast. Dok se dejstva neorganskih bića elementa zemlje direktno manifestuju kroz fizičko ponašanje i navike, najčešće onih u vezi skupljanja materijalnih predmeta, striktno pridržavanje verskih dogmi, kao i onih koje se tiču ishrane i reprodukcije čovekovog tela, kao i zabave u dokolici, bića elementa vode koriste višu dimenziju za svoj uticaj, a to je astral. Kako je on nalik vodi koja prima oblik svakog suda koji je sadrži, moguće je projektovati u astralu svaku sliku. One su uvek nabijene emocijama koje su takođe glavni činilac elementa vode, odnosno ove dimenzije, tako da astralne vizije čovek ne doživljava kao prosta viđenja fizičkih stvari, nego ih doživljava celim bićem i potpunom opsednutošću osećanjem koje se tiče viđenog. Zato ova bića najlakše deluju kroz snove, upadaju u njih stvarajući paradoksalne i neverovatne situacije i pojave. Po tome ih možemo prepoznati u snu: po apsurdnosti kojom hoće da privuku čovekovu pažnju. Čoveka je oduvek više privlačilo apsurdno nego realno. Takođe su bića ovog elementa zaslužna za sve halucinogene vizije u „budnom” stanju svesti. Ona moraju da koriste astralnu supstanciju kao projektor za svoje filmove s kojima privlače pažnju ljudi jer su, u suštini, nemoćna kao biljke. Ona sama ne deluju toliko koliko posredno utiču na delovanje, često u sprezi sa nagonima. Neorganska bića nemaju sama po sebi nikakvu moć, ona uvek deluju posredno, preko svog elementa (astrala) kao medijuma. Ona ne mogu da zarobe čoveka, već jedino da ga zavedu da se sam zarobi njihovim uticajem. Nikako drugačije. Ovo je vrlo važno razumeti. Bića iz astrala su negativna, opsedaju i porobljavaju čoveka preko emocionalnog uslovljavanja i manipulacijom pažnje. To ide dotle da mogu da izazovu buđenje kundalini energije u neiskusnom čoveku. To rade zato da bi takav čovek postao dobar izvor hrane za njih; on je pun energije a ništa ne zna o prirodi svoga stanja, već je opsednut nekim "religijskim" ili mističnim sadržajima koja su mu upravo neorganska bića izazvala. U tom smislu se može reći da je njihova uloga zapravo pozitivna, jer na delu pokazuju čovekove slabosti. Tako i bića elementa vatre mogu koristiti niža dejstva zemlje i vode, fizičkog kretanja i emocija, da bi uticala kao volja za delovanjem i određenim „stvaranjem”. Taj uticaj 116

prepoznajemo u čoveku koji ima cilj koji, objektivno posmatrano, nije u njegovom interesu i fanatično, pa čak i agresivno radi na njemu. Rezultati čovekovih delanja prisutni su svuda oko nas, ima ih konstruktivnih i destruktivnih, zavisno od uticaja višeg elementa, vazduha, odnosno kreativnog mišljenja. Za razliku od nižih neorganskih bića koja deluju kroz telesne navike, osećanjima, astralnim vizijama i voljom, ova iz elementa vazduha manifestuju se kao misli. Čovek najčešće ne razlikuje kada ima svoje misli, koje sam stvara, a kada su misli u njegovoj glavi manifestacija neorganskog polja uticaja elementa vazduha. To su sve one misli koje donose nove i nepredviđene sadržaje u život, često neprihvatljive. Zbog njihovog delovanja kroz um najteže je postaviti se objektivno prema njima.39 Kada čovek, usled duhovne zrelosti, nauči da razlikuje sebe, kao čistu bezmisaonu svest, od misaonih sadržaja i aktivnosti bivstvovanja tela i uma, odnosno kada spozna da sve te dimenzije oličene pomenutim elementima su deo prakrti i da nisu njegove, tada se neorganska bića elementa vazduha, pa i etra, pretvaraju u saveznike (izaslanike), koji mogu biti od koristi svojim pričanjem. Čovek ih tada može čuti kao fini glas kraj levog ili, što je još bolje, kraj desnog uha, u astralu i u fizičkom telu. Moguće je svojim mislima voditi dijalog sa njima i saznavati mnoge skrivene stvari iz sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. Eterski izaslanici deluju kao čista intuicija i spoznaja koja nadilazi umne sposobnosti. Uz njihovu pomoć čovek doživljava iznenadne i nezaboravne „bljeskove prosvetljenja” koji menjaju tok života. Njihovom milošću čovek povremeno spoznaje najviše istine dok sâm duhovno ne ojača i sazri, tako da može da ih bude dostojan, da ih prepozna u sopstvenom iskustvu i trajno učestvuje u njima. Milost ovakvih spoznaja čovek dobija kao inspiraciju i poziv za duhovni rast. U ovom najvišem elementu, eterskom, priroda je najčistija i najbliža svome ishodu, mahat-buddhi, pa otuda ovakvi uticaji. Naglasimo još jednom jednakost makro i mikrokosmosa: spomenute dimenzije makrokosmosa oličene elementima (zemlja, voda, vatra, vazduh i eter) sačinjavaju ujedno i mikrokosmos čovekovog bića i zato čovek ima telo (zemlja), oseća (voda), želi (vatra), misli (vazduh) i dobija inspiraciju (eter-akaša) – sve su to njegovi omotači i sposobnosti prirode koje on koristi, ali nisu njegovo suštinsko svojstvo. On se s njima identifikuje; koliko se poistovećuje toliko se porobljava; koliko ih osvesti kroz upoznavanje, toliko se razlikuje od njih i oslobađa. Raznovrsnost uticaja „nebeskih bića” poznata je u religijskim i narodnim tradicijama gde se razlikuju zle i demonske sile, koje čoveka vezuju i obmanjuju, od pozitivnih sila koje inspirišu na uzdizanje, kao što su anđeli i arhanđeli. Može se s pravom reći da je ovako visoko područje prirode svakom smrtniku najveća uteha, to je za njega raj. Ali, kako je to još uvek unutar prakrti, to je i najveća klopka za Duh (čoveka), jer od rajskog samozadovoljstva niko ne želi da se oslobodi kao od paklenih muka. Entiteti iz vazdušnih i eterskih ravni najpozitivnije deluju kao čist glas koji obelodanjuje istinu o svemu. Pomoću tog glasa iz tišine u sebi čovek može da vidi energetsku suštinu i smisao svakog zbivanja ili bića, odnosno da vidi svako bivstvovanje kao kretanje i oblikovanje jedinstvene energije kao svetlosti; za njega su tada oblik, energija, svetlost i svest jedno isto, i vidi ih celim svojim bićem kao doživljaj jedinstva sa celinom prirode. 39

Celo neorgansko područje je živo i inteligentno. Zato njegovi entiteti nemaju stalan oblik već koriste astralnu energiju za sva svoja raznovrsna delovanja i manifestacije. Neka neorganska bića imaju stalan oblik, iako mogu da ga menjaju, dok je oblik ostalih entiteta utvrđen obrascem i učestalošću njegovog delovanja kao arhetip. U literaturi rane hrišćanske crkve nalaze se detaljni opisi ovakvih uticaja neorganskih bića svih dimenzija i metodi odbrane od njih. Svakako, ova iskustva sadržana su i u drugim duhovnim tradicijama koje neguju kontemplativnu praksu. Naročito joga i budistička meditacija najradikalnije i najefikasnije oslobađaju čoveka od svih prirodnih uticaja koji ometaju autentičnost i neuslovljenost Duha.

117

Svi ovi elementi se prožimaju i prepliću, tako da je redak uticaj samo jednog. Često jedni, koji su ojačali, kradu energiju i moć uticaja od drugih. Među njima se često vodi borba oko uticaja na čoveka, njegova konfuzija ovu borbu još više rasplamsava, tako da se može dobiti haotičan rezultat: čovek sa čistom intuicijom i vidovitim mislima, ali sa poremećenim ponašanjem (tzv. ludija, „božanski ludak” ili jurodivi); ili, obrnuto, uzornog ponašanja, ali bez imalo duha i kreativnih misli (političar). Borbu za prestiž među neorganskim uticajima viših i nižih dimenzija najčešće prepoznajemo kao iskušenje. Kada više dimenzije izvrše uticaj i privuku čoveka naviše, niža bića odmah stupaju u protivnapad pojačavajući svoje dejstvo ne bi li vratila čoveka dole pod svoj stari uticaj, koji je često za tu priliku još i pojačan, za svaki slučaj, da bekstvo bude teže. Zato „tamo gde je opasnost najveća, rađa se ono spasonosno”, i jedino tako, lutajući između uspona i pada, dobra i zla, čovek pronalazi pravi put. Nikako drugačije. Samo takav pritisak može da ojača i kristališe čovekovu ličnost i svest. Ovakva dijalektika je zakon rasta i to je neophodno da zna svako ko misli da napreduje sam. Da ti uticaji nisu samo subjektivne prirode i bezazleni, pokazuje i činjenica da neorganska bića mogu da utiču na situacije, pojave i radnje svakodnevnog života, ona deluju na čoveka preko celog njegovog okruženja, i preko drugih ljudi. Mogu izazvati teške nesreće kao i zavodljive srećne događaje. Neorganska bića se javljaju i na fizičkom planu, vrlo često kao životinje ili neki drugi oblik koji je prepoznatljiv čoveku. Ali, ovakva dešavanja su retka u urbanim sredinama savremene civilizacije u kojima je čovekov um toliko blokiran i mehanizovan, da mu ni najviše sile ne mogu pridobiti pažnju. Mnogo su češće u prirodnim uslovima, na selu. Njihovo najsnažnije dejstvo se ispoljava kada nastupaju u astralu ili fizičkom planu u ljudskom obličju, pogotovu u liku nama bliskih osoba, roditelja ili rođaka, voljene osobe i slično. Jedna od njihovih najmoćnijih delatnosti jeste sposobnost materijalizacije i dematerijalizacije, odnosno mogu učiniti da stvari ili bića pređu iz jedne dimenzije u drugu, da nestanu iz fizičke i nađu se u astralnoj, i obratno. Zapravo, ovaj proces se u blažem obliku stalno i dešava: iz viših dimenzija dobijamo misli, vizije i osećanja koja proizvode fizičke posledice na naš život. Sve ovo nije toliko plod njihove moći koliko njihove sposobnosti da kao inteligentna bića utiču na procese nižih zbivanja prirode koji se inače sami događaju. To su sve sposobnosti i moći prirode uopšte, a ne specifično neorganskih bića. Ona kao inteligentna bića samo mogu da preusmeravaju neke tokove događaja i koriste naše neznanje i ograničenu percepciju. Od presudne je važnosti za čoveka da kontemplativnim osnaženjem svesti (buddhi) nauči da prepozna razliku između ovakvih uticaja neorganskih bića, ili T-polja, na zbivanja unutar i oko sebe, od delovanja samog Duha (puruše), što je najpre u Mazdaizmu (kod Zaratustre), a zatim i u Isusovom učenju i Pravoslavlju, sačuvano kao objava Duha Svetoga. Puruša, naime, nije samo apstraktan i bezličan princip, već i najveća moć po kojoj sve (prakrti) i postoji. Zato se on prirodno manifestuje po svojoj volji ili kroz svest, odnosno samosvest (buddhi), što je najčešće, ili kao određena ličnost (aham-kâra), ili se zajedno sa ovim otelotvorava u fizičkom telu (indriyâni), ne samo na fizičkoj već i na ostalim dimenzijama (tanmâtrâ i maha-bhűtâni), kao avatar. Puruša je vrhunski privlačitelj sveg zbivanja, ali većina događaja pripada prirodnoj uzročnosti, dok su samo neki, posebno važni, kreirani od samog Duha. Njih mogu prepoznati jedino duhovni ljudi po znamenjima, ili neposredno. Pored ovog, veoma je važno raspoznati uticaje vremenskog zbivanja prirode na naš karakter, sudbinu i na sadržaje astralnih iskustava, što zavisi od položaja i kretanja Zemlje u odnosu na Sunce i planete Sunčevog sistema. I ovakve astrološke uticaje treba razlikovati od delovanja neorganskih bića, mada su ona često sa njima usaglašena, naročito s položajima i kretanjima Meseca, Neptuna i Lilit (mitološke majke svih demona). Astrološki uticaji 118

određuju celinu organskog zbivanja, dok su uticaji neorganskih bića povremeni i delimični; oni ne moraju da odlučuju o sudbini. *** Ovo bi bio uopšten prikaz neorganskih bića i njihovih dejstava prema višim ili nižim dimenzijama. Sada možemo ući u njihovu glavnu klasifikaciju. Postoje četiri vrste neorganskih bića: 1. Prirodna. 2. Veštački stvorena, elementali. 3. Božanska bića. 4. Vanzemaljska bića. Takođe postoje i hibridi ljudskih i nekih od ovih neljudskih bića. 1. Prirodna neorganska bića Prirodna neorganska bića postoje i žive na višim dimenzijama prirode, u astralu. Po karmičkoj evoluciji ona su iza čoveka, što znači da je čovek bliži Duhu od njih, jer je ušao u proces karme, sazrevanja kroz rad, stvaranje i svestan preobražaj. Prirodna neorganska bića još nisu ušla u taj proces. Zato mogu da služe čoveku, magičaru, koji zna da ih koristi, ali takođe i uzimaju životnu energiju onim ljudima koji ne napreduju u karmičkoj evoluciji, nego žive pasivno ili negativno. Mogu se posmatrati kao astralne životinje. Ima ih malih i velikih, pitomih i korisnih, kao i divljih i opasnih. Njihov je uticaj neutralan, od čoveka zavisi da li će biti od pomoći, ili ne. Njihovo dejstvo je prisutno u nekim slučajevima opsednutosti i psihoza. Posebna vrsta prirodnih neorganskih bića su demoni. Njihov uticaj je izrazito negativan, ali sa svrhom. Oni postoje zbog ljudi, da ljude dovode u iskušenja i na taj način im kristališu svest. 2. Veštački stvorena Veštački stvorena neorganska bića su razni elementali. Ona su nastala ljudskim aktivnostima, svesnim ili nesvesnim, namernim ili spontanim, individualnim ili kolektivnim (arhetipovi). Naime, svaka aktivnost na fizičkom planu, koja se ponavlja, formira na višim dimenzijama svoje polje dejstva koje se kristališe kao elemental. To polje ponavljanjem dobija sve više energije dok ne postane samostalno i počne povratno da deluje na fizički plan. Njihova dejstva na fizički svet, tj. čoveka su isključivo negativna, jer u suštini ne rade ništa drugo nego traže još životne energije. Njihovo dejstvo je takođe prisutno u nekim slučajevima opsednutosti i psihoza. 3. Božanska bića Božanska bića su ona koja su prošla kroz karmičku evoluciju na fizičkom planu, nadišla fizički oblik postojanja i svesno deluju na najvišim dimenzijama prirode. Ima ih viših i nižih. Niža su duhovi umrlih ljudi sa planete Zemlje koji su u toj meri prosvetljeni da 119

i nakon smrti deluju za dobrobit čovečanstva (kao npr. bodhisattve). Viša božanska bića su ona koja mnogo moćnije deluju, stvaranjem čitavih planetarnih sistema, i koja su takođe prošla karmičku evoluciju, ali mnogo ranije od zemaljskih individua, pa su zato daleko moćnija od njih, jer su starija. A starija su zato što ne potiču sa Zemlje, nego sa drugih planeta, koje su postojale dok Zemlje nije ni bilo. Ona se manifestuju ljudima kao Bog(ovi), Arhanđeli i Anđeli. Njihov uticaj je uglavnom pozitivan, ali u najvećoj meri je neutralan tako što stavljaju čoveka pred iskušenje da sam izabere pravi put. Dok na makro planu veštačke neorganske tvorevine (elementali) mogu, zahvaljujući čovekovoj obmani, da uzmu oblik božanskih uticaja i drugih većih sila, kako bi delovala na čitava plemena, narode, društvena i istorijska razdoblja, ona na mikro planu, u čovekovom intimnom svetu, uzimaju oblike njegovih podsvesnih sadržaja i tako učestvuju u njegovom psihološkom iskustvu preko snova i svakodnevne psihodinamike. Zato, prigovor da su likovi i pojave u snu isključivo vlasništvo i projekcije snevača otpada, jer prirodna i veštačka neorganska bića deluju isključivo psihološki i koriste astral (koji je područje čovekovog nesvesnog) za oblikovanje svojih aktivnosti. Ona gospodare astralnim svetom veštije nego ljudi fizičkim. Zapravo, ona i postižu sve svoje psihološke uticaje samo zato što ih čovek nije svestan kao stranih, objektivnih i svesnih neorganskih entiteta u njegovim snovima, i ostaloj psihodinamici, nego je uveren, ili da je to 'nestvarno', ili da je to sve njegovo misleći da je jedino svesno biće u univerzumu. Baš je zato on jedini nesvestan u kosmosu. Ceo kosmos čeka da se čovek probudi, kao što buduća majka iščekuje rođenje svoga deteta. Dejstva T-polja mogu biti pozitivna i negativna, što zavisi od stanja čovekove svesti i od dimenzije iz koje dolaze. Veoma je važno razlikovati ih, jer nas jedna mogu spasti, a druga porobiti. Pozitivna i negativna svojstva viših sila samo zrela ličnost može razlikovati, ali ovde možemo dati jedan opšti savet za njihovo početno ali nepogrešivo razlikovanje. Dobri i čoveku korisni uticaji viših bića stižu vrlo retko u životu, možda samo jednom, putem vizije, glasa ili događaja, i to vrlo upečatljivo i jasno. Njihova poruka je uvek inspiracija da čovek radi na sebi. Loši uticaji se, međutim, često ponavljaju, deluju kao paraziti, primamljivi su, liče na nagovaranje ili zavođenje, pa zato mogu da slude čoveka. Njihova poruka je uvek u funkciji sprečavanja rada na sebi davanjem instant ili gotovih rešenja, makar i davanjem gotovih odgovora na sva moguća pitanja tako da čovek ima iluziju da je nešto sam postigao i saznao, dok u stvarnosti ostaje isti, on ’dobija’ odgovor do kojeg zapravo treba sam da dođe radeći na sebi. Mnoge poznate istorijske ličnosti bile su marionete neorganskih entiteta. Uticaje T-polja i neorganskih bića možemo videti u svemu, a najviše u ritualnom ponašanju. Svaki ritual služi jedino kao način za uspostavljanje kontakta sa T-poljima ili neorganskim bićima. Ritualno ponašanje nije samo odlika prosečnog, navikama uslovljenog i nesvesnog čoveka, već je i jedna od glavnih odlika tzv. „religijske prakse” (prva dva nivoa religioznosti), ne samo kod „primitivnih naroda” već i u „velikim religijama”. Budući da je priroda relativna pojava, sve je u njoj moguće i sve mogućnosti su otvorene. Zato kontaktiranje sa T-poljima, odnosno neorganskim uticajima, može biti veoma raznovrsno po svom karakteru i učinku. Od najcrnje magije (vudu) sa najgorim posledicama, preko mnogobrojnih zaluđivanja, do iskrenih namera u prizivanju najviših sila kao, na primer, u hrišćanskoj liturgiji. Međutim, kako je ogromna većina ljudi uslovljena prirodom i bez dovoljnog duhovnog interesa, većina ritualnog ponašanja, a naročito ono koje se smatra „religijskim”, ne služi ničemu drugom do obnavljanju ropstva koje je odavno postalo nacionalna tradicija. 120

Organski svet nastaje iz neorganskog. Priroda oblikuje organski život pomoću Tpolja. To znači da je neorgansko područje medijum preko kojeg priroda podučava čoveka i rukovodi njegovom sudbinom dok je nesvestan. Prirodna i božanska bića iz viših dimenzija znaju sve o objektivnom svetu i zato su nezaobilazni učitelji svakom čoveku. Ne smemo se s njima sukobljavati ni na koji način. Njima su bili nadahnuti svi mistici i sveci, niko nije prevazišao subjektivnost (indriyâni) bez njihove pomoći. Ali, i oni samo služe Tvorca sveg uobličenog (aham-kâra), kako je anđeo priznao Jovanu Bogoslovu. Kroz najviše entitete neorganskog područja priroda manifestuje svoju najvišu mudrost i vrednost. Tačnije rečeno, tu je priroda najbliža Duhu od kojeg prima sve najviše vrednosti. Niže dimenzije prirode imaju elementale koji oblikuju minerale, biljke i životinje i prosleđuju energiju za njihov opstanak. Sve iz neorganskog sveta može biti personifikovano subjektu na određeni način. Ovi prirodni elementali se, tako, ponekad pokazuju ljudima kao patuljci, vile i vilenjaci.40 Oni upravljaju mineralnim, biljnim i životinjskim svetom. Njima zajedno upravlja elemental koji je u grčkoj mitologiji poznat kao bog Pan. On je zadužen za život šuma u kojima se pomenuti svetovi najviše prožimaju. Čovekov razvoj je složeniji i usmeren je na višu prirodu (aham-kâra i buddhi). Zato u svrhu njegovog odgoja postoje božanska bića. Svi entiteti imaju svoj piramidalni geštalt, minerali, biljke, životinje i ljudi. Sve ima svoj ishodišni princip uobličavanja. T-polja su, dakle, imaginacija koja je neophodna čovekovom organskom ili fizičkom sklopu (indriyâni), kao inspiracija s kojom se jedino može spoznati objektivni svet u celosti, i tako objektivnije ustanoviti sopstveni položaj u svetu. S tom imaginacijom su se pretežno bavile religije, ali pod njihovu aktivnost spadaju i sve druge kreativne aktivnosti. Sve manifestacije bivstvovanja, uključujući i ona najviša i najlepša iskustva u drugim svetovima, još uvek su unutar prakrti i plod su njene uzročnosti. (Dobra dela vode u raj, loša u pakao - sve je to mehanizam prirode.) To sve još nije izraz potpune slobode Duha koja pripada samo malom broju ljudi koji naporno rade na sopstvenom osvešćenju nadilazeći struju prirodnog uslovljavanja (četvrti nivo religioznosti). Prepuštanje toj struji oduvek je bilo lakše, tu je sve predviđeno i čovek može tu opstati izvesno vreme, ali to je pogubno za smisao čovekovog opstanka, smisao koji zahteva nov, viši kvalitet bivstvovanja od onog koji je dat bićem i vremenom, smisao koji je duhovan i večan, a taj smisao vuče k sebi jednako jako kao i prirodna uslovljenost, čak i jače. Čoveku ne treba zameriti previše što se, tako bolno razapet između večnog Duha u sebi i horizontale bića u vremenu, lakše prepušta snovima svog organskog (indriyâni) i neorganskog (tanmâtrâ) bivstvovanja u vremenu, nego ličnoj nezavisnosti (aham-kâra i buddhi). Zbog interakcije organskog i neorganskog bivanja važno je naglasiti da prirodno i veštački stvorena neorganska bića nisu toliko objektivne prirodne tvorevine koje same po sebi deluju na čoveka kao njemu strane sile, koliko su plod nesposobnosti ili propusta organskog sklopa, tj. čovekovog tela i uma, da bude nosilac i čuvar subjektivnosti, odnosno svesti. Iz principa uobličavanja priroda se slobodno deli na levu i desnu stranu, na organska i neorganska obličja bivstvovanja, čak se u mnogo većoj meri oblikuje u neorganskom vidu nego u organskom, jer da bi se oblikovala u organskom sklopu mora sprovesti napor svesnog zadržavanja energije u njemu kao subjektu. Tu se energija zadržava da bi se transformisala u viši nivo postojanja, tj. pretvorila u svest. Zadatak tog sklopa jeste da je sakuplja što 40

U medicinskoj literaturi ovakva iskustva su zabeležena kao Šarl Boneov sindrom.

121

više, dok ne prosija u punom sjaju svesti, odnosno dok se celo biće svesno ne prepozna kao energija - koja je, opet, svesna sebe. Drugim rečima, zadatak mu je samospoznaja. Sam po sebi Duh je apstraktno i bezlično prisutan, zato se organski život oblikuje s ciljem da omogući konkretno prisustvo Duha u biću, da njegova stvarnost postane koherentno i lično, najintimnije iskustvo aktuelizovano kroz celovitu ličnost. Akumulacija i preobražaj energije u svest zahteva napor za kultivisanjem, svakojakim iskušenjem i žrtvovanjem subjektovih ubeđenja o supstancijalnosti bića (njegovoj „materijalnosti”), ubeđenja koja su tako čvrsta da se čoveku čini da s njima žrtvuje samoga sebe. Sama inertnost i trodimenzionalnost fizičkog sklopa, i kratkoća njegovog života, razlog je što se energija u njemu skuplja i zadržava u mnogo većoj meri nego kod astralnih tvorevina koje su fluidne i dugovečne. Znanje i kultura su takođe oblici akumulacije energije organskih bića, čoveka pre svega. S druge strane, energija se u neorganskom obliku bivstvovanja ne akumulira i ne sabira kao u organskom subjektu, nego se odražava kao čist oblik i fenomen. Celo objektivno područje jeste fenomenološko energetsko zbivanje, dok je u subjektivnom energija čvršće uobličena u organske sposobnosti. Zato neorganskih oblika ima više od organskih, oni se lakše stvaraju, održavaju i duže traju, nije za to potrebna nikakva kultura niti odgovornost. Ali ovo svojstvo omogućava neorganskim bićima da neposredno prenose iskonsku inteligenciju prirode (buddhi) koju ova ima od Duha (puruša). Zato je 'sirova priroda' ujedno i surova i božanstvena. Zbog ovakvog stanja stvari prirodna, veštačka i vanzemaljska neorganska bića uzimaju energiju svesti od organskih, jer je ova imaju više usled akumulacije. Ovde čak i nije toliko na delu uzimanje energije koliko njena prirodna preraspodela, zbog potrebe za ravnotežom. Čovek svesno akumulira energiju u indriyâni da bi se iskristalisala u ličnosti (ahamkâra) i potpunoj budnosti (buddhi). Da bi u tome uspeo mora prestati da je nepotrebno troši i presipa u neorgansko područje, u mitove, snove i fantazije. (Konkretno rečeno, akumulacija energije u čoveku vrši se njenom transformacijom kroz energetske centre ili čakre. Njen najgrublji vid u seksualnoj energiji sadržanoj u semenu, transformiše se u suptilniji, u energiju koja se osvešćenjem podiže i širi po celom telu i svim njegovim aktivnostima, a zatim u najsuptilniji, u samu svesnost.) Od neorganskih bića i celog objektivnog područja prirode čovek se može naučiti neposrednosti u prihvatanju iskonske inteligencije prirode, on se tu obučava da se oslobodi psiholoških komplikacija, koje karakterišu subjektivnost, objektivno ih iskušavajući. Oči cele prirode i svih njenih bića uprte su u čoveka koji raste u svesnosti, jer se u njegovom biću vrši veliko delo prosvetljenja njenog ishoda. Prirodna i veštačka neorganska bića su, dakle, problem u onoj meri u kojoj čovek propušta svoju svrhu, zaboravlja sebe i svoju samosvest. Koliko je izvan sebe i smisla svoga opstanka, toliko luta u psihodeličnim projekcijama neorganskih tvorevina, i sanja zaboravljajući sebe, svoje mesto i ulogu u bivstvovanju, svoje telo u kome se kroz vaskrsenje rešava smisao kosmosa. Prosečan čovek nema svesnog kontakta (iskustva) s neorganskim bićima (izuzev u snu). Ona ga najčešće puštaju da obavi svoju prirodnu funkciju: rad i razmnožavanje. U tome će mu i pomoći ako poštuje etiku vladajuće religije. Neorganska bića pretežno deluju na ljude koji ne spadaju u prosečne, a njih je dve vrste. Prvi su psihički labilne osobe sa percepcijom širom od uobičajene i koji stoga nisu korisni za obavljanje prirodnih funkcija, za rad, reprodukciju i opstanak vrste (oni su, tehnički govoreći, škart prirode). Neorganska bića ih s lakoćom napadaju, uzimaju im energiju, i takvi često završavaju kao duševni bolesnici ili umiru pre vremena. Isti zakon opstanka, prirodne selekcije i ekološke ravnoteže dešava se svuda u prirodi. Tako, na primer, lovci u savani (lavovi i gepardi) nepogrešivo napadaju onaj plen kod koga izdaleka uoče fizički nedostatak. Druga vrsta su takođe ljudi sa prošire122

nom percepcijom, ali koji su psihički stabilniji od prosečnih ljudi. (Percepcija može biti otvorenija i zbog labilnosti i zbog veće stabilnosti. Samo je prosečnim ljudima ona čvrsto ukalupljena u jednu istu sliku sveta.) Oni su svesni „natprirodnih sila” i ova ih dovode u razna iskušenja koja su tako moćna da samo pojedini uspevaju da ih prebrode snagom svoje ličnosti i volje - ukoliko ne postanu ukalupljeni nekim religijskim tumačenjima tih sila. Suština ispravnog odnosa sa neorganskim bićima je u pokazivanju ličnog integriteta i volje. Samo tada se ona od napadača i obmanjivača pretvaraju u bića koja služe čoveku u daljoj integraciji svesti, prenoseći mu sve potrebne informacije. Jer, oslobađajući sebe on doprinosi oslobađanju same prirode i svih njenih bića. Priroda svojom imaginacijom, kroz neorganska bića, izaziva čoveka da pokaže svoju snagu, volju i celovitu ličnost. Baš kao što to čini svaka žena svome muškarcu, samo mnogo lukavije. Uticaj neorganskih bića prestaje kada čovek postane celovita ličnost u toj meri da može prepoznati sopstvenu nezavisnost od neorganskog područja, kao i od organskog. Vantelesnim iskustvima on stiče nezavisnost od indriyâni i tako upoznajući pravu prirodu tanmâtrâ i astralnog sveta u svim dimenzijama, prepoznaje sopstvenu nezavisnost i od ovog područja. Jer aham-kâra je, prema shemi, iznad oba. Ona se afirmiše svesnom integracijom oba ova područja, kroz neposredno iskustvo. Budući da su neorganska bića tu postigla svrhu da kroz iskušenja obučavaju indriyâni, svesnog subjekta, kroz sve izazove da ga navedu da bude svestan svog bića kao energije, da je sačuva i prosvetli, njihova uloga i moć prestaju. Kao i sve druge prirodne tvorevine, i ove služe interesima Duha-čoveka. Čovek s tako integrisanom ličnošću opšti neposredno s Duhom. Nije mu više potrebna imaginacija prirode kao pomoć u tome. U njegovom bivstvovanju je duhovni ishod prirode ostvaren. Ovde je dat samo opšti uvid u neorgansko područje bivstvovanja kao takvo. Njegovo prepoznavanje u životu prosečnog čoveka podložno je teškim zabludama jer je to isto područje u kome se odigravaju snovi i sadržaji kolektivno nesvesnog. Zato je ovo samo pokušaj da se na njega objektivno ukaže. Budući da je ovo područje izuzetno bogato i složeno, bogatije i složenije od organskog, pa se još i prožima s njim, nemoguće je predstaviti ga u celosti i sa svim detaljima. O njegovom bogatstvu svedoči sva raznolikost i dramatičnost čovekovog životnog iskustva. Zaista je teško opisati sve načine na koje neka neorganska bića pokušavaju da privuku pažnju ljudi i deluju na njih, sve njihove taktičke sposobnosti, pa i humor koji pri tome pokazuju. Njihovo pojavljivanje i uticaj zavise od nesvesnosti čovekove. Zato su najsnažniji kod psihotičnih bolesnika s kojima se nesmetano poigravaju u snu i na javi. Oni ne izmišljaju kada tvrde da vide i čuju ono što se fizičkim čulima ne vidi i ne čuje. Oni su „bolesni” samo zato što nemaju kritičan odnos prema drugačijoj vrsti realnosti koju doživljavaju svojom otvorenom percepcijom. Suštinski razlog većine psihoza je percepcija koja nadilazi fizičko opažanje i neznanje o tako opaženoj realnosti, usled čega se postaje žrtva njenih sila, i disharmonija koja tako nastaje između „ove” i „one” realnosti. Preterano se utapajući u astral čovek gubi svoju ličnost (aham-kâra) kao i osećaj za fizičku realnost (indriyâni). Takođe uticaj neorganskih bića je izražen i kod male dece, zbog velike koncentracije vitalne energije u njima koja ih snažno privlači, i zbog otvorene percepcije dece koja ih lako opažaju (a roditelji im nikada ne veruju što opisuju). Isto se dešava i sa čovekom koji u svom duhovnom uzdizanju akumulira svu energiju u svesnost: postaje meta napada neorganskih bića kako bi ona proverila njegovu stabilnost, zrelost i snagu prisustva svesti. Tako su nastala đavolova iskušenja Isusa i Buddhe. Najveću teškoću za razumevanje neorganskih bića stvara činjenica da ona ne razlikuju istinu od laži. Boraveći na višim dimenzijama prirode, znaju i vide više od prosečnog čoveka i to mu znanje mogu preneti (takav čovek često postaje „prorok”), ali ipak mogu da 123

zavedu i obmanu. Ona iz nižih dimenzija zavode jače i na prostiji način, a ona iz viših zavode manje ali mnogo finije, pomoću istina i poluistina. Ona ne znaju za razlike istine od laži prosto zato što se u višim dimenzijama prirode sve suprotnosti sjedinjuju u paradoksalno jedinstvo. Cela priroda deluje iz takvog jedinstva koje je iznad dobra i zla, pa se njeno majstorstvo ne može opisati. To samo život može pokazati na svoj uvek jedinstveni način. Dobro i zlo su u njemu potpuno pomešani i promenljivi, čovek pod uticajem „božanske inspiracije” čini izuzetne podvige i dela večne vrednosti, ali i teška nedela. Ovo zavođenje ima, dakle, edukativni karakter, cela priroda dozreva i služi Duhu. Kao što se bajkama na divan način vaspitavaju deca o univerzalnim i večnim vrednostima, tako i prakrti obrazuje čovečanstvo pomoću imaginacije svoga neorganskog bivstva. Ovde moramo još jednom naglasiti da treba praviti razliku između neorganskih bića kao takvih, malih i velikih, bliskih i onih koji potiču iz dalekih krajeva univerzuma a žive na astralu, od raznih T-polja koja postoje privremeno ili trajno, a ponašaju se slično kao neorganska bića, tako da ih je ponekad teško razlikovati. Naime, kao što u organskom području postoje različita bića, od najmanjih mikroorganizama sa vrlo kratkim životom, do velikih i dugovečnih (slonovi, kitovi, sekvoje..), tako i u neorganskom, u astralu, postoje različiti entiteti: od malih i kratkotrajnih T-polja u vidu psihičkih utisaka (vasana) i kompleksa41, do velikih i dugovečnih neorganskih bića koja deluju u velikoj meri (ali nikada potpuno) samostalno. Takođe treba razlikovati moguće astralne uticaje od strane živih ili umrlih ljudi. Jedno od najvažnijih uticaja koji se mora prepoznati i od neorganskih bića razlikovati, jeste uticaj Svetog Anđela Čuvara (egl. Oversoul). Njegova priroda je veoma različita od prirode neorganskih bića, i ko bude imao sreće i blagoslova da se s njim susretne (pre smrti), neće moći da ga ne prepozna. On je iskonsko i bezvremeno oličenje puruše, imanentno svakom čoveku, koje čoveka nadgleda i prati kroz vreme, inspiriše ga i privlači ka duhovnom uzdizanju i nadilaženju prakrti. 4. Vanzemaljska bića Moramo ovde istaći razliku uticaja prirodnih neorganskih bića od uticaja vanzemaljskih inteligencija, tj. božanskih bića. Delovanja vanzemaljaca znatno su ređa od delovanja prirodnih neorganskih bića, ali po svom sadržaju daleko ih nadilaze. Njihovi uticaji bili su presudni za formiranje ljudskih rasa i razvoj kulture. Mnoga drevna predanja sadrže puno tačnih informacija o tome kako su oni uticali na život ove planete, ali te informacije su danas namerno deformisane i prikazuju se kao mitovi – i pored bezbrojnih viđenih i snimljenih NLO-a. Oni su ti 'bogovi' iz svih drevnih predanja koja sva do jednog svedoče da su 'sišli s neba' i čije je 'carstvo nebesko', graditelji hramova i megalita koji ni ljuskom rukom ni današnjom tehnologijom nisu mogli biti obrađivani, premeštani na veće razdaljine i podignuti (800 do 1.200 tona) – ali njihova realnost je skrivena u mit, i pored svih materijalnih 41

Ezoterična tradicija govori o astralnim larvama. To su psihoenergetski entiteti određenog sadržaja koji su prikačeni na čovekovu auru i prisiljavaju ga na izvesna ponašanja. Ponekad su to bezazlene navike, ali često čovek ponavljanjem proizvede, ili se, već proizvedene, same nakače i jače larve koje izazivaju veće poremećaje u ponašanju, razne poroke, opsesije i perverzije, koje mogu negovanjem i ponavljanjem prerasti i u teže psihopatološke poremećaje. Larve mogu postojati i slobodno, a bivaju privučene onom čoveku čije im ponašanje odgovara. Tada se hrane njegovom energijom terajući ga da ponavlja postupke koje im donose energiju. Larve treba takođe razlikovati od neorganskih bića, mada je to ponekad teško. One spadaju u elementale. U hrišćanskoj tradiciji one su se najčešće poistovećivale sa uticajima demona i đavola, ali to je samo donekle tačno.

124

dokaza, i pored činjenice da su drevni narodi imali znanja o kretanju nebeskih tela, kao što je precesija od 25.800 g. i dr. koja nije moguće imati posmatranjem sa zemlje i tehnologijom štapa i kanapa, kako nam zvanična nauka tvrdi da su je imali. Pored toga nijedna od tih civilizacija nije trajala toliko dugo da bi mogla taj proces da izmeri. Za takva znanja neophodna je kosmička tehnologija. Ljudi su tako naučno programirani da veruju u realnost mitova da im je teško da prihvate jednostavnu realnost koja stoji iza mita. Koliko je za ljude stvarnost pretvorena u mit, toliko mit i sve fikcije doživljavaju kao stvarnost. Simulakrumi i simulacije. Vanzemaljska bića deluju ređe na fizičkom planu, a mnogo češće preko viših dimenzija prirode (njihovo kretanje opisano je kao šesta faza u poglavlju Aham-kâra). Vrlo često se dešava da prirodna neorganska bića imitiraju vanzemaljska, tj. božanska, i to vrlo ubedljivo jer mogu ponekad i da se materijalizuju. Još češće se, međutim, dešavalo da su ljudi uticaje vanzemaljskih bića, koja su pristizala iz viših dimenzija, tumačili kao objave i manifestacije „bogova”, ne razlikujući ih mnogo od ostalih astralnih tvorevina, svojih projekcija, elementala, arhetipova i T-polja. Suštinsko razlikovanje neorganskih uticaja od vanzemaljskih jeste u tome što su neorganske tvorevine prirodne tvorevine (od prakrti). Zato je njihovo delovanje u saglasnosti sa prirodnom uzročnošću i uslovljavanjem. Iako je teleološka funkcija prirode da u celosti služi Duhu, ne treba smetnuti s uma da je ona nesvesna i uslovljavajuća sila, pa su takve i njene tvorevine, a neorganska bića su njene najeminentnije tvorevine. Može se reći da se njihova edukativna funkcija sastoji u stvaranju najvećih i najperverznijih izazova za samosvest i integritet čovekov, pri čemu pakao i đavo imaju sporedne uloge - izazova bez kojih ne bi ni bilo svesti u čoveku. Za razliku od svih ovih prirodnih uticaja, vanzemaljski su duhovnog porekla (iako ne svi). Pravi izvor svesti u subjektu je puruša. Postoje planete sa organskim životom koje su mnogo starije od Zemlje, koje su do sada i nestale. Na njima su se svesni subjekti davno ostvarili kao puruše (mi smo tek u početnoj fazi). Kapila nam je ostavio do znanja da one osvešćene ličnosti koje su došle do granice prakrti, koje su je sasvim spoznale, postaju najuzvišenija bića u prakrti, i stoga sadrže sve mogućnosti postojanja kao mogućnosti svoje volje. Na sanskritu (devanagariju, 'jeziku bogova’) se ovakvo „uzvišeno biće” naziva Išvara, a prevodi kao Bog. Njihov jedini način postojanja jeste širenje duhovnog života na planetama gde postoje organske mogućnosti za oblikovanje svesnog subjekta, jer se jedino kroz njega može ispoljiti iskonska neuslovljenost koja omogućava sámo postojanje - puruša. Iako je rečeno da je teleološka funkcija prakrti da stvara svesnog subjekta, interes prirode zadovoljen je već time da svesni subjekt bude na nivou primata koji lovi i skuplja plodove. Kulturna i duhovna funkcija u svesnom subjektu mora biti inicirana „odozgo”, od strane bića u kojima je Duh već prisutan. Nesvesna prakrti ne može sama da stvori svesno biće. Dakle, Išvara je personifikovani puruša. On ima ljudski oblik, ne zato što mi imamo sklonosti ka antropomorfizmu, već zato što je on nas stvorio po svom liku. A taj lik je takav jednostavno zato jer je organski najpogodniji za osvešćenje Duha u prirodi i delanje u tom cilju, a ne zato što neki Bog hoće da baš tako izgleda. Hibridi ljudi i neljudi Jedna od najvažnijih stvari koju treba znati u razmatranju odnosa neorganskog i organskog područja prakrti (vidi shemu na slici 1), jeste da na ovom svetu, na organskom području, indriyâni, na fizičkom planu, ne žive samo ljudi u ljudskom obliku, odnosno, da 125

nisu svi koji izgledaju kao ljudi zaista ljudi sa ljudskom dušom. I na neorganskom području postoje svesni i delatni entiteti, ne samo na području indriyâni. Njih smo uopšteno nazvali neorganskim bićima. Takođe postoje bića koja su njihova mešavina, mutanti, organski portali ili hibridi ljudi i neljudi: nekih vanzemaljskih bića, neorganskih bića, i demona. Oni fizički izgledaju kao ljudi, ali razlikuju se po delima. Ti hibridi su vladari na ovoj planeti, to je sva aristokratija koja je vlasnik svih dobara i resursa, oni su vladari ekonomija, finansija, država, i svih ratova na svetu koji su se ikada vodili. Oni obavljaju na fizičkom planu isti posao kao neorganska bića i demoni na astralnom: materijalizuju čovekovu nesvesnost kako bi na taj način bio suočen sa neophodnošću buđenja. Zato što celo neorgansko područje na shemi emanacije prakrti (shema na slici 1) deluje kao ogledalo organskom (indriyâni). Oni su uzrok svih destrukcija i sveg zla koje se dešava ljudima kada nisu integrisani kao celovite ličnosti (aham-kâra). Ljudi sa ljudskom dušom, koji su svesni sebe, nikada nisu destruktivni, ne čine nasilje ili zlo. Čine ga samo ako su nesvesni, opsednuti ili na drugi način prisiljeni da ga počine. Kosmos opstoji na dijalektici suprotnosti, stvaralačkih i destruktivnih sila, i te sile imaju svoje konkretno oličenje u određenim bićima (“sinovi svetlosti” i “sinovi tame”).42 Tako je sila stvaranja života oličena u anđeoskim i svim ljudskim bićima. Njihova suština je da budu oličenje Duha, puruše, da daju i omogućavaju život i spoznaju iz svoje punoće, iz Duha čije su oličenje. Sila razaranja je oličena u demonskim i bićima koja nemaju ljudski oblik (osim kao imitaciju) ni dušu koja može biti oličenje Duha. Ona su isključivo tvorevine prirode ili prakrti sa suštinskim svojstvom nagonske borbe za održanje sebe, jer su svesna samo svog oblika, ne i Duha koji sve omogućava. Na fizičkom planu to su životinje, njih poznajemo jer ih vidimo, ali na neorganskom području to su demoni, neorganska i neka vanzemaljska bića, i njih ne vidimo uvek jer borave na višim dimenzijama. Istovremeno kada su stvorena ljudska bića u ovom univerzumu, stvorena su i neljudska da budu suprotnost ljudima. Fizički svemir se zasniva na dijalektici suprotnosti i zato se svest u fizičkom svemiru kristališe kroz iskušenja suprotnosti. Takav je zakon. Zato postoje bića koja taj zakon sprovode u delo. Sve o poreklu ljudi, nastanku hibrida i njihovoj vladavini može se naći u mojoj drugoj knjizi: "Istorija galaksije, zemlje i čoveka", Drugo dopunjeno izdanje, 2010. godine. (http://www.ivantic.net/moje_knjige.htm ) Takođe i u knjigama Stewart Swerdlow: "Blue blood, true blood, conflict & creation" i David Icke: "Najveća tajna" (Consiglieri, Beograd, 2006). Budući da je ovo rasprava o sânkhyi kao izvornoj, autentičnoj i kompletnoj nauci o čoveku, moramo se upoznati i sa svim detaljima u kakvim okolnostima čovek danas postoji, kako je uslovljen i kako su nastale te okolnosti. Navedene knjige mogu pružiti sve potrebne informacije o tome, a mi ćemo se vratiti našoj temi o samoj sânkhyi i ispitivanju drugih aspekata tanmâtrâ. *** Svaka zavisnost i opsednutost, od onih malih iz svakodnevnog života, pa do mnogo većih opsednutosti „natprirodnim” moćima i znanjem, jeste prepreka između čoveka i čiste neuslovljenosti Duha, prepreka koju tvore neorganski oblici bivstvovanja, najčešće nižih 42

O tome videti u kjigama: Barbara Marchiniak: Bringers of the Dawn ("Donosioci novog svitanja") i The Emerald Tablets of Thoth by Thoth the Atlantean; by Translation and Interpretation by Dr. Maurice Doreal [Claude Doggins] ("Samragdne tablice Tota Atlantiđanina")

126

dimenzija, i elementali. Čovek je najsnažnije opsednut mislima koje su najfinija i zato najuticajnija T-polja. Čovekov ključni problem je mentalna uslovljenost. To ne znači da treba da bude bez misli, već samo slobodan od njih. Tada će i misli delovati slobodno od čovekovog subjektivnog nametanja, biće čistije i ispravnije kao poruke prirodne celine svom subjektu. Kada je čovek mentalno uslovljen, on očajnički traži utehu i utočište u vezivanju za neki oblik bivstvovanja; dok je neiskusan i mlad, pokušava da je nađe u organskim oblicima, kroz telesno iskustvo, a kada ga takvo iskustvo pouči da su ti oblici promenljivi i propadljivi, on postaje ozbiljan i „duhovan”, pa svoje utočište zdušno nalazi u neorganskim idolima i demonima ili u inflatornoj funkciji manasa, u konceptima i ubeđenjima od kojih stvara tradiciju, moral i religiju. Unutarnja se uslovljenost uvek, kao lik u ogledalu, izražava spolja kroz čovekovo kultivisanje raznih oblika zavisnosti. Cela je istorija sačinjena od takvog kultivisanja čiji su predvodnici oduvek bili političari i sveštenici (sa prva tri nivoa religioznosti). Ovakvu kulturu uslovljavanja možemo prepoznati po tome što se ona sama nudi sa svih strana kao gotov proizvod i „prava” tradicija, kao nešto što ne zahteva od čoveka nikakav napor da se uzdigne i postane jedinstvena ličnost već, naprotiv, da napusti individualnu slobodu i osvajanje nezavisnosti, da se prepusti datom sadržaju prihvaćenog koncepta i da jedini napor ulaže u njegovo obnavljanje i učvršćivanje. Takva pseudoreligija se nikada ne zadovoljava tihim i jednostavnim ličnim ostvarenjem, koje čoveka ispunjava iznutra. Ona uvek traži svedoke radi privlačenja novih žrtava i najbolje uspeva u živom blatu kolektivizma i nacionalizma. Neprobuđen čovek živi po impulsima prirode i zato ima organsku potrebu da robuje neorganskim tvorevinama iz dva osnovna razloga: zato što su mu strane više kategorije, jedinstvena ličnost i stalna budnost, i zato što su organsko i neorgansko uvek u rezonantnoj interakciji. Za razumevanje čovekovog položaja u toj interakciji presudno je shvatiti da prosečan, neprobuđen čovek nema svojih misli, reči niti dela - sve su to izrazi uticaja raznih Tpolja na manas, bilo unutarnjih, psiholoških, bilo spoljnih. Misli su posrednici za doživljavanje sveta i, kao takve, nastaju u indriyâni (manas) pod uticajem objektivnog područja. Sve misli pripadaju svetu, a ne čovekovoj suštini. Ti mentalni uticaji se šire prostorom kao talasi zračenja i nalaze svoje utočište u umu koji ih prihvata - kao svoje. Samo zato što se misli ukrštaju u manasu, koji je njihov prijemnik i regulator, i nalazi se unutar čovekovog tela, u njegovoj glavi, iza očiju, on je pogrešno ubeđen da je to njegova misao, da ga se njen sadržaj bitno tiče i da mora da je posluša - u toj meri da je sposoban da na podsticaj neke zamisli, reči ili informacije počini najdrastičnija nedela. Upravo zato što misli nisu naše već delo prirode, stanje slobode od misli, koje postižemo meditativnom praksom, doživljavamo kao samospoznaju, nalaženje sebe, svoje autentičnosti. Takođe, uticaji T-polja nisu strani čoveku samo u prostornom određenju, kao spoljašnji, već i u vremenskom, kao prošli, kao sećanje i teret lične prošlosti ili projektovane budućnosti. To su unutarnji ili psihološki uticaji i zahvaljujući njihovom radu vreme uopšte i postoji. Zato čovek, da bi se oslobodio misli i ostao svestan kao čisto bivstvo, mora da se oslobodi svoje vezanosti za ličnu prošlost, ali ne i da je zaboravi, jer u svesti nema zaborava već samo slobode i nevezanosti. Kada vidi i dela direktno, bez posredovanja osmišljavanjem, on je u potpunosti efikasan - jer priroda je u svim svojim mogućnostima efikasna kada je ne ometaju pogrešni stavovi. U njemu su se subjektivnost i objektivnost, spoljašnjost i unutrašnjost, stvaralački sjedinile kao jedno biće i jedna ličnost. S prirodno uslovljenim mislima, rečima i delima, čovek nikada ne postiže smisao svoga života. On može svoj vek proživeti podnošljivo pa čak i zadovoljno po merilima pro127

sečne većine, ali na kraju će se osećati kao da nije ni živeo, da je propustio nešto bitno. Takvom čoveku ono bitno mogu nagovestiti samo više sile neorganskog područja. Njihovo ime, Anđeli, (na grčkom: angelos) znači glasnici ili vesnici. Oni su iskušivači i učitelji čovekovi koji služe Bogu. Svako ko se uzdigao u duhovnosti, svoje uzdizanje započeo je tako što je čuo poziv iz višeg sveta, poziv kao viziju ili glas. Duhovna zrelost započinje tek sa aham-kârom. Ona je većini ljudi nedostupna jer žive opčinjeni uslovljenostima nižih kategorija i to ih porobljava. Na slici br. 1. se može videti da onaj ko ne dopre do aham-kâre, zapada u neorgansko područje tanmâtrâ. Zato su im potrebni bogovi i nebeska bića kao instrumenti pomoću kojih priroda kultiviše čoveka iako na isti način pokazuje kako ga porobljava. Zašto priroda, preko T-polja i inače, porobljava, kada joj je teleološka funkcija da oslobađa - rečeno je u poglavlju o prakrti. Njen poredak je takav da samo mali broj ljudi može da se uzdigne iz sfere njene uslovljenosti u duhovnu slobodu. To mogu samo celovite ličnosti, jer one, usled sopstvene celosti, vide i prakrti kao celovitu. Ona većinu drži porobljenu nagonima biološkog opstanka, kako bi održavali i reprodukovali organski život. Priroda koja nije celovita i savršena, a takva je kod većine ljudi, porobljava. Priroda koja je spoznata kao jedinstvena celina, i kao takva različita od Duha-čoveka, oslobađa. Ona ne može zadržati onoga ko spozna svoju različitost od nje. Veliki deo neorganskih uticaja iz viših dimenzija prirode može neprobuđenom čoveku biti od koristi. Kroz njih Majka-priroda brine o svojoj deci. Ali, mnogo je nepovoljnih uticaja iz nižeg astrala. Pravi odnos prema porobljavajućim uticajima neorganskih bića sastoji se iz znanja da je on četvorostruk. Prvi je poziv u kome se ti uticaji objavljuju čoveku, preko nekih znakova prisustva, verbalno preko glasa, a često i vizuelno. Drugi je pristanak na poziv, kada čovek obraća neumerenu pažnju tim uticajima i uspostavlja dijalog sa neorganskim bićima, najčešće zahvaljujući emocijama koje njihova neobičnost izaziva, ili zbog obećanja nekih „spoznaja” i moći. Treći je povremeno prihvatanje tih uticaja celim bićem, kada čovek svojim ponašanjem sledi njihove podsticaje. Četvrti vid uticaja je potpuna i trajna opsednutost njima. Tada čovek gubi i ono malo svoje ličnosti i volje koje je imao (da je imao u potpunosti svoju ličnost i volju ne bi mogao da potpadne ni pod čiji uticaj), u njemu su se nastanili neorganski entiteti i razna polja tuđih uticaja, potpuno su ga opseli, tako da sve radi po njihovom diktatu. Ove uticaje čovek mora odbiti na samom početku. Treba ih, nakon prepoznavanja, hladno odbaciti s uverenjem da ništa osim bića nije stvarno i da je čista svest o iskonskoj slobodi koja sve omogućava suština našeg bića - ništa drugo. Sve ostalo su senke koje se uvek stvaraju tamo gde nedostaje svetlosti svesti. 43 43

Ovde je, dakle, samo ukratko i na najopštiji način iznet uvid u osnovne zakonitosti neorganskih oblika bivstvovanja u prirodi. Detaljnije o ovoj problematici bave se sve drevne duhovne tradicije i religije. Najbogatija riznica svih zgoda i nezgoda s neorganskim bićima svakako su bajke, a ne zaostaju ni priče „Hiljadu i jedne noći”. Treba spomenuti i dela svetog Dionizija Areopagita „O nebeskoj jerarhiji” i Emanuela Svedenborga „Nebo i pakao”, koja mogu pružiti mnogo značajnih uvida. Geteov „Faust”, naročito drugi deo, neophodan je priručnik za razumevanje svega ovoga. Opus Karlosa Kastanede mnogo govori o neorganskim bićima, i to iz ličnog iskustva, bez judeo-hrišćanskog tumačenja. Samo su tu ona prikazana kakva jesu, u svom prirodnom obliku i uticaju, bez iskrivljavanja nekim lokalnim pseudoreligioznim stereotipima. Nezaobilazan je i Franc Bardon sa delom „Praksa magijske evokacije”. Ali, „Tibetanska knjiga mrtvih” je svakako najvažnija i najkorisnija, u njoj je izneta suština neorganskog područja i čovekovog ispravnog odnosa prema njemu. Psihologija i psihoterapija se takođe bave pojavama neorganskog sveta, ali te naučne oblasti su pod najtežom kontrolom i zloupotrebom Iluminata (hibrida) i zato ih tumače subjektivistički i lažno kao nekakve psihičke projekcije koje, usled čovekove nesvesnosti, izgledaju kao objektivne pojave. Ovo je i tačno i netačno. U astralu postoji i ono što je projekcija naših subjektivnih sadržaja, i ono što uopšte nije naše, nego manipuliše i nama i našim sadržajima; podsvesni sadržaji jesu, dakle, naši, ali neorganska bića, koja ih jasno vide, od tih sadržaja prave košmare. Iako to sve ima svoju edukativnu funkciju u poretku prirode, mudrost je razlikovati to dvoje.

128

Demonizam i doktrina probuđenja Nakon poglavlja o T-poljima i neorganskim bićima, u kome je postalo jasno kakve sve „religijske” oblike ona mogu dobiti, moramo izričito podvući razliku između autoritarnog ali i edukativnog demonizma - koji prožima niže oblike judeo-hrišćanske tradicije i sve njene sekte, kao i sve mnogobožačke paganske religije - od doktrine probuđenja u koju, pored ranog budizma, spadaju sânkhya, (filosofski) taoizam i ezoterične tradicije. U edukativni demonizam spadaju sve religijske tradicije koje se zasnivaju na ritualnom, institucionalnom i dogmatskom pervertovanju otkrovenja dobijenih spolja, od viših, ’božanskih’ sila ili prorokovanjem, koje su autoritarne i dogmatske i koje sadrže bilo kakav oblik žrtvovanja, bilo prinošenja žrtava, pravog ili simboličnog, bilo nametanja mentaliteta žrtve čoveku. Sav taj demonizam je potekao od demonskih bića i do danas ga održavaju njihovi hibridi, Iluminati. Doktrini probuđenja pripadaju sve prakse koje čoveka navode da se sam probudi iz nesvesne prirodnosti i oslobađaju od neznanja i robovanja čak i najvišim silama prirode, prakse koje se prenose neposredno i lično, jer ga osposobljavaju da sam iskusi neuslovljenost Duha. Doktrina probuđenja se, dakle, zasniva na duhovnosti koja je isključivo rezultat čovekove lične zrelosti. Takva se duhovnost, koja proizlazi samo iz zrele ličnosti, s pravom može smatrati autentičnom i jedinom koja je primerena čoveku, koja je humana. Demonizam se, nasuprot tome, zasniva na uticajima koji su čoveku stigli spolja, koji su mu nametnuti od strane neke „više sile” i koje mora da prihvati imitacijom, dresurom ili silom. Takva „duhovnost” je pseudoduhovnost i sve religije zasnovane na njoj su pseudoreligije. Istorija, koja je puna ratova između takvih religija, najbolji je pokazatelj nehumanog karaktera takve „duhovnosti”. Doktrini probuđenja pripadaju one istine koje se otkrivaju ličnom zrelošću i radom na sebi, uvek na jedinstven način. U demonizam spadaju sve 'istine' koje su pristigle spolja kao gotove i nepromenljive, kao zakon koji se nameće svima (takve 'istine' najčešće diktira neki drakonski Bog). Doktrina probuđenja (budizam) poziva čoveka da sam bude svestan najviše stvarnosti, jer smatra da on to može da bude. Ona čoveka čini aktivnim učesnikom u ostvarenju svoga smisla. Demonizam čoveka čini pasivnim i negativnim kroz osećanje krivice i greha, uči da je čovek „iskonski grešan” i stoga nesposoban da bude svestan najviše stvarnosti, već samo njen sluga. Za stvarnost se tu smatra samo ono što neki viši entiteti i autoriteti prikazuju kao stvarnost, što uvek pristiže kao gotovo spolja, i što se zatim zapisuje i uči napamet kao tradicija, dogma ili zakon. U tome je, dakle, osnovna razlika između demonizma i čovekove autentične duhovnosti. Demonizam se uvek ropski prima spolja i prenosi tradicijom i institucijom (crkvom), dok se autentična, čovekova duhovnost ispoljava samo individualno, ona se stvara procesom individuacije, kao lična zrelost (tj. kao zrela ličnost), neposredan doživljaj i celovito učestvovanje takve ličnosti u najvišoj stvarnosti postojanja i smisla. Demonistička vera je uvek determinisana nacijom (plemenom) i teritorijom, njena se tradicija ne razlikuje od nacionalizma. Zato je demonistička „duhovnost” uvek nasilna i isključiva, dok je duhovnost probuđenog univerzalna i kosmička, uvek je nežna i prihvata s ljubavlju svakoga, bez obzira na verska (i ostala psihomentalna) ubeđenja, ona gleda i voli samog čoveka, a ne njegove metafizičke iluzije. Stvarnost se ispoljava kroz probuđenog čoveka, on zrači njenom duhovnošću kao zvezda svetlošću, ispoljava je humorom i slobodom, dok demonistički vernik uvek izgleda kao sluga ili rob, u najboljem slučaju kao advokat "božije 129

istine" ili političar. On 'stvarnost' prihvata samo umom, uči napamet ono što misli da je stvarnost, dok je probuđeni postao stvarnost koja je ishod samog bića, svakog čoveka i sveg života (Luka, 17:20-21). Isusovo učenje spada u doktrinu probuđenja, ali je naknadno, zasnivanjem crkve pretvoreno u demonizam. Ovde je važno znati da prva tri nivoa svih velikih religija (judaizam, hrišćanstvo, islam i mahajana budizam) pripadaju demonizmu, dok njihovi viši, ezoterični nivoi, upućuju na probuđenje (mistično nadilaženje svega). Ove dve sfere treba jasno predstaviti i razlikovati: demonizam kao nižu, a probuđenje kao višu. Jasno je na shemi (slika br. 1) da demonizam spada pod dejstvo tanmâtrâ ili neorganskog područja (astral) s kojim se nastavlja ropstvo u prirodi, ali sa kamuflažom nebeske harizme, samo zato što je to područje različito od prepoznatljivog čulnog sveta indriyâni. Doktrina probuđenja, međutim, nadilazi sve uticaje i celu prakrti afirmacijom ličnosti (aham-kâra) i stalne budnosti (buddhi). Zato je ona jedina autentična duhovnost. Ove dve sfere takođe treba razumeti kao nužnost prirodnog razvoja koja se vidi u individualnom životu, kao i u istorijskom, kolektivnom razvoju čovečanstva. Niža, demonistička sfera je, tako, nužna faza razvoja nezrelih individua koje nisu sposobne za drugu praksu nego jedino za imitaciju, koje moraju biti podvrgnute prinudi i prisili, i koje moraju primati pouke spolja, kroz autoritet (ne samo u religijskoj formi već i kroz totalitarna društvena uređenja, od kojih su neka savremena bila i ateistička - edukativni demonizam može jednako uspešno biti uobličen u komunističkog „velikog vođu” kao i u kapitalističku demokratiju, tehnokratiju, reklamokratiju, potrošački mentalitet, medijsku manipulaciju javnošću...), dok je viša faza probuđenje, kad čovek sam po sopstvenoj zrelosti spoznaje stvarnost i postaje sama stvarnost. Iskustva mistika svih kultura pripadaju neorganskom području, mada se neki, u svom najboljem vidu, trude da ga nadiđu i ponekad dopiru do spoznaje neuslovljenosti, ali im ona ipak nije stalno uporište. Da jeste, došli bi do sânkhye ili bi postali budisti. Magijske prakse se bave neorganskim svetom, ali ga ne nadilaze. One pokušavaju njime da ovladaju i kontrolišu ga, ali u tome ne uspevaju jer nemaju inspiraciju višeg, i magičar postaje rob neorganskih bića ili njihov saveznik, ma koliko se pozivao na Boga. Da on ima inspiraciju Duha neuslovljenosti ni od čega, koji je jedini Tvorac, ne bi se ni bavio magijom. Uslovljenost civilizacija neorganskim područjem izražena je u različitoj meri, zavisno od različitih ideja Boga koje se u njima javljaju. Ideja Boga se u judeo-hrišćanstvu javljala na različite načine. Oni su poznati svakome ko poznaje istoriju religija i zato ćemo ih ovde prikazati samo ukratko, u skladu sa shemom prakrti na slici br. 1. Najstarija ideja Boga u judaizmu je bila elementarna, pripadala je području velikih elemenata, maha-bhűtâni. To je bila ideja Boga kao tetragramatona, četvoroslovne reči sačinjene od hebrejskih slova Jod, He, Vau, He. Ova formula, JHVH, predstavlja četvoropolni princip univerzalnog stvaranja sveta kroz četiri elementa: zemlje, vode, vatre i vazduha. Ona ujedno predstavlja sve dimenzije postojanja i može se reći da je takva ideja Boga bila usklađena sa stvaralačkim principom koji je zaista na delu u univerzumu. On je izražen u Mojsijevom „Postanju” ali samo na početku, u prvom poglavlju. Već od drugog poglavlja nestaje istinski princip stvaranja, čija je dinamika izražena kroz simboliku broja sedam, i Bog se prikazuje kao tipični demon, dakle, prelazi u područje astrala. On u antropomorfnom obličju šeta rajskom hladovinom i postavlja pitanja na koja ne zna odgovore (Post. 3. 8-9). To je toliko tipičan opis neorganskog bivstvovanja da ga samo nezreli um može prihvatiti kao opis Tvorca. Njegov dalji prikaz kroz celo Mojsijevo Petoknjižje je čist demonizam. On 130

ubija prvorođenu decu u Egiptu da pokaže svoju silu, i u to ime traži ljudske i životinjske žrtve – što je najveći dokaz njegove astralne, demonske prirode. On stalno sam tvrdi za sebe da je Bog, što pravom Bogu uopšte nije potrebno. Ovde se radi o sugestivnom ubeđivanju. On preti smrću onima koji ne poveruju, i ne postoji objektivan kriterijum po kojem bi mu trebalo verovati. Jezik kojim je pisan gotovo celi Stari zavet je trgovački jezik, što je karakteristično za komunikaciju s neorganskim bićima. Starozavetni Jehova je najznačajniji izraz edukativnog demonizma u istoriji čovečanstva. Tada nije bilo drugog načina da se kultiviše primitivna svest ljudi. U tom smislu, njegova uloga je bila pozitivna. Takođe i uloga hrišćanske crkve tokom ranog i srednjeg veka; pored svih loših osobina ona je bila jedini način da se ljudi kultivišu i da se stvori jedinstvena građanska (evropska) kultura - koja je osnova za aktualizaciju Duha na ovoj planeti. Sledeća viša faza ideje Boga nastaje pojavom Isusa Hrista. On je tu ideju otelotvorio u živu stvarnost sopstvenim bićem i tako ju je afirmisao na nivou aham-kâre. Sa Isusom Bog dobija svoje najhumanije oličenje, postaje čovek. Ovo je hrišćansko stanovište koje zastupa i današnja crkva, ali ranohrišćansko i gnostičko stanovište jasnije je ukazivalo na činjenicu da je u Isusu Hristu Bog spasen od svoje demonske prirode (astralne tvorevine pod uticajem tanmâtrâ) i uzdignut na viši ontološki nivo (aham-kâra). U Isusu Bog od bezlične i nehumane sile postaje ličnost, a njegova stvaralačka moć ustanovljena kao ljubav - koja se prepoznaje jedino kada energija stvaranja postane svesna, a to postaje jedino u ličnosti. Zato se sa Isusom pravi razlika između Starog i Novog zaveta. Suština njegovog pojavljivanja i delovanja je da se kroz pružanje idealne vizije savršenog, autentičnog Čoveka začne fundamentalna razlika između prirodno-demonskog (prakrti) i duhovnog u čoveku (puruša). Stoga je uporno izgonio demone iz obuzetih ljudi i sebe nazivao Sinom Čovečjim, da bi naglasio svoju različitost od tvorevina (sinova) demonskih, tj. neorganskih (ili je to njegova aluzija na purušu) i od demonskih hibrida (levitskih sveštenika). Mnoge njegove izjave sačuvane u Gnostičkim jevanđeljima (Jevanđelje po Tomi, Knjiga Tomina) ne samo da savršeno ukazuju na jedinstvo čovekove ličnosti sa sveopštim principom stvaranja (aham-kâra), nego i na višu kategoriju, na buddhi, po čemu se izjednačava sa budističkim i taoističkim iskustvom. Isus je zato u potpunosti pripadao doktrini probuđenja i to je suština svega što je govorio i činio. On nije pripadao demonizmu. Protiv njega se borio i tu bitku izgubio, izgonio je demone iz pojedinaca, ali nije mogao iz čitavog naroda. O Bogu je svedočio ličnim primerom, govorio je o Njemu kao o Duhu i istini koja se ne nalazi u ovim ili onim hramovima. Zato je došao u sukob sa sveštenicima i hibridnim vladarima kojima je Bog bio i ostao nacionalni fetiš s kojim oni već tri hiljade godina uspešno stvaraju monopol i trguju ljudskim dušama. Istočna crkva je pokušala da bude doslednija u diferencijaciji Duha od Zapadne. Zato je i došlo do odvajanja Rima od Vizantije (1054 god.). Istočna, Pravoslavna crkva je sačuvala predanje pravih Isusovih učenika o značaju unutarnje molitve koja vodi monaha ka viđenju nestvorene svetlosti, u mističkoj teologiji je sačuvala razumevanje Isusovih reči da je Bog sloboda koja omogućava bivstvovanje u celosti i da je zato on ljubav koja svojom energijom spasava sve tvorevine, svakog čoveka i celu prirodu; koja osuđuje greh, a ne grešnika. To je značenje jevrejske reči cedaka. Njen prevod na grčki bio je ispravan u pojmu dikeosini koji označava raspodelu dobara svima jednako, bez ikakvih razlika (Matej 20:116, Beseda na gori i dr.). Njenim lažnim prevođenjem na latinski pojam justicia divina daje se volji božjoj uski juridički smisao prizemne pravičnosti koja proizvodi sukob dobra i zla. Zahvaljujući njoj, pravednost božja svodi se na nasilje koje proizlazi iz politikantske i šizoidne predstave o dobru i zlu koja u prirodi ne postoji. Ali i to ima svoj razlog postojanja, 131

naime, juridičkom osudom grešnika jača se prinuda na čoveka i otuda je katolička, a još više protestantska kultura materijalnog i društvenog uređenja postala daleko naprednija od pravoslavne, koja čoveku sve prašta po ugledu na ’dobrotu božiju’. Iako je zaostala u materijalnom, pravoslavna je kultura očuvala duševni razvoj. Suština pravoslavlja je u saobraženju i očuvanju čovekove duše u izrazu neuslovljene ljubavi i dobrote kojom Bog sve omogućava, izrazu s kojim je čovek najbliži Bogu. Videli smo kako se ideja Boga u judeo-hrišćanskoj tradiciji razvijala od elementarnog principa stvaranja, preko demonizma, do njegovog nadilaženja u ličnosti Isusa Hrista. Moglo bi se reći da od judeo-hrišćanskog demonizma odstupa mistička tradicija sufizma koja je vrlo uspešna u nadilaženju demonizma, i u svojim najvišim iskustvima svedoči samo o probuđenju. Sufizam je stariji od islama i u islamu je postao deformisan. Islam su Iluminati iz Rima stvorili kao program kontrole uma namenjen ljudima sa koji su osnovali Sumersku i Mesopotamsku civilizaciju. Oni su naseljavali ceo Bliski i Srednji Istok, mnogi od njih su postali Arapi, i sačuvali su mnoga drevna znanja i nesebično ih širili drugim narodima. Da bi to sprečili Iluminati su stvorili Islam kao potpunu diktaturu nad umom i sa ciljem uništenja sveg drevnog znanja o čoveku, uključujući i gnostička učenja koja su bila veliki neprijatelj Rimskoj crkvi. Narodi Severne Afrike i Bliskog istoka uopšte nisu prihvatali autokratsku Rimsku crkvu zasnovanu na falsifikovanju Hristovog učenja. Oni su daleko veće poštovanje ukazivali gnostičarima, jer su čuvali autentično učenje Hristovo, danas delimično poznato i kao ezoterično hrišćanstvo, i bili su podvižnici, svojim primerom su svedočili o Hristovoj nauci. Sveštenstvo Rimske crkve koje je vladalo diktaturom i licemerjem narod je otvoreno mrzeo. Slično gnosticima, i katare i bogumile u srednjem veku Rimska crkva iz istog razloga morala da uništi. Rim je najpre pokušavao da preko sv. Avgustina Arape obrati u hrišćanstvo, a kada u tome nije uspeo, pokrenuo je indirektnu metodu, stvaranja druge vere koja će raditi u njihovom interesu. Prvo su pustili glas u Severnoj Africi među Arapima da očekuju njima sasvim nepoznatog judeo-hrišćanskog "proroka" ili "poslanika". Tu glasinu su negovali vekovima dok nisu otkrili pogodnog za tu ulogu, Muhameda. Prva žena Muhamedova je bila hrišćanka, udovica koja je izvedena iz manastira sa zadatkom da postane žena Muhamedova. 44 Njegov stalni pratilac, zapisničar i tumač Kur'ana, Vorakva, igrao je ulogu njegovog programera, bio je hrišćanin i radio je po zadatku Rimske crkve. On je pisao (ili je dobio već spremljene tekstove) i korigovao ceo Kur'an. Postoje delovi Kur'ana koji nisu objavljeni, a zapisao ih je sam Muhamed. Te delove vrhovni poglavari islama skrivaju od naroda jer u njima je Muhamed jasno napisao da su rimokatolici stvorili Islam. Međutim, vrlo brzo se islam proširio i ojačao toliko da je postao nezavisan od Rimokatoličke crkve. Postoje dokumenta da je rimski papa u početku direktno naređivao muslimanskim vođama i finansirao ih u osvajanju Severne Afrike. Kada su muslimani za račun rimokatolika pobili sve gnostike, izvorne hrišćane i prave učenike Isusovog učenja koji su za rimokatolike bili neprijatelji, i sufije, čuvare drevnog znanja o čoveku i njegovoj duhovnoj autentičnosti, spalili sva drevna znanja i univerzitetske centre, okrenuli su se ka Jerusalimu kao svom "svetom gradu". Problem je što je njegova "svetost" već bila zauzeta. Po planu trebalo je da osvoje Jerusalim, uklone uticaj Jevreja i ranih hrišćana kojih je u Jerusalimu bilo najviše, i predaju ga Rimskoj crkvi. Ali oni su ga zadržali za sebe. Od tada traju njihove međusobne ucene jer niko od njih ne želi da se ova istina objavi. Da bi je zataškali, povremeno su glumili "krstaške" ratove. 44

Kada neko ode u manastir ide za ceo život, naročito udovice, i stoga je upadljivo da je izvedena iz manastira, nije ga sama napustila.

132

Ovu istinu znaju vrhovni poglavari islama i danas, naročito u Saudijskoj Arabiji i Iranu, i skrivaju je od javnosti. Istu istinu skriva i Vatikan. Ni jednima ni drugima ne odgovara da se istina sazna. Zato se međusobno povremeno ucenjuju i sarađuju. Tako je, na primer, Vatikan pozvao muslimane da osvoje njima neprijatnu Vizantiju, i tako je nastalo Osmansko ili Otomansko (Tursko) carstvo. Kasnije su ih pozvali da osvoje Balkan, ali samo pravoslavni deo Balkana, sa ciljem da se uništi pravoslavna crkva na tim prostorima. Za uzvrat, muslimani su dozvolili Vatikanu vlast u Libanu, povukli su se iz Španije (uz malo ratova kao predstave za narod), a kada je Vatikan pokrenuo građanski rat u Španiji, general Franko je imao uglavnom muslimane u svojoj vojsci. 45 Islam sadrži samo jednu jedinu istinu, a to je da je Bog jedan i svemoguć. Zato je on privlačan ljudima jer je suština čovekova božanskog porekla. Takvo učenje deluje kao magnet za ljudsku dušu (otuda predanost, požrtvovanost i srčanost u veri kod Arapa i svih muslimana). Sve ostalo je program za kontrolu uma kojim su propisani svi aspekti života muslimana. I taj jedini Bog u islamu je spoljni diktator, uopšte nije unutarnja sloboda i ljubav. Sufizam je mistička tradicija praktičnog rada na osvešćenju čoveka i stara je više desetina hiljada godina. Kada je stvoren islam, koji nije imao ničeg duhovnog u sebi, pobio je skoro sve sufi učitelje, ali i preuzeo neke ostatke sufijske tradicije i oni danas islamu daju jedini duhovni sadržaj. Sva poezija i lepota mistike islama potiče od sufizma koji nije potekao od islama. Dok je hrišćanstvo stvoreno kao program s kojim se ljudima nameće mentalitet žrtve, islam je program za nametanje mentaliteta roba (islam na arapskom izvorno znači ”potčinjavanje”, ”pokoravanje” Bogu). Takođe se stiče utisak da i pravoslavlje pokušava da nadiđe tradicionalni judeohrišćanski demonizam, koji je Katolička crkva inače pretvorila u vrlo efikasnu političkoekonomsku instituciju za osvajanje i održavanje vlasti putem kontrole uma. Pravoslavlje to nije učinilo jer se dobrim delom oslanja na učenja Svetih Otaca ranog hrišćanstva i tako je sačuvalo neka sećanja na pravu ličnost Isusovu, na smisao i značaj vaskrsenja, ali je ipak propustilo saznanje da je vaskrsenje najkonkretniji čin probuđenja celog bića, a ne samo uma, potpuni preobražaj iz nesvesnosti i nepostojanja, u svest i postojanje. Iako su neke mističke struje u pravoslavlju (apofatička teologija sv. Dionizija Areopagita i isihazam sv. Grigorija Palame) obećavale uspeh u pomenutom nadilaženju i bez sumnje ga postizale, probuđenje koje se tako ostvarivalo nije zaživelo niti je preraslo u doktrinu jer bi ugrozilo izrazito konzervativne temelje Pravoslavne crkve. Pravoslavlje, koje je i nastalo s ciljem da se sačuva suština Hristove objave i istinsko spasenje čovekovo od demonizma, zbog svoje nefleksibilnosti nespretno je stalo i ukočilo se negde na pola puta od autoritarnog demonizma katolika, do probuđenja ili vaskrsenja, koje je suština Isusovih reči i dela. Upravo zato što je suština pravoslavlja očuvanje ljudske duše kroz dobrotu i ljubav božju, što je nasleđe izvornog Hristovog učenja i gnostičara, ono nije imalo dovoljno lukavstva da izgradi autoritet u prenošenju te suštine jer je slepo nasledilo rimokatoličke lažne doktrine i negiranje gnostičkog učenja. Suština ljudske duše se na ovom svetu ispoljava kao bezazlena prostodušna dobrota i detinja iskrenost. Ona nikada ne može postati dogmatska institucija, jer je u suprotnosti sa njom. Ona se može ostvariti samo u oboženoj ličnosti monaha podvižnika. Kontradikcija pravoslavlja je u tome što pokušava da spoji nespojivo: transcendentalnu božansku dušu čovekovu sa političkim manipulacijama ovoga sveta. Zato sva politika pravoslavlja izgleda neuspešna, naivna i nespretna u odnosu na zmijsku lukavost rimokatolika. Ali, nezavisno od crkve, monaška tradicija i, još više, ezoterično hrišćanstvo imaju u pravoslavlju dovoljno slobodnog prostora za individualno probuđenje. I to je ono što je daleko 45

Detaljnije o pravoj istoriji Vatikana videti u knjizi bivšeg Jezuite, dr Alberto Romero Rivere: Vatikanske ubice.

133

važnije od trenutnih vanjskih uspeha i svih lukavstava ovoga sveta, to će odneti konačnu pobedu. Bogospoznaja se, dakle, prema shemi, kretala od JHVH (maha-bhűtani), preko demonizma (astrala pod uticajem tanmâtrâ), do ličnosti (aham-kâra) Isusove. Posle Isusa javila su se u hrišćanstvu bar četiri mistika koji su o njoj progovorili na drugačiji način, pokušavajući da je uzdignu na viši nivo, do buddhi i puruše. Tako je razvijana dvojna koncepcija Boga: skrivenog i očitovanog. Ona je pokušavana u gnosticizmu i u delu Majstor Ekharta kroz razlikovanje Boga (aham-kâra) i Božanskog (buddhi). Zatim, u delima sv. Dionizija Areopagita, Jakoba Bemea i Nikole Kuzanskog možemo zapaziti slutnje da je Bog nalik na neuslovljenost puruše. Ali, ovo su jedini uzleti u više shvatanje smisla bivanja uopšte. Njihova apofatička teologija je primer najviše spoznaje koja se može izreći, ali se ipak ne može uvrstiti u doktrinu probuđenja jer je i dalje bila teologija, učenje o Bogu, dok govori o neuslovljenosti ni od čega. Tako svi završavaju u protivrečnosti 'nespoznatljivog saznanja' ili 'učenog neznanja' (docta ignorantia) o 'jedinstvu suprotnosti' (coincidentia oppositorum) 'Jednoga koji je sve i ništa od svega'. Nema ideje Boga iznad aham-kâre, iako se to „iznad” opravdano može smatrati božanskim jedino u smislu najviše vrednosti. To je dobro poznato na Istoku, naročito u budizmu, koji ne govori o Bogu i o ličnosti. Ne zato što ih ne poznaje ili negira, već što ih savršeno poznaje, i zato nadilazi u onome što je više od svega, u neuslovljenosti koja i Bogu i ličnosti omogućava da uopšte budu, i ujedno oslobađa od svega - u nirvani. Za razliku od hrišćanstva, dakle, budizam zna za ono što je iznad principa sveopšteg stvaranja (aham-kâra) i njemu teži. Neupućeni tvrde da budizam negira ličnost i dušu, iako su Budini govori puni opisa šta duša čovekova doživljava posle smrti, ali ne zbog volje nekog Boga, već kao posledicu sopstvenih dela (karma). Sav budizam je u strogoj meditativnoj praksi, u stalnoj sabranosti pažnje ili osvešćenju, i svako ko to zna, potvrdiće da čovek ne može ni minuta sedeti miran, opušten i pažljiv (buddhi), ako nije celovita ličnost (aham-kâra), i bez duševne zrelosti. Koliko je kao ličnost celovit i zreo, toliko je i sabran u budističkoj pažnji. Celovitost ličnosti je u direktnoj uzročnoj vezi sa meditativnom sabranošću i sa nadličnom neuslovljenošću. Ovu celovitost budizam podrazumeva i ne govori protiv nje, već o njenom iskustvu i nadilaženju, jer ličnost, kao centar kruga, ima vrlo snažno privlačno dejstvo i kada bi se o njoj govorilo kao o cilju, što je slučaj u vedanti i hrišćanstvu, tada bi ona umesto da bude početak slobode, postala njen kraj.46 Buda nije govorio protiv duše i Boga, već samo da je svaka koncepcija duše i Boga pogrešna, da sve što možemo da zamislimo o bilo čemu nije ono sámo, da se ni na koji način ne može zamisliti ono što jeste - a pogotovo ne naša suština - jer to već jesmo. Svakim zamišljanjem samo projektujemo, odvajamo se i gubimo to što jesmo. Zato je jedino upućivao na smirenje i utrnuće, na transcendenciju. Svaka predstava je prepreka za transcendenciju. Ne može se govoriti ni o čemu što je iznad manasa jer se tako postiže kontraefekat. Sve iznad njega plod je iskustva transcendencije. Uostalom, sam pojam ličnosti na to upućuje: samo se lično može dosegnuti. Takođe i o budnosti: ne može je naučiti onaj ko nije budan, već se jedino može biti budan, ovde i sada. Sve što je Buddha govorio o sopstvu (pali: atta, sskt: atman) odnosi se na egoizam, na refleksiju aham-kâre u indriyâni i u tanmâtrâ, a ne toliko na samu aham-kâru.47 Kao probuđen, on je vrlo dobro znao da svi odgovori koji čoveku 46

O kraju metafizike ličnosti govori sam pojam vedante koji znači „kraj znanja”, a takođe i hrišćanstvo, koje s vaskrsenjem upućuje jedino na transcendenciju. 47 Okosnica Buddhinog učenja o „srednjem putu” zasniva se na pobijanju i nadilaženju dva zastranjenja: materijalističkog opstanka (uccheda-vado) koje se svršava materijalnim uništenjem i koje ovde predstavlja empirijsko područje indriyâni; i idealističkog uverenja u večnost nematerijalnog („nebeskog”) opstanka (sassata-vado) kojem ovde odgovara neorgansko područje. Prema shemi, srednji put vodi ka aham-kâri i buddhi.

134

pristižu gotovi spolja postižu kontraefekat, da čovek mora sam da dâ odgovor iz svoje spoznaje; da ništa tako lako ne prelazi u svoju suprotnost kao ličnost, naročito kada se sudi o njoj bez iskustva; da je većina ljudi zapravo nema i zato informaciju o njoj spontano smešta na niži nivo koji je njima dostupan, u indriyâni, pretvaraju je u ego; da se ličnost može samo neposredno postati i to samo nakratko, faza aham-kâre je kratka, odmah zatim se nadilazi u nadličnu budnost, u predaju onome što sve (pa i ličnost) omogućava. Ako se ne nadiđe postaje egoički princip i preokreće se iz principa individuacije u princip inflacije mnoštva obličja. Isti je princip koji integriše i dezintegriše, jer on daje oblik svemu, i pojedinačnom i samoj celini. Razlikuje ga jedino čovekova delatnost: aham - ja sam, kâra - delanje. Buddhin cilj je bio ono najviše, i zato je odbacivao sve niže. Njegova apofaza je najdoslednija jer i ne pominje Boga, ili samo u negativnom kontekstu, iako mu je Brahma, vrhovni Bog, poznat ne samo iz predanja već i ličnog iskustva: on je i zamolio Buddhu da objavi istinu svetu, kada je ovaj hteo da zaćuti nakon probuđenja. Ovde, dakle, imamo duhovit obrt: dok zapadni mistik moli Boga da mu se objavi, kao istina, Buddhu je sam Bog zamolio da objavi istinu. To je i slika pravog stanja stvari, prema shemi: Buddha je buddhi, iznad aham-kâre tvorca svih oblika. Neorgansko područje prima sve koncepcije i mentalne projekcije i daje im živi oblik. Kao veliko ogledalo prirode neorganski svet odražava sva očekivanja i stanja. Zato se predanom verniku svake religije 'javljaju' samo ona božanstva kojima on pripada - nikada tuđa. Značaj apofatičke teologije i budizma je u tome što imaju u vidu ovu činjenicu i svu pažnju ne stavljaju na spoznavanje onoga što jeste, već na uklanjanje svih takvih pokušaja. Samo tada, u tišini smirenog uma preostaje ono što jeste. Kada većina hrišćanskih mistika i učenjaka govore o Bogu i ličnosti, zdušno brkaju sve kategorije neorganskog sveta, aham-kâru i buddhi, pa i manas, jedan pojam rastežu na ono što sânkhya razlikuje kao nekoliko kategorija. Uglavnom su porobljeni neorganskim područjem. Prezirući svet, čula i telo (indriyâni), svoju energiju u potpunosti predaju neorganskim bićima koja im se za tu priliku prikazuju kao Isus i anđeli, i daju im za uzvrat, kao bednu nadoknadu, neke moći, ili sladunjavi miris očuvanog leša, što, mora se priznati, odaje njihov smisao za crni humor. Zaratustra preko neorganskog područja dolazi do spoznaje kategorije buddhi, jer samo ime Boga, Ahura Mazda, može se prevesti ne samo kao Vrhovna Mudrost, već i kao Najviša Budnost. Mazdaizam je model religije koji teži istinskoj duhovnosti jer poznaje gotovo sve kategorije o kojima i sânkhya uči, a takođe mu je jasan i dualizam Duha i prirode. Iz mazdaizma potiče ideja jednog vrhovnog Boga Tvorca, ideja vaskrsenja, eshatologija koja obećava sveopšte spasenje, mit o Spasiocu i objava Duha Svetoga. Tu su takođe razjašnjeni uticaji anđela, koje je kasnije preuzela judeo-hrišćanska tradicija, naročito crkva (zajedno sa ovim ostalim elementima), ne menjajući im čak ni neka imena, ali je degenerisala čovekovu slobodu izbora u načinu bivstvovanja, koja je postojala u mazdaizmu, na ropsko služenje autoritetu. Mazdaizam je pravi izvor judeo-hrišćanstva koje nema ničeg originalnog u sebi. Svu raznolikost koncepcija Boga koja postoji u istoriji možemo prepoznati u kategorijama prakrti. One nam pokazuju zašto je Bog negde skriven (puruša) i zašto se ponekad manifestuje na tako različite astralne načine (tanmâtrâ) sve do otelovljenja kao avatar (indriyâni). Ne postoje čvrste granice između kategorija prakrti, pa tako ni između različitih božanskih manifestacija. Istorije religija su dobra beletristika za sânkhyu. Pored judeo-hrišćanstva na zapadu, Indija je na istoku još bolji primer demonističkih prevrata i uticaja. Tu su se svi ljudi koji se nisu priklanjali vladajućem sistemu religijskog 135

ubeđenja proglašavali demonima (asure). Pokušaj da se nadiđe demonizam predstavlja Šankarina advaita vedanta i ona dopire do principa aham-kâra. Nigde kao u Indiji razni filosofski i religijski pravci tako jasno ne izražavaju iskustva svih kategorija na shemi prakrti, od krajnjeg materijalizma do najvišeg idealizma. U indijskoj mitologiji neorgansko područje pokazuje svoju najvišu i najlepšu edukativnu funkciju. Naspram svega ovoga, budizam je u potpunosti posvećen probuđenju od svih zbivanja prakrti. On je potpuno ostvarenje doktrine probuđenja pa se zato i naziva po njoj. Praznina (sunyam) i utrnuće (nirvana) jesu afirmacija čiste neuslovljenosti koju puruša predstavlja u sânkhyi. Buddha je čistu neuslovljenost (sunyam) označio kao jedino ishodište svega postojećeg. Slično kao nakon Isusove pojave, i nakon pojave Nagarđune, koji je u budističkoj misli svoga doba (2 vek n.e.) najradikalnije afirmisao ontološku diferenciju sa stanovišta čiste neuslovljenosti, neorgansko područje reaguje tako što u njegovu čistu duhovnost smešta čitave svetove nastanjene buda-demonima, zvanim bodhisattvama, uprkos tome što je Nagarđuna rekao da je samo onaj kome je čista neuslovljenost (sunyam) jasna, spoznao pravu prirodu svega (prakrti). Neorganski svet se nikada ne predaje i na sve projektuje svoju imaginaciju. On se nadilazi samo u ličnom iskustvu probuđenja. Uvek kada se doktrina probuđenja kolektivizuje, neorgansko područje je prisvaja i lažira. To se jasno vidi po razlici između izvornog učenja Buddhe i Isusa, i onog koje se tokom vremena i omasovljenja pretvorilo u tradiciju i verski folklor. Pre pojave budizma teorija sânkhye je pripremila njegovo ostvarenje.48 Ona pokazuje kako je budizam moguć i zašto je, zapravo neophodan čovečanstvu.49 Dok se sve ostale religije mogu opravdano smatrati za programe kontrole uma, budizam je zbog svojih razlika od ostalih religija praksa deprogramiranja ili mentalna higijena. Zato budizam nije religija. *** Nezavisno od religijskog iskustva, i u filosofiji Zapada možemo takođe prepoznati shematsku podelu kategorija sânkhye. Tako, ispod aham-kâre prepoznajemo razlikovanje ontičkog područja čulnog sveta (indriyâni) od ontološkog područja svih njegovih unutarnjih dimenzija (tanmâtrâ i maha-bhűtâni). Dugo se ontološka diferencija u filosofiji Zapada bazirala samo na ovom nivou, sve dok Martin Hajdeger (Heidegger) nije načinio kvalitativni pomak naviše, tražeći bitak (Sein) u tu-bitku (Dasein), koji na shemi sânkhye po svemu odgovara aham-kâri. Tako je ontološko razlikovanje bića i suštine on uzdigao sa razlikovanja indriyâni od tanmâtrâ na ono koje stoji između aham-kâra i svega ispod. Ovo pomeranje je moguće zato što sve u prakrti ima i ontički i ontološki status, a kakav će se trenutno pojaviti zavisi od statusnog položaja posmatrača, da li se on nalazi u indriyâni (telu) ili tanmâtrâ (snu, astralu), da li u aham-kâri ili u krajnjem vidu izvan svega, gde cela prakrti 48

Indikativno je da je Buddha rođen u gradu Kapilavatthu, čije ime jasno upućuje na osnivača sânkhye Kapilu. S ovim ne želimo da izvlačimo zaključak da je Buddha bio sledbenik sânkhye, već da ukažemo da je njegovo probuđenje živa, individualna i originalna manifestacija svega onoga što sânkhya kao teorija uči. Svako ko se probudi sve doživljava onako kako sânkhya kazuje, bez obzira da li je ranije uopšte i znao za učenje Buddhe ili sânkhye. 49 Sa budističkog stanovišta, postojanje sačinjavaju: minerali, biljke, životinje, ljudi, bogovi, pa i judeo-hrišćanski „jedini Bog”. To je sfera celokupnog postojanja, sve bivstvujuće. Ono podleže zakonu uzročnosti i, stoga, patnje. Ali, izvan ove sfere postojanja je neuslovljenost ni od čega, sloboda koja omogućava postojanje svega. Buddha ju je nazvao sunyam, praznina koja preostaje utrnućem strasti za uslovljenim postojanjem (nirvana). Ona daje svetlost svesti o svemu što biva, i nezavisna je od svesti. Bogovi su joj bliži jer su u višim dimenzijama, ljudi nešto dalje, životinje još dalje. Budizam stoga ne poriče postojanje bogova (Buddha se naziva „učiteljem bogova i ljudi”), nego ukazuje na ono više od najvišeg Boga, ono što i njemu daje svest i postojanje, kao i svemu ostalom. Ono najviše je neuslovljenost, ona je suština budnosti kojoj budisti teže. To je puruša u sânkhyi.

136

ima ontički status, a puruša ontološki. Ili obrnuto, ako se stvar posmatra sa stanovišta puruše kao čoveka kome cela prakrti služi za sopstvenu diferencijaciju, za spoznaju svog pravog bivstva. S tim pomakom je zapadnu filosofiju približio ontološkoj diferenciji Istoka, koja ju je, još fundamentalnije od Hajdegera i od bilo koga na Zapadu, oduvek ispravno videla tek u razlikovanju puruše od prakrti.50 *** Bilo je neophodno naglasiti fundamentalnu razliku između demonizma i njegove pseudoreligioznosti, s opisima delovanja T-polja i neorganskih bića, i doktrine probuđenja koja je suštinska vrednost celokupne baštine. Upoznavanje odnosa između organskog i neorganskog bivstvovanja uslov je za razumevanje prakrti, naročito za razlučivanje njenih ključnih kategorija: aham-kâra i buddhi. Jedino njihova aktuelizacija pripada doktrini probuđenja, dok cela dijalektika subjektivnog i objektivnog bivstvovanja (ispod aham-kâre) spada u područje organske i neorganske uslovljenosti i demonizma. Tom području pripadaju svi bogovi, anđeli i đavoli, kao i svi oblici „religioznosti” koji se pod njihovim uticajima javljaju, a takođe i sav okultizam poznat na Zapadu, kao i sve sekte. Ali, ovom nivou pripada i svakodnevna egzistencija većine ljudi (na prva tri nivoa svesti), pa se zato njihov demonizam mora razumeti kao prirodna potreba, kao prirodan način regulacije njihovih života u nedostatku ličnog prosvetljenja. Prava je religija samo ona koja čoveka vodi ka duhovnom probuđenju. Sve drugo je pseudoreligija, mitologija i demonizam. Osnovni kriterijum za razlikovanje religioznosti koja služi demonima od one koja podstiče istinsku duhovnost i probuđenje čovekovo, jeste prisustvo nasilja. Svaki oblik nasilnosti, od sputavanja slobode od strane verskog autoriteta do ubistva, jeste vid uzimanja energije od žrtve. Celokupna tradicija prinošenja žrtvi, koja oduvek postoji svuda u svetu, jeste ishrana elementala ili bića sa astrala. (Jedan od detaljnih opisa prinošenja žrtvi nalazi se u Mojsijevoj drugoj knjizi, 29, zatim u trećoj gl. 1-7). U svom krajnjem ishodu energiju od žrtava verskog rata, pored samih počinilaca, uzimaju neorganska bića. Zato je princip nenasilja (ahimsa), koji odlikuje jedino đainizam, sânkhya-yogu i budizam, nenasilja prema svim živim bićima, najviši i nepogrešivi kriterijum za istinsku duhovnost ili religioznost. Prolivanje krvi i sputavanje slobode iz bilo kojih verskih pobuda je čista negacija religioznosti. Što se ostalih tradicija tiče, ne treba mnogo dokazivati njihovu pseudoreligioznost. Dovoljno je primetiti njihovu geografsku i nacionalnu podelu. Prilikom kontaktiranja sa ljudima neorganska T-polja, odnosno elementali primaju specifična obličja i simboliku, zavisno od lokacije i okolnosti u kojima se javljaju. Ona se uvek prilagođavaju lokalnoj tradiciji psihomentalnog uslovljavanja kako bi bila delotvorna, i imaju teritorijalnu podelu interesnih sfera (zato je pametnije poštovati lokalne demone, tj. religiju i kultove). Vrlo dobro znaju da moraju delovati samo s odgovarajućim ’religijskim’ iskustvima i pravom scenografijom, da neće privući jednog katoličkog vernika vizijom Krišne ili Ganeše, već samo javljanjem Device Marije, da bi jednog Hindusa slabo zainteresovala vizija razapetog Isusa koju on često viđa uživo na svojim ulicama, dok bi ona na taoističkog Kineza delovala morbidno. Znaju takođe da se na sve te iluzorne projekcije jedan budista učvršćen u postojanoj pažnji (zazen ili satipatthâna) ne bi ni osvrnuo, pa zato teravadinskim budistima šalju muslimanske i etničke fundamentaliste, katoličke misionare, vojne diktature, Coca-colu i CNN. 50

Kada se upoznao sa zen-budističkom filosofijom, Hajdeger je rekao: „Ako pravilno shvatam, ovo je isto što i ja pokušavam da kažem u svojim spisima.” U svom poznom delu Zur Sashe des Denkens (O stvari mišljenja - Beograd: Plato, 1998) on se još više približava puruši kao Duhu koji omogućava biće kada, raspravljajući o vremenu i bivstvovanju, u osnovu stavlja 'Ono (koje) daje (omogućava) bivstvovanje i vreme' (Es gibt Sein, Es gibt Zeit).

137

Neorganska bića se prilagođavaju duhu vremena. Ranije su se arhaičnom čoveku manifestovala u vidu bogova i anđela, a danas to čine u skladu sa tehnološkom revolucijom Novog doba. Prikazanja Device Marije ili pojava suza na freskama i kipovima Isusovim, nastaju vanzemaljskom tehnologijom s kojom su ljudi oduvek bili manipulisani u svojim verovanjima. Ponekad se te suze javljaju od silnog smeha neorganskih bića ljudskoj gluposti. Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu Sve što se zbiva sa čovekom i oko njega ima za cilj njegovo osvešćenje. Osvešćenje čovekovo počinje svešću o sebi, okretanjem svesti ka sebi, ka sopstvenom središtu u kome je Duh. Taj cilj sprovode bića koja su stvorila čoveka. Ljudska ga inspirišu u sticanju znanja, a neljudska ga dovode u iskušenje i teškoće koje treba da ga navedu da se okrene unutra, ka sebi, kroz iskušenje neznanja. Svi oblici manipulacije ljudi svode se na to da se čovek dovede u iskušenje da se okrene od sebe, da se identifikuje sa nečim izvan sebe, i da izgubi sebe - a to znači da služi drugome, da njegovu energiju koristi neko drugi. Na taj način se čoveku praktično pokazuju posledice nesvesnosti. Osvešćenje čovekovo je takvo da mu svest ne može biti spolja data, kao što mu je dat život - zato što je svest već u osnovi svega. Ona je već sve i zato ne može biti ponovo data. U pogledu svoje suštine pitanje je samo šta čovek čini (karman). Čovek jedino može biti nateran da je aktuelizuje. Svest je takva da, iako je svepostojeća osnova svega, aktuelizuje se samo iz čovekove lične volje. Kao lični odgovor i razumevanje emanacije prirode i autentičnosti Duha. To je ono zatvaranje kruga aktuelizacije Duha na najsuptilniji način, o kome smo govorili na početku, koje se događa kroz čoveka, u njegovoj ličnosti. Zato što mu svest ne može biti spolja data, čovek se mora spolja raznim prinudama naterati da i funkcionalno bude svestan, da svest koja on sâm jeste aktuelizuje na kreativan način. To radi cela prakrti kroz sva svoja bića. Na koji način neljudska bića kontrolišu čoveka time što ga navode u iskušenje da zaboravi sebe i identifikuje se sa vanjskim uticajima? To su demonska bića i njihovi hibridi, Iluminati, vladarske familije koje vladaju ovim svetom još od Vavilona. Iste te krvne linije postoje i danas. Da bi oni kao manjina vladali većinom moraju najpre da uspostave određene norme i vrednosti šta je stvarno a šta nije, šta je prihvatljivo a šta ne. To postižu religijskim učenjima. Moraju da uspostave granice percepcije sveta i društvene norme i kodekse, etiku i moral. To postižu naukom. Granice percepcije su suzili na vrlo ograničeno područje čulnog opažanja. To je zato što kontrolori ljudi pretežno borave na višim i suptilnijim dimenzijama, u astralu, i potrebno je da ih ljudi ne vide, da ih ne bi bili svesni. Ova ograničenja percepcije su postigli i genetskom manipulacijom. Čoveku je genetski skraćen životni vek kao i percepcija, a posledica toga je bilo i gubitak celovitosti, čovek više nije bio jedno biće već je postao šizoidno mnoštvo različitih Ja koji se neprimetno smenjuju i tako razbijaju volju i moć delanja. Ovo što je učinjeno na genetskom planu učinjeno je na sličan način i na kolektivnom planu gde je određena percepcija svih prihvatljivih vrednosti kroz nametanje mentalnog obrasca krivice i žrtve putem religijskih učenja, društvo je razbijeno kroz različita učenja i religije i time su nastali svi sukobi među ljudima. Tako je ljudsko društvo izgubilo jedinstvo i postalo je šizoidno mnoštvo u stalnom sukobu. To mnoštvo je naterano da se samo održa138

va, da samo osuđuje pojedince koji pokušavaju da izmaknu kontroli, da ih osuđuje kao jeretike i grešnike, kao neprijatelje. Sledeća stvar je da se svest održava u suženom stanju putem stalnog straha. Tome služe sukobi među frakcijama i pojedinih grupa ljudi. Strah je stanje jake koncentracije energije u vrlo niskoj frekvenciji koja je omiljena hrana demonskih bića iz astrala. Na taj način zlo svake vrste, od ratova do ličnih sukoba unutar porodice, ujedno proizvodi hranu astralnim silama i drži u pokornosti ljude. Strah parališe i ljude čini pokornim. Oni takođe sprovode obrazovanje svake vrste, odnosno način na koji se prepoznaje svet, nameću i kontrolišu akademsko znanje i nauku, a preko njih i mentalne obrasce ljudi. Okosnica ovog obrasca je da su ljudi grešni, bića nižeg reda, nemoćni i da je samo ’Bog’ svemoćan. Naravno, zna se ko su ’bogovi’ i njihovi predstavnici: demonska bića i njihovi hibridi, sveštenici i političari. Mentalne obrasce oni su hiljadama godina nametali i kontrolisali preko tajnih organizacija, pre svega masona. Budući da se sve odvija po planu, treba razumeti da ovakve religije koje do sada imamo jesu odraz onoga što je čovek zaslužio svojom zrelošću. One su s jedne strane način da se čovek manipuliše ali su s druge i jedini metod njegovog obrazovanja i kontrole koja mu je potrebna. Veliki procenat ljudi je još uvek toliko nesvestan i na niskom stupnju razvoja da se može reći da je sve što mu se događa u pogledu kontrole i manipulacije odraz njegove nezrelosti. To su sve oblici prinude da se natera da sam postane svestan jer ne može više ništa dobiti spolja. Jedino zlo koje bi bilo veće od sve ove kontrole jeste da nesvestan čovek bude prepušten sam sebi da radi šta hoće. Tanmâtrâ i maha-bhűtâni u savremenom dobu Imaginacija prirode (tanmâtrâ), izražena kroz mitove i religije, nesumnjivo je bila potrebna i delotvorna u ranim fazama arhaičnog čovečanstva, na isti način kao što je maloj deci neophodna mašta za spoznaju sveta. U savremenim uslovima ona je svakako i dalje potrebna, jer je čovek još uvek nesvestan, ali nametljivo održavanje njenih arhaičnih oblika izražavanja izaziva pervertovanje, deformacije i inflaciju - što se jasno vidi u modernoj verskoj propagandi. Imaginacija prirode se uspešno osavremenjuje kroz filmsku umetnost, masovne medije i tzv. ’virtuelnu stvarnost’ računara. Preko njih ona uspešno globalno povezuje kulture i uzdiže ih iznad arhaičnih podela, plemenske, nacionalne i verske isključivosti. Ali, bez istovremene demitologizacije življenja, i osnaženja psihičke objektivnosti i individuacije, o čemu je ovde bilo reči, kompjuterizovana globalna imaginacija se može izroditi u dosad najvećeg demona. To je ono na čemu rade Iluminati: da celokupnu realnost ljudi svedu na simulaciju i simulakrum, na imaginaciju, koja bi, naravno bila pod njihovom kontrolom. Savremena tehnologija življenja iziskuje od čoveka budnost više nego ikada ranije, u njoj jednostavno nema mesta prepuštanju arhaičnim mitološkim i verskim obrascima. Njihova se projekcija mora povući jer će se njihov porobljivački uticaj još jače ostvarivati uz pomoć preciznih kodova na ekranu kompjutera. Zbog povezanosti svega, zbog blizine i neposrednosti iskustva sveta i ljudskog opstanka u „globalnom selu”, u kojem se već nalazimo, naprosto neće biti prostora za objektivaciju smisla bivstvovanja u simboličko, dogmatsko i mitološko tumačenje sveta. Bivstvo se ne može drugačije spoznati do lično i neposredno. Samo kroz demitologizaciju i neposrednost iskustva i ličnu zrelost ljudi će moći da žive u jednom globalnom i realnom svetu i opstanu zajedno, a ne po uputstvima proroka i plemenskih bogova od kojih je svaki ’stvorio svet’. 139

Evolucija društvene svesti se kretala od čopora (praistorija), plemena (od biblijskog doba do renesanse), do nacionalnih pokreta (XVIII - XIX vek) i svesti o međunarodnim odnosima i pravima čoveka (sredina XX veka) u globalnom svetu (početak XXI veka). U budućnosti bi svest trebala da evoluira do čovekove samospoznaje kao autentične ličnosti, da čovek spozna sebe kao ljudsko biće i u sebi Duha koji ga omogućava, i da u tome bude njegov jedini identitet - a ne više u mitološkim obrascima čopora, plemena ili nacije, ove ili one vere. Istorija se dovršava u svesnom subjektu, u celovitoj ličnosti. Najveći izazov je da se ne dozvoli da se mentalitetu čopora pridruži moć interneta, da se plemenskoj svesti ne da moć savremene tehnologije u globalnoj svetskoj zajednici - jer to bi zaista bio 'kraj sveta'. U sve većoj koherenciji življenja svih naroda i njegovom sve prisutnijem jedinstvu, stare plemenske, nacionalne i verske razlike, koje su do šizoidnih razmera naglašene u judeohrišćanstvu, mogu svet sukobiti jače nego ikada. Ovu opasnost je uvidelo i samo judeo-hrišćanstvo pa pokušava da prevaziđe svoju isključivost i produži svoj vek ekumenizmom i lukavim podmetanjem ideje o „jednom svetu - jednom Bogu”. Ali, to se sve čini na prva tri nivoa svesti koji se zadržavaju samo na spoljnim oblicima, ne i na suštini. Ispoljavanja religioznosti, međutim, ne mogu i ne treba da se mešaju na prva tri nivoa (videti o tome u poglavlju Sedam stanja). Rešenje je jedino u individualnom uzdizanju čoveka na više nivoe svesti, u autentičnu ličnost, a ne u vanjskim promenama. Imaginacija postaje kreativna samo kod zrelog čoveka koji lično i neposredno doživljava svet odgovorno učestvujući u njemu. Svako drugačije delanje će se u ogledalu prirode (ili na monitoru) neminovno (ili numinozno) pokazati kao ropstvo, kao demon koji mu krade životnu energiju. U tom ogledalu čovek treba da prepozna sebe, a ne da se zanosi svojim odrazom u njemu, kao da je on stvarniji od njega samoga. Jasnije rečeno, ako čovek ostane nesvestan i uslovljen kao do sada (svejedno da li po obrascima Starog ili Novog svetskog poretka), sile koje su ga držale nesvesnim izaći će iz njegove podsvesti i snova i dobiće svu tehnološku moć za ostvarenje svojih uticaja. Arhaični mitološki i verski obrasci uslovljavanja čoveka obrazuju kroz objektivaciju, u njima su spolja dati modeli ponašanja i spoznavanja, tu neki Bog čoveku daje zapovesti i tabue, a ovaj ga pasivno sluša. Ako se zadrži takav stav, koji zastupa crkva, da ono božansko, odnosno bitno čovek zadobija spolja, i to samo ako je dovoljno pokoran, nastaje istinska opasnost da uticaje koje doživljava kao suštinske čovek nastavi da prima spolja preko medija i imaginacije koju stvara moderna tehnologija svojom virtuelnom realnošću, a koja već sada našuje moći imaginacije prosečnog čoveka. I to se upravo i događa. Ali sadržaji takvih uticaja nisu nimalo božanskog karaktera, već samo dobro programirani da služe interesima onih koji kontrolišu tehnologiju i javnost koja je konzumira. Da bi se ova opasnost izbegla nužno je da čovek ono bitno ne traži i ne iščekuje spolja, kroz razna verovanja, već da nađe u sebi, u sopstvenoj ličnosti, da sopstvenom zrelošću ostvari ono bitno. Jer, ono što se od iskona tražilo spolja kroz razna verovanja u Boga jeste zapravo Duh koji sve omogućava, pa i samog čoveka, a on mora biti ovde i sada, jer bez njega ničeg nema. Stoga, on je već tu, u svemu i u čoveku, kao njegova suština. Ako je Bog u koga se veruje nešto drugo, a ne Duh koji sve omogućava, onda je to demonizam. Ključni preokret u celokupnom duhovnom sazrevanju je u tome da čovek po sopstvenoj zrelosti i svesnosti bude ispravan, human i usaglašen sa stvarnošću, a ne po naređenju nekog drugog ili „višeg” entiteta. Takva naređenja nije ni mogao da posluša jer ih je doživljavao kao nametnuta spolja, kao tuđe interese. Zato je i odbijao odgovornost za svoje pos140

tupke čineći sva zla „u ime Boga” - a ne svoje. Zato i sada ne oseća odgovornost za ono što čini po diktatu medija. Ispravnost je izraz lične zrelosti, a ona ne može nikako biti nametnuta spolja. Ovaj preokret je započeo u dvadesetom veku. Zato je i bio tako buran. Da bi čovek po sopstvenoj zrelosti sam od sebe bio ispravan treba da dođe do svog središta koje je sam Duh koji sve omogućava. Čovek je neispravan onoliko koliko je izvan svoga središta, toliko je ujedno pod uticajem spoljašnjih sila. Suština svih manipulacija i obmana kojima se čovek porobljava je u tome da se on navodi da se projektuje izvan sebe, da zaboravi sebe i identifikuje se s nečim. Priroda fizičke stvarnosti je takva da joj je neophodna imaginacija u čijem se odrazu može spoznati. Danas se ona opredmetila na monitoru kompjutera, pa je zato saznanje fizičke stvarnosti brže nego ikada. S tom brzinom raste i izazov čovekovoj budnosti. Cela prakrti postoji da bi čovek sebe spoznao, a ne da bi se u njoj izgubio - iako se to, nažalost, često događa u nekim fazama sazrevanja. Sadašnja faza je presudna i zato je treba dobro razumeti. U svim proteklim vekovima čovečanstvo je bilo uslovljavano i kultivisano spolja, od strane objektivnog ili neorganskog područja prirode, uglavnom kroz verovanja, mitove, tabue i religije. Takva se kultivisanost svesti zasnivala na plemenskom, nacionalnom, jezičkom, teritorijalnom i verskom identitetu. S pojavom industrije, štampe i globalnog informisanja uslovljavanje se premešta s verskog i nacionalnog na svoj finiji oblik, na kontrolu informacija i novca - od epohe prosvetiteljstva, sa svim revolucijama do danas, kada je promovisan Novi svetski poredak i Novo doba od strane ekonomskih moćnika. Ekonomska moć zahteva globalizaciju i oni koji je imaju sprovode razbijanje starog modela uslovljavanja, koji se zasnivao na verskoj, nacionalnoj i teritorijalnoj isključivosti. Vreme globalizacije traži i jednu religiju, ne mnoštvo različitih kao ranije. Srednjovekovnu ideologiju crkve razbijaju izmišljanjem novih sekti i zamenjuju je virtuelnom realnošću globalnog sela sa diktaturom propagande. Jedna od glavnih odlika Novog doba, i degradacije savremene zapadne civilizacije uopšte, jeste u tome da upotrebu imaginacije sužava na parametre tehničke i ekonomske eksploatacije, na stanovište korisnosti, da je povlači od bavljenja „velikim pričama” iz prošlosti, metafizičkim idealima i konačnim pitanjima, kako je to bivalo uobičajeno sve do početka dvadesetog veka - a što je crkva uveliko koristila za svoje interese - i svodi imaginaciju na tehničku korist i pragmatizam. Pozitivna strana toga jeste da je koncentracija imaginacije na fizičku realnost dovela do naglog bujanja tehnologije. Negativna je u tome što je nesumnjivi uspeh usavršavanja fizičkog okruženja povukao imaginaciju iz njenog prirodnog područja, tanmâtrâ, unutarnjeg sveta, ostavio ga praznog i, što je još gore, u tu prazninu smestio logiku uspeha na fizičkom planu. Tako je savremeni čovek postao psihički mehanizovan, otuđen od objektivne prirode i partikularizovan (čemu pomaže i takav sistem obrazovanja). Drugačije rečeno, u starom poretku uslovljavanja i kultivisanja naglasak je bio na objektivnom području neorganske prirode, otuda je imaginacija imala metafizičke, apsolutističke i kosmogonijske karakteristike. Novi poredak je, naglašavajući tehnološku efikasnost, imaginaciju naglo prebacio u drugu krajnost, na subjektivno područje čulnog iskustva, indriyâni, tako da je čovek postao materijalistički uslovljen, ali i uspešniji u fizičkoj realnosti, jer je objektivnim procesima stvaranja tu dao trodimenzionu koherenciju u prostorvremenu i izvesnu kontrolu razuma (manas). Razvoj tehnike se može videti kao plodno dejstvo imaginacije neorganskog područja na usavršavanje organskog (indriyâni), kao njihovo prožimanje. Ta promena težišta je, međutim, bila tako nagla da je izazvala puno lomova starih vrednosti (što se ispoljilo kroz Prvi i Drugi svetski rat i još mnogo drugih civilizacijskih sukoba). Cilj sveg ovog dešavanja jeste da se oba područja integrišu kroz iskustvo i 141

proizvedu celovitu ličnost, aham-kâra (ovaj proces je na individualnom planu opisan u istoimenom poglavlju). Budućnost sveta je, dakle, u procesu individuacije, u ličnosti, a ne u bilo kakvom uslovljavanju, subjektivnom ili objektivnom, po nekom starom ili novom, savršenijem modelu. Od renesanse do danas možemo uočiti da način na koji objektivno područje kultiviše ljude postaje sve finiji i konkretniji. Ranije je uglavnom koristilo imaginaciju kroz verska ubeđenja. Religije i ’zakoni’ koje je davao ’Bog’ bile su jedina sredstva vaspitanja. U novijem dobu se javljaju obrazovne institucije, tehnika, ekonomija i građanska društva kao savremeni i daleko napredniji modeli kultivisanja čoveka. Građanska civilizacija razvijena na Zapadu je verovatno najsavršeniji način na koji se nesvestan čovek može spolja kultivisati. Nakon nje moguća je jedino unutarnja kultura, samospoznaja kroz meditativnu praksu. Zapadna kultura može nastaviti svoju evoluciju samo u tom pravcu. U tome joj može pomoći drevno iskustvo Istoka. Propadanje Zapada koje se danas događa, najbrže u Americi, pokazuje da je spoljašnje kultivisanje već davno došlo do kraja svojih mogućnosti i da se pretvara u svoju suprotnost i perverziju. Čovekov um se ne može kontrolisati, a još manje kultivisati, medijskom diktaturom i lažima. Čovek je od iskona do danas bio uslovljavan spolja, objektivacijom, jedino zato što mu je um bio nesvesno okrenut van, ka objektima, a takav je zato što nije osvešćen iznutra, od strane Duha koji ga omogućava. Suštinska promena koju donosi Novo doba je u promeni takvog stanja, u sintezi duhovne autentičnosti, koja je bila rasuta po mnogim religijskim tradicijama, i njihovo čišćenje od etničke i tradicionalističke isključivosti, mitologije i simbolizma, tj. od objektivacije (što su Gurđijev i Osho već uspešno učinili), i na jačanje svesti o uslovljavajućoj strukturi samog uma i njegovom nadilaženju kroz praksu meditacije. Širenje meditacije kao elementarne čovekove kulture jedini je način na koji se može sprečiti da čovekova nesvesnost dobije tehnološku moć i tako postane destruktivnija nego ikada. Sva dosadašnja 'kultura' svodila se na modifikacije čovekovog vanjskog ponašanja i delovanja uz pomoć zakona i prinuda, i zato je njen efekat bio slab, ljudi su danas jednako destruktivni (zbog nesvesnosti) kao i ranije. Kultura budućnosti biće u osvešćenju strukture samoga uma, onoga koji dela, u samospoznaji onoga ko je svestan. Tek tada će se čovekovo delanje proširiti na više dimenzije i postaće istinski humano. Sve što je ovde rečeno može se svesti i na sledeće: Pre razvoja tehnike i Novog doba čoveku je prirodno bilo dostupno iskustvo o pravoj prirodi duhovnog cilja, i njegovo razlikovanje od materijalnog. Materijalni cilj je nešto što se spolja zadobija, dok je duhovni cilj ono što se ne može spolja dobiti, već samo iznutra ostvariti sopstvenim preobražajem. Naime, tehnika olakšava dosezanje materijalnih ciljeva, olakšava rad, i tako degeneriše zdravo iskustvo o sopstvenom preobražaju pri radu na duhovnom cilju. Preobražaj je suština svakog rada - rad je alhemija s kojom se priroda preobražava u korist Duha. Za razliku od materijalnih ciljeva sa čijim ostvarenjem mi ostajemo isti, a tehnika nam u tome još i pomaže, rad na ostvarenju duhovnih ciljeva ili ideala je zapravo naš preobražaj u skladu s idealom, mi tim radom postajemo usklađeni s ciljem, postajemo sâm ideal. Zapravo, cilj je onoliko duhovan koliko nas navodi da se preobrazimo i sazrimo. Tehnologija Novog doba nam, dostupnošću vanjskih ciljeva, uskraćuje neophodno iskustvo sopstvenog preobražaja u radu koji vodi pravom ljudskom cilju - zrelosti za prisustvo Duha. Time nas obmanjuje da ne vidimo svoj pravi cilj. Mašine su postale kreativne kao i mi, one nam pribavljaju sve što nam treba da ostanemo isti tako da smo zaboravili šta je pravi cilj našeg rada. One su naš proizvod, proizvod našeg ega, i zato ne služe ničemu drugom do održavanju ega. One ne vode u progres, nego usavršavaju postojeće stanje. Jedini progres je afirmacija ljudske suš142

tine, Duha koji se jedino kroz čoveka aktuelizuje u postojanju. Stoga je izazov Novog, tehnološkog doba, u tome da ne poverujemo da duhovni ideal, ono bitno, možemo dobiti spolja, kao gotov proizvod pomoću pragmatizma, kao što smo ranije isto očekivali do religija, a bez sopstvenog rasta i preobražaja, da ne brkamo duhovne ciljeve sa materijalnim. A na zameni tih ciljeva danas se zasniva ne samo ekonomska i politička eksploatacija (Novi poredak), nego i religijska (Stari poredak). Jedna od najsuptilnijih zamena ovih ciljeva na delu je kod raznih 'gurua' Novog doba koji prodaju nove metode meditacija (Transcendentalna meditacija je stvorena da se uništi pravi pojam o meditaciji) i 'spiritualne tehnologije' za instant ’prosvetljenje’, koje su navodno brže i bolje od starih metoda iz drevne baštine. Njihov argument se zasniva na tvrdnji da se vremenom stvari usavršavaju i ubrzavaju, da danas nije potrebno isto vreme i isti napor za postizanje duhovnih ciljeva kao nekada. Pri tome se oslanjaju na teoriju „stotinu majmuna” i na povratno dejstvo morfičke rezonancije R. Šeldrejka. Zaista, stvari se vremenom usavršavaju, ali to se odnosi na zbivanja u relativnom, materijalnom svetu, na brzinu kretanja stvari i informacija. Za razliku od toga, put od ega do Sopstva, od individue do božanskog ostao je isti. Zapravo, postao je teži upravo iz razloga koji smo ovde spomenuli, zbog iluzije koju tehnika pruža da su svi ciljevi, pa i duhovni, dostupni kao stvari i informacije, zbog zaborava sopstvenog preobražaja, i zato što nam tehnika svodi sámo bivstvovanje na jednu informaciju, i time ga baca u zaborav, a nas čini neodgovornim prema životu. Olakšavajući nam egzistenciju, tehnika otupljuje naš osećaj za stvarnost, za pravo odmeravanje egzistencije i doživljaj njenog smisla. Drevni metodi duhovnog razvoja zahtevali su ličnu transformaciju i posvećenost celog života, sveobuhvatnu etiku (yama i niyama u jogi, vinaya pitaka i sila u budizmu), dok savremeni metodi ’prosvetljenja’ predstavljaju samo infantilnu imitaciju principa tehnološke korisnosti i tržišne eksploatacije u sferi duha. To se vidi po njihovim ciljevima: svrha meditacije kod starih bila je nadilaženje smrti i vremena, tela i uma radi predaje Duhu koji sve omogućava, dok kod savremenih 'tehnika' od toga nema ni traga, one se reklamiraju kao sredstva za uspešnije iživljavanje svojih želja i strasti. Suština prave duhovnosti i religioznosti jeste razlikovanje iskonske neuslovljenosti koja sve omogućava, koja je naša suština - od svega stvorenog, od svih prirodnih uticaja koji uslovljavaju; svejedno da li su oni fizički ili astralni, razni bogovi i demoni, ili slike na kompjuterskom monitoru. Ovo fundamentalno razlikovanje nije nigde do kraja sprovedeno da jeste, došlo bi se do sânkhye - i ovde iznete kritike odnose se na taj nedostatak, koji se sve više pokazuje kao tragičan po opstanak savremenog čovečanstva. Zbog veće brzine i koherentnosti njegovog bivstvovanja, manje je prostora za ispravljanje grešaka, naročito fundamentalnih. Zato se s ovog opširnog objašnjenja delovanja tanmâtrâ i maha-bhűtâni vratimo našoj pravoj temi: sânkhyi.

143

INDRIYĂNI

Organske sposobnosti u prirodi (indriyâni) sačinjavaju područje čulno iskustvenog, fizičkog sveta. To je jedino područje prirode u kome se energija njenog bivstvovanja, usled potpunosti organskih sposobnosti, tako sažima da se kristališe i prosijava kao svestan subjekt. Ovo sažimanje prepoznajemo kao svekoliko životno iskustvo i sposobnost učenja. Indriyâni je, u svom kompletnom sastavu, u čovekovom telu, jedino mesto gde se priroda sažima u lik i ličnost čoveka kako bi, kroz sopstveno određenje i ustanovljenje, u ličnosti dobila oličenje svoga smisla. U svim ostalim oblicima priroda prosto postoji i obnavlja se, ostvaruje svoju egzistenciju. Samo u čoveku ona ek-sistira, ekstatički se otvara ka duhovnoj suštini nakon osvešćenja.51 Tu, u čoveku, ne samo da se sažima energija da bi proizvela svesnog subjekta, nego se, nakon toga, kao rezultat dozrevanja individue (indriyâni), rađa nezavisna i celovita ličnost (aham-kâra). Ličnost je takva samo kada je svesna (buddhi) Duha neuslovljenosti (puruša) koji nadilazi prirodu (prakrti). Čovekovo telo je, dakle, jedino odgovarajuće mesto u prirodi gde ona nadilazi i razrešava samu sebe pod privlačnim uticajem puruše, koji joj je na tom mestu najbliži. Čovekova sudbina stoga nije vezana za biće-i-vreme nego za njegovo duhovno nadilaženje. Njegovo telo je most ka večnosti, ono je oličenje večnog ili božanskog. Ako se, međutim, upotrebljava kao dom prirodnih uslovljavanja, tada je leglo patnje i teskobe. Sva se živa bića u prastarom sistemu sânkhye jednostavno dele prema broju čulnih i delatnih organa koja poseduju. Od najprostijih mikroorganizama sa jednim čulom, preko mnoštva bića sa različitim kombinacijama, do jedinog bića sa svih jedanaest organa, a to je čovek. (Vidi sliku 1.) Već je po rodoslovu organizama na zemlji očigledna veza između sposobnosti kretanja i čulnog opažanja, i inteligencije. Od jednoćelijskih organizama, biljaka i životinja, preko podele životinjskog sveta na zglavkare, mekušce, bodljokošce i kičmenjake, sve do sisara, možemo jasno uočiti da broj čulnih i delatnih organa, koji omogućuju bolje kretanje i opažanje, i samim tim veće učešće u zbivanju, omogućava srazmerno veću inteligenciju. Nijedan od čulnih i delatnih organa ne postoji zasebno nego je direktno uslovljen funkcijom koju vrši, odnosno, s onim čemu je primeren (tanmâtrâ). Aktivnosti, inteligencija i sposobnosti bića razlikuju se prema broju i razvijenosti organa kojima ih priroda osposobljava da kreativno propuštaju svetlost Duha u sebi. Broj organa je mera sposobnosti organizma da ispolji ovakvu svrhu prirode. Razvoj tehnike takođe, kao produžetak organskih sposobnosti, omogućava osposobljavanje bića da ispolji svoju svrhu. Duh neuslovljenosti podjednako je prisutan svuda u prirodi, kao vrhunski privlačitelj sveg njenog zbivanja, ali mu je ona manje pristupačna na nižim nivoima veće uslovljenosti grube materije, i u jednostavnijim oblicima života, a više na finijim nivoima razvijenijih organskih sposobnosti. Dakle, nije u pitanju prisustvo puruše, nego samozaborav prakrti koji je veći u njenoj grubljoj inertnosti i dezintegraciji svesti, u organskoj nerazvijenosti. Ova zakonitost liči na otvor koji može da propušta manje ili više svetlosti, ali nikada ne može biti potpuno zatvoren, jer bi se time izgubila svrha njegovog postojanja kao otvora, a to je upravo jedina svrha prirode, naročito u njenom ljudskom obličju: da otvara prisustvo Duha neuslovljenosti koji je njena 51

Uporedi Hajdeger: Pismo u humanizmu (Martin Heidegger: Uber den Humanismus, Frankfurt/Main, 1949)

144

suština. Prema tome, svaki oblik postojanja i življenja u prirodi jeste određeni način ispoljavanja svesnosti i inteligencije. Cela priroda je živa i preobražava se u korist Duha-čoveka sve kreativnije kako je nivo njene piramide viši. Tako su biljke svesnije od minerala, životinje od biljaka, dok je čovek delotvorno najsposobniji i zato najsvesniji u prirodi (barem na Zemlji). Postoji piramidalna srazmera između broja čulnih i delatnih organa i broja bića koja ih poseduju. Tako je najmanji broj bića koja poseduju sve organske sposobnosti, a to su ljudi, dok je daleko veći broj jednoćelijskih organizama sa minimalnim brojem organskih sposobnosti. Ova srazmera odgovara većoj prisutnosti svesti u većim mogućnostima sticanja iskustva, pri čemu je kod čoveka najprisutnija. Na svakom nivou usklađenosti iskustava bivstvovanja javljaju se nova svojstva, dok se na najvišem nivou organskih sposobnosti za sticanje i razmenu iskustava, suma svih svojstava jednovremeno (simultano) ogleda u razumu (manas). Organ mišljenja, um ili razum - manas - jeste mozak. Njegova uloga je da reguliše i sintetizuje čulna iskustva i rukovodi delanjem tako što sprovodi odluke i volju viših kategorija (aham-kâra i buddhi) i tokove prâne usmerava kroz aktivnosti delatnih organa. Kako ni um, kao ni ostali organi, ne postoji nezavisno i ne odlučuje o sebi, nego postoji samo kroz funkciju koju obavlja, on je samo medijum koji povezuje opažanje zbivanja i delanje bića u njemu. On poprima različite oblike kada je u vezi sa različitim čulima i njihovim objektima, i aktivnostima delatnih organa. On ih na fini način samo odražava, ali nema svoju volju. Um ili razum je taj koji koristi čulne i delatne organe, on kroz njih sazreva iako, s druge strane, predstavlja sintezu svih njihovih moći. Um određuje šta ćemo videti kroz oči i čuti kroz uši. Zato, kada je pažnja uma usmerena na nešto drugo, mi ne vidimo ono što je pred nama niti čujemo zvuk koji postoji. Stanje uma određuje našu percepciju, a ne čula. Um je saobražen s funkcijama koje obavlja. Najsuptilniji vid saobražavanja čulnog i delatnog iskustva je misao ili pojam. Stoga sve kategorije s kojima se razum služi za dedukciju empirijskog sveta - a to su misli i pojmovi, imena obličja (nama-rűpa) - jesu čulnog porekla. Misao ili ime jeste sinteza raznih oblika neposrednih čulnih utisaka na fizičkom planu, ili onih koji su ranije oblikovani informativnim dejstvom starijeg T-polja. Nijedna misao nije nova, ona je samo suptilnije ogledanje fizičkog iskustva na višim planovima sa kojima je kao medijum povezan manas. Dakle, ime i oblik, predmet i subjekt koji ga ustanovljava nisu različiti, oni su vidovi jedne iste prakrti, ali na različitim dimenzijama. Oblik je grublji ili materijalniji, a ime ili misao viši, finiji vid istog zbivanja. Svesnost uma nije različita od svojih sadržaja, od misli nastalih na osnovu iskustva. Misli uopšte nisu naše, ali naše je njihovo stalno ponavljanje i kombinovanje sadržaja. To je mehanička ili formativna funkcija uma. 52 Mi smo identifikovani sa mislima i zato ih ponavljamo i kombinujemo. Misli su deo prirode; priroda samu sebe osmišljava pomoću svojih najfinijih vibracija, a to su informacije, koje se u mozgu, manasu, aktuelizuju kao misli. Zbivanje bića, prakrti, nije nikada besmisleno, već uvek svrsishodno. Krajnja svrha zbivanja cele prakrti je puruša. Krajnji oblik svrsishodnosti pojedinačnog zbivanja bića u okvirima prakrti je osmišljavanje zbivanja koje se događa u manasu ili umu. Ako je zbivanje svrsishodno, tada nije dovoljno samo zbivanje, potrebno je njegovo ustanovljavanje, identifikacija, pamćenje i osmišljavanje u odnosu na druga zbivanja. To je funkcija manasa ili uma. On funkcioniše pomoću blizine principa individuacije, aham-kâre, i u njegovom interesu. Blizina aham-kâre stvara iskustvo ega u umu. 52

O ovoj i mnogim drugim uslovljavajućim funkcijama uma videti u knjizi "Četvrti put" (P.D. Uspenski: U potrazi za čudesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the Miraculous, Fragments of an unknown Teaching; Beograd: Opus, 1989.)

145

Već smo rekli da je prakrti u suštini informaciono polje koje se zbog prisustva svesnog subjekta pretvara u fizičke pojave. Naš je mozak samo najfiniji organ koji može da reflektuje te vibracije. One se reflektuju u našoj glavi i samo zato nam izgleda kao da su naše. Priroda se aktuelizuje tako što se oblikuje (rűpa) u svom zbivanju, a krajnji ishod njenog zbivanja je stvaranje uslova za pojavu svesnog subjekta kao ishoda sveg zbivanja. U svesnom subjektu ishod sveg oblikovanja se odražava tako što se daju imena (nama) oblicima, ustanovljavaju se (nama-rűpa). Tako mozak ne proizvodi misli nego ih samo odražava, upija kao utiske (samskara i vasana) i ponavlja usled nesvesne navike. Samo zbog tog ponavljanja misli koje nisu naše izgledaju kao naše. Zbog toga se identifikujemo sa umom. Tek kada u meditaciji se potpuno smirimo i prestanemo da ponavljamo misli, vidimo da one nisu naše jer nestaju, a mi ostajemo, slobodniji i svesniji nego ikada. Koliko smo slobodniji toliko možemo osmišljavanje prirode da izrazimo na najbolji način, bez iskrivljavanja. Tako nastaju najveća i najbolja dela pisanih reči trajne vrednosti i objektivnog znanja. Zbog saobražavajuće funkcije uma nastaje identifikacija, kao najveća prepreka duhovnom probuđenju. Teško je naći reči kojima bi se dovoljno naglasilo koliko je um saobražen s funkcijama koje obavlja, s telom. Bilo bi dovoljno reći da um toliko vlada našim telom, da toga uopšte nismo ni svesni. Ali nije dovoljno, jer nismo toga svesni. Na shemi vidimo da manas dominira nad indriyâni, kao što i mozak dominira nad fizičkim telom. To nije slučajno tako. Um u potpunosti određuje stanje tela, ne samo njegove pokrete, već i vitalne funkcije, život svake ćelije i sav fizički izgled. Zbog negativne upotrebe uma mi živimo mnogo kraće i teže nego što bi trebali. Ćelije se stalno obnavljaju, sav biološki život je u slobodnom kretanju, on već ima sve što mu treba da ispuni sav svoj potencijal. Organizam spontano obnavlja svoje ćelije kada je slobodan od prepreka. Deca su vitalna i rastu jer nemaju um opterećen prošlošću koji bi ih u tome sprečavao. Međutim, um odraslog čoveka je ta sila koja koči slobodno kretanje i obnavljanje ćelija iz trenutka u trenutak, um je sputan prošlošću i stečenim utiscima koje ne pušta. Što je um više opterećen prošlošću i utiscima, to je čovek manje vitalan i brže stari. Takav um, koji živi u fikcijama, ubeđenjima i svakojakim sadržajima, nije usklađen sa bićem koje se uvek slobodno kreće ka novom obliku života, i koje nema nikakvih psiholoških ni religijskih problema, koje nema tradiciju ni prošlost koja ga opterećuje. Možemo daleko duže i bolje da živimo samo sa umom koji je čist, slobodan od svih uticaja iz prošlosti, i otvoren za bivstvovanje ovde i sada - koji ne robuje vremenu. Um je mesto gde je neuslovljena svest puruše identifikovana sa mislima. Usled višedimenzionalnog holizma prirode, njena svesnost se u jednoj dimenziji (manas) pokazuje kao misao, a u drugoj kao fizička aktivnost, stvar ili objektivna pojava u prirodi. Um je mesto gde se to prelamanje jedinstva događa; sam um deli jedinstvo prirode na suptilno i grubo, na misao i fizički objekat, na spoljnje i unutarnje. Ovde je na delu pragmatizam. Razum deluje kao sinteza i regulacija čulnih i delatnih iskustava subjekta u okruženju objektivne prirode, njenih prototipova i elemenata na taj način što biva tačka preseka njihove interakcije i prijemnik njihove rezonancije. Priroda u svojoj slobodi postoji višedimenzionalno i, prema shemi, dvojako: kao fizički predmeti (prostorija u kojoj se nalazimo i sve stvari u njoj) i istovremeno, u suptilnijim dimenzijama, kao subjekat u kome se sažima svesno iskustvo tih predmeta. Dok predmeti podležu svojim fizičkim zakonima, njihovo svesno ustanovljenje u subjektu podleže psihičkim zakonima, u njima predmeti mogu biti izmenjeni na sve zamislive načine. U sobi u kojoj se nalazimo možemo da zamišljamo svakojake događaje i promene bez ikakvog uticaja na nju i da obuzeti takvim zamislima ne primetimo sve predmete koji se tu objektivno nalaze. I fizički pre146

dmeti i subjekat koji ih doživljava ista su priroda, samo predstavljaju njene različite aspekte i dimenzije. Svaki čulni i delatni organ predstavlja jedan odraz svesnosti ili iskustva onih objektivno datih prototipova i elemenata (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) koji su ga oblikovali. Ta dva vida bivstvovanja, subjektivni i objektivni, nužno su uvek u interakciji. Tačka preseka tih interakcija je mesto sinteze datog iskustva, za svaki čulni i delatni organ posebno. Zbir svih ovih preseka je manas, ali zato funkcija racionalnosti deluje u slabijem ili jačem vidu kod svih bića, ma koliko čulnih i delatnih organa imali. Naše telo (zajedno sa umom) i bez naše budne prisutnosti svrsishodno obavlja ono što je naučilo da radi. Zato celu stvorenu prirodu krasi racionalna svrsishodnost i regulacija u cilju opstanka, i zato se ceo kosmički poredak organskog bivstvovanja stiče i ogleda u ličnosti kroz mentalne koncepte (manas). Dakle, zbirno mesto svih preseka subjektivnog iskušavanja objektivne prirode jeste manas ili um, i on nije ništa više od toga. Regulativna sinteza uma ne bi bila to što jeste da je samo jednostrana, ona deluje i povratno pa zato uočavamo harmoniju i poredak u celom ispoljenom kosmosu. Od stanja uma zavisi kakav ćemo svet opažati. U onoj meri u kojoj je naš um harmoničan u svojoj funkciji sinteze i regulacije svih iskustava, u toj meri smo svesni harmonije samog kosmosa. Manas je logos kojim se spoznaje predmetni svet i s kojim se sav ispoljeni svet svrsishodno reguliše na jednom mestu, u ličnosti (aham-kâra).53 Kada je u satvičkom stanju um je u službi integracije ličnosti i volje (aham-kâra), tada osmišljava jedino sopstveni ishod i ne bavi se obnavljanjem sadržaja i vezivanjem za prošlost. U aspektu rađas on je vezan za čulna iskustva i zato grčevito učestvuje u borbi za opstanak, što vidimo i kod životinja i kod ljudi, dok se u stanju tamasa izražava samo kao elementarna sposobnost sinteze čulnog opažanja, raspoloživog kretanja i delanja, što zapažamo kod životinja, biljaka, insekata i mikroorganizama. U satvičkom vidu najređe je prisutan, samo kod zrelih i samosvesnih individua. U tom stanju manas je smiren od misli, odnosno od podela mnoštva Ja, i sprovodi volju jednog, pravog Ja, i čiste svesti koja takvom voljom rukovodi. U stanju rađas um je izložen podeli i sukobu mnoštva Ja, učestvuje u stalnoj borbi njihovih različitih interesa, usmeren je ka ciljevima ili idealima koje nikako ne doseže jer su mu oni samo povod za ostvarenje sopstvenog kretanja od jednog utiska do drugog, i održavanja podele. U stanju tamas um je obuzet identifikacijom sa spoljnim i unutarnjim utiscima, misli stihijski naviru same od sebe, a ista stihija obuzima i telesno kretanje. Ovakav manas najviše upravlja snovima, i dnevnim i noćnim, a u ekstremnom vidu i psihozama. Ovakvo stanje preovlađuje u životu prosečnog čoveka. San je stanje u kome je čovek snažnije obuzet mentalnom uslovljenošću, jače identifikovan sa misaonim sadržajima, ako ni zbog čega drugog, onda zato što su delatni organi pri ležanju opušteni pa se njihova neiskorišćena energija preliva u manas, i tada njegove aktivnosti i sadržaji (misli) postaju toliko intenzivni da nas potpuno obuzimaju zbog identifikacije s njima. Tako padamo u san. Kada se u astralu aktiviraju delatni organi i razvije dvojnik (energetsko telo), energija se raspoređuje na celo biće i zato su misli slabije a svesnost čistija kao volja ili namera (aham-kâra), pa je i čovek budan u snu. Svi ovi procesi su uzajamni. Sve misli u umu (manas) nastaju usled interakcije indriyâni sa tanmâtrâma i maha-bhűtâni, interakcije koja je rezultat podele subjekta sa celinom i unutar njega samoga. Misli su uvek direktan izraz neznanja i neuviđanja stvari kakve jesu, one su čuvari sna, ali su upravo zato i težnja za znanjem. Da su one sámo znanje ili stvarnost, ne bi se ponavljale. Postojanje misli je dokaz da čovek uopšte ne vidi stvar kakva jeste, i zato mora 53

Stoga se u Jogaćari, školi mahayana budizma, smatra da je izvan područja umnog predstavljanja svet bez uporišta ili prazan, neuslovljen.

147

da je osmišljava - zaboravljajući da nikada nije ni postojala prepreka da se stvari vide kakve jesu. Suština sveta nikada nije bila skrivena; čovek je taj koji je ne vidi jer mu svest nije dovoljno čista za neposredno opažanje. Misli i pojmovi služe da nam prenesu informacije o onome što nije u našem lokalnom okruženju i iskustvu. Ali te informacije mi upotrebljavamo i kada možemo neposredno da uviđamo. Na taj način misli vezuju čovekovu ličnost u vrtlog zbivanja nižih kategorija. Uspostavljanjem jedne volje i jednog Ja (aham-kâra) u psihofizičkom delanju otkriva se sopstvena nezavisnost od misli kao takvih, od svih imena i obličja, otkriva se da se tek u tišini uma rađa potpuna jasnoća sopstvenog bića i prava budnost (buddhi) koja se nikada ne prekida, da je svest bez misli pravi ishod našeg bića koji ne može biti izgubljen, jer ishod uvek bivstvuje kroz samo biće, a ne kroz misao o biću. Zato se ova svesnost postiže jedino osvešćenjem bivstvovanja i nikako drugačije. Usled ranije identifikacije svesti sa misaonim sadržajima ona je bivala pomračena zajedno sa pomračenjem misli, odnosno, stanja uma su određivala stanja svesti (snovi, dubok san, koma i uobičajena dnevna „budnost” sa mnogim oscilacijama, od kojih se neka smatraju „mističnim”). Sama svest nema stanja, ona je ishod ili smisao bivstvovanja uopšte, jedno je s bićem. Budući da misao takav smisao nikako ne doseže, ona je svest odvlačila od svog pravog ishoda, od jedinstva s bićem u svim oblicima i dimenzijama postojanja. Zbog temeljnog poriva organske prirode da se obnavlja i održava svoj opstanak, misli, kao njen najfiniji proizvod, često deluju kao preterano ponavljajuće preispitivanje. Zato što niži oblici života (od ljudskog) imaju funkciju razuma samo u elementarnom obliku, pamćenje je kod njih relativno slabo, svedeno je na prilagođavanje okolini, kretanje i obavljanje fizioloških procesa. Čovek ima sposobnost relativno dobrog pamćenja usled toga što se u njemu ukrštaju sva suptilna područja zbivanja prirode, i ono je utoliko jasnije ukoliko je svesnost postojanije prisutna u svim tim područjima kao volja celovite ličnosti. Koliko je svesnost prisutnija na višem i suptilnijem području, bliže vrhu naše piramide, toliko su vreme i prostor zbivanja bića sažetiji u svojoj svrsi. Pamćenje i postoji na osnovu piramidalnog principa sabiranja vremena i prostora sveg zbivanja u s-misao ili um (manas), odnosno većoj prisutnosti svesti (buddhi) u ličnosti (aham-kâra). Ukoliko je ova sabranost (samadhi) svesti veća u samom središtu ličnosti, nezavisno od vremena, utoliko je i neuslovljenost Duha prisutnija, pa je stoga i opažanje smisla bivstvovanja jasnije. Otuda su u sanskritu reči za postojanu prisutnost svesnosti (satti) i pamćenje (smrti) od istog korena. Savršeno budan čovek seća se svega, ne samo sadašnjeg života već svih života od iskona, kao da su jedan život. Usled relativnosti vremena sveg zbivanja, njegove sposobnosti simultanog sažimanja u vidu misaone svesti subjekta i rasprostiranja u vidu horizonta objektivnog predmetnog sveta, možemo ovde da primetimo kako misao nije toliko objektivno različito zbivanje jedne dimenzije u drugoj, koliko je fenomen poigravanja vremena usled njegove elastičnosti. Tako je misao navraćanje ili ogledanje budućeg ishoda u sadašnjem uzročnom stanju, ili prošloga u budućem kroz sadašnje ili se, pak, buduće ogleda u prošlom kroz prizmu sadašnjeg.54 Sažimanje nižih dimenzija bivstvovanja u više jeste zapravo sažimanje vremena, njegovo ubrzavanje ili drugačije kretanje, jer bivstvovanje nije različito od njega. Zato ideje 54

Zato, za vreme sna, kada je fizičko telo opušteno a njegov astralni prototip aktivan, manas putem slika sna može mnogo slobodnije i tačnije doživljavati ne samo događaje iz prošlosti, nego i budućnosti. Ista elastičnost prirode koja se događa u umu po pitanju vremena, na delu je i kada je prostor u pitanju. Misao je, tako, profinjenje spoljnog predmeta, dok su predmeti projektovane i očvrsle misli. Njihovo pojmovno ustanovljavanje je zapravo navraćanje predmeta sebi samima kroz um. Može se isto tako reći da um, koji sadrži sve oblike organskog i neorganskog bivstvovanja u latentnom obliku, ustanovljava sebe navraćanjem kroz predmete. Ovo je moguće zato što su organsko i neorgansko područje na shemi (slika 1.) interaktivni.

148

služe kao projekcije ili planovi sadašnjeg delanja za ostvarenje u budućnosti. Prave ideje uvek povezuju ostvarenja iz budućnosti sa sadašnjošću, i tako menjaju prošlost. Rešenje tajne bivstvovanja i vremena leži u činjenici da oni nisu različiti. Holističko jedinstvo prirode podrazumeva, pored jedinstva svega u prostoru, i jedinstvo prošlosti i budućnosti u sadašnjem trenutku, koji je dovoljno elastičan da omogućava stalno kretanje između njih. Elementarni vid ovog sažimanja u sadašnjem trenutku je manas, viši oblik je aham-kâra, a najviši buddhi. Psihološka činjenica je da se misao uglavnom bavi iskustvima iz prošlosti, da sve svoje predstave i ideje imamo zahvaljujući stečenim ili tuđim iskustvima iz prošlosti - koja više ne postoji. Na taj način mišljenje je zid koji nas odvaja od stvarnosti koja uvek postoji kao sadašnjost. Budući da priroda postoji kroz paradoks, mišljenje je ujedno i uvežbavanje budućeg zbivanja na osnovu iskustava iz prošlosti. Kao najviši i najfiniji vid indriyâni mišljenje je sposobnost preispitivanja zbivanja sa više aspekata. Na taj način zbivanje nam postaje jasnije na suptilniji način. Manas je nalik ogledalu u kome se odražavaju imena i likovi prošlog i budućeg, spoljnjeg i unutarnjeg sveta u kome se telo kreće čulno ga opažajući i delatno iskušavajući. Usled kretanja samog ogledala (uma) čini se da se likovi u njemu kreću i stvaraju sreću ili nesreću. Njegova podela i razbijenost stvaraju još veću iluziju mnoštva i sukoba. Suština bića je, međutim, samo jedna, a privid mnoštva odraz podele uma i ličnosti. Čoveka život muči, ne zato što je takva priroda predmetnog sveta, nego što ga razdeljeni um zavarava. Patnja je proizvod subjektivnosti i zato se ona tako snažno subjektivno doživljava. Uvek patimo samo zbog sebe, tačnije, zbog iluzije o sebi. U umu je, dakle, usled više suptilnosti i uzvišenosti nego u nižim kategorijama, moguće znatno objektivnije uočavanje nekog fenomena nego na nižem, čulnom nivou, moguće je njegovo osmišljavanje, promišljanje ili raz-mišljanje, odnosno, uočavanje iz više aspekata, ili preispitivanje. Na nižim nivoima veće fizičke određenosti ovakvo preispitivanje nije moguće, nego se opažanje ograničava samo na čulne utiske neposredno po njihovom javljanju u vremenu i dostupnom prostoru. Zato je pamćenje ovde kratko i svodi se na čulna iskustva bez mogućnosti stvaranja apstraktnih ideja. Mišljenje je samo složenije i finije opažanje od čulnog, zato što je na višim dimenzijama od čulnog i ne zavisi od ograničenja vremena i prostora kao opažanje na nižim dimenzijama. Stoga se misli, informacije i ideje mogu prenositi u velikoj meri nezavisno od vremena i prostora u pisanoj ili nekoj drugoj formi, čak i telepatski jer se u višim dimenzijama sažima i sjedinjuje prostor i vreme sveg zbivanja. Zbog položaja manasa na shemi, i njegove blizine ovom jedinstvu sveg bivstvovanja, prethodna misao ili utisak ne ostaju zamračeni i potisnuti sadašnjim, kao na nižim planovima čulne određenosti, već identifikovani ostaju ravnopravno sa sadašnjim i budućim pa je zato i moguće raz-mišljanje, odnosno, osmišljavanje nekog iskustva, predmeta ili stvari na različite načine. Iako su viših dimenzija od fizičke, misli su inertne i ograničene ukoliko nisu inspirisane višim kategorijama, aham-kârom i buddhi (ličnost, volja i svest koja je izraz jedinstva bića). Bez takve inspiracije one su samo reakcije, suptilni odrazi tragova formiranih zbivanjem na nižim dimenzijama i ne predstavljaju niti omogućavaju ništa novo. Drugim rečima, sve dok egzistira do nivoa manasa čovek nema svojih misli jer ima više ličnosti i uslovljen je spoljašnjim uticajima i reakcijama na njih. Tek sa nivoa ahamkâre kada ima jedno Ja i stalnu svest o sebi i svoju volju, on ima i svoje misli. One su tada retke i odmerene, uvek ispravne i kreativne. Misli do nivoa manasa su uvek reaktivne jer su plod uticaja organskog i neorganskog područja. 149

U svemu se zbiva ista priroda, vanjski objekti čulnog posmatranja su ispoljavanja nižeg ili grubljeg nivoa, dok je misao o tom objektu viši i finiji vid istog procesa. Kao i kvant u fizici, misao je samo najfiniji entitet delovanja u prirodi, i on nije realan u supstancijalnom smislu. Zbog ovakve svoje materijalne i prirodne osnove, misli imaju to čudno svojstvo, koje zavodi mnoge ljude, da nam omogućavaju detaljno upoznavanje sa (skoro) svim pojavama u prirodi, ali nas ne oslobađaju njenog uslovljavanja, ne dovode nas do spokojstva u sopstvenoj autentičnosti (puruša). Naprotiv, zbog svoje finoće misli postaju najfiniji vid prirodnog uslovljavanja i stoga najteži za ustanovljenje i prevazilaženje. Mnogo je lakše boriti se protiv tela i njegovih strasti. Zapravo, na takvu zaludnu borbu čoveka i nagone same misli (ubeđenja), da bi opstale. Ovo je nalik pojavi da kada stisnemo jednu stranu dečjeg balona, druga se naduva. Isto tako, kada potisnemo prirodne funkcije tela, manas se prenadima u inflaciji metafizičkih, pseudointelektualnih i pseudoreligioznih ubeđenja. Neorganska bića posebno vole da primenjuju ovu taktiku nad asketama i ostalim misliocima, jer tako uspešno uzimaju čoveku energiju i održavaju ga u iluzijama stalnim obrtanjem umnih aktivnosti (molitve, mantre, ideje). Ništa što je od prirode i vremena ne može čovekov Duh osloboditi, već ga samo zavesti u promenljivost i propadljivost. Jer, Duh je večan, a sve što u vremenu nastaje mora tokom vremena i nestati. Misli u najboljem slučaju služe utvrđivanju i konkretizaciji proživljenog iskustva kako se ne bi u nedogled ponavljalo, što pomaže u procesu diferencijacije svesti. Tu funkciju imaju čitanje i kreativno pisanje. Oslobođenje je delo celovite ličnosti i volje, koja je izraz čiste svesti jedinstva bića (buddhi), i da bi ona bila to što jeste, mora biti oslobođena od misli. To je delo utrnuća neautentičnog i nesvesnog pripadanja vremenu kao horizontali uslovljenog bivstvovanja. Mnogo veća sloboda delovanja koju ima mišljenje u odnosu na niže, čulno iskustvo, zavodi svakog čoveka, manje ili više, u kobnu iluziju o njegovoj već ostvarenoj i potpunoj slobodi. Misao omogućava njeno predočavanje, ali ne i ostvarenje, jer biće se ne preobražava niti dozreva promenom mišljenja. Biće kroz misao sanja o slobodi i savršenstvu sopstvenog ishoda. Ono dospeva do pune zrelosti tek nadilaženjem svoje opsednutosti mislima, koje nisu najviša kategorija u strukturi bića. Prema mestu koje na shemi zauzima manas, jasno je da misao treba da sluša volju ličnosti koja je iznad, a ne obrnuto. Tako se rađa istinska volja u čoveku, i moć činjenja („Ja sam činilac”), nikako drugačije. Znanje može čoveka dovesti do vrhunca ispoljenog sveta (organskog i neorganskog), ali ga ne može učiniti oličenjem (aham-kâra) čiste svesti (buddhi) koja odražava Duh neuslovljenosti (puruša). Um koji nije prosvetljen višim kategorijama, ne oslobađa čoveka od uslovljenosti bića. Biće čovekovo će dozreti do ostvarenja tek kada razdeljeni i nesvesni um bude prevaziđen isceljenjem ličnosti i volje, kada mnoštvo Ja u čoveku, koje izaziva mnoštvo različitih misli i raspoloženja, ustupi mesto jednom, stalnom Ja, Jastvu, koje je uvek budno (buddhi). Prevazilaženje manasa ne znači njegovo umrtvljenje ili odbacivanje. Funkcija ovog organa je regulacija čulne percepcije i celokupnog delovanja tela, on je najsavršeniji i najvažniji organ i bez njega čovek ne bi ni bio čovek. Nadilaženje manasa znači sprečavanje njegovog nepravilnog rada. Posao mu je da prima informacije, reguliše i uravnotežuje delanje, a ne da planira i sudi o svemu i svačemu - a upravo to um neprosvećenog čoveka jedino i čini zaboravljajući svoju pravu funkciju, pa mu je zato biće tako neuravnoteženo da ometa stalni opstanak svesti. Ta neravnoteža izaziva promene stanja svesti u čoveku. Zato što manas predstavlja središte regulativnih funkcija celog tela, može se dovesti u red jedino osvešćenjem celog bića. Misli se smiruju jedino osvešćenjem tela. (O tome u poslednjem poglavlju.) 150

Nesvesno mišljenje uvek vodi horizontalnim putevima kroz bespuće bića i vremena. Samo čoveku koji spava ti putevi mogu biti zanimljivi i privlačni, isto onako kao što usnulog čvrsto opčinjavaju zbivanja sna. Najkorisnija je ona misao, izrečena od strane probuđenog Učitelja, koja čoveka smiruje i zaustavlja u lutanju kroz vreme, ka budućnosti koja ne dolazi: „Ne brinite se za sutra, jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga” (Mat. 6:24). Takva misao ga kontemplativnom sabranošću stavlja u sopstveni ishod vertikalnog uzdizanja. „Blaženi su smernoga uma, jer je njihovo Carstvo nebesko” (Mat. 5:3). Smernost znači sa merom, to je smirenje koje omogućava sameravanje prave mere i pomirenje s njom. Takva je samospoznaja. Najviši se ishod, međutim, ne sme imenovati ni na koji način, čak ni Bogom, jer je svako imenovanje proizvod uma koji se mora nadići. Otuda su pravi Učitelji veličali tihovanje kao jedini put prema blagodeti Duha. To je posebno bilo izraženo u ranom hrišćanskom učenju (Isak Sirin, Ava Dorotej, Jovan Lestvičnik, Jovan Zlatousti i dr.) ali je još radikalnije pogođeno u ranom budizmu, gde je Buddha krajnji ishod odredio kao sunyam. Buddhina nirvana je najčistije tihovanje. Kada je um smiren, pogrešna gledišta nestaju sama od sebe. Zbog svoje funkcije da centripetalno sažima sva opažanja, manas je centar subjektivnosti dok je čovek u telu i identifikovan sa njim. Stoga se čoveku čini da ima moć delanja, da je „bog umesto Boga”, da je centar sveta i da mu je nemoguće da živi opušten od nepotrebnih misli. U toj meri je identifikovan sa sadržajima svoga uma (tj. sa ličnom prošlošću, ubeđenjima i očekivanjima iz budućnosti) da mu oslobađanje od te identifikacije izgleda kao smrt. Zato čini sve da bi je održao: poistovećuje se sa mislima tako što pokušava da ih uništi ili, pak, jednostavno sledi sve što mu padne na pamet. Ta bi situacija bila smešna da nije žalosno koliko ljudi strada zbog ove banalne iluzije. Svoj lik u ogledalu uma, koji služi samo za refleksiju ili ogledanje postojanja, čovek drži za sebe - zaboravljajući sebe samoga. Za njega je opis ono opisivano. Čovek je oduvek stradao samo zato što je više verovao onome što ograničenim čulima spoznaje i mislima izmišlja, nego stvarnosti sopstvenog bića koja našuje sve što se može zamisliti, koja je čisto dobro. Problem koji um stvara je taj što sve mora da doživi, da reguliše, ogleda i osmisli kroz svoje malo Ja, koje se menja zajedno sa mišljenjem, pa menja čak i ono što jeste, samu stvarnost. Međutim, ono što jeste, stvarnost, prethodi samom umu i daleko ga nadilazi, bezvremeno je i ne može ga ustanoviti ništa što je od vremena - a takav je um. Tako on postaje mehanizam zamene stvarnosti. Kao što je nemoguće živeti bez uma, još je teže živeti sa mislima koje nisu smerne, koje nemaju pravu meru prirodom određenu. A koja bi to prava mera bila prema sânkhyi i njenoj shemi kategorija? Um izvrće osnovnu činjenicu realnosti u kojoj čovek prirodno postoji, a to je da on nema svoju volju. Nju stiče tek radom na sebi, osvešćenjem. Tek u aham-kâri čovek stiče jedno Ja i moć ispoljavanja svoje volje u nekim okolnostima. Sve ispod toga, manas i ostale kategorije prakrti, uslovljene su vanjskim uticajima. Odlika manasa je da na shemi zauzima najviše mesto u organskom području, da je najbliži aham-kâri, pa otuda ima mogućnosti učenja i promene u pravcu oslobođenja od uslovljenosti. Ima mogućnosti, ali ako one nisu i ostvarene radom, sama blizina aham-kâre daće umu iluziju da on već ima svoju slobodnu volju, da on nešto čini. Takođe blizina aham-kâre umu daje iluziju da već ima svoje Ja, da je individua i tako nastaje iluzija Ega. Blizina nečega moćnog uvek deluje, stvara utisak. Tako se gotovo sva funkcija uma kod neprosvećenog čoveka svodi na generalno izvrtanje stvarnosti: on je u potpunosti uslovljen i vođen uticajima iz okoline i svoje podsvesti, a tako počinjena delanja tumači kao ispoljavanja svoje volje. Njegov Ego je kao list nošen maticom potoka, a koji umišlja da on zapravo pokreće potok. Problem Ega u duhovnom razvoju nije ništa drugo do 151

kompletno izvrtanje realnosti: mislimo da vodimo a ne da smo vođeni; zaboravljamo da smo stvoreni a mislimo da stvaramo; mislimo da imamo svoju volju dok zapravo samo reagujemo i sprovodimo razne podsticaje; umišljamo da imamo jedno Ja u sebi, dok se mnoštvo Ja smenjuje u nama; mislimo da smo svesni dok činimo sve gluposti i nedela. Iz ovoga možemo izvesti možda najbolju sliku dvostruke prirode uma kao ogledala. Ogledalo nam omogućava da vidimo sebe i svet, ali ono daje obrnutu sliku stvari. Tako nam i um omogućava spoznaju, ali nam daje i obrnutu sliku stvarnosti: ono što je naša Sopstvenost, univerzum, vidimo kao da je spolja i nama tuđ svet; umesto svog jedinstva s celinom, vidimo sebe kao da smo izdvojene, posebne individue koje nešto čine svojom voljom. To je Luciferska priroda uma. On je jedina božija tvorevina koja misli da je izdvojena iz božanske celine. Upravo zato što jedino s umom spoznajemo sebe i svet, jedino je um razlog pogrešne spoznaje sebe i sveta. Najbitnija uloga uma ili manasa, njegova Luciferska priroda, da izvrće stvarnost iako je osvetljava i omogućava njeno ogledanje, proishodi iz njegovog položaja na shemi. On proizvodi razliku između spoljnjeg i unutarnjeg univerzuma. Spoljni je organski i neorganski svet ispod manasa: indriyâni, tanmâtrâ i maha-bhűtâni. Unutarnji univerzum je ahamkâra i buddhi, svest o sebi i budnost koja nadilazi svet. Manas, kao najfiniji izraz ispoljene prirode, deluje kao glatka površina u kojoj se ogleda spoljnje i unutarnje. Kao što ogledalo daje iluziju da je lik u njemu stvaran, a radi se samo o dovoljno finoj i uglačanoj površini, tako i um kao najfiniji organ organskog dela prakrti daje iluziju da je nešto zaista spolja, a nešto unutra. Usled toga, u umu, svest o sebi gubi budnost i biva začarana svojim likom kao da je on poseban, identifikovan sa telom i upleten u zbivanja ispoljenog sveta. U skladu s našom piramidalnom vizijom prakrti, možemo uočiti dvojaku prirodu manasa. Sa stanovišta učešća u vremenskom sažimanju, idući od osnove prema vrhu, um se pokazuje kao najveća prepreka jer, svojom daleko većom slobodom delovanja u odnosu na ograničena fizička i čulna iskustva, daje iluziju da je potpuna sloboda (puruša) već zadobijena samo zato što je dostupna ideja o njoj. Tako se um pretvara u najfiniji oblik čovekovog porobljavanja. Ali, sa stanovišta bezvremenog ishoda ili same slobode iz koje se sve ispoljava, posmatrajući s vrha piramide, um predstavlja stvaralačko osmišljavanje i krunu organskog života, logos koji postaje telo (indriyâni), tvoračku misao koja izgrađuje predmetni svet. Manas predstavlja vrhunac prirodnog načina opažanja. Zbog toga ga u prostijem obliku imaju i životinje, a kod čoveka racionalizuje nagonsko i bestijalno ponašanje - on promišljeno čini i najgora dela. Manas je vrhunska regulacija svih čulnih opažaja, iskustva sveta, koja se događa spontano, tj, prirodno je uslovljena. Zato mišljenje (mnjenje) spada u prvu vrstu znanja, a to je sve ono što se može intelektualno saznati i zaključiti. Aham-kâra i buddhi predstavljaju drugu vrstu znanja, koja nadilazi prirodnu spontanost i mora se dosegnuti kulturnom funkcijom, disciplinom i praksom osvešćenja (sakupljanjem energije i „pokretanjem skupne tačke”). Budući da je um (manas) na vrhu organskih sposobnosti (indriyâni), on je i presudan za moć opažanja. Mi ne opažamo čulima već umom kome čula služe kao sredstva opažanja. U kojoj meri um odlučuje o opažanju pokazuju poznati eksperimenti sa hipnozom u kojima je subjektu hipnotičkom sugestijom naloženo da veruje da određena osoba nije više prisutna pored njim; nakon buđenja iz hipnoze ispitanik tu osobu ne bi fizički video iako bi ona bila prisutna kraj njega. Ako bi ta osoba pomerala neki predmet, hipnotisani subjekt video bi samo predmet koji se kreće kroz vazduh, ne i osobu koja ga pokreće jer je njegovom umu 152

data sugestija da ta osoba više nije prisutna. Takođe bi video i kroz tu osobu iako je ona fizički pred njim. Ovo nam pokazuje u kojoj meri nas um obmanjuje – u istoj meri u kojoj nam i omogućava opažanje. Zato što su misli najfinije vibracije prirode s kojima se ona ustanovljava (dok su puki oblici najgrublje), misli nisu naše. Priroda samu sebe osmišljava, i samo zato što se to osmišljavanje događa u nama, tj. u telu koje koristimo, u iluziji naše individualnosti, imamo utisak da su misli naše tvorevine. To priroda samo koristi naš osećaj individualnosti (Ja) da kroz njega ustanovi sve aspekte svoga bivstvovanja - jer to ne može da čini u bezličnosti. Zato nam izgleda da mi mislimo o svemu i svačemu. Kako su uopšte nastale misli, ako već nisu naše? Nastale su iz iskustva bivstvovanja svih živih bića iz celog univerzuma. Iz tih iskustava načinjen je jezik. Ta iskustva su ostala kao fini energetski entiteti u neorganskom području prirode, na njenim finijim dimenzijama, tanmâtrâma, gde se ništa ne gubi. Misli ima onoliko koliko ima i reči u jeziku na kome se misli. Zašto se to uopšte događa u nama? Fizičko telo je, kao i sva tela, magnet, i ono privlači fine vibracije prirode, misli (kao kada magnetom skupljamo metalne opiljke). Telo-magnet ima svoju žižnu tačku, to je Ja, i kada telo kretanjem kroz život upija vibracije, one se sažimaju u Ja. Od tako nakupljenog materijala (utisaka), koje čuva u pamćenju, čovek i sam kombinuje i mehanički ponavlja mnoge misli kao svoje u unutarnjem dijalogu, jer Ja ne bi bilo Ja kada to ne bi činilo. Kombinacija ličnih misli uvek je jedinstvena, a kakva će biti po svom osnovnom karakteru i temperamentu, opet određuje šira celina prirodnog uslovljavanja koju detaljno razotkriva astrologija. Sve što istinski znamo mi znamo neposredno, to osećamo i vidimo celim bićem. Čak ne možemo ili teško možemo da objasnimo bilo šta što znamo. Ali uvek vodimo unutarnji dijalog kojim sami sebi govorimo ono što već znamo. To je šizofrena situacija. Te misli unutarnjeg dijaloga nisu naše, one su odrazi kolektivnog sna svih ljudi koji su ikada živeli takvim istim životom, i te vibracije su pohranjene u suptilnim dimenzijama neorganskog područja prirode. Mozak samo hvata misli (frekvencije) i rezonuje ih (rezonanca - razumevanje) kao svoje. Kao što rezonantna kutija hvata vibracije iz okoline i proizvodi zvuk. Treba znati da manas nije smešten samo u glavi. Čovek ima sedam centara koji deluju kao mozak (čakre), ali su kod prosečnih ljudi samo prva tri centra izražena. Da bi se um (manas) ispravno razumeo treba znati da ga formira sve ispod ahamkâre, a ne samo čulno iskustvo indriyâni. Um je uveliko sačinjen i od imaginacije različitih dimenzija neorganskog područja prirode. Odatle mu pristižu mnogi konstitutivni činioci, i subjektivni (kompleksi, ubeđenja, bazični stavovi...) i oni objektivnog karaktera, a to su slučajevi kada neorganski entiteti (bića ili T-polja kao arhetipovi) formiraju misli u umu. Njih čovek prihvata kao svoje, a ponekad ih čuje kao tuđe (glasove) ili ih samo prima kao neverbalno nadahnuće od strane „više sile” ili „Boga” - što može imati različite posledice. U svakom slučaju smatra ih za autentične i ulaže dosta energije u njihovo ostvarenje. Um je, dakle, smešten u mozgu (tačnije: telu) i čulna iskustva sa mozgom u velikoj meri sačinjavaju um. Taj fizički deo uma sačinjava ego i većinu svesnog iskustva. Ali, um nije samo mozak. I objektivno područje prirode formira um i manipuliše njime na konstruktivan i destruktivan način, i taj deo uma je uglavnom nesvestan. Da nema dejstva objektivnog područja, ne bi bilo ni umnog saznanja objektivne prirode - koje se svodi na osvešćenje nesvesnih sadržaja i uticaja, na samospoznaju. Ono što je savremena psihologija otkrila kao 'nesvesno' jeste neorgansko područje na shemi prakrti. Svesno područje je organsko područje ili indriyâni. Prakrti u indriyâni izražava svoju tvorbenu moć čulnosti. 153

O psihofizičkim sklopu, indriyâni, može se na kraju zaključiti da je ono samo odgovarajuće mesto u kome se životna energija sažima u svest, da se tu priprema oličenje Duha. Prakrti se kroz naše biće, kao organski najpogodnije, osmišljava u svim svojim aspektima, pozitivnim i negativnim, upoznaje sve svoje mogućnosti. Ako se to pogodno mesto valjano iskoristi za šta je predviđeno, doneće blaženstvo. Telo je izvor patnje samo kada se ne upotrebljava shodno svojoj nameni: kao odgovarajući prostor u kome čovek raste ka Duhu. Zdušno i svesno učešće u ovom rastu i otvaranju donosi telu neopisivo zadovoljstvo (ananda). To se cela priroda kroz svoje najsavršenije obličje raduje blizini krajnjeg ishoda. Zato što je celo psihofizičko biće čovekovo posvećeno onome što je iznad njega, ono se afirmiše, potpuno sazreva i ostvaruje upravo time što čovek kao celovita ličnost nadilazi sva psihofizička uslovljavanja. Kada iskustvo bivstvovanja sazri onda možemo da prepoznamo sebe kao čistu svest Duha koji omogućava prirodu i nadilazi je. Nadilaženjem uma dovodimo do ishoda samu prirodu, sjedinjavajući um s Duhom mi spasavamo i isceljujemo prirodu i sva bića. Zato nas sve tera da transcendiramo um i sjedinimo se s Duhom. Okosnica svih duhovnih tradicija zasniva se na pobedničkom nadilaženju fizičkog i mentalnog uslovljavanja (indriyâni), i poklanjanju većeg poverenja onome što je čoveku sopstvenije i bliže od mišljenja koje svi mogu da dele - a to je potpuna budnost (buddhi) i njena volja (aham-kâra), koja ne zavisi od sklonosti tela, od okolnosti i raznih uticaja iz vremena i prostora (tanmâtrâ i maha-bhűtâni) na um, nego je svest o Duhu koji sve omogućava. Misao je, zahvaljujući telesnosti, uvek subjektivno iskustvo, jer pripada linearnom vremenskom sledu. Zato je jednostrana i nedovoljna da izrazi istinu koja je višedimenzionalna jer je takva i celina bića kojeg istina izražava. Uostalom, i sama činjenica da je um sposoban da osmišljava zlo i da s najvećom strašću učestvuje u najgorim delima, dovoljno kazuje da mu ne treba slepo verovati ni kada se pokazuje kao dobar. Um je neutralan, on radi sve s čime je uposlen i pri tome nema mogućnost izbora. Sav kvalitet njegovog rada zavisi od integriteta ličnosti i njene volje, a ne od izmene mišljenja i zaključivanja. Nepovoljne uticaje neosvešćenog uma nadilazimo tako što umu nikada ne treba da verujemo, ali da budemo svesni cele njegove aktivnosti. Takođe ne treba da verujemo ni drugim ljudima koji nesvesno koriste um. Um je povoljan i izvor je kreativnosti kada je podoban uticajima viših kategorija, aham-kâra i buddhi. Stvaralačku volju čovekov um zadobija u aham-kâri ili celovitoj ličnosti, i samo tako biva podoban za čistu svest (buddhi), od koje prima najvišu intuiciju i spoznaju. Kada više kategorije odlučuju i deluju na niže, događa se stvaralaštvo i dobrobit za čoveka. A kada odlučuju niže, uvek nastaje razaranje i zlo. Jer, ukoliko su kategorije više, utoliko su celovitije, dok su niže razjedinjene i, stoga, uslovljene. Um (manas) je razmak između onoga koji jeste (aham-kâra) i njegove aktuelizacije u fizičkom bivanju (indriyâni). Taj razmak je neophodan za njegovu refleksiju u bivanju, refleksiju s kojom se aktuelizuje, baš kao što je za ogledanje neophodan razmak od ogledala. Bez razmaka, u identifikaciji, nije moguća objektivna svest o sebi i svom postojanju. Ono je ispravnije ako je um tiši i bistriji, jer tada u tom razmaku ne nastaju lažni sadržaji koji bi remetili tačno i jasno ogledanje onoga koji jeste (aham-kâra) u postojanju (a to je indriyâni i objektivno područje neorganskog sveta). Koliko je čovek nezavisniji od uma, toliko celovitije i objektivnije može da sagleda i sebe, i sâm um. Priroda zna svoju svrhu i neće je promašiti, jer je ta svrha njen ishod i vrhunski privlačitelj njenog zbivanja. Samo kada je um smiren radi prisustva čiste svesti o onome što jeste - a to znači da u svakoj organskoj sposobnosti i aktivnosti učestvuje nezavisno od drugih i samo onako kako ona 154

biva u datom trenutku - iz svekolikog prirodnog toka uzdići će se ličnost čovekova, ahamkâra, da bude oličenje Duha u biću. Smirenje uma je čin estetskog doživljaja sveta. Svet se može doživljavati na dva načina. Prvi je zasnovan na funkciji indriyâni, i to je empirijski i egoički način kojim se opaža samo oblik. Taj način je prikladan za fizički opstanak, za traženje hrane i izbegavanje opasnosti. On je svojstven svim ljudima u fizičkom svetu i kao takav se prenosi nasleđem, on je društveno uslovljen (egzoteričan). Zato s ovakvim opažanjem u društvenim zajednicama preteže surovost borbe za opstanak. Ovakva slika sveta zavisi od saglasnosti javnog mnjenja i ničeg drugog. Svako društvo stvara svoj obrazac percepcije sveta, on se prenosi mentalnim uslovljavanjem, preko jezika i kulture. Razlikuje se u zavisnosti od vremena u kome taj obrazac deluje, i podneblja, tj. nacije. Ali, svima im je zajednički jedan osnovni obrazac, a to je da svet sačinjavaju čvrsti predmeti i konkretni objekti. Drugi način opažanja pripada neorganskom području i s njime se jasnije vidi da je sve energija koja je svesna sebe. Budući da živimo u fizičkom telu (indriyâni), um (manas) percepciju sveta, kao beskrajnog mora energije, redukuje na određene obrasce koji su društveno ustanovljeni i prihvatljivi. Drugi način opažanja je ezoteričan, to je neposredan doživljaj bića kao žive i svesne energije. On je nezavisan od javnog mnjenja jer je isključivo ličan doživljaj, i stoga je često u sukobu s društvenim normativima zato što društvo ne prihvata vrednost ličnog iskustva, već ga osuđuje kao bezvredan subjektivizam. Neposredan doživljaj je estetski doživljaj i zato estetika povezuje lična iskustva i daje im univerzalan značaj i karakter, ona spaja ljude mnogo intimnije nego društvene norme i jezik, a takođe je i trajnija od njih. Opažanje u astralu uvek je estetski doživljavaj. Samo u fizičkom svetu možemo neki predmet opaziti nezainteresovano i objektivistički (pa zato ga i ne opaziti kakav jeste). Sve što opažamo u astralu ujedno i snažno psihoenergetski doživljavamo, svaki detalj, oblik i boja zrače smislom. To se ne odnosi samo na vizuelna već i na sva druga opažanja, a naročito zvučna. Ono što čujemo u astralu (snu) deluje direktno na naša osećanja. Ukratko, sam doživljaj je način na koji se događa opažanje u objektivnom području. To i priliči objektivnom opažanju sveta. I jedan i drugi način sami za sebe su nepotpuni. Subjektivni (indriyâni) je ograničen na domet čula i konkretne oblike, dok je objektivni (tanmâtrâ) sklon dezintegraciji u bezličnoj energiji univerzuma. Oba se moraju razumeti i paralelno iskusiti. Bivstvovanje je najpre energetski fenomen koji zatim, u fizičkom iskustvu, postaje čvrst predmet. Ako se držimo samo čulnog iskustva, da svet sačinjavaju samo čvrsti predmeti, nikada nam neće biti dostupno neposredno opažanje suštine prirode kao energije. Društvena osnova čulnog opažanja treba da postane izvesnost da je ceo univerzum svesna energija čije se opažanje može uobličiti samo kroz estetski doživljaj. Um može doživeti objektivno područje prirodne stvarnosti jedino kroz umetnički doživljaj, a to je samo onaj doživljaj kojim čovek nadilazi sve dotadašnje predstave o svetu i sebi - koje su obrazovane društvenim uslovljavanjem - i u tišini se otvori za svet kakav jeste. Priroda indriyâni, u odnosu na svojstva neorganskog područja, pokazuje nam da između ova dva vida bivstvovanja postoji zid percepcije. On je izgrađen od strane indriyâni, tačnije, njegovim ishodom, razumom (manas). Taj zid je unutarnji dijalog koji stalno vodimo sami sa sobom. Razliku između organskog i neorganskog bivstvovanja čini gustina vibracija njihovog energetskog zbivanja. Ta razlika u vibracijama je za nas zid percepcije. Neorgansko se neskriveno zbiva kao čista energija. Zato je dinamičnije i nema trajnih oblika, oni su u funkciji trenutne potrebe izražavanja i delovanja. Na organskom području oblici 155

su trajniji i postojaniji i oni zato energiju u većoj meri akumuliraju nego što je prosleđuju. Najfinija akumulacija energije jeste njeno pretvaranje u informaciju. To se događa u najvišem modusu indriyâni, u razumu. Tako celo bivstvovanje organskog sveta, naše empirijsko iskustvo o svetu, može da se svede na informacije, odnosno jezik, na misli i pojmove, za koje je zadužen manas. Za čoveka uslovljenog fizičkim iskustvom, misli i reči stvaraju mrežu ili prepreku opažanju zbog koje ne vidi objektivni svet neposredno kakav jeste, ne vidi energetsku i nadvremenu suštinu svega što biva, jednog drveta ili čoveka, na primer, nego informaciju (misao) o drvetu ili čoveku. On „vidi” tumačenje bivstvujućeg, a ne i biće sámo. On objektivistički gleda kroz prizmu uma, kroz optiku pojmova i jezika. Posredstvom informacije (jezika, misli), on „doživljava” drvo koje gleda. Kada ne bi bilo tog posredovanja, i video ga neposredno, bez uma, to bi bilo estetsko doživljavanje, celim bićem, bezvremeno i beskrajno. Energetska suština bića se vidi tako što se doživljava bez misli, celim telom, ali to doživljavanje je precizno kao čulo vida. Tada ne bi video „drvo” već svesnu, svetlosnu i beskrajnu energiju koja se tu, pred njim, u svom krajnjem vidu oblikovala kao bivstvujuće zvano „drvo”. Dok su jezičke informacije (misli) iste i stare, nesvesno nasleđene kulturnim uslovljavanjem, direktan doživljaj energetske suštine objektivnog sveta je neizrecivo ali živo iskustvo, uvek novo, ali ne i haotično. Energetsku suštinu objektivnog sveta možemo direktno doživeti samo ako razum (manas) nadiđemo tako što ćemo ga razumeti i afirmisati. Bez toga će nas istina objektivnog sveta razbiti i progutati. Kroz razum, bezličan svet postaje poredak po meri čovekovoj, i čovek se usklađuje s merom sveta. Samo kroz um čovek prima u sebe svet po svojoj pravoj meri. Bez prave mere odnošenja prema svetu postaćemo dezintegrisani u njemu. Ključna je stvar da nam pri tome merilo ne bude um i njegovo uslovljeno nasleđe, već naše sopstveno biće i objektivni svet kakav jeste. Um treba da ih uskladi, a ne da im sudi. Jedino s razumevanjem možemo nadići ograničenja empirijskog iskustva vezana za fizički oblik (indriyâni) i postati celovita ličnost (aham-kâra), koja fizičku subjektivnost nadilazi, a ne poništava za račun objektivnog sveta. Indriyâni se smisaono nadilazi u aham-kâri, dok se u tanmâtrâ i maha-bhűtâni gubi i dezintegriše. S druge strane, tanmâtrâ i maha-bhűtâni nalaze svoju integraciju i osmišljavanje u indriyâni. Samo tu, kroz čovekovo empirijsko iskustvo, objektivni svet ulazi u vremensko postojanje i osvešćenje svoga smisla, u logos. Pravo ishodište oba područja, prema shemi, oličeno je u aham-kâri. Da bi se to oličenje ispravno uobličilo, potrebna je naizmenična afirmacija oba područja u iskustvu. To praktično znači da čovek savršeno koristi razum za ono što je namenjen, za komunikaciju i razumevanje, a kada doživljava objektivni svet da to čini neposredno, bez mentalnog uslovljavanja, ali svesno. Kao što noge koristimo pri hodanju, a ne i dok sedimo, tako i misli treba da koristimo samo kao informacije, a ne i za direktan doživljaj. To se spontano događa između ljubavnika ili roditelja i dece. Kad se um smiri, svet se doživljava neposredno kao jedna celina, i taj doživljaj je čista ljubav. Ništa drugo. Samo tako se može uvideti da je suštinski značaj indriyâni i posebno manas-a u sledećem: Ceo univerzum je stvoren kroz um svesnog subjekta. Kosmos je hologram. Izvan uma Duh koje sve omogućava je sam Apsolut kao Jedno u kome ne postoji ništa po sebi i za sebe (izdvojeno). Izvan uma kosmos je ono "ništa" o kome govori apofatička teologija, ili šunjata u budizmu. Svaki oblik, vreme i prostor, postoje isključivo kroz um svesnog subjekta. Ne samo kao njegovo tumačenje, ne samo na subatomskom nivou u eksperimentima, u kojima je primećeno da sámo prisustvo posmatrača, ljudi, izaziva pojavu čestica, koje su inače bez njihovog prisustva talasi energije, nego i kao božanska moć stvaranja uvek i svuda oko nas. Sve materijalne i stvorene stvari koje vidimo oko nas postoje zbog nas, zbog svesnog subjekta, kako to tvrdi Jači antropički princip (SAP). Pre ljudi, sve156

sni subjekti su bile zvezde. One su na kosmičkom planu uticale da se stvori materija u obliku planeta. Na planetama su svesni subjekti, individualne duše kao mnogo finiji privlačitelji, uticali da se materija još finije oblikuje u životnu energiju i sve događaje koji sačinjavaju život. Pre zvezda, sama božanska energija je bila svestan subjekt kao puruša. Ona je to i sada, samo što je preuzela najfinije individualno oličenje kao čovekovo Sopstvo, iskustvo 'Ja jesam'. Zato se energija samo u prisustvu uma, pod njegovim uticajem, ponaša kao materija i poseban oblik. Kada to bude doživeo, čovek će celu svoju prošlost, svoje telo i um (a sve to zajedno čini indriyâni), videti kao svoje senke, kao nešto što ne pripada njegovoj suštini, kao ljušturu (koša) koju mora pri-vremeno da koristi jer je jedino odgovarajuće mesto za delovanje u prirodi, za delovanje iz milosrđa prema nesvesnim bićima koja ne razlikuju svetlost od senke, odnosno, sopstvenu stvarnost od svega što ona nije.

157

SEDAM STANJA

Nemoguć je jasan uvid u stvarnost bilo kog oblika bivstvovanja, i organskog i neorganskog, bez poznavanja njegova dva osnovna zakona. Prvi je zakon trojstva i upoznali smo ga kroz gune. On pokazuje kako se održava svaki oblik postojanja i sámo postojanje uopšte. Drugi je zakon broja sedam koji nam pokazuje univerzalni proces stvaranja svakog oblika, proces kroz koji prolazi sve što biva od začetka do svog ostvarenja.55 Cela se prakrti sastoji iz vibracija. One se kreću iz različitih pravaca, prožimaju se, udružuju, potiskuju i u toj dijalektici oblikuju sav život prirode u svim njenim dimenzijama. Ali, njene vibracije nisu kontinualne i ne prostiru se ravnomerno iz svog izvora pod silom početnog impulsa. One se razvijaju ujednačeno samo izvesno vreme, i ubrzo, kad napuste svoj izvorni impuls, dolazi do promene kada usporavaju i menjaju pravac i prirodu delovanja. Ako za primer uzmemo vibracije od hiljadu u sekundi, dok se ne udvostruče na dve hiljade u sekundi javiće se dva glavna mesta na kojima se događa usporavanje i promena, i pet sporednih, odnosno slabijih. Tako nastaje linija razvoja koja je podeljena sa sedam intervala, od početnog stanja do udvostručenog, koji je začetak sledećeg ciklusa ovakvog razvoja. Ovi intervali su nejednaki, ali su uvek sedmostruki. Drevna baština je njihovu zakonitost ovekovečila u mnogim mitovima u kojima se sedmostrukost javlja kao ključni broj stvaranja i preobražaja, a takođe i u muzičkoj skali (druga nota „do” je začetak sledeće oktave). Ovaj zakon je, pored očitovanja zvukom (sedam tonova), poznat i u fizici svetlosti (sedam boja), a nedovoljno je poznato da on takođe postoji i u širenju toplote, magnetizmu, hemijskim reakcijama i svim ostalim prirodnim procesima. Ovako predočen zakon stvaranja pokazuje nam zašto u prirodi nema pravih linija niti simetrije, ničeg istovetnog ili ponovljivog, jer svaki proces stvaranja menja svoj tok u intervalima koji su jedinstveni. Ova promena omogućava raznovrsnost svega, kao i diferencijaciju svesti. U jednoličnosti toga ne bi bilo, kao ni samog stvaranja, jer ništa novo ne bi moglo nastati. Na ličnom planu ovaj zakon možemo prepoznati kad, nakon početnog entuzijazma i rada na ostvarenju nekog cilja, dolazi do promene raspoloženja, korekcije i unošenja novih pravila, javljaju se novi činioci koji donose iskušenje, rad vremenom postaje sve više mehanizovan i težak, tako da je krajnji rezultat uvek bar malo različit od prvobitno zamišljenog ako do njega uopšte i dođe. Zamišljeno nikako ne ostvarujemo samo zato što ne znamo tajnu stvaranja, zakon broja sedam, koji ukazuje da ništa nije pravolinijsko ili linearno već da preobražaj i promena prate put do svakog ostvarenja. Zamišljeno se nikada ne ostvaruje ukoliko se proces ostvarenja prepusti stihiji prirodnog zbivanja koje se spontano kreće po ovom zakonu promene. Od učešća svesti (buddhi) i lične volje (aham-kâra) u stvaranju 55

Zakon broja sedam danas je poznat ponajviše zahvaljujući učenju G. I. Gurđijeva (G. I. Gurdjieff), naročito u prikazu njegovog učenja koji je P. D. Uspenski izneo u knjizi „U potrazi sa čudesnim” (P. D. Ouspensky: In Search of the Miraculous, RKP, London, 1950) Beograd: Opus, 1989. Druga knjiga P. D. Uspenskog, „Četvrti put” (P. D. Ouspensky: The fourth way; Beograd: Esotherija, 1994) kao i knjiga „Rad Gurđijeva” od Ketlin Riordan Spit (Beograd: Esotheria, 1994) neohodne su svakome ko misli da je dovoljno svestan. Nemoguć je ispravan rad na buđenju bez znanja koje je u njima izneto.

158

odgovarajućih promena zavisi da li će se zamišljeno ostvariti. Većina ljudi, prepuštajući se stihiji svoje prirode, koja je najočiglednija u delovanju uma (manas), pravi nesvesne promene u delovanju i nikada ne ostvaruje zadati cilj, već, usled nepoznavanja dejstva ovog zakona prirode, i dalje misli da ide ka njemu, ne primećujući da su odavno skrenuli s puta. Snaga ovakvog zavaravajućeg zamišljanja je takva da najčešće nadjačava uvid u stvarnost koja je uvek drugačija od zamišljene i željene. Ovo se ne dešava samo na ličnom već i na kolektivnom planu, u nauci, umetnosti, filosofiji i naročito religiji, gde najbolje možemo videti kako linija razvoja menja pravac u odnosu na svoj začetak (osnivača), i posle izvesnog vremena skreće u drugom pravcu, zadržavajući samo svoje ime. Koliko je skretanje veće, toliko su dogmatizam i jednostrana isključivost jači, jer predstavljaju napor da se fiktivno i idealno nametnu promašenoj stvarnosti. Ovo skretanje se tako očigledno razvijalo u istorijskom putu hrišćanstva od Isusove nebeske ljubavi do inkvizicije, jezuita, organizacije „Agnus dei” i današnjeg Vatikana kome su geostrateški interesi i finansijska moć jedina vera, i Pravoslavne crkve koja se od čuvara autentične Hristove poruke svela na imitaciju, idolopoklonstvo i magijski ritualizam. Zatim, od Buddhinih propovedi o neposrednom i ličnom probuđenju, do idolopokloničkog obožavanja njegovih kipova i prizivanja Buddhe kao spasitelja i boga, iako je on u svom poznatom Govoru o lavovskom riku rekao da „kad bogovi čuju reč Probuđenoga (Buddhe), i shvate da su i oni prolazni kao i sve u prirodi, daju se u beg serući od straha, kao slonovi kada čuju lavovski rik.” Isto skretanje postoji od Muhamedovog nedostižnog nadahnuća Najvišim Bićem, Gospodarem svetova, Sveopštim dobročiniteljem, Milostivim, do terorizma i zločina njegovih sledbenika „u ime Alaha”, proizašlog iz namerno održavanog verskog totalitarizma i neobrazovanja u islamskim državama. Takođe i u društveno-političkom uređenju postoje skretanja od izvornog principa do tragičnih posledica. Ovakve degradacije se, pored zakona broja sedam, mogu razumeti i u svetlu piramidalne strukture sveopšteg zbivanja (prakrti). Prema tom modelu impuls koji se spušta od vrha piramide zadobija sve veće širenje i zastupljenost, ali zajedno s tim i niži oblik postojanja, niži ontološki status. Tako osnovne ideje začetnika religija bivaju zajedno sa sve većim širenjem u prostoru i vremenu spuštane na niže oblike, što veći broj ljudi ih prihvata, to su više udaljene od izvornog značenja i svedene na mitsko, dogmatsko, ritualno i simboličko značenje. Široke mase, tj. društvene zajednice ih jedino u tom obliku i mogu prihvatiti, na simboličan i ritualan način, kroz crkvene institucije. Autentične duhovne vrednosti mogu biti spoznate, prihvaćene i ostvarene samo u pojedincu, u autentičnoj ličnosti. Ova zakonitost nam takođe govori da u svakoj liniji razvoja postoje ciklusi, usponi, padovi, ubrzanja i zastoji, bez kojih se ništa ne ostvaruje. Zakon broja sedam nam pokazuje i da ništa ne može ostati istovetno, svaki proces bivstvovanja se ili razvija ka vrhu piramide prakrti ili se degeneriše i slabi, idući na dole ka sve većoj dezintegraciji i uslovljenosti. Samo su u mašti stvari postojane, nepromenljive i večne. Ništa ne može živeti ako se ne kreće. Tada će ga privući gravitacija nekog drugog kretanja. Vrlo je važno znati da ostvarenje bilo kog procesa zavisi od toga koliko smo svesni promena koje nastaju u intervalima, i od svesnog unošenja dodatne energije kada te promene nastupe, kako bi se izvršila korekcija koja bi omogućila ostvarenje cilja. (Postoje dva glavna intervala gde se ova dodatna energija ubacuje: prvi se ispunjava svešću o telu i disanju, a drugi svešću o umu. O tome detaljnije u poglavlju Kaivalya.) Ukoliko se stvar prepusti prirodnom toku zbivanja, neminovno će doći do skretanja u intervalima i dezintegracije, ali ne u potpunosti, zbog teleologije prakrti. Nakon šest ciklusa u kojima su sadržana dva intervala, linija razvoja završava pun krug koji ima dvanaest faza (to je poznata slika Zodi159

jaka ili kompletnog ciklusa prostorvremena). Kako se ništa ne ponavlja, linija se ne spaja sa početnim stanjem, nego započinje nov ciklus u spirali. Navijanje te spirale predstavlja globalnu teleologiju prakrti. Stoga za prirodni opstanak nije neophodno ulaganje dodatne energije svesti. Priroda ponekad obezbeđuje ispravljanje samo prvog intervala. Ispravljanje drugog je stvar isključivo svesne namere, kulturni čin koji čoveka uvodi u nadilaženje prirodne uslovljenosti. Dodatna energija svesti jeste naša sposobnost razlikovanja od spontanog zbivanja i spontanog reagovanja na zbivanja usled identifikacije s njim; ona je činilac koji ispravlja stihiju prirode. Osvešćenje tela i disanja je niži oblik takvog razlikovanja, a osvešćenje uma najviši. Zakon broja sedam je najveća tajna prirode jer ukazuje na to kako se sve u njoj ostvaruje i preobražava. Otuda je njegova simbolika prisutna u svim duhovnim tradicijama sveta. Jedan od najpoznatijih primera jeste Stari zavet, prvo poglavlje Postanja (1-31), ali njegova vrednost leži samo u originalnom tekstu na hebrejskom jeziku, gde svako slovo i reč, i njihov raspored, imaju svoje posebne vrednosti koje samo upućenima (Kabalistima) daju pravu sliku stvaranja kroz simboliku broja sedam. Prevod na bilo koji jezik ne pruža ništa više od protivrečnog, ali zanimljivog mita koji zadovoljava maštu. Ovde ćemo upoznati ovaj zakon kroz uvid u nekoliko njegovih najznačajnijih izraza. To su, najpre, sedam „stanja svesti”, koja su poznata u praksi joge još od Upanišada; zatim sedam nivoa ispoljavanja religijskih praksi; đainski princip tolerancije pri ustanovljenju istine bivstvovanja, zvani syâdvâda, i drevna kineska Knjiga promene, Ji đing. 1. Sedam „stanja svesti” Iako je svest samo jedna i nedeljiva, jer je izvor i ishod bića uopšte, ona je u različitim oblicima bivstvovanja ispoljena u različitoj meri. Ta mera zavisi od oblika ili načina bivstvovanja (otuda su način bivanja i stanje svesti uzajamni). Kako subjektivno iskustvo najčešće ne uviđa opšte jedinstvo bića, njemu se ti oblici čine izdvojeni i različiti jedni od drugih, a to mu sve stvara iluziju da postoje različita stanja svesti, iako u stvarnosti postoje jedino različita stanja nesvesnosti, dublja ili plića. Tako za čoveka postoje sedam različitih stanja bivstvovanja u kojima se može naći (ona odgovaraju jogističkom sistemu čakri): 1) dubok san bez snova, 2) sanjanje, 3) java ili prosečna dnevna budnost, 4) svedočenje o prva tri, 5) svest o kosmičkom jedinstvu, 6) osposobljavanje svesti da aktivno učestvuje u tom jedinstvu, i 7) svest o sopstvenoj suštini kao ishodu bivstvovanja univerzuma (i prethodnih šest stanja), i nestanak prostorvremena (prakrti) usled potpune otvorenosti za prisustvo Duha (puruše), tj. delatno učešće u univerzumu kao u sopstvenom biću. Kao što se vidi, sedmo stanje jedino je autentično stvarnosti, dok druga izražavaju nivoe njene nesvesnosti kao i proces njenog osvešćenja. Iako se to ne može znati bez ličnog iskustva, dobro je ovde spomenuti da je čovek uvek i u svim stanjima u čistom jedinstvu sa najvišom stvarnošću, jer nema gde drugde da bude. Dubok san je stanje u kome je čovek u čistom jedinstvu s bićem, kao i u sedmom stanju, ali nesvesno. Njegovo probijanje kroz sedam stanja u duhovnoj evoluciji svodi se samo na to da ovo jedinstvo postane potpuno svesno, odnosno, aktuelno, da se izrazi kao njegova lična volja – kada njegova lična volja bude odraz Duha. Čovek je u onoj meri nesvestan i u dubokom snu, u kojoj ne vidi stvarnost bića. Zato se ovde bivstvovanje zasniva na elementarnoj i nagonskoj osnovi. U stanju snova nagonima bića pridružuju se osećanja, sećanja i imaginacija. Snovi se odigravaju u području tanmâtrâ. 160

U stanju jave ili svakodnevne budnosti nagoni, osećanja i imaginacija dobijaju fizičku inerciju i trodimenzionalnu koherenciju, pa se zato javlja sposobnost delimično stabilnog razmišljanja i odlučivanja koja u prethodnim stanjima nije postojala. Tu sposobnost treba razvijati i jačati rasuđivanje, ali bez nametnutih koncepata. To je funkcija manasa. Java se odigrava u području indriyâni. Ova prva tri stanja, dubok san, snovi i java, odgovaraju prvim trima čakrama: muladhara, svadhisthana i manipura. Na njima deluje većina ljudi prirodno, što znači bez ikakve duhovne kulture i svesne namere. Mogu se prepoznati i kao nagoni (prva), želje (druga) i volja za moć (treća čakra). Kada kritička funkcija manasa dovoljno ojača, javlja se četvrto stanje kao intuitivno nadilaženje prva tri, i sposobnost svedočenja o njima. To je početak osvajanja kategorije aham-kâra. Prva tri stanja su obezbeđena prirodom i za njihovu svakodnevnu izmenu nije potrebno ništa činiti, dovoljno je prepuštanje jer su za prirodan opstanak ona dovoljna u većini slučajeva. Zato u njima boravi većina ljudi celog života, s retkim i kratkim uzletima u četvrto stanje, što obično biva izazvano nekim jačim emocionalnim stresom. Trajno ostvarenje četvrtog stanja je plod duhovnog kultivisanja i uloženog napora da se čovek uzdigne iznad gravitacije prirodnog opstanka, iz prva tri stanja. (Takvom kultivisanju je u potpunosti posvećena budistička praksa kontemplacije, satipatthâna i dhyâna, na kojoj se zasniva poglavlje Kaivalya.) To je podvig koji priroda dozvoljava samo malobrojnima, jer je za opstanak njenog organskog života potrebno da većina bića bude uslovljena spontanom reprodukcijom prva tri stanja. Jedna od glavnih odlika četvrtog stanja jeste da se, usled prakse kontemplacije i iskušenja čiste, transcendentalne svesti o sebi, tj. svesti koja je čista od misli i svih predstava, javljaju iskustva buđenja u snu, u astralnom svetu. Ovo je prelazno stanje i odnosi se na početak čovekovog praktičnog rada na buđenju. Odgovara aktivaciji četvrte čakre anahata. Ako se taj rad pokaže uspešan, javlja se peto stanje u kome čovek konačno spoznaje razliku između sopstvene budnosti i nesvesne uslovljenosti sveg prirodnog zbivanja. Tako probuđen vidi celu prirodu kao jednu jedinu celinu i, zahvaljujući takvom viđenju, prepoznaje sopstvenu slobodu i nezavisnost (kaivalya) od te celine, od svega što biva. Vidi prirodu kao jedinstvenu celinu zato što je sam postao jedinstven i celovit, postao je oličenje (ahamkâra) njene stvarnosti, jer kao probuđen može da je prepozna, a samo se slično sa sličnim prepoznaje. Materijalnost nestaje i duhovnost se javlja kao jedina perspektiva sada savršeno jasna, što izaziva ljubav i blaženstvo (ananda). Na ovom nivou čovekova istinska budnost postaje trajnija. Zahvaljujući redovnoj praksi meditacije u kojoj je iskušavao čistu svest o sebi (četvrto stanje), to iskustvo postaje sve prisutnije i stabilnije, ono polako prožima i ostala stanja, izvan meditacije (i tako postaje peto stanje). On je svestan kada se izmenjuju tri prirodna stanja, jave, sanjanja i dubokog sna, zato što je postao jedna i celovita ličnost (aham-kâra) koja ne zaboravlja sopstveno biće koje prolazi kroz ta tri stanja, koje postoji sve vreme. Svestan je cedriyâni i njegove interakcije s tanmâtrâ u različitim mahabhűtâni. Ovde se javljaju neke moći (siddhi) koje se tiču percepcije, kao što su telepatija i viđenje aure. Ovaj nivo odgovara aktiviranju pete čakre vishuddhi. Učvršćivanjem u stalnoj budnosti i dovoljnim osvešćenjem izmene tri stanja, kada je čista svest trajno prisutna kao i samo postojanje, čovek ulazi u šesto stanje koje odlikuju aktivno buđenje volje da se bude u jedinstvu sa svim i da se sve prepoznaje kao sopstveno biće. Dok je peto stanje odlikovalo znanje o jedinstvu i o budnosti kao ekvivalentu sjedinjenja s celinom, šesto ovo znanje razvija u delovanje i volju da se učestvuje u jedinstvu, jer njegova svest nije različita od bića. Zato takav čovek poseduje sve moći (siddhi) koje se, 161

pored percepcije, odnose i na konkretne fizičke promene (telekineza, levitacija, dematerijalizacija i teleportacija). Šesto stanje je viši oblik aham-kâre, a to je jedinstvena volja u čoveku koja je izraz volje prirode da se u celosti izrazi na jednom mestu, kao ličnost čovekova. Ovo stanje na shemi odgovara trajnom povezivanju aham-kâre i buddhi. To je šesta čakra ađna, koja se nalazi iza očiju. Kada uspe da se tako izrazi, čovek više nije uslovljen prirodom jer je ona postigla svoju svrhu, on je prevazišao sve što ga vezuje za biće i vreme i postao je mesto otvaranja čiste neuslovljenosti (puruša) koja omogućava sámo bivstvovanje kao takvo, i još ga uveliko nadilazi. To je stanje takve budnosti (buddhi) da se bilo kakva individualnost (ahamkâra) i telesnost (indriyâni) više ne primećuju, jer je potpuno i trajno probuđenje neposredan izraz čovekovog jedinstva sa celinom. Potpuna budnost je potpuno učestvovanje u celom bivstvovanju. Drugačija budnost nije moguća, jer je ona jedinstvo sa apsolutom koji je čovekova bit. Stoga čovek, sjedinivši se s njim, prestaje da se razlikuje od njega kao što se voda ne razlikuje u vodi, vazduh u vazduhu, svetlost u svetlosti. To je sedmo stanje koje nije dostupno neprobuđenim ljudima s prva tri nivoa. To je i sedma čakra sahasrara, na temenu glave. Ljudi šestog nivoa bili su osnivači velikih religija, dok su oni sa sedmog ostali nepoznati svetu jer se više ne bave njime. Isus Hrist je primer čoveka šestog nivoa, a njegovo vaskrsenje označava prelazak u sedmi. Dok je na petom nivou čovek spoznao svoju Sopstvenost, a na šestom je osnažio u delovanju, na sedmom se događa predaja i nestanak čovekove Sopstvenosti u slobodi koja se u svemu tome jedino i zbiva, koja sve to omogućava. U petom stanju je postao celovit u sopstvenom biću, a u sedmom je celovitost njegove ličnosti postala analogna samoj celini univerzuma, apsolutu. Sve do šestog nivoa postojala je neka individua koja nešto radi; u sedmom individualnost nestaje i na tom mestu ('telu') ostaje samo Duh koji sve omogućava. Čovek je sve vreme jedno s celinom i to jedinstvo može prepoznati jedino kada najpre osvesti sopstveno biće u celosti. Kada probuđen čovek prepozna svoje biće kakvo jeste, on ga tada ne može razlikovati od celine univerzuma, on vidi da se ceo kosmos sažeo i uobličio u njegovo telo i da ono sámo i ne postoji, da nije ništa po sebi i za sebe, nego je refleksija celine. Dakle, čovekova celovitost je analogna celovitosti univerzuma, i obrnuto. Kada dospe na peti nivo, u sopstvenu celovitost, čoveka automatski privlači celina univerzuma koja se manifestuje na sedmom nivou (ako ga ne zavedu moći šestog). Zato je sedmi samo rezultat potpunog proživljavanja i afirmacije svih prethodnih nivoa. Glavni, najduži i najteži prelaz je četvrti nivo. U skladu sa shematskim poretkom kategorija prakrti možemo reći da je čovek prvog nivoa onaj ko ne vlada u potpunosti čulnim i delatnim sposobnostima (indriyâni), pa je zato podložan njihovim uticajima, mehaničnosti i obnavljanju. Čovek drugog nivoa je ovladao indriyâni (telom) ali na površan i neduhovan način, uglavnom prihvatanjem autoriteta koji deluje preko emocija privrženosti i odbojnosti. Usled takvih emocija dominira poriv za održanjem i odbranom tela (svog entiteta, nacije, religije...), što nužno vodi u isključivost, podele i sukobe sa drugim telima (entitetima) i okolinom. Čovek trećeg nivoa naglasak stavlja na manas i njime pokušava da kontroliše svoje telo i život. Svu nepotpunost i jalovost takvih pokušaja da se umom organizuje i tumači život, uviđa čovek četvrtog nivoa koji indriyâni spoznaje u interakciji sa objektivnim, neorganskim svetom (tanmâtrâ) u svim njegovim dimenzijama (maha-bhűtâni) u borbi za ličnu celovitost (aham-kâra). Takav uvid donosi praksa „četvrtog puta” s kojim se po prvi put stiče zaista objektivna spoznaja svoga bića i prirode uopšte. To se postiže samo posebnim školovanjem i izuzetnim naporom. Čovek petog nivoa je prirodna zbivanja upoznao u toj meri da više ne mogu da ga obmanu toliko da zaboravi sebe i svoju volju. On je prevazišao uticaje neorganskog bivstvovanja 162

tako što ih je u četvrtom nivou upoznao, oni na čoveka deluju samo dok ih je nesvestan. To je aham-kâra ili celovita ličnost koja je integrisana pri svim zbivanjima. Šesti nivo pripada buddhi, svesti koja je jedno sa ishodom bića i koja je stoga prisutna uvek i u svemu i koja može sve, jer je suma svih mogućnosti bivstvovanja. Čovek sedmog nivoa je onaj čija je svest (buddhi) potpuno i bez ometanja otvorena ka Duhu (puruša) i koja, budući tako neuslovljena, celo bivstvovanje prosvetljava i oslobađa. Smisao postojanja se u njemu razrešio, zato ga on sada razrešava u drugome. To se događa u samom prisustvu takvog čoveka, on je Spasitelj koji je vaskrsao i prevazišao sve delovanje i sve moći (siddhi). Bivajući kao Onaj Koji Jeste, on osvetljava sámo bivanje i svedoči o njemu kao o najvećem delu i nenašnoj moći. 2. Sedam nivoa religioznosti Svaka prava religioznost služi da čoveka uzdigne sa nižih na više nivoe svesti. Zato religija mora imati više nivoa na kojima može delovati, jer čovek nižih stanja nije svestan viših, pa mu se ona moraju približiti na njemu razumljiv način. Tako se istine viših stanja prikazuju ljudima na nižim u vidu mitova, simbola i rituala koji predstavljaju koncentraciju informacija namenjenih nesvesnom biću čovekovom, biću koje samo po sebi sadrži sve nivoe bivstvovanja i zato može prepoznati te informacije kada učestvuje u ritualu ili doživljava neki mit. Prvi i najniži nivo religioznosti jeste dogmatski, njega odlikuje ritualizam i naglašavanje spoljašnjih formi. To je nivo imitacije i zabrana (tabua). Znanje se tu stiče oponašanjem ili učenjem napamet. Ovaj nivo možemo prepoznati u vanjskim (svetovnim) izrazima judaizma, pravoslavlja i teravada budizma, kao i u primitivnim oblicima religioznosti raznih naroda. Mora se naglasiti da, iako sve religije u sebi sadrže sve nivoe, ne ispoljavaju ih u jednakoj meri, nego naglašavaju pojedine, neka od prva tri najčešće. Teravadinski budizam najbolje zastupa svih sedam nivoa religioznosti. Drugi vid je skeptičan i zasnovan na veri i osećanjima, obožavanju i predanosti verskom idealu, svom Bogu, a to uvek vodi isključivosti i nasilju prema „jereticima” i „nevernicima”. Svako ko drugačije misli doživljava se kao „bezbožnik”, protivnik i neprijatelj. Otuda je ovaj vid religioznosti najagresivniji, ne samo u svojoj odbrani nego i u ekspanziji (ako nikako drugačije, onda samim natalitetom). Tu čovek saznaje samo ono što mu verski autoriteti dozvoljavaju da sazna preko emocionalnog uslovljavanja. Zbog autoritarnosti i isključivosti, ovaj vid religioznosti je izvor najgoreg nasilja i verske netrpeljivosti u svetu. Možemo ga prepoznati u spoljnim izrazima islama i katoličanstva. Treći vid religioznosti je kritičkog karaktera i odlikuje se odbacivanjem rituala, intelektualnim pristupom i tumačenjima svega i svačega. Znanje je ovde subjektivno jer se zasniva na ustanovljenim konceptima („svetim spisima”) i na mentalnom uslovljavanju, iako pokušava da održi privid argumentacije i dijalektike. To su razni oblici protestantizma. Budući da se ovde naglašavaju intelektualne funkcije u čoveku, države u kojima prevladava ovaj nivo religioznosti civilizacijski su najnaprednije. (Protestantski vernik mora da bude pismen da bi učestvovao u verskom životu, dok pravoslavni uopšte ne mora, jer se svo njegovo bogosluženje sastoji iz rituala koji se mehanički ponavljaju.) Prva tri nivoa su jedini poznati oblici religioznosti za većinu ljudi jer su prirodno dati kroz interakciju organskog sa neorganskim oblicima bivanja (T-polja i neorganska bića), a 163

to je područje u kome su ljudi s prva tri nivoa svesti zavisni od objekata, pa se zato njihova religioznost izražava na objektivistički način, putem verskih objekata, simbola i rituala. Spoljašnje manifestacije njihove religioznosti igraju važnu ulogu u kultivisanju svakodnevnog života ogromne većine ljudi, u njihovom uređenju prostora, vremena i događaja. To se izražava kroz posete hramovima, obeležavanju praznika i važnih događaja za društvo kao i za pojedinca - rođenje, smrt, venčanje i dr. Budući da većina čovečanstva prirodno živi u prva tri nivoa svesti, ovde izneta prva tri nivoa religioznosti im odgovaraju i igraju presudnu ulogu u regulaciji njihovog opstanka. Četvrti nivo predstavlja unutarnji ili ezoterični krug i njega u sebi sadrže sve pomenute religije (izuzev protestantizma, pa otuda duhovna jalovost i otuđenost ljudi u njihovim civilizacijama), ali dalje od očiju neprobuđenih ljudi i njihove javnosti. Četvrti nivo je put praktičnog rada na biću u cilju probuđenja čovekovog. On se uglavnom odvija u monaškim redovima - ali ne u svim, jer većina monaških redova danas predstavljaju imitacije pravog rada iz prošlosti ili pervertovanje prva tri nivoa. Tajna društva ezoteričnog karaktera i masoni takođe pripadaju četvrtom nivou - bar u onoj meri u kojoj im duhovnost predstavlja ideal, a ne politika. Svoj nedostatak ovog nivoa protestantizam bezuspešno pokušava da nadoknadi mnoštvom sekti. Peti nivo religioznosti poznat je samo onim pojedincima koji su prošli put četvrtog nivoa u radu na sebi. Njima je neposredno poznata sva istina i smisao duhovnog života. Ukoliko ostaju u religijskim institucijama, obezbeđena su im uticajna mesta i zvanja. Ali najčešće ostaju nezavisni i sami, jer se samo tako mogu razvijati dalje, do šestog i sedmog stanja. Oni su sve nezavisniji od svih svetovnih oblika religioznosti i bliži opštem jedinstvu sveg bića i Duhu u kome ono prebiva. Oni su u svim religijskim tradicijama nalik jedni drugima jer su bliži središtu sveg zbivanja. To je nalik na krst čiji krakovi predstavljaju spoljašnje razlike u izrazu prva tri nivoa religioznosti, a takođe i prakse četvrtog nivoa. Razlike u mitovima, ideologijama, ritualima i odeždama sveštenika pojedinih religija tako su izražene kao i različiti pravci u kojima su kraci krsta usmereni. Što se čovek više uzdiže na unutarnjem putu duhovnog rasta, više se približava središtu krsta gde više nikakvih spoljašnjih razlika nema ili su nevažne, jer sve religije od četvrtog nivoa upućuju na isti cilj, na čovekovo probuđenje. (Po rečima Heraklitovim: „Probuđeni ljudi žive u jednom zajedničkom i opštem svetu, dok oni koji spavaju žive svaki u svome posebnom.” (Fragmenti, I, 89)) Dakle, nikakvo „jedinstvo religija” nije moguće spolja, formalno ostvariti na prva tri nivoa svesti. Do tog nivoa moraju postojati razlike. Istinsko jedinstvo Duha manifestuje se samo unutra, u čoveku, u jedinstvenoj ličnosti, kao njegova sopstvena zrelost - a ne kao veština da se sva stada strpaju u isti tor. A upravo na tome rade Iluminati kada pokušavaju da stvore jednu svetsku religiju. Stoga peti, šesti i sedmi nivo religioznosti karakterišu sve veća individualnost i nezavisnost Duha od svih interesa društvenih i prirodnih zbivanja. Ili, njihova transcendencija. To je put unutarnjeg ili ezoteričnog kruga svih religija: sufija u islamu, kabalista u judaizmu, jogina, tantrista i taoističkih alhemičara, ezoteričnog hrišćanstva koje se sačuvalo u nekim manastirima. Sve religije postoje da bi pomogle rast čovekov iz nižih u više nivoe svesti. Pored joge i tantrizma, ovu funkciju u najvećoj meri zadržali su islam u sufizmu i budizam u praksi kontemplacije (satipatthâna), i u zenu. Pored ovih „regularnih” tokova, postoje nezavisne ili tajne, ali drevne šamanske tradicije koje, neopterećene teologijom ili bilo kakvom dogmom i ideologijom, daju dobre rezultate u duhovnom uzdizanju čovekovom do najviših stanja. Osnovni obrazac rada tih tradicija može se samo naslućivati zahvaljujući trudu nekih istraživača (Mirča Elijade). 164

Ipak, šamanizmu nedostaje ontološka preciznost u viziji i iskustvu duhovnog, u transcendenciji uopšte, kakva postoji u budizmu. Šamanizam je opterećen neorganskim područjem. Jedino se u opusu Karlosa Kastanede ne primećuje ovaj nedostatak. Zahvaljujući njemu bogatstvo i superiornost šamanskih tradicija postali su nam mnogo jasniji. Prvi, drugi i treći nivoi religioznosti jedino su poznati javnosti, dok se o četvrtom zna tek po malo i on se povezuje sa mistikom. Prva tri nivoa su u potpunosti pod uticajem neorganskih oblika bivstvovanja (T-polja) i samo tu postoje bogovi i demoni. Četvrti je proces njihovog upoznavanja i nadilaženja, dok peti, šesti i sedmi nivo odlikuje sve veća sloboda Duha, i od organskog i od neorganskog oblika bivstvovanja prirode. Svi oblici religija iz prva tri nivoa su u onoj meri dobri i ispravni u kojoj podstiču rast čovekov iz nižih u viša stanja, i u onoj meri su zli i naopaki u kojoj služe sami sebi, ukoliko sputavaju rast i zadržavaju čoveka na istom nivou. Ta težnja uvek postoji u svakom entitetu kao njegova centripetalna sila koja ga održava na okupu, ali savladavanje njene gravitacije nužan je test za pročišćenje čovekove lične snage i individualnosti. To su vrednosti koje čoveka uzdižu iznad trećeg nivoa. 3. Syâdvâda Svako od sedam mogućih stanja svesti u kojima se čovek može naći ima svoj pogled na svet: od najgrubljeg materijalizma i borbe za opstanak prva dva nivoa, mentalnog spoznavanja sveta u trećem i njegovih granica u četvrtom, spoznaje da stvarnost svega određuje stanje svesti u petom, i da je svest najviša stvaralačka energija u šestom nivou. Sedmi je iznad svih tih spoznaja i dozrevanja, on je plod šestog koji je za bivstvovanje najviši. Posle najvišeg dolazi samo opuštenost u ostvarenju. Od svih drevnih duhovnih tradicija sasvim je sigurno da nijedna nije dostigla takvu toleranciju u iznošenju istine o svetu ili istine sáme, i prema stanju svesti koja je iznosi, kao što je to učinila đainska logika u svome „učenju o možda”, ili syâdvâda. Reč syât potiče od sanskritskog korena as, „biti”, i znači „može biti”, dok vâda znači „učenje”, tako da reč syâdvâda možemo prevesti kao „učenje o može biti”. Ono je najčistiji izraz tajne stvaranja ili same stvarnosti, jer u potpunosti negira svaku dogmatičnost i jednostranost. Nastala u najvećoj strogosti asketskog pročišćenja Duha od svih spona uslovljenog bivstvovanja, syâdvâda nam ukazuje da ispoljavanje bića, a zajedno s njim i njegova spoznaja, ima sedam aspekata od kojih je svaki ispravan na svoj način i neophodan da u kontrastu i dijalektici s ostalima omogući jasan uvid. Priroda stvarnosti ne izražava se nikada u potpunosti samo na jedan način, njen izraz je uvek i u svemu bogat protivrečnostima koje izražava „sedmostruka formula” (sapta-bhangi) koja glasi: 1. Možda jeste. 2. Možda nije. 3. Možda i jeste i nije. 4. Možda je neizrecivo. 5. Možda jeste, ali je neizrecivo. 6. Možda nije i neizrecivo je. 7. Možda i jeste i nije i neizrecivo je.

165

Kao što sedam boja sačinjava sunčevu svetlost, tako i ovi stavovi samo kada su uzeti svi zajedno daju ispravan uvid u stvarnost. Svaki je jednostran i nedovoljan ako se posebno izdvaja. Upravo tome su skloni ljudi s prva tri nivoa svesti, jer njima su jedino poznata prva tri stava, i to kao suprotstavljena. Ceo univerzum postoji na ovaj sedmosturki način. Uslovno se mogu nazvati dimenzijama postojanja prostorvremena. Sve postoji na svih sedam dimenzija istovremeno, iako se svaka dimenzija odvija zasebno. I mi sami, naši životi i svaki događaj. Zapravo, ne mi ovakvi kakvi smo sada poznati sebi, već se nadduša (oversoul) deli na ovakvih sedam individualnih duša (điva) od kojih je samo jedna nama poznata dok ne postignemo potpuno osvešćenje. Ostale su na ostalim dimenzijama prostorvremena i rade isti posao sa svog aspekta spoznaje i postojanja. Kada se svi aspekti individualnih postojanja iskuse i sjedine, individualna duša se sjedinjuje sa svojim izvorom, naddušom koja je prva emanacija i oličenje Duha. Podsetimo se da se celokupna emanacija prakrti događa da bi se iskusili svi aspekti bivstvovanja na najindividualniji način. Kako izgledaju te dimenzije? To su jednostavno sve moguće logičke varijante svih mogućih zbivanja. U prvoj, nešto se jeste dogodilo. U drugoj, to se nije dogodilo. U trećoj, i jeste i nije se dogodilo (jedinstvo suprotnosti). U četvrtoj, nije se dogodilo ništa od prvih tri mogućnosti, i nastalo je nešto sasvim drugo. U petoj, dogodilo se, ali je nastalo nešto sasvim drugo. U šestoj, nije se dogodilo, ali je nastalo nešto sasvim drugo. U sedmoj, i jeste se i nije dogodilo, i nastalo je nešto sasvim drugo (izvan svih suprotnosti). S ovim je syâdvâda obezbedila da na ovom podeljenom i sukobljenom svetu bude vrhunski princip tolerancije na putu spoznaje i življenja, i sa svojim veličanstvenim „možda”, koje smešta u osnovu svih aspekata kao najvažnije, verovatno nedostižan ideal za sve smrtnike. 4. Ji đing Tajna stvaranja i bivstvovanja, izražena kroz zakon broja sedam, utkana je u sve kulturne tradicije i škole duhovnog uzdizanja širom sveta od najstarijih vremena, i to na razne načine, najčešće simbolične u obliku mita ili složenih formula namenjenih samo upućenima (iniciranim). Mnoge od tradicija ni same ne dopiru do pravog smisla ove tajne tako da je za sve njih sam mit stvarnost, umesto da im mit bude putokaz ka stvarnosti. To je, na primer, slučaj sa hrišćanima koji prvo poglavlje Mojsijeve „Knjige Postanja” čitaju u prevodu, a ne u originalu koji daje sasvim drugačiju sliku. Syâdvâda daje najpreciznije usmerenje za razumevanje stvarnosti, ali i taj princip je statičan, iako je istinit, odnosno, usklađen sa samom stvarnošću. Samo se na jednom mestu tajna stvaranja obelodanila u potpunosti i sa svim detaljima u dinamičkom vidu, kroz sam proces stvaralačkog preobražaja koji se događa ovde i sada kao i svuda: u drevnoj Kini, u fundamentalnom ostvarenju njene kulture, u Ji đingu ili „Knjizi promene”. Najstariji sloj teksta ove knjige potiče iz 12-tog veka pre nove ere, dok su trigrami i heksagrami, na koje 166

se komentari teksta odnose, još znatno stariji. Smatra se da je to jedna od najstarijih knjiga na svetu, što i priliči njenom značaju. Ona je, naime, najznačajnija knjiga na svetu zato što najsavršenije i neposredno izražava zakon stvaranja u njegovom dinamičkom vidu, sa svim mogućnostima postojanja, i tako čoveku u svakom trenutku omogućava uvid u najdublji smisao svakog zbivanja i njegov razvoj u skladu s vremenom i okolnostima i, iznad svega, u skladu sa stvarnošću. U kojoj je meri cela kulturna tradicija drevne Kine bila prožeta ovim stvaralačkim principom vidi se i po tome da je mera muzike bila sjedinjena sa merom svih stvari. Tako je carski ured za muziku u Kini bio priključen uredu za mere i težine. Vibracije zvuka najbliže izražavaju vibratorne procese prakrti s kojima ona stvara i preobražava sve stvari. Zato je preuređivanje muzike bila prva dužnost novog vladara koji bi došao na vlast jer, smatralo se, prethodna dinastija ne bi bila smenjena da je njena muzika bila u harmonskoj saglasnosti sa univerzumom („nebom”). Štimovanje instrumenata i usaglašavanje muzičke intonacije polazilo je iznova od standardnog tona svake dinastije koja je dolazila na vlast. Zakon broja sedam ne ispoljava se uvek kao sedmostrukost, već često kroz šest ili osam činilaca. Tako je u „Postanju” Bog stvorio svet za šest dana dok je sedmi bio dan odmora; Davidova zvezda ima šest krakova, dok je sedmi činilac središnja tačka. U oktavi ima sedam nota pri čemu je osma, druga nota „do”, začetnik novog ciklusa u neprekidnom stvaranju i preobražaju. Na mnoge se načine ovaj fundamentalni zakon obelodanjuje. Tako je najveći hram sedmostrukog zakona stvaranja na Zapadu Keopsova piramida. Ona se sastoji iz dva geometrijska oblika: kvadrata i trougla. Osnova piramide je kvadrat koji kroz simboliku broja četiri predstavlja ostvarenje svakog procesa, stranice su trouglovi koji kroz simboliku broja tri predstavljaju stvaralačku energiju. Njihov zbir i sklop odaju zakon broja sedam. Takođe, dimenzije ove piramide kao i raspored prostorija u njoj i prostor oko nje, sadrže mnoge astronomske i kosmološke tajne. Dok je Ji đing, kao delo kontemplativnog Istoka, posvećen objavljivanju stvaralačkog procesa na egzistencijalan način, kroz preobražaj i lični doživljaj, dotle Keopsova piramida, kako dolikuje Zapadu, isti zakon obelodanjuje predmetno i na objektivistički način, kroz monumentalnu građevinu ili hram. Keopsova piramida i Ji đing nastali su istovremeno. Izražavanje stvaralačkog zakona nije jednolično već dinamično, jer je takvo i samo stvaranje, nikada nije statično i dovršeno. Tako i Ji đing ima osam osnovnih trigrama koji predstavljaju sve temeljne procese u stvaranju, od prvog pokretačkog principa, Neba (Chien), predstavljenog s tri cele linije, do trigrama Kun, koji sa tri prekinute predstavlja Zemlju kao ostvarenje svega, podlogu na kojoj se stvara i koja je potpuno prihvatila stvaralački impuls. Kao osmi činilac ona izražava aktuelizaciju i afirmaciju sedmostrukog procesa stvaranja. Sve kombinacije osam trigrama daju šezdeset i četiri heksagrama, simbola sastavljenih od po dva trigrama sa šest linija, celih ili prekinutih. Oni predstavljaju celokupnost svih stvaralačkih procesa univerzuma, od genetskih informacija do najviših zbivanja i sudbine svega što biva. Isto kao što u osnovi sveg organskog života stoje genetske informacije za njegovo odvijanje (sačinjene od kombinacija četiri baze: adenin, guanin, citozin i uracil kojih ima šezdeset i četiri za sav živi svet, isto koliko i heksagrama), tako i sva zbivanja objektivnog, neorganskog sveta nisu proizvod haosa i slučajnosti, nego informativnog poretka T-polja. Preobražaji kroz koje prolaze bića sledeći svoju sudbinu, a takođe i događaji koji ih prate, kodirani su u šezdeset i četiri heksagrama Ji đinga. Oni predstavljaju DNK zbivanja u svetu. Deluju iz neorganskog područja i viših dimenzija na organsko, u skladu s kretanjem planeta. Ono što je DNK u indriyâni, to je Ji đing u tanmâtrâ i maha-bhűtâni. 167

Knjiga se upotrebljava tako što se postavi pitanje s ciljem da se dobije razjašnjenje situacije ili ishoda nekog zbivanja. Pitanje se postavlja samom univerzumu meditacijom na njegov sadržaj, dok se nasumičnim razdvajanjem četrdeset i devet štapića (7 X 7) iz gomile, ili slobodnim bacanjem tri novčića, dobija brojčana vrednost za jedan od heksagrama. Ovakav postupak za dobijanje odgovora, odnosno za kontakt sa Knjigom promene je nužan zato što se ona u potpunosti zasniva na holističkom jedinstvu univerzuma. U njemu su simultano prisutne sve situacije i sva moguća zbivanja. Kako je svest izraz najveće brzine bivstvovanja-vremena, i njegov privlačitelj, njeno prisustvo je glavni činilac koji pribavlja tačan odgovor. Odgovor automatski dolazi kroz Ji đing tamo gde je svest o zbivanju prisutna. Tačno postavljeno pitanje pola je odgovora. Knjiga promene je samo rečnik koji nam drugu polovinu odgovora prevodi u pojmovno razumevanje. Ovde je na delu stalno prisutna interakcija organskog (indriyâni) i neorganskog (tanmâtrâ) oblika bivstvovanja. Kada je u organskom sklopu (čoveku) prisutna svesnost određenog problema, tj. pitanje, budući da svest usaglašava i privlači ishod sveg zbivanja, tada će neorgansko područje iz njegovog okruženja automatski reagovati, i novčići će pasti tačno onako kako nalaže situacija ili stanje nekog problema na koji je svest usmerena, odnosno, čiji ishod privlači kao privlačitelj svega. U jedinstvu prirode ništa se ne dešava slučajno ili nasumično, mada tako izgleda pri bacanju novčića, niti je išta skriveno, potrebna je samo svest da prepozna neskriveno. Svest je već sama po sebi sažimanje smisla bivstvovanja prirode, a ličnost čovekova je oličenje tog smisla. Zato, kada je u svojoj ličnosti čovek svestan nekog problema, priroda mu automatski odgovara, jer se u ličnosti ona ogleda i osmišljava. Od svih knjiga, Ji đing najbolje služi tom procesu ogledanja i osmišljavanja. Već samo osvešćenje problema kroz postavljanje pitanja uobličava odgovor cele prirode koji dolazi odmah u vidu simbola (heksagrama). Da bi se odgovor prirode bolje razumeo, za one koji ne vide neposredno, postoji univerzalni rečnik za njegovo prevođenje na svakodnevni jezik ljudskih situacija. To je Ji đing. On je prevodilac koji omogućava da svaki čovek komunicira sa univerzumom, sa vanvremenskim principima stvaranja i preobražaja po kojima se sve zbiva. Tako dobijeni heksagram simbolizovaće situaciju na koju se pitanje odnosi ili, češće, u kojoj se nalazi onaj koji pita. Šest linija pokazuju sve procese stvaranja date situacije, sa komentarima koji savršeno jasno obelodanjuju sve aspekte problema i proces njegovog neminovnog preobražaja. Često se dobija jedna ili više promenljivih linija i to su one koje treba zameniti u suprotna stanja (ako je to bila cela, onda prekinuta, i obratno). One predstavljaju naročito važna mesta u procesu razvoja date situacije, one intervale u koje treba dodati veću energiju svesti kako bi se namera privela cilju ili problem rešio. Tako heksagram i šest linija čine sedam činilaca stvaralačkog procesa. Kada se promenljive linije zamene dobija se drugi heksagram koji, kao sedmi činilac, predstavlja rezultat stvaralačkog procesa i začetak daljeg ciklusa preobražaja ako se energija svesti pravilno upotrebi u pomenutim intervalima razvoja situacije na koje ukazuju promenljive linije. Čitaju se samo komentari koji se odnose na simboliku drugog heksagrama, dok se njegove linije ne uzimaju u obzir. Poetična simbolika taoističkih i konfučijanskih komentara, koji rasvetljavaju svaki simbol (heksagram) i njegove razvojne procese (linije), ostaće u ovoj najstarijoj knjizi rečita i jasna svakom čoveku, i sve dok ljudi na svetu bude bilo ukazivaće im sa svim detaljima sve tajne stvaranja i preobražaja. U svakom komentaru je jasno da se on ne odnosi toliko na „proricanje budućnosti” koliko na usklađivanje subjekta sa procesima stvaralačkog preobražaja univerzuma koji se trenutno zbivaju u njegovom iskustvu. Stoga je ova Knjiga rečnik stvarnosti i mapa sveg zbivanja. Kao rečnik omogućava razumevanje, a kao mapa usmeravanje aktivnosti. 168

Knjiga promene u celosti i potpunosti izražava poriv bića da se razotkrije i ostvari u Duhu. Kao nigde drugde u njoj se taj poriv otkriva sa svim detaljima, i to u skladu sa individualnom situacijom, a ne statično ili globalno u formi mita. Iskaz stvarnosti zbivanja svuda se okamenjuje u mit ili koncept (u najboljem slučaju to je syâdvâda). Samo se ovde on ispoljava neposredno, u skladu sa samim tokom zbivanja ovde i sada. Potreban je samo čovek dovoljno svestan da bi se uskladio sa stvarnošću zbivanja s kojim je u iskonskom jedinstvu. Zato ga Knjiga stalno poziva da to i učini. Ona deluje kao ličnost zato što se, kao ni jedna druga tvorevina, direktno odnosi na čovekovu ličnost (aham-kâra) u kojoj se stiču i ukrštaju sve dimenzije organskog i neorganskog bivstvovanja i dobijaju svoje oličenje u zbivanju, oličenje koje služi osvešćenju (buddhi) ili krajnjem ishodu. U onoj meri u kojoj je čovek svestan svoje ličnosti kao oličenja ovog ukrštanja sveg zbivanja, u toj meri je svestan da je Knjiga promene spoljašnji izraz istog procesa. Dok je ličnost oličenje sveg iskustva bivanja na jednom individualnom području, Ji đing izražava oličenje svih moći bivstvovanja prirode uopšte. Zato je on od presudnog značaja za čoveka. Ovaj izraz je izvađen iz vanvremenskog holizma prirode i zapisan na samom početku ljudske kulture osvešćenja, pa zato predstavlja i jedini pouzdani vodič ka njenom najvišem ostvarenju.

169

AHAM - KĂRA

1. Princip individuacije ili uobličavanja Stvaranje sveta, i našeg celokupnog iskustva o svetu, nastaje dejstvom aham-kâre. U ovoj kategoriji se integriše iskustvo bivstvovanja u ličnost koja je jedina sposobna za autentični doživljaj sveta. Teško je razlikovati aham-kâru i buddhi. Može se najbliže reći da ono što buddhi predstavlja u apsolutnom smislu, to aham-kâra izražava na individualnom ili lokalnom području. U odnosu na ostale, niže kategorije prakrti, one su egzistencijali. Jedino sa stanovišta puruše one imaju kategorijalno ustrojstvo kao i sve drugo u prakrti, iako granično. Moglo bi se reći da zbivanja svih nižih kategorija u aham-kâri po prvi put postižu svoje pravo egzistencijalno oličenje koje je neophodno za dostizanje krajnjeg ishoda koji se razrešava u buddhi. Sve zbivanje ispod aham-kâre potčinjeno je uzročnosti i ona se nadilazi tek ovde, u kategoriji koja daje oblik svemu, i subjektivnom i objektivnom. Samo u čovekovoj ličnosti priroda se razrešava i obučava za slobodu, pa se zato u njoj najžešće i suočava sa neslobodom. Sam položaj ove kategorije na shemi ukazuje da je ona ishod svega što biva kroz integraciju subjektivnog i objektivnog, organskog i neorganskog postojanja. Aham znači „ja sam”, a -kara „tvorac” ili „činilac”. Ovde se integriše način zbivanja koji se u nižim kategorijama ispoljavao bilo na subjektivan ili organski, bilo na objektivan ili neorganski način. U njima se način bivanja manifestovao kroz spoljašnji oblik, dok se on u aham-kâri integriše u viši, egzistencijalni nivo: u smisao. Još preciznije rečeno: bivstvovanje ispod aham-kâre ima ontički ili esencijalan karakter, dok ovde prelazi u egzistencijalan i ontološki, koji će vrhunac svoje diferencijacije postići u buddhi i njegovom razlikovanju od puruše. Aham-kâra kao princip individuacije na objektivan način se ispoljava tako što daje oblik svemu što postoji u kosmosu, od suptilnih prototipova (tanmâtrâ) do velikih elemenata (maha-bhűtâni), on individualno oblikuje svaku tvorevinu i pojavu u prirodi: telo nekog bića, kamena ili drveta, elektromagnetne talase, planete i galaksije. Sve je individualno uobličeno na neki način jer u bezobličnosti ne može biti nikakve aktivnosti, a prirodi sama aktivnost daje život. Na subjektivnoj ili organskoj strani oblikuju se čulne i delatne sposobnosti za percepciju i iskušavanje objektivnog bivstvovanja. Tako vidimo da je aham-kâra uzrok one interakcije koja kroz odnos subjekta sa objektom kristališe svest. Aham-kâra je princip individuacije radi funkcionalnog razlikovanja bivstvujućeg i osvešćenja, a ne radi pukog razdvajanja i otuđenja od celine. Jedino kada ovakvog dozrevajućeg osvešćenja nema, aham-kâra se pokazuje kao princip koji otuđuje i deli na egoičke zasebnosti. U pozitivnom aspektu on je princip individuacije celine radi njenog ustanovljenja, jer u difuznoj bezobličnosti to nije moguće. Tada individuacija nije izdvajanje iz celine, već njeno oličenje u akciji kroz koju postoji. Kako u jednoličnosti nije moguće postojanje, u celoj prirodi prisutan je poriv za deobom i udvajanjem kako bi se time omogućila buduća sinteza na višem ontološkom nivou. 170

Od kvantne fluktuacije i deobe ćelija pri razvoju života (i njegovom razlaganju), preko svih iskustava odricanja koja nas teraju na sazrevanje, sve do napuštanja prianjanja za predmetni svet probuđenog čoveka koji postaje nezavisan (kaivalya). Princip diferencijacije, koji izaziva aham-kâra, jednako je prisutan u objektivnom ispoljavanju kao i u čoveku kroz njegovo psihološko iskustvo. Zbog interaktivne povezanosti organskog i neorganskog bivstva, individualni procesi u objektivnom području (bića i pojave) izazivaju po analogiji individualne procese u subjektu, oni se u njemu reflektuju kao psihološki procesi. Diferencijacija spoljnjeg sveta, koja sačinjava vaskoliki život kosmosa, jednako je prisutna i u subjektu kao njegova psihička diferencijacija. Tako subjekt doživljava objektivni svet, njegova psihodinamika predstavlja prostorvremenski sažeto iskustvo zbivanja objektivnog područja. (Sa stanovišta subjekta, objekti su i drugi subjekti.) Vrhunac diferencijacije ličnosti vodi do njenog nestanka u buddhi. Kako ništa u prirodi nije statično i supstancijalno, sve što je u njoj oblikovano mora da bude i razobličeno, odnosno preobraženo. Sam oblik je inicijator preobražaja, on je informacija za dalje preobražavanje. Otuda toliko protivrečnosti u ličnosti čovekovoj, jer ona je najgušće jezgro opšteg preobražaja prirode. U aham-kâri se ukrštaju dva suprotna principa: prema nižim kategorijama to je princip koji sve deli i individualno uobličava, dok, s druge strane, sve individualno objedinjava i isceljuje za višu kategoriju, buddhi, za spoznaju celine. Princip koji deli, nužno mora biti i princip koji objedinjava. Ovo kosmičko ukrštanje najsnažnije doživljava ličnost čovekova: kada se okrene nadole ona se dezintegriše u bolu, a okretanjem nagore - isceljuje u blaženstvu. Zapravo, baš zbog tog ukrštanja ahamkâra jeste ličnost. 2. Ličnost Svekoliki preobražaji prirode svoj najviši kvalitet, snagu i dramatiku postižu u čoveku, kao njegova ličnost. Aham-kâra se sama po sebi inteligibilno ispoljava kao jedinstvena i celovita ličnost. Kao takva ona je poznata samo manjem broju ljudi. Većina ima ličnost razdeljenu na mnoštvo Ja-entiteta koji nastaju spontanim dejstvom principa individuacije na indriyâni. Zahvaljujući dejstvu aham-kâra svaki oblik života, a ne samo čovek, može biti subjekat doživljaja, iako nepotpun: jednoćelijski organizam, biljka ili sisar. I neorgansko područje učestvuje u opštem doživljaju sveta, ali na pasivan način, kroz čistu reakciju ili kao medijum. Organsko područje reaguje kroz učenje i kultivisanje, pa zato organski život svojom sadržajnošću nadilazi neorganski (svojim kvalitetom, a ne kvantitetom). Kako organski život proishodi iz neorganskog, on je svoje iskustvo sveta stekao najpre kroz njega, kroz neorganski svet i njegova bića. Tako se princip aham-kâra, kao tvorac svega uobličenog, najpre ljudima objavljivao kroz njih, kroz bogove, spolja ili na objektivistički način. Najdirektnije i najgromoglasnije kroz starozavetnog Boga koji se i identifikovao kao „Ja sam onaj koji jesam” - što je takođe slobodniji prevod aham-kâre. Takođe u ovome leži razlog zašto taj isti princip objektivnog stvaranja čovek treba, po uputstvima religijskih začetnika i mistika, da ustanovi u sebi, kao svoju ličnost, predajom „volji božijoj” odnosno, usaglašavanjem s njom. Dakle, da u iskustvu integriše neorgansko i indriyâni. Prirodno je da se u ranim fazama ljudske zrelosti opšti princip stvaranja manifestuje spolja, ne samo kroz mit već i konkretnim otelovljenjem radi poučavanja ljudi. Isus Hrist je najbolji primer za takvu manifestaciju, on je najlepši model savršenog čoveka i ličnosti, a njegova poruka jasno upućuje na integraciju o kojoj je reč, u aham-kâra; njegove reči, da je on jedno sa Tvorcem, 171

jasno govore o njegovom jedinstvu sa aham-kâra. Njegovo delovanje takođe ukazuje na aktivni princip koji odlikuje aham-kâra dok, za razliku od njega, Buddha svojim smirenjem u potpunoj slobodi manifestuje integraciju više kategorije - buddhi. Otuda mu i potiče ime. Isusov simbol je krst koji predstavlja aham-kâra, jer u njoj, u celovitoj ličnosti, po prvi put počinju da se pravilno ukrštaju i razlučuju puruša i prakrti. Buddhino je oličenje meditativno smirenje, tihovanje i poništenje sebe radi onoga što sve omogućava (puruša). Zato Buddha nema simbola već je predstavljen njim samim, čovekom (puruša) u meditaciji. Kada zbir svih organskih sposobnosti uobliči čoveka (on je i po predanju stvoren na kraju), tada se u njemu kristališu Ja-iskustva (lat. Ego). To još nije aham-kâra već njegov proizvod ili odraz na subjektivnom području, indriyâni, u manasu. Ja je najviši vid kohezije psihofizičke energije za koju je jedan subjekat sposoban u svom prirodnom životu. On nije proizvod kultivisanja već gostinkta samoodržanja. Zato, ako se kao takav kultiviše i održava, neizbežan je sukob i sve žešća borba sa drugim Ja i subjektima koji čine isto. Ja je samo psihološki odraz različitih oblika životnih procesa, zbog njihove diferencijacije deli se i psiha koja ih ustanovljava. Iskustvo različitih oblika spolja, analogno proizvodi mnoštvo Ja unutra. Kako sve zbivanje, pa tako i ono u indriyâni, nije statično već dinamično i procesualno, tako se ni ova kohezija (u Ja) ne zadržava u jednom obliku, nego se preobražava i pri tome deli na mnoštvo entiteta. Tako je svaki čovek u svom empirijskom iskustvu sačinjen od mnoštva Ja. Samo zato što su svi oni procesi istog bića i koriste istu energiju za svoje oblikovanje, održanje i fokusiranje pažnje ili prisustva, ne zapaža se njihovo mnoštvo. Ono se primećuje samo naknadno, po posledicama, kada nismo učinili ono što smo nameravali, ili smo učinili ono što nismo želeli. Mnoštvo Ja je nalik projekciji filma gde koherentnost slike i pokreta stvara brzo smenjivanje različitih slika. Zato što svaki entitet u prirodi postoji kao piramidalna struktura za sebe, i čovekova psiha se može deliti po uzoru na mnoštvo i razdeljenost spoljašnjeg zbivanja. Koliko je vezana za spoljne utiske, toliko se i deli. Tako nastaje šizofrenija. Svako Ja, koje se u čoveku trenutno aktivira, stvara ubeđenje da je apsolutno realno, čovek misli da je to njegov jedini identitet i da će propasti ako ga izgubi, da će umreti. Jer, svako Ja stvoreno je centripetalnim privlačenjem univerzalne energije bića. Iako je samo jedan njegov aspekt ono to ne uviđa, zbog holografskog karaktera bića misli da je ono celo biće za sebe. Zato se čoveku koji je identifikovan sa njim čini da je njegovo delovanje jedino moguće, a njegov nestanak smrt. Ne uviđa čak ni da se takva ubeđenja menjaju tokom vremena. U samoj prirodi ne postoji smrt, već samo stalan preobražaj energije. Jedina smrt, a s njom i rođenje, jeste ona koja se događa individualnom Ja. Zato samo pod njegovim uticajem čovek ubija i čini zlo, jer mu se tako čini da je „nekoga” ubio i „sebe” sačuvao. Nagon za životom, koji se ograničava u Ja, uzrok je sveg nasilja i sve patnje. Onaj ko vidi jedinstvo cele egzistencije ne može da čini nasilje, on takvih namera ne može ni imati. Onaj ko je jedno sa apsolutnim bićem nema svoga Ja, stoga i ne pokušava sebe da sačuva. Diferencijacija na individualna Ja, koja se u manasu događa pod dejstvom univerzalnog procesa individuacije aham-kâra, nužan je proces u diferencijaciji iskustva bivstvovanja i svesti. Svako Ja je jedan modus bivstvovanja i bez bogatstva njihove interakcije nema dozrevanja svesti. Mnoštvo Ja na subjektivnoj strani analogno je mnoštvu bivstvujućih oblika na objektivnoj koje zapažamo kao svet. Tako se svet ogleda u subjektu. Kada to iskušavajuće ogledanje dostigne „kritičnu masu” (krizu smisla egzistencije) dolazi do nove faze dozrevanja svesti ka celovitoj ličnosti, aham-kâra. Tada čovek vidi da je svaki pojedinačni aspekt bivstvovanja, bilo spoljašnji bilo unutarnji (Ja), deo jedne iste celine koja ih sve stvara. Ta celovitost, koja je tvorac svega, pa i čovekove ličnosti, jeste aham-kâra. 172

Subjektivno iskustvo ne može biti drugačije do razdeljeno i neuravnoteženo. U meri u kojoj se subjektivno stanje (indriyâni) nadilazi, princip individuacije se u čoveku kristališe i obezbeđuje trajno prisustvo svesti, koje više nije promenljivo i nepostojano kao ranije. Tako se s postojanošću svesti formira jedinstvena i trajna ličnost u čoveku, kroz uvid da je energija univerzalna i da biće nije samo njegovo. Samo kada se celo psihofizičko bivanje (indriyâni) ispuni svešću, energija se preliva i kreće naviše, ka aham-kâra. Dokle god se energija troši na razdeljene aspekte bivanja, ne može se sakupiti dovoljno da aktuelizuje aham-kâra kao princip univerzalne ličnosti. Razdeljeni aspekti su za čoveka sve ono vanjsko, bilo organsko ili neorgansko. Ono što sve objedinjuje je unutar čoveka, u aham-kâra. Spoznajom uzaludnosti traženja utočišta u bilo čemu vanjskom, čovek se okreće unutra, ka sebi, ka aham-kâra. Kada je osvešćena i aktuelizovana, aham-kâra je jezgro doživljaja sveta, doživljaja koji nadilazi podelu na subjekat i objekat. Budući da je aham-kâra istovremeno i tvorac objektivnog sveta, postizanjem njenog nivoa nadilazi se sva subjektivnost područja indriyâni, odnosno, objektivni svet prestaje da biva otuđen i suprotstavljen subjektu. Takođe nestaje nemoć koju je subjekt imao u pogledu delanja. On tu po prvi put dobija moć delanja po svojoj volji (siddhi). Aham-kâra je potencijalno uvek prisutna u čoveku kao princip integracije njegovih iskustava u Ja. Zato samo čovek može imati svoje lično Ja, svoju individualnost (može, ali ne mora). U nekompletnim indriyâni, u životinjama, nema ličnog Ja u individualnom telu, nego princip individuacije deluje na nivou čitave vrste. Svaka mačka, na primer, ne može biti ništa drugo, nego će svoj lični karakter uvek pokazivati isto kao svaka druga mačka. Iako postoje neke razlike među životinjama iste vrste, one su retke i daleko ispod osobina ličnosti i uglavnom se javljaju kod onih životinja koje ljudi čuvaju i obučavaju. Svaka životinjska vrsta je određena na kolektivnom planu, dok biljke nemaju individualnost ni na nivou vrste, nego je mnoštvo biljnih vrsta samo pokazivanje sposobnosti prilagođavanja sredini i opstanka u njoj. Sve biljke imaju jedno Ja; razlikuju se samo po uslovima u kojima žive i načinima opstanka. Zato što svaki uobličeni entitet može biti i subjekt iskustva, od ćelije do galaksije, i čovekovo bivstvovanje ne mora biti celovito, već razdeljeno. Mnogi ljudi stoga deluju kao nekompletno indriyâni i nemaju svoje lično Ja, nego ga imaju, slično životinjama, na nivou vrste, odnosno plemena, nacije, rase, religije, tradicije i drugih obrazaca objektivnog uslovljavanja i oblikovanja subjekta. Koliko su nerazvijeni kao individualne ličnosti, toliko će delovati po zakonima bilo kog autoriteta, kolektivnog, tj. spoljnjeg (religija, politika ili nacija kojoj se pripada) ili unutarnjeg (nekog psihološkog ili psihotičnog sadržaja). S druge strane, za razvoj ličnosti neophodan je zdrav autoritet, njega priroda i obezbeđuje kroz objektivno područje, organizujući društvena uređenja putem religija, mitova (čak se u tu svrhu i manifestuje kao Bog, za šta je najbolji primer judeo-hrišćanstvo) i sakupljanjem svih iskustava i smernica za ispravan život kroz predanje i tradiciju. Problem nastaje kada počne prenaglašavanje i jednostranost, kada tradicija ne dozvoljava novu ličnost - a ličnost je po definiciji uvek nova i jedinstvena - nego čuva sebe, dok svoju svrhu, čovekovo idealno stanje, ličnost, smešta u mit i još se nasilno brani od ljudi koji žele da ga ostvare. Problem nastaje kada se ne veruje prirodi i njenoj savršenoj preciznosti u stvaranju subjekta i kretanju ka ličnosti, i u krajnjem vidu ka neuslovljenosti, nego se pokušava sa nekakvom veštačkom „duhovnošću” za račun prirode i njene svrhovitosti. Na takvim anomalijama zasnovane su mnoge tradicije i njihove „kulturne politike”, kao i današnje religije sa svim sektama - iako se verbalno pozivaju na obuzdavanje „niže prirode” i njenih destruktivnih nagona. Poriv ka 173

celovitoj i slobodnoj ličnosti je najsnažniji od svih, cela priroda postoji zbog njega, pa zato, kada se pred njim ispreče jednostrane tradicije, razne religijske, kulturne i civilizacijske razlike među ljudima koji su po svom biću jednaki, dolazi do genocida. Ni zbog čega ljudi više ne stradaju nego zbog svojih tradicija koje ne služe čoveku, već samo sebi i svom jalovom autokratskom i teokratskom održanju. Jedina univerzalna tradicija čovečanstva koja se ne može ulepšati lažima jeste uništenje, nasilje i sputavanje procesa individuacije čovekove ličnosti. Nasilje je jedina posledica tradicija koje postaju jednostrane i isključive, pa tako najnasilnije postaju one koje sebe apsolutizuju i hoće da zavladaju svetom. Svaka ličnost u svom dozrevanju mora jednom da dođe u sukob sa tradicijom, jer ova postoji samo zato da bi čoveka ukalupila prema određenom modelu, dok je ličnost uvek jedinstvena i nezavisna od svega, ona je onoliko celovita koliko se oslobađa od svih veza, koliko je slobodna. Valjda je zbog dijalektike sazrevanja slobodne ličnosti i njenog kosmičkog značaja nužno da postoje ovakve anomalije, paradoksi i izazovi. Oni verovatno stvaraju neophodan pritisak za kristalisanje čoveka u pravu i slobodnu ličnost. Teško je samo razabrati da li je to sve potrebno zbog njegove slabosti i gluposti, ili snage i vrednosti. Iz svega rečenog sledi zaključak da su autentična ličnost i nasilje suprotstavljeni jedno drugome: koliko je više jednog, toliko je manje drugog. Zahvaljujući kultivisanju principa individuacije samo je u čoveku moguć psihološki i lični doživljaj sveta. U svemu ostalom, u celoj preostaloj prirodi, on se manifestuje kao puki prolazni oblik zbivanja - samo u čovekovoj ličnosti on se doživljava egzistencijalno, pa zato samo u njoj doživljaj sveta postaje jednako konkretan i verodostojan kao i sam svet. U čovekovoj ličnosti se priroda na najviši mogući način bivstvujuće odnosi prema sebi. Zato tu i razrešava svoj ishod ili smisao. U svim nižim oblicima (na shemi, slika 1.) ona se pripremala za suočavanje sa sobom u aham-kâra. Ovo je suočavanje dramskog karaktera, pa je takav i psihološki doživljaj. On je moguć jedino kada subjekat objektivno učestvuje u zbivanju kao da je njegovo, kada ga lično doživljava kao svoje. Zato prevod aham-kâra može biti i „Ja sam učesnik”. Čovek postaje ličnost u onoj meri u kojoj učestvuje u zbivanju uprkos svim teškoćama, jer samo učestvovanje osnažuje prisustvo svesti. Što svesnije učestvuje i bori se s teškoćama, toliko bolje osvešćava principe prirodnog zbivanja i tako uviđa da to nije ono u čemu treba da nađe svoje uporište, nego da ga nadiđe. Ličnost sazreva u onoj meri u kojoj čovek čini ono što priroda nije učinila, u kojoj nadilazi granicu do koje vlada prirodna nužnost. Onoga ko se ne bori i ne učestvuje u životu kakav jeste, težak i neprivlačan, ko ne pobeđuje propast i smrt gledajući ih licem u lice, život ostavlja po strani, da vegetira i odumire. Čoveku se ništa dobro neće desiti u životu ukoliko ne učestvuje u njemu i ne prihvata ga takvog kakav jeste da bi ga nadišao u Duhu – a on se uvek može nadići nezavisno od okolnosti. Tek kada prihvati ličnu odgovornost za sve svoje postupke, postupke koji omogućavaju prisustvo Duha koji daje sav život, on postaje čovek i nadilazi smrt. Tada tek Duh počinje da komunicira s njim, tada počinje nešto suštinski da mu se događa. Dotle je samo bezličan prirodni organizam kome je smrt jedina sudbina. U manasu se takođe razvijalo čovekovo učešće u zbivanju, ali samo na mentalnom planu, u vidu svakojakog preispitivanja i sa svih strana osmišljavanja nekog problema. Ovde se isto preispitivanje i iskušavanje podiže na viši nivo, na dramski događaj i akciju celog bića. U ličnosti čovekovoj priroda postiže vrhunac psihofizičkog odnošenja i doživljavanja sebe, i zato se u aham-kâra događa fina iluzija da je Duh čovekov (puruša) učesnik u zbivanju prirode, a ne da se to ona sáma preobražava i dozreva da bude dostojna Duha neuslovljenosti koji je omogućava. 174

Kakva je veza između ocelovljenja ličnosti i učešća u zbivanju, tj. akcije, koje objedinjuje aham-kâra? Suština ličnosti je identitet, a on je moguć samo kao akcija. Identitet je akcija koja je svesna sebe. Akcija je promena i preobražaj, a identitet zahteva sigurnost. To je kontradikcija. Da bi se ona nadišla spontano iz nje nastaje jedan nusproizvod: Ja ili trenutna svest o sebi. Ja je pokušaj da se akcija i identitet dožive kao virtuelni objekti, jer se već samom pojavom Ja kao virtuelne realnosti ne može doživeti jedinstvo akcije i identiteta svakog trena u sadašnjosti. U aham-kâra priroda postiže svoju maksimalnu integraciju kao pripremu i nužan uslov za probuđenje (buddhi) u Duhu neuslovljenosti (puruša). Samo potpuno integrisana ličnost može biti uvek budna (buddhi), kao što, s druge strane, čista svest može opstati samo u čovekovom celovitom prisustvu i učestvovanju, a ne bezličnom i razdeljenom. Čovekova ličnost je oličenje celine zbivanja i zato on, kao celovit, vidi da se sve zbivanje oblikuje kako bi njega stvorilo, kako se sve uliva u njega. Ništa mu nije strano. Njemu ništa nije spolja, niti je išta iznutra, jer sve što mu je spolja - iznutra je. On vidi da u celoj prirodi nema nikakve greške, da je sve savršeno i da je sve onako kako jedino može da bude, da univerzum ne bi uopšte ni postojao kada bi i najmanja pojava bila drugačija nego što jeste, kada bi postojalo išta pogrešno, da sve sazreva i integriše se ka svom savršenom liku prolazeći razne faze, u organskom iskustvu (indriyâni, fizičko telo) i u neorganskom (tanmâtrâ, astralno telo, posmrtna iskustva, reinkarnacija). Samo celovita ličnost vidi da se ništa ne gubi ako iz organskog pređe u neorgansko (iz 'života' u 'smrt'), jer su joj oba područja poznata, niti se šta novo dobija kada se na fizičkom pojavi iz nadfizičkog. Vidi jasno da svaka duša neminovno stiže svome cilju, da nikad ništa nije bilo izgubljeno niti uzaludno. Samo se u celovitoj ličnosti priroda prepoznaje kao celovita, iznad dobra i zla, rađanja i umiranja. U svim svojim oblicima, kroz sva bića, ljude i događaje, priroda se preobražava i kreće se u svakom trenutku ka svom najpotpunijem oličenju, ka celovitoj ličnosti koja prirodu doživljava kao sebe samu, posmatra je i vidi kao savršenu celinu, kao čisto dobro iako je uvek drugačija. Ona vidi ono trajno iza svake promene i preobražaja, a to je sámo postojanje kojeg ne može ni biti ako nije onako kako jedino može da bude: celovito i savršeno. Zato ništa nije ugroženo i sve mora proći svoj put razvoja i dozrevanja kroz spektar svih iskustava, sve dok ne postane zrelo da sopstvenim savršenstvom bude oličenje celine koja ga je sačinila. Kada tako vidi sva bića, čovek je uvek pozitivno raspoložen i s ljubavlju prihvata svakoga, a naročito nesvesne grešnike, jer vidi njihovo biće, a ne obraća pažnju na sadržaje njihovih iluzija. Opšta neravnoteža i nepostojanost života, uzrokovana gunama, u aham-kâra po prvi put nalazi svoju ravnotežu. Samo zrela ličnost vidi da sva dinamika i opšti preobražaj pripadaju celini i nikada je ne narušavaju čineći zlo. Zreo čovek je dobar na taj način što dopušta stvarima da budu kakve jesu, ne remeti ih jer zna da sve ide svome ishodu. Dozvoljavajući biću da bude kakvo ono sámo jeste, ne prilagođavajući ga svojim željama, on pomaže njegov život. Opuštenim prihvatanjem stvari kakve jesu, on doprinosi njihovom preobražaju u rastu. Kada bi u tom rastu bilo ikakve greške, tada ne bi bilo ni celovitosti prirode ni njenog analognog oličenja u celovitoj ličnosti čovekovoj, kao u ogledalu. Da bilo koji oblik zbivanja sadrži u sebi nešto pogrešno ili zlo, da nije baš takav kakav upravo jeste - ne bi bilo nikakvog oblika ni same prirode. Ono što je pogrešno ne može opstati; nije moguće destruktivno stvaranje ni postojanje. Ali, zbivanje je takvo samo sa stanovišta aham-kâra, zrele ličnosti. Sa svih drugih, nepotpunih stanovišta, zbivanja su haotična, uveliko pogrešna i zla, svet nije celovit i savr175

šen, priroda nije autentična, onakva kakva bi „trebalo da bude”, i zato izgleda destruktivna. Svakako, destruktivan je ovde jedino način posmatranja, ili stav posmatrača, a ne priroda, jer, da jeste, ne bi bilo posmatrača. Priroda je kao točak i od položaja (ontološkog statusa) posmatrača zavisi kako će se njeno zbivanje doživeti. Ako je čovek sâm celovit i usredišten u svom Sopstvu, tada će zbivanje prirode doživljavati iz središta točka njenog obrtanja i videće je svuda kao jedinstvenu harmoničnu celinu - jer, čovekovo Sopstvo nije ništa drugo do centar i stožer sveg kretanja prirode. Ako nije u svom središtu, tada neće biti u harmoničnom centru bivstvovanja niti u jedinstvu sa njim. Koliko od (svog) centra odstupa, toliko će njegov život biti neharmoničan, neuravnotežen i pod uticajem centrifugalne sile vremena koje vodi u rasulo (entropiju). Ako je sasvim na rubu zbivanja - a to znači identifikovan sa objektima i vremenom - točak života će ga pregaziti. Čovek treba da bude celovit kako bi po analogiji prepoznao celovitost, nepogrešivo savršenstvo i dobro samog postojanja. Jer, da ono nije takvo, ne bi ga ni bilo. Stoga, tek u čovekovoj savršeno integrisanoj ličnosti svet uistinu postoji kakav jeste. Nikako drugačije. 3. Volja ili namera Samo celovita tj. objedinjena ličnost ima svoju volju. Dotle je nije imala jer su je razna Ja rasparčavala i delila svako na svoju stranu. Sva prakrti ispod aham-kâra na shemi je polje čiste uzročnosti. Tek u aham-kâra postoji moć slobodnog i novog delanja po svojoj volji. To za čoveka praktično znači njegovo drugo rođenje. Prirodno uslovljeni ljudi, a takva je velika većina, pretežno žive u indriyâni, do manasa. To je nalik jajetu. Ono postoji na ovom svetu, ali ptica još nije rođena. Da bi se istinski rodila, ptica, taj drevni simbol čovekove duše, mora da uradi još nešto, sama da probije ljusku jajeta i izađe van. Tako i čovek nije rođen púkim fizičkim rođenjem; to je samo bezlična prirodna reprodukcija. On tek treba da se rodi svojom voljom i svešću i nadiđe polje prirodne reprodukcije i nužnosti - a to je telo, indriyâni, i sve ispod aham-kâra. U tome je smisao vaskrsenja. S tom voljom koju je pokazao pri probijanju iluzija uslovljene prirode ispod ahamkâra i istinski se rađajući kao nova, slobodna i celovita ličnost, on dobija i moć delanja, koju nijedan prirodno postojeći čovek nema. Kada u sopstvenom savršenstvu, kao u ogledalu, čovek prepozna svrhu bivstvovanja, sudbinu svih bića, savršenstvo i lepotu sveg života - tada može postojati samo kroz čistu ljubav i oproštaj. Videvši da se u celom univerzumu ne događa ništa drugo do jedinstvo koje se u potpunosti aktuelizuje tek kroz njegovo prosvetljenje, on doživljava jedino ljubav koja prihvata sve što postoji, oproštaj i pomirenje sa svim. Biće se energetski manifestuje kao ljubavni doživljaj, a svest je tu neposredno razumevanje i praštanje svega. Ljubavi nema bez potpunog i bezuslovnog praštanja i prihvatanja. Oni su uzajamni, jer kada se energija koja oblikuje svekoliko zbivanje osvesti u ličnosti čovekovoj, tada se prepoznaje kao ljubav i svaki se oblik prirode samo kroz ljubav doživljava i prihvata; ne vidi se više objektivni svet, nego se samo neposredno i lično doživljava u ljubavnom zanosu sjedinjenja s njim. Oproštaj i prihvatanje tada nastupaju kao posledica ispunjenja nastalog u tom zanosu. Razumevanje i prihvatanje svega što jeste, svakog bića, svakog događaja i pojave, i svih suprotnosti, predstavlja posredan put u transcendenciju. Naime, uvek kada nešto prihvatimo kako jeste, mi to nadilazimo (transcendiramo), postajemo u Duhu viši, širi i svesniji od toga. U tome je tajna verske predaje kroz prihvatanje svega kao božije volje. To je, pored 176

kontemplacije, drugi način da se dođe do iskustva transcendencije, i glavna je tema Isusove Propovedi na gori. Takva iskustva uvek prati ljubav, slična onoj kojom roditelj prihvata sve aktivnosti svoga deteta, pa je otuda volja božija oduvek izjednačavana s ljubavlju. To znači da je ljubav drugi izraz za nadilaženje prethodnog, nižeg i ograničavajućeg stanja, odnosno za iskustvo transcendencije. Samo zreo čovek vidi da u svakom trenutku sve biva tačno onako kako mora da bude, i da u tom trenutku nije moglo biti drugačije, da je sve na svome mestu, jer nema ničeg pogrešnog u celini. Zbog holografske prirode univerzuma, najmanja stvar i pojava jednako je važna kao i najveća, kao ceo univerzum, jer svaki "deo" je odraz celine i sadrži celinu. Zato što su stvari uvek onakve kakve u datom trenutku jedino mogu da budu, on ničemu ne zamera i sve prihvata onakvo kakvo u svom trenutku jeste sa najvećim poštovanjem. On zato nije pasivan prema stvarima nego realan, samo tako se stvari mogu videti kakve jesu, bez projekcija i psihomentalnih iskrivljavanja. Ako nešto izgleda loše onda je to samo fragment nužnog procesa ka ocelovljenju, procesa koji pripada celini koja je sama po sebi apsolutno dobro. Stvari nam izgledaju nesavršene i zle samo zato što ne vidimo celinu, ceo proces; vidimo samo jednu epizodu, a ne celu seriju. Kao što, na primer, jedan prst posmatran za sebe izgleda bezlično, dok ceo čovekov lik odiše smislom i lepotom. Takođe i lik na fotografiji, uhvaćen u jednom trenutku, ne pokazuje mnogo, ali kada smo upoznati sa njegovim karakterom i životnim delom on zrači svojim punim smislom. Ili, kao kada bismo kroz uski otvor neke pregrade posmatrali šta se to kreće s druge strane; videli bismo samo neke fragmente koji se iznenada pojavljuju i nestaju, možda u nekim ciklusima, a kada bi pregrada bila uklonjena ugledali bismo ceo prizor i tek tada bismo razumeli šta se događa. Budući da gleda na stvari kakve jesu, svet se pred očima zrelog čoveka stvara uvek iznova svakog trena sasvim nov - jer on je sada jedno s kosmičkim principom stvaranja svega, aham-kâra. Tako on vidi kako se sve kreće i zašto ništa nije isto u dva trenutka: svakog trena se stvara na malo drugačiji način. Kako je sve novo, bezazleno i nevino, čemu da zamera bilo šta? On je zato i nezavisan od svega jer vidi da nema za šta da se drži. Nezavisnost od sveta je glavna odlika zrelosti čovekove. U skladu s celinom koja se uvek iznova stvara iz trena u tren, ni ličnost nije supstancijalna, ista kroz vreme, već je u svakom trenutku drugačija i nova, ali opet celovita. Celovitost je ono što daje smisao ličnosti, a ne supstancijalna istovetnost - kao što je slučaj sa egoičkom iluzijom. Štaviše, celovitost ličnosti je moguća samo zahvaljujući nesupstancijalnosti bića. Ona je suprotnost supstancijalnosti. Celovita ličnost je uvek u središtu univerzuma, jer ona i jeste njegovo središte. Ona je centralna tačka posmatranja iz koje se vidi smisao svake pojave u perspektivi celine, svi posmatrani detalji se sami od sebe, kao voda koja se sliva, stiču i slažu svoj smisao u skladnu celinu, na kojoj sam kosmos počiva, a da čovek pri tom ne čini nikakav napor. Njegova ličnost je celovita zato što je u njoj svekoliko prostorvremensko oblikovanje postiglo svoj smisao i savršenstvo. Tek kada se biće razotkrije kakvo jeste, da nije supstancijalno, rađa se celovita ličnost. Jer, iluzija supstancijalnosti uvek u sebi nosi partikularizaciju, podelu i sukobe snaga, na njima se ona i zasniva. Celovitost je moguća jedino u slobodi od svih iluzija bića, kada se ono vidi celo, kao jedno bez dvojstva. Bez ličnosti egzistencija je bezlična, prazna, besmislena i nehumana. Zreloj ličnosti više ništa nije potrebno, zato sve prašta i samo daje. Njen pokret nije njen i svako njeno delo nije samo njeno, već celina dela kroz nju. Takav čovek se kreće savršeno skladno i harmonično, kao ulje koje se lije, jer je celovit, svi energetski tokovi u njemu su usklađeni; on je kao lopta: uvek je isti u svim položajima i aktivnostima. On je 177

uvek opušten od svega jer je potpun i ostvaren, nema šta više sam da čini, jer vidi da celina u svakom trenutku čini sve što treba učiniti. Kako ona sada dela kroz njega, on je neumoran u stalnoj aktivnosti, nikada nije pasivan i nedelotvoran, iako zna da nije on taj koji čini. On dela uvek adekvatno i direktno, bez ičega suvišnog pa zato, iako izgleda da ništa ne radi, postiže maksimum uz minimalan napor. On zna ko je tvorac svega i da je on samo njegovo oličenje, zato sebi ništa ne pripisuje iako savršeno jasno vidi odgovornost za sve što se zbiva. Paradoksalna je istina da tek s pravom afirmacijom svoje ličnosti čovek postaje nesebičan; da tek kada ostvari svoju volju, vidi da on nikada nije onaj koji dela. Za takvu ličnost, koja je oličenje celine, ne postoje granice među stvarima niti razdvojenosti među događajima - sve se stapa u jedno. Za nju je iza svakog oblika ili događaja jasno prepoznatljiva jedna univerzalna energija, koju uobličava jedan kosmički princip uobličavanja, aham-kâra, koji je sada u njemu i sačinjava njegovo Jastvo. Ta energija uzima različite oblike bivstvovanja, ali kada se osvesti u svom krajnjem ishodu, postaje oličenje ljubavi, jer ništa se ne stvara i ne živi bez ljubavi. Celovitoj ličnosti postaje na taj način jasan energetski aspekt bivstvovanja. Ona više ne postoji kroz misao i druga psihofizička uslovljavanja i ubeđenja, kao što čovek sa nivoa indriyâni čini, već samo kroz ličnu volju ili nameru. Samo slobodna ličnost može imati svoju volju i činiti po njoj. Priroda se pobrinula da niko ne može imati svoju volju i moć delanja po sebi, ako nije celovita ličnost, oličenje celine, kojoj je ljubav jedini zakon delanja. Samo potpuno zrela ličnost može delati tako da to uvek bude izraz ljubavi, odnosno izraz celine koja sve daje. Ona ne može imati drugačiju volju do podržavanja života i dozrevanja svega ka smislu - a to je ljubav. Za celovitu ličnost svet ne postoji na objektivistički način, kao ideja ili predstava, nego kao čisto i neposredno događanje u kome se lično učestvuje, kao energetski fenomen, kao nešto što se voli. Na koji način je ličnost celovita i kao takva doživljava celovitost postojanja? Celovitost ličnosti ovde znači jedno Ja. Čovek nije celovit samo zato što je razdeljen na više Ja. Sve promene naših raspoloženja, ponašanja, delanja i sećanja su zapravo prelasci iz jednog Ja u drugo. Pri tome se, zahvaljujući posebnom mehanizmu, koji je Gurđijev nazvao 'odbojnik' (prema oprugama koje amortizuju sudare između vagona na starim vozovima), prelasci iz jednog Ja u drugo racionalizuju i opravdavaju, makar ta stanja bila i krajnje kontradiktorna, i stvara se fina iluzija kontinuiteta jednog Ja. Zaista, kod prosečnog čoveka i postoji izvestan kontinuitet, pa on zna šta je sve učinio (iako se potom kaje - jedno Ja je počinilo nešto što drugo osuđuje, ili nije moglo da učini ono što je neko drugo Ja odlučilo), ali kod patoloških slučajeva ovaj kontinuitet se prekida, što u ekstremnom vidu, u šizofreniji, vodi do potpune odvojenosti pojedinih delova ličnosti pri čemu jedna ne zna šta čine ostale. Ako sazna, tada se počinjeno delo negira, ili se uprkos svemu opravdava. Važno je znati da čovek koji nije radio na sebi nikada nema jedno Ja, pa čak i ne zna da ih ima mnoštvo. Samo sa ezoteričnom duhovnom praksom koja je ovde izneta kao 'četvrti put', može doći do celovite ličnosti i jedinstvene, uvek prisutne svesti o sebi, tj. jednog Ja. To je nivo aham-kâre i on se ne dobija púkim rođenjem, već samo radom na sopstvenom osvešćenju. Kakva je priroda jednog Ja ili aham-kâre? To je ono stalno i uvek prisutno postojanje u nama. Stanja bića i svesti se stalno smenjuju (java, san, dubok san bez snova...), ali sva se ona događaju nama, mi uvek postojimo kroz sva stanja u kojima se nalazimo. Kao platno na kome se projektuje film. U ovoj metafori film predstavlja sve sadržaje koji sačinjavaju nama poznati život i sva stanja svesti, a platno ono na čemu je sve to moguće da se dogodi, ono što ostaje isto dok se smenjuju sadržaji svesti i života projektovani na njemu. Mi učestvujemo u sadržajima kao da su naši, i tim učestvovanjem spoznajemo svoju različitost. Otuda 178

ime aham-kâra. Aham se odnosi na ono uvek postojeće koje mi jesmo, a -kârah na učestvovanje u zbivanju koje uvek postojeće omogućava. Kakva je veza jedinstvene i uvek postojeće svesti o sebi, jednog Ja, sa voljom? Mnoštvo Ja razbija životnu energiju na kontradiktorne aktivnosti, koje su vrlo često štetne. Čovek dobija svoju volju i moć delanja samo kada upotrebljava ceo energetski potencijal svoga bića. Sada nam postaje jasnije jedinstvo principa individuacije ili uobličavanja svega, sa namerom ili voljom. Tako je namera hvatanja oblikovala ruke, namera hodanja - noge, viđenja - oči, itd. Snagom volje može se sve oblikovati i promeniti, što je očigledno u drastičnim fiziološkim promenama izazvanim hipnotičkom sugestijom, kojom se volja snažno koncentriše. Sve biva onako kako se energija ulaže, čovek postaje ono u šta ulaže svoju energiju. Ako je uloži u destrukciju, onda će se raspasti, i svoj raspad će pokušati da spreči i nadoknadi krađom energije od drugoga. Ali bezuspešno, jer energija je jedna i zato se ne može ukrasti. Po zakonu analogije, uzimajući je od drugog, čovek je sam gubi. Zato se zlo nikada ne isplati i kad-tad pravda pobeđuje. Istina, koja je životna snaga, može se potiskivati ali ona, kao lopta pod vodom, uvek teži da ispliva na videlo. Laž je oduvek bila loša investicija, ona u prirodnoj ekonomiji jednostavno ne prolazi jer je nalik na neispravan proizvod. Kako je priroda čisto savršenstvo, laž joj i ne pripada, ona je negacija života pa zato, iako može načiniti štetu u početku, ne može opstati do kraja. Nema laži koja neće biti razobličena i sve što je skriveno biće razotkriveno. Otuda je čista savest uslov za celovitu ličnost. Samo čistom savešću slobodna ličnost može da doživljava svet kroz svoje delovanje i svoju volju. Nikako drugačije, jer destruktivni činilac u jedinstvu prirode mora samoga sebe razoriti. Ličnost se zbog svoje zrelosti ne bavi toliko percepcijom sveta, jer je potpuno otvorena za njega, koliko delovanjem u njemu. Njeno doživljavanje sveta u savršenom je skladu i jednakosti sa njenim delanjem, jer zna da ne može drugačije spoznati svet nego kao učesnik, kroz stvaralaštvo i delotvoran odnos prema njemu. U aham-kâra svest po prvi put postaje aktivan činilac. U indriyâni ona je pasivna, služila je samo za osvetljavanje uskog kruga iskustva i delanja, čak i u manasu je bila više reaktivna nego aktivna i konstruktivna. Otuda aham-kâra odlikuje volja. Tu je svest po prvi put u jedinstvu sa energijom i bićem, i takvo jedinstvo je ono što ličnosti daje zrelost. U njoj svest po prvi put u prirodi postaje bivstvujuća i delotvorna. Ali, to njeno delanje je veoma nalik na ne-delanje zbog blizine krajnjeg ishoda, buddhi, i zbog jasnoće da celina dela, a ne individua. Celovita ličnost zna da nije ona ta koja dela, već celina čije je ona samo oličenje. Čovek koji je ograničen na neko svoje malo Ja, uvek misli da je on taj koji dela, pa otuda svi sukobi među ljudima. Ličnost se po tome razlikuje od individue što zna izvor sveg delanja. Taj izvor je sveprisutan, izvan je prostora i vremena, pa otuda delanje celovite ličnosti preskače uzročnost. Ona se ne kreće linearnim vremenom od uzroka prema posledici, nego se odmah smešta u posledicu, u rezultat, koristeći imaginaciju (tanmâtrâ) koja relativizuje vreme, dok za neupućenog posmatrača izgleda kao da se okolnosti i uzroci tokom vremena sklapaju sami od sebe tako da ličnost taj rezultat s lakoćom „postiže”. Kada celovita ličnost nešto namerava ona samo izbriše prostorno oblikovanje i vremenski tok koji je deli do toga, i nameravano je ostvareno. Jer, u celini koju ličnost oličava, sve postoji jednovremeno. Samo u indriyâni postoji iluzija da se stvari zbivaju tokom vremena, izdvojene u prostoru i da čovek nešto radi. Ostvarena ličnost koristi finije nivoe stvaranja (tanmâtrâ) u kojima je sve jedno i već sveprisutno za izazivanje posledica na nižim i grubljim (indriyâni). 179

Aham-kâra je delovanje koje je pretvoreno u entitet. Ono može biti razdeljeno u više različitih oblika ponašanja koji ravnopravno opstaju u individui (indriyâni) i smenjuju se tokom vremena. Osamostaljeni entiteti percepcije i delanja u indriyâni imaju prevagu kod dezintegrisane ličnosti, oni odnose energiju bića svaki na svoju stranu, a troše je i na međusobna sukobljavanja. Zato što takav čovek nema celu svoju energiju na raspolaganju, nema ni snage da bude onaj koji čini dela, već je nošen zbivanjem i oblikovan njime. Stoga (s pravom) ne može imati ni odgovornost za svoje postupke. Ima iluziju da nešto čini, dok je u stvarnosti sačinjen i uslovljen okolnostima. Čak i takvi detalji kao što je treptaj oka, pomeranje ruke ili okretanje nadesno, na primer, potpuno su uslovljeni, jer čovek ne uviđa da u tom trenutku nije mogao da ne trepne, ruku nije mogao da održi mirno, i okrenuo se nadesno jer tada nije mogao nalevo. Ovu nužnost on uvek tumači kao svoju volju jer je i njegova misao jednako uslovljena okolnostima kao i fizičko kretanje. Opšta uslovljenost je, međutim, dovoljno fleksibilna da omogućava život, organsku reprodukciju i rad koji je za to neophodan. Manifestuje se na različitim dimenzijama, na fizičkoj više, a na mentalnoj manje očigledno. Imamo izvesnu slobodu da izaberemo kako ćemo doći do hrane, ali ne možemo izbeći nužnost ishrane. Zato i čovekovu odluku da u određenom trenutku učini neki pokret određuje uslovljenost prirode, ma koliko bila fleksibilna u načinu njenog ostvarenja. Prividna sloboda koju imamo u kretanju jeste samo izbor kako da udovoljimo prirodnom nagonu za opstanak. To je sloboda ega i nesvesnog bivstvovanja. Unutar svoga ega možemo da činimo šta god hoćemo, kao zver u kavezu zoološkog vrta. Samo na nivou aham-kâra počinje slobodno činjenje. Bez potpune odgovornosti za sve svoje postupke nema zrele ličnosti, a samo sa njom čovek može prevazići sudbinu psihofizičke uslovljenosti. Nadilaženjem psihofizičke uslovljenosti problem determinacije i slobodne volje spoznaje se na sledeći način: Samo celovita, nezavisna i probuđena ličnost može imati svoju volju, ali ta njena volja tada nije njena lična, već je to uvek volja Duha koji sve omogućava, i integrisana ličnost je samo sprovodi. Dakle, ideja púke slobodne volje postoji samo u iluziji ega, i ona je tada uvek razuzdanost, a ne prava sloboda. Nesvestan čovek je determinisan prirodom, a svestan čovek je determinisan Duhom koji omogućava prirodu. Zato što je za zrelog čoveka sve ostvareno i potpuno, on svoju energiju ne ulaže u iluziju da se stvari mogu promeniti ili popraviti, nego u osnaženje svoje potpunosti. To je najbolji doprinos usavršavanju svih stvari. Postižući sopstvenu zrelost činimo najbolju uslugu svim bićima, činimo ono jedino što uopšte i treba činiti i time sve automatski ostvarujemo, jer sve se zbivanje kreće ka ličnosti, tu sve postiže svoj smisao. Ulaganje energije u bilo šta drugo je čist gubitak i destrukcija. 4. Điva – individualna duša Glavna odlika zrele ličnosti je nezavisnost. To je očigledno na shemi gde aham-kâra stoji iznad sveg pojavnog sveta. Ona je iznad fizičkog tela (indriyâni), što znači da je nezavisna od njega. Tu nezavisnost valja dobro razumeti jer je njeno razumevanje od suštinskog značaja kao uvod u spoznaju budnosti (buddhi) i nezavisnosti puruše od prakrti. Aham-kâra je središte „unutarnjeg organa” (antahkarana) koji se sastoji iz tri kategorije: manas, aham-kâra i buddhi. (Deset vanjskih organa koji joj ukazuju predmete su čulni i delatni organi, buddhindriye i karmendriye.) Antahkarana obezbeđuje najvišu natčulnu i intuitivnu spoznaju koja je moguća u prirodi, iako je njena tvorevina, ona se u njoj ponaša u 180

toj meri nezavisno da može poslužiti kao model za obučavanje i pripremanje „velikog buđenja” u apsolutnoj nezavisnosti puruše (kaivalya). Kada se „unutarnji organ” osnaži tako da zaživi u iskustvu, on deluje i sa prototipovima čulnih organa (tanmâtrâ) i može biti aktivan u svim dimenzijama (maha-bhűtâni) - jer nije vezan za indriyâni više od manasa. Tada se naziva sukšma-šarira ili „fino telo”. To je astralno telo koje nadživljava smrt fizičkog, prelazi u objektivno područje i u sebi nosi utiske (samskara) proživljenih iskustava koji će biti informacija za rođenje novog tela i oblikovanje njegove sudbine. Ono takođe individualnost prenosi u objektivno područje za vreme sna ili astralne projekcije. Ono je najfiniji korisnik energije (prâna), njegovo zbivanje je isključivo energetske prirode. Stoga se i naziva điva, što znači život, ili princip koji određuje život. Điva je finotvarni medijum koji povezuje subjektivno područje iskustva (indriyâni) sa objektivnim uslovima, prototipovima (tanmâtrâ) prirodnog zbivanja uopšte. Ta povezanost daje smisao ili dušu samom zbivanju. Na Zapadu je ovaj približno isti princip u ljudskom obliku stoga i poznat kao duša. Nužno je da điva, kao trovrstan unutarnji organ, dozri u fizičkom iskustvu pomoću deset vanjskih organa koji joj ukazuju predmete i iskustvo delovanja u trodimenzionom prostoru. Jedino tako duša postaje odlučujući činilac u pribavljanju spasonosne spoznaje u višim dimenzijama astralnih svetova. Razvezana od deset fizičkih organa, koji su prisutni kao jedno telo samo u trodimenzionalnoj sadašnjosti, điva preko tanmâtrâ može da deluje u sva tri vremena, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ti slučajevi se spontano dešavaju kada u snu spoznajemo buduće događaje ili proživljavamo prošle, ili kada u iskustvima bliskim smrti u jednom trenutku sagledamo ceo život. Prilikom smrti fizičkog tela điva se potpuno suočava sa objektivnom stranom emanacije prakrti, odnosno, kolektivnim uslovima bivstvovanja ljudskog roda u celosti. Tom prilikom ona nosi sa sobom tragove svih subjektivnih iskustava u trodimenzionalnom telu s kojim je bila u vezi za njegovog života putem razuma (manas) koji, iako nadživljava smrt fizičkog organizma, ne može dugo da opstane bez njega.56 Sačinjena kao fino (astralno) telo, od tanmâtrâ, điva deluje kao kalup ili prototip za ponovno rađanje grubog (fizičkog) tela u tri dimenzije. Fino telo je uzor ponovnog rođenja kao što je i princip identiteta ličnosti u različitim inkarnacijama. Ali, iako ovako deluje, điva nije supstancijalna kao što to nije niti išta drugo u prirodi. Ne prelazi iz tela u telo jedna ista điva kao istovetni entitet, već samo informacija prethodnog iskustva za oblikovanje narednog. To je tako zato što je điva egzistencijalna, a ne esencijalna; zato ona ne postoji supstancijalno već samo kao informacija za sukcesivno uobličavanje entiteta iz akaše. Kao što vidimo da se površinom vode kreće jedan talas kao celina, dok se zapravo voda usklađeno podiže i spušta, a sama ostaje nepokretna, tako se isto iz jednog tela u drugo prenosi samo informacija koja podstiče uzročno nastajanje bića. Ona nije supstancijalna stoga što je sačinjena od skupine triju činilaca: buddhi, aham-kâre i manasa. Ta skupina triju vrhunskih kategorija prakrti daje dušu svemu ostalom što je na shemi ispod njih. Gubitak informativnog kontinuiteta je jedini mogući „gubitak duše” ili zaborav sebe. Njegovo očuvanje je od presudnog značaja za celovitost ličnosti i smisla čovekove egzistencije. Kontinuitet je identitet. Upravo zato što je duša egzistencijalna, što znači da svoje jedino uporište ima u smislu zbivanja, a ne u smrtnoj supstanciji, mi se ne sećamo svojih prethodnih života, tj. gubimo kontinuitet smisla postojanja, svoju dušu, kada svoj smisao i uporište tražimo u supstancijalnosti, u identifikaciji s telom. 56

Opširnije o mentalnom uslovljavanju manasa nakon raspada fizičkog organizma videti u „Tibetanskoj knjizi mrtvih”.

181

Fino telo đive (sukšma-šarira) naziva se još i linga-šarira ili „telo obeležja” ili određenja karaktera bivstvovanja. Linga je iskustveni entitet i ima telo nalik fizičkom zato što je iskustvo koje predstavlja oblikovano u trodimenzionalnom sklopu. Svaka životna istorija ima svoje obeležje (linga) i sve dok bude uzročnog uslovljavanja iskustva bivstvovanja prirode, biće i linga, odnosno, novih inkarnacija. Vrlo je važno razumeti ovu razliku između esencijalnog i egzistencijalnog karaktera đive, ona je ključ za razumevanje aham-kâra kao principa uobličavanja i ocelovljenja koje se odigrava trenutačno i sukcesivno iz akaše, a ne kao zasebno biće koje se rađa i kreće kroz prostor. Različiti modusi ocelovljenja bića su ti koji se rađaju, kreću i deluju, a ne biće po sebi. Samo tako aham-kâra može biti uvek dostupan, sveprisutan, ali i nezavisan princip celovitosti. Iako princip individuacije kao linga-šarira uvek nadživljava fizičko telo, on zavisi od dozrelosti iskustva i nije isti u svim slučajevima. Njegov status zavisi od prisustva svesti, pamćenja i iskustva bivstvovanja. Kao i svi ostali proizvodi prirode, i linga je određena gunama. U njoj tamas preovlađuje kada postoji u životinjskom obliku koji nema sve organske sposobnosti, ili kod primitivnih ljudi u kojima one nisu valjano iskorišćene i dozrele, uglavnom preteranim naglašavanjem nekih za račun ostalih. Tada se điva inkarnira sa nepotpunim organskim sposobnostima (indriyâni) u vidu neke životinje.57 Ukoliko prevlada rađas, znači da je điva naučila da potpuno učestvuje u svim organskim sposobnostima bivstvovanja i da deluje kao ljudska individua. Tada se ponovo inkarnira u ljudskom obličju gde učestvuje u borbi za nadilaženje suprotnosti i patnji koje one izazivaju. U ljudskom obliku tek điva postaje ljudska duša. Ličnost može uvek da se sunovrati niz strminu nižih oblika bivanja, u tamas, ukoliko bilo kako naudi sazrevanju svoga iskustva i slobodi učešća u njemu. Ne samo sebi već i drugome, jer u apsolutnom smislu ne postoje dva bića već samo jedno jedino, u njemu ništa nije podeljeno niti biva zagubljeno. Zlo koje činimo 'drugome' činimo najpre sebi. Suština svakog zla je u sprečavanju učešća u iskustvu bivstvovanja, u sputavanju slobode celovitog dejstva indriyâni s kojim sazreva učesnik kao ličnost (ahamkâra). Čovek propada tačno onoliko koliko ometa ili uzima tuđu energiju života, i ne čini napor da je sam prosleđuje kroz sebe za dobrobit svih. Sattva odlikuje đivu koja je potpuno sazrela kao ljudska duša koja je na sebe preuzela odgovornost celokupnog iskustva bića i s time došla do njegovog ishoda, ili prostorvremenske singularnosti kao čiste energije svesti, koja je njen opstanak. Tek u potpuno osvešćenoj duši biće se spoznaje kao celovito i tek u takvoj spoznaji Duh biva slobodan. Ideja bodhisattve odgovara satvičkom aspektu đive. Izvorno, gnostičko hrišćanstvo najdoslednije se bavi ovim problemom. Samo sa zrelom i dovoljno snažnom dušom možemo nadići prirodno područje uslovljavanja i približiti se samoj neuslovljenosti koja sve omogućava, i koja nije ništa od svega. Samo kada svojom dušom nadiđemo subjektivnost, koja rađa svako zlo i nužnost, bićemo sposobni da se suočimo sa čistom neuslovljenošću. O takvom suočavanju govori rani budizam. Zato je njegova poruka nejasna svakome ko nije izgradio svoju dušu i postao celovita ličnost (aham-kâra), ona mu, zapravo, deluje bezdušno što i nije slučajno, jer sam nema dušu za takav podvig. Điva, kao informativni entitet, postaje najpotpunija u satvičkom aspektu. Ona to postaje evolucijom kroz puno inkarnacija u neorganskom i organskom životu, tokom kojih sakuplja iskustvo bivstvovanja, svest o biću uopšte. Ova iskustvena svest se kristališe u manas, ili um najiskusnijeg i najkompletnijeg bića: čoveka. Kada dovoljno sazri kroz niže 57

O seobi duše u životinjska tela videti kod Platona u „Timaju” (Timaio, 90a-92c), i u Surya-giti. Ova potonja izričito pominje pse kao one životinje u koje se rađaju ljudske duše potonule u greh i požudu. Možda je zbog svog instinktivnog sećanja na prethodni život pas tako vezan za čoveka, kao njegov 'najbolji prijatelj' - i čovek za psa.

182

inkarnacije điva postaje podobna da postane ljudska duša tako što će primiti svest Duha. Dakle, ne reinkarnira se ljudska duša kroz sve niže oblike života da bi dozrela u iskustvu (svesnosti), već samo informativni entitet prakrti sačinjen od potencijala triju kategorija (buddhi, aham-kâre i manasa) u elementarnom obliku. Vrhunac tog akumuliranja utisaka svih iskustava jeste ljudski um. Um - sa svojom prosečnom ljudskom svešću u stanju svakodnevne budnosti - jeste zbir svih utisaka (samskara) iz svih oblika života. Manas je zbirno mesto svih samskara. Informativni entitet s kojim se ustanovljava postojanje (iskustvo) u najgrubljem obliku jeste onaj u obliku minerala. Tu je početak evolucije elementarne đive u fizičkom svetu. Pre njega ona je postojala kao entitet u neorganskom području, kao neorgansko biće ili elemental prirode. Svaki informativni entitet mora da pređe iz neorganskog u organsko područje zato što je samo u njemu, zbog trodimenzionalnosti, moguća potpuna konkretizacija sveg iskustva bivstvovanja iz svih njegovih dimenzija - u vidu manasa. U trodimenzionalnom fizičkom svetu điva dalje, iz jedne inkarnacije u drugu, evoluira kao jednoćelijski organizam, pa zatim višećelijski u različitim oblicima, najpre nepokretnim (biljke), a zatim i pokretnim (životinje), i to evolutivnim redom koji određuje sposobnost kretanja kao jedinog načina prikupljanja utisaka (samskara) o bivstvovanju i razvoja inteligencije. Kao zglavkar, insekt, mekušac, riba, vodozemac, ptica, sisar - dok se utisci koji se mogu sakupiti prostim kretanjem i brigom za opstanak ne kompletiraju, tako da se điva rodi kao biće koje je najkompletnije snabdeveno svim čulnim i delatnim organima, u toj meri da može da koristi i alat, a to je čovek. Suština razvoja đive je da dođe do ljudskog oblika. Kada sazri u najvišem životinjskom obliku, điva se inkarnira kao najprimitivniji ljudski oblik - i tek tada za nju započinje zakon karme. To su najčešće ljudi iz „primitivnih zajednica” sa snažno izraženom plemenskom, nacionalnom i verskom pripadnošću. To pokazuje i totem plemenske zajednice koji predstavlja životinju od koje su, po predanju, njeni članovi potekli, kao i verovanje da se duše umrlih sele u životinje, odnosno inkarniraju kao one. I van takvih zajednica, primitivan ljudski oblik se može prepoznati po fizionomiji i opštem načinu života koji je usmeren ka fizičkom opstanku kroz težak rad, i po tuposti kada je u pitanju duhovnost. Takođe i po urođenoj fizičkoj i mentalnoj zaostalosti (npr. mongoloidnost). Vezanost primitivnog čoveka za utiske (samskare) ogleda se u uslovljenosti njegovog instinktivnog i nagonskog ponašanja, a naročito u navikama (u mislima, rečima i delima), u njihovoj mehaničnosti, kao i vezanosti za tradiciju. Tek kada dospe do ljudskog tela điva postaje podobna da bude ljudska duša - u onoj meri u kojoj dozvoljava prisustvo Duha, puruše - jer jedino Duh koji sve omogućava daje suštinu ljudskoj duši. Puruša je čovekova suština. Čovekova duša ima poreklo od Duha, a ne od prirode. Čovek ima ljudsku dušu samo onoliko koliko propušta i aktuelizuje Duh koji sve omogućava. Pre toga postoji samo informativni entitet điva, kao princip individuacije prakrti u životinjskim oblicima, ali i mnogim ljudskim koji su nezreli. Slično kao i prakrti, i Duh koji sve omogućava, puruša, projektuje informativne entitete kroz proces individuacije s kojima afirmiše iskustvo bivstvovanja u svim mogućim aspektima i oblicima. Ti informativni entiteti su duše svih ljudi. One prvobitno postoje u najvišim dimenzijama prakrti, u tanmâtrâ, kao arhetip ljudske duše, ili transcendentalne duše (oversoul). Ona se spušta ka nižim dimenzijama tako što se deli na više individualnih duša, i na svakoj dimenziji se projektuje kao jedna individualna duša, takođe i na zemlji. Ta individualna duša koja je na zemlji, tj. na fizičkoj stvarnosti, upravo je ova koje smo mi sada svesni, i s kojom živimo na ovom svetu. Pored nje, dakle, imamo i druge aspekte svoje 183

duše koje simultano postoje na drugim dimenzijama i iskušavaju sve druge aspekte zbivanja. Ima ih sedam jer je sedam mogućnosti svakog zbivanja. O tome zašto baš sedam videti u poglavlju Syâdvâda (Sedam stanja). Ova individualna duša, koja je proistekla iz transcendentalne duše, puruše ili Duha, spaja se sa đivom, individuacionim procesom prakrti. Stoga, čovek je jedinstven po tome što predstavlja spoj informativnih entiteta puruše i prakrti. Zato čovek ima dvojnu prirodu, sposoban je za dosezanje božanskih visina i paklenog podzemlja. Zato se njegovo ostvarenje ogleda u uzdizanju iznad prirodnog uslovljavanja prakrti, od svega što je fizičko, mehaničko i uslovljavajuće. Sve što u sebi ima od svesti, dobrote, nezavisnosti i objektivnosti, to mu je od puruše. Ovo spajanje ćemo lakše razumeti ako zamislimo purušu kao čoveka i prakrti kao ogledalo u kome se čovek ogleda da bi se objektivno video. Da bi se informativni entitet, čovekova duša koja proističe iz Duha, potpuno ispoljila i afirmisala sve do fizičkog plana, potreban joj je odgovarajući oblik u prakrti, tačan kao lik u ogledalu. Taj tačan odraz je điva koju je prakrti oblikovala da bude podoban oblik za prisustvo ljudske duše, emanacije Duha. Prakrti je svoju individualnu dušu, đivu, oblikovala pod privlačnim dejstvom puruše. Zato se o đivi može govoriti kao o fizičkom aspektu duše (uključujući i astralne i energetske aspekte koji nadilaze telesni oblik), njenom ispoljenom i delotvornom aspektu, dok je sama duša u svojoj suštini transcendentalna i neispoljena. Kao i Duh čije oličenje predstavlja. Prirodno svojstvo đive da se reinkarnira nastavlja se i dalje, i u ljudskom telu, i zato ljudi imaju iskustvo da se i oni sami, tj. ljudska duša, puruša, reinkarnira, iako je on nerođen i nezavisan od cele prakrti. To je utisak zbog vezanosti nezrelih ljudi, tj. duša za prakrti, odnosno njenog najfinijeg informativnog entiteta, đive. Nezrelost i vezanost zasniva se na iluziji da uopšte postoje individue, a ne da je samo apsolut stvaran i da jedino on postoji. Ako smo rekli da je ljudska duša tačka ukrštanja puruše i prakrti, u toj tački ukrštanja puruša ima iluziju da se inkarnira kroz modalitete prakrti i tako stiče svest o sebi i svojoj nezavisnosti, a prakrti dobija konačan ishod svoje emanacije kroz ostvarenu ljudsku dušu. I duh i priroda se tako ostvaruju i prosvetljuju u čovekovoj duši. Postoji i pitanje zašto se ne sećamo svojih prošlih života. Pre svega, ne sećamo se utoliko koliko smo u prevlasti prakrti i njenih uslovljavanja, koliko smo u identifikaciji sa najfinijim informacionim entitetima prakrti: sa mislima. Sećanje nam se vraća onoliko koliko radom na sebi transcendiramo um i budimo se za prisustvo apsolutnog Duha čije smo oličenje. To oličenje mora da se aktuelizuje od strane čoveka koji je bio nesvestan i postao svestan. To samom Duhu nije potrebno, on je već Onaj Koji Jeste. To mora postati čovekovo lično iskustvo. Proces individuacije i puruše i prakrti dovršava se u celovitoj ličnosti čovekovoj. Duša raste i sazreva, vraća se Duhu čija je emanacija, samo pomoću onoga što sama spozna i ostvari u sebi kao lično iskustvo i postignuće kao čovek. Da bi takvo lično postignuće bilo potpuno, duša mu mora pristupiti kao sasvim novom, potpuno i bez rezervi. Da se duša seća svog božanskog porekla i svoje prave prirode, nikada ne bi mogla potpuno da učestvuje u tom procesu kao da je nov, i to u ovako niskim i ograničavajućim uslovima, kao što je život na Zemlji. Ne bi htela u tome da učestvuje ni pet minuta. Zato je iz praktičnih razloga duši dat samozaborav pre inkarnacije u fizičko telo. Ona je na to pristala dobrovoljno, kao što i sve drugo čini dobrovoljno. Iz tog razloga se sa stanovišta transcendentalne duše o ovom fizičkom životu govori kao o snu, da je život san i da je ovaj svet iluzija. Duša mora da prođe ceo put svoga karmičkog sazrevanja i zato mora da ima odgovarajuće uslove, odgovarajuća fizička tela u kojima će boraviti u skladu sa svojim sazrevanjem, od najprimitivnijih do najfinijih. Ljudi slične karmičke zrelosti žive u određenim društvenim ili nacionalnim zajednicama (ovo važi za većinu, ali ne za sve ljude). Zato pos184

toje razlike među ljudima i nacijama i one su nužne da bi duše imale gde da se inkarniraju u skladu sa svojom zrelošću i razvojem. Velika je greška smatrati da svi ljudi i narodi treba da budu na istom nivou kulturnog razvoja. To je izraz neuviđanja evolucije duše i savršenstva prirode. Razlike među ljudima moraju da postoje zbog karmičke evolucije. Kada bi se to uvidelo, postojeće razlike ne bi izazivale sukobe, već korisnu razmenu iskustava. Kada započne evoluciju u ljudskom obličju, duša i dalje nastavlja da sakuplja utiske (samskare) i to mnogo složenije nego u životinjskom biću, gde se kretala samo horizontalno brinući jedino o fizičkom opstanku. Životinjske inkarnacije đive su spontane, nesvesne, automatske i otuda je život životinje bezazlen i one ne čine zlo, jer nemaju izbora ni za takvo delanje. One nemaju karmu (jer nemaju ni rad). Prava drama za đivu počinje tek u ljudskom obličju. Ona se u ljudskom obliku inkarnira onoliko puta iz života u život, iz jednog tela u drugo, koliko je potrebno da njeno iskustvo bivstvovanja dozri kroz iskušenja suprotnosti svih vrsta i oblika (sreće i nesreće, dobra i zla, počinioca i žrtve). Dok u tome ne dozri, duša je karmički vezana za razna iskustva bivstvovanja, za objektivni svet, i te veze niko drugi spolja ne može prekinuti nikakvim dobrim namerama dok ih duša sama ne istopi svojom svešću i zrelošću. Kada se zasiti svih iskustava i postane ih svesna kao jedinstvenog polja uzročnosti, koje joj u suštini ne pripada, duša se po prvi put okreće sebi, svom centru aham-kâri. Njeno bivanje po prvi put postaje vertikalno (iako je fizički već za to predodređena uspravnim držanjem ljudskog tela). Tada ona počinje da se uzdiže do čovekove suštine nadrastanjem tela (indriyâni) kojeg je dotle koristila za sticanje utisaka i ustanovljavanje bivstvovanja, tada ona od vidljivog kreće ka nevidljivom, od čulnog ka natčulnom, od bića ka Duhu. Za nju tada objektivni svet prestaje da biva privlačan i okreće se ka svom Jastvu, aham-kâri, koje je uvek budno kao čista svest (buddhi), ili ishod postojanja u slobodi da ga uopšte bude (puruša). Drugim rečima, ona se tada oslobađa svih utisaka (samskara) koje je dotle sakupljala. Važno je razumeti da oslobađanje od samskara i od karmičke vezanosti ne može započeti sve dok se samskare dovoljno ne nakupe i postignu „kritičnu masu”, dok iskustvo bivstvovanja ne postane sasvim zrelo. Tada će oslobađanje doći prirodno, kao pad zrelog ploda. Stoga je odricanje greška, potrebno je sámo iskustvo bivanja učiniti što svesnijim. Sámo prisustvo svesti pojačava i ubrzava iskustvo bivanja, ubrzava vreme sazrevanja duše. Ono što inertna duša mora da proživi kroz mnogo inkarnacija i patnji, to duša koja radi na osvešćavanju može da prođe za nekoliko godina. Ne istu prirodu grubih iskustava, svakako. Svest podiže nivo iskustva bivstvovanja na višu dimenziju, i tako ga ubrzava. Svest je iznad svih dimenzija prirode, i kada se držimo svesti onda bivstvujemo na višim dimenzijama u kojima se prostorvreme sažima. Sama priroda viših dimenzija je sažimanje prostorvremena i to je ono što ubrzava vreme i finoću iskustava u biću. Ne ubrzava se samo vreme nego promena dimenzije u kojoj vreme iskušavamo. Zato se treba samo držati svesti i tada se iskustvo bića i vremena ubrzava do nestanka. Zapravo, iz perspektive transcendentalnog Duha cela ova emanacija kosmosa i individualnih duša i njihova evolucija kroz mineralno, biljno, životinjsko i ljudsko iskustvo, ne događa se u vremenu niti u prostoru. Sve je to trenutni čin imaginacije Duha. Sve duše su jedno u Duhu kao on sam, i zato su svi aspekti iskustava svesti duša već ujedno prisutni svuda oko nas i u nama kao mineralni, biljni, životinjski i ljudski oblici bivstvovanja. Svi svetovi nastaju u imaginarnom trenutku. U sadašnjem trenutku. Iluzija individualnih duša je da se njihovo postojanje odvija tokom eona reinkarnacija. Ta projekcija vremena je zapravo san. Tako izgleda iz perspektive čovekovog uma. Iz perspektive Duha to je trenutni čin, 185

imaginarni čin, koji se stoga nikada objektivno nije ni dogodio. Bezvremeni božanski Duh kao apsolutno jedinstvo jedina je stvarnost, a sve drugo je iluzija. Zato što je to tako, buđenje je uvek moguće, i ništa drugo osim probuđenja nije moguće niti je potrebno. Takođe iz perspektive nad-duše ili oversoula ne postoji mlada ni stara duša. To što odavde vidimo kao mladu ili staru dušu je samo procenat učešća u fizičkom delu inkarnirane duše. Ako je nad-duša zapravo cela duša, onaj deo koji se inkarnira je manji, i koliko je manji toliko se ispoljava kao više nezreo. Inkarnira se sve veći deo duše (i zato je prepoznajemo kao stariju i zreliju) onoliko koliko individua postaje celovita i koliko preuzima odgovornost za sve svoje postupke, koliko uzima svesnog učešća u zbivanju i životu, koliko je svesna i koliko sve prepoznaje kao sopstveno biće. Ili kako kaže Bhagavad Gita: koliko sebe vidi u svemu i sve u sebi. Da bi duša bila zrela nije potrebno vreme, ona ne raste i ne sazreva kao drvo, jer linearno vreme postoji samo za ovdašnji um, ne i za dušu. Duša sazreva od prisustva svesti. Koliko svesti toliko duše. To deluje nezavisno od vremena, dakle automatski. Prisustvo svesti obezbeđuje se duhovnom kulturom i praksom osvešćenja. Zrelost duše se stoga odnosi na svest, objektivno razumevanje i svesno učešće u zbivanju, a ne na vremenski proces. Tako se nad-duša polako i postepeno spušta na fizički plan i deluje kao ličnost. To postepeno spuštanje mi prepoznajemo kao sve zreliju dušu. Kada cela može da se ispolji ili bar spozna u telu, tada je to Bogočovek ili Avatar. Karmički zreo čovek nije više vezan za život, za svet objekata i postizanje nekih ciljeva u njemu, već se okreće onome što sve omogućava i to prepoznaje kao svoju transcendentalnu suštinu. Samo s takvom zrelošću meditacija daje ploda; i samo meditacija dovodi do takve zrelosti - meditacija kao osvešćenje onoga što jeste kroz osvešćenje onoga koji je svestan. Sticanje iskustva će samo po sebi čoveka najzad osloboditi od ropstva u biću. Tako se priroda, pod privlačnim dejstvom Duha, sama oslobađa kroz čoveka bez „natprirodnog” uzroka i „izbavitelja”. Sakupljanje iskustava čovek ubrzava osvešćavanjem i učenjem, a ne prostim kretanjem, kao kod životinja. Zajednička poruka svih velikih učitelja i osnivača religija jeste da čovek nadiđe horizontalno kretanje, za nagonom čula i organske reprodukcije, i krene vertikalnim smerom, ka smislu i Duhu. Kristalizacija samskara u manas omogućava nadilaženje indriyâni. Zato kod duhovno naprednih ljudi, čija se duša okreće ka Sopstvu, a ne svetu, kojeg prepoznaje kao objektivizaciju svojih samskara, ova zrelost duše se manifestuje kroz vantelesna i druga transpersonalna iskustva, i kao sve veća budnost. Osnovna odlika duhovno zrelih ljudi, koji su počeli da se oslobađaju karmičkih spona samskara, jeste nevezanost za utiske koje nameće objektivni svet, ravnodušnost prema svim suprotnostima, nevezanost za rezultat delanja uz spremnost za svakojako delanje, lako prevazilaženje navika, instinktivnog i nagonskog reagovanja, sloboda od želja i strasti i, naročito, nečinjenje nikakvog zla i nasilja. Ljudi koji su na nižem evolutivnom nivou, u fazi sakupljanja utisaka, odlikuju se upravo suprotnim osobinama, željni su čulnih utisaka u svim oblicima (imaju 'gladne oči'). Ovde leži još jedno objašnjenje zla: karmički nezrelim ljudima potrebno je sticanje svih iskustava, a to znači i pozitivnih i negativnih. Svako afektivno ponašanje i reagovanje po navikama (reagovanje naklonošću ili odbojnošću), koje sačinjava gotovo celokupan život prosečnih ljudi, jeste robovanje samskarama. Jer, samskara nije samo utisak, već i spontana reakcija na postojeće utiske, reakcija koja stvara nove utiske. Nesvesnim reagovanjem na postojeća zbivanja, stvaramo nova, i tako nastaje lanac uslovljenog bivstvovanja. Ovaj lanac se prekida kada (meditativnom 186

praksom opisanom u poslednjem poglavlju) osvestimo sebe u toj meri da možemo opaziti (fizički, osećajni i mentalni) podsticaj na njegovom izvoru (kada se razvije onda je kasno, onda nas on drži pod svojom vlašću i svako ga može opaziti), ostanemo mirni, ne reagujemo na njega i sagledamo ga kakav jeste: prolazan i uslovljen drugim činiocima. Tada ostajemo ravnodušni prema njemu, stvaramo distancu, nadilazimo (transcendiramo) lanac uslovljenog zbivanja koji je oduvek bio samo prirodna reakcija, i osposobljavamo se za svesnu i kreativnu akciju. Transcendencija je uvid da to nije naše, da možemo da budemo slobodni od toga i da u suštini uvek i jesmo slobodni, samo smo nesvesno bili identifikovani s tim. Za razliku od dotadašnjih nesvesnih reakcija, koje su uvek bile obojene strastima i odbojnošću, naša akcija iz transcendentalne svesti će uvek biti adekvatna, pozitivna i u interesu Duha. Meditacija je jedini način da se čovek okrene vertikalnom, duhovnom ishodu i da njegova duša dozri u iskustvu postojanja i prekine nesvesno (ne)učestvovanje u njemu. Ukratko rečeno, kada điva evoluira kroz životinjske oblike, ona ima samo svest o objektima, a ne i o sebi. Zato životinje ne mogu sebe da menjaju (nemaju Ego) niti da koriguju svoje ponašanje, one nemaju izbora i uvek slede ono na šta ih okolnosti i instinkti navode. Kada evoluira kroz ljudska obličja, duša ima dvostruku svesnost, o objektima i o sebi, i sva ljudska evolucija se svodi na preobražavanje i usavršavanje subjekta kroz diferencijaciju objekata. Ljudski oblik je prelaz od životinjskog ka božanskom, tj. duhovnom. Zato postoje i nezreli ljudi koji imaju veću vezanost za objekte i sadržaje njihovih zbivanja, kao i zreli koji pokazuju veću nezavisnost, psihičku objektivnost i individualnost. Kada završava svoju evoluciju kroz ljudsko obličje, duša potpuno transcendira svet objekata i ostvaruje trostruku svesnost: o objektima, o subjektu koji je svestan objekata, i o Duhu koji omogućava i subjekta i objektivni svet. Njeno konačno probuđenje sastoji se u uvidu da nema ničega osim Duha, i u potpunoj predaji Duhu. Glavni uzrok sukoba među ljudima jeste različita mera zasićenosti samskarama (utiscima, reakcijama) kod svakog pojedinca, odnosno njihova različita karmička zrelost. Nezrelim pojedincima je nužno potrebno sticanje više utisaka jer još nemaju „kritičnu masu”, a to znači još iskušenja i patnji. Kada neko ko je zreliji dobronamerno pokuša da ga u tome spreči kako bi ga poštedeo patnji i ubrzao mu spoznaju, često će naići na otpor, i to žestok. Još je češći slučaj da nezreli (koji obično čine većinu) nameću sadržaje i iskustva zrelim ljudima kojima nisu potrebna, i tako ih sputavaju, a ponekad i ubijaju (setimo se Đordana Bruna!). Otuda nijedna istina ili učenje nisu prihvatljivi za sve ljude, već oni samo u skladu sa svojim trenutnim nivoom svesti prihvataju određene činjenice o egzistenciji. Zato se ljudi slične zrelosti spontano okupljaju u verske, političke ili druge društvene grupacije, i stoga je tolerancija među njima uvek težak izazov. Proces evolucije đive nikako se ne može spolja ubrzati, kao što se ni jedna mačka ne može pretvoriti u psa ili čoveka, nego mora biti to što jeste, niti se pojedinac može (a i ne treba) poštedeti bolnih iskustava, jer upravo ona stvaraju neophodan pritisak i temperaturu za alhemijsko kristalisanje svesti u njemu. Jedino lična svest može u čoveku ubrzati karmičku evoluciju duše, jer svest je sama po sebi fenomen sažimanja prostorvremena prakrti u ličnost. Zato je vreme (potrebno duši da sazri) relativno jer zavisi od svesti, može biti vrlo brzo, a može se otegnuti u nedogled. Jedina pomoć ljudima jeste da se navedu da budu svesni svojih dela i svega što se zbiva u njima. Jer, samskara, kao što smo već rekli, ne označava samo proste utiske, već utiske koji izazivaju povratno dejstvo na život, one su predispozicije koje uslovljavaju dalje reakcije i tako predodređuju čoveka da bude zarobljen prirodnom uzročnošću, da po navici reaguje na zbivanja koja se ne tiču Duha neuslovljenosti, koji je njegov jedini pravi ishod. Nikakvim novim reakcijama se taj tok ne može prevazići, nego jedino osvešćenjem samog tog procesa uslovljenog rea187

govanja u celosti (kojeg je Buddha nazvao paticca-samuppado, a metod osvešćenja viana). Svaka reakcija je nesvesna i spada u uslovljenu dinamiku prakrti, dok je svesnost jedina pozitivna akcija u interesu Duha-čoveka i njegove neuslovljenosti od prakrti. Dokle god nesvesno i spontano reagujemo na utiske koji nam pristižu od tela, osećaja i uma, robovi smo prirode i uopšte ne postojimo kao autentična bića. Budući da je aham-kâra izvor i središte đive, kao tvorac svih oblika postojanja, kada se oslobodi objektivizacije ona sva iskustva bivstvovanja u svetu, kroz sve inkarnacije, prepoznaje kao privid ili san, a svoju suštinu kao nezavisnu i bezvremenu budnost. Tako se osnažuje ljudska duša, ono što oduvek i jeste, i što je sve vreme bila dok se zlopatila kroz sva moguća životna iskustva. Karmičku evoluciju ne prolazi puruša; to se samo prakrti saobražava puruši tako da to izgleda kao da je puruša aktivan. U čovekovoj duši se njeno saobražavanje događa na najfiniji mogući način, kao lično iskustvo. *** Iako je ova knjiga u celosti posvećena duši, njeno prepoznavanje je najteže. Najteže je upravo stoga jer je duša čoveku najbliža, to je on sam. On uvek izbiva izvan sebe u nekom obliku sna i projektovanja sebe u razne fiktivne sadržaje. Stoga se aktuelizacija duše svodi na čovekovo svesno prisustvo u sebi, u bivstvovanju, i ni na šta drugo. On izbiva (pada i prebiva) u san iz dva razloga koji se dopunjuju. Prvi je sama njegova nezrelost, a drugi je porobljavajući uticaj demonskih bića iz nižeg astrala koji ga raznim obmanama drže u snu, i hibridnih vladara koji tu situaciju sprovode na fizičkom, globalnom planu. Na taj način oni igraju ulogu ogledala čovekove stvarnosti, konkretno odrađuju ono što je sam zaslužio svojim stanjem i nečinjenjem. Tako mu oni stavljaju do znanja njegovu nezrelost, konkretno mu je predočavaju suočavanjem sa njenim posledicama. Duša nije ista kod svih ljudi, može se uporediti sa biljkama: neke su male kao trava, neke hranljive a neke otrovne, dok su neke velike i dugovečne kao hrastovi i sekvoje. Slično je sa individualnim dušama kod ljudi: neke su mlade i nezrele, tek su počele svoj rast u kompletnom ljudskom obličju i iskustvu, a druge su stare i iskusne, zrele za nadilaženje ljudskog obličja. Prepoznaju se po svojim delima. Zrelost duše je osnova za sposobnost opažanja sveta i inteligenciju. Mlade i nezrele duše čine ljude malodušnim, emocionalno nezrelim i subjektivnim, nesposobnim da sagledaju stvari iz više aspekata i objektivno, oni su više vezani za čulno i materijalno iskustvo, identifikuju se sa objektima ćula i sadržajima uma, ti su ljudi materijalisti, trgovci, ego i nagon za održanjem kod njih je jači od svega, njima cilj uvek opravdava sredstvo, uvek će pre ubiti nego dopustiti da budu ugroženi, ne cene tuđ život nego pre svega brinu za svoj. Otuda kod ovih ljudi strah kao glavna osobina, i prava pozadina agresivnosti. Njihov strah proističe iz neuviđanja besmrtnog Duha kao izvora duše. To jednostavno ne mogu da zamisle, ne veruju u to. Oni nikada nisu dobri na prirodan način, nesposobni su za ljubav, uvek i u svemu vide i traže neki interes. Iz straha za sopstveno očuvanje proizlazi nasilje, oni su ti koji su nasilni na ovom svetu jer malodušni su skoro uvek vezani za uticaje nižeg astrala i negativna osećanja koja su karakteristična za njegovu frekvenciju. Kao takvi podložni su opsednutosti bića iz nižeg astrala koja se uglavnom hrane tuđom životnom energijom tako što ljude navode na strah i zločin. Svakako, ima nezrelih ljudi koji nisu nasilni, ali njih je malo. Uglavnom nisu nasilni samo zato jer nisu navedeni na to, vegetiraju svakodnevnim životom, a lako ih je navesti na zlo jer su u potpunosti zavisni od spoljašnjih uticaja. Nezrelih ima više na ovom svetu, u 188

sprezi sa demonskim uticajima iz nižeg astrala i snažnim instinktom za održanje, najčešće zauzimaju važne položaje u društvu, oni su najmoćniji ljudi na svetu. Što čovek manje ima sebe i svoju dušu, to više teži da ima spoljašnju sigurnost u vidu vlasti i materijalnih vrednosti. Po tome se prepoznaju malodušni. Ljudsko telo može da živi i bez božanske duše, samo kao individuacija prakrti, kao điva, slično životinjama, i da bude izuzetno uspešno u svetovnom životu zahvaljujući pomoći iz astrala.58 Naime, neorganska i neka vanzemaljska bića i demoni, najčešće koriste takve malodušne ljude kao svoje organske portale, kao biološke robote koji na fizičkom planu rade za njih i sprovode vlast i takav režim života na ovom svetu koji najviše odgovara neorganskim bićima da se hrane energijom ljudi, a energija je najjača kada je nabijena osećanjima straha i bola. Otuda su ti njihovi organski portali (hibridi koji su stvoreni još u Vavilonu, a danas su aristokratske loze) oduvek bili najmoćniji ljudi koji pokreću sve ratove na ovom svetu i obezbeđuju uslove stalnog straha i neizvesnosti. Nikada sam čovek nije pokretao ratove na ovom svetu. To su mu oduvek nametali neljudi. Čovek uvek čini zlo samo kada je opsednut demonskim entitetima iz astrala zato što je sam isuviše malodušan, slabe i nezrele duše, da bi mogao da se odupre tim uticajima. (Svakako, ne podstiču ga uvek neposredno demoni na zla dela, već ih on uveliko čini sam po inerciji od ranije već primljenih uticaja i navika koje mehanički ponavlja i čije vrednosti imitira.) Zato ti uticaji i postoje, oni su ogledalo čovekove zrelosti i njegovo iskušenje. Bez njih čovek nikada ne bi bio svestan koliko je slab i koliko treba da se osvesti. Lako je prepoznati malodušne koji su još opsednuti demonima. Zakon dijalektike suprotnosti je glavni pokazatelj, jer su demonska bića stvorena kao suprotnost ljudskoj duši. Oni su po religijskom predanju 'neprijatelji čovekovi'. Zato ih je lako prepoznati po suprotnosti: njima je lepo sve što je ljudima ružno, dobro im je sve što je za čoveka zlo. Ljudi pod njihovim uticajima iskreno se raduju stradanju, vrlo spontano učestvuju u zlim delima koja ih ispunjavaju strastima, dok su u trenucima kada treba pokazati nežnost i ljubav nespretni i neprirodni jer je to za njih uvek gluma. Uvek kada neko izražava negativna stanja, makar i kroz svađe i psovke, time hrani svog demona iz nižeg astrala, čak i mirise lepe ne podnose i bukvalno vole smrad. (Svi koji su videli Drako bića ili njihove klonove Sive ili Greyse svedoče da oni nesnosno smrde, a da ovi smatraju da mi, ljudska bića, njima smrdimo.) Postoje ljudi koji su demonizovani pri rođenju (tzv. 'Mesečevo dete'), posebnim ritualom spojeni su sa jednim demonom. Ti ljudi imaju posebnu ulogu i njih je malo. Mnogo je više onih koji su opsednuti entitetima iz astrala na osnovu posledica svojih dela i nedela. Velikodušni su ljudi sa starom i zrelom dušom, oni bukvalno zrače dobrotom i ljubavlju koja sve daje, pa i svoj život. Prepoznaju se po uvek iskrenom detinjem osmehu, po duševnoj potrebi za dobrotom u svemu; po iskrenosti i uvek izuzetno mudrim savetima; po potpunoj odsutnosti svih materijalističkih interesa i želja. Koliko je duša veća i zrelija u ljudima toliko oni više zrače ljubavlju i skromnošću, bezbrižnošću i bezazlenošću, prostoduš58

Transcendentalna duša ne boravi uvek i stalno sjedinjena sa đivom, sa telom i umom. Do sedme godine starosti ona često izlazi iz tela i tek od tog doba počinje stalno da prebiva u telu i umu. Ali i kasnije iz nekih razloga napušta telo i ostavlja ga u vlasti đive. Dvojna priroda duha i tela svakome je poznata iz iskustva. Možda ovde leži objašnjenje takozvanih "duševnih bolesti", možda slučajevi šizofrenije nastaju kada duša iz nekog razloga potpuno napusti telo, ili prestaje aktivno da deluje u njemu, a telo nastavlja da živi samo usled fizičke inercije i sa fizičkim delom uma, bez duše koja mu daje plemenitost, smisao i višu svest. Tako nastaju i nerazumni zločini, "bezdušna dela" koja ovakvi ljudi mogu da počine kada nemaju prisustvo duha, tj. duše u sebi. Po ovom opisu čovek može fizički da živi nezavisno od duše, to pokazuju i somnabulna stanja pri kojima telo može da obavlja vrlo složena dela bez prisustva svesti.

189

nom dobrotom koja sve daje, uvek pomaže život i hrani sva bića. Ne zbog nekog razloga već samo zato jer se sami tada bolje osećaju, nepodnošljiva im je i sama pomisao da učine nešto loše, teško im je da shvate da neko može da bude zao. To je dobrota koja često ispada naivna. Njihov odnos prema radu je oličenje nesebične delatnosti, rade krajnje požrtvovano, neumorno i trenutno sve što treba učiniti, uvek ispravno i nikada za ličnu korist. Njihov rad je sličan radu prirode u održavanju života. Oni su takvi jer u sebi znaju za ono što sve nadilazi, svaki oblik, i što sve omogućava. Oni ništa ne rade za sebe i po sebi već ono što sve omogućava radi kroz njih. Oni su bliski Duhu i zato im je duša iskusna i zrela. Zato ništa ne traže za sebe i napuštanje sebe ih ispunjava. Smatraju ih za naivčine i gubitnike ali njihova ljubav i dobrota je jedino što se pamti u intimnim trenucima i daje smisao životu. Oni su razlog zbog kojeg postoji sav život. Njihova dobrota je zapravo krajnji ishod emanacije prakrti i teleologije prirodnog zbivanja, sažimanja kosmosa u svesnog subjekta. Ono najintimnije i najbolje što kosmos može da iznedri kroz svesnog subjekta je ta ljubav koja je moguća samo u potpuno zreloj duši. Krajnji ishod svih kosmičkih procesa ostvaruje se u toj prostodušnoj blagosti i dobroti koja zrači na sve.59 To su oni 'smerni, potlačeni i poniženi kojima pripada carstvo nebesko' u Isusovoj Besedi na gori. Ta Beseda je najveća posveta objektivnoj svesti i ljudskoj suštini kao ishodu postojanja uopšte. Ljudska rasa sa Tau Ceti modifikovala je ljude na Zemlji i stvorila slovenske narode. Genetski im je omogućila veće prisustvo i otvorenost za dušu. Otuda je karakteristika Slovena, naročito Rusa, prostodušna dobrota, iskrenost i otvorenost, ali i veća podložnost svakojakim uticajima jer ta duševnost nije svesno izgrađena, nego je data na gotovo tako da je čovek nije svestan. Veća duševnost postoji zbog blizine Duha, a to znači i većoj neuslovljenosti i slobodi - a sloboda ima dve strane: slobodu od, i slobodu za. Drugim rečima, veća blizina Duhu daje i veću slobodu da se bude neslobodan, podložan uticajima. I to je upravo svojstvo prirodno duševnih ljudi: podložni su uticajima jer su radoznali kao deca. Zato su privlačni za napad demonskih sila i njihovih hibrida (Iluminata). Tako je došlo do stradanja slovenskih naroda koje su ponajviše izazvali Iluminati predvođeni Hazarima (koji su Aškenazi Jevreji). Oni su primer najčistije ljudske duševnosti, ali i sveg zla koje privlači čovek koji ima dušu, ali je nije svestan. To je isto kao da je nema. Istorija slovenskih naroda, posebno Ruskog, dokaz je da čovek može da izgubi dušu ako je dobije džabe i od drugih. Izgleda kao da su Sloveni stvoreni da pokažu svetu kako izgleda čovek sa dušom i kako izgleda čovek koji nije svestan šta ima i kako se to može izgubiti. Ipak, blizina Duha čuva i pobeđuje sva zla tako da duševnim ljudima ništa ne može nauditi, iako im se svašta događa. Svakako da ovim ne mislim da kažem kako samo slovenski narodi imaju dušu, njih navodim kao primer jedino na osnovu svog iskustva. Prisustvo duše je duboko individualna stvar svakog čoveka i nema ničeg zajedničkog sa nacionalnim ili rasnim osobinama. One zapravo zaklanjaju i deformišu dušu čovekovu. Uostalom, najdublje iskustvo duše imamo kod Hindusa, gde se velike duše prepoznaju kao mahatme i poštuju kao sveci, takvi ljudi 59

Ovde dat opis zrelih duša je lični opis moje majke Anđelije Antić. Nedavno sam našao da se on tačno poklapa sa opisom naprednih duša u knjizi Putovanje duša od Majkla Njutna (Michael Newton: Journey of Souls), gde se u poglavlju "Napredne duše" nazivaju "mudraci" i "majstori", i "duše uskladitelji" u knjizi "Sudbina duša" (Destiny of Souls) od istog autora Svoju majku sam video nekoliko dana nakon smrti njenog fizičkog tela 2008. godine. Tada mi je, pored snažne inicijacije koju mi je tada dala, potvrdila sve što sam ovde naveo o dušama znatno ranije, kada sam pisao ovo poglavlje, kao i sve što je navedeno u pomenutoj knjizi Putovanje duša, koju sam pročitao tek dve godine kasnije, 2010. Iako sam odranije znao da je duša nezavisna od tela jer sam imao mnoga vantelesna iskustva, ovaj susret mi je potvrdio to znanje sa mnogim detaljima. Ovde postavljam svedočanstvo o tome jer je neposredno i dokazano i zato smatram da može biti korisno drugima.

190

zrače blagošću i mirom na sve oko sebe i zato su nazvani bhagavan ili ’blaženi’; tako su oslovljavani Buddha i Ramana Maharši koji su bili primeri najvećih duša na Zemlji. Ali nije slučajno upravo kod slovenskih naroda zasnovano pravoslavno hrišćanstvo, jer ono je nastalo sa ciljem da se sačuva ljudska duša, to je i suština Pravoslavlja: očuvanje ljudske duše. To je i razlog zašto je Hrist poslat na Zemlju (da razdvoji ljude sa dušom od malodušnih hibrida, od neljudi sa ljudskim oblikom). Nažalost, ovaj se smisao potpuno zagubio u ritualnom dogmatizmu pravoslavlja, a ostao je samo u individualnom iskustvu nekih monaha podvižnika. Samo se još kod njih, i to vrlo retko, može naći ta prostodušna blagost i blagodet kojom Duh zrači iz čiste duše. Ali zato se znanje o duši i njenom najtačnijem izrazu kroz dobrotu i ljubav dobro sačuvalo već kroz sam naslov najvažnijeg dela pravoslavne duhovnosti: Dobrotoljublje.60 Dobrotu kao suštinu božanskog pokušavao je u svome delu da dokuči F. M. Dostojevski, ali nije uspeo, ma kako joj se približio nije uspeo da shvati jednostavnost te najveće tajne postojanja. Prostodušnost je toliko nenametljiva da se uvek previđa, čak joj se i rugaju. Potrebna je krajnja osetljivost da se u nevinoj dobroti jednog deteta ili mudrog starca prepozna konačna svrha i smisao sveg zbivanja kosmosa. Ona se uvek previđa jer se sa njome ništa ne može učiniti, to se može samo postati i tada vreme sa svim projekcijama zbivanja staje i nestaje. Svest je osnovni uslov za dušu. Zrelost duše nije nešto što se dobija, već nešto što se svesno stvara, što se stvara svešću, procesom individuacije, uvek ličnim iskustvom, osvešćenjem i radom na sebi, kultivisanjem (sadhana). Zato u pogledu duše ne postoji elitizam, ljudi sa nezrelom i mladom dušom nisu u nižem položaju od onih sa zrelom; vreme (sazrevanja duše) je relativno i svest kao uslov duševne zrelosti uvek je dostupna. Sve zavisi od čovekovog rada na svojoj individuaciji. Otuda je karman temelj za dušu. Karman označava i rad uopšte i rezultat rada (svako delo koje činimo svakog trena, ali i tehniku i materijalnu kulturu uopšte), i svest o radu kao uslov za svest o sebi, i razvoj svega toga skupa. Karman je ključni pojam koji definiše interakciju subjekta sa objektivnim svetom, i kako objektivni svet kristališe svesnog subjekta kroz retribuciju akata. Osnovna merila zrelosti ljudske duše su emocionalna zrelost i emocionalna inteligencija. Koliko je u čoveku duša zrela toliko je on emocionalno zreliji, a ta zrelost donosi emocionalnu inteligenciju koja je merilo duše u čoveku. To nije ništa drugo nego sposobnost da se vidi srcem iako se ne poznaju činjenice i detalji, da se vidi tačnije nego mentalnim upoznavanjem sa stanjem stvari. Istinski velike duše su vidoviti ljudi. Zapravo, uvek se možemo uveriti da čovek uopšte i ne vidi ništa niti razume svojim umom, već je emocionalna zrelost presudna u sposobnosti da se bilo šta spozna i razume, pa čak i da se vidi neka fizička pojava kakva jeste. Emocionalno nezrela osoba nije sposobna da prepozna pravu prirodu ni najjednostavnijih pojava, zato ili dolazi u sukob sa pojavama i ljudima, ili se oslanja na pamćenje ranije naučenih šablona i obrazaca pa uvek deluje mehanički. To je još jedna bitna karakteristika emocionalno nezrelih i malodušnih: mehaničnost. Ona se kreće od bukvalne mehaničnosti u kretanju i svakodnevnom delanju koje je uvek isto, do mehaničnosti u razmišljanju koje sve to sebi predstavlja kao neku 'tradiciju' (mnoge tradicije i 'narodni običaji' postoje da bi se zadovoljile potrebe ovakvih ljudi) ili se opravdava 'racionalnošću'. Emocionalno nezreli su karmički nezreli i zato su oni nesposobni za kreativan rad. 60

http://www.ivantic.net

191

Svi sukobi i nesporazumi među ljudima potiču od različite emocionalne zrelosti. Velika je greška smatrati ljude jednakima i da svi imaju jednaku dušu. Kada bismo razumeli te razlike u duši i emocionalnoj zrelosti bilo bi nam jasno otkuda sukobi svih vrsta, od svakodnevnih problema, zašto nekome ne možemo da objasnimo šta je ispravno činiti u datoj situaciji iako je to očigledno, do teških zločina koje čine visoko obrazovani ljudi. *** Već je rečeno da je čovek mikrokosmos, da se svi kosmički zakoni sažimaju u čovečjem biću da tu dođu do svog ishoda. Ovo znači da čovekovo biće odražava sva stanja postojanja uopšte. Zato u svom izvornom stanju, pri rođenju, u dečijem dobu, čovekovo biće odražava najizvornije stanje postojanja. Drugim rečima, deca najbolje odražavaju izvornu autentičnost ljudske duše, njeno božansko poreklo. Otuda su deca tako privlačna. Njihova prostodušna duševnost je najbolji putokaz za razumevanje ljudske duše. Na ovom svetu nema boljih učitelja od dece niti ičega važnijeg i vrednijeg od njih. Otuda je rečeno da 'kada postanemo kao deca ući ćemo u carstvo nebesko', tj. ostvarićemo sav potencijal svoje duše i svrhu postojanja. *** U trenutku svoga probuđenja duša prepoznaje svoju bit kao čistu neuslovljenost (puruša) koja sve omogućava, a najpre njenu svest o sebi, dok svoje telo i tela svih živih bića vidi samo kao obličja s kojima priroda oblikuje percepciju i konkretizaciju svesti o samom bivstvovanju kao takvom. Vidi da se fizička tela oblikuju oko duše, koja je nosilac svesti u prirodi, spontano kao što nevidljivi centar vira privlači vodu i oblikuje vrtlog. Vidi da su na nevidljivi Duh oblepljena fizička tela. Sva tela koja je imala do tada bila su samo usavršavanje percepcije prakrti da spozna svoje bivstvo u duhovnom ishodu. Najkompletniju percepciju ona je postigla u ljudskom obličju, ali i to je samo grubi omotač percepcije oko besmrtnog i nerođenog Duha koji svemu omogućava život, koji samim svojim večnim prisustvom u temelju bića omogućava kontinuitet đive ili duše svega što živi. Duh neuslovljenosti jedina je suština svakog čoveka, svakog živog bića i samog postojanja uopšte, dok su prolazna tela samo grubi omotači, tvorevine prakrti s kojima ona oplemenjuje percepciju za prisustvo Duha. Duh postaje živ i aktuelan kroz telo prirode koja sama dolazi do svog ishoda i smisla jedino u prisustvu Duha. Otuda puruša i prakrti nisu dualistički u metafizičkom smislu, već su samo polariteti jedne iste celine. Jedino od naše samospoznaje zavisi da li ćemo je prepoznati kao takvu. Duša, ili životna energija, koja je došla do ishoda bivstvovanja, do oslobađajućeg probuđenja (bodhi-buddhi) i postala đivamukta (oslobođena duša), nije uopšte različita od životnog principa koji sačinjava dušu kamena, drveta, ptice ili neke životinje - koju đivamukta može videti oko sebe. Ona je jedno u svemu, samo je prostorvreme u đivamukti saželo ishod svoga zbivanja. U ostalim živim oblicima prostorvreme se rasprostire gubeći energiju kroz različite oblike zbivanja, dok se đivamukta rađa kada se, zahvaljujući zrelosti svesti, koja je sama po sebi sažimanje vremena, prepozna da sva energija ima ishodište u ahamkâra. Na taj način, iako je slobodna od svih oblika koji evoluiraju, Sopstvenost čovekova ni po čemu nije različita od njih osim po tome što predstavlja sažimanje vremena te evolucije i prisustvo njenog ishoda; što je oličenje smisla postojanja i evolucije. Sopstvo čovekovo je singularna tačka prostorvremena kosmosa. Da bi čovek bio čovek u punom smislu, potrebno je da osnažuje svoju dušu u satvičkom aspektu, da je učini svesnom i aktuelnom kako bi omogućio apsolutnu budnost i slobodu od prirodne nužnosti i uzročnog nastajanja. To se čini sakupljanjem energije (svesti) u 192

telu (indriyâni). Dakle, potpunim sjedinjenjem bića, energije i svesti. Samo kada se dovoljno sakupi ona se može preliti u antahkaranu i linga-šarira može postati aktivno. Energiju sakupljamo svešću o sebi, o celom svom biću i svim postupcima uma i tela. Priroda je obezbedila tačnu količinu energije u čovekovom biću koja je potrebna da se to dogodi, ali ona se troši na druge stvari. Umesto na osnaženje pažnje, kultivisanje znanja i učenje, energija akumulirana u telu prosečnog čoveka prekomerno se troši na niže, najčešće nagonske potrebe, na suvišnu ishranu, seksualnost i zabavu. Osim na fizičko kretanje, ona se troši na varenje i rad endokrinih žlezda. Pri tome sve žlezde i svi vitalni organi, praktično celo telo učestvuje u stvaranju seksualne energije kroz rad polnih ćelija. Kada se ona isprazni tokom seksualnog odnosa, celo telo mora se angažovati da je nadoknadi i obnovi. Slično je i sa varenjem - kada se unese hrana, veliki deo tela je angažovan u njenom apsorbovanju. Vibratorno ili energetsko delovanje prakrti može biti uzlazno ili silazno, konstruktivno ili destruktivno. Da bi ono bilo konstruktivno i uzlazno, radi osnaženja viših centara (mozak), pamćenja i jačeg prisustva svesti (više čakre), mora se obustaviti navika da se energija prekomerno troši kroz niže centre, na obnavljanje polnih ćelija, suvišno varenje i preterano fizičko kretanje (prve tri čakre). Zato je oduvek među duhovnim ljudima važilo pravilo da su preobražaj seksualne energije (a tantrizam i taoistička alhemija nas uče da se to ne postiže jedino apstinencijom), post i meditativno mirovanje jedini uslovi da energija krene naviše. Kada ispuni niže centre, ona se neće zaustaviti i, ako je u njima ponovo ne uposlimo pražnjenjem seksualne energije i prežderavanjem, ona će krenuti naviše. Tu je na delu prirodna ekonomija. Energija prirodno raste naviše - ako nema rupa kroz koje otiče naniže. Pri tome je umerenost u svemu jedini zakon. Budući da je u biću već obezbeđena tačna količina energije za sva ostvarenja, ona se angažuje autentičnim bivstvovanjem, bez ekstrema koji jedini prekomerno troše životnu energiju - odricanje isto kao i preterivanje. Čovek je mikrokosmos, i on, kao i priroda, ima svoja viša i niža stanja, odnosno područja. Njegova svest uvek deluje sa nekog područja, višeg ili nižeg. Ta područja su opisana kao čakre, energetski centri svesti i svaki centar je način bivstvovanja. Čovek deluje na najniži način kroz automatizam nagona i seksualnost (muladhara i svadhistana čakra), a na najviši kroz čistu svest (sahasrara čakra) i otvorenost Duhu. Svih sedam načina su modifikacije jedne iste energije, i koju ćemo čakru koristiti zavisi od usmerenja naše svesti, jer gde je svest tu je i energija. Svest (pažnja) je usmerivač energije. Ovo praktično znači da, budući da smo mikrokosmos, način svog života i percepciju sveta (kosmosa) možemo kontrolisati koncentracijom na određenu čakru, i ulaganjem životne energije u nju. Sebe smo svesni u onoj meri u kojoj imamo energije u najvišem centru bića.61 Kakav je odnos između svesti i energije? Svest je nezavisna od tela i energije koja ga sačinjava. Zašto se onda govori o vezi svesti i energije? Radi se o tome da veći potencijal energije u telu stvara veću mogućnost za diferencijaciju svesti od tela, sticanja objektivnosti. Kada je energija tela slaba, tada svest nema u odnosu na šta da se diferencira i iskuša, i samim tim da ojača svoje prisustvo. Takođe je energija vezana za pamćenje i rad 61

Mogu da preporučim pet priručnika koji se detaljno bave transformacijom životne energije iz nižih u više centre (čakre), i izlažu praksu koja mora da bude sjedinjena s praksom meditacije koja je opisana u poslednjem poglavlju ove knjige. To su: Swami Satyananda Saraswati: Kundalini tantra (OM, Beograd, 1994); Peter Kelder: Fontana mladosti (Ancient Secret of the Fountain of Youth) Esotheria, Beograd, 2000; Tajna zlatnog cveta (prev. Rihard Vilhelm, bibl. čas. “Gradina”, Niš, 1982); Džon Blofeld: Put do besmrtnosti (John Blofeld: The Road to Immortality) Moderna, Beograd, 1989; Mantak Chia & Michael Winn: Taoističke tajne o ljubavi (Dereta, Beograd, 1990). Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako životna energija nije transformisana na najviši nivo bića, pomoću taoističke ili tantričke alhemije, iznete u ovim priručnicima. Bez dovoljno energije u najvišim centrima (ađna i sahasrara) ne možemo da sačuvamo čistu svest postignutu u meditaciji.

193

manasa čiji kvalitet učešća u osvešćenju je presudan. Manas je veza svesti i tela. Ako je ta veza slaba, svest neće moći da stekne diferencijaciju u telu. A sve se rešava u telu, u čoveku. Ništa izvan njega. Pored ovoga treba naglasiti da čovek energiju gubi najviše kroz brigu za svoj ego, a ego je sistem očekivanja koja društvo ima prema nama, i koja mi imamo prema društvu, a takođe je i skup svih fikcija i ubeđenja. Energiju nigde ne gubimo toliko kao u našim očekivanjima i emocionalnim ulaganjima u druge ljude, i ispunjavanju zahteva koja drugi imaju prema nama. Društveni odnosi su razmena energije. Društvo je energetska berza, a mi kao brokeri trgujemo svojom i tuđom životnom snagom - i nikada se ne obogatimo. Stoga je prekid svih zaludnih društvenih veza, ili bar ekonomično ponašanje u njima, neophodno za zaustavljanje oticanja najvećeg dela energije. To je proces individuacije i on se postiže rekapitulacijom svoga života i meditacijom (o čemu će napred biti više reči). Meditacija je direktan, a rekapitulacija indirektan ali temeljan metod. Rekapitulacija je jedan od osnovnih procesa u razlikovanju puruše i prakrti. Da bi u čovekovom životu svest postala aktivan činilac i tvorac energetskih procesa, tj. da bi čovek postao zreo kao ličnost, da bi razvio i usavršio svoju dušu, potrebno je da sprovede u delo dve stvari. Prvo: da energiju koja se prirodno skuplja u telu ne baca, već da je akumulira, kako bi se uvećala i dospela do gornjih centara i celog ga ispunila, sve do glave. I drugo: da ostvari direktno iskustvo nezavisnosti od tela, kao što je na shemi i prikazano da je aham-kâra iznad indriyâni. Tek kada ostvari prvo, ostvariće i ovo drugo. Prvi zadatak se može ostvariti kada postane jasno da se energija u indriyâni sakuplja na pozitivan način, a ne na negativan. Pozitivan način je kroz meditaciju, rekapitulaciju, kulturu, obrazovanje, disciplinu i uvećanje duhovne nezavisnosti, kroz ljubav i nesebično davanje. Negativan je krađa energije u bilo kom obliku. Naime, energija nije supstancijalna, to nije materijal koji se može nagomilavati, nego je vibratorna i dinamična, ona je proces koji se ostvaruje kretanjem među suprotnostima i polovima. To znači da se energija sakuplja najviše davanjem i razmenom, jer što više dajemo ili razmenjujemo, po zakonu održanja energije, više s druge strane možemo primiti. Svesnom i kontrolisanom razmenom energija se transformiše u svest. Primanje energije dolazi samo od sebe kada je velikodušno dajemo, kada ništa ne čuvamo samo za sebe od stvari, dela i osećanja. To znači, kada smo bez ega. Koliko smo manje u egu, toliko smo više u čistom bivstvu koje je izvor svekolike energije. Najviša svesnost je da ništa nije naše, pa tada imamo i najvišu moć delanja. Naš napor, stoga, ne treba da bude usmeren na uzimanje energije nego na davanje i razmenu, na njenu cirkulaciju sa širom celinom. Samo tako ćemo je dobiti, ako svesno sprovodimo njenu cirkulaciju između individualnih bića i celine koja ih omogućava. Pri tome se ne misli na niže oblike energetskog cirkulisanja, kao što je zadovoljenje nagona, već na njeno više i finije kretanje, a to je sticanje iskustava i utisaka. Jer, kakvu energiju razmenjujemo, takvu ćemo i imati, a od kvaliteta energije, i od toga u šta je ulivamo, zavisi u kakvoj ćemo dimenziji živeti. Možemo biti snažni i zdravi kao životinja, ali ako je ulivamo u svest i individualnost, imaćemo mnogo više koristi za postizanje smisla svog života. Što više centre za razmenu koristimo, to će ta razmena i akumulacija energije biti pozitivnija. Najsnažniji izraz energetskog stanja u čoveku su osećanja. Pozitivna odaju akumulaciju i davanje energije, a negativna njeno grabljenje i gubljenje. Zato je pozitivno osećanje uvek pratilac dobre energije. To je jedino merilo ispravnog uvećanja energije: da su nam osećanja sama po sebi pozitivna. Važno je znati da pozitivno osećanje ne sme da zavisi samo od okoline, situacije i uticaja drugih ljudi, nego pre svega mora da zavisi od nas samih. Samo tada se ono održava kao pozitivno. Možemo ga imati bez obzira na okolnosti, 194

jer ono je energetski fenomen i zaista ne zavisi od nečijih reči i prolaznih događaja. Sama egzistencija je energetski fenomen - i to najpozitivniji mogući. Ona je uvek tu, uvek smo u tom moru energije. Dovoljno je biti svestan egzistencije na takav način, prihvatajući je kakva jeste, kao pozitivnu, pa da se nađemo u moru blaženstva, u okeanskom osećanju besmrtnosti. Vrhunac pozitivnog osećanja je ljubav, i zato je ona najsnažniji energetski fenomen, pa stoga i najlepši. Bezuslovnom ljubavlju se najviše životne energije zadobija, ali ljubavlju prema svemu, bez razlike - jer sve što postoji energetski je fenomen. Ljubav treba da postane opšti način života, a ne jedan od načina, izbirljiva i isključiva. Kada je ljubav izbirljiva i ograničena samo na neke objekte i vremenske periode, tada je ona samo polarnost mržnji i postaje trgovina koja je suprotnost davanju. Ljubav je prava i bezuslovna kada je usmerena na sámo biće, na njegovo postojanje, i ne obazire se na pojedine aktivnosti i sadržaje s kojima se to biće zanosi u svom neznanju. Ovo svaki roditelj zna iz iskustva. Kada ljubav nije bezuslovna, kada je trgovina, tada je polarizovana mržnjom, nju mržnja kao protivteg održava u ispoljavanju i zato ne može dugo da traje. Ta klackalica je nestabilna, i druga strana mora dati sebi oduška. Tako razmena energije kroz osećanja postaje uslovljena, postaje trgovina koja je drugi način akumulacije energije u indriyâni. To je negativan način jer se zasniva na uzimanju energije od drugog, na krađi. Trgovcima je jedini cilj zarada, da uzmu više nego što daju, a to je sa energetskog stanovišta krađa. Ovakav način nagomilavanja energije dvostruko je negativan: za druge, jer su uskraćeni, i za onoga ko to čini, jer mu daje iluziju ispunjenja i uzdizanja ka smislu života, dok je to u stvarnosti samo kratkotrajna zasićenost s onim što je apsorbovano, kao kod svakog ždranja. Energija se krade na mnoge načine, najčešći oblici ponašanja u porodici i društvu zasnivaju se na njima. Mogu se poznati po tome što kod žrtava izazivaju negativna stanja i sukobe. Krajnost negativnog uzimanja energije jeste psihičko i fizičko nasilje i zločinačko ponašanje koje uzima same živote. Zato što se ovako energija ne akumulira, nego pruža samo trenutnu zasićenost i iluziju posedovanja, zločinac je više gubi nego dobija. On tako oseća sve veću glad za njom i mora da je otima uvek iznova, sve češće, kako bi zadovoljio iluziju svoga opstanka. Sa većim grabljenjem, sve se više raspada. Zato je tuđe prokleto i nikome se zlo nije isplatilo, niti će se u budućnosti isplatiti. Zlo uvek daje samo iluziju trenutnog ispunjenja. Najkompletniji vid pozitivnog akumuliranja energije jeste pošten rad. Po radu se poznaju ljudi koji pozitivno akumuliraju energiju, jer neradnici je uvek kradu od drugih, a takođe su uvek i nosioci negativnog ulaganja energije. Neorgansko područje nižeg astrala i njegovi entiteti (demonska i reptilska bića) jedan su od glavnih uzročnika i posrednika pri gubljenju energije iz indriyâni. Sva naša izgubljena energija zapravo i odlazi u neorgansko područje. U tome je razlog za snažno prisustvo iracionalnih i psihotičkih sadržaja kod svih zločina. Svi su zločini inspirisani iz ovog područja i od strane ovih bića. Sam čovek ih nikada ne bi počinio, on čini zločine samo kada je opsednut bićima iz nižeg astrala ili je mentalno programiran i uslovljen njihovim raznovrsnim uticajima koje mehanički ponavlja. Energiju možemo gubiti prostim gubljenjem vremena i lenčarenjem, a to je najveći zločin prema samome sebi. Takođe i bavljenjem fantazijama, od kojih smo napravili i neke dobro poznate institucije. Negativna cirkulacija energije oduvek je bila lakša i svakog je čoveka primamljivala i dovodila u iskušenje da nastavi s njom - jer lakše je razarati i stvarati iluzije uspeha, nego strpljivo graditi. Ako se dozvoli toj stihiji da uzme maha biće teže da se zaustavi i preokrene na pozitivan put izgradnje, odnosno buđenja celovite ličnosti.

195

5. Sedam faza buđenja ličnosti Kada uznapreduje sa pozitivnom cirkulacijom, i kada kroz osvešćenu ljubav čovek postane zreo da slobodno dela po svojoj volji (tj. volji Duha), tada postaje nezavisan od fizičkog tela. Nema zrele ličnosti koja ne poznaje svoju nezavisnost od tela, samo s tim iskustvom ličnost i postaje zrela - nije moguće drugačije. Ona je u onoj meri zrela i integrisana u kojoj svoje delanje ostvaruje jednako u tanmâtrâ i svim dimenzijama, kao i u indriyâni. Jer, aham-kâra je ishod subjektivnog i objektivnog bivstvovanja i, da bi bila to što jeste, mora da bude aktuelna na oba područja: kako u fizičkom telu tako i u astralnom na svim dimenzijama. Suština zrelosti je psihička objektivnost, a ona je nezavisnost na onaj način kako aham-kâra prema shemi nadilazi indriyâni i tanmâtrâ, i prostu interakciju subjekta i objekta koja se prirodno odigrava među njima. Bez nadilaženja indriyâni spoznaja je nužno subjektivna i ograničena. Na ovakvom činjeničnom stanju zasniva se geštalt psihoterapija i transpersonalna psihologija, a u učenju Bhagavana Šri Ramane Maharšija ova činjenica je detaljno razjašnjena. Zapravo, ne postoji nijedan ideal ljudskog savršenstva u istoriji duhovne kulture koji se ograničava samo na indriyâni, na telo, svi oduvek upućuju na njegovu transcendenciju. Ako ih je i bilo, to sigurno nisu bili duhovni ideali. Osećaj nezavisnosti Duha u samom telu je osnovna poluga njegovog energetskog isceljenja. Ako u njemu boravimo kao nezavisan ali pažljiv svedok koji ima moć da njime upravlja, ako ga posmatramo kao tuđe, taj razmak će delovati kao vakuum koji usisava energiju - kao kod podizanja klipa na pumpi. Kada je telo psihoenergetski celovito, tada se ono jedino može doživeti izvan. To je paradoksalno, ali ono tada liči na zrelo drvo koje je dalo gotov plod: nezavisnu ličnost. U savršenom i osvešćenom telu čovek nema šta da traži, samo bi remetio prirodni sklad, takvo telo je ostvarilo svoju svrhu kao čamac s kojim smo prešli na drugu obalu - ne treba da ga nosimo dalje sa sobom. Kako je princip individuacije na shemi iznad indriyâni, to znači da je čovekova ličnost po prirodi stvari nezavisna od tela i da iskustvo izdvajanja iz njega predstavlja samo aktuelizaciju te činjenice, a ne njeno objektivno stvaranje kao novog stanja. Koliko smo u većoj iluziji identiteta s telom, utoliko više doživljavamo svoju autentičnost kao izdvajanje iz njega. Mi se ne izdvajamo od tela, već od iluzije našeg identiteta s njim. Mi nikada nismo ni bili samo telo. Telo je samo jedan uzan način bivanja, i osnaženje aham-kâra kroz tanmâtre je samo proširenje tih načina. Zbog iluzije da je fizičko bivanje bilo jedini način s kojim smo se identifikovali, upoznavanje novih načina izgleda nam kao napuštanje tela. Iluzija je tako jaka da nam to zaista izgleda stvarno, pa ćemo zato i govoriti o tome na taj način. Kada se opustimo u snu, iluzije identiteta s telom više nema, zaboravili smo na nju. Tada princip individuacije (aham-kâra), koji zajedno sa mislima i svesnošću (manas i buddhi) sačinjava đivu, napušta telo i spontano se kreće kao astralno telo (linga-šarira) po finijim nadfizičkim dimenzijama (astralu). On se prirodno i ritmično premešta s jednog područja na drugo, s organskog na neorgansko, sa smenom dana i noći, naše fizičke budnosti i spavanja. Ovaj prirodni proces treba osvestiti i iskoristiti da se svest aktuelizuje na oba područja jednako, kako bi ličnost postala aktuelna, autentična i zrela. Dakle, duševni život, điva, postaće onoliko aktuelan i snažan, koliko ga upotpunimo sa svesnim iskustvom objektivnog područja. Dok se spontano odigrava samo u području indriyâni on je nezreo, duša je nesposobna za opstanak u svim uslovima, za nezavisnost od sveta čula i njihovih aktivnosti. Takav se duševni život svodi na ono što je Frojdova psihoanaliza otkrila, na iživljavanje 196

nagona i njihovu psihodinamiku. Za razliku od toga, Jungov proces individuacije (afirmacije aham-kâra) pretpostavlja upoznavanje arhetipova, a to je područje tanmâtrâ. Jedini način da se subjektivno i nepotpuno iskustvo bivanja nadiđe, i da se duša oslobodi čulnih ograničenja i njima uzrokovanih delanja (karma), jeste da se to nadilaženje objektivno sprovede u delo. To se postiže u sedam faza. Priprema za to sedmostruko postizanje sastoji se u osvešćenju sveg zbivanja indriyâni, svega što činimo telom i umom (manas), tokom dana za vreme fizičke budnosti. Osvešćenje ima za cilj da se energetski tokovi, koji sačinjavaju zbivanje, pročiste i usklade, da se oslobode afektivnog nagomilavanja oko nekog događaja ili iskustva, jer tako navode na jednostranost, odnosno vezuju za to iskustvo. Svako nagomilavanje energije ima preveliku snagu i ometa njeno nesmetano cirkulisanje i rast. Osvešćenje indriyâni postiže se meditativnom praksom čiji su osnovni principi opisani u poslednjem poglavlju, a ovde ćemo se upoznati sa dve metode koje dopunjuju takvu praksu. Prva se sastoji u rekapitulaciji celog života. Treba zapisati imena svih ljudi s kojima smo dolazili u kontakt u svom životu, i oznake za sve važnije događaje i sva iskustva u dotadašnjem životu, unazad. Posebno je važno setiti se svih ličnosti koje su se javljale i našeg odnosa prema njima, naročito neprijatnih detalja. Ova retrospekcija mora biti nepristrasna i prema sebi i prema drugima, kao da posmatramo tuđ život. Njen cilj nije da se u imaginaciji vraćamo na prošle događaje kako bismo se ponovo afektivno vezali za njih, nego naprotiv - da ih se oslobodimo jasnim i nepristrasnim ustanovljenjem kakvi jesu. Mi ih već nosimo ih u sebi i robujemo njihovim uticajima sve dotle dok ih ne vidimo objektivno, kakvi zaista jesu. Rekapitulacija se mora svakodnevno sprovoditi najmanje godinu dana, a najbolje više puta celog života. Sva životna iskustva pripadaju prakrti. Ako se sa njima identifikujemo, umrećemo zajedno sa njima. Rekapitulacijom ih vraćamo prakrti osvešćivajući na taj način večni Duh u nama uvidom da ništa od tih događaja nije naše: sve se to priroda zbiva. Vratićemo prakrti ono što je njeno. Tako nećemo umreti kada umre fizičko telo, koje je jedino i skupljalo sve utiske kao magnet. Umreće samo ono što pripada telu, svi utisci, a mi ćemo ostati nezavisni jer smo se rekapitulacijom već oslobodili vezanosti za njih. Prilikom rekapitulacije potrebno je da, pored imaginacije s kojom detaljno oživljavamo neki doživljaj, sprovedemo određenu tehniku disanja. Dok stvaramo jasnu sliku događaja, lagano i jedva primetno pokrećemo glavu levo-desno, normalno dišući kroz nos u skladu s pokretima. Dok glavu okrećemo s desna na levo, udišemo, zamišljajući pri tom kako svu energiju (deo sebe, raspoloženja) koju smo tada ostavili (tom mestu, događaju ili osobi), udisajem sakupljamo i vraćamo sebi. Zatim, dok izdišemo, okrećemo glavu nadesno, i zamišljamo kako tuđu energiju i sve utiske koje smo tada primili izbacujemo iz sebe i vraćamo natrag. Ovo treba izvoditi sve dok se emocije vezane za taj događaj ne stišaju, dok taj događaj ne postane nešto što više nikakve veze sa nama nema. Kada se to dogodi, dok nam je glava bila na desnoj strani sa izdahnutim vazduhom, okrećemo je na levu stranu bez udisanja, a zatim je vratimo napred. (Ovo je savet iz knjige Taiše Abelar, Prelazak čarobnjaka, i vrlo je delotvoran.) Drugi metod je u tome da na kraju dana, neposredno pred spavanje, treba rekapitulirati sve događaje koji su učinjeni tog dana, takođe unazad, od tog trenutka pa do jutra, do samog buđenja. Ujutro, pri buđenju, treba na isti način, unazad, odmotati sećanje na san. Tako svakog jutra i večeri rekonstruišemo prethodni dan i noć, svoje aktivnosti na javi i u 197

snu, kako bismo stvorili kontinuitet svesti. Vrlo je važno da se pri tome pažnja ne zadržava na pojedinim događajima i ne sudi o njima, ma koliko bili izuzetni. Sva se događanja moraju sagledati neutralno i ravnodušno, kao da su se nekom drugom dogodila. Zapravo, i jesu se drugome dogodila, jer mi smo proces a ne uvek ista stvar, zato smo uveče drugačiji nego u podne. Većina ljudi leže na počinak i budi se izjutra krajnje besvesno i ružno. Kod životinja je taj proces daleko svesniji i zato finiji. Spavanje je ona druga polovina života koju čovek treba da osvesti i oplemeni, kako bi u celosti bio kulturno biće. 1) Prva faza ka potpunoj integraciji ličnosti sastoji se u tome da neposredno pred ulazak u san održimo pažnju na taj proces, da budemo prisutni kada se to dogodi, kada počnu da nas obuzimaju astralne vizije sanjarenja i da ostanemo prisutni u sebi kada se dogodi prelomni trenutak padanja u san, u drugu dimenziju. To ćemo najbolje učiniti ako taj proces sami izazovemo. Učinićemo to potpunim opuštanjem tela (kao da nije naše) i koncentracijom pažnje (unutarnjeg pogleda) na tačku između obrva. Tada ćemo odmah pasti u san kao kamen u vodu. Takođe treba dobro da upamtimo položaj tela koji smo imali pri ulasku u san i da stalno budemo svesni cele površine svoga tela, naročito leđa. Sve se to čini uz potpunu relaksaciju i opuštenost, ovo treba da bude način opuštanja. Tada treba dozvoliti astralnim vizijama da nas ponesu u san, inače nećemo moći da zaspimo. Dakle, prva faza se sastoji u osvešćenju ulaska u san i njegovoj kontroli, u nalaženju idealne ravnoteže između zadržavanja prisebnosti, sećanja na sebe, položaj tela i sam čin spavanja, s jedne strane, i prepuštanja astralnim tokovima, s druge. Nikada nije postojala takva ravnoteža, uvek se događala spontana i potpuna prevaga na jednu (budnost, indriyâni) ili na drugu stranu (san, astral). Pošto je aham-kâra između i nadilazi obe krajnosti, i mi se na ovaj način u tome uvežbavamo. 2) Druga faza je buđenje u snu, s druge strane, u području astrala. Ona će doći kao prirodna posledica uspešno sprovedene prve faze i osvešćenja indriyâni kroz meditaciju. Mnogim ljudima se spontano događaju lucidni snovi bar nekoliko puta u životu, i oni se pamte kao izuzetni doživljaji, a ima i ljudi sa urođenom sposobnošću da ih često doživljavaju. Buđenje u snu ili lucidne snove možemo podstaći imaginacijom i sugestijom. To su inače aktivnosti svojstvene području astrala u koje ulazimo sanjajući. Možemo sugestijom oblikovati san koji želimo da sanjamo, neku situaciju ili poseban događaj. Jedan od najlakših načina je sugestija da ćemo u snu videti svoje ruke i tada se setiti sebe, i probuditi se u snu. Tu sugestiju moramo sebi ponavljati tokom dana više puta, najbolje svakog sata. Tada treba da zastanemo, ma šta radili, i da pogledamo oko sebe kao da smo u snu, a zatim da podignemo svoje ruke u visini očiju, opipamo ih i sebi jasno kažemo da znamo da smo u snu - iako smo na javi. Ako ovo uporno ponavljamo, sigurno će se vremenom ta sugestija ostvariti i u snu i to će nam pomoći da se probudimo. Opsesivna želja da se probudimo najbrži je put ka lucidnim snovima. Biće nam od velike pomoći da tokom dana stalno održavamo ubeđenje da smo u snu i da ništa što se fizički događa oko nas nije stvarno po sebi, već da je samo san u kome smo mi jedini budni i pažljivi posmatrači. Ako bismo u tome uspeli, sigurno bi u snovima bili uvek budni, imali bismo razmak (vairagya) od svih iluzija i trajnu nezavisnost. Takođe, kad jednom steknemo iskustvo budnih snova, naše kretanje na javi, u fizičkom telu, biće nalik na kretanje energetskim telom u astralu, svesno i pažljivo. Ako smo na javi, a naročito pri ulasku u san (prva faza) svesni svog energetskog tela i načina kretanja s njim, to će nam biti najvažnija pomoć u ponovnom buđenju na astralu. Namera da se energetsko telo ostvari u čistom iskustvu sastoji se u tome da celim bićem, naročito pri ulasku u san, budemo uvereni da ga već imamo. I zaista ga imamo, samo ga nismo svesni. 198

Opuštenost je glavni činilac probuđenja u snu, kao i na javi. Ako nema opuštenosti, čovek najčvršće spava baš onda kada se najviše trudi da ostane budan. Opuštena nezavisnost od pojavnog sveta daje budnost, a ne bilo kakva koncentracija u svetu. Ona uspavljuje s jednim sadržajem još i jače nego dekoncentracija sa više sadržaja. Sanjanje se lako može programirati. Sa lucidnim snovima možemo upoznati sve naše psihičke probleme i razrešiti ih poznavanjem psihodinamike individuacionog procesa. Oni takođe pružaju izuzetne avanture i fantastična iskustva. Upoznajući tako na neposredan način drugi svet jednom zauvek se oslobađamo straha od smrti i sve neizvesnosti koju nosi zatvorenost u usko fizičko iskustvo života, neizvesnosti i neznanja koji proizvode sva moguća pseudoreligiozna ubeđenja, sumnje i sukobe. Tek izvan tela može se doživeti najveća radost življenja, čovek se tamo oseća potpuniji nego u fizičkom telu tako da mu povratak izgleda kao težak pad u nešto niže i manje vredno. Boravak u višim dimenzijama astrala daje nam veliki priliv energije. Kada se budni nađemo u svome snu, gotovo isto kao i na fizičkom planu samo u drugom, paralelnom svetu, tada će biti aktuelni prototipovi čulnih organa (tanmâtrâ), um (manas), princip individuacije (aham-kâra) i svesnost (buddhi). To znači da će nam percepcija i spoznaja biti prisutni, čak i više nego u fizičkom telu, ali naše kretanje i delovanje u astralu biće pasivno, tačnije, biće uslovljeno okolnostima. Ova uslovljenost se najviše odnosi na našu pažnju koja će u astralu biti znatno sužena, a manje na sam čin kretanja koji je daleko lakši od fizičkog. Sámo kretanje je lako, ali volja koja o njemu odlučuje veoma je slabo prisutna. Kretanjem u drugoj fazi odlučuju okolnosti, a mi samo u neznatnoj meri, mada okolnosti tako sugestivno deluju na nas da nam izgleda kao da mi sve činimo po svojoj volji. To je iluzija. Svojevoljno kretanje postiže se tek u šestoj fazi. U ovoj fazi su intenzivna iskustva sa neorganskim bićima. Ona će se javljati na razne i često vrlo neobične načine: kao ljudi, stvari, životinje ili nešto sasvim drugo. Mogu se prepoznati po svojoj neobičnosti ili po snažnom uticaju na nas koji je opčinjavajući i često nije prijatan. Njihovo prisustvo se na fizičkom planu može manifestovati zvučno, vizuelno (ređe, ali mnogo delotvornije), kao i nekim fizičkim senzacijama. Zvučno se mogu javiti na mnoge načine, pevušeći nam na uho nebeski divnu muziku, raznim glasovnim porukama, sve do neobične buke pa i prave eksplozije u sobi u kojoj spavamo, nalik na onu koju proizvode novogodišnje petarde. (Ovo je bio moj slučaj i nije mi poznato da se događalo drugima.) Čućemo ih samo mi i to dok smo u polusnu, dakle, u kontaktu s astralom. Takođe su u međustanju između budnosti i sna moguće fizičke senzacije kao što je iznenadni trzaj celog tela, kao da je bilo izloženo (bezbolnom) udaru struje. To je verovatno njihov dodir. Takođe se njihovo prisustvo u trenucima bliskim snu može manifestovati kroz bleskove svetlosti koju vidimo dok su nam oči zatvorene. Inače, često iskustvo susreta sa neorganskim bićima, koje imaju mnogi ljudi, jeste da se usred noći probudimo paralisani, nesposobni da se pomerimo, kao da nas neka sila drži i isisava energiju. To ne traje dugo, ali je neprijatno. (Sva ova iskustva mogu biti i posledica delovanja vanzemaljske tehnologije na nas.) U astralu je njihova manifestacija mnogo raznovrsnija i najčešće vizuelna. Ponekad izgledaju kao da se glupiraju oko nas a zapravo im je cilj da zadobiju našu pažnju - jer vide ono što ni mi sami često ne vidimo: da smo najcelovitija bića u čitavom prirodnom poretku. Možemo uspostaviti kontakt sa glasnikom i razgovarati sa njim. Glasnik je inteligencija celog tog neorganskog sveta, koja započinje dijalog sa nama kada svesno uđemo u njegovo područje. Zbog neorganskog ustrojstva, ovde nije potrebna organska jedinka preko koje će se spoznaja ovog sveta izraziti, ona to čini preko celog svog područja, svi njegovi pojavni 199

oblici imaju ontološki status, za razliku od ontičkog u indriyâni.62 Ova nam se inteligencija javlja kao glas kome se ne može odrediti pol, kraj levog ili desnog uha. Može se javiti sam, a može se i pozvati. Kako je ovo informativno polje, sve što se glasno izgovori postaje komanda i ostvaruje se. Vrlo često se ta komunikacija odvija preko naših misli, ali tada teško obraćamo pažnju na nju, nismo ni svesni da misli u našem umu nisu naše, već su poruke objektivnog sveta nama, našoj subjektivnosti. (Priroda samu sebe osmišljava. U astralu to možemo doživeti kao glas s kojim komuniciramo, a na fizičkom planu misli prirode smatramo za svoje misli. Kada svesno uđemo u astral možemo lakše da vidimo da misaono ustanovljavanje svega i svačega nije naše, već to priroda samu sebe ustanovljava kroz naše Ja, dok na fizičkom planu, zbog veće inercije, te iste misli prirode smatramo za svoje.) Dijalozi sa glasnikom mogu biti zanimljivi, pod uslovom da to nije sprdnja nekog neorganskog bića nižih dimenzija. Vrlo je važno znati da glasovi najčešće potiču od demona koji pokušavaju da nas opsednu – astral je carstvo demona - ili od audio čipova koji su nam ugrađeni pri nekoj od otmica i programiranja kojih nismo ostali svesni. Astral je vrlo opasan jer u njemu boravi puno entiteta koji žive od energije koju dobijaju od organskih bića, od kojih je čovek najkompletnije. Sve obmane kojima čovek može biti izložen potiču iz astrala. Zato se u njemu treba što manje zadržavati. Iako možemo mnogo saznati iz ovakvih dijaloga, to znanje nije ništa veće od znanja koje čovek može sam da ima. U astralu možemo jedino sami sebe zavarati kojekakvim „znanjem” i tada će se naše iluzije kao u ogledalu manifestovati pred nama. Tamo se sve otkriva, svi naši podsvesni energetski naboji (afekti, kompleksi, ubeđenja) imaju svoje objektivno oličenje i mi se suočavamo s njima, tj. sa sobom na krajnje objektivan način - što je i najrizičnije. Astral je ogledalo prirode, nema ničeg zlog u njemu. Pitanje dobra i zla je jedino pitanje konstruktivnog ili destruktivnog ulaganja energije čije posledice se objektivno manifestuju. U astralu se sve objektivno ispoljava, i baš zato smo u njemu najčešće nesvesni, kao u snu. Jer, naučili smo da budemo samo subjektivno svesni u fizičkom iskustvu, u indriyâni. Zato psihičku objektivnost postižemo osvešćenjem astralnih iskustava, sna, čime se nadilazi i identifikacija sa fizičkim telom. Mogu se javiti primamljiva obećanja i pozivi od strane neorganskih bića da ih poslušamo i pređemo u njihov svet. To možemo učiniti ako najpre identifikujemo jednog takvog stvora u našoj okolini, a lako ih je prepoznati po tome što su neobični i neprikladni mestu na kome se nalaze. Na primer, neka životinja u sobi ili neki predmet kome nikako nije mesto tu gde se nalazi, ili ne liči ni na šta poznato. Tada uperimo prst u njega ili samo zatražimo glasno da nas prebaci u svet neorganskih bića. Za par trenutaka naći ćemo se tamo i to će biti sasvim drugi svet, različit od dotadašnjeg astralnog okruženja, možda nalik na svemirski brod čiji su zidovi krajnje neobični, živi i svesni našeg prisustva. Možemo se naći i u polutami krajnje neodređenih oblika, takođe živih i svesnih, s izuzetno prijatnim raspoloženjem. To su područja kojima čovek ne pripada i ne sme se zadržavati u njima ma koliko mu prijatno bilo, jer će ostati zarobljen. To je klopka za apsorbovanje naše energije. Svet neorganskih bića je krajnje područje astrala, to je čist astral u kome nema kreacija inspirisanih fizičkim iskustvom (indriyâni), kao što je slučaj sa snovima i lucidnim snovima. To je svet sasvim nezavisan od zemaljskog. Energija se skuplja u indriyâni, i zato, kada se individualnost nađe 62

Da ne bi bilo zabuna zbog ranije iznete statusne podele, moramo ovde još jednom naglasiti da sve ima ontički i ontološki status, a koji ćemo zapaziti zavisi od načina posmatranja, od trenutnog statusa posmatrača. Konkretno, kada na shemi prakrti ontički status ima indriyâni, tada ontološki imaju tanmâtrâ i maha-bhűtâni. Zatim, kada ontički imaju sve kategorije ispod aham-kâre, tada ontološki imaju aham-kâra i buddhi. Na kraju se može reći i to da cela prakrti ima ontički, a jedino puruša ontološki status - i obrnuto, za purušu kome cela prakrti služi za sopstvenu diferencijaciju i samospoznaju.

200

na sasvim drugoj strani, u astralu, postoji opasnost njenog gubljenja. Čovek i u astralu mora zadržati koherenciju svoga bivstvovanja koje mu je uobličilo indriyâni. Ma koliko upoznavao astral, ne sme se dezintegrisati u njemu. 63 Zato je najbolje to područje što manje posećivati i prepustiti ga entitetima koji mu prirodno pripadaju. Bitno je ne uživljavati se u njega. S druge strane boravak u njemu deluje veoma isceljujuće, jer njegova čista energija otapa (reciklira) sva subjektivna psihomentalna iskrivljavanja u čovekovoj energiji. Posle boravka u svetu neorganskih bića, čovek se danima oseća pun energetskog naboja, pročišćen i blažen. Odlasci tamo su podjednako opasni i korisni u velikoj meri - ako nemamo dovoljno kontrole i prisebnosti. Ako nju izgubimo, onda se taj, po mitološkom učenju, „svet bogova” pretvara u totalnu šizofreniju, po psihijatrijskom naučavanju. Samo potpuno integrisana ličnost, aham-kâra, može potpuno preći u neorganski svet. Nedovoljno zrela uglavnom doživljava razne međuoblike i prelazna stanja između indriyâni i tanmâtrâ. Ako bi se ona našla potpuno na drugoj strani, izgubila bi i ono malo integracije koje je stekla u indriyâni. Posle početnog upoznavanja astralnog sveta praktičar će najbolje učiniti ako svoja astralna iskustva svede na jednostavno uzdizanje uvis, što je više moguće. U tome će mu biti od pomoći ako udahne vazduh u astralnom telu (iako tamo nema vazduha), tako će poleteti uvis. Uzdižući se, dospeće do viših astralnih i mentalnih nivoa, nadići će i njih i ući će u područje tanmâtrâ (hyperspace). To je područje bezbedno za čoveka jer je tu mnogo bliže sebi samom, a i nedostupno je neorganskim bićima i njihovim manipulacijama. Korisnije je u astralu, kao i u celoj prakrti, kretati se vertikalno, nego horizontalno lutati po istom nivou. Neorgansko područje se deli u različite dimenzije, prema maha-bhűtâni, i njegovi stanovnici su sačinjeni od pojedinog elementa koji odgovara datoj dimenziji. To znači da su nepotpuni i jednostrani. Čovek je jedino potpuno biće u prirodi i tu potpunost ne sme da izgubi vezivanjem za nepotpuna bića, ma koliko mu izgledala božanska, utoliko pre što ona, zbog svoje inferiornosti, za to pokazuju interes i prikazuju se kao bogovi. Univerzum je pun neobičnih svetova, lepo je videti neke od njih, ali upoznati ih sve do kraja je nemoguće, s takvom namerom samo bismo se izgubili u objektivaciji - a to je put suprotan čovekovom ostvarenju, na njemu se on gubi u objektima. Čovek je mikrokosmos i zadatak mu je da spozna sebe kako bi nadišao svoju subjektivnost, i to se ne sme zaboraviti pri suočavanju sa svim spoljašnjim situacijama i objektima, fizičkim i astralnim. On se, zapravo, sa svim ovim i suočava da bi spoznao i nadišao svoju subjektivnost u vertikalnom uzdizanju, a ne izgubio u poistovećenju s objektima koji su uvek u horizontalnom smeru, svejedno da li su na zemlji ili „na nebu”. Cilj je njegova nezavisnost i nju treba da iskušava i jača pri svemu što doživljava u fizičkom i astralnom telu. Kao i sve drugo u prakrti, za čovekov Duh je i astral iluzija koja, kao takva, postoji da bi se u odnosu na nju iskristalisala njegova stvarnost, i to najfinija iluzija od svega u prirodi. Uvežbavajući budnost u astralu, mi jače nego ikad vežbamo nezavisnost od iluzija i snova. A tu, u astralu, ona nam je potrebna više nego igde, jer u tim svetovima takođe postoje vrlo moćni entiteti koji, kao lovci, traže svoju hranu (energiju), i 63

Karlos Kastaneda je u knjizi „Umeće sanjanja” (The Art of dreaming) slikovito izneo da čovekovo energetsko obličje ima izgled velikog jajeta ili lopte, sa tačkom posebnog sjaja (skupna tačka) na leđima u visini ramena, koja odgovara manasu, tj. žarištu percepcije. Kada individualnost (điva) prenese manas (skupnu tačku) u neorgansko područje (tanmâtrâ i maha-bhűtâni), menja se energetsko obličje čovekovo. Umesto jajeta, ono postaje nalik na zapaljenu lulu. Kraj kamiša je skupna tačka, a ognjište lule je ono što je ostalo od svetlosne lopte. Ako skupna tačka nastavi da se kreće po neorganskom području, dolazi trenutak kada svetlosna lopta postaje tanka svetlosna linija energije. Time se spoznajne sposobnosti proširuju do neopisivih dimenzija, postaju praktično neograničene, ali, paralelno s njima, raste i opasnost da čovek izgubi svoj ljudski lik. To je sve kretanje unutar prakrti koje se može završiti apsorpcijom u nju. Čovekov zadatak jeste da upozna prakrti koja ga sačinjava, ali i da sačuva svoj lik kako bi postao oličenje Duha koji celu prakrti omogućava. On ne treba da zaboravi da je oličenje upravo tog Duha, koji sve nadilazi svojom izvornošću, i da ne traži utočište u bilo kakvim zbivanjima prakrti.

201

koji mogu biti opasni po život. Treba se jednostavno okrenuti od njih i vratiti natrag. To se uvek može učiniti tako što pamtimo gde smo i ne dozvoljavamo identifikaciju sa tim zbivanjem, ne uzimamo ništa od predmeta i odeće na sebe, niti se udaljavamo od početnog mesta. Pamteći položaj tela u kome smo zaspali, lako ćemo se vratiti. Inače, ta iskustva se sama prekidaju, jer se pažnja i prisebnost ne mogu dugo održati. Tada se budan san pretvara u običan, nesvestan san, ili se odmah vraćamo u telo. Druga faza se najbolje osnažuje ako se vežbamo da iz jedne snevane situacije, u kojoj smo se našli, pređemo u drugu u istom snu, zadržavši budnost. Tako vežbamo kontinuitet svesti. Može nam se dogoditi da sanjamo da smo se probudili u svojoj sobi i ustajemo, ne jednom, nego više puta. Da bismo napredovali u više faze, važno je da se klonimo neorganskih bića. Ako se pojave, ne treba se upuštati ni u kakav odnos sa njima, bar ne trajan. Od suštinskog je značaja da čovek u astralu zadrži svoju moć odlučivanja i da ne potpadne pod ikakav uticaj, ma kako mu božanstven izgledao. Kada se pojave, najbolje je uperiti prst u njih i zatražiti da ih vidimo kao čistu energiju. Tada će se njihov oblik promeniti u svetleću figuru srednje veličine koja zrači energijom, slabijom ili jačom, zavisno od bića s kojim smo suočeni. Ako zasija suviše snažno, bolje je odmah pobeći odatle. Da bi se druga faza što bolje uvežbala, da se lucidan san ne bi brzo prekinuo, treba znati da se on održava umereno brzim pokretanjem očiju s jednog predmeta na drugi, i stalnim kretanjem. Ako bi fiksirali pogled na nešto i stali, san bi se prekinuo i našli bismo se u fizičkom telu. S druge strane, važno je uvežbati da nas uvek novi predmeti i nove aktivnosti svojim asocijacijama ne odvuku u zaborav sebe i svoje lucidnosti, da zbog novih sadržaja ne izgubimo prisebnost. Ako je izgubimo, to će postati običan san. Pokretanje očiju je važno zato što se ono događa i u fizičkom telu dok je u REM fazi sanjanja. Od svih fizičkih organa, oči i mozak su najfiniji i stoga najbliži energetskom zbivanju, pa najživlje i reaguju na njega. Mozak svojim karakterističnim talasnim zračenjem za vreme sna, dok oči reaguju na zbivanja energetskog tela brzim pokretima (reaguje i celo telo s povremenim pokretima u snu, ali oči uvek). Pokreću se brzo jer su energetska zbivanja u astralu vremenski drugačija, brža su nego na inertnom fizičkom planu. Zato, da bismo u astralu ostali svesni, moramo se prilagoditi njegovoj većoj fluidnosti i drugačijoj brzini. U tome nam pomaže pokretanje očiju i lako premeštanje pažnje, uz zadržavanje budnosti i nezavisnosti od svega. U iskustvima druge faze, u astralu, mi zapravo i ne možemo biti savršeno budni. Kada to bivamo, astral nestaje i, nakon kratkog viđenja beskrajne i nestvorene svetlosti, vraćamo se u telo. Ali tu ipak zadržavamo svesnost i dovoljnu prisebnost da možemo upoznati astralni svet. Kao što sama reč kaže, to je lucidan san - još uvek san, dakle, iako smo u njemu svesni. Da bismo se održali u astralu, moramo i učestvovati u takvom snu. Zato je naše ponašanje tamo često neobično i nenormalno. Budni počinjemo da bivamo tek u trećoj fazi, a sasvim ostvarujemo budnost tek u sedmoj. Kao što celo poglavlje kazuje, budnost se osvaja kroz sedam faza, a samo u drugoj se bavimo astralnim svetom. On je najveći izazov probuđenju, i samo onaj ko njime ovlada može krenuti ka istinskoj budnosti. 3) Treća faza će se prirodno nastaviti na dobro uvežbanu drugu. Naime, pri povratku iz budnog sna bićemo često svesni kako astralno telo ulazi u fizičko, kako se kao duh utapamo u njega. Taj trenutak treba da iskoristimo tako što se nećemo fizički pomerati, i astralno telo ćemo ponovo moći da izvadimo iz fizičkog. Ono je već „naštimovano” da izlazi i treba mu tada samo mali podsticaj dobre volje. Ako se fizičkim telom pomerimo, više te večeri nećemo moći da izađemo iz njega. Najlakše će biti ako prvo izvadimo ruke. Tada možemo jasno videti fizičke ruke pored tela, ali svoje ruke nećemo osećati tu, u njima, nego 202

iznad ili pored, kao da imamo četiri ruke od kojih pokrećemo i osećamo kao svoje samo astralne, dok fizičke možemo samo da vidimo kao tuđe. Astralne su tada nevidljive, ali poseduju koheziju, svaku dlačicu možemo opipati na njima. Energetsko telo je tačna kopija fizičkog, ali je nevidljivo dok je pored njega, na fizičkom planu. Tek ulaskom u viši, astralni plan, ono postaje vidljivo kao astralno telo, dok fizičko za njega tada postaje nevidljivo. Energetsko telo je u fizičkom svetu fizičko, u astralnom svetu je astralno, dok je u fizičkom svetu pri projekciji izvan fizičkog tela nevidljivo - a može biti vidljivo kao dvojnik tek u petoj fazi. Posle izvađenih ruku lako možemo celi izaći sa energetskim i ustati pored fizičkog tela. To je treća faza u kojoj sagledavamo po prvi put u životu svoje fizičko telo sasvim objektivno, kakvo jeste - kao nešto što nije naše, ni jedino ni trajno svojstvo. Od tog trenutka postajemo dvostruki, više nikada nećemo biti identifikovani s njim i duhovnost će nam postati jedina sudbina. U trećoj fazi ključni problem je savladavanje kretanja energetskim telom. Tu više nema astralnih filmova koji nam okupiraju percepciju. Ovde učimo da delujemo čistom voljom - što je osnovna odlika integrisane ličnosti. To znači da moramo prevazići sve dotadašnje navike kretanja koje smo stekli u fizičkom telu pod uticajem gravitacije i snagom mišića. To je kretanje uslovljeno trodimenzionom linearnošću vremenskog toka i njegovom uzročnošću. Energetsko telo se kreće nezavisno od te uzročnosti i vremena, ono se kreće čistom voljom ili namerom. To znači da se nov položaj energetskog tela postiže njegovim direktnim nameravanjem ili direktnim smeštanjem u nameravani položaj, bez starog načina kretanja ka njemu. Na primer, ustajanje iz horizontalnog u uspravno stanje događa se kao čist izraz volje u par trenutaka. Bićemo sprečeni u tome u onoj meri u kojoj se trudimo da se krećemo na stari način, sa karakterističnim pokretima pri ustajanju, oslanjanjem na ruke, ulaganjem napora i dr. U ovoj fazi, pri posmatranju fizičkog tela, može se videti spona koja spaja energetsko telo sa fizičkim. Izlazi iz pleksusa solarisa, plavičaste je boje neonskog sjaja, oko pola santimetara u prečniku, ali još par santimetara oko sebe ima nežno srebrnasto zračenje, čija se gustina može osetiti kada se uhvati rukom, kao da je nakostrešeni rep mačke. Ovo svetleće uže lebdi i sámo se produžava i skraćuje koliko treba, zajedno sa našom namerom da se približimo ili udaljimo od tela. Ono se vidi samo kada je energetsko telo na nivou vrlo bliskom fizičkom. Inače, nivo dimenzije u kome boravi energetsko telo lako se menja kod početnika, on može odmah preći u astralni svet svoje sobe, i tada neće videti fizičko telo. Energetsko telo se može i samo malo izdvojiti od fizičkog, tako da neiskusan čovek to i ne primeti. Tada može doći do neprijatnih iskustava, jer dovoljno je i najmanje izdvajanje energetskog tela pa da se fizičko odmah ukoči, ali ne bolno kao kod grča; samo se udrveni. Čovek u svojoj nepažnji tada pokušava da ga pokrene svim silama, ali ne uspeva sve dok ponovo ne uklopi energetsko sa fizičkim telom. Mogu se pri tom javiti strah i panika. Takođe su mogući i drugi energetski fenomeni, kao što su javljanje svetlosti i zvuka, krčanje ili zujanje u ušima, ili potiljku. Sve su to samo manifestacije nespretnog i delimičnog izlaženja energetskog tela iz fizičke ljušture. One nestaju kada energetsko celo izađe ili kada se potpuno uklopi sa fizičkim telom. Mogući su i drugi neobični problemi kod izlaženja. Ja sam, na primer, dugo imao problem u tome što sam lako mogao da izvadim energetske ruke i noge, ali mnogo teže glavu, kako bih mogao da stanem uspravno kraj fizičkog tela. Mogao bih lako ustati zatvorenih očiju, u mraku. Ako bih ustao tako, žmureći u energetskom telu, ubrzo bih se našao u sasvim drugačijem astralu izvan svoje sobe. Sve bi se, dakle, vratilo u drugu fazu. Ali, ako bih otvorio oči, našao bih se ili u fizičkom telu ili podeljen na dva mes203

ta istovremeno: savršeno bih jasno osećao kako stojim uspravno u sobi i opipavam stvari u njoj, dok bi iz ležećeg položaja gledao u plafon otvorenim fizičkim očima. Ovo sam razrešio otkrićem da je disanje ključno za kretanje energetskim telom. Sa udahom ono se lako podiže iz ležećeg položaja u uspravni. Disanje je čisto energetski fenomen i zato ga možemo koristiti za kretanje energetskog tela u početnim fazama. Inače, za kretanje energetskim telom potrebna je volja koja se razvija održanjem u drugoj fazi, u astralu, kontrolom i menjanjem situacija po svojoj volji. Volja je nužna i stoga što fizičko telo kao magnet privlači energetsko. Ta privlačna sila nije snažna, ali ipak savladava neiskusnog početnika. Treća faza se može vežbati i u toku dana, izvan procesa spavanja. Ako smo pri povratku iz budnog sna u telo dobro upamtili kako se energetsko telo uklapa u fizičko, a zatim kako se izvlači iz njega, tada možemo sedeći udobno zavaljeni u fotelji sasvim opušteni da zadremamo i, zahvaljujući uvežbanoj prvoj fazi, dremež iskoristimo da svojim energetskim telom svesno izađemo iz fizičkog. Za uspeh u tome presudno je uverenje da je to moguće, da je Duh u nama nezavisan od fizičkog tela, a ono se stiče iskustvom iz budnog sna, povratkom iz njega u telo, i ponovnim izlaženjem. Ovakav način vežbanja treba da nam postane stalna praksa, kako bi mogli da napredujemo u ostalim fazama. Vežbanje kretanja energetskim telom je najvažniji proces u integraciji aham-kâre. On označava aktuelizaciju delatnog područja indriyâni (karmendrye) u linga-šarira, kompletiranje energetskog tela učešćem kompletnog subjekta u neorganskom području i delovanjem na njemu. Sve dotle prisustvo subjekta na astralu bilo je nepotpuno, uglavnom perceptivno (buddhindrye). Možemo se kretati energetski po fizičkom svetu izvan fizičkog tela i bez celog energetskog tela, samo kao pogled koji se kreće. To može biti zabavno kao voajerizam, ali je beskorisno za usavršavanje ostalih faza buđenja. Tada nestaju uticaji neorganskih bića, ako se i pojave to će biti samo sa višeg nivoa, radi neke važne pouke, mada je ovo, u principu, faza kada čovek po prvi put u životu uči sam, neposredno, jer je po prvi put delatan po svojoj volji. Usavršavanje kretanja energetskim telom jeste zapravo kristalizacija lične volje. Samo dovoljno snažna ličnost može da se kreće energetskim telom. Uvek do tada čovek se kretao rukovođen uticajima spoljne prirode, sada prvi put uči da se kreće slobodno, po svojoj volji. To nikada ne može naučiti ako se oslanja na bilo kakve spoljašnje činioce pa ni droge. Pomoću njih može imati astralna iskustva, ali nikada neće naučiti da bude aktivan činilac u tim iskustvima, a još manje će mu pomoći da sazri u nezavisnu ličnost. Nužno će postati žrtva psihodeličnog cirkusa astralnih prikazanja koja, ma koliko čudesna bila, uvek su zaludna. To je samo druga faza. Jedna od glavnih teškoća koju treba savladati u trećoj fazi je ta što je energetsko telo, kako mu samo ime kazuje, puno energije. Zato prva iskustva kretanja s njim nalikuju na razdraganu igru zdravog deteta koje dugo nije pušteno, sve mu privlači pažnju, a sámo kretanje je, zapravo, toliko lako da ga je teško kontrolisati po volji. Sama energija jeste kretanje, pa je stoga glavna teškoća treće faze u njenom upravljanju, u postizanju prave brzine, lakoće i fluidnosti, u postizanju neposrednosti i jednostavnosti - ničeg drugog. 4) Četvrta faza se sastoji u proširivanju mogućnosti kretanja energetskim telom. U trećoj se to činilo samo pri izlaženju iz fizičkog tela, njegovim posmatranjem i kretanjem u njegovoj blizini. U četvrtoj valja bolje ispitati energetska svojstva stvari i događaja koje vidimo oko sebe i što više uvežbavati kretanje. Ovde se vežba odlazak na druga mesta koja fizički postoje, pamćenje pojedinih detalja, i zatim, po povratku u fizičko telo, moramo otići tamo i proveriti da li je sve isto, da li je naše opažanje u energetskom telu bilo verodostojno ili smo odlutali u astralne nivoe. Pri takvom kretanju energetsko telo je fizički nevidljivo za 204

druge ljude i za nas, iako sami dobro osećamo da imamo isti oblik svoga tela. U ovoj fazi definitivno prestaje da biva važno sve što se čoveku događa, i jedini značaj dobija ono što on sam čini, njegova moć delanja. Sa ovakvim energetskim telom mogući su neki uticaji na ljude i na fizičke predmete, na primer, njihovo pomeranje, ali uz potpuno angažovanje volje. Šamanska tradicija dobro poznaje ovu fazu kada je koristi za uticaje na daljinu, otkrivanje skrivenih stvari, a naročito za opsedanje drugih bića. Vrlo je važno ovde napomenuti da se fizičko telo mora čuvati pri projekciji energetskog. Dok je napušteno, u njega može ući neki drugi energetski entitet. Ovo šamani znaju, pa prethodno sprovode zaštitne rituale, drže u tajnosti mesto gde izvode projekciju ili je ne rade sami, kao tibetanske lame koje to rade uz prisustvo učitelja ili drugog lame koji čuva telo. Pored ove opasnosti, postoji i druga. Kada bi neko drugi dodirnuo fizičko telo za vreme dok je energetsko projektovano iz njega, to bi moglo biti opasno. To se događa zato što energetsko odnosi sa sobom većinu životne energije (recimo 90%), dok fizičkom telu ostaje samo neophodan minimum (10%) za održavanje vitalnih funkcija. Zato je ono ukočeno i udrvenjeno jer nema snage da se pokreće, bledo i neprimetnog disanja. Kada ga u takvom stanju dotakne neko ko u sebi ima svu energiju, dolazi do snažnog šoka fizičkog tela čije srce to ne može izdržati. Ovo se ne odnosi na lucidne snove, već samo na treću, četvrtu i petu fazu. 5) Petom fazom se povećava moć delanja energetskim telom, tako da se ono pojavljuje na drugom mestu i može se fizički videti. Svedoci mogu potvrditi njegovo prisustvo. U ovoj fazi se mogu vršiti još veći uticaji na fizičke predmete. Šamanska tradicija dobro poznaje i ovu fazu, koristeći je na pozitivan i negativan način. Čarobnjaci (Benandanti) i vešci (Stregoni) pojavljuju se na drugim mestima često i u nekom drugom obliku, kao mačka, gavran, vuk (-odlak)... ili odlaze na „drugi svet” da se bore međusobno - Benandanti za zaštitu ljudi i njihovog rada, a Stregoni za zlo. Važno je znati da se do pete faze može doći i na negativan način, dakle, bez viših duhovnih interesa. Ova sposobnost može biti i urođena, naročito kod ljudi koji su rođeni sa košuljicom. Mogu je dostići i crni magičari i vešci, koristeći je za svoje zle uticaje i krađu energije. Ali, ništa više od toga ne mogu postići. Dve poslednje faze, koje jedino vode u slobodu, ostaju im nedostupne. Moć koju oni pokazuju jeste zapravo sila koja ih porobljava. 6) Šesta faza je sposobnost potpunog otelotvorenja iz energetskog tela na drugom mestu, pri čemu fizičko telo nestaje sa polaznog mesta. To je teleportacija ili potpuno fizičko prebacivanje s jednog mesta na drugo, u trenutku. Ovo je vrhunac veštine kretanja, brzine i spoznaje, koja je rasla u prethodnim fazama, da je celokupno bivstvovanje energija koja svoje ishodišno oličenje dobija u čovekovoj ličnosti i slobodnoj volji. Tada je samo bivstvovanje univerzuma naše telo i možemo ga uobličiti iz sveprisutne akaše bilo gde. Sama energija (život) naš je identitet i prenošenje informacije za njeno zgrušavanje i uobličenje u fizički izraz samo je pitanje naše volje i svesne odluke. Energetskim telom smo u petoj fazi ovladali u toj meri energetskim aspektom bivstvovanja, da je svaki uticaj inertnog fizičkog tela prevladan. Ovde ličnost odlučuje o fizičkoj manifestaciji bivanja, a ne obrnuto, kao kod neprosvećenih ljudi. Oni o njoj odlučuju u vrlo maloj meri služeći se tehnikom i naukom. Zato, koliko čovek više odbija svoju autentičnost i preuzimanje odgovornosti za nju, akumulacijom energije kroz pozitivno kultivisanje ovde opisanih faza, toliko se više mora služiti spoljašnjim tehničkim sredstvima za modifikaciju zbivanja. Po svemu što je ovde izneto, 205

jasno je da čoveku nema spasenja pomoću tehnologije - ali ni religije, koja takođe naglasak stavlja na spoljni uticaj i autoritet. Lična samospoznaja jedini je spas. Šesta faza je potpuna afirmacija činjenice da prostor (akaša) oblikuje biće iz trena u tren, prema talasnom modelu kvantne fluktuacije. Ta se činjenica nigde i nikako drugačije ne može afirmisati nego kroz čovekovo lično iskustvo na ovde opisan način. Ovakva stvarnost bivstvovanja nadilazi uzročnost i linearno kretanje. To nadilaženje je počelo da se uvežbava u trećoj fazi, kada se učilo akauzalno kretanje voljom, a u šestoj je dostiglo svoj vrhunac i potpunu zrelost. Čovek ovde u toj meri učestvuje u stvaralačkom procesu oblikovanja bića iz akaše, da s pravom može reći: „Ja sam tvorac” - aham-kâra. Može, jer je savršeno zrela ličnost, zrela tako što je jedno sa stvaralačkim procesom kakav uistinu postoji i dominira celom prirodom. Stoga se njeno Ja odnosi na kosmički princip stvaranja, a ne na egoizam. Pored teleportacije, može uticati na preobražaj svih elemenata i njihovu (de)materijalizaciju.64 Ovde se postiže vrhunac moći čovekovog delanja na zemlji. Niko nema slobodnu volju dok ne dođe do ove faze. Privid slobodnog kretanja, koji prosečan čovek ima dok je uslovljen fizičkim telom, samo je bleda senka slobode koju ima ovako zrela ličnost. Za nju je, obrnuto, fizičko telo, zapravo, senka koja prati njenu volju i svest. Smisao celog procesa, ovde opisanog kroz sedam faza, jeste da energetsko telo telo svesti - postane noćno nad fizičkim. U tome je i sudbina čovečanstva. 7) U sedmoj i poslednjoj fazi energetsko svojstvo bivstvovanja postalo je tako zrelo u čoveku, da za njega nestaju oblici i predmeti kroz koje se energija manifestuje, i ostaje jedino njena suština, akaša koja je svesna. Za njega su oblik (biće), energija i svest jedno. U ovoj fazi aham-kâra se trajno povezuje sa buddhi, a ona je otvorena za čistu neuslovljenost (puruša). Čovek koji je dovde dospeo, čija je svest (buddhi) u aktuelnom i delotvornom jedinstvu sa suštinom bića (akaša), nema više gde da se otelotvori niti šta da radi u prakrti. Preostaje mu jedino da vaskrsne iz nje u svetlosti čiste svesti o neuslovljenosti. On vidi da sva dela čini prakrti, a da je njegov Duh iskonski slobodan i nezavisan, upravo zato što je to isti onaj Duh neuslovljenosti koji omogućava celu prakrti i svu njenu delotvornost. On gleda celu prakrti i jasno vidi da su sva njena pojedinačna oblikovanja ništavna sama po sebi; spoznajući celinu vidi da u njoj nema vremena i da sve u njoj nastaje simultano. Vidi da se u celoj prakrti nije događalo ništa drugo nego dozrevanje uslova za njegovo probuđenje i nezavisnost. Svi mogući oblici bivstvovanja samo su kroz razna iskušavanja izazivali budnost, svaki je čin samo posrednik za samospoznaju onoga koji čini. Budnost (buddhi) onoga koji čini (aham-kâra) je ishod svekolikog bivstvovanja - takođe ishod pojavnog zbivanja je akaša, a njena neposredna manifestacija je svetlost. Zato se za probuđenog kaže da je prosvetljen, on svoju svest u toj meri prožima sa bićem, da se ono sámo pretvara u svetlost. To je jedina manifestacija sedme faze. Posmatrač može samo videti da se takav čovek jednoga dana pretvara u svetlosni oblik, kao da se jedna zvezda rodila. Sedma faza je vaskrsenje, a to nije ništa drugo do budnost koja nije samo mentalna, već je obuhvatila i ponela sa sobom u nezavisnost celo biće, transformišući ga i pročišćavajući u eteričnu suštinu, u svoje izvorno stanje, koje se, spolja posmatrano, nazire kao čudna svetlost koja nije s ovoga sveta, i koja nema uzroka. Ta svetlost je sloboda koja omogućava svemu da bude. Nju ne vide samo nesvesni, vaskrsli je nestao samo za njihove uspavane oči, nestao je iz njihovih snova i postao je stvarnost. Nestao je iz njihovog vidokruga zato što je počeo istinski da postoji. Samo oni koji žive u mraku nesvesnosti bića ne vide svetlost 64

Ovo se podrazumeva zato što ovladavanje astralnim područjem i područjem tanmâtrâ u svim dimenzijama (mahabhűtâni) pretpostavlja i vladanje elementima fizičkog sveta koji su datim dimenzijama predstavljeni.

206

stvarnosti i vaskrslog koji je uvek tu, u samom središtu života, jer je postao sáma stvarnost i nije više posebno biće koje stvarnost iskušava. U ovoj fazi čovek postaje jedno s večnom stvarnošću jer je dovoljno budan da vidi kako nema ničeg drugog što bi mogao biti, da je sve drugo iluzija. Njegovo se individualno biće transformisalo u univerzalnu svetlost stvarnosti prolazeći prethodne faze, stičući sve veću brzinu i slobodu bivanja. Najveća brzina prirodnog zbivanja je svetlost i čovek se, povećavajući fleksibilnost svog ličnog bivstva, zapravo usklađivao sa pravom brzinom prirodnog zbivanja uopšte, sa svetlošću stvarnosti. Ako svetlost čiste neuslovljenosti omogućava biću da bude, onda je i biće samo po sebi neuslovljeno; ako ga sloboda stvara svakog trena, onda je i samo biće u suštini slobodno. Postižući sopstvenu slobodu, čovek dolazi do ovakve suštine bića. Sve dotle biće je za njega nesloboda. Dakle, uslovljenost bića je samo fenomenalna i odnosi se na spoznajne sposobnosti subjekta, a nije apsolutna niti je to objektivno stanje bića. Čovek u svom području bivanja samo poklapa i usklađuje te dve slobode, onu iskonsku sa pojavnom stvarnošću ovde i sada. Najčešće prasne u smeh kada na kraju vidi sa kakvim naporom je spajao ono što je oduvek jedno, da podeljeno nikada nije ni moglo biti. Od tada su humor i blaženstvo jedina manifestacija njegove duhovnosti. Retko se dešava da takav čovek zbunjuje ostale otkrivanjem svoje prave prirode. On prikriva svoj sjaj, a ipak sija. Samo se u retkim prilikama dešava da pokaže kakav jeste pred svojim učenicima, koji mogu da ga takvog prepoznaju, kao što su to činili Isus i Bhagavan Šri Ramana Maharši.65 Ovaj poslednji nam je pokazao najzrelije ispoljavanje sedme faze, a to je nedelanje, ili neremećenje onoga što jeste. Umesto spektakularnog vaskrsenja u svetlosti, ostajanje u biću kakvo jeste izraz je najviše spoznaje bivstvovanja - spoznaje da naša suština nikada i nije bila uslovljena pa nema od čega da se oslobađa, tj. vaskrsava. Čovek se ni od čega ne oslobađa, već se samo budi za ono što njegova suština uvek jeste. Nesvesnost je jedina sputanost. Probuđenje je jedino vaskrsenje. Na ovde opisan način, kroz sedam faza, čovek postiže probuđenje. (Postoje i drugi metodi za osvajanje astralnog, tj. energetskog tela. Prve četiri faze sam ovde opisao prema svom ličnom iskustvu, jer nisam mogao da opisujem metode koje nisam iskusio. Nezavisno od metoda, ovde su izneti univerzalni principi koji ukazuju na suštinu takvih iskustava.) Ove faze su podudarne sa „sedam kapija sanjanja” u opusu Karlosa Kastanede (mada je on opisao samo četiri), a takođe su analogne stepenima posvećenja gnostičara, kroz ovladavanje snovima. Oni su verovatno bili inspirisani Isusovim rečima iz Jevanđelja po Tomi (22): „Kada od dva napravite jedno i kada učinite da unutrašnje bude kao spoljašnje, a spoljašnje kao unutrašnje, i gore kao dole, i kada muško i žensko spojite u jedno, tako da muško ne bude muško i žensko ne bude žensko (opis transcendentalne svesti), kada stvorite oči umesto oka, i ruku umesto ruke, i stopalo umesto stopala i (ceo astralni) lik umesto (fizičkog) lika (opis aktuelizacije energetskog tela), tada ćete ući u Carstvo Nebesko.” Uostalom, zar bi put vaskrsenja mogao biti drugačiji od ovde opisanog puta probuđenja? Moć teleportacije u šestoj fazi, dakle, još uvek nije najbrži modus bivstvovanja ka smislu. On je u čoveku, a ne izvan njega, i zato se ne postiže nikakvim spoljnim aktivnostima ni kretanjem, već u sedmoj fazi kao svetlost sveprisutne stvarnosti koja je čovekova suština. Svih sedam faza su proces u kome se najpre biće transformisalo u svoju energetsku suštinu (astralno telo), a zatim se energija dalje kristalisala u svoju suštinu kao čista svetlost, 65

O transformaciji fizičkog tela u nestvorenu svetlost, sa brojnim komparativnim primerima iz istorije u okvirima šamanskih, religijskih i mističkih tradicija, videti kod Mirčea Elijadea: Mefistofeles i Androgin (Alef, bibl. čas. Gradac, Čačak. 1996).

207

koja je ujedno i čista svest. Takav je put ubrzanja bivstvovanja ka svojoj suštini. Tačnije rečeno, ono sámo se ne ubrzava, jer je uvek takvo kakvo je, ubrzava se samo čovekovo lično učešće u bivstvovanju kakvo ono sámo jeste, njegovo usaglašavanje sa stvarnošću. To je ono što svih sedam faza opisuje: progresivnu afirmaciju ličnog učešća u istinskom zbivanju. Samo tako se upotpunjuje oličenje čovekovog bivstva u svoju suštinu, a to je svetlost, samo tako čovek postaje aktivan i ravnopravan činilac života, ispravan u svakom pogledu. To je jedini put čovekovog isceljenja i vaskrsenja iz smrtnog mraka neznanja i buđenja u večnu svetlost slobode koja sve omogućava. Nema drugog puta ka svetlosti, svaki drugi vodi u mrak. Cela priroda teži vaskrsenju i vaskrsava u svakom trenu iz ničega u nešto novo i jedinstveno. Samo se u probuđenoj ličnosti ta težnja može ostvariti. Vaskrsenje je opšti proces stvaranja sveta svakog trena, i da bi čovek vaskrsao i postao ono što u apsolutnom smislu jeste, treba samo da se lično uskladi sa tim opštim događajem, da lično učestvuje u njemu. Ništa drugo nego da proživi ono što sámo od sebe hoće da izbija iz njega. Zašto je to tako teško?66 Kategorija aham-kâra se na ovako opisan način potpuno aktuelizuje u aspektu sattva i tako povezuje sa buddhi. Sve je ovo samo borba kroz koju čovek jača i čuva stalno prisustvo svesti, i tako stiče slobodu. Zrela ličnost nikada nije nesvesna sebe, svog jedinstva sa celinom, i ne zavode je sadržaji prolaznog zbivanja. To znači da fizičko telo takvog čoveka nije napušteno, već je njegovo biće potpuno afirmisano, ono je transsupstancijalizovano kroz sedmostruki proces ovde iznet. Takva ličnost vidi biće kao svesnu energiju, svest kao energiju bića, i energiju kao bivanje svesti. Biće je za takvog čoveka samo oličenje energije, otelotvorena svetlost. Napredovanje kroz svih sedam faza biće omogućeno sve većom akumulacijom energije. Već smo videli kako se energija gubi i akumulira, a sada možemo naglasiti da akumulacija energije nije ništa drugo do osvešćenje bića, jer biće je energija, a ishod oba ova aspekta je svest. Dakle, osvešćenjem bića kakvo jeste samo po sebi, akumuliramo svu njegovu energiju. Svest ili pažnja je usmerivač naše energije. Zato je osvešćenjem sebe, rekapitulacijom, vraćamo k sebi, taj skupoceni dar prirode prestajemo da delimo svima okolo kao da nam ne treba, a meditacijom je tu učvršćujemo. Biće već poseduje svu energiju koja mu je potrebna, stoga aktuelizacija celokupne energije jeste upravo osvešćenje bića. To se postiže kada meditacijom pomerimo težište svesti sa uma i opisa sveta - sa mentalne projekcije postojanja - na sámo biće ili postojanje. Takođe, sve dimenzije i mogućnosti bivstvovanja, pa i ovde opisane faze kretanja energetskim telom, već su prisutne u biću ovde i sada, naše biće je od njih sačinjeno, tako da njihovo ostvarenje opet nije ništa drugo do osvešćenje bića, postojanost pažnje u sopstvenom izvoru. Sve se, dakle, svodi na buđenje ili vraćanje sebi. Energija potrebna za rast i sazrevanje astralnog (energetskog) tela ne stvara se spontano. Priroda je obezbedila samo energiju koja je dovoljna za organsku reprodukciju. Za viša tela čovek mora da uloži dodatni napor. Zahvaljujući učenju Gurđijeva sada nam je poznato da se energija akumulira u tri faze, ili 'šoka'. Prvi je obezbedila priroda kroz disanje. Druga dva čovek mora sam da odradi. Drugi dodatni 'šok' kojim se akumulira dodatna energija je osvešćenje utisaka. To je praksa viana meditacije u budizmu. Princip je u tome da utisci, koji su opšta cirkulacija životne energije, stalno prolaze kroz nas. Ako ih nismo svesni onda prolaze neiskorišćeni. Ako ih ostanemo svesni (osvešćenjem tela, osećaja i disanja - o tome videti u zadnjem poglavlju) tada ih udvostručujemo. Energetska snaga utisaka tada ne prolazi kroz nas kao kroz šupljinu, nego nailazi na subjekta koji ih je svestan. Svestan subjekt deluje kao brana toku utisaka i tako im povećava energetski učinak. Slikovi66

Herman Hese: Demijan.

208

to možemo reći da je biće kao cev kroz koju prolaze utisci, a svest o sebi postaje čep na jednom kraju cevi koji sprečava da utisci isteknu, cev postaje sud koji skuplja energiju utisaka. Treći svesni 'šok' ovako uvećanu energiju transformiše na viši ontološki status putem neizražavanja negativnih osećanja, a to nije ništa drugo do prestanak identifikacije, tj. zavisnosti od objekata, odnosno čista svesnost. Time se energija dovodi u svoje najfinije stanje - u samu svest (buddhi ). Ona je u prakrti analogna akaši, koja ima najvišu moć stvaranja, njenim uobličavanjem sve i nastaje. Tako su povezani povećanje svesnosti, uvećanje energije, jačanje energetskog tela i uvećavanje moći delanja. *** Potpunom afirmacijom aham-kâre čovek u sebi stiče identitet kosmičkog principa stvaranja, on biva jedno s njim. Kroz mnoga religijska iskustva ovo se označavalo kao čovekovo jedinstvo s Bogom ili bogospoznaja, naročito u vedanti, gde se čovekovo Sopstvo, atman, otvoreno stavlja u jedinstvo sa vrhovnim božanstvom, brahmanom. Od najveće je važnosti da se taj univerzalni stvaralački princip identifikuje u čoveku kao aham-kâra, a zatim nadiđe u budnosti s kojom Duh čovekov prepoznaje svoju nezavisnost od celokupne iluzije prirodnog stvaranja. Ovo je važno ne samo zato što ga jedino taj princip može učiniti ličnošću, nego i stoga što sve dok se to ne učini (dok čovek ne postane ličnost, oličenje božanskog), stvaralački princip biva nužno projektovan izvan čoveka i obožavan kao Bog. On u tom slučaju zaista i deluje izvana na ljude koji nisu postali jedno s njim, i oduvek postoji kao vrhunski Tvorac svega u prirodi, ali ostaje bezličan sve dok se ne integriše kao čovekovo bivstvo i ličnost. Bog, Tvorac neba i zemlje, dakle, prema sânkhyi, zaista objektivno postoji, istorija je puna njegove manifestacije, takođe ga i mnoga lična iskustva potvrđuju. Međutim on, kao takav, spada u kategoriju aham-kâra. Shema prakrti nam pokazuje da Bog, kao centar i izvor svega postoji izvana tačno u onoj meri u kojoj čovek nije integrisan kao ličnost, u meri u kojoj je on subjektivan (indriyâni). Kada postane ličnost (ahamkâra), čovek je tada jedno sa Tvorcem i stvaralački princip univerzuma po prvi put u njemu zadobija svoj autentični lik, svoje oličenje. Kako on ima najveću privlačnu moć za sve ljude, a naročito za religiozne, mnogi na razne načine mogu da ga otkriju putem intuicije ili predanosti. Ako njihova integracija sa centrom nije sprovedena na realan i objektivan način, kako je to u sânkhyi predstavljeno, kao ocelovljenje ličnosti, čovek može ostati opčinjen tom silom stvaranja svega, silom koja sve povezuje u jedno i koja je izvor svakog stvorenog oblika. Onaj koji je tako „otkrio Boga” izvan sebe može ostati psihički paralisan i nesposoban da živi prirodnim životom, fanatički ponesen svojom „spoznajom” (koja u suštini nije pogrešna) i nekim „moćima” (koje se zaista javljaju), trajno će biti nesposoban da stvaralački princip u koji je zagledan spolja ikada prepozna kao put sopstvenog razvoja, kao meru svoje ličnosti, niti svoju ličnost kao najhumanije oličenje smisla svega stvorenog spolja. Najčešće se događa da takvi ljudi, koji su Boga videli spolja a ne u sebi, odmah umiru, jer se suočavaju sa mnogo većom energijom nego što je sami imaju i rastaču se u njoj kao kap vode u okeanu. Njihov energetski sklop je nesavršen i jednostrano učvršćen. Kada se suoče sa savršenstvom, dolazi do loma njihovog sklopa koji je dugo učvršćivan zabludama i ubeđenjima, i taj lom najčešće ubija čoveka. U savršenstvo se ne može ući nesavršen i pogrešno nastrojen. Oni koji nekako prežive ostaju „opsednuti Bogom”, gotovo nesvesni svog tela ili bar trajno poremećenog ponašanja. Ukoliko ne završe u duševnoj bolnici i imaju sreće da su u Indiji ili među sufijima, mogu postati predmet obožavanja vernika koji vide zašto su u takvom stanju. Ma koliko bili opčinjeni Bogom, oni ne učestvuju lično u njegovom stvara209

laštvu i tako promašuju njegov smisao. Oni postaju njegove žrtve. Ono što je najmoćnije i najviše u prirodi (Bog), mera je čovekove ličnosti, ali to je i najopasnije za one koji mu pristupaju ne uviđajući njegov smisao. Oni stradaju od njegove energije ako je ne sprovode onako kako je predviđeno da se ona sprovede: u čovekovu celovitu i slobodnu ličnost. Svi verski ratovi svedoče o stradanjima ljudi zbog pogrešnog pristupa božanskom, a njihove razmere o snazi tako destruktivno usmerene energije. Aham-kâra se u potpunosti afirmiše i okreće ka buddhi kada čovek postane u toj meri svestan sebe i svog jedinstva sa univerzalnim stvaralačkim principom, da može videti kako on sam, kao individua, nije ništa, da on samo oličava nešto daleko veće. Kao što je kroz sedam faza video da fizičko telo nije njegovo trajno svojstvo, tako po ostvarenju najviših moći prirode (teleportacijom i vladanjem elementima, ostvarenjem njene suštine koja se uobličila u njegovu ličnost, suštine koja je postala on sâm, lično - kada tako sagleda prirodu kakva zaista jeste, licem u lice) jasno uviđa samo jedno: da to nije on niti je to sve njegovo svojstvo. Jasno mu je da svesnost (buddhi) s kojom to uviđa nije njegova lična, već univerzalna, apsolutna i nadlična. On je samo lično koristi. U vrhuncu afirmacije ličnosti - ličnost nestaje. Nikako drugačije. Ali, ne opet radi nekog Boga, već radi neuslovljene budnosti (buddhi). Tačnije rečeno: radi budnosti za neuslovljenost koja nije ništa od svega, jer sve omogućava, i Boga i čoveka i sve stvari. Celu prakrti.

210

MAHAT - BUDDHI

Najviša kategorija prakrti - mahat-buddhi - njen je ishod. Iz nje sve izvire i u nju sve uvire. Ona je modus bivstvovanja koji je najbliži Duhu, puruši, čistoj neuslovljenosti koja sve omogućava. Sa mahat-buddhi prakrti dodiruje purušu i uvire u njega. To je vrh njenog piramidalnog ustrojstva i stoga je njegova odlika nestajanje ili utrnuće (nirvana). Vrh je uvek dovršavanje i ukidanje, u tome je njegov smisao, on postoji na način ne-postojanja. U njegovom dovršavanju se zato spajaju vidljivo i nevidljivo, oblik i njegov ishod u smislu. Nigde tako jasno vidljivi oblik bivanja ne ustupa mesto nevidljivom smislu kao ovde, na vrhu piramide prakrti. S ove tačke sve uvire u svoj ishod, sjedinjuje se s slobodom koja ga omogućava u toj meri da svi oblici nestaju kao oblici, a jedino smisao čiste slobode ostaje kao ishod svakog oblika. Zato se u klasičnim tekstovima kaže da se prakrti, kada je potpuno spoznata od svedoka, puruše, povlači kao plesačica koja je pokazala svoj ples i nestaje zauvek. Smisao ocelovljenja čovekove ličnosti je da nestane kao individua; kada potpuno sazri, ličnost prestaje da biva nešto individualno i lično, i postaje oličenje Duha koji sve daje. U takvom nestanku rađa se čovekova budnost. Kao kada vajar najpre napravi željeni oblik statue u glini, pa na njoj načini kalup od gipsa sa kojim će tek izliti gotovo delo u bronzi, tako je i celokupan individualan život čovekov tek oblikovanje gline u kalup; njegov smisao je da bude dovršen u savršeno integrisanoj ličnosti i odbačen nakon što ličnost posluži kao kalup u koji će se izliti prisustvo Duha koji sve omogućava. Mada je Duh nemanifestovan kao uslov svega postojećeg ili manifestovanog, on je u postojanju tek apstraktna sila - njegov najsavršeniji izraz ili najkonkretnije egzistencijalno oličenje moguće je tek u čoveku. Zato je čoveku tako teško - zbog značaja koji ima. Da bi čovek podneo prisustvo Duha mora da bude savršeno integrisan kao ličnost, kroz svest „Ja jesam” - ali ne kao individualna ličnost, već kao ličnost koja je oličenje Duha koji sve daje. Jedino je Duh Onaj Koji Jeste. U ličnosti se događa svest o tome. Egzistencijalni izraz sažimajućeg nadilaženja, i nestanka cele strukture prakrti, je u tome da je ishod čovekovog postojanja nestanak njega samoga kako bi time oslobodio ono što sve omogućava. Utrnućem sebe samoga čovek se budi za ono što sve omogućava. I tada se ono ispoljava kroz njega samoga. Sva njegova individualnost, celo njegovo biće i životno iskustvo služilo je jedino tome da se konkretizuje mesto gde će se budnost dogoditi, i da se ta budnost konkretno i delotvorno ispolji kao ličnost. Budnost je sloboda od identifikacije sa oblikom zbivanja, to je ona ista sloboda koja omogućava svako zbivanje. Samo celovita ličnost, koja je potpuno preuzela odgovornost za život i upoznala ga kakav jeste u biološkom, psihološkom i društvenom aspektu, i tim upoznavanjem ga nadišla, može da bude budna i tako da prevaziđe pojavni svet. Kako ličnost dozreva do celovitosti videli smo u poglavlju Aham-kâra, gde se od početnog izdvajanja od identifikacije sa fizičkim oblikom dolazi do teleportacije, dakle do potpunog uvida da bivstvovanje nije supstancijalno nego eterično i trenutačno, akaša, svesna energija. To znači da ubeđenje o supstancijalnosti čoveka uspavljuje, dok ga razuveravanje od toga budi. Ništa 211

drugo. Biće nikada i nije bilo supstancijalno pa je takvo viđenje iluzorno i nesvesnost nije ništa drugo do afirmacija ove iluzije, stanje sna. Zato, kada se čovek budi, čvrsti oblici kao stvari po sebi nestaju i postaju akaša, svesna energija bivanja. Za probuđenog sav pojavni svet postaje energija koja je svesna sebe, i svaki pokret bića-u-svetu pokazuje mu da je to pokret svesti, svestan pokret, kao što i svaki oblik u svetu jeste svestan svoje uobličenosti. Zbivanja svih oblika predmetnog sveta njega oblikuju za probuđenje, tako da on ne doživljava budnost kao „ja sam budan”, on sebe više ne doživljava, nego njegovo biće i sam svet postaju čista, bezvremena budnost, a on je tu samo njen nemi i nezavisni svedok (sakšin). Zato je budnost beznaporna opuštenost u čistom bivstvu, prisutnost u njemu. Bivstvo je budnost onda kada smo prisutni u njemu. Odsustvo iz bivstva je nesvesnost. Svi napori za autentičnim doživljajem sveta ostaju u aham-kâri, tu se slivaju napori cele prirode, ali ovde više nisu potrebni jer su ostvareni. Budnost je nadlična, ona je opuštenost od svega u istoj meri u kojoj je i prihvatanje svega. Opušten je i budan samo onaj koji na autentičan način sve prihvata onako kako jeste. Bivstvovanje je dovoljno fleksibilno da svemu omogućava život i opstanak, zato se može živeti i nesvesno. Svi pokreti, sve reči i sve misli mogu se odvijati spontano i po navikama. To se kod većine ljudi uvek tako i dešava. Samo pojedini, koji su kao ličnosti dovoljno zreli za buđenje, otkrivaju drugačiji način života: nezavisan od stihije i po slobodnoj volji. Čovekova moć delovanja je utoliko veća ukoliko nadilazi identifikaciju sa bićem i njegovim porivima, ukoliko je individualan i nezavisan od ostalih nesvesnih ljudi. Taj način postojanja čoveka čini autentičnim, to je duhovan način, dok je prvi prirodan. Čovek, dakle, može delovati na ova dva načina. Prvi je vrlo ograničen i u njemu nema slobode već samo prirodne i društvene nužnosti koja je, doduše, dovoljno fleksibilna da naivnima stvori iluziju slobodnog delanja. Ovaj put vodi iz rađanja u starost i smrt. Nikuda više. Drugi je duhovan i jedini vodi u slobodu. Opisan je pod fazama četiri, pet i šest u poglavlju Aham-kâra, kao i četvrto, peto i šesto stanje svesti u poglavlju Sedam stanja. Tako deluje čovek kao probuđena ličnost. Svako drugo delanje je bezlično, necelovito i neuravnoteženo, izražava unutarnju manjkavost i podeljenost, pa je zato uvek u svome ishodu nečovečno - što se uostalom i vidi svuda u svetu i u celoj istoriji. Mahat-buddhi možemo posmatrati sa kosmičkog i mikrokosmičkog stanovišta. Mahat ('veliki') je makrokosmički, a buddhi ('budnost') mikrokosmički aspekt ove kategorije prakrti. Kosmičko nas upućuje na to da je mahat-buddhi singularnost univerzuma, njegovo jedinstvo po modelu holograma u kome je svaki deo celina u malom i gde mnoštvo entiteta, koji se inflatorno šire iz aham-kâre, ima samo prividnu samostalnost. Eksperimentalno potvrđen i teorijski nužan, singularizam univerzuma je stožer fizike. Kada bi fizičari njime ovladali, mogli bi da vladaju prirodom, jer bi tada imali jedinstvenu i celovitu teoriju, ’veliku jednačinu’ koja objedinjuje sve fizičke zakone, od najmanjih (kvantnih) do najvećih (gravitacija). Mogli bi tada njima da raspolažu kao s novcem i uspešno da trguju s prirodom. U tome nikako ne uspevaju baš zato što nastupaju sa stanovišta korisnosti. Trud im je uzaludan jer sânkhya ne samo da govori o singularizmu univerzuma (u najvišoj kategoriji, mahat), nego kroz svoje kategorije opisuje kako se on ispoljava kao kosmos i deluje kao život, a iznad svega govori kako singularnost univerzuma svoje direktno otkrivenje (grč. Apokalypsis) i ishod postiže jedino u čovekovoj Sopstvenosti, njegovoj budnosti (buddhi). Nikako drugačije. A s njome se zaista ne može trgovati, niti se može spolja zadobiti. Singularnost ima isključivo egzistencijalan karakter. Čovek je ’velika jednačina’, njegova ličnost je živo i jedino moguće objedinjenje mikro i makrokosmosa. Ako jedino u čovekovoj lično212

sti dolazi do spoznaje prirodnih zakona mikro i makrokosmosa, to znači da se oni jedino u ličnosti objedinjuju. Samo probuđen čovek može prepoznati jedinstvo prirode, kada nezavisan nadiđe preobražaje njenih pojedinačnih pojava. Čovek može samo biti budan jednako kao što može jedino sâm biti onaj koji jeste. To svojstvo mu nikako spolja ne može doći kao što ni budan ne može biti ako nije celovita ličnost i humano biće u najvišem smislu. Zato su najviša spoznaja i moć delanja u prirodi sačuvani za probuđene ili prosvetljene ljude, za plemenite, a ne za naučnike koji bi da trguju sa prirodom za korist političara. Budući da nemaju najvišu i najplemenitiju moć delanja, oni deluju sa mnogo nižeg nivoa i zato nesavršeno, sa vrlo malom razlikom između dobrih i rđavih učinaka. Dok su drevno znanje i alhemija bili sveobuhvatni, savremena nauka je, moglo bi se uopšteno reći, sve do početka dvadesetog veka delovala u okvirima indriyâni. Sa teorijom relativiteta i kvantnom fizikom otkrila je više dimenzije elemenata i tanmâtrâ, a s pojavom C. G. Junga i transpersonalne psihologije počinje da se naslućuje područje aham-kâra, dok je buddhi ostalo još uvek u mraku nekih postmodernih paradigmi. Kako i ne bi kada je to apsolutna budnost koju prosečan čovek nema niti je može imati kao društveno prihvaćenu i overenu. Između ostalog i to je razlog zašto je budnost nezavisnost od pojavnog sveta i društva nesvesnih ljudi. Oni žive uslovljeni kolektivizmom i probuđenog mogu jedino doživeti kao otpadnika (ili ga uopšte ne videti jer spavaju). Kako ličnost dozreva za probuđenje, opisano je u poglavlju Aham-kâra. Da li je ijedan naučnik spreman za to? Bio bi proglašen za šizofreničara ili, u najboljem slučaju, za šamana. U svakom slučaju izgubio bi akademski status koji mu je mnogo draži od budnosti. Nigde nije kosmički aspekt jedne kategorije prakrti tako blizak svom mikrokosmičkom izrazu kao u ovom slučaju. Oni su, zapravo, u jedinstvu. Mahat-buddhi kao jedinstvo univerzuma i kosmičke inteligencije koja upravlja celokupnim životom prirode, direktno se ispoljava kroz probuđenog subjekta, a indirektno kroz mnoštvo inflatorno rasutih oblika kosmičkog zbivanja, koje opažamo kao organski i neorganski svet. Zbog jedinstva makro i mikrokosmičkog ispoljavanja, subjekt može da ustanovljava svet jer svet oblikuje subjekta. Takođe i jedina prava sudbina svakog subjekta je da dozri do apsolutnog probuđenja. Tada univerzum prepoznaje sebe kroz otvorene oči probuđenog čoveka. U budnosti je „subjekat” sâm univerzum, a ne čovek. On je samo jedino pogodno mesto gde se budnost univerzuma događa. Zapravo, „subjekat” budnosti je neuslovljenost koja ceo univerzum omogućava, a koja nije različita od univerzuma. Buddhi je suština svesnog subjekta (aham-kâra). Takođe iz mahat-buddhi-a izvire cela prakrti. Ovo jasno znači da ceo univerzum i celokupno postojanje izviru iz svesnog subjekta. Zato univerzum nije objektivan. On je čovekova suština koju čovek nesvesno doživljava kao nešto spoljašnje. Kada postane sebe svestan, čovek spoznaje da je sve u njemu i da je on sve. Ovo jedinstvo makro i mikrokosmičkog aspekta je razlog za analogiju između buddhi i akaše. Akaša je najfinije područje prirode gde ništa nije supstancijalno, a to znači da ne postoji po sebi i za sebe. Ona je izvor svih zračenja koja se kroz niže dimenzije progresivno kondenzuju u razne oblike bivanja. U vezi ovoga ustanovljeno je da mikrotalasna kosmička zračenja, koja potiču iz najranijeg stadijuma nastanka kosmosa, ne dopiru iz jednog izvora, nego odasvud. Ono je imanentno kosmosu. I akaša oblikuje biće svakog trena odasvud, ona je zato njegova imanentna stvarnost i stoga ima isto značenje kao budnost. Budnost nije tek malo viša svesnost, već apsolutna prisutnost u stvarnosti bića, svesno jedinstvo s njim koje se nikada ranije u prosečnom životu nije dogodilo. To je apsolutni doživljaj bića kakvo jeste, njegova potpuna i neometana percepcija i potpuna afirmacija svih 213

suštinskih činilaca egzistencije. Kako se u buddhi sjedinjuju sve suprotnosti prakrti, moramo izreći i tu paradoksalnu činjenicu da je budan samo onaj za koga pojavni svet nestaje jer biće nije supstancijalno. Probuđeni vidi samo akašu kao jedinu stvarnost svakog postojećeg oblika. On vidi samo stvaranje, a ne i stvoreno, jer ništa i nije stvoreno, samo se stvaranje zbiva svakog trena, samo se akaša oblikuje iz trena u tren u sve što tumačimo kao oblik. Čak ni oblik ne postoji sam po sebi, već mi tumačimo određena zbivanja kao oblik. Stoga se može reći da spavamo u semantičkom snu. Za probuđenoga je nevažno kakvo će bitisanje akaša trenutno oblikovati jer se sve zbiva ka opštem ishodu: sjedinjuje se u njegovoj budnosti (a ne u nekom „božanskom” ishodu). Samo probuđen vidi kako se sve zbiva i kako se sve kreće: tako što se sve postojeće u svakom trenutku stvara kao novo na malo drugačiji način - na način koji oblikuje njega kao subjekta postojanja. To daje pokret i raznovrsnost svemu. Dakle, on vidi zbivanje kakvo zaista jeste samo zato što ono nije supstancijalno, ništa posebno ni zasebno, a to znači da nije objektivističko. Zato što oblike ne vidi objektivistički već kao talas akaše koja je tvarna osnova njegove budnosti, svi oblici za probuđenog ne postoje sami po sebi, već samo kao spoljni činilac njegovog probuđenja. Njega sve budi sámo po sebi nakon utrnuća pojavnog sveta koji je upoznat kakav jeste: kao praznina akaše. Da mu praznina akaše nije imanentna, ne bi ga ni bilo. Kao što vezanost za sadržaje sna prosečnog čoveka nestaje kada se izjutra probudi, tako i vezanost za ceo svet nestaje za probuđenog. Videli smo da je on kroz napor da postane celovita ličnost ostavio daleko iza sebe puku nesvesnost snova koja se zasniva na identifikaciji s telom. On, svakako, spava kada je umoran, ali je pri tom svestan svega što mu se dešava, iznutra i spolja, jer samo telo spava, a ne on. Kako se ceo svet zbiva ka tome da oformi probuđenog čoveka (ponekog, ne sve ljude odjednom), za njega ne može postojati svet. Ili je čovek probuđen, ili je svet još uvek tu da mu služi za probuđenje. Postigavši ga, on nužno biva nezavisan (kaivalya) od pojavnog sveta. Čovek se budi samo kada nestane svaka zavisnost od sveta, a ona nestaje kada se svet vidi kakav jeste: nesupstancijalan i prazan; da nije ništa sam po sebi bez onog ko ga vidi. Zato s čovekovim probuđenjem svet ne nestaje u ništavilu, nego postaje jedno s njim, postaje njegova budnost. On ga više ne vidi spolja, kao ranije i kao što ga vide neprobuđeni ljudi. On vidi dušu svega što živi. Nestala je objektivacija sveta i ostala je njegova čista eksistencija. Ona je sáma budnost. Svet eksistira svoju suštinu u čoveku kao budnost. Za probuđenog svet nije više tako nevažan kao za neprobuđenog, nego se na neopisiv način sva važnost sveta i sav značaj života ispunjava i smešta u probuđenog čoveka. Probudilo ga je upravo uviđanje značaja života. On tada zna da život svakog bića direktno zavisi od njegove budnosti i nezavisnosti, da su bezbrojna bića dala svoju životnu energiju za njegovo probuđenje i da svojom budnošću direktno spasava bezbrojna bića od lutanja u neizvesnosti, od besmisla koji je jedina prava patnja. Budnost je ishod bivstvovanja, jer biće postoji tek u budnosti. Bez nje biće je nepostojeće i ništavno. Otuda je budnost isto što i suština bića, njega ne vide oni koji spavaju, a samo probuđeni ga vide kao neuslovljeno i nesupstancijalno. Svi ostali ga doživljavaju kao vrlo čvrstu uslovljenost. Što je prazniji spoljašnji svet, to je u probuđenome prisutniji njegov smisao, on samom svojom punoćom stvara pritisak koji otvara oči čoveku i trezni ga od sna. Videvši sav značaj bića, i najmanjeg oblika života, on više ne može dozvoliti sebi da nemarno spava, on mora odgovorno i trezveno da učestvuje u njemu. Svet nestaje samo za probuđenog čoveka, unutar njegovog iskustva bivstvovanja, tako što se transformiše u njegovu budnost. Spolja posmatrano može se videti samo da je takav čovek u potpunom jedinstvu sa svetom i da živi sasvim bezazleno i nevino. Ne trudeći 214

se da išta učini, izgleda kao neko ko je sve učinio. On je u svetu baš kao da je ceo svet u njemu. Jer, ceo univerzum prirode postoji da bi iznedrio svesnog subjekta, čoveka, i njegovo je probuđenje stoga suština prirode. Jedino kroz njegovu budnost (buddhi) prosijava čista neuslovljenost koja omogućava celu prirodu. Zato, kada se probudi, čovek ne vidi pojavni svet koji kao takav služi jedino za sticanje iskustva. On je nadišao sva iskustva sveta jer je postao ono zbog čega ona i postoje. On je njihov ishod. On ne iskušava pojavni svet, već jedino apsolutnu slobodu koja svakog trena sve omogućava, i iskustvo sveta i onoga ko svet iskušava. On sâm postao je ta apsolutna sloboda koja je ishod svega, ona ga i čini budnim. Prisustvo te iskonske slobode postaje neuslovljeno i tako snažno, da se pored nje ne može videti ništa drugo. Oblici i pojavna zbivanja tada nisu više zbivanja po sebi, već iskonska sloboda; njen Duh koji sve omogućava i sam postaje svaki oblik i pojava. Neprobuđen čovek misli da je on individua koja se nalazi u celini; probuđeni je sáma celina koja je svesna prividne individualnosti. Čovek je budan onda kada Duh, koji sve omogućava, konačno prevagne nad njegovim individualnim bićem i nadvlada ga. Predmetni svet pojavnosti postoji samo ispod aham-kâre. U buddhi sve nestaje u čistom, izvornom jedinstvu. Tako probuđen čovek više nije ni ličnost već nešto više od toga, sva njegova individualnost i ličnost utopili su se u beskrajno jedno koje izvire iz neuslovljene praznine (puruša). Svet postoji samo onako kako ga čovek opaža. Ako je podvojen (manas) i svet će biti podeljen. Ako je celovit (aham-kâra) i svet će biti takav. Jedno s njim. Ako je ličnost vaskrsla u neuslovljeno jedinstvo (buddhi) koje nije ništa od svega pojavnog (zato ga simboliše tačka na vrhu piramide u koju se sažima cela njena struktura), tada će i pojavni svet nestati i rastvoriti se u jedno koje nije ništa po sebi i za sebe. To jedno koje nadilazi supstancijalnost je akaša, ona je najfinija stvarnost prirode, ishod svake pojavnosti, i biti budan znači samo prisustvovati u njoj, biti u ishodu svih pojava. Budnost je prisutnost u eteričnoj stvarnosti, ništa drugo, stvarnosti u kojoj ništa nije biće po sebi, već je sukcesivni sled trenutačnog uobličavanja kao pojavnosti. Ova trenutačnost daje pokret svemu uobličenom, pa prisustvo u njenom dešavanju nije statično, već je u samom izvoru svekolikog kretanja sveta. Prisustvo u trenutačnom stvaranju svega, u samoj stvarnosti, pretpostavlja najveću brzinu i najintenzivnije učestvovanje u zbivanju, bez prestanka. Njegovo potpuno doživljavanje - to je budnost. Takvo prisustvo praktično daje najvišu moć probuđenom da pojavnost oblikuje po svojoj volji. Ali, on to ne čini, jer vidi da se sve zbiva u skladu sa stvarnošću datog trenutka, i da pojavnost svih zbivanja nije stvarna sama po sebi - stvarna je jedino njegova probuđenost i sloboda od pojavnosti nastala na ispravnom opažanju nesupstancijalne trenutačnosti sveta. Probuđeni svet ne doživljava više spolja već u sebi, kao svoju budnost. On svet doživljava kao samoga sebe i zato ga opaža s punom odgovornošću i adekvatno, svakog trena kao novi svet (nirvikalpa samadhi), bez ikakvog uslovljavanja novog u svetlu starog i već viđenog (savikalpa samadhi), pomoću nekih moći (siddhi) ili bez njih. Svet mu je uvek iznova zanimljiv i značajan, ne uspavljuje ga izvesnost starog i poznatog - zato je budnost moguća samo kroz nezavisno opažanje trenutačnosti oblikovanja svega, ona je rezultat ispravnog opažanja sveta, a on se ispravno opaža samo celovitim učestvovanjem u njemu (ahamkâra). Probuđeni postoji tako slobodno kao da i ne postoji. Niko ga ne prepoznaje, jer je iznad uobičajenih iskustava postojanja ili nepostojanja. Obe mogućnosti ga ne interesuju jer su sve suprotnosti ostale sa umom (manas) daleko ispod njegove budnosti (buddhi). On biva ne čineći ništa, jer je njegova budnost postala oličenje svih stvaralačkih moći. Sve one zaje215

dno stvorile su njegovu budnost. Sva iskustva bivstvovanja (samskare) sabrala su se u njemu, i zato on više ne skuplja iskustva, ne dela jer vidi da sva dela čini prakrti. On je postao ishod svih dela, Duh koji omogućava postojanje sveg života. U tome je njegov paradoks: iako su sve moći bivstva (siddhi) u njemu, on ih ne pokazuje - zato jer više nije usmeren spolja. Svekoliko delanje prirode uliva se u njega i nalazi svoj ishod u njegovom transcendentalnom Duhu - puruši. U njegovom Duhu je cela priroda ostvarena i zato nema ničega što bi činio; on je cilj svega, zato on nema cilja. (Primer za ovakvo posedovanje svih moći je Ramana Maharši.) Ovo nam ukazuje na definiciju „natprirodnih moći” ili siddhija. To je saobražavanje prirode svome ishodu, puruši. Kada dođe do svoga ishoda, transcendentalnog Duha u probuđenom čoveku, ona mu se sva predaje i poslušno saobražava njegovoj volji, kao srećna žena svome voljenom, i to u svim svojim dimenzijama. Takvo sjedinjenje svih njenih dimenzija i poslušnost neuki vide kao „natprirodno” dešavanje. Ali, stvar je krajnje jednostavna: kada je Duh koji sve omogućava probuđen u čoveku, njemu je sve moguće. Sve moći stvaranja oličene su u biću čovekovom, i zato za probuđenog nema većeg čuda od samog života, od toga što nakon izdisaja ponovo udišemo. Probuđeni ne čini ništa više od onoga što jeste bivstvo sámo, ovde i sada. On svoju budnost vidi kao jedinu realnost, sve drugo za njega su ništavne iluzije. Zato on jednostavno postoji svedočeći o probuđenju, i s punim poverenjem prepušta beskraju da čini ono što je oduvek činio. Vrhunsko iskustvo religioznosti jeste da će nas Bog pozvati na odgovornost ne samo za ono što smo učinili, već daleko više za ono dobro koje nismo učinili, a mogli smo. Zato je Buddha stalno naglašavao da je probuđeni onaj ko je „učinio ono što je trebalo učiniti, tako da ništa nije preostalo”. Treba razlikovati drugu vrstu ispoljavanja „natprirodnih moći” - siddhi, onu koja je magijske prirode, i koja se izvodi uz pomoć neorganskih bića. Ona služi zavođenju nesvesnih i egoičkom iživljavanju onoga ko ih pokazuje pred posmatračima. Moći samog Duha se, međutim, događaju u prisustvu potpuno probuđenog čoveka na daleko uzvišeniji način, uvek s ciljem iniciranja promene dvaju istorijskih razdoblja, ili eona. Zato je ova pojava retka. (Primer je Hrist.) On ne privlači pažnju posmatrača zbog sebe, već to Duh dela kroz njega zbog inicijacije novog doba, zbog zasnivanja novog ontološkog statusa čovečanstva. To je bilo Isusovo delo i zato je on svoje moći uvek pokazivao s namerom da njihova demonstracija učvrsti veru ljudi u njega i ono o čemu je govorio (Jovan, 11: 25-27, 42). Svaki drugi motiv pokazivanja moći (siddhi) je destruktivan i za počinioca i za posmatrače jer, oslanjajući se na ’čuda’, ljudi gube jedinu mogućnost da kroz rad i iskušavanje posledica svojih dela i odgovornosti dođu do lične, a time i karmičke zrelosti. Ono što biva zadobilo je svoje oličenje u ličnosti čovekovoj i, stoga, biti čovek, znači biti budan. Samo tako čovek može zaista da bude čovek. Ništa drugo i ne može da učini, niti treba. Sve drugo prakrti sama čini, i to savršeno. Kako se priroda iz trena u tren stvara kao nova i ničeg istovetnog nema u njoj, tako nije moguće ni da se dva čoveka probude na istovetan način, niti da budu blizu jedan drugome. Kao vrhovi planina, svaki od njih je vrh piramidalnog sažimanja energije prostorvremena. Probuđeni je oličenje mesta u kome je skupljena energija iz širokog područja naokolo, on snažno zrači njome i privlači pažnju samim svojim bićem, kao usamljeni planinski vrh u ravnici. 67 Teleološko sažimanje prostorvremena prirode ka svesnom subjektu je proces individuacije, tu nema kopija, svesna individua uvek je jedinstvena. Kada se ona oformi, priroda više ne deluje na nju uslovljavajuće, završila je posao s njom. Zato se probuđenje ne može prenositi kao dogma ili tradicija. Čak i u budizmu, koji je najčistiji sistem probuđenja, istinski probuđeni isticali su se origi67

On, svakako, kontroliše ispoljavanje svoga prisustva i sam odlučuje o njemu tako da, prema potrebi i u skladu sa okolnostima, može biti sasvim neprimetan za druge, ili primetan samo na određeni način.

216

nalnošću (Nagarđuna, Bodidarma, Naropa, Milarepa, Hui Neng...). Zbog ontološke diferencije, koja probuđenog čisti i izdvaja od svih pojava prirode, svaki probuđeni ustanovljava da je sam spoznaju dosegao i da se ni na koga ne može pozvati kao na svoga učitelja. Buđenje je teško, jer čovek tada nestaje za svet i dotadašnji svet nestaje za njega. Nestaju oboje u nerazlučivom jedinstvu i tu se po prvi put susreću. Zato svi beže u san jer im izgleda kao da tako žive u svetu, čak im i zlodela daju bednu iluziju da postoje po sebi i za sebe (sskt. atma). Veliki deo ljudske istorije jeste bekstvo od slobode i da bi se ona opravdala pred sopstvenom savešću, stvarale su se crkve i dogme o čovekovom spasenju, dok su se pravi oslobodioci proterivali (kao Buddha iz Indije) ili razapinjali (Isus). Već je rečeno da je čovekov prirodni put nadilaženje prakrti, a ne traženje utočišta u njoj (unio mystica). Dok to čini, činiće zlo sebi i drugima, jer to je destruktivan put za njega. Žalosno je da zbog neuviđanja tog prirodnog puta, koji je za um paradoksalan jer je manas niže od buddhi, mnogi ne vide da tek s nestankom objektivizacije svet postaje kakav zaista jeste čisto dobro. Buddhi, kao najviša kategorija prakrti, postaje potpuno integrisana tek kada, zbog blizine puruše, koji je nadilazi, spozna svoju razliku od njega. To se događa kada čovek uvidi da svoju suštinu, čistu svest ili budnost (koju ima uvek neuništivu u virtuelnom središtu sveg bivanja, ma šta se događalo s telom i umom, ili bez njih) nema kao svoju tvorevinu nego je dobija od čiste neuslovljenosti koja sve omogućava. Suština budnosti je sloboda koja sve omogućava i koja nadilazi celu prakrti. Sloboda koja omogućava svet svakog trena, omogućava i svest o svetu, i to najpre nju, pre svega ostalog. Tako se razlikuje buddhi od puruše, i to je po sânkhyi vrhunsko oslobođenje i savršenstvo čovekove zrelosti. Samo takva zrelost donosi uvid da čak ni ono najfinije i najbitnije u čoveku, njegova budnost s kojom ustanovljava sebe i svet kakav jeste u celosti, nije ništa po sebi i za sebe, nije njegovo svojstvo već je omogućena nečim višim, nečim što nije ništa od svega što je nešto. Probuđenje je, zapravo, uvid da ništa nije nešto po sebi, da je sve prazno jer je slobodno da uopšte bude. Ovo više i nije toliko uvid koliko je utrnuće misli (koja je uvek misao o svetu), da bi se tako pročistilo i oslobodilo ispoljavanje Duha neuslovljenosti u čoveku, Duha koji je nezavisan (kaivalya) od prakrti pa i čoveka čini takvim jer je njegova suština. Iskustvo razlikovanja buddhi od puruše moglo bi se opisati tako da se vrhunac istraživanja uma (ili svesnosti, buddhi) svodi na spoznaju da je njegovo delovanje omogućeno nekom višom silom, i da on sam ne može da je dosegne. Uvid u tu nemogućnost dosezanja svog izvora dovodi um do smirenja i opuštenosti - ili do predaje višoj sili, ali tada joj se obično daje ime i oblik (božanstva), što je opet funkcija uma. Najdublji uvid u izvesnost više sile dovodi do čistog smirenja uma (buddhija). Tada preostaje viša sila (puruša), sasvim sama, kakva oduvek i jeste. To je vrhunska spoznaja (razlike buddhija i puruše) i oslobođenje (mokša). Iako je čista svest ili buddhi ishod svega, ona je ljudima teško dostupna. Za to postoje bar četiri dobra razloga. Prvi je što je taj ishod suviše blizu, on je u čoveku, najbliži mu je od svega, to je on sâm i zato ga je teško prepoznati. Još uvek je dominantna kulturna uslovljenost koja nam nalaže da ono bitno iščekujemo spolja. Drugi je taj što čista svest ima dubinu koja daleko našuje našu individualnost, ona je osnova svega u univerzumu. Teško nam je da poverujemo da je osnova svega i naša suština, a još teže da njeno sticanje pretpostavlja nadilaženje naše individualnosti. Treći razlog je u lakoći. Ništa nije lakše nego biti ono što uvek jesmo, i zbog te lakoće i neposrednosti teško nam je da budemo autentični. Najzad, prava priroda bivstvovanja u čistoj svesti (a takvo je samo zato što je najbliže puru217

ši) je u toj meri čudesna da se ne može uklopiti u našu sliku sveta. Ona i ne sadrži našu sliku sveta; naš svet u njoj nestaje. Kako u praksi izgleda ovo što je uopšteno opisano kao razlikovanje buddhi od puruše? To se ostvaruje praksom meditacije, a to je praksa sistematskog oslobađanja svesti od misaonih sadržaja. Svest pročišćena od misli je čista ili transcendentalna svest. Subjekt ili Ja je izvor svesti, ali ne i njen tvorac. Prema shemi subjekt je aham-kâra. U stanju prosečne svesnosti subjekt je uvek svestan na osnovu objekata, a to su misli i svet. Subjekt nikada nije svestan sebe samog, kakav jeste, nego uvek naspram objekata, pomoću misli i angažovanja u svetu. Kada u meditaciji sedimo sasvim mirno, subjekat se suočava sam sa sobom, više se ne bavi svetom, a praksa meditacije mu ne dozvoljava ni da se bavi mislima, koje su uvek odraz sveta i u njemu proživljenih iskustava. Kada se postojanim smirenjem odvrati od svih objekata, od svake misli, subjekat ostaje sam sa sobom, bez doživljaja. Kada subjekat ostane sam, bez ikakvih objekata, a potpuno svestan, tada se njegova svest pokazuje kao čisto postojanje ili prisustvo bića, dok biće pokazuje da mu je ishod u svesti. Tada su biće i svest jedno po prvi put u čovekovom iskustvu; tj. on tada prvi put svesno postoji, bez ikakvih sadržaja koji bi ga odvlačili od čistog postojanja. Tada, u toj tišini, on prvi put zaista postoji, kao apsolutno biće, a ne više kao mala individua sputana svojim mislima. Jedino tada po prvi put i vidi da ni svest ni postojanje nisu njegovi, da ništa nije njegovo. Prema shemi to je buddhi. Ovo je proces osvešćenja samog bića, svesnog prisustva u njemu bez ikakvih objekata i zbivanja koji bi odvraćali i zavodili od neposrednosti ovakvog prisustva. U svim drugim stanjima postojimo na posredan način i zato nismo autentični, zato imamo iskustvo patnje. Ovde samo svesno postojimo kao čisto biće. To je stanje transcendentalne svesti. Zar samo to? - upitaće se onaj ko to iskustvo nije doživeo. Upravo to, jer biti svesno prisutan kao čisto biće nije isto što i postojati na uobičajen način. Uobičajeno postojimo samo u mislima, fiktivno, a ne u stvarnosti. Svet je realan na uobičajen način samo dok ga nismo svesni kakav jeste; kada biće postane svesno, nestaje svet kakav smo dotle znali, postaje proziran, postaje živa energija koja se kreće s namerom Duha, koji je naša suština. Kada se svesno potpuno sjedinimo s bićem, kada u meditaciji budemo čisto prisustvo i ništa više, tada se unutarnja tišina pretvara u ponor blaženstva i biće nestaje, rastvara se, naše telo postaje lagano kao mehur dok i ono ne nestane u punoći praznine, u slobodi koja nije ništa od svega, ali omogućava sve - puruša. Sa buddhi bivamo svesni čistog postojanja kakvo jeste. A to možemo postići samo u sopstvenom biću, u sebi (u iskustvu meditacije) - nikada spolja ne možemo dotaći stvarnost: mi moramo postati ono što stvarnost jeste. Mi postajemo samo postojanje - onaj koji jeste. Tek kada se to dogodi, postajemo i ono što postojanje omogućava - puruša. Jer, ako smo mogli da budemo svesni postojanja kakvo zaista jeste, to znači da ga svojim Duhom nadilazimo (transcendiramo). I tek kada ga nadiđemo u svome Duhu, počinjemo da uistinu postojimo - jer Duh koji postojanje omogućava naša je suština. Sve dotle je postojala samo nesvesna priroda. U ovome je razlikovanje puruše od buddhija. Kada za tako osvešćenog čoveka (buddhi) sve nestane, preostaje jedino sloboda koja sve omogućava. Šta bi drugo? Sa aham-kârom čovek postiže transcendenciju, a sa buddhi se vraća u imanenciju. Gde bi inače? Transcendencija oživljava samo kroz imanenciju. Duh je transcendentalan umu upravo zato što je imanentan biću. Imanencija je jedinstvo prirode. U fazi aham-kâra ovo jedinstvo se pripremalo, čovek se lično uveravao u njega svojim delima, osposobljavajući se da učestvuje u njemu. U toj fazi dozrevanja ličnosti, čovek je bio kao 218

centar kruga. Ali, u ovoj fazi, u buddhi, on je postao sam krug čiji je centar svuda, a kružnica beskrajna. Imanentna sloboda, koja omogućava svet, u čoveku se događa kao budnost - a ne kao nešto što je od sveta. Ona poprima sam čovečji lik i tada dela kroz njega. Nestanak predmetnog sveta je samo drugačiji način da se kaže da je čovek važniji od sveta, jer samo probuđeni čovek učestvuje u slobodi koja omogućava svet svakog trena, zato što se samo kroz njega ta sloboda neposredno ispoljava. Jedino takav čovek doprinosi stvaranju slobodnog sveta i učestvuje u njegovom pravom životu za dobrobit svih bića. Nikako drugačije.

219

PROBUĐENJE KAO INVERZIJA SPOLJAŠNJEG I UNUTARNJEG Sve što je do sada rečeno o probuđenju ostalo bi nejasno ako ne bih izneo i ovo što se kao poslednje može reći o tome, što je sadržano u gornjem podnaslovu, a što je, ipak, najteže za razumevanje: Čin probuđenja je događaj u kome čovek celokupan spoljašnji svet, celu prirodu i sav kosmos, prepoznaje kao svoju sopstvenu unutrašnjost, kao svoje biće, tačnije, sve spolja vidi kao sredstvo za kristalizaciju svesti o sebi kroz objektivizaciju. Apsolut aktuelizuje sebe kroz svekoliko postojanje (kosmos i život) sve do najfinijeg oblika spoznaje, svesnog subjekta. Ta spoznaja u subjektu mora isprva proći kroz iluziju izdvojenosti od celine da bi se uopšte formirao subjekt. To je iluzija da, iako smo oduvek celina, jer ništa dugo i ne možemo biti, i ništa drugo osim celine i ne postoji, svest nam je tako sužena da se uvek identifikujemo sa telom i sadržajima uma. Kada njegovo formiranje dozri, subjekt spoznaje da nije različit od celine koja ga je stvorila, da je on samo njen najfiniji činilac, njen ishod. Tada se događa paradoks da subjekt i nestaje kao izdvojen entitet, i ostaje kao individualno oličenje celine. Ova je činjenica nagoveštavana na mnoge načine. Zato što je sva spoljašnjost čovekova unutrašnjost teorija Jačeg antropičkog principa (SAP) može da tvrdi da sav univerzum postoji sa svrhom stvaranja svesnog subjekta. U tom smislu univerzum nije različit od subjekta. Zato se kaže da je čovekovo telo mikrokosmos jer je stvoreno od šire celine i bez nje ne bi ni trena opstalo. Zato je Hermes Trismegistos mogao da iznese kao jednu od ključnih tvrdnji u Corpus hermeticum-u da "ništa nije spolja, niti je išta iznutra, jer sve što je spolja, iznutra je". Iz istog razloga je i u Katha upanišadi rečeno: "Ono što je u nama takođe je i izvan nas. Ono što je izvan nas takođe je i u nama. Onaj ko vidi razliku između onog što je unutra i onog što je spolja, zauvek prelazi iz smrti u smrt." A u Bhagavad Giti da je "oslobođen onaj ko sve stvari vidi u sebi i sebe u svim stvarima". Zato je i Ramana Maharši rekao da "čovekova prava mera i veličina počinju tamo gde on kao individua prestaje da postoji", i stalno je naglašavao da mi nismo telo – jer smo sve. Zato sav budizam uči o tome kako da neposredno i slobodno napustimo sebe kao individuu da bismo se probudili. U Rig vedi je takođe iz istog razloga rečeno da "u suncu boravi puruša, i da je taj isti puruša u čovekovom srcu". Zato sve duhovne tradicije uče da spoznajom sebe čovek spoznaje božansko koje omogućava svekoliko postojanje, i da sebe zaista spoznaje tek napuštanjem sebe i predajom višoj sili, tj. široj celini. Zato je "carstvo nebesko u nama" i njega prvo treba da tražimo napuštanjem svega što držimo za 'svoje'. Zato što je spoljašnjost naše biće, rečeno je da za probuđenoga nestaje objektivni svet. Nije rečeno da nestaje sâm svet kao takav, već svet kao objektivan, tj. kao nešto drugo, 220

različito i izvan nas. Njega probuđeni više ne vidi kao takvog iz istog razloga što ni oko ne može videti sebe samog. Takvo probuđenje je suština Propovedi na gori (Matej: 5.6.7): ne-pridavanje vrednosti objektima koje ovi nemaju, i nerazlikovanje objektivnog sveta od Sopstvenosti. Zato treba 'oprostiti drugima da bi bilo oprošteno nama', 'okrenuti i levi obraz kad nas udare po desnom', 'voleti i neprijatelje svoje', dati uvek više nego što nam potraže. To je sve moguće samo onome ko nadilazi sve pojedinačno i celokupnu spoljašnost doživljava kao sopstveno biće; kad se prakrti prepozna kao prakrti, tada se puruša prepoznaje kao puruša. Prestanak njihovog mešanja je budnost. Lako je to videti u prirodnim pojavama, ali kada i osobu koju najviše mrzimo vidimo kao prirodnu pojavu i deo celine prakrti, tada smo zaista budni jer razlikujemo sebe kao purušu i postajemo nezavisni, ne vezujemo se za prirodne pojave jer im ne pridajemo vrednosti koje one nemaju. One nisu ništa same po sebi i za sebe; cela prakrti ne postoji zbog sebe, već služi Duhu čovekovom, puruši, za ogledanje sopstvene različitosti i nezavisnosti, a to znači da sve neprijatnosti koje doživljavamo od ljudi i događaja su iskušenja i poruke s kojima prakrti kristališe Duh u nama. To su sve načini kojima nas priroda tera da se okrenemo k sebi, unutra, da se ne projektujemo van sebe. Patimo zbog nepoželjnih događaja i sukobljavamo se sa drugim ljudima samo zato jer napuštamo sebe i projektujemo se van, identifikujemo se sa prakrti. Zato što je spoljašnjost naša unutrašnjost stalno je na delu osnovni zakon psihodinamike: projekcija nesvesnih sadržaja van, u vanjske objekte i 'druge ljude'. Ljudi su jedni drugima ogledala. Zato postoje sukobi među njima, i postojaće sve do njihovog probuđenja. Sve što vidimo u drugima kao loše, i što nam smeta, to je upravo ono što je u nama, a čega ne možemo da se oslobodimo. Borimo se protiv 'drugih' ljudi u onoj meri u kojoj smo ograničeni iluzijom o 'sebi', i zatvoreni u sebe. Koliko smo nesvesni sebe, toliko smo nesvesni da i drugi nisu svesni. Koliko sebi pogrešno pripisujemo ’svesno delanje’ iako radimo nesvesno, toliko to činimo i drugima. Koliko sebi pripisujemo da imamo moć delanja po svojoj volji, iako je nemamo, toliko je pripisujemo i drugima, pa zato dolazimo u sukob gde i jedni i drugi ne znamo šta radimo. Koliko sebi pripisujemo neku ličnost i ’svesnog subjekta’ iako to nismo već smo gomila Ja pod spoljašnjim uticajima, toliko nam drugi izgledaju kao ’svesni subjekti’ koji nešto rade ’po svoj volji’ iako zapravo ne znaju šta rade i nemaju svoju volju. Koliko sebe pogrešno doživljavamo kao posebnu individuu, toliko to isto stanje projektujemo na druge. Drugi za nas postoje onako kako postojimo mi. Drugi je samo odraz našeg Ja i ne postoji objektivno. Druge osuđujemo onoliko koliko sami nismo svesni da su oni nesvesni. Ratujemo zbog različitih verskih ideala s ciljem nekakvog 'oslobođenja' zato što su upravo ti ideali ono što nas porobljava. Zato tako emocionalno reagujemo prema 'drugima' jer nas njihovi postupci 'lično pogađaju'. Sve je to zato što smo jedno. Zato će svet biti ispravan tek kada sebe promenimo, tj. probudimo. Život u svetu će biti destruktivan sve dotle dok budemo pokušavali spolja da ga promenimo, da menjamo 'druge'.68 Svet nam izgleda tačno onoliko nesavršen, tuđ i zao, koliko smo sebe nesvesni. Nema drugog sveta osim nas samih: mi sačinjavamo svet. Svet nema nikoga osim nas. Mi smo njegovi subjekti. Zato što je sva spoljašnjost naše biće, nesvesni ljudi se uopšte ne vide i oni su uvek u sukobu, dok se svesni ljudi uvek prepoznaju kao ’srodne duše’ i njihov odnos prema svemu uvek se ispoljava kao čista i bezuslovna ljubav, razumevanje i dobrota.

68

Sve spoljašnje promene sveta završavale su se u diktaturama i katastrofama, kao već poznati eksperimenti sa komunizmom, fašizmom i Američko-masonskom ’demokratijom’. Jedini pravi način razvoja sveta je povećanje kritičke svesti pojedinca, svesti o sebi, objektivne svesnosti.

221

Uvek kada napravimo jedan korak ka sebi, ka spoznaji sebe, spolja nam stiže iskušenje da taj uvid proverimo u praksi. To se događa zato jer se put u našu unutrašnjost odigrava spolja. Svet je naše biće. Ako smo zaista krenuli ka sebi, ka samospoznaji, spoljašnjim događajima ćemo biti nemilosrdno terani da se ne vezujemo za vanjske stvari i da tu nevezanost dokažemo. U tome će učestvovati cela okolina, i ljudi i događaji. Postoje vrlo aktivne sile i entiteti koji čoveka iskušavaju u samospoznaji. U astralu to su demoni, a na fizičkom planu njihovi hibridi u obliku ljudi koji vladaju svetom (Iluminati, aristokratija). Sva njihova strategija oko čoveka svodi se na to da ga navedu da bude identifikovan s nečim van sebe, da mu um bude okrenut spolja i zarobljen objektima. To se postiže pre svega identifikacijom sa telom i umom. Koliko mi sami sebi izgledamo kao individue, toliko nam iz te subjektivne perspektive svet izgleda kao nešto spolja. Identifikacije se kreću od banalnih objekata želja do suštinskih sadržaja koji se podvode pod ’duhovnost’, sve do najbitnijeg, do Boga i božanskog. Tako se pojačava subjektivnost i egocentričnost. Budući da je suština čovekova božanskog porekla, sav se njihov trud svodi na to da navedu čoveka da svoju božansku suštinu projektuje van i na taj način da bude otuđen od nje. Božanska suština čovekova ne može se poreći niti potisnuti. Ali zbog prirode uma da kao ogledalo odražava sve stvari – može se prikazati naopako, kao da je spolja a ne u sebi samoj, u čoveku, u svemu. Zato su vladari oduvek ljude porobljavali religijama i projekcijama Boga izvan, u hram (crkvu), ritual i simbol (vere). Svaka religijska predstava božanskog kao nečeg izvan čoveka, kao vanjskog autoriteta kome čovek treba da bude potčinjen, ima funkciju kontraefekta. Predstavljajući i nametajući Boga spolja, one ga otuđuju od čoveka i time čoveka od božanske celine. Sve institucionalne religije postoje zbog izazivanja tog kontraefekta. Da bi se ta otuđenost i iluzija individualnosti stalno održavala, isti gospodari su tokom cele istorije održavali i međusobne sukobe, strah, ratove, borbu protiv ’drugih individua’ i svakako, drugih religija, pa i borbu sa samom prirodom u vidu ekološkog zagađenja. Uvek kada smo u sukobu s nečim ili nekim spolja, mi smo zapravo u sukobu sa svojom pravom prirodom koja je sáma Celina koja sve omogućava. Zato što je sva spoljašnjost naša unutrašnjost neorgansko područje prirode deluje kao naše nesvesno, u njemu boravimo tokom sanjanja, a kada u njega stupimo svesno tada se nađemo izvan tela. Izlazeći iz (iluzije) tela ulazimo u svoju unutrašnjost i postajemo objektivniji prema sebi i prema svetu oko sebe. Tako je neorgansko područje ujedno i činilac objektivnog sveta i naših unutarnjih duševnih stanja. Da nismo jedno s celinom, kako bismo osećali jedinstvo s bilo čim? Kako bismo osećali tuđa raspoloženja? Kako bismo ikoga voleli da on nije deo nas? I kako drugačije volimo nešto 'spolja' ili nekog 'drugog' ako ne u sebi, 'celim svojim bićem'? To je moguće samo zato što sve spolja je unutar nas. Da nije tako, kako bismo opažali i razumeli bilo šta? Nijedna nauka ne može da objasni kako se događa tačan predosećaj, intuicija i ljubav, upravo zato što ne zna ovo jedinstvo. Nauka razara čoveka i prirodu upravo zato što ne zna da je čovek subjekat celog prirodnog zbivanja i svih prirodnih zakona; da je cilj naučnog usavršavanja u čoveku, a ne izvan. Osnovno poznavanje fizičkih zakona je dovoljno da nam pokaže kako za prirodu ne postoje nikakve granice. Ona je čisto jedinstvo. Naša nesvesnost je ta koja nam daje privid individualnosti, a to je podela na 'ja' i 'drugi', tj. 'vanjski svet'. Ovoga trena naše telo je u potpunom jedinstvu sa kosmosom, ali mi za 'sebe' smatramo samo ovaj oblik koji je obavi-

222

jen kožom. To temeljno razgraničenje je okosnica svih ljudskih sudbina, a sva drama čovekovog oslobađanja nije ništa drugo do razobličenje ovih lažnih granica.69 Naši snovi, sve naše misli i unutarnji dijalozi, sva briga i strepnja postoje jedino zbog ove lažne podele, zato što mislimo da smo individue, zato što nismo svesni da je sva spoljašnjost naša unutrašnjost. Samo kada toga postanemo svesni, dolazimo do bezvremenog božanskog mira i tišine koja nije različita od sámog postojanja. Mnoštvo misli, kao i ostale aktivnosti, postoje samo usled iluzije da smo izdvojeni od celine. Misliti znači osmišljavati ono što se ne zna, pokušavati da se razume, preispitivati. Misao je razmak, otuđenosti subjekta od objekta i pokušaj da se on premosti. Ako smo jedno sa svim, onda osećamo i znamo sve i misli su nam nepotrebne. Otuda su probuđenje i jedinstvo sa svim isto što i smirenje uma. Zato je događaj probuđenja zapravo događaj nadilaženja sebe. Tada sebe vidimo i spolja, ali ne (samo) u prostornom značenju, zbog čega smo u početku zbunjeni, već u značenju duhovne zrelosti i objektivnosti. Kao što roditelj objektivno vidi i razume svoje dete, tako i probuđeni vidi individualno biće za koje je nekada verovao da je on sam. Probuđenje je nadilaženje egzistencijalnog detinjstva. A na koji konkretan način je "sve spoljašnje naša unutrašnjost"? Na taj način što probuđeni postaje čist ili apsolutni subjekt. Njegovo Sopstvo postaje centar univerzuma - zato što ono jeste sam univerzum. Ono je to oduvek i bilo, a čin probuđenja je samo aktuelizacija te stvarnosti. Tako čist subjekt je apsolutno objektivan. On nije ništa izdvojeno, nema ništa individualno ili egocentrično, zna da ništa nije njegovo, da on sam nije nešto po sebi i za sebe već da je on samo svestan subjekt objektivnog sveta. Na taj način njegova svest je potpuno objektivna, on je čista objektivnost koncentrisana ili oličena na jednom mestu; objektivnost koja je svesna sebe kao 'Ja jesam'. Sve dotle priroda se oblikovala tako da kroz sva životna iskustva kristalizuje svesnog subjekta. U ljudskom obliku on je kristalizovan kao Ego ili subjektivnost ograničena na telo i svoja individualna iskustva. Zato su njegova Ja bila razdeljena u mnoštvo, nepostojana i promenljiva. Konačna kristalizacija je kada subjekt postane potpuno svestan sebe i tako postane objektivan uvidom da nije ništa po sebi i za sebe, da nije ograničen na sebe samoga, već je samo čista svest svega objektivnog oličena na jednom mestu, u svesti 'Ja jesam'; kada postane objedinjen i trajno utvrđen u tome. Tada nestaje noć prirode i spoljašnjih uticaja na tog subjekta, jer on je sada noćan, on je bio cilj cele prirode, on se konačno rodio i postao. Svrha celokupnog univerzuma izražava se svešću 'Ja jesam'. Sav proces probuđenja, i duhovne evolucije uopšte, je zapravo smanjenje noći spoljašnjih uticaja i prevaga unutarnje centriranosti i autentičnosti. Tada mu priroda postaje poslušna (siddhi), zato on poseduje ogromnu privlačnost na okolinu, jer on je njen ishod, njeno srce. Probuđeni je duša sveta. On se ne kreće, već se sav svet kreće i okreće oko njega. On je ishodište svega i zato su sva njegova dela ljubav koja sve omogućava. Zato je probuđeni uvek potpuno opušten, miran i tih. Zato je judeo-hrišćanski Bog svoj identitet izneo rečima: "Ja sam onaj koji jesam". Zato je Ramana Maharši uporno ponavljao: "Svest 'Ja jesam' je Bog". Zato je iz istog razloga Budina poslednja poruka na samrti bila: "Ne tražite uporišta izvan sebe. Budite sami sebi uporište." Zato sva vredna duhovna učenja jednako naglašavaju naizgled suprotno: da čovek treba da spozna sebe, ali i da ne bude egocentričan već da se preda Bogu. Ishod svega jeste u njemu, ali do toga ne može doći dok meditativnom disciplinom ne transcendira um i tako 69

O tome videti u sjajnoj knjizi Kena Vilbera "Bez granice"; Ken Wilber: No boundary; Babun, Beograd, 2002

223

spozna da on sam nije ništa sam po sebi, već da je ishod svega. Bez takve spoznaje, koja je moguća jedino meditativnom disciplinom i transcendencijom uma, njegov Ego (koji postoji samo u umu) postaje demon koji ga razara uobraženjem da je on sam centar svega, takav kakav je dat pukim rođenjem. Zato je ova istina čuvana od javnosti i čak osuđivana kao satanizam, jer ju je nemoguće razumeti bez duhovne discipline umiranja 'starog čoveka' i novog rođenja. Ego mora potpuno da nestane da bi čovek zaista postao ishod i centar svega. Bez nestanka on ispunjava mit o Luciferu, onome koji uobražava da je kao individua izdvojen i nezavisan od celine (Boga). Takva izdvojenost daje neophodnu svest o razlici subjekta i objekta (Lucifer je onaj koji daje svetlost subjektivne svesti naspram objekata), ali ako se drži samo sebe donosi i otuđenost, sukob sa celinom. Otuda najčistija doktrina probuđenja, budizam, isključivo stavlja naglasak na potpuno nadilaženje i utrnuće Ega razotkrivanjem njegove prave prirode. Zaista, sve postaje jasno tek s uvidom da fizičkim rođenjem nismo uistinu rođeni, i da je ovaj život tek priprema za istinsko rođenje. Osnovna pretpostavka sânkhye je da čovek tek treba da se rodi i kroz disciplinu postane ono što uistinu jeste: duh koji sve omogućava (puruša). Ovakav kakav je, prirodno nastao, on nije ni počeo da postoji, on se uopšte ne razlikuje od ostale prirode (prakrti). Zato je njome i uslovljen. Zato i pati. Tek kada ovako postane kroz objektivnu svesnost, razumeće konačnu istinu da sve što je dosad rečeno da univerzum stvara svesnog subjekta i da je sve spoljašnje naša unutrašnjost - samo pola rečenog, da je druga neizreciva istina - neizreciva jer se ona samo postaje, a ne i saznaje – istina da samo svesni subjekt postoji, da nema nikakvog objektivnog sveta koji oblikuje subjekta, da se ništa ne oblikuje, ne stvara niti aktuelizuje. To su sve iluzije uma. Ničeg nema tako što je sve samo Ja jesam. Zato što je sva spoljašnjost naša unutrašnjost kao Ja jesam, i zato što zaboravljamo sebe jer projektujemo i sebe i svet zbog identifikacije sa sadržajima razuzdanih misli, proces probuđenja subjekta kao ishodišnog središta univerzuma sastoji se u povlačenju te projekcije disciplinovanim obuzdavanjem i nadilaženjem bića nastalog spontanom, prirodnom reprodukcijom, radi istinskog rođenja u Duhu koji sve omogućava. To je tema narednog poglavlja.

224

KAIVALYA

Čovek je jedino pogodno mesto gde se može dogoditi probuđenje univerzuma, prosvetljenje bića. Jedino za tu svrhu kosmos ga je i oblikovao. Da bi je valjano ispunio, čovek mora lično doživeti sve osnovne činjenice egzistencije onakve kakve jesu, bez psihomentalnog, simboličkog ili mitskog iskrivljavanja. Brzina ovog doživljavanja ne zavisi od vanjskih činilaca, već od prisustva svesti o njima. Prisustvo svesti na čudesan način određuje vreme i vanjske događaje, privlači ih i ubrzava u ispoljavanju suštinskih činilaca egzistencije. One bi prepuštene prirodnom odvijanju i same prošle kroz čovekovo iskustvo tokom njegovog života (jednog ili više), dok prisustvo svesti ubrzava i sažima vreme njihovog neminovnog iskušavanja na mnogo kraći period. Njihovo svesno ustanovljavanje, kakve zaista jesu, oslobađa i razrešuje sve čvorove u srcu čovekovom i čini ga podobnim da bude pravo mesto kroz koje će se ispoljiti Duh koji sve omogućava. Reč kaivalya označava stanje onoga što je prosto, neumešano ni sa čim, autentično, čisto, pa otuda sadrži ideju savršenstva i potpunosti. Zato se koristi da označi savršenstvo pročišćenja Duha-čoveka (puruša) njegovim izdvajanjem iz svega što mu nije autentično. U tom smislu ona označava izdvojenost i otcepljenje čovekove suštine, puruše, od prolaznog bivstvovanja u vremenu, čovekovo vaskrsenje iz smrtnog u besmrtno i nerođeno, iz nepostojanja u postojanje. Nema pročišćenja i oslobođenja bez razumevanja afektivnog vezivanja u svim dimenzijama bića. Kako je čvor zavezan tako se mora i razvezati. To je jedini put da se pročisti Duh čovekov od svake neautentičnosti bivstvovanja, prevlada žalost, patnja i iluzija sreće, da se konačno dođe do kraja vremena tokom kojeg čovek nije ono što oduvek jeste, a što kroz vreme uzalud očajnički traži da postane u budućnosti. Budnost (buddhi), koja se na ovde prikazan način ostvaruje, jeste prisustvo svesti u samom biću. Kako biće već jeste energija svesna sebe, čovekova budnost nije ništa drugo do opušteno dopuštanje da ona to i bude kroz njegovo živo iskustvo, dopuštanje da univerzum bude svestan sebe kroz čoveka. Čovek to dopušta tek kada odvrati svoju svesnost od robovanja objektivaciji koja se ostvaruje kroz telo, osećaje, opšta stanja uma i svaku misao. Ovakva objektivacija uspavljuje potencijal svesti koji svaki čovek prirodno ima, uspavljuje ga iluzijom o vremenu, o supstancijalnosti zbivanja i o njegovoj izdvojenoj individualnosti. Ništa čoveka ne uspavljuje toliko kao izvesnost da će se svakog jutra probuditi u istoj sobi u kojoj je zaspao i nastaviti dotadašnji život, da će posle svakog koraka učiniti još jedan, da će nakon svakog izdisaja ponovo udahnuti, da život kakav mu je poznat sigurno neće nestati. Najtvrđi san je ubeđenje da će spolja dobiti ono što mu je suštinski neophodno. To znači da nije svestan da to već jeste. Ova sigurnost mu omogućava da svakodnevno mehanički živi u fizičkom svetu iako je nesvestan njegove prave prirode. Da je nema, i da je svesniji, lako bi prelazio u druge dimenzije. Ali takođe ga ovakva izvesnost čini neodgovornim, destruktivnim i zlim u svojoj nesvesnosti. Čovek je tačno onoliko destruktivan, zao i nesvestan koliko je ubeđen da je svako biće „čvrsto” i da postoji samo po sebi kao posebna individua koja dela po svojoj volji, da je ono „neko” ili da je „nečije” pa mu shodno tome može i učiniti 225

„nešto”; koliko ne uviđa da je sve što biva, svako biće, samo talas trenutno oblikovane jedinstvene energije univerzuma; da čovek tek treba da se rodi. Jedino kada mu se čvrstina bića raspadne pred očima, on se budi ili se sam psihički raspada ako je previše poistovećen sa njegovom iluzornom supstancijalnošću, sa onim što se raspada. Čovek se budi samo kada nema izbora, izvesnosti i nade da utočište može naći spolja, u biću kakvo objektivistički i čulno doživljava, kada shvati da postoji zato da bi se život svesno iskušao, prepoznao i prosvetlio u njemu, a ne da bi on našao utočište u biću. Duh čovekov treba da bude oslobođen od svih zavisnosti i od svih briga za opstankom, jer neuslovljenost koja omogućava sam opstanak bića njegova je bit. Suština duhovnog oslobođenja ili probuđenja jeste u pravom odnosu prema bivstvujućem, u autentičnom odnosu čoveka (puruše) prema biću (prakrti). Kada se među njima uspostavi pravi odnos, događa se prepoznavanje iskonske nezavisnosti Duha-čoveka od prakrti. Čovek svojom budnošću ispravlja taj odnos i postavlja ga u pravo stanje. Biće nije problem, već neuviđanje njegove stvarnosti od strane neprobuđenog čoveka. Nezavisnost svoga Duha čovek ne treba da stvara, jer ona oduvek postoji, nego samo da je prepozna i da se svesno usaglasi s njom. Jedini način da čovek ustanovi svoju nezavisnost od prakrti, koja suštinski već postoji, jeste da u potpunosti osnaži potencijal budnosti (buddhi) koji je prirođen svakom zdravom čoveku; dakle da osvesti ono što već jeste. Budnost se ne jača nikakvim koncentracijama (osim ako se koncentracija ne praktikuje samo kao mera disciplinovanja nemirnog uma). Tako se samo do ekstrema jača već postojeća vezanost i neuravnoteženost prirodnog bivstva izdvajanjem jednog svesnog stava na račun nesvesnih sadržaja. Dok ima bilo kakvih vezanosti i jednostranosti - nema budnosti. Budnost se jača jedino postojanim prisustvom u svim pojavama i dimenzijama bivstvovanja. Takva postojana pažnja mora biti oslobođena svakog mentalnog prosuđivanja (manas) i ličnog određenja (aham-kâra), inače neće biti prisutna u svim dimenzijama bivstva (tanmâtrâ i maha-bhűtâni). Sámo njeno prisustvo je nezavisnost (kaivalya). Svako ko je ikada bio budan zna da je tada bio i nezavisan u toj meri da jedino može reći kako je sáma nezavisnost upravo budnost. Već smo videli kako su sve dimenzije prirode izražene kroz „velika počela”, mahabhűtâni. Njihove vibracije stvaraju različite gustine zbivanja i brzine vremena koje oblikuju sav kosmos. One su mikrokosmički sažete u ljudskom biću tako što sačinjavaju njegovo fizičko telo (zemlja), osećanja (voda), opšta stanja uma (vatra) i svaku misao (vazduh). Od svih dimenzija kosmosa sačinjen je, dakle, i čovek, pa on zato svoju budnost mora ustaljivati u skladu sa njima, a ne nekako drugačije. Dakle, svoju budnost mora osnaživati na četvorostruk način: naspram (1) tela, (2) osećanja, (3) opštih stanja uma i (4) svake misli. To su četiri osnove na kojima se pažnja mora postojano sabrati i učvrstiti u razumevanju svake posebno. Svaka se od ovih dimenzija bića svesnim upoznavanjem rastvara od iluzije supstancijalnosti i svodi se na njen ishod - akašu. Kada se to učini sa svima zajedno, nastaje trajna budnost. Čovekov je život u tolikoj meri nesvestan i neuravnotežen da on i ne uviđa šta ga određuje i sačinjava, gotovo nikada ne razlikuje prirodu svoga mentalnog stava od osećaja i fizičkog stanja, a kada to i čini, onda samo privremeno i bez trajnog ustanovljenja. Međuzavisnost ovih sačinitelja uslovljava svest da se smatra identičnom s njima i sadržajima njihovog iskustva o svetu. Njihovo razumevanje putem međusobnog razlikovanja sámo po sebi uravnotežuje (zbog guna) neujednačene tokove životne energije (prâna) u svakoj dimenziji zbivanja, i time oslobađa prisustvo iskonske neuslovljenosti. Za to nije potrebno ništa drugo do objektivno razumevanje. Ono ima dve faze. Prva je razlikovanje četiri dimenzije bivstvovanja koje su dotle delovale međuzavisno i zato uslovljavajuće, i temeljno upoznavanje 226

svake od njih posebno. Druga je spontana primena uvida (viana) o ova četiri sačinitelja bez određenog vežbanja, onako kako se u životu zbivaju svi zajedno. Sve četiri dimenzije jačanja uvida predstavljaju progresivno čišćenje svesti od raznih fiktivnih sadržaja i obmana, i njeno osposobljavanje da se suoči i sjedini sa bićem kakvo ono zaista jeste. Stalna prisutnost pažnje (satipatthâna) nije ništa drugo do intenzivno sažimanje vremena bolnog lutanja u prostorima neautentičnog bivstvovanja, i samoubrzanje procesa koji je imanentan prirodi kao i svakom biću: da dođe do slobode u kojoj može autentično da bude. Postojanom sabranošću pažnje mudro se ostvaruje ono jedino što se inače mora ostvariti u životu: uvećava se prisustvo svesti o Duhu koji sve omogućava (o neuslovljenosti postojanja) u čovekovom biću, i time se briše patnja. Sáma svesnost predstavlja ubrzanje vremena zbivanja i dovodi ga do krajnjeg ishoda u budnosti. Osvešćenje, kao sažimanje vremenskog iskustva, praktično se svodi na postizanje nezavisnog prisustva usred psihofizičkih procesa sopstvenog bića i razumevajućem pragmatičnom odnosu prema njima. Baš kao što se to čini sa vanjskim stvarima, jer Duh je nezavisan od svih dešavanja u biću. Samo takva objektivnost u sebi omogućava istinsko upoznavanje bića u svim njegovim dimenzijama, a rezultat toga neće više biti neki zaključak, stav ili mit, kako je to uvek bivalo sa drugačijim upoznavanjem bivstvovanja od ovde opisanog, već jednostavna budnost i oslobođenje. Ne radi se, dakle, o objektivnosti koja deli i otuđuje čoveka od sveta, već o zrelosti njegovog Duha s kojom on svet dovodi do autentičnog ishoda. Kao što roditelj doživljava sazrevanje svoga deteta, tako i čovek u ovoj vežbi sagledava svoje psihofizičko biće kakvo jeste i time ga transformiše do duhovne zrelosti. Što je čovek stariji i zreliji, utoliko manje spava, vreme mu brže prolazi i manje se vezuje za iskustva fizičkog života koja su tako privlačna mladim ljudima. Što je čovek zreliji to je budniji i nezavisniji od zbivanja. Ovde opisano osvešćenje nije ništa drugo do ovladavanje stihijom prirodnog zbivanja u telu, osećanjima i umu direktnim suočavanjem sa njima samima kakvi jesu - a ne sa njihovim sadržajima, kao uvek do tada. Stoga je ovo suočavanje veoma neprivlačno, nezanimljivo i odbojno jer ne donosi nikakve nove sadržaje, zaključke, ubeđenja i nade koje bi bile privlačnije od prethodnih. Ova praksa ih sve ruši da bi se omogućila iskonska sloboda koju je čovekov Duh imao pre rođenja tela, pa i nastanka samog sveta. Svest ove iskonske slobode je utoliko prisutnija, ukoliko je Duh neuslovljenosti noćniji od mehanizama stečenih navika u ponašanju, govoru i mišljenju. Taj prirodni mehanizam je u dosadašnjem životu uvek imao noć i zloupotrebljavao je svesnost za pasivno osvetljavanje svoga delovanja. Ovde se zahteva preokret takve situacije: da se s neuslovljenom svešću čovek u svakom trenutku izdvaja i čisti (kaivalya) od svega što trenutno uslovljava njegovu autentičnost i slobodu, od svega što nije on sâm u apsolutnom smislu, što ga odvaja od prisustva u transcendentalnom Duhu. Čovek, dakle, može živeti na dva načina. Prvi mu je prirodno dat, spontan i nesvestan kao kod većine ljudi, životinja i svih ostalih bića. Sve prirodne funkcije se mogu nesvesno ispunjavati, kao što nam pokazuje funkcionisanje našeg organizma koje se obavlja bez naše svesti, dok nam čovek pod hipnozom pokazuje da je moguće obavljati i mnoge složene funkcije bez svesti o njima. Upravo tako funkcioniše život prosečnog čoveka; on je hipnotisan raznim fikcijama i konceptima verskih ili društvenih ubeđenja. On vodi iz rođenja u starost i smrt. Nigde drugde. Drugi način je nadilaženje prvog ličnim stremljenjem protiv bujice života, uzvodno od toka opšteg prepuštanja prirodnim zbivanjima, to je put pobednika nad stihijom, put Čoveka. Ovim putem kreću ljudi koji su dovoljno senzitivni da osete kako prvi, nesvestan način življenja nije autentičan, i da proizvodi samo patnju. Međutim, njiho227

vo kretanje 'protiv bujice' je samo spontana reakcija na to stanje, a svaka reakcija je nesvesno uslovljen čin. Oni najčešće negiraju život, ili na konstruktivan način, odlaženjem u manastir, odricanjem i podvrgavanjem nekoj disciplini, ili na razne devijantne načine. Ali, onaj koji kreće ka probuđenju ne ide protiv struje života, već prelazi na drugu obalu, on savladava nesvesnu stihiju bivstvovanja njenom transcendencijom, a ne borbom protiv nje; jer borba podrazumeva prihvatanje nesvesnosti kao sebi svojstvenog stanja - a da je nesvesnost naša prava priroda, nikada ne bismo mogli da budemo svesni. Mi smo već na drugoj obali; samo treba toga da budemo svesni. Stalnim osvešćenjem tela, osećaja, opštih stanja uma i nastanka svake misli, biće se uravnotežuje i čisti od starih, prirodno uslovljenih načina ponašanja, čovek se oslobađa svoje vezanosti za život jednako kao i odbojnosti prema njemu, upravo zbog spoznaje njegove prave prirode. On sreći i nesreći okreće leđa, radosti i tuzi prošlih vremena. Ravnodušan je u svim okolnostima i smiren u pročišćenom prisustvu sopstvene neuslovljenosti. Ovde izneti opisi načina za postizanje trajne budnosti samo su osnovni i neophodni uslovi za njeno postizanje. Tek kada se oni ispune može se doći do individualnog iskustva probuđenja koje je neponovljivo i za svakog čoveka jedinstveno. Kao i osnovna shema sânkhye koju smo do sada osvetljavali, i ovo je samo mapa za lakše snalaženje na putu probuđenja kojim svaki čovek mora sam da prođe na svoj način, a ne recept za njegovo ostvarenje koji je namenjen svima. Celo ovo poglavlje zasnovano je na Buddhinom Velikom govoru o temeljima sabranosti (Mahasatipatthâna sutta) i predstavlja njegovu proširenu verziju, uključujući i Kratak govor o ništavilu (Culasunnata sutta) na kraju. Iako sažet, ovaj prikaz puta je univerzalno važeći, jer se ne bavi akademskim raspravama o tome šta je sânkhya a šta budizam, niti nametanjem bilo kakvog stava, već pročišćenjem svesti od svih sadržaja i stavova koji uslovljavaju slobodu bivstvovanja kao takvog. Spremnost za ovakav put pročišćenja je osnovna pretpostavka za razumevanje oba sistema. Put pročišćenja ima samo dva principa: 1) Postojano opažanje svih zbivanja u telu, osećajima, umu i sadržajima uma - a naročito osećajima koji prate ostala tri zbivanja. 2) Nereagovanje na ta zbivanja vezivanjem, odbojnošću ili zaboravom, i zadržavanje ravnodušnog ustanovljavanja svega kako jeste. Sva bića reaguju na zbivanja i tako se upliću u njih i žive u ropstvu. Put slobode je da se najpre vide zbivanja kakva jesu i, kada se to ispravno učini, tada se čovek oslobađa spontanog reagovanja na sve utiske (samskare) koje one izazivaju, jer vidi da to nije on, niti je to njegovo. To je sve svojstvo prakrti, a ne njegovog Duha. On je oduvek iskonski slobodan, njegova suština je već čista svest i, da bi bio to što jeste, treba samo da osvesti zbivanje i prestane da, zbog identifikacije s njim, slepo reaguje na njegova uslovljavanja. Jer nesvesna reakcija na postojeća zbivanja, izaziva nova, i tako se stvara lanac uslovljenosti. Tek kada se oslobodi slepe reakcije, čovek počinje svesno i spontano da dela u skladu sa Duhom koji sve omogućava. Ovde su dati opšti principi probuđenja čovekovog, a ne ostvarenja bilo kakvog ideala iz oblasti religija i verovanja. Suština meditacije, i duhovne kulture uopšte, jeste u tome da se svest, koja inače menja svoja stanja, učini stalno prisutnom tokom svih zbivanja tela, osećanja i uma 24 časa. Dakle, i za vreme sna - to su, videli smo, lucidni snovi. Ovaj proces zahteva izuzetan napor samospoznavanja (đnana) i potpunu posvećenost. To je ujedno i proces ocelovljenja u jedno Ja. To se postiže meditacijom koja se radi u sedećem položaju izvesno vreme. Kada tako stečeno iskustvo čiste svesti u meditaciji postane dovoljno jasno, treba da se uspostavi kontinuitet prisustva takve čiste svesti bez većih oscilacija tokom ostalog zbivanja u sva228

kodnevnom životu. Sámo se zbivanje tada pokazuje kao energetski fenomen koji je svestan sebe. Sámo bivstvovanje se pokazuje kao svesno samo po sebi bez ikakvog čovekovog napora, i on je sada stalno budan. On, dakle, postaje budan tek predajom celini koja je svesna sebe. Svaki napor tada prestaje, jer trajna budnost je čin predaje (bhakti) i opuštenosti. Kao što postojanje uvek postoji, tako je i budan čovek uvek svestan, jer njegova svest je isto što i postojanje. On je uvek budan jer nije identifikovan s bićem, koje ima različita stanja, već se predao onome što biće omogućava, a najpre omogućava svest o njegovom postojanju. Prestanak identifikacije s bićem moguće je jedino nakon iskustva transcendencije uma u meditaciji. Nikako drugačije. Budnost nastaje sama od sebe kada nestane napor za održavanjem prisustva svesti u prolaznom i promenljivom zbivanju, jer se uviđa da je svest već prisutna kao ishod ili temelj sámog postojanja, večnog bivstva iz kojeg sve izvire. Budnost je kada svest ne identifikujemo sa svojim umom, već sa samim postojanjem. Ali, do slobodne budnosti se dolazi samo nakon vrhunskog napora za održanje prisustva svesti - odnosno sopstvenog ličnog prisustva u zbivanju. Svest je kroz uobičajeno postojanje neprosvećenog čoveka bezlično prisutna. Svrha meditativnog napora je u tome da se toj bezličnoj svesti postojanja dâ oličenje našeg bića, da svest postane lično iskustvo ovde i sada. Najveći paradoks je u tome da se napor osvešćenja bića odvija kroz iskustvo „to nisam ja” i „to nije moje svojstvo” koje se odnosi na telo, osećaje, opšta stanja uma i svaku misao. (1.Kor. 4:7) Razlog za ovaj paradoks je u tome što je suština svesti u nadilaženju (transcendiranju) onoga što se osvešćava. Činjenica da smo nečega objektivno svesni znači da smo iznad toga, isto kao što moramo da budemo izvan onoga što želimo da vidimo u celosti. Da bismo se videli celi u ogledalu moramo biti izdvojeni od njega. Zato za ono što smo postali svesni, možemo jedino reći da nije naše. Sloboda od poistovećenosti sa svakim zbivanjem je čista budnost. Dakle, svesnost se jača oslobađanjem od poistovećenosti. Osvešćavajući telo, osećanja i um, mi ih nadilazimo postajući ono beskrajno i neuslovljeno što ih omogućava. Jedini način da se to ostvari jeste da ih sagledamo kakvi zaista jesu. Kada to učinimo, postajemo veći, širi i moćniji od njih. Kada biće osvestimo kakvo jeste, i tako ga nadiđemo, tada tek možemo da ga prihvatimo. Dotle je ono nas držalo i zato smo bili njime porobljeni, a sada smo slobodni jer smo isto što i Duh koji biće omogućava. Ovaj paradoks će postati manji ako imamo u vidu da se meditacija sastoji iz dve faze. Prva je dolaženje do posmatrača sticanjem potpune svesti o zbivanju tela, osećanja i uma. Taj najviši posmatrač je aham-kâra kome svesnost daje buddhi. Kada se to ostvari, postaće jasno ono što omogućava posmatrača, a to je svedok cele prakrti, puruša. Ključna je spoznaja da posmatrač nije svedok, da su buddhi i puruša različiti. Otuda iskustvo „to nisam ja, to nije moje”. I manas i aham-kâra sprovode funkciju razlikovanja, ali na nivou čula i akcije. Buddhi je čista inteligencija, najviša moć razlikovanja za koju je čovek sposoban. U njemu se odvija razlikovanje puruše od cele prakrti. Njegova moć razlikovanja se razvija i jača meditacijom koja nije ništa drugo do napor i uvežbavanje da se sve aktivnosti bića opaze na sve dubljem i finijem nivou, pre nego što se manifestuju na grub način, a to je onaj koji opažamo čulima i umom. Kada se ostvari najdublje i najfinije moguće opažanje bića, a to je sam nastanak misli kao najfiniji pokret bića, tada posmatrač boravi u sebi, čovek postiže samosvest ili budnost: buddhi. Tako pročišćen buddhi sam, automatski donosi spasonosno razlikovanje puruše. Kontemplativna praksa, čiji su osnovni principi ovde izneti, predstavlja čovekov prvi pravi okret ka duhovnoj slobodi i probuđenju, ka spasonosnoj diferencijaciji puruše i prakrti, čime se oboje ostvaruju u smislu. Apsolutno sve što je čovek činio pre ove prakse odnosi229

lo se na iskustvo bivstvovanja (prakrti) i karmičko dozrevanje u njemu. S ovom praksom on po prvi put u čitavoj svojoj karmičkoj evoluciji istinski okreće pažnju k sebi ili svojoj autentičnosti, ka puruši. Negovanje takve pažnje, okrenute k sebi, pod kojom dozreva on sam kao nezavisan Duh, jeste ono što ga čini slobodnim, uvek budnim i zaista beskrajnim. Ništa drugo. Prema Buddhinim rečima „u ovom ograničenom telu, ne većem od rukohvata, sadržan je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta” (Anguttara-nikayo, 4,45). U čoveku koji meditira dovršava se ishod univerzuma. Ovde izneto osvešćenje ima četiri dimenzije, u skladu s dimenzijama prirode. Posmatrane piramidalno, najniža i najgrublja dimenzija zbivanja je telo, zatim, nešto finija, osećaji, pa opšta stanja uma ili raspoloženja kao još finija, i same misli kao najfinija dimenzija zbivanja našeg bića. Da bi se biće transcendiralo i čovek predao Duhu koji ga omogućava, i koji je njegov ishod, to se mora učiniti na njegovoj najfinijoj dimenziji zbivanja, nastanku misli. Ali, ako se meditacija zasniva samo na transcendenciji misli, ona je nepotpuna, ako se u tome i uspe, to iskustvo nije trajno, čovek se stalno iz njega vraća u ranija niža stanja svesti - zato što nije osvestio celo biće, sve njegove dimenzije. Tako se od cele prakse pravi ritual i još jedna navika. Svaka dimenzija zbivanja ima svoje samskare, svoja T-polja koja je oblikovala ponavljanjem, i ta polja imaju svoju gravitaciju, privlačnu snagu koja nas zavodi i opčinjava. Zato se svaka dimenzija mora posebno osvestiti, uvideti kakva zaista jeste i razobličiti sve njene samskare. I druge duhovne tradicije osećaju neophodnost da se biće osvesti u svim dimenzijama, ne samo u sferi misli (ideja), ali to izražavaju na nejasan i maglovit način, kroz razne (božije) zapovesti, tabue, moralne norme, propise koji obuhvataju sve, pa i jelovnik. Judeo-hrišćanske moralne obaveze se uglavnom bave fizičkom dimenzijom zbivanja (ponašanjem), a manje mentalnom, i nigde dovoljno jasno ne naglašavaju jedinstvo fizičkog, osećajnog i mentalnog. Tradicija verske predanosti (bhakti) uglavnom naglašava osećajnu dimenziju bivstvovanja. Jedino je u tradiciji joge neophodnost osvešćenja celog bića oslobođena svakog demonizma i idolopoklonstva, i svedena je na praksu, na opšta pravila ispravnog postupanja (yama), i specifično jogističke obaveze (niyama). Buddha je na osnovu njih izneo celovit proces osvešćenja (meditacije) jer je zahvatio sve dimenzije bića, od najgrublje do najfinije. Žalosno je što i danas postoje mnoge budističke škole, ili sekte, koje ne uviđaju neophodnost celovitog osvešćenja, nego naglašavaju samo neke njegove aspekte (disanje, osećaje ili um zasebno). Ključ oslobođenja je u celovitom osvešćenju bivstvovanja, u svim njegovim dimenzijama (telo, osećanja, opšta stanja uma i svaka misao). Ako previdimo jednu dimenziju, njeno neosvešćeno zbivanje će biti uzrok naše patnje i osećanja ropstva. Ako naglasimo samo jednu, na primer, mentalnu (baveći se nekom meditativnom 'tehnikom', molitvom ili ponavljanjem mantre), ma kakve uvide i iskustva imali, padaćemo uvek iznova natrag u niža stanja povučeni težinom ostalog dela neosvešćenog bivstvovanja, i uzalud ćemo ponavljati tu jednostranu praksu u nadi da ćemo trajno dostići uzvišeno stanje ako ga samo dovoljno puta ponovimo. Na kraju ovog opšteg uvoda moramo naglasiti sledeće ključne stvari. 1. Ovde se radi o transformaciji kvaliteta samog bivstvovanja čovekovog, a ne o sticanju nekog znanja ili nove 'vere'. Biće se transformiše na viši nivo postojanja samim osvešćenjem. Svetlost svesti sama po sebi preobražava bivstvovanje na više nivoe, a ne bilo kakva aktivnost s namerom postizanja takvog cilja. 2. Svest se stiče najpre posmatranjem strukture zbivanja uma, osećanja i tela, a zatim naporom da se zaustave nepovoljne navike i stanja, i omoguće povoljna. Jedino borbom protiv starih navika i načina bivanja stičemo više svesti. Uvek kada odolimo 230

nekoj stihiji koja nas je uslovljavala da delujemo po njenom diktatu, postajemo jači u budnosti i blaženstvu. Sámo posmatranje ili svedočenje neće nam dati više svesnosti, već će nam jedino omogućiti uvid kako da se borimo protiv struje mehaničkih navika tela, osećaja i uma kojima smo porobljeni. Jer, mi nismo zarobljeni u telu, osećanjima niti umom. Zarobljeni smo jedino svojom identifikacijom s njihovim nesvesnim navikama u delovanju koje se mehanički održavaju. 1. Osvešćenje tela Telo je zbirno mesto svih zbivanja bića, svih osećaja i mentalnih stanja. Stoga, da bismo bili svesni osećaja i uma, moramo najpre biti savršeno svesni tela. Kada smo obuzeti osećanjima i mentalnim sadržajima uvek zaboravljamo na sámo telo, tako da ono ostaje najnesvesnije područje bivstvovanja, iako je osnovno. Uvek smo svesniji onoga što zamišljamo nego svog disanja ili sitnih pokreta lica i ruku. Da bi se ovaj temeljni zaborav bivstvovanja suspregnuo i svest po prvi put u životnom iskustvu sjedinila sa njegovim zbivanjem, sa svim telesnim postupcima, najpre je treba vezati za disanje. Osvešćenje tela sačinjava prvi dodatni 'svesni šok' s kojim se nakuplja energija potrebna za kristalisanje višeg, energetskog tela. a) Sabranost pažnje na dah Osvešćenje disanja služi kao visak koji usmerava pažnju na telo i odvraća je od dotadašnjeg lutanja za psihomentalnim sadržajima i drugim objektima. Sabranost pažnje na dah održava težište svesti na objektivno sagledavanje celine samog područja svakog zbivanja, na telo, i odvraća je od stare navike da bude opčinjena i zavedena apstraktnim sadržajima pojedinih zbivanja. Ovde se događa začetak potpune odvraćenosti Duha od uslovljenog bivanja u vremenu (prakrti), svesnost disanja sigurno nas drži u sadašnjosti, u stvarnosti ovde i sada. Zato ga treba dobro usaditi. Sabranost pažnje na dah, nezavisno od ostalih vežbi, donosi obilne plodove u duhovnom pročišćenju ako se istrajno primenjuje. Sama po sebi ova je vežba dovoljna jer direktno izaziva odvraćenost Duha od uplitanja u sadržaje prirodnog zbivanja i uz istrajnost može dovesti do prepoznavanja potpune izdvojenosti puruše od prakrti. Naime, samo disanje je automatski, prirodan proces. Njegovim osvešćenjem spoznajemo da to nije naš proces, ne možemo ni da ga zaustavimo, uviđamo da mi uopšte ne dišemo nego priroda diše u obliku "našeg" tela, i da tu ništa nije naše. Tako se jača svest o nezavisnosti od tela. (Pored vezivanja pažnje za disanje postoje i drugi metodi da se svest odvrati od sadržaja misli i objektivnog sveta. To se može učiniti koncentracijom na određeni oblik, kao što je yantra, ili na određenu reč, mantru. Iako su efikasni, ti metodi su, međutim, vezani za određenu tradiciju i ideologiju, dok je osvešćenje disanja nezavisno od svega toga i prirodno je dostupno svakom čoveku.) Vežba se obavlja na izdvojenom i mirnom mestu, par puta dnevno, najmanje pola časa, sedeći u ispravnom položaju, a to znači pravih leđa, ali udobno. Budnog uma treba opažati disanje bez ikakvog remećenja, onako kako se ono sámo odvija. Jasno treba ustanoviti svaki udisaj i svaki izdisaj, kada je dah kraći, a kada je duži. Ustanovljavanje se obavlja ravnodušno, bez ikakvog mentalnog uplitanja i prosuđivanja. Osvešćenje disanja služi da odvrati svest od stalne i opterećujuće vezanosti za psihičke sadržaje koji se tiču ličnog iskustva ili sveta, prošlosti ili budućnosti, i smiri se u bezazlenosti sámog bića koje opušteno 231

miruje i diše ovde i sada. Disanje je put kojim se vraćamo iskonskoj nevinosti našeg bića, bezazlenom postojanju, i oslobađamo svih tereta životnog iskustva. Svakim udisajem telo treba da postane svesnije, svakim izdisajem opuštenije i mirnije. To je osnovni zahtev ove vežbe. b) Osnovni položaji tela Svesnost cele površine tela, koja je stečena u polučasovnoj vežbi sabranosti pažnje na dah, mora se zadržati i u svakodnevnom kretanju. Da bi se u tome uspelo, najpre treba razviti sposobnost da se uvek bude svestan četiri osnovna položaja tela: hodanja, stajanja, sedenja i ležanja. Svaki od ovih osnovnih položaja mora biti jasno ustanovljen, a prelazak iz jednog u drugi mora se obavljati kao unapred svesna namera. c) Svi pokreti Kada smo bez napora postali svesni smenjivanja četiri osnovna položaja tokom celog dana, možemo lakše preći na osnaženje prisustva pažnje na sve važnije pokrete koje činimo svojim telom. (Oni najsitniji nisu važni za vežbu.) Kada menjamo pravac hodanja; kada gledamo pravo, a kada u stranu; kada savijamo a kada ispružamo svoje udove; kada oblačimo i svlačimo odeću i šta nosimo u rukama; dok jedemo, pijemo, žvaćemo doživljavajući ukus i gutamo, kada obavljamo sve fiziološke potrebe tela, kada nameravamo da zaspimo i kada se budimo; kada govorimo i kada ćutimo, primenjujemo sabranost pažnje. Ravnodušno ustanovljavajući sve opisane postupke stičemo jasan uvid u svrsishodnost i opravdanost svakog postupka, da li je samo proizvod mehanizma navike ili je objektivno opravdan, pa tako prestajemo da gubimo energiju u nepotrebnim i često besmislenim aktivnostima. Zatim jasan uvid u najprikladniji način obavljanja svakog postupka u skladu sa trenutnim okolnostima, nezavisno od stečenih navika i običaja, plahovitosti i žudnji. Ustanovljavanje svih postupaka tela treba da nas održava sabranim i samosvesnim za sve što činimo tokom celog dana; svaka aktivnost može i mora biti uključena u sabranost pažnje, makar u osnovnim elementima. Po prvi put u životnom iskustvu ovakvim vežbanjem dolazimo do spoznaje: „Ja sam činilac svakog svog pokreta i dela.” To je, prema shemi, integracija svesti iznad indriyâni, u aham-kâru i kristalizacija jednog Ja. Ovo znači da je ujedno integrisan i manas. Dotle je svest o sebi kao jedinom činiocu svih ponašanja bila prisutna, ali manas je bio dezintegrisan na sadržaje pojedinih zbivanja, u mnoštvo Ja, i zato je takva svest bila slaba i pasivna, nije bila prisutna u celosti kao odlučujući i odgovorni činilac. U aham-kâri se integriše svest posmatrača kao i jedno stalno Ja koje je uslov za stalnu prisutnost svesti. Stalnim osvešćavanjem svih svojih pokreta mi jačamo jedno Ja u sebi, postajemo celoviti. Odgovornom spoznajom sebe kao jedinog tvorca svakog postupka u mislima, rečima i delima, stiče se objektivna svest o sebi s kojom se uviđa da je i onaj koji čini dela (a to je telo, indriyâni) uslovljen i sačinjen kao i sama dela. Tako se na samom sebi praktično uviđa istina da je svaka individualna tvorevina u prirodi zavisna, nepostojana i prolazna, dok je ličnost koja to opaža nezavisna od tela i njegovih dela. Dakle, potpunim osvešćenjem i ustanovljenjem psihofizičkog činitelja nužno dolazi do njegovog nadilaženja, zato što je svesnost uvek sám čin nadilaženja ustanovljenog sadržaja, dok je nesvesnost oduvek bila poistovećenost s njim. Tako potpuna integracija svesti o činjenju dovodi do nadilaženja subjektivne poistovećenosti sa činiteljem (indriyâni). Važno je razumeti da ovo nadilaženje dolazi samo kao potpuna 232

zrelost i odgovornost subjekta za svoje aktivnosti, a ta zrelost je upravo nadilaženje subjektivnosti. Subjekt koji je poistovećen sa sobom nikada ne može imati odgovornost za svoje postupke niti objektivnu svest o njima. Jedino prihvatanjem stvari kakve jesu, kada se indriyâni potpuno osvesti, ličnost postaje objektivno svesna tela i samim tim nezavisna od njega, jer se tada energija preliva u aham-kâru, a i shema nam pokazuje da je ličnost već u samom prirodnom poretku takva - nezavisna od tela. Kada bi ličnost bila u jedinstvu s telom ne bi mogla da se razlikuje od njegovih delanja, i celodnevno ustanovljavanje postalo bi preveliki teret zbog identifikacije svesti. To bi izazvalo neuravnoteženu centripetalnu upotrebu energije oko svakog umišljenog „svojstva ličnosti” i svakog postupka, što bi pokrenulo proces bezizlazne racionalizacije tako nastalih entiteta. Ovakvo vežbanje će vrlo brzo pokazati da je nemoguće biti objektivno svestan svih svojih postupaka pri zadržavanju stare ličnosti i njenog mehanizma postojanja putem identifikacije sa telom i smenom mnoštva Ja. U tom slučaju ličnost bi se samo neumorno delila na posmatrača i posmatrano ili učinjeno. Nedostatak odgovornosti i objektivnosti za učinjeno, svedočiće o ovakvoj šizoidnoj podeli. Svesnost preobražava i oslobađa od svakog tereta ustaljenog i subjektivnog načina postojanja. Zato je ovakvo vežbanje zapravo proces odumiranja dotadašnje ličnosti (što nije ništa drugo do prestanak njene identifikacije sa telom) i otvaranja prostora sve većoj slobodi Duha u kojoj se za celo biće jasno uviđa: „To nije moje svojstvo, to nisam ja.” Svi položaji i pokreti koji se u ovoj vežbi ustanovljavaju izgledaju kao tuđi, a takođe i osećanja i stanja uma u narednim vežbama. Postajući izdvojeni i tuđi, vlasništvo prirode (prakrti), a ne biti čovekove (puruše), oni se, međutim, ne osamostaljuju kao u šizoidnoj podeli bivstvovanja koja nastaje nesvesnošću, odbacivanjem i negacijom, nego se objedinjuju u smislu pod svetlošću svesti kao jedinog odlučujućeg činioca, objedinjuju kao jedinstvena zbivanja prakrti, i nadilaze u slobodi Duha koji ih sve omogućava. Dejstvo svesti se ogleda u sposobnosti preobražaja svih navika u kretanju i mišljenju, u moći odustajanja od njih, kao i adekvatnog učešća u njima. Napuštanjem poistovećenosti Duha čovekovog s telom, osećajima i umom, njihove aktivnosti nastavljaju svrsishodno da se odvijaju i to sa još snažnijom i čistijom energijom i inteligencijom prirode kojoj su u celosti oduvek i pripadali. Za nezavisan Duh kretanje tela i mišljenje pripadaju istom području prirodnih fenomena kao tok reke, pad požutelog lista, let ptice ili kristalno presijavanje sunčeve svetlosti na snegu. Nikada se priroda ne pokazuje tako zdrava i potpuna u svom savršenstvu kao u nesputanom pogledu izdvojenog i nezavisnog čovekovog Duha. Suvišno je pitanje da li priroda postiže svoju svrhu i savršenstvo tek s buđenjem Duha neuslovljenosti u čoveku, ili probuđeni tek tada zapaža iskonsko savršenstvo i potpunost prirode. Zbog relativnosti vremena prirodnog zbivanja oba ova događaja su uzajamna, oni se istovremeno događaju zato što su podjednako stvarni. Nema suštinske razlike u tome da li priroda postaje savršena tek u probuđenom čoveku, ili je on postao probuđen zato što je uvideo savršenstvo prirode. U trenutku probuđenja sabija se sve vreme razvoja prirode u jedan događaj. d) Odvraćanje od tela Što se više naslućuje sloboda, više se Duh odvraća od tela kao od sopstvenog bića. Ojačana objektivna svesnost je takvog kvaliteta da sve manje identifikuje Duh sa telom, sve manje idealizuje telo kao nešto svoje, celovito i postojano i sve ga jasnije uviđa kakvo zaista jeste, kao biološki mehanizam zatvoren u kožu koji se sastoji od raznih organa: kostiju, 233

mesa, creva, jetre, srca, pluća, bubrega, krvi, mokraće, pljuvačke, izmeta, malja, noktiju, zuba, mozga u lobanji i ostalog. Baš kao da se radi o vreći ispunjenoj raznim predmetima. Na ovaj način treba bar jednom dnevno sagledati svoje telo, u svome duhu ga ravnodušno secirati na sastavne organske delove. Ne samo kao živu celinu već i kao leš u svim fazama raspadanja, što će se kroz izvesno vreme toj živoj celini neminovno dogoditi. To vreme treba jasno da bude predočeno. Tako se Duh polako odvraća od privrženosti telu, kao i nepotrebne odbojnosti od tela. Ko stalno ima smrt u vidu, na ovakav, objektivan način, neće pogrešiti ni u čemu, neće gubiti vreme, uvek će uviđati život kakav jeste jer će ga doživljavati u potpunosti i s ljubavlju. e) Osnovni elementi tela Na kraju sabranosti pažnje na telo stoji uvid o osnovnim elementima koji sačinjavaju ono što smatramo našim telom. Ovo je finiji način odvraćanja od prethodnog. To su element zemlje, element vode, element vatre i element vazduha. Oni simbolično prikazuju osnovne osobine materije: čvrstinu, prianjanje, toplotu i kretanje. Objektivan i bezličan pogled na telo otkriva da je to biće samo njihova kombinacija na delu, i da se uvek može prepoznati kao takvo. Što češće svoje telo treba prepoznavati na ovaj način, sve dok ne postane i jedini. Tako će se uvideti jedinstvo tela sa celom prirodom u svim njenim dimenzijama koje su prikazane istim elementima. Na ovako opisan način treba praktikovati osvešćenje tela. Pri tome treba imati na umu činioce nastanka tela, a to su spontana delatnost uzročnog nastajanja svega u prirodi i hrana, odnosno cirkulacija prâne. Dok se to čini, ne treba mešati predmet svoje sabranosti sa drugim područjima bivstvovanja, sa osećanjima ili stanjima uma za koja postoje posebne vežbe, već se isključivo držati tela. Tek sa njegovim osvešćenjem svesnost treba proširiti sledećom vežbom. Da bi se osvestile više dimenzije bića, osećanja i misli, mora se najpre svesno ovladati osnovom njihovog dešavanja, samim telom. Za početak je dobro da se sabranost pažnje na telo u svim vidovima (a, b, c, d, e - svaka posebno) intenzivno vežba samo u određeno vreme tokom dana u odabranim uslovima, pri čemu se pokreti mogu izvoditi malo usporeno radi lakšeg održavanja pažnje na njima. Kada svesnost svih telesnih zbivanja postane lakše prisutna, može se osnaživati u svakodnevnom radu neprimetno za druge. Pri tome ne treba prisiljavati pažnju niti prilagođavati pokrete, nego održavati njihovo jedinstvo. To što se događa, treba da bude predmet budnog opažanja: kada se hoda, onda hodanje; kada se radi nešto rukama, onda ruke; kada se govori, onda govor, a kada se sedi i ne radi ništa, onda sedenje i disanje. Potpuno osvešćenje tela biće već na početku olakšano ako svoju pažnju stalno vezujemo za središte njegovog zbivanja, za gravitacioni centar u donjem stomaku (pri osnovnim položajima), kao i na celu površinu tela (pri svim pokretima). Osobina nesvesnog delovanja tela je njegova nepostojanost i necentriranost u svom prirodnom središtu, težište njegovog delovanja podignuto je naviše, ka glavi i mislima, i stoga je neuravnoteženo kao kod iskrivljenog točka kome osovina nije uglavljena u središtu. U gravitacionom središtu bića sažima se vitalna energija i odatle deluje kroz celo telo. Kada je taj proces delovanja iz središta kristalisan svešću, vreme njegovog delovanja je brže, što se ispoljava kao veća snaga i moć ostvarenja.70 70

Koiči Tohei u svojoj knjizi „Book of ki” daje koristan savet da se osvešćenje energije univerzuma sažima na pola, sve dok se to sažimanje na polovinu ne skupi u nevidljivo malu tačku u našem donjem stomaku, oko četiri santimetara ispod pupka (jap. tan-den). Treba jasno osećati da, iako beskrajno sažet u jednu tačku, univerzum nije izgubio moć, da

234

Dosadašnji opis vežbanja prisutnosti svesti (pod a, b, c, d, e) i usredištenje u gravitacionom centru predstavlja samo unutarnji i stoga nepotpuni vid osvešćenja bića. Ono će postati potpuno tek kada ga spojimo sa spoljnim vidom. On se postiže tako što ćemo pri kretanju kroz prostor (hodanju, vožnji...) uvek imati duboko uverenje da se mi, sa svojim središtem, ne krećemo, nego ostajemo apsolutno nepokretni dok se prostor, sva bića i ceo univerzum kreću i okreću kraj nas. Na ovaj način se direktno ukida ropstvo objektivizaciji.71 Meditacija pokreta je potpuna tek sa spoznajom da se nijedno biće ne kreće svojom voljom, već da je sastavni deo svekreta kosmosa (jagrat), da se to prakrti kreće, da je svaki naš pokret koji smo u životu učinili nošen opštim kretanjem životne energije (prane) kao list maticom potoka. 72 Ovo uverenje o ne-delanju usred delanja treba ostvarivati i u vežbama osvešćenja osećaja i uma, kao da se oni kreću u svom događanju, a ne mi. Potpuna autentičnost i nezavisnost puruše biće ispoljena onda kada jasno doživimo da se naša suština ne kreće u životnom zbivanju, da čak nikada nije ni učestvovala u njemu, nego da se telo, osećanja, raspoloženja ili stanja uma, i sve misli, sami zbivaju i kreću svojim putem kao oblici prakrti, vođeni istim zakonima kao i sve ostalo u prirodi. S postizanjem konačne diferencijacije puruše i prakrti ovo stanje će biti trajno i prirodno. Sabranost pažnje na telo primenjuje se na sebi i na drugome, naizmenično a zatim istovremeno i na sebi i na drugome. Koliko smo svesniji svojih postupaka, toliko ćemo bolje opažati koliko su drugi toga nesvesni, i uočavati razliku u plemenitosti koju donosi svesnost, od bede i ružnoće koju izaziva nesvesnost. Glavna odlika osvešćenog tela je opuštenost i ujednačenost govora i svih pokreta. Svesnost harmonizuje sve tokove energije poništavanjem svih afekata, pa takav čovek smirujuće deluje i na okolinu. Sabranost pažnje na telo je toliko uspešna koliko osnažuje nezavisnost Duha od tela. Ona se ogleda u sposobnosti ovladavanja svim sklonostima tela i spremnosti za njihovo napuštanje. Suština ove vežbe je u tome da se svest oslobodi svih umišljenih predstava o telu i dovede do uvida da ne postoji drugačiji telesni opstanak od ovde opisanog. Zato sabranost pažnje na telo treba ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije o nekakvom drugačijem opstanku i jedino preostane ovde opisani, uvek savršeno jasan u neposrednom uvidu. je ona samo sabijena na jednom mestu, u gravitacionom središtu zbivanja našeg bića. I to neće biti iluzija. Odatle se može izvući ogromna snaga koje iznemogao i psihički poražen čovek nije bio svestan, jer mu je težište delovanja bilo pomereno naviše i zato slabo. Delotvornost vitalne energije povećava se imaginacijom kako se ona s udisanjem podiže iz tla kroz središte stopala sve do tan-den centra, dok se izdisanjem širi po telu i kroz ruke, koje tako dobijaju pojačanu snagu, izlazi van na objekat s kojim se rukuje. 71 Zbog personalističkog karaktera univerzuma, da stvara subjekta, kada se čovek pomeri dva metra unapred, univerzum neće za njega postati za toliko kraći u tom pravcu. Čovek je subjekat univerzuma i on se zato ne kreće kroz njega niti može kretanjem doći do njegovog kraja. Univerzum se saobražava prema njemu, čovek je uvek u središtu univerzuma koji se kreće i saobražava kako bi u njemu kristalisao svoju budnost - nigde drugde. Prema Buddhinim rečima „u ovom ograničenom telu, ne većem od rukohvata, sadržan je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta” (Anguttara-nikayo, 4,45). 72 Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih objekata koji sačinjavaju prostor - kretanjem planeta i zvezda, jer šira celina sačinjava manju. Sve postojeće sačinjeno je od životne energije, a životna energija na Zemlji potiče od magnetne indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i kruženjem Zemlje oko Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode životnu energiju i sva kretanja živih bića. Kretanje Zemlje pokreće naše telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo se u prah. Tako, neprobuđena bića se nikada ne kreću svojom voljom; ona su u potpunosti sačinjena i pokretana od strane šire celine. Mi nikada nismo udahnuli vazduh, niti smo pokrenuli ijedan otkucaj svoga srca, kao što nismo niti išta drugo učinili u svome životu; sve je to priroda činila (i to govori o veličini njene moći, a ne o našoj suštinskoj nemoći) dok smo mi samo zamišljali 'to sam ja učinio' i 'to je moje biće'. Svaka predstava o našoj individualnosti i delanju je čista fantazija. Sve je Jedno. Usled tog jedinstva u svakom biću može se spoznati sav univerzum. Svest o tom jedinstvu prirode takođe ukazuje da ga naša suština nadilazi. Mi smo puruša, a ne prakrti.

235

Uvidevši da je to sve delatnost prirode a ne njegova, čovek se više ne brine za ono što nije njegovo, on više ne prianja za telesni oblik koji živi u svetu, kao što iz istog razloga nema ni odbojnost prema svetu niti telu, ravnodušan je i smiren u nezavisnosti sopstvenog pročišćenja (kaivalya). 2. Osvešćenje osećanja Nešto finija dimenzija bivstvovanja od grubog tela jesu osećanja. Ona su direktno vezana za iskustvo telesnog zbivanja. Postoje samo tri stanja u kojima se osećanja ispoljavaju: prijatno, bolno i neutralno. Svako od ovih stanja može biti ovozemaljsko, odnosno vezano za život u svetu (čulne prirode), ili uzvišeno, što znači naklonjeno odvraćenosti od uslovljenog bivstva u svetu (duhovne prirode). Slično fizičkom telu i astralno, o čijem je dejstvu ovde reč, može u svom kretanju biti naklonjeno nečemu (zbog prijatnog stanja), odbojno od nečega (usled bolnog iskustva) ili neutralno u nekim periodima. Ovde se ne radi o emocijama i upoznavanju njihovih beskrajnih složenosti i nerazrešivosti, već o sámim osećanjima kao takvim, ovde i sada. Uvek problematične emocije su složene tvorevine koje nastaju tek mešanjem osećanja sa fizičkim zbivanjem, opštim stanjima uma i pojedinačnim mentalnim sadržajima, koji su ovde predmet posebnih vežbi. Treba uvek jasno prepoznati kakvo je osećanje na delu: da li je to prijatno, bolno ili neutralno osećanje; da li je to prijatno ovozemaljsko osećanje ili prijatno uzvišeno osećanje (zadovoljstvo zbog uvida u stvarnost bića i nezavisnost Duha); da li je bolno ovozemaljsko ili je bolno uzvišeno osećanje (kajanje zbog svojih slabosti koje ometaju izbavljenje); da li je neutralno ovozemaljsko ili neutralno uzvišeno osećanje (ravnodušnost zahvaljujući uvidu u nezavisnost Duha i neugroženosti ishoda sveg bivstvovanja). Tako se vežba postojana sabranost ili trajna prisutnost pažnje u sebi i u drugome, uočavajući razliku u plemenitosti i smirenju kada su osećanja jasno ustanovljena u nama prema opisanom modelu, i bedi koju izazivaju kod drugih kada su konfuzno izmešana i poistovećena sa raznim sadržajima uma i telesnim iskustvima. Pri tome se jasno moraju imati na umu činioci nastanka osećanja, a to su uzročno nastajanje svega u prirodi, želja i čulni utisci, kao i razlaganje svih ovih činilaca tokom vremena. Osećanja su, kao i telo, nepostojana i prolazna, pa se zato treba osloboditi iluzija o njihovim trajnim svojstvima. Vežbamo tako što sebi konkretno predočimo: „U meni je sada takvo osećanje.” U prijatnom osećanju treba napustiti sklonost ka pohlepi; u neprijatnom osećanju treba napustiti sklonost ka odbojnosti i mržnji; a u neutralnom sklonost ka neznanju i tupoj lenjosti. Dok se ovako ustanovljavaju osećanja kao takva, onako kako se sáma javljaju u svakodnevnom iskustvu, ne treba lutati na ostale predmete sabranosti pažnje (telo, stanja uma) već se isključivo držati njih kao odabranog predmeta za ustanovljavanje. Zato što ne postoje drugačija osećanja od ovde opisanih, jasno ih treba razlikovati i ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije o raznim osećanjima i njihovim svojstvima, koja nastaju konfuznim mešanjem osećanja sa umom i telesnim stanjima, i ne preostanu samo ovde opisana, uvek jasna uvidu. Sabranost pažnje na osećanja, kakva ona sama jesu, bez prosuđivanja o njima, toliko će biti uspešna koliko osnažuje nezavisnost Duha od osećanja, njegovo neprianjanje ni za šta bivstvujuće u vremenu preko osećanja, kao i neprianjanje za odbojnost od bilo čega; njegovu ravnodušnost i smirenost u pročišćenju.

236

3. Osvešćenje opštih stanja uma Kao što se prve dve vežbe uspostavljanja pažnje bave isključivo kretanjem i opstankom tela (indriyâni) na grubljem (fizičkom) i finijem nivou (osećanja), tako se i sledeće dve vežbe bave grubljim (opštim) i finijim (svakim pojedinačnim) stanjima uma. Odavde se osvešćuje trojstvo manas, aham-kâra i buddhi. Kada se u umu javi požuda, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, ustanoviti da je odsutna; kada se javi mržnja treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, treba predočiti njenu odsutnost; kada se u umu javi obmanutost, 73 treba jasno ustanoviti takvo stanje, a kada je nema, osnažiti jasnoću u kojoj svest obasjava predmet ili objekat svog opažanja (telo, osećanja ili um) bez fiktivnih obmana koje ga krivotvore svojstvima koja ne postoje i odvraćaju od stvarnosti sámog objekta ili zbivanja. Požuda (vezanost), mržnja (odbojnost) i zabluda (neznanje ili nesvesnost) tri su osnovna stanja uma koja porobljavaju čoveka. Takođe, kada se u umu pojavi strepnja treba jasno ustanoviti da je to strepnja (od nečeg posebnog što izaziva napetost i sputanost uma); kada se pojavi rastresenost, da je to rastresenost (usled nepovoljnog uticaja mnoštva sadržaja ili objekata, što izaziva uznemirenost i stalnu potrebu za promenom); kada se u umu javi proširena svest, da je to svest nastala izvan iskustva trodimenzionalnog tela (pisane ili vančulne informacije, sećanja, ideje, stečeno znanje iz udaljenih mesta, prošlosti ili budućnosti); kada se javi sužena svest, da je svest sužena (na neko posebno i čulima dostupno opažanje iz neposrednog okruženja u sadašnjem trenutku); kada se u umu događa svesnost koja nadilazi čulna iskustva i kreće se u astralu, da je to svest koja nadilazi telesno iskustvo (tokom vizije ili astralne projekcije), a kada je u umu svest koja ne nadilazi fizičko iskustvo (indriyâni), da je to svest koja zavisi od tela i čula; kada je um koncentrisan na ono što se događa, da je koncentrisan, a kada je dekoncentrisan, da svest raspršava na više procesa koji se smenjuju; kada je svest oslobođena svih sadržaja kojim je um uslovljen (u meditaciji, dhyânam), da je oslobođena (od misli i prisutna je u biću bez njih), a kada nije oslobođena, treba jasno ustanoviti da je neoslobođena i uslovljena mislima (koje objekti izazivaju u umu - izvan jednočasovnog kontemplativnog zadubljenja, dhyânam). Tako se osnažuje postojanost pažnje na sva opšta stanja u kojima se um (manas) uopšte može naći. Na ovaj način treba ih ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije da stanja uma mogu biti drugačija, beskrajno različita ili uvek ista, i ne preostanu samo ovde navedena, uvek izložena znanju i jasnom uvidu.74 Samo tako se postiže svrha ove vežbe da omogući prepoznavanje čovekove nezavisnosti od svih stanja uma. Osvešćenje se primenjuje na sebi i drugome, naizmenično, a zatim istovremeno na sebi i drugome. Pri tome se uočava razlika između osvešćenih stanja u nama i njihovog nesvesnog smenjivanja kod drugih. Takođe treba jasno uočiti činioce koji omogućavaju um, a to su opšta delatnost prirodno nastalog tela (indriyâni), neznanje o nezavisnosti i želja za ličnim učestvovanjem u bivstvovanju kroz vreme, i da će um opstajati samo dok su njegovi činioci na okupu. Osvešćenje svih opštih stanja uma toliko je uspešno koliko omogućava prepoznavanje nezavisnosti čovekovog Duha od svih mogućih stanja u kojima se um može naći, njegovo neprianjanje za svet preko uma, kao i neprianjanje za odbojnost od sveta i uma, koliko osnažuje njegovu ravnodušnu prisutnost u slobodi koja omogućava i svet i um koji ga spoznaje. 73 74

U obmane spadaju sećanja, fantazije, i nametanje fiktivnih svojstava predmetima i zbivanjima. Ima ih, dakle, pored tri osnovna, ukupno deset.

237

4. Osvešćenje uzroka nastajanja svakog pojedinog mentalnog sadržaja (svake misli) U ovoj, četvrtoj dimenziji vežbanja, prisustvo budnosti (buddhi) konačno se čisti i od najfinijeg uplitanja mentalnih sadržaja (manas) i ličnih iskustava (aham-kâra). Za razliku od dosadašnjeg neutralnog ustanovljavanja, ovde se zahteva obustavljanje ustanovljenih uzroka koji su nepovoljni i podsticanje povoljnih. Dakle, trajno preuzimanje odgovornosti i slobodne volje. Najveći broj ljudi može da kontroliše svoje fizičko ponašanje. Na to ih navodi gotovo sva dosadašnja kultura. Nešto manji broj je u stanju da kontroliše i osećanja, ali je zaista najmanje onih koji kontrolišu svoje misli, koji ne misle šta im padne na pamet u pojedinom trenutku, nego su svesni objektivnih uzroka onoga što im se dešava u umu i ne poistovećuju se s njim, koji misle tako da ih to vodi u slobodu, a ne u ropstvo. To je vrhunac čovekove kulture i on je kompletno i detaljno iznet jedino u ovde opisana četiri uporišta pažnje (prema Buddhinom govoru Mahasatipatthâna sutta). Svaki pojedini mentalni sadržaj, odnosno svaka moguća misao sama po sebi nije bitna, ona je tek posledica vanjskih ili unutarnjih uzroka. Važni su, dakle, uzroci nastajanja misli koje određuju ponašanje i sudbinu ličnosti. Svi su ti uzroci, u ovom poslednjem delu vežbanja sabranosti pažnje, identifikovani za svesno ustanovljavanje. Najveći broj uzroka misli nalazi se u zbivanjima tela, osećanja i opštih stanja uma. Zato, ako ne uspemo da prepoznamo uzroke svojih misli u ovoj, četvrtoj vežbi, treba da ih potražimo u prethodnim, najpre u fizičkim i osećajnim zbivanjima, kao i u okolnostima u kojima biće prebiva i koje deluju na stvaranje individualnog fizičkog iskustva. Uzroci najsloženijih misli su često banalno prosti, materijalni i niski. Zato svojim mislima nikada ne možemo ovladati dok ne ovladamo svojim telom; u njemu se sve zbiva. Ego je jedini izvor svih misli, koje su prirodan fenomen, kao i sam ego. Ali, ego nije kategorija prakrti, i zato se o njemu ne može ni govoriti kao o nečem realnom.75 On je prividan fenomen, kao vatreni obruč koji nastaje brzim okretanjem baklje. Njegova realnost je virtuelna. Stoga se ego ne zasniva na supstancijalnosti nego stanju svesti. Ta stanja su ovde opisana kao uzroci misli. Zato su i misli prividan fenomen, nisu stvarne same po sebi, i zato možemo da budemo slobodni od misli. Da su one realne, nikada ne bismo mogli da ih se oslobodimo. I onoliko teško ih se oslobađamo koliko pridajemo realnost egu i mislima. Uzroci se dele na povoljne i nepovoljne, kao što postoje povoljna i nepovoljna psihofizička iskustva (karma) koja oni proizvode. Nepovoljni uzroci ovde su predstavljeni kao: pet prepreka, pet vrsta prianjanja i šest unutarnjih i šest vanjskih osnova čula; dok su povoljni uzroci sedam činilaca probuđenja i četiri osnovne istine o prirodi bivstvovanja koje objedinjuju i razotkrivaju ishod zbivanja uopšte. a) Pet glavnih prepreka (nivarana) koje su smetnje oslobođenju svesti od mentalnih sadržaja Prva prepreka je želja za čulnim iskustvom sa bilo kojim od šest oblika čula (buddhindriye i manas). Kada se bilo koja čulna želja javi, treba je jasno ustanoviti kao takvu, a kada je nema, ustanoviti da je nema. Treba dobro uvideti kako još nepostojeća želja za 75

Da je ego jedna od kategorija prakrti tada bi bio kod svih ljudi jednak, kao i čulni organi, koji, kada su zdravi, kod svih bića jednako izgledaju i obavljaju svoj posao. Međutim, primećujemo da je ego kod svake individue različit, ne samo po karakteru, već i po snazi: kod nekog čoveka je toliko snažan da uništava i njega i druge, dok je kod drugog slab, tako da ga ili čini podatnom žrtvom tuđih uticaja, ili sposobnim za duhovnu predaju i nesebičnost.

238

čulnim iskustvima nastaje i deluje na misao, kako se postojeća čulna želja napušta i kako se napuštena želja u budućnosti više ne pojavljuje, kao ni misli na njihovoj osnovi. Druga prepreka je ljutnja i mrzovolja. Kada se javi, treba je jasno ustanoviti kao takvu, a kada je nema, biti svestan da je odsutna. Dobro treba uvideti na koji način još nepostojeća ljutnja i odbojna mrzovolja nastaju i obuzimaju misao, kako se postojeća ljutnja napušta i u budućnosti više ne javlja, kao ni misli koje nisu milosrdne. Treća prepreka je lenjost i tromost. Jasno ih treba ustanoviti kada su tu i kada ih nema, kako nastaju i oblikuju mišljenje i kako se napuštaju da se ni u budućnosti više ne jave. Četvrta prepreka je uznemirenost i zabrinutost za svoj opstanak. Kada se oni jave, treba ih jasno ustanoviti kao takve i kako deluju na mišljenje, a kada ih nema, jasno ustanoviti da je um oslobođen od njih. Dobro treba uočiti kako se još nepostojeća uznemirenost i zabrinutost javljaju i deluju na um, kako se postojeća napuštaju i u budućnosti više ne pojavljuju. Peti i najteži uzrok psihomentalnog uslovljavanja nastaje kao sumnja da je sloboda moguća i da uopšte postoji. Kad god se takva sumnja javi, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, uvideti da je nema i ostati nepokolebljiv. Treba uvideti kako se još nepostojeća sumnja javlja, kako se postojeća napušta i kako se napuštena sumnja i budućnosti više ne pojavljuje. Tako se vežba postojanost pažnje na pet prepreka koji su uzrok nastanka psihomentalne uslovljenosti, u sebi a zatim u drugome, naizmenično pa istovremeno u sebi i u drugima. Pri tome se mora imati u vidu da su uzroci prepreka u opštoj prirodnoj uslovljenosti i nepostojanosti. Vežba se dosledno obavlja na opisani način sve dok neposredno ne omogući celovit uvid u prepreke i spoznaju da nema drugih prepreka za pročišćenje svesti od psihomentalnog uslovljavanja do ovih pet. Tako čovek oslobađa svest od vezanosti za pojavni svet i odbojnosti od sveta, smirujući je u duhovnom pročišćenju. b) Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela Postoji pet vrsta međusobnog prianjanja koja sva zajedno čine tvorevinu (skandha) koja se privremeno ponaša kao telesna ličnost jedne prosečne individue, ili empirijsko iskustvo ja-stva, uverenje „Ja sam telo.” Vezana za njih, điva uzrokuje preporađanje i održava individualno životno iskustvo na okupu. Prvo prianjanje odnosi se na sam materijalni oblik tela (rűpa-skandhâ). Jasno treba predočiti kako telo nastaje sticanjem za to neophodnih uzroka, kako traje u nepostojanim uslovima i kako nestaje, da bi tako i privrženost za njega bila napuštena. Drugo se prianjanje odnosi na čulne sposobnosti (vedana skandhâ). To su: sluh, vid, dodir, okus, njuh i mišljenje (razum). Jasno treba predočiti kako čulne sposobnosti nastaju i uslovljene opstaju, i kako nestaju, da bi se i privrženost za njih napustila. Treće prianjanje tiče se opažanja (samđna) na osnovu šest čula (buddhindriye i manas). Treba jasno predočiti prirodu opažanja, kako ona nastaju u zavisnosti od čula i kako će nestati zajedno sa njima. Tako će i privrženost za nepostojana i uslovljena čulna opažanja biti napuštena, a svest postati nezavisna od njihovog ograničenog delovanja. Četvrto prianjanje događa se u vidu izražavanja podsticaja ili volje za reaktivnim delovanjem (karmendriye) zasnovanom isključivo na podsvesnoj zavisnosti od individualnog čulnog opažaja (buddhindriye). Jasno treba ustanoviti kako je svaka nesvesna reakcija (samskara), kao izraz volje za bilo kakvim zbivanjem tela (da nešto učinimo u datom trenu239

tku), uslovljena područjem čulnog iskustva, kako nastaje i kako nestaje. Zatim, treba uočiti da se volja za uslovljenim reagovanjem i delanjem održava iluzijom da ćemo biti u gubitku ako joj ne udovoljimo; to ne važi samo za opsesije i navike (fizička dela), već, u blažem obliku, i za svaku misao. Takvim uvidom se napuštaju podsticaji za učešćem u prolaznom i nepostojanom bivstvovanju. Peto prianjanje se odnosi na identifikaciju sa umom (manas), njegovim zaključcima, predstavama i koncepcijama. Takva je svesnost (viđnana) direktno zavisna od područja čulnog i delatnog iskustva. Tu zavisnost svesti od uma treba jasno ustanoviti kada je ima, kako nastaje i kako nestaje. Jedino tako se čovek oslobađa privrženosti za nepostojani i zavisni empirijski um. Tako se vežba sabranost pažnje na pet vrsta privrženosti koje uslovljavaju i sputavaju čistu svest o biću (buddhi), a koje uvek deluju zajedno kao skupina koja se ponaša kao privremeni entitet u vidu Ja (ego). Ne postoje drugi činioci empirijskog Ja-stva od ovih pet prianjanja, i samo dok su svi oni na okupu Ja opstaje u svom prepoznatljivom ponašanju. Dok je ova skupina neosvešćena kao takva, dakle pre ove vežbe, i Ja koje ova skupina sačinjava bilo je dezintegrisano i podeljeno, nikada nije moglo biti celovito jer je njegova životna energija bila neuravnoteženo ulagana u različite privrženosti, zavisno od okolnosti i izazvanog ponašanja tela. Ovakvim osvešćenjem se po prvi put Ja integriše uravnoteženjem svih energetskih tokova, i postaje celovita ličnost (aham-kâra) koja nadilazi neautentičnu privrženost za telo (indriyâni), što sputava Duh. Integracija i individuacija ličnosti (aham-kâra) nemaju drugu svrhu do nadilaženja individualne izdvojenosti (indriyâni) i oslobođenje čoveka od svih spona koje sputavaju Duh neuslovljenosti u njemu. Jasno treba ustanoviti na sebi a zatim na drugome, naizmenično kao i istovremeno na sebi i na drugome, kako sve ove privrženosti uvek međusobno deluju jedna na drugu, kako pokret jedne (tela) povlači sve ostale (uma) i u međusobnoj dijalektici se ispoljavaju kao Ja. Treba vežbati dosledno na opisani način sve dok se ne dođe do celovitog uvida kako deluje petostruko prianjanje kao uzrok mentalne uslovljenosti, i da nema drugačijeg prianjanja čoveka za neautentično bivstvovanje od ovde opisanog prianjanja za telo. c) Šest unutarnjih i šest spoljašnjih osnova čula Sledeći uzrok za nastanak mentalnih sadržaja odnosi se na povezanost između čulnih sposobnosti (buddhindriye) sa svojim spoljašnjim prototipovima (tanmâtrâ). Ovde se ustanovljavaju kao uzajamni: oko sa vidljivim oblicima, uho sa zvucima, nos sa mirisima, jezik sa ukusima, telo sa dodirima i um sa objektima uma (fizičkim ili imaginarnim). Jasno treba uvideti kako svako od ovih čulnih sposobnosti postoji nerazdvojivo od svojih spoljašnjih osnova i kako zajedno stvaraju deset okova za svest kojim porobljavaju slobodan Duh čovekov: 1. verovanje u postojanost tela i uma u njemu; 2. sumnja u oslobođenje; 3. verovanje u mogućnost oslobođenja na osnovu metafizike, dogme, morala i rituala; 4. strasti; 5. zlovolja i mržnja; 6. žudnja za egzistencijom u idealnim uslovima na ovom svetu (indriyâni); 7. žudnja za večnom egzistencijom u idealnim nebeskim svetovima (astralu); 8. taština; 9. nespokojstvo i 10. neznanje o neuslovljenom Duhu kao imanentnom ishodu sveg bivstvovanja. Ovih deset okova svesti mogu se javiti kroz nekontrolisano opažanje putem bilo kog od šest čula. Jasno treba ustanoviti kako se nepostojeći okov pojavljuje, kako se postojeći napušta tako da se napušteni okov u budućnosti više ne pojavi. Ova se kontemplacija obavlja u sebi i u drugome, naizmenično kao i istovremeno. Pri tome se zna da su činioci nastanka fizičkih osnova čula neznanje, želja za bivstvovanjem u 240

vremenu, hrana i opšte osobine uzročnog nastajanja svega u prirodi, i da će čula postojati sve do razlaganja njihovih činilaca. Takvo osvešćenje oslobađa čoveka i od želje za svetom i od žalosti zbog iskustava u svetu, omogućava mu prepoznavanje prisustva nezavisnog Duha neuslovljenosti u njemu, kao i u svemu. d) Sedam činilaca probuđenja Sedam je činilaca koji pročišćavaju svest i bude (buddhi) čoveka od svih sadržaja psihomentalnog uslovljavanja. 1. Sabranost pažnje (satipatthâna, ovde opisana vežba osvešćenja četiri dimenzija bića). Uvek jasno treba znati kada je prisutna a kada nije, dobro treba ustanoviti kako se još nepostojeća sabranost pažnje javlja i kako se nastala pažnja dalje do savršenstva osnažuje tako da uvek bude prisutna. 2) Putem sabranosti pažnje istražuje se stvarnost i jača uvid u prirodu svih fizičkih i mentalnih pojava. Jasno treba uočiti razliku kada je istraživanje stvarnosti, kao činilac probuđenja, prisutno a kada nije, i dobro ustanoviti kako se istraživanje započinje i sve više i više razvija. 3) Kao posledica sve dubljeg uvida u stvarnost raste volja za nezavisnošću, kao treći činilac probuđenja. I takvu volju treba svesno ustanoviti, kada je ima i kada je nema, kako se nepostojeća volja jačanjem uvida razvija i kako se postojeća dalje do savršenstva osnažuje. 4) Osnažena volja za nezavisnošću izaziva sve veće duhovno ushićenje i prijatnost usled jasne vizije jedinog ishoda i slobode. I ushićenje kao činilac probuđenja treba ustanoviti kada je prisutno a kada nije, kako se ushićenje začinje sabranošću pažnje, i kako se postojeće dalje do blaženstva u slobodi osnažuje. 5) Kada čovek jednom prepozna slobodu i nezavisnost, telo se smiruje i um stišava. Tada se smirenost tela i uma, kao peti činilac probuđenja, učvršćuje. Treba jasno ustanoviti kako se ovo tihovanje ostvaruje, kada ga ima i kada ga nema, i kako se, na osnovu prethodnih činilaca, potpuno učvršćava. 6) Kada telo i um miruju i tihuju, vreme i prostor sveg zbivanja sabiru se u jedno (samadhi) kao čista svest o sebi. To je svesna sabranost sveg iskustva bivstvovanja u jedinstvu prostorvremena, u "Ja jesam" kao šesti činilac probuđenja. Jedinstvo prirode već postoji u njenoj osnovi, zbog tog jedinstva nema ničeg novog. Kada svoje individualno biće dovedemo do svesnog jedinstva, tada automatski vidimo i celu prirodu kao jednu. Od presudnog je značaja da se ovakva sabranost ustanovi u sebi, da se jasno vide posledice odsustva sabranosti, da se nepostojeća sabranost na osnovu prethodnih činilaca ostvari i ostvarena dovede do savršenstva. 7) Kada je jedinstvo svih dimenzija i prostorvremena bivstvovanja postalo svestan događaj, kao jedina stvarnost sveta i čoveka u "Ja jesam", kada čovek tu stvarnost jasno prepozna kao svoju sopstvenu suštinu i jedinu sudbinu, on tada budno i ravnodušno (upekkha) gleda na iluziju razdeljenog bivstvovanja mnoštva obličja u vremenu. Tako ravnodušna pročišćenost (kaivalya) od svih uslovljenosti prolaznog bivstvovanja (prakrti), kao sedmi činilac kojim se ostvaruje probuđenje, postaje prepoznata od strane čoveka jednom zauvek. Svi aspekti postojanja (prakrti) za nas tada postaju jednaki, više se ne dešava da nam neki zavode svest u identifikaciju manje (meditacija), a neki više (akcija). Svi su jednaki jer uviđamo da su svi samo prakrti, i da smo uvek nezavisni od sveg zbivanja (puruša). Otuda ravnodušnost. 241

Za razliku od ostalih činilaca probuđenja, ravnodušna pročišćenost od svake uslovljenosti prakrti ne može se ustanoviti kada je ima, a kada je nema, nego se ostvaruje s prethodnim činiocima i jednom ostvarena zauvek ostaje u čoveku kao prvi uslov i svesti i samog bivanja. Na ovaj način se postojano ustanovljavaju sedam osnovnih činilaca koji bude i oslobađaju čoveka od svakog psihomentalnog uslovljavanja prakrti. e) Četiri osnovne istine o bivstvovanju Nakon dosadašnjeg osvešćenja uzroka svih mentalnih sadržaja može se doći jedino do prve istine o biću, a to je da su svi njegovi činioci lišeni bilo kakvog trajnog svojstva, da su sačinjeni, uslovljeni i nepostojani, pa je otuda i psihomentalna vezanost čoveka za bilo koji oblik bivstvovanja (prakrti) uzaludna, iluzorna, protivprirodna i zato u svom krajnjem ishodu uvek izaziva jedino patnju i gubitak, i za čoveka i za prirodu.76 Jer, kako je već rečeno, suštinska je težnja prirode da dođe do svog razrešenja i smisla u nezavisnom Duhu čovekovom, a ne da Duh čovekov traži utočište u prirodi. Ako to čini, iskušava patnju rađanja i starenja, bolovanja i umiranja, biva združen s onima koje ne voli, a razdružen od onih koje voli, ne postiže ono što želi, a događa mu se ono što ne želi. Ukratko rečeno, pet vrsta prianjanja (b) za životno iskustvo izazivaju patnju: za telo, osećaje, opažanje, izraze volje i um. Oni su privremeni entiteti prirodnog zbivanja i ne dotiču Duh čovekov. Sami po sebi ovi entiteti nisu problem, nego je vezanost čovekova za njihovo područje problematična. Čoveku je bolno samo ono što mu nije primereno i autentično, naime, to da prianja uz nepostojanost i prolaznost pojedinačnih oblika bivstvovanja, i to najpre onih koji su mu iskustveno najbliži, koji sačinjavaju telo. Kada sagleda celinu procesa prirode, čovek ne prianja više uz njih, jer istovremeno vidi da je nezavisan, da to nije on i da ništa tu nije njegovo, da uopšte i može biti svestan prirodnog zbivanja kao jedinstvene celine zato što je njegov Duh nadilazi. Patnja, kao izraz neuviđanja jedinstvene prirodne uzročnosti i poistovećenja s njom, može biti trovrsna: subjektivno izazvana, objektivno nametnuta, ili ispoljavanje sudbine. Ako je neko biće i srećno, ta će sreća biti samo privremena i potpuno zavisna od svojih uzroka. Pored toga, uvek se može naći više onih koji nisu zadovoljni životom, koji život u mnogo većoj meri trpe nego što uživaju u njemu - i zato beže u iluzije. Čovek može uživati jedino u estetskom doživljaju objektivne prirode, u njenim lepotama, a nikako u ličnim željama i prohtevima. Koliko je opušteniji i jednostavniji, toliko jasnije uviđa jednostavnu lepotu prirode. S potpunom opuštenošću može uvideti i krajnju istinu o patnji, a to je da patnja sama po sebi ne postoji; ona je samo reakcija na prisilno potiskivanje ega i iluzija od strane Duha. Naime, Duh ne može da čeka da se sam ego preobrazi i nestane - jer on to nikada i neće sam da učini zato što je svaka njegova kretnja u cilju očuvanja sebe - već mora da stvara situacije u kojima će čovek hteo ne hteo biti suočen sa stvarnošću, sa jedinstvom bivstva u kome individue ne postoje. Takve situacije razbijaju iluziju ega, koncepcije o individualnosti i supstancijalnosti, i to se doživljava kao patnja. Ona, dakle, postoji samo za ego. 76

Patnja, kao prva istina, ovde je izneta iz Buddhinog termina dukha koji u najširem smislu označava neautentičnost, nesavršenstvo, da stvari nikada nisu u idealnom stanju već uvek malo drugačije, kakve ne bi trebalo da budu, da se nikada ne ispunjavaju do kraja po ljudskim željama. Zato je ovaj termin Buddha upotrebio da označi osnovnu činjenicu života, da je on poput točka (kha) koji je netačno (du) centriran na osovinu. Tek s duhovnim naporom o kome je ovde reč, život postaje ispravno (su) centriran i zato ugodan (sukha).

242

U suštini, identifikacija subjekta sa objektom, sa životom, je patnja zato što čovek tada gubi svoju suštinu. Naime, kada bi stvari bile tako postavljene da čovek može da nađe večno utočište, ispunjenje i ljubav u drugome, spolja, u vanjskim objektima, tada bi sebe potpuno zapustio i zaboravio, potpuno bi se degenerisao, nikada se ne bi okrenuo ka unutarnjem smislu, ka srcu svega. Vanjski oblik i vidljivo bili bi sve što postoji za njega. Prestao bi da bude ličnost, jer to može da bude samo subjekt koji je otvoren za svoju suštinu, koji omogućava nevidljivom i unutarnjem da se ispolji. A to nevidljivo je daleko noćnije nad vidljivim - ono ga omogućava. Zato su sve stvari (cela prakrti) postavljene tako da svojom prolaznošću i nepostojanošću nateraju čoveka da se okrene k sebi (ka puruši), da uvek doživi patnju kada se vezuje za nešto spolja. Ako i nađemo ljubav u drugome, iako je privremena ona u sebi nosi kvalitet večnosti koji nas upućuje na našu zajedničku unutarnju suštinu. Zato je na početku svoga naučavanja Buddha rekao da je sve bolno i nepostojano, a na kraju, na samrti, da ne tražimo utočište u drugome, nego u sebi samima. Nakon ovakvog uvida u prvu istinu, nepristrasnom Duhu se otkriva i druga istina, da patnja proistekla iz prianjanja ima uzrok svoga nastanka. To je ona žeđ spontanog delovanja prirode s kojom izaziva uvek novo zbivanje radi obnavljanja i rađa nova bića s radošću i strašću, bića koja, slepa za celinu i krajnji ishod, svoju radost nalaze sad tu, sad tamo (u pojedinačnim objektima relativnog sveta), nošena požudom svojih nagonskih potreba, vezana iluzijom o večnom životu jednog oblika (tela) i iluzijom o svojoj sopstvenoj moći delanja. Ova žeđ spontanog delovanja prirode u njenom obnavljanju izvire u čovekovom iskustvu iz čulnih sposobnosti tela (buddhindriye), iz identifikacije sa telom, i vezanosti čulnih iskustava za vanjsku osnovu čula (tanmâtrâ). Ljudima su oko, uho, nos, jezik, telo i um ugodni i u toj privrženosti ta žeđ nastaje. Njima su vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, telesni nadražaji i sadržaji uma ugodni, i u toj privrženosti nastaje žeđ za bivstvovanjem koja uzrokuje patnju. Ljudima je svesnost koja nastaje viđenjem, slušanjem, mirisanjem, kušanjem, dodirivanjem i mišljenjem ugodna, i u toj privrženosti za tako uslovljenu svesnost rađa se neutaživa žeđ za uslovljenim bivstvovanjem. Ljudima su takođe osećanja, opažanja, izražavanja volje i stanja uma koja nastaju viđenjem, slušanjem, mirisanjem, kušanjem, dodirivanjem i mišljenjem ugodna, i te privrženosti su uzroci patnje čovekovog neautentičnog života. Treća istina vezana je za drugu i kaže da patnja ima svoje okončanje i da je ono moguće okončanjem (transcendencijom) njenih uzroka, okončanjem želje za uslovljenim bivanjem. Tu prirodnu strast za svojim obnavljanjem treba pročišćenjem svesti okončati bez ostataka, napustiti je i odustati od nje, potpuno se odvratiti od njenog privlačnog dejstva kao od nečega što se neuslovljene suštine čoveka uopšte ne tiče, već je samo zaklanja i obmanjuje. Gde god se javi privrženost za bivstvovanjem u vremenu, tu se ona može i mora napustiti i iskoreniti. Oko, uho, nos, jezik, telo i um su ugodni i izazivaju privrženost koja se može i mora napustiti i iskoreniti. Vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, telesni nadražaji i sadržaji uma izazivaju privrženost koja se mora dokinuti. Svesnost koja biva uslovljena sa ovih šest čulnih područja, a takođe i osećaji, opažanja, izražavanja volje i sva mentalna stanja uzrokovana šestostrukim čulnim područjem, izazivaju privrženost koja se mora dokinuti pri samom nastajanju. Ne dokida se i ne napušta, dakle, sámo bivstvovanje i čulne sposobnosti, već slepa i ograničavajuća privrženost svesti za njih, kako bi se pročistila za refleksiju Duha neuslovljenosti ni od čega koji prethodi kao prvi uslov ispoljavanja svega - sámog bića i njegovih čula, koja tek u takvoj neuslovljenosti postaju savršeni posrednici, nesputani otvori bića za iskušenje prisustva večnog Duha. 243

Kada je neophodnost prestanka privrženosti svesti za uslovljeno bivanje u vremenu postala jedina izvesnost, otvara se četvrta istina koja kaže da postoji samo jedan nepogrešivi put koji vodi do prestanka celog neautentičnog i prolaznog opstanka u poniženju pred stihijom sudbine i do stvaralačke pobede Čoveka nad nesvesnim prirodnim zbivanjem. To je osmostruki put sačinjen od: ispravnog razumevanja; ispravnog mišljenja; ispravnog govora; ispravnog delovanja; ispravnog življenja; ispravnog napora; ispravne sabranosti pažnje (satipatthâna) i ispravne kontemplacije (dhyânam). Razumevanje je ispravno kada se uvide četiri osnovne istine o bivstvovanju. Mišljenje je ispravno kada je lišeno požude (privrženosti), mržnje (odbojnosti) i zablude (fikcije i metafizike). Govor je ispravan kada se izbegavaju laži, ogovaranje, grdnje i brbljanje. Delovanje je ispravno kada ne ugrožavamo život nijednog živog bića, kada ne uzimamo ono što nam nije dato i što nam je nepotrebno, i kada ne varamo nikoga. Ispravan način života je onaj koji omogućava čestitost u svakom pogledu. Ispravan napor nastaje kada se javi želja da se izbegnu loša, nepovoljna stanja i da se prevaziđu ona koja su već nastala, zatim napor da se podstaknu korisna stanja koja još nisu nastala, i da se ona koja su prisutna održe i dovedu do savršenstva. Ispravna postojanost pažnje (satipatthâna) je ovde opisana celodnevna praksa osnaženja prisustva svesti u telu, osećanjima, opštim stanjima uma i uslovima nastanka svake misli, kada se ona izvodi marljivo, s jasnim shvatanjem i postojano, čime se prevazilazi vezanost za svet kao i odbojnost prema njemu - ukratko: neznanje o svetu. Rűpa-dhyânam Tek sa potpunim učvršćenjem u svakoj od ovih sedam ispravnosti moguće je doći do osme, s kojom se jedino put spasenja ispunjava i do kraja privodi, do ispravne kontemplacije ili meditacije (dhyânam). Meditativna sabranost (samadhi) je drugi dodatni 'svesni šok' s kojim se energetsko telo aktuelizuje u svim dimenzijama. Prvi je svesnost disanja. Meditacija se, za razliku od celodnevne postojanosti pažnje, sprovodi samo u određeno vreme, oko jedan sat, i na određenom, izdvojenom i odgovarajućem mestu. To je intenzivno zadubljenje u kome se za kratko postiže potpuna sabranost (samadhi) prostorvremena bivstvovanja uopšte, što je neophodan uslov da se u neposrednom doživljaju prepozna opstanak bića u potpunosti. To je trenutak čovekovog potpunog i svesnog prisustva u samom biću kakvo jeste, trenutak najneposrednijeg suočavanja sa njim. Samo u takvom trenutku prepoznaje se iskonska nezavisnost Duha od svih oblika uzročnog zbivanja u vremenu. Drugačije rečeno, ovde se sámo biće u potpunom mirovanju tela i uma obustavlja i odriče sebe, zapravo svoje projekcije u vremenskom sledu koja sačinjava objektivni svet, svih sadržaja temporalnih zbivanja, kako bi od njih poštedelo svest (buddhi) radi njene nesmetane propusnosti za neuslovljenost Duha. Svest propušta prisustvo Duha samo kada se smiri i suoči s čistim bićem, a to se događa kada se ono ne projektuje (izbegava, zaboravlja) kroz vreme i prostor, pri čemu se ispoljava kao objektivni svet, nego se sažme u svoj ishod, čovekovu Sopstvenost za vreme meditacije. Tada biće postaje prozirno i duhovno, postaje oživljeni Duh. U prisustvu čiste svesti (buddhi) sâm Duh se direktno aktuelizuje kroz bivstvovanje. Samadhi je obustavljenost horizontale vremenskog bivstvovanja i spoznaja vertikale večnosti koja je uvek prisutna ovde i sada, jer preseca svaki trenutak (tačku) horizon244

talne vremenosti. Zato je suština svesti nadilaženje vremena. Potpuna svest je moguća jedino u budnom mirovanju tela i uma, samo u takvim uslovima je toliko pročišćena od sadržaja projektovanih kao svet, da može direktno da se okrene svom izvoru koji propušta i stvaralački sprovodi slobodu koja prethodi biću i vremenu, neuslovljenost koja ih prožima i omogućava. Bez potpunog povlačenja, smirenja i suzdržavanja od upletenosti u sve sadržaje vremenskog bivstvovanja, dakle, nema ni objektivnog uvida u pravu prirodu svega što se kao ispoljeno zbiva, niti stvaralačkog učešća u zbivanju. Kontemplacija (dhyânam) nije toliko nekakvo postizanje koliko je opuštenost od svih težnji za nekakvim postignućem, i čisto mirovanje tela i uma pri kome se spontano uravnotežuju i smiruju sve suprotnosti i napete jednostranosti, svi izvori patnje.77 Čovek se dhyânom leči od delovanja ploda razlikovanja dobra i zla, i vraća u rajsko stanje jedinstva svega stvorenog. On se tu po prvi put opušta od svih ideja i predstava o svetu, o tome šta je on sâm i šta bi trebalo da bude, od sebe sámog, od svih napetosti i borbi za njihovo ostvarenje, i prepušta se dotle neprimećenom ali uvek prisutnom savršenstvu onoga koji sve omogućava od iskona. Suština kontemplativne sabranosti (samadhi) je u potpunoj obustavljenosti zbivanja bića, u odlaganju svih tekovina iz pređašnjeg iskustva (utisaka i navika - samskara i vasana). Time se postiže redukcija bivstva na prapočetak, njegovo kompletno čišćenje od svih grehova neautentičnog života, koji je nužno takav usled dinamike guna, čija neravnoteža od iskona izaziva nepostojanost svih vidova bivstvovanja. Prapočetak je prvobitno stanje bića u idealnoj harmoniji i ravnoteži svojih konstitutivnih činilaca (guna). To je materia prima kod alhemičara. Ova redukcija (smrt „starog čoveka”) neophodna je za potpuni preobražaj bića ka duhovnoj slobodi (rođenje „novog čoveka”) jer se to ne može izvesti sa oblicima bivstvovanja već utvrđenim kroz vreme (Jovan, 10:17-18). Oni su pogrešni i moraju se rastvoriti, na nepostojanom i neuravnoteženom temelju ne može se održati savršenstvo večnog Duha. Samadhi je ujedno i čovekova najizvornija Sopstvenost i to pokazuje da se pročišćenje o kome je reč praktično odnosi na čovekovo bivstvo i njegov sopstveni preobražaj. Čovek je mikrokosmos, što znači da se ishod kosmosa razrešava u njemu, a ne spolja. Ne može se, dakle, ishod i savršenstvo bivstvovanja ostvariti nikakvim promenama u svetu, naukom, (verskom) metafizikom, niti religijskom institucionalizacijom, već samo tihom, ličnom samospoznajom. Kontemplacija ima četiri stepena. Prvi stepen se odnosi na mirovanje tela. Sedeći u ispravnom položaju78 ono se mora naučiti da bude apsolutno mirno i opušteno, bez ikakvog pokreta izuzev disanja, najmanje pola, a najviše jedan čas. Pri tome su prisutni zamišljanje i razmišljanje koji projektuju vreme. Drugačije rečeno, prisutno je iskustvo sveta i lične prošlosti. Zamišljanje je sećanje na prošla iskustva, osmišljavanje sadašnjih i predviđanje budućih. Razmišljanje je razrada jedne određene ideje koja ne mora biti u vezi sa ličnim iskustvima. Sa mirovanjem rađa se zadovoljstvo zbog pobede nad nesvesnim kretanjem tela u starim navikama, i ono prožima celo biće. Zaustavljanjem ustaljenih navika u kretanju i ponašanju rađa se po prvi put vizija o mogućnosti potpune pobede nad celim područjem uslovljenosti i robovanja vremenu, ilu77

Kontemplacija etimološki označava dostizanje uzvišenog mesta (templum) sa koga je viđenje dovoljno objektivno i tačno. 78 Leđa prava, ali ne ukočena (kao da nam teme visi okačeno o tavanicu), donji deo leđa može se nasloniti, ali nikako ne i zavaliti; noge prekrštene (ne mora biti lotos položaj), šake sklopljene u krilu, s dlanovima nagore, palci spojeni; pogled spušten u pravcu nosa, gledamo malo ispred tela, i difuzno, u prostor, ne fokusirano na jednu tačku.

245

zijama budućnosti i teretom prošlosti. Takav uvid ispunjava ovo sabrano mirovanje ushićenjem i zadovoljstvom. Osećaj zadovoljstva u nadilaženju samovolje tela kroz disciplinu manifestuje se kao prijatna toplota, žarenje u pleksusu koje prožima celo telo. Ovo žarenje se od starine nazivalo tapas, i odnosilo se na uspešan asketski napor. Bez njega to će biti samo nasilna ukočenost koja zamara i oneraspoložava, a ne opušta Duh u slobodi od tela. Sposobnost mirovanja bića je osnovni pokazatelj umne zrelosti (manas) u integrisanoj ličnosti (aham-kâra) i prisustva neuslovljene svesti (buddhi). Podeljena i umno nezrela ličnost neće moći ni minut da bude mirna. Opuštenost bića je mera duhovne zrelosti. Drugi stepen nastaje kada se fizičko mirovanje toliko lako i beznaporno ustali da sámo po sebi smiruje i misli. Telo biva mirno kada se Duh oslobodi identifikacije s njim i prevlada ga. Isto tako se i mišljenje smiruje kada prestane poistovećenje onog ko misli sa misaonim sadržajima, sa onim što je zamislio; kada čovek prepozna autentičnost svoga bića koje postojano prebiva osvešćeno u prvom stepenu kontemplacije, i na osnovu toga uvidi nepostojanost i neautentičnost sveg prošlog i budućeg života zasnovanog na misaonim sadržajima, koji se stalno smenjuju u linearnom nizu i tako projektuju vreme; kada iza vrtloga (vrtti) misli prepozna sebe kao bivstvo koje bezvremeno ovde i sada uvek jeste, i kome se sve raznolike misli pojavljuju kao prolazne iluzije. Odlika drugog stepena su prvi okreti ka mentalnom mirovanju, odnosno prvi proboji vertikale večnosti u horizontali našeg življenja tokom vremena. Misli su najfinija zbivanja prakrti, toliko fina da nam se čini da nisu od prakrti, već naša, da su misli koje imamo u glavi naše. To je poslednja iluzija s kojom priroda uslovljava Duh čovekov. Kada nadiđemo misao i prepoznamo sebe kao čistu svest - samo tada smo zakoračili u slobodu i probuđenje. Prvi takav korak je moguć jedino u meditaciji, u drugom stepenu zadubljenja. Najpre se treba odvratiti od lutajućeg prianjanja za mnoštvo uvek novih sadržaja i zamisli tako što se pažnja čvrsto veže za samo jedan misaoni sadržaj uobličen u pitanje: „Ko sam ja?” ili „Ko misli?” (Pažnja se može vezati i za mantru, ali tada postoji sklonost da se previdi onaj ko misli mantru, a to se ovim pitanjem direktno otkriva. Svrha ponavljanja mantre je da se spreči da um stalno luta s objekta na objekt, i da mu se dâ jedan oblik kako bi tada lakše uvideli da smo različiti od uma, da smo čista svest koja sve omogućava zajedno sa umom. Međutim, malo je Učitelja koji ukazuju na ovakvu svrhu mantre, kao što je Ramana Maharši; mantra se danas uglavnom koristi kao objekt predanosti, koncentracije ili mentalne discipline, a ponekad i za autohipnozu, bez znanja o njenoj pravoj svrsi.) Ma kakva se misao pojavila ne treba je slediti, niti se boriti protiv nje, već pažnju okrenuti ka sebi, ovde i sada, s ovim pitanjem, ka onome ko misli, tj, ka onome ko je svestan sadržaja svake misli. Ključ uspeha je, dakle, u ostvarenju takvog okreta od misli, i učestvovanja u njenim sadržajima, ka sebi; ni u kakvom drugačijem „postizanju” na osnovu neke ideje, vere ili koncentracije. Ne treba zato tražiti odgovor na ovo pitanje, nego ga samo upotrebiti za okret ka sebi; mi smo odgovor na njega. Okretanje pažnje ka sebi u meditaciji praktično započinje smirenjem pogleda. Oči su, naime, otvor kroz koji um opaža svet. Zato se oči kreću zajedno sa umom, one su najfiniji čulni organ, i kroz njih najviše spoznajemo od sveta. Kada potpuno smirimo oči (iz praktičnih razloga posmatrajući tačku između očiju), tada se pažnja automatski okreće natrag, ka izvoru uma, čistoj svesti, i um se smiruje. Kada je spontano prepuštena samoj sebi, pažnja se kreće od subjekta, kroz oči, ka vanjskom objektu. Kada joj to onemogućimo smirenjem pogleda (na tačku između očiju), energija koja je spontano izbijala van sada se automatski 246

okreće natrag, svome izvoru. Jer, ona ne može da stane, energija je sámo kretanje. Isti efekat se postiže ako meditiramo otvorenih očiju. Tada pogled treba da je spušten i bez fokusa, difuzan. Dok se pogled bavi nekim oblikom, tada je i um angažovan. Kada se ne gleda ni u jedan oblik, tada um nema čime da se bavi i smiruje se. Smirenje očiju u meditaciji je završni čin smirenja celog bića - s kojim nastupa transcendencija. Tada tek počinje meditacija, ili istinska predaja. Ovaj završni čin će biti ostvaren samo kada budemo dovoljno zreli da napustimo svoju ličnu prošlost, nade u budućnost, ubeđenje o svojoj individualnosti i predamo se onome što sve omogućava. Naime, sve što nas vezuje za relativni svet neznanja i patnje (samsara) manifestuje se kretanjem našeg psihofizičkog bića (a kretanje misli, unutarnji dijalog, je najfiniji vid tog kretanja). Zato njegovim potpunim smirenjem automatski nadilazimo to područje (prakrti). Da bi se 'oslobodio' puruša od prakrti, nije potrebno ništa drugo do smirenje prakrti. Postizanje transcendencije, ili razlikovanje puruše i prakrti, svodi se na kraju jedino na razlikovanje pokretnog od nepokretnog, nedelatnog svedoka od delatnog psihomentalnog zbivanja, sebe od svega što nam se događa. Sabranost pažnje na tačku između očiju je samo praktičan način da se vratimo sebi, da budemo prisutni u sebi. Jer, koliko smo prisutni u sebi, toliko smo slobodni od misli. Koliko smo u mislima, toliko smo nesvesni sebe. Misli se nikada ne mogu zaustaviti kroz direktan pokušaj, već se može jedino napustiti područje njihovog dešavanja, one nemaju stvarnost po sebi, već uvek nastaju zaboravom onoga ko misli i identifikacijom sa određenim sadržajima. Misli su najfiniji pokret bića od sebe ka objektu (psihičkom ili fizičkom), one su refleksija (ogledanje) učestvovanja subjekta u objektima, one su rezultat vezanosti za svet. Zato se misli stišavaju na indirektan način: okretanjem ka sebi, ka izvoru misli i ostajanjem u njemu. Ako nastojimo da smirimo misli na neki drugi način, meditativnom kontrolom ili naporom koncentracije, tada im samo dajemo realnost koju one sáme nemaju, i tako stvaramo kontraefekat. Tada se naše Ja (ego) deli na misao i onoga ko misao kontroliše. Misli se mogu jedino nadići spoznajom njihovog izvora, da one izviru iz našeg Ja, ali da nisu naše - nikako borbom protiv njihovih sadržaja. Mi dajemo realnost svim misaonim sadržajima - oni nemaju realnost sami po sebi, a to činimo uvek kada nismo u stvarnosti (sopstvenog) bivstva. Nikada nismo prisutni u sebi kada mislimo; prisutni smo u sebi samo pri budnoj tišini uma. Jedino se ovako postepeno usporava, suzbija i gasi svako novo zamišljanje i, kada ostane samo ova odabrana misao (upitanost: Ko sam ja?), čovek dolazi do sebe samoga. On je tada miran i tih upravo zato što jasno uviđa da su sav teret prošlosti, kao i sve nade u buduće rasterećenje, ista iluzija koju misao stvara bežeći od sadašnjosti, koja je večnost i čista neuslovljenost. Um je uvek u pokretu i u nekoj imaginaciji prošlog ili budućeg, nikada ne može biti prisutan u sadašnjem trenutku, jer tada njegova konstrukcija vremenskog zbivanja propada u večnosti same neuslovljenosti, koju biće prepoznaje kao svoju jedinu stvarnost. Zato, kada bivamo prisutni u sadašnjosti, misli same nestaju i um se smiruje. Sabranost bivstvovanja u sadašnjosti, potpuna prisutnost u sebi, u jedinoj stvarnosti, naziva se samadhi. Takvu bezvremenu sabranost u stvarnosti čovek doživljava kao svoju Sopstvenost ili autentičnost. To je vrhunac kristalizacije svesti jer je biće došlo do svoga ishoda, prakrti tu dovršava svoje oblikovanje kroz vreme i potpuno se otvara puruši kao večnoj prisutnosti. Otuda mir. Posle samadhija, priroda se pokazuje kao živa večnost Duha. Drugi stepen je proces nadilaženja manasa i kristalizacija aham-kâre u svetlosti čiste svesti, buddhi. To se događa kao unutarnja tišina s kojom se uviđa da, iako mentalne aktivnosti izviru iz nas, ne moramo da učestvujemo u njihovoj iluziji. Iako se misli događaju u nama, one nisu naše, kao što ni telo nije naša suština. Tada se buka misli i robovanje vreme247

nu obustavlja u slobodnoj tišini sadašnjosti usled jedinstva onoga ko misli i onoga kome je misao bila upućena u unutarnjem dijalogu. Tišina probuđenja u čoveku nastaje kada uvidi da u njemu nema dva bića niti dva uma, nego da je svaka aktivnost i svaka misao on sam, i da se zaboravom sebe samoga angažuje u stvaranje tog misaonog sadržaja i saobražava s tom aktivnošću; i kada prepozna svoju moć odlučivanja da li će stvarati misli i poistovećivati se sa njima, bežati s njima u vreme i san, ili će i bez toga ostati onaj koji uvek jeste, ovde i sada, i preuzeti odgovornost da to bude. Tišina u nama nastupa onda kada uvidimo da je sve što se u umu zbiva, cela naša psiha, sastavni deo bića prirode, isto kao i organi, kao kosa na našoj glavi. Ako možemo da smirimo telo ne poistovećujući se s njim, tako isto možemo i um smiriti jačajući nezavisnost od njega. Sa učvršćivanjem takve svesti o svojoj autentičnosti čovek će uvideti da on uvek postoji iza svega: u aktivnostima i u tihovanju, sa mislima i bez njih. Ali, svest o tome se trajno učvršćuje jedino suzdržanošću od aktivnosti uma, jer se tako dokazuje njegova sloboda od tog najfinijeg uslovljavanja. Jedino iz ostvarenja slobode od učešća u bivstvovanju stiče se puna odgovornost, moć i sloboda za učešće u svakom zbivanju. Jer, dolazeći do čiste svesti i samog bivstva u meditaciji, uviđamo da su i misli sastavni delovi tog istog bića. Tada nam misli više ne smetaju, same se smiruju jer smo prihvatili celinu bića. Tada smo opušteni i tihi. Spoznaja sebe samoga kao odgovornog tvorca svakog fizičkog i mentalnog zbivanja izaziva odbojnost i beg pred takvom odgovornošću i njeno preuzimanje odlaže se za budućnost. Tada misao opet nastupa i zato mentalno mirovanje u drugom stepenu traje vrlo kratko zbog nemogućnosti da se trajno preuzme odgovornost za ono što donosi, i ostavlja samo inspiraciju i ushićenje zbog svog egzistencijalnog značaja. Uvidevši za trenutak sebe kao odgovornog za svako delo i psihičko stanje, čovek odmah beži natrag u sigurnost stare uslovljenosti, u neodgovornu prepuštenost starim zavisnostima od spoljnih uticaja i navika. Stare navike odnose prevagu jer su stvarane tokom celog dotadašnjeg životnog iskustva i negovane kulturnim i religijskim tradicijama koje naglasak stavljaju na spoljne uticaje. Njih treba razbijati tako što ćemo boravak u unutarnjoj tišini hrabro produžavati uprkos buci celog sveta. Od izuzetne je važnosti da taj trenutak spoznaje sebe u meditaciji ne pretvorimo u mit, da sećanje na njega i utiske slobode koje taj trenutak donosi ne pretvorimo u laž da smo i dalje u njemu, da ga imamo kao trajno svojstvo. Tako će nastati šizofrena situacija, da mislimo da smo svesni sebe, dok u stvarnosti radimo sve što rade nesvesni ljudi. Trenutak samadhija je samo trenutak, ali vrlo vredan, i takav treba da bude spoznat. Ne sme se od njega praviti nešto drugo. Tek kada dovoljnim ponavljanjem dobro uočimo razliku između tog trenutka i ostalog vremena doći ćemo do spasonosne prevage spoznaje da je u tom bezvremenom trenutku samadhija naša prava priroda i spas, a sve ostalo ropstvo. Samo razlikovanje će nas dovesti do takve prevage težišta. Psihomentalna uslovljenost je moguća samo usled neprihvatanja odgovornosti za svoju slobodu, i zato ništa čoveka ne može da oplemeni i oslobodi kao ovo ćutanje uma postignuto u drugom stepenu. Ono ispunjava i prožima celo telo prijatnim osećanjem ushićenja, zadovoljstva i ostvarenja nastalog usled prepoznavanja slobode od uma, tako da nijedan deo tela ne ostaje nezahvaćen tim osećanjem. Unutarnja tišina izaziva ushićenje u čoveku zato što on tada svoje individualno biće prepoznaje u holističkom jedinstvu sa celinom univerzuma. Tada, naime, telo nestaje kao zasebna celina, dolazi do stapanja njegove individualno oblikovane energije sa energijom celine i svest o tom jedinstvu prožima ga ushićenim bla248

ženstvom. To može biti propraćeno različitim doživljajima: snažnom jezom koja prožima celo telo, ekstazom, jasnoćom koja prerasta u dotle neviđenu svetlost pri čemu nestaje dotadašnje iskustvo prisustva tela, ili (ukoliko je još preostalo mentalnih sadržaja u dubljim slojevima) vizijama božanstava čije ime i oblik zavise od kulturnog podneblja u kome je čovek odgajan. Telo je u trenucima ostvarenja drugog stepena potpuno smireno kao da je od kamena, ali je i lagano kao da nema težine. Pokreti su tada nemogući, a disanje je gotovo neprimetno, zato što se smirenje daha događa uporedo sa smirenjem uma. Dah je grublji, a um finiji vid cirkulacije jedne iste energije. Ovakvo smirenje u unutarnjoj tišini moguće je jedino kada uporište za svoju Sopstvenost čovek svesno nađe izvan tela i uma, izvan sveg pojavnog bivstvovanja u vremenu. Ovo nadilaženje se uobičajenom egoičkom iskustvu čini kao napuštanje svoga bića i umiranje, zato što je telo i um dotle neopravdano držalo za sopstvena trajna svojstva. Svesno suočeno sa sobom, u drugom stepenu zadubljenja, celo biće za trenutak staje, jer je veliko delo njegovog stvaranja tada došlo do svog bezvremenog ishoda. Ono što umire je zapravo stari um i bez njegove smrti nema čoveku vaskrsenja u slobodu koja je sâm život. Kristalizacija aham-kâre je ključ za razumevanje drugog stepena, kao i meditativne prakse uopšte. Naime, aham-kâra je izvor čovekove individualnosti, njegovog Ja. Sva objektivna priroda, fizička i nadfizička, u svim dimenzijama, na shemi kategorija stoji ispod aham-kâre. To znači da joj čovekovo Ja prethodi. Prvo nastaje Ja, pa onda objektivni svet. Ovo znači da se osvešćenje celog bivstvovanja u njegovoj autentičnosti događa u Ja. Ja je centar ili otvor kroz koji se sažima ishod svega u svetlosti čiste svesti, buddhi. Ja je ono jedino što treba da bude osvešćeno. Ja (ego) je zapravo um. U svom prirodnom, autentičnom stanju, um je miran i čist kao ogledalo. Misli su samo vibracije uma, oblici koje je on trenutno uzeo, kao što voda uzima oblik talasa, ili ogledalo lik koji odražava. Ali mi uvek gledamo talas, ne vodu, lik u ogledalu, a ne samo ogledalo kao takvo. Zato se identifikujemo sa sadržajem misli jer ih ne razlikujemo od uma, postajemo ono što mislimo, ono čime smo opsednuti (što u krajnjem obliku predstavlja psihozu, a u blažem vidu svakodnevni život prosečnog čoveka). Mi uvek vibriramo u skladu s vibracijama uma, tj. mislima koje nisu naše, kao plesač koji se usklađuje s muzikom. Cilj meditacije je da um postane miran, da prestane da proizvodi misli, a to znači da prestanemo da se krećemo (vibriramo) u skladu sa mislima, tj. da Ja prestane da se kreće. Meditacija je prestanak kretanja Ja. Otuda je važno da se smiri najpre telo. Ovo praktično znači da kada Ja (aham-kâra) postane čisto, bez kretanja, tj. projektovanja bilo kakvih objekata s kojima zaboravlja sebe, ono postaje apsolutno svesno sebe, a na taj način i čiste svesti koja ga omogućava, buddhi, nadličnog ili apsolutnog ishoda bivstvovanja uopšte, i tada nestaje. Zato je rečeno da faza aham-kâre traje kratko, da se odmah premeće u buddhi. Kada individua potpunim smirenjem prepozna svoju pravu prirodu, odmah prestaje da biva individua (aham-kâra) i postaje ono što jeste u apsolutnom smislu (buddhi), tj. sjedinjuje se s onim što sve omogućava (puruša). Čovek ne može da ostane isti kada spozna sebe. Ja, ili um, će prestati da se kreće, tj. da proizvodi misli, onda kada samim smirenjem uvidi da ga je na pokret navodila privlačnost ka objektima koji, opet, nisu ništa drugo do misaone projekcije, i da objekti nisu ništa sami po sebi. Cela prakrti je čisto Jedno, tako da u njoj nema izdvojenih i posebnih objekata - jedino um stvara objekte i daje im individualnost i karakteristike. Um se kreće u zatvorenom krugu: sâm proizvodi svet posebnih objekata koji ga izazivaju u akciju. Kao u snu. U um ili ego ulagana je životna energija. Zato ego postaje samostalan entitet, kao živo, neorgansko biće, koje teži opstanku po svaku cenu. On se brani kao zver i kao čarobnjak. Spreman je i da ubija da bi sačuvao iluziju svoje posebnosti. Svoj opstanak održava poturajući ispred sebe iluziju da su 249

objekti koje sâm projektuje realni i neophodni, da je kretanje koje sâm čini samostalno i samodovoljno, da je on uslov života i da je naša individualnost realna samo u njegovim okvirima. Zato nam smirenje uma uvek izgleda kao umiranje, i to zaista tako i doživljavamo. Ali, jedino njegovim odumiranjem rađa se u nama istinski život Duha koji sve omogućava. Napuštajući svoju individualnost, mi individualnost ne uništavamo i ne postajemo 'bezlični', nego je pretvaramo u oličenje Duha koji sve omogućava - i nas i sve iluzije ega (Jovan, 12:24-25). Sa stanovišta meditativne prakse, ovo znači da sve ovde opisane faze treba doživeti u svome Ja ('Ja mislim', 'Ja dišem', 'Ja sam miran i tih' - radi se o nemom i direktnom doživljaju, a ne o još jednom obliku mišljenja). Sámo Ja treba da postane nepokretno, tiho, sabrano, svesno sebe i misli koje stvara svojim kretanjem. Mi treba da budemo ta tišina koju doživljavamo u meditaciji, ovde i sada, a ne da meditiramo kako bismo ubuduće postali tihi. Svest o Ja je prisustvo u sebi. Ja se osvešćava tako što se sva zbivanja, koja se nužno manifestuju kroz Ja, ustanovljavaju kao takva, kakva jesu, iz trena u tren, bez njihovog zadržavanja i projektovanja u neke nove sadržaje. Jer, kad god projektujemo iskustvo zbivanja u neki novi sadržaj, mi nismo svesni ni svoga Ja (sebe), ni prave prirode tog iskustva, već samo tog sadržaja. (Od gomile tih sadržaja sastoji se slika sveta prosečnog čoveka, od koje on nikada ne vidi stvaran svet.) Ako se ovako ne učini, meditacija će se pretvoriti u još jedno apstraktno zaluđivanje (koje ćemo ovog puta zvati 'meditacija'). Tek kada se sva četiri stepena ovde opisana dožive kao svoja sopstvena, u svome Ja-stvu, individualnost će biti nadiđena. Usmerenje ove prakse suprotno je od svih drugih meditacija, koje se uvek bave nečim što Ja projektuje, nekom idejom, predstavom ili vizijom, sa nečim što je od (ovog ili onog) sveta, dok se ovde čovek okreće ka onome što sve stvara, koje projektuje sve što ima ime i oblik, ka svome Ja, ide uvek unazad, iza svega, i uvlači se u sebe, kroz Ja do Ja-stva ili Sopstva (buddhi), do onog apsolutnog u sebi. Ja se nadilazi njegovom spoznajom. Nikada ga nećemo nadići nekakvom objektivizacijom njegovog nadilaženja, ili projektovanjem u vreme, već jedino osvešćenjem sebe (Ja) u svemu. Na taj način će Ja postati prozirno i nestaće. Nestaće zato što je i postojalo jedino kao zaborav i nesvesnost sopstvenog bivstva, kao ubeđenje. Nestaće tako što više neće biti naše Ja, nego će i ono postati oličenje Duha koji sve daje. Stvarnost je stanje bez Ja, i upravo zato ne možemo mi da odbacimo svoje Ja, jer to će morati da učini opet neko Ja. Ono se uvek deli pri takvim pokušajima. Ja se sámo rastapa kada ga potpuno osvestimo, odnosno, doživimo kakvo jeste – da ne postoji. Čovekov najveći problem i izvor svih nevolja je to što nije svestan prave prirode svog Ja. Čovekova prava mera, sloboda i duhovna autentičnost počinju tamo gde on (kao ego) nestaje (Jovan, 10:17-18). Od presudne je važnosti da se dobro i što češće (svakodnevno) ustanovljava ovo plemenito ćutanje koje isprva traje kratko, jer se u njemu dokidaju i najfinije psihomentalne uslovljenosti koje povlače sve ostale sa grubljim posledicama. Njihova stihija je isuviše moćna da bi se zaustavila odjednom. Sve treba učiniti, bez odlaganja, da se svest ustali i sabere u bezmisaonoj unutarnjoj tišini drugog stepena. Kada čovek jednom pronađe unutarnju tišinu u sebi, kada on postane tišina, ona mu daje nezaboravno osvedočenje da je iskonska neuslovljenost ni od čega, koja omogućava postojanje svega, uvek dostupna, i to u njemu samom, kao njegova sloboda. Sav daljni trud svodi se na proširivanje njene dostupnosti i prisustva iz sopstvenog bića ka bivstvovanju uopšte. Treći stepen nastaje kada se prvobitno ushićenje usled smirenja u unutarnjem jedinstvu i tišini prevaziđe i čovek u njemu boravi ravnodušan, pažljiv i sabran, bez napora tokom dužeg perioda, kao u svojoj pravoj prirodi, ispunjen spokojstvom unutarnjeg smirenja tako 250

da mu nijedan deo tela ne ostane nezahvaćen tim spokojstvom. U trećem stepenu se sve više smanjuje potreba za bekstvom od odgovornosti u zbivanju, za bekstvom od slobode, i čovek se sve više na nju privikava kao na svoju pravu prirodu. Procesom osvešćenja produbljujemo uvid o sebi, zajedno s time na površinu izbijaju nesvesni sadržaji, stresovi, kompleksi, ubeđenja i implanti. Kada svesno dođemo do njih, oni se ispolje, kao da eksplodiraju. To može da se ispolji kao sećanje, mentalno stanje, emocionalna reakcija ili fizička senzacija ili akcija. Prirodno je da na njih reagujemo prianjanjem i zaboravom unutarnje tišine. To je sve znak napretka, to pokazuje da osvešćenje deluje i da se sve više čistimo iznutra. Napredak u trećem stepenu se ne ogleda samo u pročišćenju od unutarnjih identifikacija, nego i od spoljnih. Sabranost koju smo stekli u drugom stepenu dolaziće u iskušenje s raznim spoljnim izazovima. Sve situacije i osobe koje su nam svest sužavale i s kojima smo gubili budnost i prisebnost sada bivaju sagledane iz novog ugla, oni prestaju opčinjavajuće da deluju na nas, postajemo sve objektivniji prema njima i, samim tim, više nezavisni i budni. Učvršćivanjem iskustva unutarnje tišine stičemo sve veće nepoverenje prema svemu što um projektuje i zamišlja, i sve veće poverenje prema sámom biću i njegovom izvoru, Duhu koji ga omogućava. Unutarnju tišinu možemo da produžimo i zadržimo samo u onoj meri u kojoj imamo poverenja u biće i Duh koji ga omogućava, i potpuno mu se predamo. Mislima smo obuzeti samo onoliko koliko smo nesigurni u moć Duha koji daje postojanje, koliko ne uviđamo da postojanje opstaje bez misli, bez cele naše psihe, bez nas samih, i da Duh odlučuje o svemu, i o nama i o postojanju. Treća faza je jačanje ovakvog poverenja u Duh koji je beskrajno veći od nas i našeg uma, i uviđanje da se njegova stvarnost vidi samo čistom svešću bez uma. A zatim, kada ovakvo spokojstvo dovoljno sazri, napuštaju se sva stanja, i zadovoljstvo i nezadovoljstvo, u četvrtom stepenu zadubljenja. Tu je konačno nadiđena svaka mogućnost za šizoidnu podelu bića uopšte (ne samo povodom mišljenja kao u drugom stepenu), tako da iščezavaju sve dotadašnje radosti i žalosti, sva dotadašnja životna iskustva nestaju u potpunom stapanju sa neuslovljenošću koja omogućava sav život. Čovek je tada nadišao staru ličnost i svoja individualna iskustva, suočen sa neuslovljenošću celine postao je potpuno ravnodušan prema svakom obliku pojedinačnog zbivanja u vremenu. Ravnodušnost je glavna odlika četvrtog stepena, ona nije ni pozitivna ni negativna, već je sáma neutralnost kao izraz potpune pročišćenosti u kontemplaciji. Ta pročišćenost obuzima i prožima prosvetljenjem celo telo, tako da nijedan deo tela ne ostaje nezahvaćen njenom slobodom. Telo u četvrtom stepenu postaje potpuno prožeto slobodom Duha i potčinjeno toj slobodi. Telo je sa svojim ponašanjem jedino područje ispoljavanja duhovne slobode u čoveku. Zato mentalno mirovanje neće biti ostvareno sve dok se svest potpuno ne ustali u sámom telu, u prvoj vežbi satipatthâne. Jedini uzrok mentalne aktivnosti jeste gubitak prisustva u biću, što izaziva lutanje uma od tela i sadašnjosti. (Prisustvo u biću je svest da nismo biće, već Duh koji ga omogućava.) Naša navika da uvek zaboravljamo sebe i sadašnjost vezuje nas za misli, ona upravo stvara misli. One ne nastaju nekom svojom ili tuđom snagom, već jedino snagom našeg samozaborava. Kad god se um ne smiruje treba se vratiti prvoj vežbi sabranosti pažnje na telo i disanje. Jedino osvešćenjem i ovladavanjem tela možemo osvestiti um i nadići ga, jer um je samo najfinija funkcija tela. Četvrti stepen je samadhi, sabranost pažnje u ishodu bivstvovanja uopšte, svesno prisustvo u iskonskoj ravnoteži i jedinstvu svih moći bivstva. Iz tog jedinstva sve proističe i ceo kosmos teži da se dogodi njegova svesna obnova. Ona se događa jedino u čoveku koji miruje u samadhiju. 251

U samadhiju se sažima prostornost vremena. Prostornost se skuplja na sámo telo i Ja, a i vreme se sažima i nestaje tako da pola časa prolazi kao jedan tren. Ovakvim sažimanjem bivstva u čistoj budnosti biće se preobražava i pročišćava od svih taloga starih uslovljavanja u delima, rečima i mislima. To je neposredan doživljaj alhemijskog preobražaja bića u savršenije stanje. Budnošću mi na lokalnom nivou, u području svoga tela i Ja, ubrzavamo i sažimamo prostorvreme kojim biće na globalnom planu i u dužem vremenskom periodu postiže savršenstvo pod privlačnim dejstvom Duha (puruša). Usled relativnosti bića i vremena, i njihove uzajamnosti, naše lokalno ostvarenje ravnopravno je sa globalnim. Čak možemo reći da se globalno postiže na lokalnom, ili da među njima nema razlike. Neuspeh u meditaciji je projektovanje vremena i odlaganje suočavanja sa sobom kao principom slobode u prirodi, stalno zamišljanje da se taj ideal prisustva stvaralačkog principa nalazi negde objektivno izdvojen, kao Bog, ili je u nekakvom „postizanju” tokom vremena, u budućnosti, ili je zadat u prošlosti, kao da on već nije sáma izvorna i bezvremena stvarnost koja naše biće omogućava ovde i sada. U nama je oduvek tišina neuslovljenosti u čijoj slobodi se oglašava samo postojanje. Bez te tišine u sebi ne bismo nikada stekli sluh za ono što biva, niti bez mirovanja u njoj možemo biti svesni ikakvog zbivanja. Prvi stepen, dakle, sadrži zamišljanje (raznih) i promišljanje (odabranih sadržaja), ushićenje, zadovoljstvo i sabranost u mirovanju. Drugi nema mentalnih aktivnosti i ostaju samo ushićenje, zadovoljstvo i sabranost. Treći stepen je lišen aktivnog i kratkotrajnog ushićenja i ostaju samo spokojno zadovoljstvo i sabranost. U četvrtom stepenu prisutna je, osim sabranosti, jedino ravnodušnost. Posmatrajući shemu prakrti, možemo reći da prvi stepen predstavlja ovladavanje indriyâni smirenjem tela; drugi, prva iskustva nadilaženja manasa neutralnim posmatranjem svake misli koja se pojavi; treći, kristalizaciju aham-kâre u svetlosti čiste svesti, buddhi, i četvrti, nadilaženje svih ličnih iskustava u potpunom pročišćenju osvešćenog bića, afirmaciju buddhi. Ceo proces meditacije je postepeno saživljavanje sa Duhom kao našom pravom prirodom. U početku meditativnih iskustava čistu svest o Duhu doživljavamo kroz napor kao neko izuzetno otkriće i, stoga, kroz ekstazu. Postepeno se smanjuje ushićenje i Duh sve više doživljavamo kao ono na čemu počiva priroda celokupnog postojanja. Kada to postane prirodno stanje, kakvo u stvarnosti i jeste, meditativna praksa je završena. Inače, često se dešava da se čovek ukoči na nekom nivou svesnosti Duha, pa ga nekritički obožava kao nekog boga. Duh nema svojstava. Čista ili transcendentalna svest, buddhi, nije ništa drugo do svesno prisustvo u sebi, iza misli, tela, dotadašnjeg životnog iskustva i celog sveta. Objekti su misli, telo, iskustva i svet, a čista svest je sâm subjekt bez objekata. Svest je uvek svest o nečemu, a čista ili transcendentalna svest je svest sáma po sebi, čista budnost ili prisutnost, i takva svest tada nije različita od samog bivstva. Subjekat, tj. biće, tada budno prebiva u sebi sámom kao čisto postojanje, neposredno, bez objekata (sveta) i vremena. To stanje lako je prepoznati po tome što izaziva blaženstvo, opuštenost u konačnoj pronađenosti sebe. Meditacija je navikavanje da se na taj način bude u sebi, neposredno, nepodeljeno i autentično bivstvujući, potpuno budan kao subjekt bez ikakvih objekata, bez misli, telesnosti, prošlosti, budućnosti i sveta, budan kao sámo večno bivstvo, ovde i sada. Samo tako se bivstvovanje osvešćava i njegova stvarnost neposredno spoznaje. Subjekt postoji samo u odnosu na objekt. Kada nestanu objekti, nestaje i subjekt i preostaje čisto, apsolutno bivstvo. Stoga, ovakva meditacija nije zatvaranje u subjektivnost, već otvaranje prema onome što omogućava i subjekta i sve objekte istovremeno. (Samo se uslovno ovo može nazvati meditacija zbog odomaćenosti tog 252

izraza, jer on podrazumeva koncentrisanu udubljenost s nekim misaonim sadržajem. Ovo je pre sámo sedenje, koje se u zenu naziva šikan-taza.) U prvom stepenu zadubljenja čovek prvi put u životu doživljava slobodu od nagonske stihije telesnog kretanja, nadišavši ga njegovim smirenjem. U drugom stepenu čovek prvi put spoznaje da nije um i da može biti slobodan od njegovih određenja i sadržaja, da može biti izdvojen i nezavisan svedok svake misli i psihičkog doživljaja. Iako je od presudnog značaja, taj stepen traje kratko zato što je zbog dotadašnje nezrelosti ovo stanje budnog svedočenja propraćeno ranijim iskustvima, stresovima i sadržajima koji osvešćenjem izbijaju na videlo, tako da nezavisnost svedočenja brzo nestaje. Ne može se biti slobodan i uslovljen starim navikama individualnog iskustva istovremeno. Treći stepen odlikuje odvikavanje čovekove svesti od ličnih uslovljenosti, lične prošlosti, dakle, nadilaženje Ja, pretapanje ličnog u slobodno i nadlično, u apsolutno. Četvrti stepen je pobeda apsolutnog Duha nad samovoljom tela i uma i potpuna ravnodušnost prema njima, kao trajno stanje. Sva četiri stepena odlikuje sve veće buđenje blaženstva zato što u tom procesu telo i um ne bivaju odbačeni, nego dozrevaju u svojoj svrsi i rascvetavaju se u svome ishodu, postaju oličenje slobode koja omogućava sâm svet. Usavršavanjem sva četiri stepena rűpa-dhyânam postižemo savršenstvo satipatthâne. Samo tako možemo jasno i zauvek spoznati transcendentalnu prirodu svoga Duha, odnosno Duha u nama. Činjenica da možemo biti sasvim svesni svoga tela i ovladati njegovom stihijom, kazuje da nismo telo, da smo iznad njega. Činjenica da možemo biti sasvim svesni svojih osećaja i nezavisni od njihovih uticaja, kazuje da nismo osećaji, da smo iznad njih. Činjenica da smo svesni svih stanja uma kazuje da ne moramo da budemo identifikovani sa stanjima uma, da smo iznad njih. I činjenica da možemo biti svesni svake misli kazuje nam jasno da nismo misao, niti smo onaj koji misli (ego), jer i njega možemo biti svesni. Sve je to prakrti. To je cilj i svrha meditacije i svih pravih duhovnih disciplina uopšte: takva diferencijacija svesti, ostvarenje da smo različiti i nezavisni (kaivalyam) od svih ovih modifikacija prakrti. Plodovi Kada je svest (buddhi) tako sabrana, pročišćena i razbistrena u meditaciji (dhyânam), za ispoljavanje Duha neuslovljenosti, njena moć stvaranja u prirodi, iako i ranije velika, sada je mnogo veća, u potpunosti je ostvarena. Svest sada osvetljava biće u svim dimenzijama, a ne samo iz područja fizičkih čula (indriyâni). Koliko je svojim smirenjem i pročišćenjem prisustva bliža principu neuslovljenosti, toliko je njena stvaralačka moć veća toliko je manje oblika bivstvovanja koji imaju sputavajuću moć nad njom. Ukoliko je svest prisutnija kao činilac, utoliko je suženije prostorvreme između uzroka i posledice, ishod je svim stvarima bliži. Dok je nesvesnost, s druge strane, stanje veće razdvojenosti uzroka i posledice u prostornosti vremena. Čovek je nesvestan kada sve odlaže i projektuje u vreme, svestan je onaj ko dela ovde i sada. Samo se uslovno može govoriti o 'stvaralačkoj moći svesti'; čista svest, zapravo, otvara sve mogućnosti bivstva koje oduvek postoje u prakrti, a ne 'stvara' ništa novo. U dhyânam smo naučili da možemo postojati i bez misli, da nismo um nego bivstvo, da um sužava svest o bivstvovanju bića i uslovljava je svojim sadržajima. Kada smo naučili da bez misli budemo svesni i postojimo kao sámo bivstvo koje uvek jeste, tada smo uvek 253

budni i prisutni u sebi pri svim zbivanjima. Zato je prvi plod čiste svesti pojava lucidnih snova i vantelesna iskustva. Ona su ključni nagoveštaj konačne nezavisnosti puruše od prakrti. Bez toga njegova nezavisnost se neće aktuelizovati u čovekovom iskustvu, ili će duhovna priprema za nju biti potrebna sve do kraja života fizičkog tela. Mnogo je mudrije ubrzati vreme tog procesa, koji je inače neminovan, osnaženjem svesti (satipatthâna i dhyâna). Stoga što nagoveštava i priprema veliko buđenje, ovaj plod je na prvom mestu po važnosti. Sve druge sposobnosti svesti (siddhi) od sporednog su značaja i svode se na egzibicije. One se u astralnom telu mogu uvežbavati, a zatim tako stečeno iskustvo preneti na fizički plan. Tako je moguće uvežbati da se iz fizičkog tela pređe u energetsko; da se vidi i čuje kroz fizičke prepreke i na daljinu; da se fizički elementi po volji preobražavaju u različite tvorevine;79 da se savlada zemljina teža i leti u prostoru; u energetskom telu se može putovati po celom kosmosu jer se ono kreće po višim dimenzijama gde se prostorvreme sažima, njegovo putovanje je zapravo ulazak u ovo sažimanje viših dimenzija; da se vide raniji životi - ali ne kao svoji već samo kao pri-vremeni oblici prirodnog bivstvovanja. To su bila rađanja i umiranja prirodnih otelovljenja, podsticana višim kategorijama koje sačinjavaju đivu, i Duh čovekov nikada nije bio dodirnut njihovom dramom, on je nezavisan od svih bivstvujućih oblika prakrti. Jedino s prepoznavanjem njegove nezavisnosti uvid u prošle živote je moguć, i samo je takav uvid verodostojan. Bez njega je to samo još jedna krajnje ubedljiva iluzija s kojima neorgansko područje obiluje. Kada je svest tako sabrana, pročišćena i razbistrena, čovek uviđa da se ceo lanac uzročnosti bivstvovanja sastoji iz dvanaest karika. 1. Usled neznanja o neuslovljenosti ni od čega, kao prvom uslovu samog postojanja, spontano nastaju nesvesne reakcije na zbivanja. 2. Na spontanim i nesvesnim reakcijama (samskare) nastaje svesno iskustvo prosečnog čoveka. 3. Na takvoj svesnosti nastaje njegov um (identitet) i telesni oblik. 4. Na umu i telu nastaje iskustvo šest čulnih područja. 5. Na čulnom području zasniva se dodir sa predmetima i objektima. 6. Dodir izaziva osećaje, a 7. osećaji žeđ za životom. 8. Žeđ izaziva privrženost za obnavljanjem iskustva življenja. 9. Ova privrženost i vezanost za obnavljanjem čulnih iskustava stvara iluziju postojanja u stvarnosti. 10. Iluzija stvarnog i trajnog opstanka u čulnom i telesnom obliku uzrokuje 11. Novo rađanje koje vodi jedino u 12. starost i smrt, u propadanje svega što nastaje. Nestankom neznanja i nesvesnosti u potpuno pročišćenoj svesti, nestaju nesvesne reakcije koje dalje stvaraju uslovljeno zbivanje i čitav ovaj lanac posledica neautentičnog bivstvovanja. Sve ovo prestaje kada se svesno obustave nesvesne reakcije, kada se ostane miran i sabran radi jasnog uvida u prirodu zbivanja. Naše celokupno dotadašnje postojanje svodilo se na nesvesne reakcije, one su bile lanac našeg ropstva. Taj lanac se sastojao od dve vrste karika: od prianjanja i odbojnosti (žudnji i mržnje). I jedno i drugo donosilo je 79

Preobražaj elemenata pripada istoj sposobnosti svesti s kojom ona odlučuje o preobražajima drugih oblika bivstvovanja, kao što su navike i ponašanje uopšte, od misli do tehnike. Kako se elementi prirode i sami stalno preobražavaju, delovanje svesti na njihovu promenu samo je alhemijsko sažimanje vremena tog procesa.

254

loše rezultate i patnju. Postizanjem svesti svedočenja ili transcendentalne svesti, mi ne odustajemo od zbivanja, kako to neiskusnom kritičaru izgleda, već odustajemo od nesvesnog reagovanja i tako postižemo psihičku objektivnost prema zbivanju; ne reagujući spontano možemo ga videti kakvo ono zaista jeste, i tada delovati na odgovarajući način, u skladu sa stvarnošću i Duhom. Tome nas ne mogu naučiti nikakve 'božije zapovesti', nikakav moral, ni razum, ni logika, ni znanje, politička niti ekonomska prinuda. Bez transcendentalne svesti ne možemo ispravno da delujemo; bez nje uvek nesvesno reagujemo. Bez iskustva čiste svesti mi ne možemo uopšte da delamo, i nismo nikada ni delovali. Sve naše (re)akcije su bile prirodne akcije, sastavni deo prirode, od naših misli, reči, snova i juče obavljenog posla, do lišća na vetru i kretanja Zemlje oko Sunca sa ostalim planetama.80 Tek se sa transcendentalnom svešću rađamo i počinjemo da postojimo. Sve dotle je postojala samo priroda, i sve je ona radila - kroz telo, osećanja i misli, koji su njeni proizvodi, a za koje smo u zabludi mislili da su naši - na svoj spontani, uslovljeni način, i sva naša patnja nastajala je zbog identifikacije s njom. Od svih plodova meditativnog pročišćenja svesti, najbolji je onaj kojim dozreva potpuni uvid o četiri osnovne istine. Njime se čovek budi iz nesvesnog opstanka koji odlikuje sve prirodne tvorevine. Ali, moramo ovde naglasiti još jednu vrlo važnu činjenicu. Svaka meditativna praksa, ovde izneta ili druga, sve discipline i tehnike samorazvoja samo su imitacije idealnog stanja. Njima se čovek malo po malo usklađuje s autentičnim stanjem, s Duhom. Imitacijom on postepeno postaje podoban da bude saobražen s Duhom. Meditacija je samo priprema za probuđenje. Nijedna meditacija ili duhovna praksa ne dovodi čoveka do 'prosvetljenja', već ga samo pročišćava od ličnih elemenata, od subjektivnosti i iskrivljavanja autentičnog stanja, čisti ga od njega samoga, čini ga podobnim za objektivna, viša stanja svesti, i oslobađa svih uporišta u toj meri da ga dovodi do kraja samoga sebe. Tek tada, kada dođe do kraja sebe i svog života, gde apsolutno ništa više ne preostaje, čovek može da vidi cilj, autentičnost Duha i kako to zaista izgleda. Nikada ranije uz pomoć učenja i tuđih uputstava to nije mogao da vidi. Cilj se može videti samo lično, kao nemi svedok, i to se iskustvo ne može nikome preneti. Svako ga može videti samo za sebe. Upravo je u tome njegova objektivna vrednost. U tome je njegova transcendentalna priroda. Da je to nešto što svi mogu da dele i do čega mogu doći na isti način, nekom tehnikom, prodavalo bi se na trgu. Sve tehnike služe za lično pročišćenje. Tek kada napusti sav svoj dotadašnji život i sva saznanja, čovek može da vidi cilj i da krene ka Duhu. Plodovi meditativne prakse ne nastaju, dakle, na regularan i predvidljiv način, prema kojemu, nakon dovoljne prakse, sledi odgovarajući rezultat, 'prosvetljenje'. Ovde se radi o transcendenciji, a to znači da ništa nije predvidljivo, a još manje unapred shvatljivo i poznato. Sve što je poznato, nije transcendencija. Rezultat će biti sasvim nepredvidljiv i doneće ga sam život na svoj jedinstven način, u skladu s karmičkom zrelošću svake individue. Doneće ga na najmanje očekivan i, najverovatnije, na najmanje poželjan način. Ali, da bi se došlo do tog rezultata, neophodan je napor meditacije. On pročišćava svest da bi mogla da se suoči s prosvetljenjem, sa onim što jeste. Ono što jeste uvek je tu, problem je jedino u našoj spremnosti da ga prihvatimo. Meditacija nas priprema za to. Ne samo mentalno nego i fizički; iskustvo probuđenja zahvata celo biće, ono menja energetski kvalitet našeg tela. Suočavanje

80

Nauka astrologije detaljno pokazuje kako nas prirodna celina sačinjava i uslovljava naše kretanje kroz život. Jedino iskustvom transcendencije nadilazimo sudbinu i stičemo slobodnu volju, ali ne kao svoju, tj. svog ega, nego volju slobode koja sve omogućava, slobodnu volju Duha.

255

s takvom promenom može biti bolno za onoga ko je nedovoljno pripremljen.81 Ne samo energetski, već i duhovno. Neophodno je, naime, poznavanje celog plana ili sheme o smislu transcendencije, koju najbolje daje sânkhya, znanje o tome šta se transcendira i zašto, šta je transcendencija i ko transcendira. Tako, razlikovanje buddhija od puruše, koje čovek konkretno doživljava kao sopstveno podvajanje ili raspolućivanje, po svemu bi ličilo na šizofreniju ako ne bi bilo uvida da ono što u tom trenutku otpada s nas, a to je um i sva njegova životna istorija, nikada nije ni bilo svojstvo čiste svesti i Duha koji sve omogućava, i da Duh preostaje kao mi sámi. Pri razlikovanju buddhija i puruše vidimo da sve psihofizičke aktivnosti nikada nismo činili, niti činimo mi sámi, već da su se one oduvek same nesvesno odvijale pod privlačnim dejstvom nekog entiteta ili spoljnjeg uticaja, a svesno pod privlačnim dejstvom čiste svesti koja je naša suština. Iza uma i individualnosti koji otpadaju s nas otkrivamo svoju pravu prirodu - postajemo oličenje Duha koji sve omogućava. Jedino je to vizija autentične duhovnosti. Da bi Duh sebe prepoznao, da bismo postali njegovo oličenje, ne sme biti nikakvih primesa starih koncepcija - 'stari čovek' mora sasvim da umre, a on umire spoznajom da još nismo rođeni - a samo doktrina probuđenja nudi takvu čistotu; u svim ostalim sistemima um provlači i pervertuje svoje koncepcije u svim mogućim religijskim i metafizičkim oblicima. Duhovno probuđenje koje nastaje meditativnom praksom ide sledećim redom koji je najbolje opisao Gurđijev: Osvešćenje-umiranje-rođenje. Najpre čovek upoznaje koliko je nesvestan i nemoćan, da ništa nije njegovo i da tek treba da bude svestan, da tek treba da se rodi. Tako se razvija osvešćenje: upoznavanjem nesvesnosti. Zatim uviđa da nikakvim svojim naporom niti 'tehnikom' ne može da bude potpuno svestan, i tada se predaje i umire, tj. zauvek napušta identifikacije s mnoštvom svojih Ja, sva svoja uporišta. Tek kada umre on može da se rodi (Jovan 12:24-25) kao jedno Ja, autentična ličnost koja je oličenje Duha. „Sve nove moći i ostvarenja dolaze na jedan te isti način. Prvo se pojavljuju u obliku bljeska u retkim i kratkim trenucima; zatim se pojavljuju češće i traju nešto duže, da bi konačno posle dužeg rada postale postojane. Isto se može primeniti na buđenje. Nije moguće probuditi se odjednom. Čovek se prvo mora buditi na kratko.” Ulazak u budno stanje svesti je proces, a ne trenutni događaj. Trenutni su samo skokovi u budno stanje koji se javljaju povremeno kao bljeskovi uvida. Taj proces je individualan i ne može se razgraničiti, kao ni prelazak iz mladosti u starost, iz nezrelosti u zrelost. Tako se i viša svest postepeno razvija otapanjem niže. Koliko se niža, egoička svesnost rastvara, toliko se viša svest učvršćuje. Ovde, dakle, možemo razlikovati dve faze: prva je učenje, kontrolisana meditacija i disciplina koja se okončava najvećom egzistencijalnom krizom kakvu čovek dotle nije mogao ni da zamisli, koja je po svemu nalik iskustvu smrti, u kojoj propadaju svi planovi, sve ideje i nade. (Iskušenje smrti, sopstvene ili smrti bližnjeg, najefikasnije vodi do sazrevanja ove faze.) Prva je kristalizacija aham-kâre, a druga nadilaženje ega, napuštanje sebe i predaja onome zbog koga sve postoji. Smisao života - celokupno karmičko sazrevanje koje se dovršava u meditativnoj praksi - vodi do samo jednog ishoda: napuštanja sebe i predaje Duhu koji sve omogućava (Jovan, 10:17-18). To će biti propraćeno krizom u onoj meri u kojoj se čovek drži uma i njegovih koncepata, a ne čistog bivstva koje omogućava i um i svet. Cela ova drama odvija se samo u umu. Drugu fazu je Buddha razlučio govoreći o arűpa-dhyânam. 81

Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako životna energija nije transformisana na najviši nivo bića, pomoću taoističke ili tantričke alhemije. Bez dovoljno energije u najvišim centrima (ađna i sahasrara) ne možemo da sačuvamo čistu svest postignutu u meditaciji.

256

Arűpa-dhyânam Dovde se na različite načine oblikovalo (rűpa) zadubljenje (dhyânam) tokom posebne prakse. Ona se činila u telu, njegovim obuzdavanjem i mirovanjem. Dovde se kristalisao posmatrač, buddhi. Arűpa-dhyânam se odnosi na kontemplativnu spoznaju koja je nezavisna od tela i bilo kakve vežbe koja se bavi njime ili umom. Ona se ne oblikuje (arűpa), već dolazi sáma, kao plod oblikovanja. Odavde počinje afirmacija svedoka, puruše. Satipatthâna predstavlja rad na sebi koji spada u četvrti nivo svesti (ili religioznosti), četiri stepena rűpa-dhyânam je dovršenje tog rada na petom nivou, a njegovi plodovi su šesti. Arűpa-dhyânam je uzdizanje na sedmi nivo. Intenzivno zadubljenje tokom sedenja u meditaciji (dhyânam) stoji prema stalnom prisustvu svesnosti u svim zbivanjima (satipatthâna) kao opiranje nogom o tlo prilikom hodanja. Bez povremenog opiranja o tlo (jednočasovnog zadubljenja u meditaciji) radi odraza, ni hodanje (celodnevna budnost) ne bi bilo moguće. U rűpa-dhyânam čovek dolazi do neuslovljenosti kao temeljnog ishoda svih tvorevina, pa i svesti koja ih spoznaje, ali takvu svest i slobodu od svih tvorevina nije moguće stalno održati, jer ih različita zbivanja tela, osećanja i mentalnih stanja remete svojom dinamikom. Zato je neophodno da se satipatthânom sva ta zbivanja međusobno razluče i spoznaju kakva zaista jesu u svim dimenzijama i oblicima, kako ne bi imala uslovljavajuće i obmanjujuće dejstvo na budnost. U arűpa-dhyânam tu neuslovljenost, koju spoznaje u unutarnjoj tišini sebe samog, čovek prepoznaje spolja u svemu i u svakoj akciji, unutarnje postaje spoljnje, i obratno. Kada dođe do Sebe, svestan subjekt postaje u toj meri objektivan da spoljnje i unutarnje, mirovanje i kretanje svega su jedno u toj meri da mir svoga Sopstva, buddhi, prepoznaje u svemu što postoji, celoj prirodi i svakom pokretu i delu. Ovo jedinstvo spoljnjeg i unutarnjeg, pokreta i mirovanja, imalo se u vidu kada se o probuđenju govorilo kao o nestanku spoljnjeg, objektivnog sveta. Svet nestaje kao spoljni svet, a ne kao svet sam po sebi, takođe i sve suprotnosti koje sačinjavaju iskustvo objektivnog sveta, a počivaju na temeljnoj suprotnosti između subjekta i objekata, Ja i svega drugog. Nestaje zapravo subjekt, a s njim i objektivni svet koji samo subjekt može da projektuje. Ostaje ono-što-jeste, celina postojanja koja je dotle koristila individualno telo kao pogodno mesto za svesnog subjekta radi sticanja najfinijih iskustava o sebi, a ta najfinija iskustva konačno dozrevaju kada se svest u subjektu ispolji kao čista ljubav i dobrota. Rűpa-dhyânam se odnosi na individualno pročišćenje svesti (buddhi) od svih taloga uslovljenosti subjektivnog iskustva. Tu je čovek raščistio s tim ko je on u apsolutnom smislu, tu subjekt postaje objektivno svestan sebe. Kada je to učinjeno u dovoljnoj meri, kada je osvestio biće, događa se spontano pročišćenje uvida o suštini bivstvovanja uopšte, o univerzumu (mahat-buddhi ili „veliko buđenje”), o onome što omogućava i biće i svest o njemu. Tu se čovek suočava sa istinom o tome šta je sámo biće u apsolutnom smislu, nezavisno od svakog oblika (rűpa) bivstvovanja. Ono što je otkrio u sebi, u mirovanju, sada prepoznaje spolja u svemu, u akciji. Suočavanje s ovom krajnjom spoznajom se zato i naziva arűpadhyânam, bezoblična ili razobličena kontemplacija koja zauvek razvezuje i oslobađa čoveka od svega što obmanjuje prisustvo neuslovljenosti (puruša), koja ga sačinjava zajedno sa svetom. U ispravnoj sabranosti (samadhi) ’stari’, prirodni čovek je umro. U arűpa-dhyânam novi, duhovni čovek se rađa kao oličenje slobode iz koje sve postojeće uopšte i biva. Nestankom ’starog čoveka’ nestaje i svet kakvog je dotle bilo, i s ’novim čovekom’ sviće novi 257

svet. To je svet čistog Duha u kome je svaki trenutak večan i svaki oblik živi izraz beskrajne slobode. Pre arűpa-dhyâne čovek je bio individua unutar beskrajne celine. Pet stepena arűpadhyâne pokazuju kako individua trajno nestaje i samo beskrajna celina ostaje, ali ovog puta ne bezlična kao što je bila, već sa svim osobinama individualnosti i ličnosti. Individua postaje oličenje Duha koji omogućava celinu. Kada čovekova ličnost nestane u Duhu celine, time omogućava da Duh celine postane individua i ličnost. Drugim rečima, apsolutno i relativno, spoljnje i unutarnje, prestaju da bivaju nešto različito za čoveka, i obelodanjuju se u njegovom iskustvu kao jedno, kao on sâm. Za uspešan prelazak iz starog u novo neophodno je, nakon ostvarenog smirenja u rűpa-dhyânam, do jednog časa dnevno, slobodno učestvovati u svakodnevnim aktivnostima. Izmena mirovanja i aktivnosti sama po sebi izvešće potreban preobražaj, a ne naglašavanje jedne od tih krajnosti. Bez učestvovanja u aktivnostima sámo mirovanje bilo bi puko poništenje i umrtvljavanje života. Takođe sama aktivnost bez mirovanja u zadubljenju bila bi lišena perspektive, smisla i duhovnog ishoda, to bi bila nesvesna stihija prakrti kao i sve drugo što se zbiva. Mirovanje unosi svest i prisustvo Duha u aktivnost koja, s druge strane, Duh oživljava i aktuelizuje u čoveku i svetu. Jedino s uporištem u mirovanju biće se pokreće ka slobodi. Bez njega se kreće u sopstvenom zatvorenom krugu. Arűpa-dhyânam ima pet stepena. 1. Neposredno pri završetku zadubljenja (dhyânam) zapažamo da tako smiren Duh u nama ostaje nezavisno prisutan, dok se samo telo pokreće da ustane iz vežbe. Ako zadržimo unutarnju tišinu i za vreme kretanja posle sedenja, možemo videti da telo pripada jedinstvu okolnog prostora prirode i njenom opštem kretanju, da je ono za nas isto što i odeća koju nosimo, dok je Duh bio nezavisan od svega toga za vreme sedenja, pa tako ostaje i posle. S takvom nezavisnošću Duha uviđamo da su svi postojeći oblici uzročnog zbivanja sveta oko nas samo različite modifikacije jednog istog prostora (akaša) bivstvovanja prakrti. Vidimo da svi oblici, i našeg tela i svih stvari koje sačinjavaju svet, nisu ništa sami po sebi, nego su ispoljavanje celine prirode, i da u suštini jedino njen beskrajan prostor postoji. 82 Ovde se u potpunosti ostvaruje svest da se mi, u svojoj suštini, nikada ne krećemo niti delamo, nego da se svet kreće i dela svuda oko nas. Čovekov Duh se tako oslobađa privlačnog dejstva svih raznolikih posebnih pojava koje nemaju podršku u sebi, koje su nepostojane i prolazne svakog trena, i zato vezanost za njih vodi jedino u gubitak i bol. Svoju pažnju čovek ovde proširuje i redukuje sa svih posebnih oblika na širu celinu ili kontekst (geštalt), na sâm beskrajni prostor koji proizvodi sve oblike, u toj meri da su oblici poništeni i ostaje stvaran jedino prostor. Takvom spoznajom beskrajnog prostora on prožima, bistri, stišava um i oslobađa se u Duhu. Tada primećuje da su sve brige nastale na osnovu posebnih oblika zbivanja nestale, i da je preostao još samo beskonačan prostor kao njihov jedini ishod.

82

Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih objekata koji sačinjavaju prostor - kretanjem planeta i zvezda, jer šira celina sačinjava manju. Sve postojeće sačinjeno je od životne energije, a životna energija na Zemlji potiče od magnetne indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i kruženjem Zemlje oko Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode (indukuju) životnu energiju i sva kretanja živih bića. Kretanje Zemlje pokreće naše telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo se u prah. Ova napomena je morala biti ponovljena zbog njenog značaja.

258

2. A zatim, kada je Duh tako pročišćen za prisustvo jedinstvenog i beskrajnog prostora, kao celine i jedine žive stvarnosti svega što se zbiva, uviđamo da je sáma svest o beskrajnom prostoru njegov suštinski činilac. Svaki poseban oblik, kao modifikacija beskrajnog prostora, je in-formacija za obrazovanje svesnog uviđanja u subjektu - jednako kao što je uzrok za nastajanje novog oblika u objektivnoj prirodi. Modifikacije uma su najfinije modifikacije istog prostora koji sačinjava sve ostalo. Uviđanje o zbivanju je najfiniji vid ili stecište sveg zbivanja prirode u prostoru. Tu, u svesnom subjektu, zbivanja svih oblika svrsishodno uviru u svoj ishod, sažimajući se kao iskustvo ili znanje (đnana) o prirodi. Ovde se uviđa da misli i stanja svesti nisu lična tvorevina niti vlasništvo subjekta, nego su stanje odnosa između subjekta (manas) i svih bivstvujućih entiteta u lokalnom prostorvremenu. Subjekat je samo saborno mesto smisla njihovog zbivanja, u njemu se prostorvreme ubrzavanjem sažima ka svom ishodu, i to sažimanje zbraja informacije svih oblikovanih zbivanja tako da, po principu konverzije, kao kod nastanka zvezda, sama maksimalna sažetost in-formacija proizvodi sve(tlo)st iskustva o njima. Tako priroda samu sebe osvetljava. Njeno sažimanje se događa pod privlačnim dejstvom čiste neuslovljenosti, i svest je samo izraz njene blizine, a ne svojstvo prirode. Drugim rečima, ovde se uviđa da beskrajni prostor stvara svesnog subjekta, s ciljem da ne bude više bezličan, nego da postane ličnost, a to znači da njegova svest o sebi bude najkonkretnije izražena, i potpuno diferencirana. Kao što subjekta nema bez prostora u kome prebiva, tako ni prostor ne može da postoji bez subjekta koji ga je svestan. Dok u prostornosti objektivne prirode oblici uzrokuju nova zbivanja, u subjektu se ovaj proces toka prostorvremena savija i ubrzavanjem sažima ka zaokruženju svog ishoda u svesnoj spoznaji i utrnuću cele te bujice bivstvovanja. Tako vidimo da sâm prostor ili celina prakrti oblikuje spoznaju o sebi u subjektu, da je svest suština prirode, i da svet samog sebe spoznaje kroz nas. Vidimo da je svest identifikacija (nama) oblika (rűpa) svakog bivstvovanja i da zato nije odvojena od tih oblika - da se oni međusobno određuju. Objekti vida, slušanja, osećaja i mentalnog spoznavanja nisu odvojeni i nezavisni od samog čina viđenja, slušanja, osećaja i od samog čina spoznaje. Oblici su stvorili oko, zvuci uho. Zato je čovek svestan i budan samo kada je prisutan u onome što se zbiva, i ne luta u izmišljanje onoga što je bilo, što jeste ili će biti. Jedino se u takvoj budnosti biće pokazuje kakvo jeste, kao čovekova Sopstvenost. Onaj ko spoznaje ne postoji bez onoga što se spoznaje. Oni su ista celina, tako da nema subjekta. U krajnjem ishodu sama celina je subjekat i on je zato beskrajan. Prethodno smo uvideli da naše telo nije „naše”, već je modifikacija beskrajnog prostora. Sada uviđamo da ni naša individualna svesnost nije „naša”, nego je ishodište prostornog zbivanja. Ovakvim uviđanjem sve brige nastale na osnovu beskrajnog prostora i njegovih pojavnih oblika više ne postoje. Oni su ništavni i sada je stvarno jedino prisustvo u području neograničene svesti, kao suštine svih pojava. Takvim prisustvom u čistoj svesti, kao egzistencijalnom izrazu celine i jedinstva bića, čovek prožima, bistri, smiruje um i oslobađa se u Duhu. 3. A zatim, uvidevši da svest određuje pojavnost sveta, čovek doseže do ispraznosti sveta samog po sebi, do ni-čega. Savršenom svešću svet se spoznaje kakav jeste, da je ništa po sebi i za sebe. Kada svest miruje, i svet nestaje. Svest pokreće svet. Ne postoji objektivan svet nezavisno od svesti – svest je ishod objektivnog sveta. Kada je svest neuslovljeno prisutna kao čista budnost, svet nije ništa sam po sebi - zato što se otkriva kao naša unutrašnjost. Svet postaje „nešto” izvan nas samo kada svest učestvuje u tome napuštajući prisustvo 259

u suštini bića. On je „nešto” objektivno samo za onog čoveka koji bivstvuje tako kao da je svet supstancijalan i stvaran sam po sebi, dakle, za nesvesnog čoveka - koji se bavi sadržajima svesti (mislima) kao da su realni sami po sebi. Svet je realan koliko i misao o svetu. Svet nikada nije ni postojao kao objektivna stvar i problem; objektivan svet kakav znamo postoji samo kao naša predstava, dok spolja, kao svet kakav jeste, izvan naše subjektivnosti, oduvek postoji samo neuslovljeni Duh ('živi Bog'; zato onaj ko spozna Boga svet vidi jedino kao Boga; zato nam se događa ono što zaslužujemo delima; zato postoji karma). Za smirenog i probuđenog svet nestaje jer postaje jedno s njim. Ako je svest njegova Sopstvenost, tada je to i svet. Kada je čovek u potpunom jedinstvu sa celinom, sa kosmosom, tada ne vidi ništa izvan sebe, kao nešto drugo, ili posebno. Njemu je sve ništa, jer sve je on sâm, njegova Sopstvenost. Kao što oko ne može sebe videti, tako ni probuđeni ne vidi predmetni svet, jer je celina sveta postala njegova probuđena Sopstvenost, njena aktuelizacija. Tako smirujući svest, čovek boravi u području ničega i time prožima, bistri, smiruje um i oslobađa se u Duhu. Za njega su nestale sve brige koje nastaju od stanja svesti i od objektivnog sveta. 4. A zatim, uvidevši da svet nije ništa objektivno, da je prazan (sunyam) s prestankom projektovanja svesti, jer sve je samo naša Sopstvenost, dolazimo do ni-predočavanjani-nepredočavanja kao još višem području. Ono nadilazi dualizam svest-nesvest i svet-ništa, i vodi odustajanju da bilo šta predočavamo o stvarnosti, o postojanju ili nepostojanju. Ovde, nakon uvida da je spoljašnjost naša unutrašnjost, potpuno prestajemo da učestvujemo u svetu kao individua, jer se pretapamo u ono što prividne individue omogućava. Videvši da možemo biti ili smireni u sebi, sasvim budni i nezavisni u toj meri da objektivni svet nestaje, ili da aktivno projektujemo svest u predmetni svet i učestvujemo u njemu kao istinskoj stvarnosti (tj. kao u snu), mi vidimo da su obe te mogućnosti jedno isto, i zato napuštamo taj dualizam koji uslovljava, i boravimo u području ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja stvarnosti kao istinskom području Duha (puruša) koje nadilazi spoznavanje (svet) i nespoznavanje (ništa), to je područje u kome svet nikada ne nastaje, pa zato nikada ne može ni nestati. Ako biće nikada i nije bilo nešto objektivno i supstancijalno, onda i ništavilo ne može postojati jer nije imalo šta da nestane. Tada uviđamo da je prazno sve što je u području uma i njegovih projekcija sveta, kao i sve što je u području ničega (koje nastaje prestankom projektovanja uma u „nešto”), da je to sve područje prakrti, njeno sažimanje u bezvremeno Sopstvo, i rasprostiranje u vreme predmetnog sveta, da su 'nešto' i 'ništa' međusobno uslovljeni kao pokret i mirovanje bića, i da je viša stvarnost boravak izvan njihove smene. Tek smo tada uvek budni za Duh (puruša) koji je nezavisan od opažanja i neopažanja, mirovanja i aktivnosti, od svakog dualizma koji omogućava svesnost ili nesvesnost, postojanje ili nepostojanje. Time smo nadišli prirodnu izmenu uslova koji su određivali kada je prisutna budnost, a kada ne. Jer, ovde je naša budnost ono što omogućava i pokret i mirovanje, svesnost i nesvesnost, svet i odsustvo sveta. Uvidevši da telo i njegova delanja nisu naše svojstvo, već svojstvo prakrti, a zatim da ni individualna svest nije naša, već ishodište prostornog kretanja životne energije, i najzad da ta individualna svest (ego) određuje šta je svet a šta ne, dolazimo do uvida da ni to nije naše, već je samo proizvod prethodnih modifikacija. Ovde uviđamo da neuslovljenost Duha nije ništavilo nesvesnosti i ne-bića samo zato što nadilazi svaki oblik bića i svesnosti, već da je ishod bivstvovanja uopšte, i bića i ne-bića. Uviđamo da možemo biti slobodni i od bića i od ne-bića, od svesti i od nesvesti, jer puruša je iza svih ovih mogućnosti. Sama njihova izmena, u koju smo se prethodno uverili, ukazuje na Duh u nama koji je nezavisno prisutan jer nadilazi sve to kao svedok: i eternalizam sup260

stancijalnosti i ništavilo. S njime tek vidimo da svet nije ni bio nešto sam po sebi kada je već mogao da nestane u ništa, kao i da ništa zavisi od pojavnosti sveta, i da zato, kao takvo, ni ono ne postoji samo po sebi. Iskušavajući područje ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja, kao jedinu neuslovljenu stvarnost, nadilazimo sve brige koje se mogu spoznati ili su ostale nespoznatljive, sve je nebitno naspram neuslovljenosti koja je jedina prisutna. 5. I tada, ne obraćajući više pažnju ni na dualizam svet-ništa, niti na nadilaženje tog dualizma kao ni-spoznavanje-ni-nespoznavanje, vidimo da se prisustvo neuslovljenog Duha može ostvariti jedino u sabranosti svesti bez sadržaja, i to kroz šest područja čulnosti našeg tela - da je ljudsko telo jedino pogodno mesto za to - i nigde više - i da nema ničeg drugog da se učini. A to znači ovde i sada, u aktuelnom bivanju kakvo jeste. Svi prethodni uvidi ovde postaju konkretno ostvareni kao naše bivstvovanje, prestaju da bivaju samo uvidi. Tada nestaje kao nevažno sve prethodno spoznato i sabranost pažnje se vezuje jedino za prisustvo Duha neuslovljenosti (puruša) u telu i njegovo milosrdno i nežno ispoljavanje kroz šest područja čulnosti. Time ostvarujemo najvišu odgovornost za bivstvovanje. Neuslovljenost koja omogućava svet i život tada prestaje da biva apstraktna i postaje konkretna živa stvarnost, koja ima svoje telo i čula, stvarnost koja diše i dela kao naše biće. Tako Duh postaje čovek i čovek postaje puruša. Nikako drugačije. Tako, dolazimo do velikog buđenja kroz uvid da je sve što je od uma, i svesnost i nesvesnost sebe, sve što je postignuto i ostvareno kao novo, pa i sama ova budna prisutnost Duha, ovde opisana, tek nepostojana i prolazna pojava, da je to događaj prakrti, njenog pročišćenja, a ne puruše, jer on je oduvek budan, slobodan i nezavisan. Potpunim probuđenjem nismo postigli ništa novo, već smo otkrili ono što oduvek jesmo. Ništa se objektivno ne događa niti menja. Autentičnost neuslovljenog puruše, da je on oduvek slobodan i nezavisan, ostvarujemo potpunim uvidom u uzročnost i jedinstvo prakrti - kroz činjenicu da su sve materijalne pojave povezane i podređene strogim uzrocima fizičkih zakona (od subatomskih do kosmičkih) i da to jasno ukazuje da se apsolutno ništa novo ne događa na svetu i da je sve Jedno. Uzročnost prakrti sve povezuje u Jedno. Samo kada individua (điva) identifikuje purušu sa svešću (buddhi) koju individualno (aham-kâra) modifikuje um (manas), ta identifikacija se za tu individuu projektuje kao "svet" i "događaji". Modifikacije svesti pod uticajem uma daju ime i oblik svakom zbivanju. Izvan tih modifikacija uma nema nikakvog zbivanja jer je sve pod zakonom uzročnosti prakrti, odnosno: sve je Jedno. Sve što postoji i ispoljava se iz prakrti (emanacija) u njoj je već postojalo kao mogućnost (pra-datost = prakrti). Sve što uopšte može da se dogodi, potencijal svega, već postoji u jedinstvu prakrti. Individualni um se samo fokusira na pojedine mogućnosti i one se aktuelizuju. Sve već postoji, ali nama, iz naše subjektivne tačke gledanja, izgleda kao da se nešto novo zbiva. Ovakav uvid donosi spoznaju da "ništa u prakrti nije moje", i "ja sam nezavisan od svega" jer nisam čak ni individua (aham-kâra) unutar te celine (prakrti), niti same modifikacije svesti o svetu (buddhi), koje takođe pripadaju prirodi kao njenom najfinijem delu. I da modifikacije svesti nisu svojstvo same prakrti, niti čovekovo, nego njene blizine puruši. Ta blizina se ogleda i prelama u đivi, individualnoj duši. Tako se čovek budi. Uvid da je cela priroda (prakrti) Jedno i da se zato ništa novo u njoj ne događa, jeste početak buđenja. Uvid u potpunu nezavisnost Duha (puruše), naše suštine, od cele prirode je postizanje potpune budnosti. Do buđenja nas jedino može dovesti jasan uvid da cela prakrti postoji zbog puruše. Svi objekti postoje zbog svesnog subjekta. Zato se on budi kada ne traži više utočište u 261

objektima i samo je svestan sebe S probuđenjem čovek celokupno postojanje, sav svoj život, svoje telo, um i ceo svet, prepoznaje kao san koji čak nije ni bio njegov, nego od prakrti - jer nesvesno postojanje svojstveno je prakrti, a ne njegovom Duhu, puruši. Sve što je dobijeno kao rezultat kroz vreme, nužno je uslovljeno vremenošću, i kroz igru suprotnosti pruža jedino iluziju njegovog utrnuća. Autentičnost neuslovljenog Duha čovekovog ne zavisi od utrnuća vremena i nadilaženja uslovnosti bivanja (čemu smo težili ranije), jer nikada i nije bila njime ugrožena, ona nije suprotnost ničemu što bi bilo neautentično. Zato ne može biti proizvod nikakve aktivnosti usavršavanja ka oslobođenju ili spasenju, već jedino utrnuća strasti za postojanjem u neznanju i nesvesnosti slobode koja omogućava sámo postojanje. Oslobođenje u bezvremenoj budnosti je prestanak i utrnuće učešća u iluziji i neznanju, a ne postizanje i ostvarenje nečeg objektivno novog, zato što je budnost sáma neuslovljenost ni od čega, koja prethodi svakoj stvarnosti i omogućava svako postojanje. Konačno buđenje je nestanak iluzije vremena, to je osnovna iluzija s kojom se puruša poistovećuje sa prakrti. Zato se kaže da buđenjem postajemo ono što oduvek jesmo i da treba samo da uklonimo iluzorne identifikacije zbog kojih mislimo da smo nešto drugo. Ovo praktično znači da su svi naši uvidi i spoznaje bezvredni, da nemamo apsolutno ništa drugo da učinimo do da se probudimo. Suštinska iluzija u kojoj nam prolaze celi životi je iluzija da pre toga treba nešto drugo da uradimo, u vezi životnih sadržaja ili saznanja. Um projektuje sav svet i vreme, pa s njim i sve sadržaje i saznanja u svetu i vremenu. Budnost je transcendencija samoga uma, zato je od presudnog značaja uvideti da ne smemo projektovati u vreme i samu transcendenciju uma, odnosno probuđenje. Tako je samo odlažemo. Ona je uvek i jedino moguća ovde i sada, kao prvi čin, pre svih, a ne kao posledica nekih drugih radnji. Zato je meditacija, kao praksa transcendencije uma, u suštini jedino ispravno delanje - delanje nedelovanjem. Sav život u iluziji sastoji se od ove projekcije, od odlaganja svoje budnosti. Od te iluzije projektovanja u vreme sastoje se svi naši životi. Zato što mi uvek već jesmo ono što treba da budemo, transcendentalni puruša, osnovni kriterijum budnosti je budnost za vreme dubokog sna. Naše celokupno postojanje se sastoji iz četiri stanja: dnevne budnosti ili jave, snova, dubokog sna bez snova i čiste, transcendentalne svesti koja nadilazi prva tri stanja, koja je uvek prisutna iza svih stanja postojanja jer je suština samog postojanja. Kada smo u njoj onda smo uvek svesni, i za vreme dubokog sna bez snova kada svet i naša individualnost potpuno nestaju. Tada ostaje samo Duh koji omogućava svest i našu suštinu. Ta čista svest koja uvek postoji kao ono što omogućava samo postojanje, jeste Duh u nama i mi smo njegovo oličenje. Sav herojski napor za postizanje oslobođenja, koji se mora preduzeti, svodi se na kraju na oslobođenje od svih napora koji nastaju i zbog sveta i zbog njegovog nadilaženja, svodi se na opuštenost, ravnodušnost i nezavisnost (kaivalya). Napori su uzaludni jer mi uvek sanjamo, i na javi i u snu, sanjamo i ropstvo i napor oslobađanja, sanjamo sve dok se ne probudimo. Kad prestanemo da sanjamo danju, sav naš svet i život, prestaćemo da sanjamo i noću. Tada ćemo biti budni i za vreme dubokog sna bez snova. Tako probuđen biva slobodan od smene perioda svesnosti i nesvesnosti samog sebe koji su uzajamni, delanja i od nedelanja, od postojanja i nepostojanja: on sámo postojanje doživljava kao afirmaciju slobode i njenu živu autentičnost. On vidi da je Duh neuslovljenosti jedina stvarnost nedodirnuta pojavnim svetom i njegovom svesnošću i nesvesnošću. Kao što filmsko platno, na kome se odigravaju poplave i požari, ostaje nedirnuto tim pojavama, kojima omogućava da se projektuju ili manifestuju, ili kao što na ogledalo ne deluju osobine likova koje odražava, 262

tako i na Duh neuslovljenosti, koji je čovekova suština, ne deluju pojave prakrti, njene stihije i požari, ne samo spoljni već i oni u telu i psihi - iako omogućava njihovu pojavnost. Kada smo budni tada Duh neuslovljenosti prepoznajemo kao svoju suštinu po kojoj nismo ništa od prirode, vidimo da su ovo smrtno telo i iluzorni um njene prolazne tvorevine i da to sve nije naše, da uopšte nismo ni rođeni da bi ostvarili prirodne nagone nego, naprotiv, prirodni nagoni su nas rodili da bi kroz nas ostvarili prisustvo bezvremenog Duha neuslovljenosti koji celu prirodu omogućava. Tada priroda nestaje za nas kao san za probuđenoga, i samo beskrajna, bezvremena i svemoćna sloboda ostaje kao naša Sopstvenost i budnost. I zatim, takva budnost počinje da se u nama učvršćuje i postaje živa i delotvorna tako što u njenom svetlu sámo bivstvovanje prirode prepoznajemo kao ostvarenje slobode koja je omogućava, kao njeno oživljavanje kroz sve oblike koji čine iskustveni svet - a najpre kroz svoje ljudsko telo, kroz njegov dah i pogled, pokret i misao. Sav fizički svet tada postaje čvrsto uobličena energija svesti koja izvire iz neuslovljenog Duha. Tada se budnost ispoljava kao potpuna ujednačenost svih pokreta tela i glasa tokom govora, kao ulje kad se lije, kao apsolutna dobrota prema svemu i apsolutna nezavisnost od svega. Tako izgleda probuđeni. Dakle, najpre je svaki oblik bivstvovanja postao prazan, čovek je konačno iskoračio iz njega i dostigao slobodu od svakog ropstva pojavnom svetu, a zatim je ta praznina postala sâm oblik, svet je postao (samo za tog čoveka) sloboda bivstvovanja. Tačnije rečeno, nije 'postao', nego je prepoznat kakav oduvek uistinu jeste. I tako je načinjen pun krug: najpre od nesvesne stihije bivstvovanja ka slobodi od njegovih uslovljavajućih oblika, ka čistoj svesti, a zatim ka samom biću, koje ovog puta nije više nesvesno već prosvetljeno. Zato to nije krug već spirala, jer se bivstvovanje sada odvija na višem nivou. Kao što bića ne bi bilo bez svemoćne slobode koja ga omogućava, tako ni te slobode ne može biti bez bivstvovanja kakvo upravo jeste; ona se mora ostvariti kroz sve oblike života, inače će ostati puka apstrakcija i delovaće jedino tama prirodnih nagona u borbi za opstanak. Duh svemoćne slobode i ranije se povremeno probijao kroz tamu u život čovekov, obasjavao ga večnom svetlošću i tada je doživljavan kao Sveti Duh (u mazdaizmu i hrišćanstvu) ili Šiva (u hinduizmu). Sada je čovek trajno ispunjen njime kao svojom suštinom. I samo takav život - koji nije više podstican borbom za opstanak nego, naprotiv, večnim, svemoćnim i nestvorenim Duhom slobode, koji život u svemu našuje jer ga celog omogućava i drži kao malo vode na dlanu - samo takav život postaje za čoveka moguć, autentičan i blažen. Čoveku život postaje prihvatljiv samo kada svoje uporište ne traži u njemu, u ispoljenom svetu, već u Duhu koji ga omogućava. Jedino što nakon svega preostaje probuđenom čoveku jeste vazda slobodan život prirode koji se nesputano ispoljava kao doživljaj ljubavi. Ali, za razliku od ostalih ljudi koji nisu prošli put pročišćenja ovde iznet, on svakog trenutka i u svim dimenzijama život prožima smislom, isceljuje ga i stišava od zaludnih vrtloga strasti, bistri ga od neznanja i oslobađa u spoznaji njegovog ishoda. On zrači dobrotom koja omogućava svet. Takav čovek to može jedino zato što vidi da od ishoda svega nikada i nije bio različit, da je puruša oduvek nezavisan od prakrti i da bi grešio ako bi nastojao da svoj Duh učini autentičnim naspram prirode, ako bi tražio sopstveno spasenje. To je nepotrebno, jer nije porobljen. Da jeste, ne bi imao Duha ni svesti u sebi - ne bi ni postojao. Kako je već slobodan, to svoje iskonsko stanje može potvrditi i oživeti u iskustvu samo kada s ljubavlju podstiče sav život prirode, svih njenih bića, a ne svoju slobodu, pa čak ni svoj život. Priroda nikada ne sputava Duh. To i ne može, jer on nju celu omogućava. Ona u celosti služi njegovoj samospoznaji, i zato on samospoznaju i slobodu ostvaruje jedino kada bezgranično 263

podržava život svih bića i cele prirode, a ne svoj. Samo tako će moći da s čistom ljubavlju doživi sve što postoji, sa svim suprotnostima (Matej, 5.6.7). Tek kada to doživi, biće potpuno svestan postojanja kakvo zaista jeste. I tada će biti ono što sâm u suštini jeste: Duh koji omogućava i postojanje i svest o njemu. Nikako drugačije se čovek ne može prepoznati, probuditi i živeti u nerođenom i besmrtnom Duhu koji omogućava život. Nikako drugačije.

264

PRILOG TEKSTOVI KLASIČNE SÂNKHYE

Išvarakršna SÂNKHYA-KÂRIKÂ 1. Pred nasrtom trovrsne patnje težimo spasenju razumevanjem uzroka. Zapostaviti čistu svest o sebi pred svetovnim iskustvima nije ispravno, jer potpuno dokončanje patnje prepuštanjem svetovnom životu nije moguće. („Trovrsna patnja” može poticati: 1. iz nas samih; 2. iz vanjskog sveta, tj. od drugih bića, i 3. iz nebeskog sveta kao uticaj planeta, bogova (neorganskih bića) ili kao moć sudbine. „Čista svest” je transcendentalna svest o autentičnom Duhu, puruši, a „svetovan život” je ograničen na relativni um i uslovljeno bivstvovanje prakrti.) 2. Svetovna iskustva, kao i vera u nekog Boga, sredstva su jednako nečista, oskudna ili prekomerna. Bolji je obratni smer svesnog razlikovanja pojavnog, nepojavnog i znanog. („Obratni smer svesnog razlikovanja” je praksa meditacije s kojom se objektivno ustanovljava sve, od misli i osećanja, do najgrubljih fizičkih pojava. Ovde se jasno stavlja do znanja da svetovna i religijska iskustva spadaju u istu ravan bivstvovanja, iako sa različitim sadržajima i učincima, i da je za duhovnu autentičnost neophodno iskustvo transcendencije. Drugim rečima, da ne treba tražiti smisao egzistencije i utočište spolja, već unutar sebe, sopstvenim preobražajem, a ne menjanjem vanjskih okolnosti, ni svetovnim ni religijskim metodama.) 3. Iskonska je priroda (prakrti) neproizvedena (avikrti). Sedam glavnih činilaca (iz nje) proizvedeni (dalje) proizvode šesnaest sastojaka koji su tek proizvodi, a Duh (puruša) niti je proizveden niti proizvodi. („Sedam glavnih činilaca” su: mahat-buddhi, aham-kâra i pet tanmâtrâ. „Šesnaest sastojaka” su: indriyâni i maha-bhűtâni.) 4. Opažanje, zaključak i svedočanstvo tri su verodostojna sredstva spoznaje. U njima su obuhvaćena sva ostala, na njima se temelji izvesnost izvoda. 5. Opažanje je ustanovljavanje posebnih objekata. Zaključivanje je, prema objavama, trostruko, a nastaje iz poznavanja karakterističnih osobina i njihovog posednika. Svedočanstvo dolazi od poverljive osobe i od otkrovenja. 265

6. Čulni objekti saznaju se opažanjem, a ono što je natčulno, zaključivanjem. Što se direktno ne opaža niti se može pouzdano zaključiti, ustanovljava se svedočanstvom i otkrovenjem. 7. Nemogućnost opažanja može da nastupi usled ekstremne udaljenosti ili blizine, oštećenja čula, mentalne nestabilnosti, velike finoće, usled drugačijeg ubeđenja, zamenom za nešto slično i zbog drugih uzroka. 8. Iskonska priroda nije primetna, zato što je suptilna, iako bivstvuje tako da su joj učinci primetni, a ti su učinci svesnost (buddhi) i ostalo što otud proizlazi kao oblikovana i neoblikovana priroda. 9. Budući da je nemoguće proizvesti ono što ne bivstvuje, budući da je nužan zahvat u tvarni uzrok, budući da sve ne može nastati iz svačega, nego mogući uzrok proizvodi (samo) ono što može, tako da samo iz bića nastaje biće - zato i učinak (posledica) bivstvuje već pre zahvata činioca (uzroka). 10. Oznake su bića u razvoju da su prouzročena, nestalna, neobuhvatna, delatna, mnogostruka, uključiva, obeležena, povezana i zavisna. Nerazvijena je priroda suprotno obeležena. 11. Razvoj se sveta zbiva na potki od tri strune (gune). One se (same po sebi) ne razlučuju, (nego su) pred-metne. (Obeležja su im) opšta, ne misle nego proizvode. Takva im je prirodna podloga, dok je Duh obeležen suprotnim svojstvima. 12. Svojstva struna (guna) jesu: ugodnost, neugodnost i bezosećajnost. Svrha im je da osvetle, da pokrenu i suspregnu (zbivanje). Strune deluju uzajamno da se usklade, povežu, umnože i oplode. 13. Sattva je guna lagana i svetla, dok se rađas ceni jer je čvrst i pokretan, a tamas je mora i učmalost. Po svrsi su slične svetiljci. 14. Nemogućnost razlikovanja i ostalo dokazuje se postojanjem triju guna, a nepostojanje njihovim odsustvom. Neispoljeno (prakrti) se dokazuje time što svaka posledica mora da poseduje uzrok. 15. Nemanifestovana (avyakta) prakrti postoji kao opšti uzrok jer su sve pojedinačne tvorevine ograničene, jer je istorodna, jer je pokretačka snaga, jer je različita od svih pojedinačnih uzroka i posledica, i zato što izaziva sve posledice. 16. Ona se razvija kroz tri gune i preobražava se, kao tečnost koja se preliva u obilju, zavisno od prevage pojedine gune. 17. Budući da svojstva nisu sama sebi svrha, nego su pod vlašću suprotstavljenom proizvodu triju guna - postoji Duh, budući da je neophodan korisnik i jer se (sve) zbivanje vrši zbog (njegovog) oslobođenja. 266

18. Dokaz je mnogostrukosti puruša redosled uzroka rađanja i smrti i postepenost zbivanja, a takođe i razlike u odnosu triju struna. 19. Takva je raznorodnost dokaz da je svojstvo Duha da bude svedok, izdvojen, nepristrasan, nedelatan posmatrač. 20. I zato, zbog takve združenosti, lik koji nije misao deluje kao misao. Mada su delatne tek strune (gune), čini se da i posmatrač postaje delatan. 21. Kao kada se hromi združi sa slepcem tako su vezane i te dve (osnove - duhovna i tvarna). Svrha je duhovni uvid, a uz to i razrešenje tvari. Tako se vrši zbivanje u svetu. (Hromi je nedelatni puruša, a slepac je delatna ali nesvesna prakrti. Oni se udružuju kao kada slepac ponese hromog koji vidi put.) 22. Od iskonske prirode (potiče najpre) mahat-buddhi, a zatim i skup od šesnaest (sastojaka). Iz pet od tih šesnaest (iz tanmâtrâ) potiče pet tvarnih počela (maha-bhűtâni). 23. Svojstvo mahat-buddhi je odlučnost. Ispravnost, mudrost, stanje bez strasti i gospodstvo njegov su svetli lik. Tome su suprotna obeležja tame. 24. Aham-kâra deluje iz taštine. Otuda potiču dve vrste prirode: jedanaest organa i pet prototipskih počela. 25. Iako je aham-kâra jedinstvena iz nje potiču različite vrste razvoja, zavisno od toga da li preovlađuje sattva ili tamas. Kada prevlada sattva nastaju indriyâni, a kada prevlada tamas nastaju fini elementi (tanmâtrâ, prototipovi grubih, maha-bhűtâni). Dok su sattva i tamas materijalni uzroci tih razvojnih oblika, rađas je delatni uzrok. 26. Oko, uho, nos, jezik i koža zovu se organi spoznaje (buddhindriye). Glas, ruke, noge, organi izlučivanja i polni organi jesu organi delanja (karmendriye). 27. Razum (manas) im je zajedno svojstven i istovrstan. Zato je organ volje. Raznovrsnim preobražajem kvaliteta (guna) nastaju razlike i lučenje izražavanja. (Razum je organ i spoznaje i delatnosti. Prema komentarima, razum razjašnjava ono što je neodređeno, a sam od sebe ne dodaje ništa datoj predmetnosti.) 28. Pet funkcija, zvuk i ostalo, jednostavna su opažanja. Govor, rad ruku, kretanje, izlučivanje i reprodukcija drugačije su funkcije. 29. Posebno je obeležje svakog od triju (unutarnjih organa) funkcija koja nije zajednička. Zajednička funkcija im je zračenje pet dahova (prâna). (Buddhi, aham-kâra i manas su unutarnji organi, ili antahkarana.)

267

30. U pogledu čulnih objekata, delovanje sva tri organa je i simultano i sukcesivno. Kada su u pitanju neprimetne stvari, delovanju tri unutarnja organa prethodi saznanje. 31. Čulni i delatni organi izvode svoje pojedine funkcije podstaknuti uzajamnom simpatijom. Njihov cilj je nezavisnost Duha; ni zbog čega drugog se oni ne aktiviraju. 32. Organa je trinaest vrsta; oni delaju pomoću shvatanja, utvrđivanja i obelodanjivanja. Njihovi vanjski objekti su desetostruki, budući da su shvatljivi, utvrdljivi i obelodanjivi. (Strofe 30-32 razjašnjavaju koordinaciju triju unutarnjih - manas, aham-kâra i buddhi - sa deset vanjskih organa - karmendrye i buddhindrye.) 33. Unutarnji je činilac trovrstan, a deset je vanjskih (organa) koji tim trima ukazuju predmete. Delatnost je vanjskih organa neposredna sadašnjost; unutarnji je delatan u sva tri vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost). 34. Fini elementi, tanmâtre, koji su prototipovi naših grubih čula, primetljivi su jedino čulima božanskih bića. Govor je zavisan od zvuka; ostali od svojih objekata. 35. Budući da svesnost s unutarnjim činiocima doseže u bit svakog predmeta, (bitno) je sredstvo (spoznaje) trovrsno, a ostali su organi njihova ulazna vrata. 36. Tako različite osobine guna, delujući kao svetiljka, odražavaju u svesnosti (buddhi) potpuno jasnu svrhu Duha, 37. Budući da svesnost nastoji da zadovolji svaki prohtev Duha, a uz to razotkriva suptilnu razliku Duha i tvari. 38. Suptilna počela (tanmâtre) nisu raznolika, a od njih pet nastaje pet grubih počela (maha-bhűtâni). Tanmâtre razlikujemo prema smirenim, uzbudljivim i varavim utiscima. 39. Od suptilnih počela, tanmâtrâ, sastoji se psihičko telo živih bića. To telo nadživljava smrt fizičkog tela i preporađa se, dok se tvorevine grubih materijalnih elemenata raspadaju. 40. Suptilno telo nastalo je prvo, nezavisno, trajno. Omeđuju ga um i ostali (duševni) činioci bića sve do suptilnih počela. Ono prolazi životima nedostupno užitku, mada je nosilac osobina bića. (Suptilno telo je linga-šarira. Prema komentarima „semenje vrline i greha sadržano je u suptilnom telu... u sklonostima uma”.) 41. Kao što nema slike bez podloge ni senke bez predmeta, tako ni izraz spoznaje ne postoji bez podloge u predmetnim razlikama. 268

42. Suptilno telo, usmereno duhovnom svrhom, kao glumac igra svoju ulogu prilagođujući nameru onom što želi da postigne, sa pouzdanjem u moć iskonske prirode. 43. Urođena priroda i stečena svojstva, a i vrline, očevidno zavise od (umnih i ostalih) činilaca, dok telesnost već od začetka zavisi od učinaka (tih činilaca). 44. Vrlina utire uzlazni put, a grešnost zavodi niza strminu, mudrošću se postiže oslobođenje, a u ropstvo se pada iz bezumnosti. Noć odstranjuje prepreke, a suprotni učinci plod su suprotnih osobina. 45. Napuštanje strasti prirodno je smirenje, tok života (preporađanje) izvire iz žara požude, noć odstranjuje prepreke, a suprotni učinci plod su suprotnih osobina. („Osam sklonosti uma”, četiri pozitivne i četiri negativne, koje su opisane u ove dve strofe - vrlina, mudrost, neprianjanje uz nagone, noć, i njima suprotne četiri mane komentarišu se dalje prema načelu da „čovek postaje ono o čemu meditira”.) 46. Ovo su sve tvorevine uma, uslovljene smetnjama, slabostima, samozadovoljstvima i postignućima. Usled nejednakog uticaja guna, ima ih pedeset. 47. Pet je vrsta smetnji; raznih slabosti usled organskih nedostataka ima dvadeset osam; samozadovoljstava ima devet, a dostignuća osam. 48. Raznih pomračenja uma (tamas) ima osam, isto kao i smutnji (moha); razočarenja (mahamoha) je deset. Teskoba ima osamnaest vrsta, a toliko i potpunih pomračenja uma. 49. Nedostaci jedanaest organa, zajedno sa slabošću uma, čine opštu nemoć. Povreda uma ima sedamnaest, a nastaju usled nepostojanosti zadovoljstava i postignuća. 50. Navode se devet oblika ugodnosti: četiri unutarnjih, koje se odnose na prirodu (prakrti), sredstva (upadana), vreme (kala), i sreću (bhagya); i pet spoljašnjih koja nastaju izbegavanjem uživanja u objektima. 51. Osam postignuća su: razmišljanje, učenje, studiranje, sprečavanje tri vrste bola, sticanje prijatelja i milosrđe. Tri ranije spomenuta (smetnje, slabosti i samozadovoljstva) sputavaju postignuća. 52. Bez težnje za rođenjem (bhava) nema oblika (suptilnog tela, linga-šarira), a bez (sticanja iskustava pomoću) suptilnog tela nije moguće nadilaženje rađanja i oblikovanja. Zato je evolucija sveta dvostruka: obeležena je prirodnim oblikovanjem i sticanjem mentalnih iskustava. 53. Ima osam vrsta božanskih svetova; pet podljudskih, dok je ljudski svet jedinstven. Podljudski svetovi nisu samo svetovi životinjskih bića, nego obuhvataju biljke i minerale. Sve su to materijalni svetovi (unutar prakrti). 269

54. Svetlost sattve prekriva vrhunce sveta, a korenje je skriveno u tami (tamas). Sredinom se šire strasti (rađas). Tako je razgraničen svet, od boga Brahme pa do vlati trave. Srednji deo sveta jeste svet ljudske sreće i nesreće. 55. Misaoni ljudski um tu snosi patnju koja je nanos starenja i smrti, sve dok se ne odvrati od oblika. Zato je patnja u biti svega. 56. Priroda je sazdana tako, od najvišeg uma pa do zadnje čestice, da posluži oslobođenju (svakog pojedinačnog) Duha. Poduhvat je (prirode) zbog tuđe svrhe kao da je njena vlastita. 57. Nesvesno, kao što nastaje mleko za ishranu teleta, preobražava se i priroda u svrhu slobode čoveka (Duha). 58. Kao što ljudi rade s krajnjim ciljem da zadovolje svoje želje, tako i neispoljena prakrti radi služeći Duhu, i njen krajnji cilj je dokidanje patnje. 59. Kao što se povlači plesačica kada gledaocima prikaže ples, tako se odvraća i priroda pošto se izrazila pred Duhom. 60. Velikodušna priroda, obdarena svojstvima (gunama), nesebično i na sve načine ispunjava svrhu Duha, koji nema svojstava. 61. A meni se čini da nijedno biće nije stidljivije od same prirode (ili čistog bića), jer kada shvati: „Viđena sam”, nikada više ne izlazi na dogled (Duha) čoveka. 62. Zato zaista (tu) niko ne biva sputan, niti se oslobađa, niti prolazi nizom života. Sáma se priroda, prolazeći raznim fazama, vezuje i oslobađa. 63. Priroda samu sebe vezuje, ili zapetljava u tkanje struna, guna, zbog sedam sklonosti ka oblikovanju, a jednom se sklonošću (mudrošću) razrešuje za istinsku dobrobit Duha. Sedam spona prirode, s kojima se porobljava u razne oblike, jesu sklonosti prema vrlinama i gresima, prema dobru i zlu. 64. Tako stalnim pronicanjem takvosti (stvarnosti prirode) dosežemo spoznaju (da to) „nisam, (to) nije moje, niti (sam to) ja”. 65. A Duh (-čovek) poput gledaoca i dalje bez zanosa promatra prirodu, koja je odvraćena od rađanja uspešno napustila sedam vrsta oblikovanja. 66. On tad ravnodušan (kaže): „Video sam je”, a ona suspregnuta: „Opažena sam.” Iako je među njima uspostavljen odnos, on više ne služi razvoju sveta. 67. Kad je Duh dosegao savršeno znanje, tad ispravnost, a i ostale vrline postaju nedelatne. Telo zahvaćeno snagom oblikovanja i dalje postoji kao u zamahu lončarevog točka. 270

(Kad se oblikovani lonac skine s lončarevog točka, točak se vrti i dalje još neko vreme snagom inercije. „U času kad prevagne budnost, sve semenje karme postaje nesposobno da proklija, jer je tlo postalo jalovo.”) 68. A kad se Duh otcepi od tela, i kretanje se tvari, pošto je postiglo cilj, obustavlja. Duh tako postiže potpuno savršenstvo jednom za svagda. 69. Ovo je skrovito znanje objavljeno najvećem mudracu, Kapili. To je znanje o nastanku, opstanku i ishodu bića. 70. Ovu vrhunsku pročišćavajuću mudrost on je iz svog saosećanja saopštio Asuriju. Asuri ju je preneo Panćašikhi, a ovaj je razradio u sistem. 71. Sistem, koji su učenici preneli usmenim nasleđem, složio je u arya metrici Išvarakršna, koji je savršeno shvatio utvrđeno učenje.

271

Kapila SÂNKHYA-SŰTRÂ Od ukupno 526 sűtri, ovde je dat izbor od 184. To su uglavnom one koje ne zahtevaju komentare i koje se ne odnose na rasprave sa drugim sistemima, nego isključivo na učenje sânkhye. I.1. Konačni prestanak trovrsne patnje83 krajnji je cilj ljudskog Duha. I.2. Patnja se ne može trajno okončati uobičajenim (vanjskim) sredstvima (kao što su religija, novac i čulna uživanja), jer tako može biti sprečena za neko vreme, ali se ponovo vraća. I.4. Metode privremenog (spoljašnjeg) oslobođenja od patnje treba da odbace sve razumne osobe, jer nisu moguće na svim mestima i u svim vremenima, a i tamo gde su moguće, nisu dovoljne. I.5. Niži putevi (vanjskog) uklanjanja bola treba da se odbace u korist najvišeg cilja, oslobođenja, čiji je vrhunski značaj takođe objavljen u svetim spisima. I.7. Ako je suštinska priroda ljudskog Duha da bude sputan, ne bi postojao put ni način za postizanje oslobođenja. I.8. Ako smatramo da je Duh čovekov po prirodi ograničen, i da je nemoguće njegovo oslobođenje, tada sveti spisi, koji nalažu njegovo oslobođenje, nisu istiniti (što nije slučaj). I.12. Zavisnost od vremena ne sputava ljudski Duh, jer vreme je sveobuhvatno i trajno povezuje sve što je od prakrti. I.13. Niti, iz istog razloga, uslovljenost nastaje od prostora. I.14. Niti uslovljenost Duha nastaje od uticaja okoline i svetovnih običaja, jer oni uslovljavaju telesno stanje, a ne duhovno. I.15. Ljudski Duh je izvan svih svetovnih veza, jer nije utelovljen. I.16. Niti je ograničen delima, jer delanje je svojstveno umu i, u tom slučaju, sputanost bi bila večna. I.17. Ako bi sputanost nastala kao svojstvo drugog čoveka, različita iskustva ne bi bila moguća. I.18. Ni prakrti ne može biti uzrok sputanosti Duha, jer ne može delovati sama od sebe. I.19. Duh čovekov je večan, čist i slobodan. On ne može biti povezan sa patnjom bez povezanosti sa prakrti. I.20. Niti sputanost Duha nastaje iz metafizičkog neznanja, jer ono što nije realno ne može sputavati. 83

Tri vrste patnje jesu: 1. Subjektivna (adhyatmika); tako je nazvana jer nastaje iz čovekovog 'ja'. Sastoji se iz bolesti i duševne patnje. 2. Objektivna (adhibhautika), koja je prouzrokovana delovanjem drugih živih bića, kao što su životinje, ljudi, ptice itd. Nazvana je tako zato što nastaje od stvorenih bića. 3. Uticaj sudbine (adhidaivika), izazvan natprirodnim silama, zatim uticajima zvezda i planeta, zlih duhova ili bogova (deva). Smisao ovog komentara je isti kao kod Sankya karike 2.

272

I.21. Ako se tvrdi da je neznanje realno, onda se negira načelo (vedante) da je nerealno. I.22. Ako se pretpostavi da je neznanje realno, priznala bi se dualnost Duha i neznanja. I.27. Sputanost Duha nije izazvana ni uticajima objekata koji večno deluju. I.29. Sputanost Duha ne može nastati ni od uticaja primljenih od objekata, jer onda ne bi bilo nikakve razlike između sputanog i slobodnog. I.42. Svet nije samo ideja, jer postoji intuicija o objektivnoj stvarnosti. I.48. Duh ne biva sputan ulaženjem u telo. I.51. Kretanje se pripisuje Duhu kao što se kaže da se i prostor ograđen ćupom 'kreće' kada se ćup pomeri. U stvarnosti, prostor (akaša) uopšte se ne kreće. I.52. Niti sputanost Duha nastaje od dobrih ili zlih dela (karma), jer ona ne pripadaju Duhu. I.55. Povezanost Duha (puruše) i prirode (prakrti) nastaje usled njihovog nerazlikovanja. Stoga tu nema sličnosti. I.56. Uklanjanje nerazlikovanja moguće je samo pomoću razlikovanja, kao što se tama uklanja svetlošću. I.57. Nerazlikovanje svih ostalih stvari od Duha, sledi iz nerazlikovanja Duha od prakrti. Zato se s poništenjem ovoga, poništava i ono. I.58. Sputanost Duha je samo ubeđenje i nije realna, jer postoji samo u umu. I.66. Postojanje Duha (puruša) može se zaključiti iz činjenice da neinteligentna priroda mora postojati zbog nekog drugog. I.75. Iako Duh i priroda prethode svemu ispoljenom, Duh po svojim svojstvima ne može biti uzročnik; stoga je priroda ta koja je uzrok. I.78. Nešto ne može biti proizvedeno iz ničega. I.81. Delanje (karma) ne može biti stvaran uzrok nijednog proizvoda. I.85. Oslobođenje nije moguće čak ni nepristrasnom akcijom, jer bez obzira da li se akcija izvodi bez želje ili sa željom, u oba slučaja ona čini da oslobođenje izgleda kao da je stvoreno i zato propadljivo. I.86. Onaj ko je po svojoj prirodi slobodan konačno ukida svaku sputanost. Ne može se uporediti oslobođenje koje se postiže ispravnim znanjem sa onim koje je postignuto delima. I.93. Postojanje Boga se ne može dokazati jer on ne može biti ni slobodan ni sputan. Niti može biti drugačiji do slobodan ili sputan. I.94. U oba slučaja biće nesposoban za delanje (stvaranje). I.96. Duh vlada nad prakrti samom blizinom. I.97. Individualne duše (điva) takođe rukovode samom blizinom. I.99. Unutarnji organ (manas) je osvetljen blizinom Duha i potčinjen, kao gvožđe magnetu. I.109. Zato što su krajnje suptilni, puruša i prakrti ne mogu biti viđeni. I.110. Postojanje prakrti se može videti iz posledica. I.117. Stvari nastaju samo iz onoga iz čega mogu da nastanu. I.118. Takođe, pre svog nastanka posledica ima istu prirodu kao i uzrok. I.121. Razaranje stvari znači njeno rastvaranje u svoj uzrok. I.124. Proizvodi prakrti su uzrokovani, prolazni, neprožimajući, promenljivi, mnogobrojni, zavisni i rastvorljivi. I.139. Duh je čovekov različit od tela i svega ostalog. 273

I.142. Takođe Duh je različit od tela i ostalog zbog svoje noći nad gunama. I.143. Duh je nezavisan od tela i ostalog, jer je on spoznavalac. I.144. Duh je različit od tela i ostalog zbog svoje noći nad njima. I.148. Da Duh čovekov nije inteligentan, ne bi mogao biti svedok stanja dubokog sna bez snova i stanja sanjanja. I.153. Mada se za Duh mislilo da predstavlja suprotnost nečem drugom, to zapravo nije tako jer je Duh jedinstven i bez osobina. I.155. Čovek koji zna da je uzrok ropstva nerazlikovanje između puruše i prakrti, i koji opstaje u njihovom razlikovanju, zna da nije bio sputan čak i kada je izgledalo da je tako. I.156. Ako slepac ne vidi, to ne znači da ne mogu videti i oni koji imaju oči. I.159. Duh je čovekov oduvek slobodan, ali se prividno pokazuje kao da nije. I.160. Duh je u svemu slobodan, iako izgleda mnogostruk ili raznovrstan, u stvari je samo prividno ograničen bićem. I.161. Duh je svedok kroz povezanost sa čulnim organima. I.162. Večna sloboda svojstvena je ljudskom Duhu. I.163. A takođe i ravnodušnost. I.164. Delatnost se zabunom pripisuje ljudskom Duhu zbog uticaja misli koje su nam bliske; zbog bliskosti sa mislima. II.5. Budući da sputanost, stvaralačka aktivnost i sve ostalo zapravo pripadaju prakrti, pogrešno je pripisivati ih puruši. II.9. Ispoljavanje sveta nastaje iz strasti, oslobođenje iz bestrasnosti. II.23. Opažanje je i natčulno. Pogrešno je misliti da ono zavisi samo od čula. II.26. Manas učestvuje u opažanju i u delanju. II.28. Svi objekti čulnih i delatnih organa počinju sa bojom i zvucima, a završavaju se s prljavim izlučevinama. II.29. Svojstvo je Duha da je svedok zbivanja, dok su čulni i delatni organi sredstva tog zbivanja. II.34. Kada se obustave modifikacije vezane za objektivni svet, Duh više nije njima obojen i boravi u sebi. II.35. Zbog cveta kristal izgleda obojen. II.41. Buddhi je glavni, jer nikada ne odluta. II.42. Takođe jer sadrži utiske iz prošlosti. II.43. I zbog svoje moći sećanja. II.44. Sećanje ne dolazi od Duha. II.45. Neki organi su glavni, a drugi sporedni instrumenti Duha, zbog razlike u funkciji. II.46. Rad svakog buddhija je u korist pojedinačnog čoveka, jer svaki je vezan radom u službi svoga čoveka. II.47. Dopuštajući svim različitim organima da podjednako rade u korist Duha, prvenstvo pripada buddhiju. III.1. Raznovrsni čulni svet (indriyâni) proistekao je iz suptilnog (tanmâtrâ). III.2. Odatle je i telo. III.3. Iz suptilnih elemenata nastaje sav život u svetu. III.4. Ali, za onoga ko razlikuje, delovanja iskustvenog sveta su neprimetna. III.5. Iskustveni svet postoji zbog neophodnosti da ga iskuse oni koji ne razlikuju purušu i prakrti (neprobuđeni). 274

III.6. Duh je čovekov već sada sasvim slobodan od svih suprotnosti. III.7. Fizičko telo obično nastaje od oca i majke. Drugo telo tako ne nastaje. III.10. Individualne razlike ljudskih karaktera potiču od raznovrsnosti njihove prethodne delatnosti. III.20. Svest nije proizvod organizacije elemenata prirode, jer se ne nalazi ni u svakom elementu posebno. III.21. Da je svest prirođena telu, niko na svetu nikada ne bi umro. III.22. Ako bi se reklo da se svest proizvodi u telu zahvaljujući moći specijalne kombinacije elemenata, odgovor je da to nije slučaj jer svest ne postoji ni u jednom posebnom elementu. III.23. Spoznaja oslobađa. III.24. Zabluda porobljava. III.25. Pošto je znanje jedini uzrok oslobođenja, ono nije u vezi ni sa čim, pa ni sa dobrim delima vršenim direktno ili indirektno. III.27. Čak se ni verskom predanošću ne doseže čista stvarnost. III.28. Jer iluzija leži u svemu što um zamisli. III.29. Samo ostvarenjem čistog Duha u meditaciji postaju dostupne sve moći prirode. III.30. Meditacija je napuštanje strasti. III.31. Meditacija se usavršava napuštanjem aktivnosti uma. III.36. Meditacija se ostvaruje savladavanjem strasti i postojanom vežbom. III.47. Sve stvoreno, od najvišeg Brahme do najnižih bića, postoji u korist Duha čovekovog (puruša) samo dotle dok nema razlikovanja između puruše i prakrti. III.48. Visina obiluje čistotom (sattva). III.49. Podnožje obiluje mrakom (tamas). III.50. Sredinom se šire strasti (rađas). III.51. Različite tvorevine prirode proizvode različite karme. III.52. Čak i iz najviših svetova postoji mogućnost pada u niža, bolna stanja, tako da i nebeske svetove treba nadići. III.53. Patnja nastala starenjem i umiranjem ostaje u višem svetu kao i u nižem. III.55. Iako delatnost nije nužna ni za prirodu, prakrti, ona je ipak shvatljiva iz želje da posluži drugome, puruši. III.56. Onaj ko biva apsorbovan u prakrti rodiće se ponovo i biće svemoguć i sveznajuć u narednom stvaranju. III.57. Postojanje takvog Boga je priznato. III.64. Kada se jedan čovek oslobodi, drugi, koji ne zna da razlikuje purušu i prakrti, ostaje sputan. III.66. Priroda ne odustaje od prianjanja uz ostale neoslobođene ljudske Duhove u ispoljavanju svog čulnog iskustva, kao što i zabluda da je konopac zmija može i dalje da važi za onoga ko nije prozreo stvarnost. III.67. Ostaje delatna zbog veze sa karmom. III.69. Kao plesačica tako i priroda obustavlja svoje ispoljavanje kad postigne svrhu svoje delatnosti. III.70. Kada prakrti shvati da je puruša video njene mane, više mu se ne približava, kao žena iz plemenite porodice. III.71. Sputanost i oslobođenje ne pripadaju puruši; jedino zbog njegovog nerazlikovanja od prakrti izgleda kao da je puruša 'sputan' i da se 'oslobađa'. 275

III.72. Sputanost i oslobođenje u stvari pripadaju samo prakrti, zato što je ona vezana, kao stoka. III.73. Prakrti sebe sputava na sedam načina, kao svilena buba, a na jedan način se oslobađa. III.75. Savršeno razlikovanje puruše i prakrti kroz odbacivanje svega, izražava se kao 'ne to - ne to', i postiže se spoznajom dvadeset pet principa. III.76. Zbog razlika u sposobnostima onih koji traže spoznaju, nije nužno da svi budu jednako uspešni. III.77. Suzbijeni bol se ponovo vraća zbog nesavršenog razlikovanja. III.78. Ko ispravno razlikuje oslobođen je za života. III.82. Iako poseduje telo, oslobođeni mudrac nastavlja da živi, kao što grnčarev točak nastavlja da se sam okreće snagom inercije i kada grnčar okonča rad. III.83. Telo se zadržava i zbog najmanjeg ostatka sa njim stečenih utisaka (samskara). III.84. Učinjeno je ono što je trebalo učiniti tek kada se razlikovanjem ljudskog Duha od uslovljene prirode postigne potpuni prestanak patnje, i nikako drugačije, nikako drugačije. IV.4. Bestrasnost i pokret ka slobodi nastaje opažanjem da smrt dolazi ocu i sinu, svakome ko se rodio. IV.8. Ne treba razmišljati o onome što porobljava. IV.9. U velikom društvu se javljaju prepreke za sabranost pažnje, jer se ispoljavaju strasti i kolektivna ubeđenja. IV.10. To se događa i u društvu dvojice. IV.11. Srećan je onaj ko je bez nade. IV.12. Može se biti srećan i bez uobičajenog ljudskog napora, ako se transcendira um. IV.23. Onaj ko se oslobodio strasti, izbegao je ono što treba izbeći, i dobio ono što treba dobiti. IV.24. Ili se to postiže druženjem sa onim ko je postigao bestrasnost. IV.25. Ne treba se družiti sa onima koji su uslovljeni strastima. IV.26. Inače ćemo biti zarobljeni. IV.27. Mudri želje ne stišavaju uživanjima. IV.28. Strasti mogu da se stišaju posmatranjem nepostojanosti svega. IV.30. U nečistom umu se ne odražava znanje, kao ni lik u prljavom ogledalu. IV.31. Cilj nije ostvaren čak ni ekstazom pri savršenoj predaji, ni savršenom predajom. V.2. Plodovi nastaju iz (dobrih i loših) dela, a ne zato što svetom vlada Bog. V.3. Ako Bog vlada svetom, onda vlada u svoju korist, kao i svi vladari. V.4. Tada se Bog ne bi razlikovao od ovozemaljskih vladara. V.5. Takođe, bio bi projekcija ljudi i 'Bog' samo po imenu. V.6. Nema vladavine bez strasti, jer strast je uzrok svih delanja. V.7. Stoga, ako je Bog uslovljen strastima, nije večno slobodan. V.12. Štaviše, spisi tvrde da je svet nastao iz prakrti, a ne od Boga. V.43. Snaga vedskih reči utvrđena je tradicijom prenošenja. V.44. To je zaista tako jer reči prenose sve informacije, i one koje su usklađene s pravim značenjem, i one koje nisu. V.45. Vede nisu večne, jer sveti spisi govore o njihovom nastanku. 276

V.46. Niti su Vede delo jednog uzvišenog čoveka, jer ne postoji takav čovek koji bi mogao biti njihov tvorac. V.47. Ni oslobođeni (zbog ravnodušnosti) ni neoslobođeni (zbog neznanja) ne mogu biti autori Veda. V.50. Ono ljudsko delo koje ponekad nije vidljivo, traži napor da se razume. V.51. Moć Veda počiva na prenošenju ispravnog znanja. V.72. Osim puruše i prakrti, sve je nepostojano i prolazno. V.74. Oslobođenje nije ispoljavanje radosti, jer ono nema osobina. V.75. Niti se ono postiže poništenjem osobina. V.76. Niti odlaskom na neko posebno mesto, na nebo, jer Duh je nepokretan (apsolutan). V.77. Niti je oslobođenje poništenje mentalnih utisaka nastalih od objekata, jer oni su trenutni. V.78. Niti oslobođenje nastaje poništenjem svega, jer, između ostalog, to nije cilj Duha. V.79. Stoga, ni praznina nije oslobođenje. V.80. Svako sjedinjenje se okončava razdvajanjem, stoga oslobođenje nije u sticanju bilo čega. V.81. Niti je oslobođenje povezivanje dela sa celinom. V.82. Niti je oslobođenost moć da se bude mali kao atom, i tako dalje, jer kao i druge moći (siddhi), i to je prolazno. V.83. Takođe, oslobođenje nije ni u sticanju uzvišenog položaja koji imaju Indra i drugi bogovi. V.103.Nije nužno da postoji samo grubo (fizičko) telo, jer postoji i suptilno (koje se seli iz života u život). V.104.Čula ne otkrivaju sve što im je u dosegu, zato što im nije dostupno; da jeste, otkrila bi sve. V.116.U meditativnoj sabranosti, dubokom snu i oslobođenju, Duh čovekov boravi u svom autentičnom stanju. V.117.U prva dva slučaja sa semenom (prošlih utisaka, samskara), u trećem bez. V.120.Iz svakog iskustva nastaje po jedan utisak, ali osim njega iskustvo ne stvara druge utiske, jer tada bismo morali da pretpostavimo mnogo utisaka tamo gde je jedan dovoljan. V.121.Nije samo čovekovo telo kadro da pribavlja iskustva o vanjskom svetu; u stanju subjekta koji doživljava spoljni svet je i drveće, žbunje, puzavice, jednogodišnje biljke (cveće), vitice sa malim cvetovima, trave i sve druge biljke. V.123.Ne izvode se samo fizičkim telom dobra i loša dela; spisi tu prave razliku. V.128.Jogističke moći (siddhi) ne treba odbacivati, kao ni lekove koji uspešno leče. V.129.Pošto elementi nisu svesni sami po sebi, nisu svesni ni kada su udruženi u biće. VI.5. Potpunim prestankom patnje učinjeno je ono što je trebalo učiniti. VI.7. Tek je tu i tamo po neko i srećan. VI.8. Ni to srećno stanje nije bez primese patnje; zato onaj ko ima sposobnost razlučivanja i tu 'sreću' svrstava u patnju. VI.16. Pošto se ne može ustanoviti drugačije, nerazlikovanje je jedini razlog za sputanost. 277

VI.20. Oslobođenje nije ništa drugo do uklanjanje prepreka da čovek prepozna svoju duhovnu suštinu kao (oduvek prisutnu) iskonsku slobodu. VI.23. Da bi se utvrdila spoznaja, neophodna su i druga sredstva osim slušanja. VI.25. Um bez objekata je meditacija. VI.27. Mada je Duh nezavisan, primese se odražavaju kroz nerazlikovanje. VI.28. Kao u slučaju crvenog platna i kristala, nema istinske obojenosti, već samo odraza. VI.29. Strani uplivi se sprečavaju praksom meditacije, sabranošću pažnje i pročišćenošću od želja. VI.30. Uplivi se isključuju rastvaranjem uma i odvraćenošću, tako kažu učitelji. VI.31. Nezavisno od mesta i okolnosti, um se može smiriti. VI.41. Različite posledice proističu iz odgovarajućeg različitog delanja. VI.50. Samo ono što je oličenje svesti, i što je suprotno od nesvesnosti, obelodanjuje ono što je nesvesno. VI.54. Aham-kâra je izvršilac, ne puruša. VI.55. Iskustvo bivstvovanja dozreva i okončava se u spoznaji razlike puruše i prakrti; to se postiže kroz rad (karmu). VI.56. Čak i iz mesečevog sveta (iz raja) sledi povratak na ovaj svet, jer je uzrok ponovnog rađanja još prisutan. VI.57. Oslobođenje ne možemo postići slušanjem saveta stanovnika viših svetova, ako ga već sami, sopstvenim naporom, nismo mogli postići. VI.64. Stvoreni svet zavisi od Ja-činioca (aham-kâre), ne zavisi od Boga, jer nema dokaza za to.84

84

Ovim se želi reći da Bog, ako jeste, kao apsolutni Duh, nikada nije ni stvorio svet, jer bi time poništio i podelio svoju apsolutnu prirodu. U stvarnosti samo Bog (Duh) postoji, dok su pojavni svet i odvojene individue iluzorne projekcije ega, aham-kâre (Jovan 10:30,34,38.). To je osnovna mehanika ontologije: koliko smo zatvoreni u svoju subjektivnost, toliko za nas postoji objektivan svet; koliko smo više objektivni, svesni sebe, toliko svet nestaje a s njim i svaka razlika između nas i celine.

278

BIBLIOGRAFIJA Richard Garbe: Die Sânkhya Philosophie, Leipzig, 1917. Philosophy of Ancient India, Harvard Oriental Series, 1895. S. S. Suryanarayana Sastri: The Sânkhya Karika of Isvara Krsna, University of Madras, 1930. J. R. Ballantyne: The Sânkhya Aphorisms of Kapila, London, 1885. Reprint izd. Parimal Publications, Delhi, 1995. Swami Virupakshananda: Samkhya Karika of Isvara Krsna with The Tattva Kaumudi of Sri Vacaspati Misra, Sri Ramakrishna Math, Mylapore, Madras, 1995. Patanjđali: Izreke o jogi. Komentari i prevod sa sanskritskog jezika: Zoran Zec, BIGZ, Beograd, 1977. Mirča Elijade: Joga, besmrtnost i sloboda, BIGZ, Beograd 1984. Istorija verovanja i religijskih ideja, Prosveta, Beograd, 1991. Šamanizam, Matica srpska, Novi Sad, 1985. Sarvepali Radakrišnan: Indijska filozofija, Nolit, Beograd, 1964. Čedomil Veljačić / Rada Iveković: Indijska i iranska etika, Svjetlost, Sarajevo, 1980. Čedomil Veljačić: Razmeđa azijskih filozofija, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1978. P. D. Uspenski: Četvrti put (P. D. Ouspensky: The fourth way; Beograd: Esotherija, 1994) P.D. Uspenski: U potrazi za čudesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the Miraculous, Fragments of an unknown Teaching; Beograd: Opus, 1989.)

279