Mlada Bosna, Naucni Radovi.pdf 1lw5h

Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци

ПОЛИТЕИА, научни часопис Факултета политичких наука у Бањој Луци за друштвена питања ISSN 2232-9641 UDK 32(05) “POLITEIA” Година IV, број 7, Бања Лука, јул 2014. Оснивач и издавач: Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци, Булевар Војводе Петра Бојовића, 1А, 78000 Бања Лука (за часопис „Политеиа“), тел/факс 051/3О4-011; е-mail: politeia@fpnbl. org Главни уредник: Никола ПОПЛАШЕН Одговорни уредник: Ненад КЕЦМАНОВИЋ Извршни уредник: Слободан НАГРАДИЋ Уредник електронског издања: Александар ВРАЊЕШ Редакција: Брацо КОВАЧЕВИЋ, Александар БОГДАНИЋ, Александар САВАНОВИЋ, Ђорђе ВУКОВИЋ, Весна ШУЋУР-ЈАЊЕТОВИЋ, Дарко ТАНАСКОВИЋ (Београд, Србија), Срђа ТРИФКОВИЋ (Чикаго, САД), Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ (Мошевац, Федерација БиХ), Дарија ЗАВРИШЕК (Љубљана, Словенија), Роналд Л. ХАЧЕТ (Кервил, САД) Графички уредник: Александар ВРАЊЕШ Лектор и коректор: Нина КУЈАЧА Превод на енглески: Немања НАГРАДИЋ За издавача: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, декан Тираж: 300 примјерака Штампа: Комесграфика, Бања Лука За штампарију: Звонко САВИЋ, директор Часопис излази два пута годишње Рјешењем Министарства просвјете и културе Републике Српске бр: 07.030-053-85-7/11, од 23. 5. 2011. године, часопис “Политеиа” Бања Лука уписана је у Регистар јавних гласила под редним бројем 617.

ISSN 2232-9641

UDK 32(05) „POLITEIA“

ПОЛИТЕИА

Научни часопис за друштвена питања Број 7

Факултет политичких наука Б а њ а Л у к а, 2014.

С А Д Р Ж А Ј: Тема броја: „МЛАДА БОСНА“ – СУШТИНА, ИДЕОЛОШКЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПОСЉЕДИЦЕ Слободан Наградић, Памтили прошлост или не – историја се понавља. Уводник ............................................................. Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-политичке посљедице .................................................... Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе ............... Радослав Гаћиновић, Идеологија као интризична снага Младе Босне ................................................................................ Часлав Копривица, Поуке 1914, поново прочитане: геноцид као телос европског „цивилизовања“ Срба ........................................ Јелена Вукоичић, Национално и наднационално – слабости и заблуде југословенске идеологије ....................................................... Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства ....................................................................................... Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између мучеништва ет неразумијевања .............................................. Мухарем Баздуљ, Политика Младе Босне ........................................ Сњежан Лаловић, Сарајевски атентат на филмском платну ......... Миленко Стојичић, Гаврило, једнина множине ..............................

11 17 37 59 75 81 93 107 127 137 147

ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ Бранимир Куљанин, Агора . .............................................................. Душан Пророковић, Рашка област као геополитичко жариште и њен значај ........................................................................... Олег Солдат, Проблем „култа личности“ у свјетлу теорије монархије ................................................................................. Бошко Телебаковић, Религија у глобалном вртлогу ....................... Александар Гајић, Веродостојни дијалог у БиХ у контексту светске кризе . ...................................................................... Ана Мратинковић, Време економије и неоосманизма (Озалово политичко наслеђе) . ............................................................. Жорес и Рој А. Медведев, Украинские и Крымские ПАРАДОКСЫ . ......................................................................................

157 175 195 205 219 231 243

Максакова Марија Андреевна, „Южный поток“ как фактор экономической и энергетической стабильности Балкан ................... 251 ОСВРТИ И ПРИКАЗИ Миле Дмичић, Храбро и корисно уставно-правно и политиколошко штиво .......................................................................... 261 Душан Врућинић, Oд савеза до савеза ............................................. 267 Упутство ауторима и рецензентима .................................................... 273

CONTENTS: Topic of the issue: „YOUNG BOSNIA“ – ESSENCE, IDEOLOGICAL AND POLITICAL CONSEQUENCES Slobodan Nagradić, ing past or not – history repeats. Introduction....................................................................................................... Bogomir Đukić, La Jeune Bosnie – l’essence, ideologiques et consequences historiques et politiques ......................................................... Radivoje Kerovic, Das Attentat von Sarajewo im Licht der Freiheit . ............ Radoslav Gaćinović, Ideology as an intrizic power of „Young Bosnia“......... Časlav Koprivica, Lessons of 1914, read again: a genocide as a telos of European „civilization“ of Serbs........................................................... Jelena Vukoičić, National and supranational – misconceptions and weaknesses of Yugoslav ideology...................................................................... Draga Mastilović, of young Bosnia between Serbian and Yugoslav identity . ...................................................................................... Slobodan Šoja, There was once one youth: Young Bosnia between martyrdom and missunderstanding...................................................... Muharem Bazdulj, Policy of Young Bosnia ................................................... Snježan Lalović, Assassination of Archduke Franz Ferdinand of Austria on movie screen................................................................................ Milenko Stojičić, Gavrilo, singular of plural . .................................................

11 17 37 59 75 81 93 107 127 137 147

ARTICLES AND DISCUSSIONS Branimir Kuljanin, Agora .............................................................................. 157 Dušan Proroković, Raska region as a geopolitical hot spot and its significance for the position of Serbia and Srpska, ............................... 175 Oleg Soldat, A problem of the Cult of personality in the light of theory of monarchy .................................................................... 195 Boško Telebaković, Religion in a global vortex .............................................. 205 Aleksandar Gajić, A credible dialogue in BiH in the context of global crisis ....................................................................................................... 219 Ana Mratinković, The era of Economy and Neo-ottomanism (Ozal’s political legacy) .................................................. 231 Žores i Roj A. Medvedev, Paradoxes of Ukraine and Crimea.................... 243 Maksakova Marija Andreevna, “South Stream” as a factor of economic and energy stability of the Balkans .............................................. 251

OVERVIEWS AND REVIEWS Mile Dmičić, A brave and a useful one historical text ..................................... 261 Dušan Vrućinić, From an alliance to an alliance . ........................................... 267 Instruction for the authors and critics .......................................................... 273

Тема броја:

„МЛАДА БОСНА’’ – СУШТИНА, ИДЕОЛОШКЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПОСЉЕДИЦЕ

Слободан Наградић doi 10.7251/POL1407011N ПАМТИЛИ ПРОШЛОСТ ИЛИ НЕ – ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА - Уводник Вјерујем да ниједан читалац, редовни или повремени сарадник, односно било ко други ко је макар и овлаш прелистао бар један од неколико досадашњих бројева „ПОЛИТЕИЕ“, није изненађен чињеницом да је тема овог, седмог броја научног часописа за друштвена питања Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци „Млада Босна“, тачније: суштина, идеолошке и историјско-политичке посљедице њеног постојања и дјеловања. За ту тему Редакција се опредијелила још крајем прошле, 2013. године, (исправно) процјењујући да ће теме о „Младој Босни“, Сарајевском атентату, Гаврилу Принципу, Првом свјетском рату, уже: његовим узроцима, актерима, посљедицама и одговорности за њега и сл., ове, 2014. године, бити у самом епицентру јавне пажње и научног дискурса широм српског етничког, културног и језичког простора, али и шире: у свим политичким, културним, научним и другим средиштима у државама које, из различитих разлога и у различитим (сраз)мјерама, тангира тема о Првом свјетском рату, а такве су у већини у данашњој Европи, због тога што су и настале управо као (једна од) посљедица тог сукоба. Такође, процијенили смо да ће се тим поводима у многим дестинацијама, од стране научних, културних, образовних, али и политичких субјеката и аутор(итет)а, организовати бројни научни скупови и конференције, „округли столови“, трибине, приредити тематски бројеви научних и стручних часописа, да ће бити објављена нова или репринтована стара дјела, углавном из историографије, у којима ће се подастријети нове чињенице (уколико их буде, односно ако се открију) или реинтерпретирати старе, да ће поново бити политичке употребе и злоупотребе резултата историјске и других наука зарад ововремених гео-политичких интереса, као што је и раније толико пута већ било у историји. Због свега тога, ни „Политеиа“ није хтјела да пропусти прилику и повод, а да се не „огласи“ у вези са неким садржајем и/или димензијом

12

Слободан Наградић: Уводник

широке, разуђене и мултисемне теме о Великом рату и његовој стогодишњици. Наравно, одмах се поставило питање избора и прецизирања теме, у ужем значењу, која би се одредила као „најподобнија“ за елаборацију, као носива за цијели број часописа, а да при том буде потпуно коресподентна са профилом и мисијом коју „Политеиа“ (треба да) има. Из више разлога Редакција се опредијелила да актуелизује феномен „Младе Босне“, посебно њен идеолошки хабитус и оријентацију, исходиште и уточиште, идејне и духовне утицаје на њене припаднике и посљедице такве њене идеолошке профилације на садржај политике и дјелатност политичких субјеката у друштву у којем је она настала и дјеловала. Фокусирањем на и актуелизовањем те димензије теме о „Младој Босни“ хтјело се промислити и установити, а заправо поново верификовати самосвијест и самоперцепција оних који су припадали „Младој Босни“ да тај политички ентитет (овдје се намјерно избјегава употријебити израз „организација“, због тога што то одмах асоцира на организацију типа политичке организације, странке готово, а то Млада Босна“ није била, нити је тако дјеловала: дакле, у њу се није могло учланити у значењу које се данас односи на чланство у политичким странкама или другим политичким организацијама), и не само политички, него и духовни (ма шта то значило), културни, просвјетни, еманципаторски покрет оновременог младог, прије свега образованог, интелектуалног и револуционарног (макар и не освијешћеног) покољења у Босни и Херцеговини, није био никакав великосрпски баук, „Гаргамел“ или експонент тзв. великосрпског хегенонизма и „филијала“ неких завјереничких организација у самој Србији попут „Уједињења или смрти“, односно „Црне руке“ и сл., а понајмање некаква терористичка организација типа савремене исламистичке Al-kaide. С друге стране, а комплементарно „изворној“ намјери Редакције, актуелизована тема је одабрана и због жеље да се проблематика Првог свјетског рата, са свим његовим узроцима и посљедицама, „Младе Босне“, Гаврила Принципа и осталих младобосанаца, Сарајевског атентата, некако извуче испод едига, „забрана“ и одговорности само истори(ографи)је као посебне науке о друштву и равноправно „расподијели“ са другим наукама из истог корпуса и „поља“, да се прекине са и престане њихово амнестирање од одговорности за истраживање и промишљање речених социјалних феномена, историјских процеса и односа, личности и њихових улога у тим догађајима и сл. Другим ријечима, селектоване теме, садржаји, димензије и нарације о њима, тј. идеолошком профилу „Младе Босне“ и опредијељености већине младобосанаца visa-vis те сфере човјекове егзистенције, затим историјске посљедице при-

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

13

падања и манифестовања тих идеолошких матрица којима су актери тог социјално-културно-духовног покрета припадали и, акцептујући исте, у складу са њима се понашали, трансферисане су у „надлежност“ и других наука о друштву и повијести, прије свих политикологији, социологији, филозофији, историји књижевности, науци о међународним односима, праву (кривично-процесном, виктимологији), полемологији итд. Историчари су своје, у протеклих сто година од почетка Великог рата, мањевише рекли и, уколико неће да буду „мјесечари“ (алузија на наслов књиге познатог савременог историчара Кристофера Кларка о Првом свјетском рату, која ће ускоро бити преведена и објављена и на српском језику, у којој су добрано побркани поводи и узроци и олако делегирана одговорност за његово „избијање“ само на Србију и Русију, да друге њене недостатке и понеку врлину не помињемо у овој пригодној глоси), требају створити услове да се на свјетлост дана изведу експерти из других наука и струка, да се чује или прочита и њихова истина или макар поглед на и тумачење истог проблема. Имајући претходно на памети, Редакција је на сарадњу, с циљем публиковања што већег броја текстова у којима би се из различитих аспеката и перспектива, са различитих парадигми обрадио и презентовао што шири спектар питања из насловом темата дефинисаног проблема, позвала не само историчаре, као што је до сад најчешће била пракса кад су сличне теме биле посриједи, чак и у неким ове године организованим скуповима и другим манифестацијама поводом стогодишњице Сарајевског атентата и почетка Великог рата, него и експерти из других наука и умјетничких праксиса: филозофи, филмолози, политиколози, правници, социолози, писци, историчари књижевности и културе, публицисти, гео-политиколози и други из Републике Српске, Федерације Босне и Херцеговине и Србије. Али, као што то често бива, од 30-ак и више позваних аутора своје прилоге је доставило њих 10-ак. Довољно! Тим прије има ли се на памети факт да је већина позваних потенцијалних аутора текстова за „Политеиу“ тражена и на „другим странама“, да су неке ангажмане већ раније били прихватили и обавезали се на писање радова за друге часописе, зборнике, медије комуникације, алманахе и остале публикације, због чега су, овај пут, апстинирали од сарадње са нашим часописом поводом елаборисања теме о „Младој Босни“. Такође, Редакција је задовољна одзивом и прилозима, због чега их и објављује на страницама које слиједе, а с обзиром на чињеницу да се неколико аутора (Р. Керовић, Р. Гаћиновић, Д. Мастиловић, С. Шоја, М. Баздуљ, М. Стојичић, С. Лаловић) по први пут јавља са својим прилозима, и то баш у тематском

14

Слободан Наградић: Уводник

дијелу часописа, још и више. Разумије се, прилозима објављеним у овом броју „Политеиа“ није рекла посљедњу ријеч о питањима која се отварају из насловом дефинисане теме, што значи да ће се некима од њих враћати и у наредним бројевима, због чега позив на проблематизовање и елаборацију тема о „Младој Босни“, њеним истакнутим промоторима, Сарајевском атентату, приликама у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом, узроцима и посљедицама Првог свјетског рата и сл. и даље треба сматрати отвореним и актуелним. Ововремено актуелизовање темата о „Младој Босни“ на страницама „Политеие“ детектовало је, најмање, двије битне чињенице. Прва потврђује да су српска наука, публицистика и књижевност, кад је ријеч о радовима о „Младој Босни“ и појединим њеним актерима, и без овогодишњих резултата, имале су са чим „пред Милоша изићи“. Наиме, доскоро се некритички вјеровало и, због незнања, у јавни простор пласирало да осим ингениозног и волуминозног Дедијеровог дјела „Сарајево 1914.“, о младобосанцима нема готово ништа релевантно написаног, па онда, консеквентно, нема шта ни (за) прочитати. Наравно, није тако. Ове, 2014., године пред читаоцима су опет, однекуда (трудом неких учених уредника, фељтониста и сл.) изрониле књиге, брошуре и други текстови у којима су апострофирани „Млада Босна“ и њени актери, али и вријеме и околности у којима су они дјеловали. Тако смо (поново) у прилици да сазнамо и прочитамо оно што су о актуелизованој теми писали, у форми и капацитету самосталне књиге или брошуре, још прије 100, 90, 80 или 50 година такви аутор(итет)и као што су, примјера ради, Перо Слијепчевић, Боривоје Јевтић, Доброслав Јевђевић, Јово Варагић, Јездимир Дангић, Драгослав Љубибратић, Веселин Маслеша, Ратко Парежанин, Никола Стојановић, Никола Тришић, Цвјетко Поповић, Коста Крајшумовић, Лео Фефер, Рудолф Цистлер, Бранко Загорац, Славко Мићановић, Војислав Богићевић, Ристо Бесаровић, Андрија Стојковић, Предраг Палавестра, па све до времешног Јована Бабића и млађаног Мухарема Баздуља, да пјесничка остварења у том стогодишњем периоду и накнадно штампана сабрана и/или изабрана неколиких младобосанаца, те бројне хрестоматије, антологије, стенографске биљешке, писма, мемоарске текстове у часописима и новинама итд., оставимо по страни. Као што се види, међу наведеним списатељима о „Младој Босни“, Сарајевском атентату и појединим његовим учесницима су аутори различитих духовних усмјерења, идеолошких оријентација, научних парадигми и генерација, па нема оправдања за тврдњу да бивши (социјалистички) поредак није допуштао истраживање речених тема и штампање текстова о њима.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

15

Напротив, прије ће бити да их многи од нас нису хтјели и/или смјели читати, колико због неупућености о њиховом постојању, толико и зарад властите социјалне комоције, а од те социјалне тромости и историјске амнезије не могу се амнестирати ни образовни систем, тзв. curiculum и педагошка пракса, како у бившим, тако и у садашњим политичким системима и националном памћењу. Друга чињеница која се опосебила у контексту актуелизације стогодишњице Сарајевског антентата и почетка Великог рата баца свјетло на нас, данашњу генерацију прегаоца и наш однос спрам те велике теме и њеног ововременог комеморисања, а посебно на одуживање дуга прецима, младобосанцима за све оно што су они учинили за самобитност и идентитет српског народа у Босни и Херцеговини и шире. Иако се само прије годину дана чинило да у вези са тим питањем не чинимо довољно и квалитетно, да смо запоставили претке и занемарили њихово дјело, само оно што је учињено у првој половини ове, 2014. године у Републици Српској и Србији, говори да није тако. У прилог ове тезе, тј. оцјене да ипак није учињено мало с циљем евоцирања значаја „Младе Босне“ и њених главних протагониста, говоре подаци о броју, разноврсности и садржају манифестација и другим остварења тим поводом. Објављено је неколико нових књига домаћих аутора, преведена су поједина важна дјела из историографије о Првом свјетском раду, приређени су неколики зборници радова, тематски бројеви часописа, споменице о догађајима и личностима, одржани многи научни скупови у организацији најзначајнијих научних, образовних и културних установа у Српској, Србији и БиХ - разумије се, понекад са учесницима, међу којима није мали број оних из иностранства, и излагањима који нису свима по вољи – уприличене бројне телевизијске и радио емисије, јавне трибине, реемитовани стари документарни филмови, написане нове драме и одигране позоришне представе по њима, организоване свечане академије, подигнути споменици, служене литургије и опијела, обновљене родне куће и спомен домови, штампани многи фељтони у новинама и ревијама итд. Наравно, то вриједи и треба поздравити и похвалити, што се у овој глоси и чини. Међутим, суштинско питање у вези са актуелизованом темом гласи: какви ћемо тим поводом бити идуће и наредних година, односно какво ће бити образложење и оправдање ако их опет заборавимо или потиснемо у подсвијест.

Богомир Ђукић* Оригинални научни рад UDK 329.78:94(497.15)„1904’’/1914’’ doi 10.7251/POL1407017DJ МЛАДА БОСНА – СУШТИНА, ИДЕОЛОШКЕ И ИСТОРИЈСКО-ПОЛИТИЧКЕ ПОСЉЕДИЦЕ LA JEUNE BOSNIE – L’ESSENCE, IDEOLOGIQUES ET CONSEQUENCES HISTORIQUES ET POLITIQUES Résumé: Cet article traite de l’ essence, les implications idéologiques, historiques et politiques du phénomène culturel et historique La jeune Bosnie, mouvements de jeunesse surtout des intellectuels serbes de (r) evolutionnaire, qui agissent non seulement en son temps, mais dans ce dernier jusqu’à aujourd’hui, pour être libératrice et constructive, cependant, provoqué des controverses et des désac­cords au sujet de leur mission historique, le but de la stratégie et de l’action. De son philosophique éclairage profond et complexe historique ici est d’essayer un aperçu comparatif dans l’esprit des con­ditions his­toriques différentes observées caractère et la valeur de ses diverses formes et l’interprétation histo­ricisation comme l’un de ses traditions et le patrimoine mémorables et impérieuses épris de liberté . Mots-clés: La jeune Bosnie, l’histoire, l’idéologie, l’esprit de le fantome, la garde de quelqu’un d’autre, la liberation. Апстракт: У овом се раду разматра суштина, те идеолошке и историјско-политичке импликације културно-историјског феномена Млада Босна, покрета младих углавном српских интелектуалаца и (р)еволуционара, који су дјеловањем не само у свом времену, него и у потоњем све до данас, у бити ослободилачки и конструктивно, ипак изазивали контроверзе и неслагања око њихове историјске мисије, сврхе постојања и саме стратегије дјеловања. Из његовог дубинског и комплекснијег философсло-историјског освјетљења овдје се покушава одређеним компаративним увидом у сам дух различитих историјских стања сагледати карактер и вриједност његових разних видова историзације и интерпретације као његове оне незаборавне и подстицајне, слободољубиве традиције и насљеђа. Кључне ријечи: Млада Босна, историја, идеологија, дух аветињства, туђе старатељство, ослобођење. *

проф. филозофије и естетике на Универзитету у Бањој Луци

18

Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-... Мора се човек осмехнути с иронијом кад погледа како из­ве­с­ ни кругови немачки и англосаски потежу питање Сара­јевског атентата као питање о кривици за Рат. Више го­дина пред Рат осећало се у свој Европи да он долази, гото­во неминовно, и то да долази понајвише због пангерманс­ких империјалистичких тенденца и супарништва Немачке наспрам Велике Британије. (Перо Слијепчевић, 1925)

У свјетској историји постојали су и постоје нараштаји и покољења која утис­ку­ју и ос­тав­ља­ју дубље трагове и протагонисти су посебне, значајније улоге у њој са ве­ћим, кор­је­нитијим и далекосежнијим одјецима и посљедицама. Они не само да разбуђују пам­ћење и дјелују на сјећања људи потоњих и новијих генерација потомака, већ су у стању да и у но­вим временима савременог и актуелног доба инспиративно подстичу промјене из­вјесних видова људске историјске и културне стварности, те и да врше њену одређену тзв. исто­ри­за­ цију, позитивну или негативну, када људи бивају спремни да кажу да се историја понав­ља. Нема сумње, одувијек је било и биће, с разлогом је говорио њемачки фи­ло­­соф Карл Маркс, да традиција „мртвих генерација притискује као мора мозак живих’’, с ци­љем не да се „пародирају старе’’, већ да се „славе нове борбе’’, иако збиљска промјена „не мо­­же цр­пи­ти своју поезију из прошлости него само из будућности’’. С њим се можемо сло­жи­ти и у по­ставци да сами људи праве властиту историју, но не по својој вољи и под иза­браним, већ под непосредно затеченим и наслијеђеним околностима, па у кризним вре­ме­нима, как­во је нада све и ово наше, „призивају у своју службу духове прошлости’’, као што то данас чи­­не они што лажирају историју и њену садашњост преокрећу у своју корист.1 Будући да сам на­­­слов овог прилога евоцира не само бит и суштину, него и историјско - по­ли­тичке и иде­­о­ло­шке импликације Младе Босне, до њих се методски једноставно долази ако се, уз интер­пре­тацију њеног настанка и генезе те и оцртавања њене сушти­не, из­вр­ши ком­па­ра­ти­в­ни увид у сам карактер и дух савременог доба и посебно нашег времена у кон­тек­сту он­ да­ш­њег, и дакако, из тог увида покажу позиције некадашњих и данашњих сна­­ га, те и могу­ћ­­но­сти и начин њиховог дјеловања у тим разним, али у понечему и срод­ним консте­ла­ци­ја­ма. Ако дакле из хоризонта збиље овог доба упоредно посматрамо догађаје који су се десили у вези са настанком и развојем Младе Босне, с једне, и новија и најновија збивања у босанскохерцеговачком друштву савремене историје, дакако, видјећемо радикалну промје­ну и разлике, с обзиром на то да су се корјенито измијениле и стратешке позиције одлучу­ју­­ћих свјетских чинилаца, који одређујуће утичу на формирање разних об­­лика свјетске зби­ље, стратегија и вриједности, па се може говорити не само о позитивној исто­ри­за­ци­ји Погледати, Marx, K. (1979). „Osamnaesti brumaire Louisa Bonapartea’’, у: Glavni radovi Marxa i Engel­sa. Zagreb: Stvarnost, стр. 521. 1

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

19

становишта њене теорије и праксе, већ и о њеној „негативној’’ историзацији и искривљеној интерпретацији сходно интересу промјена у данашњем времену. Јер, њену не­кадашњу иде­ју јужнословенске интеграције замијенила је ретроградна дезинтеграција Ју­го­славије, а због непомирљивих политичких и идеолошких позиција међу националним по­­литичким су­бјектима, на дјелу је поступна дезинтеграција и босанскохерцеговачког дру­шт­ ва. Не­кад је Сарајевски атентат за готово све житеље Југославије значио пуцањ у оку­па­ тора и знак по­­четка ослобођења од туђина, а сада за несрпски живаљ означава нешто рет­ро­градно и шта­више српски терористички чин. Исто тако, док српски народ и онда а и сада има пози­цију националне борбе за ослобођење, бошњачки муслимански корпус наметањем своје ве­ћинске владавине и својатањем цијеле босанскохерцеговачке територије, у ствари осујећу­је слободу и права Срба и Хрвата у тежњи да их сасвим унитарно подвласти или про­гна. Нема сумње, да­нас на стогодишњицу од избијања Првог свјетског ра­та, Млада Бо­сн ­ а би и за но­ве нара­ш­таје по свему требало да буде примјер универзалног си­м­бола хе­ рој­ског от­по­ра туђину, узор ума и воље који су надишли историју, и премда их је ова на крају и сло­ми­ла, у њој су се ипак остварила њихова стремљења о на­ ци­оналном ос­ло­бођењу и ује­­дињењу јуж­них Сло­вена, но нажалост, за неке тај уникатни ум и воља данас ви­ше не са­мо да нису поме­ну­ти симбол, него су и нешто потпуно деструктивно. У социолошком смислу, неспорно Млада Босна била је више одређени културно-ис­то­ријски покрет, него политичка организација у строгом смислу тог појма. Као та­к­ва, она је веома сложен и уникатан историјски феномен са готово метафизичким импли­ка­цијама, ко­ји у интерпретативном са­гледавању и тумачењу носи небројене аспекте и пер­спективе, те и снагу и моћ под­сти­ца­ ја и мотива за потоња историјска дјеловања, независно од тога да ли су она на њеној ма­ти­чн ­ ој линији и кохерентна с њом, или окренута, сходно но­вом кара­ к­­теру ис­то­ријског тре­ну­тк­ а и уопште логици тренда збиље, њој насупрот. Уо­ би­чајено се узима и описује као на­зив за специфичну активност и дјеловање босан­ско­хер­цеговачке ом­ла­дине у периоду уочи и пред сам Први свјетски рат, односно као одре­ђе­ни покрет рево­лу­ционарног интелектуал­ног нараштаја у БиХ настао око 1904. године с ци­љем борбе против окупације, као и за припајање ове провинције Ср­бији и другим јуж­но­словенским земљама, и као тек дио великог омладинског покрета поменутих земаља тога вре­­мена, његов онај најекспресивнији и најдинамичнији израз. Она се залагала за на­ци­онално, социјално и кул­ту­рно ослобођење Срба који су на овим етничким просторима би­ли у већини, то јест пред­стављали су већински народ, и који су вјековима ту живјели у роп­­ству, већ од доласка Ту­ра­ка па све до поменутог рата. Специфичну активност је испољила пос­ли­је анексије 1908. године, када су групе младих у Сарајеву, Мо­стару, Тузли, Бањој Лу­ци, Тре­бињу и другим мје­стима, изразиле своје дубоко неслагање и отпор, у првом реду де­монстрацијама, спа­љи­ва­њем застава окупатора, растурањем летака и брошура и сл. Ње­ни чланови нису би­ ли са­мо Срби и често су долазили у сукоб и са тзв. „српском чаршијом’’ у

20

Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...

већим српским гра­до­ви­ма, као и са хрватским шовинистима. Она је преко сво­ јих чланова који су се школовали или студирали у Србији одржавала везе и са другим срп­ским националним организацијама и покретима, а њени бројни чланови били су и доб­ро­вољци у вријеме бал­ка­нских ратова. Ефикасно средство њеног дјеловања су атентати на ви­со­ке аустриј­ске личности и пре­д­­ ста­в­нике власти, а атентат по којем ће бити посебно запа­мћ­ ена је Са­ра­јевски атентат 1914. го­ди­не, који је извршио млади Гаврило Принцип. Ових не­ колико ос­новних чињеница о овом покрету су овдје с циљем тек елементарног подсјећања, међутим, његовом феноме­ну и им­пли­кацијама канимо у даљем приступити зна­­тно про­дуб­ље­није и комплексније. У суштини и у самом битку покрета Млада Босна стоји идеја и револуционарна пра­к­са примарно националног, па и социјалног осло­бо­ђења од туђина кроз југословенску иде­ју сје­дињења јужних Словена. Јединство своје по­јаве и појма она добива тек у мишљењу и ин­­терпретацији, јер као таква фактички није има­ла јединствену организацију, нити посеб­но изграђену идеологију и програм, него је, на­супрот томе, представљала скуп многих гру­ па и кружока са заједничким или сродним ас­пирацијама, преференцијама и философским по­гледом на свијет, историју и дјеловање. Ипак, најосновније заједничко што је ове групе зб­ли­жа­ва­ло и ставило у исти ред је­сте осјећање потребе за одлучнијом акцијом у дјелова­њу, као и негирање Аустро-Угарске и сваке њене политике у склопу Монархије, па је у са­мом њеном иде­о­лошком темељу била суш­та национална револуција, премда је њену иде­о­лошку струк­ту­ ру чинио скуп елемената раз­личитих социјалних, економских, философских и политич­ких по­гледа. Њена најјача унутрашња социјална тенденција примарно је била и­де­ја правде и рад у ин­те­ресу људи као грађана, сељака и радника, као и неповјерење спрам оног отуђеног и обо­гаћеног дијела грађанства, али је ипак хијерархијски социјалном осло­бо­ђењу она претпос­та­­­ви­­ла национално и дала му апсолутни приоритет, као што је на по­че­тк­ у била битно на по­­зицијама српства и свесрпског ослобођења, да би касније прешла на ши­ре општејуго­ сло­венско ста­но­виште. У свом кретању динамизацију и убрзање Млада Бо­­­­ сна добија посебно Балкан­с­ким ратовима 1912-1913. године, као и атентатима, Богдана Же­ра­јића на генерала Варе­ша­нина (1910) и Луке Јукића на Цуваја у Загребу (1912). Бројни ом­ла­динци из Босне и Хер­цеговине одлазе као добровољци у Србију, док се овдје стварају кру­жоци посвећени при­пре­мама за револуционарну дјелатност и завјере против представ­ни­ка туђин­ске власти. Нарочито је познат кружок Владимира Гаћиновића и дру­го­­ва. Само исходиште и ре­зултат дјеловања покрета Млада Босна био је поменути атентат на аус­ три­ј­­ског прес­то­лонас­љед­ни­ка Франца Фердинанда, што се може узети тек као један од неосно­ва­них по­во­да за напад Аустрије на Србију, те у том контексту да­љег међународног за­о­ш­тра­вања и из­бијања Првог свјетског рата. Када говоримо о карактеру Младе Босне као историјски одређеном културном пок­рету једног нараштаја, онда морамо правити разлику између

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

21

тромости и имобилности ет­но­­графске историјске збиљности, и мобилитета одређеног елитног културног покољења, које је у стању да прави радикалне историјске промјене. У ствари, Млада Босна очито при­пада нараштају који карактерише један високи ступањ културно-историјске мобилности, ек­ статике и динамике национално-социјалне реалности, специфична мјера времена када је људску зби­љн ­ ост одликовала интелектуална националноослободилачка густина и високи динамизам покрета историјске стварности. На дјелу је била историјска и национална кул­ту­рно-соци­јална конкретизација и материјализација револуционарних анархоидних идеја европског просвјетитељског ума стечених на универзитетима Европе и посебно Аустро­ уга­рске Мона­р­хије. Може се слободно рећи да је елитна скупина Младе Босне била своје­вр­сна синтеза ев­ропског интелекта, националног ослободилачког елана, полетне револу­ци­о­нарне воље, неспутане виолентне младости и жара срца, те и одважна и спремна за дале­косежне и ри­зичне подвиге, али и наивне свијести пуне илузија да се атентатима може у те­мељима ми­је­­њати свијет. Иво Андрић је у роману На Дрини ћуприја (1945) с добрим раз­ло­зима и одређе­њи­ ма философско-историјских импликација у својим описима карактери­сао те мла­де људе припаднике покрета Млада Босна, не именујући сам тај покрет, којем је и он при­па­дао и због тога био сумњичен и у интернацији, као младе људе са дубоко уса­ђе­ном пот­ре­бом „за јунаштвом и славом, силовотошћу и разарањем’’ на путу „ка изузетним дели­ма или ка потпуном слому’’, што припадају нараштају од осталих богатијем илузијама и има ос­јећај да „пали прве ватре једне нове цивилизације и да гаси последње пламенове дру­ге, ко­ја догорева... Оно што би се за њих нарочито могло казати, то је: да није било ода­ вно по­ко­лења које је више и смелије маштало и говорило о животу, уживању и слободи, а које је ма­ње имало од живота, горе страдало, теже робовало и више гинуло него што ће ст­ра­дати, ро­бовати и гинути ово...2 Млада Босна је регрутована из људског потенцијала друге генерације већином срп­ске босанскохерцеговачке интелигенције понајвише поријеклом из редова сељака, учитеља и свештених лица. Њена активност и рад припремани су идејама и садржајима првих часо­писа и листова под аустријском влашћу, посебно Босанске виле основане 1885. и мостарске Зоре из 1886. године, а њени припадници били су српски нацио­на­листи у једном ширем смислу видно усредсређени на мисију ширења и конкретизације њених идеја. На почецима тог покрета сам његов духовни вођа (spiritus mo­vens) био је књижевник и философ Димит­ри­је Митриновић, да би временом тај положај као и сам посао стварног организатора кон­спи­­ративних група и кружока Младе Босне пре­узео Владимир Гаћиновић, али виднију по­зи­цију и истакнута мјеста у њој имали су и њени елитни припадници Богдан Жерајић, Да­ни­ло Илић, Гаврило Принцип, Трифко Грабеж, Не­дељко Чабриновић, Васо Чубриловић, Ве­љко Чубриловић, Цветко Поповић, Милош Јев­тић, Јово Варагић, Милош Видаковић, Дра­ Андрић, И. (1978). На Дрини ћуприја. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, стр. 265266.

2

22

Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...

гутин Мрас, Јован Живановић, Иван Крањчевић, Драго Радовић, Божидар Зечевић, Дра­го Љубибратић и др., да би се блискост том пок­рету приписала и Иви Андрићу, Пери Слијепчевићу, те и другим тадашњим истакнутијим сарајевским писцима. Сваки од њих носио је неке сродне карактеристике читаве групе на­рочито у погледу одлучности прим­је­не револуционарних идеја, али свакако и личне одли­ке властите природе и карактера. У том смислу Веселин Маслеша у познатом и одличном со­циолошко-философском спису Мла­да Босна (1945) пише да су то биле већ изразите лич­но­сти, пре­мда многе од њих усљед младости још нису биле цјеловито развијене, па за В. Га­­ћи­но­ вића истиче да је био енер­ги­чан, сјетан и нечујан, Т. Грабеж сентименталан и ње­жан, Н. Ча­бриновић гласан и ентузија­ст­ а, Б. Жерајић суморан и тих, Д. Илић медитативан и заб­ри­нут, а Г. Принцип одлучан, груб и ћутљив, који је данима спавао са бомбом под по­к­­ри­ва­чем, и сви су они своје недо­во­љне године проводили перманентно у одређеној „по­ви­шеној температури’’ и били су ста­ л­но окупирани „најразноврснијим завереничким плано­ви­ма, ле­га­­ли и устајали су са жељом за делом, непрекидно се борили са својом савешћу, увек уз­­бу­ђени, непрестано у покрету, не­п­рестано у тражењу дела и непрестано ометани са раз­них ст­ра­на.’’3 Блиска интересима сељака и радника, но без дубљег контакта с њима, Млада Босна у својој класној позицији сасвим није рачунала са грађанством. У генези и самоизградњи она је баштинила бројне универзалне и локалне историјске и људске вриједности, а посе­б­но традиције српских хајдука, модерног револуционарног покрета, искуства национално­ос­лободилачких и анархистичких покрета и побуна, и у свом начину дјеловања понајвише се кретала путевима индивидуалне ослободилачке акције, која је након извршене исто­риј­ ске мисије ослобођења од туђина прерасла у социјалну акцију. Њена предметна историјска активност, као дијела револуционарне југословенске омладине што се јавља и започиње за­је­дничку акцију већ од 1895. године, траје у краћем али згуснутијем периоду свога ин­тен­зи­внијег дјеловања од 1908. до 1914. године, дакле од тзв. анексије до избијања Првог свје­т­ског рата, у којем се утапа и губи у општем покрету југословенске омладине. У првој фа­зи свога дјеловања, будући да се отргла од група око часописа Народ и Отаџбина, она пос­таје релативно независан и аутономан политички и културни покрет са специфичном и ау­ тохтоном идеологијом и кроз вријеме комбинованим различитим методама и начинима бо­р­бе тек у ходу изграђиваним и дефиниосаним. Као свој основни задатак и главни захтјев она је испостављала начело тзв. ситног рада, односно активности на народном просвјећи­ва­њу и самоосвјешћивању, да би потом, стицајем услова и нових историјских околности, то начело било радикално замијењено широко развијеном, убрзаном и прегријаном, прев­рат­­ничком и ослободилачком акцијом, те најзад, током свога раслојавања у Првом свјет­ ском рату, поново се вратила мање ризичном принципу ситног рада. Наиме, у својој стра­тегији и тактици историјског дјеловања, али и теоријског рада, она 3

Маслеша, В. (1990). Млада Босна. Сарајево: Веселин Маслеша, стр. 183.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

23

је осцилирала између ево­лутивног начела корак-по-корак дјеловања и, њему насупрот, крајње револуционарног и анархистичког принципа тираноубиства и уништења свега што симболише туђинство и о­ку­пацију. Пошто се развила насупрот обогаћеном грађанству и настојећи да својим прог­рамом и акцијом проведе национално ослобођење али и припомогне социјалном осло­бо­ђе­њу сељака, те и уопште друштвеној и људској позицији тзв. малог човјека из народа, она ни на који начин није могла да прихвати тадашњи љигави и неаутентични, опортунисти­ч­ки и фразерски политички национализам тзв. „српске чаршије’’, нити њено испразно сабор­ско политизовање, о којима говори и В. Маслеша у поменутом спису, а слично ствари сто­је и са данашњим вербалистичким и испразним дебатама у парламентима и на другим др­жавним и ентитетским тијелима, као да су формирани не тек за продуктивну и рационалну, умну акцију унапређења и побољшања живота људи, него да на неукусан и јефтин начин за­бављају свијет у стилу античке римске традиције „хљеба и игара’’ (panem et circenses), па се увелико збива одређено аветињско стање да „млин меље а да млива никако нема’’. Млада Босна као оригинални и непоновљиви културно-историјски покрет није има­ла шанси да прерасте у обухватну народну, масовну револуционарну акцију, јер је она би­ла поприлично одвојена од народа и затворена у своју елиту, у мање групе и кружоке као и у саму конспирацију оних што су били спремни и на немогуће, на револуционарне и анар­хи­­стичке акте и подухвате, те и на само испуњење косовског опредјељења и завјета. Зато је она под притиском историјских околности и самог убрзања историје уочи Рата убрзо и на­пу­стила, свакако темељнији и сигурнији начин и пут свога зацртаног национално-ослобо­ди­лачког циља, истина бескрајно дуг пут чекања и ситног дневног рада на народном и лич­ном просвјећивању и сталном постепеном издизању у условима тадашње велике заос­тало­ст­ и у Босни и Херцеговини. У тој њеној спонтаној одлуци, дакако, било је више одважно­с­ти, неодољиве стихијне и нагонске воље и илузије, него промишљености и трезвеног раз­бо­ ра, али је смјер њене ослободилачке и напредне усмјерености неоспорно био оправдан и племенит. Бројни њени припадници, који су на један или други начин непосредно или по­с­редно партиципирали у том уникатном и изворном, чистом покрету, о њеној природи и су­ш­тини, те карактеру и саджају теоријских дебата на кружоцима, као и о идејама и ставо­ви­ма који су се конспирацијом размјењивали, о самом програму и стратегији и сл., оставили су драгоцјена до краја још непроучена и неиспитана свједочанства, међу њима нарочито и Пе­ро Слијепчевић, Боривоје Јевтић, Бранко Чубриловић, Цветко Поповић, Никола Три­шић, Добросав Јевђевић, Коста Крајшумовић, Бранко Загорац, Мирко КусНиколајев, и дру­­ги младобосанци. У тим свједочанствима као кључна нит могу се издвојити два фунда­мен­тална дискутована питања са далекосежним стратешким одговорима, питање опредје­ље­ња за ситан или револуционаран рад којем је слиједио одговор – коначно опредјељење за револуционарну акцију као основну и темељну, и питање редослиједа, приоритета и ета­па разних страна

24

Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...

и видова ослобођења са одговором давања првенства националном одно­сно претпостављање националног социјалном ослобођењу, у чему су се радикално разли­ко­вали од става сељака, који су преферирали истовремености рјешавања једног и другог, то јест да национално ослобођење мора бити изведено заједно и у исто вријеме кад и соци­ја­лно, у првом реду дакле суочавање са неријешеним аграрним питањем. Алтернатива ситног и крупног рада, као и смјењивање концепата и идеје еволуције и револуције, дакле питање самог карактера и начина те стратегије борбе Младе Босне, би­ла је очито перманентно присутна у живој, противрјечној и динамичној њеној активности и пра­кси. Стално су се смјењивала и преплитала, зависно од теоријско-психолошких прили­ка у групи и кружоцима, али и од политичких околности и животне праксе у босанско­хер­це­говачкој збиљи, час једна час друга преферирања и ту је, неоспорно, било не само унут­ра­шњег разилажења, него и неслагања. На њене кључне представнике одлучан утицај имао је Томаш Масарик (1850-1937), заступник становишта еволуције и битно реалистичког при­ступа националном и социјалном питању, који је као противник историјске романтике, у­то­пијских илузија и ма којег негативног радикализма и екстремизма, те и као реално усмје­ре­ни социјалист-напредњак, сушто сматрао једино валидном употребу принципа ситног ра­да који по њему кроз процес одређеног зрења и сазријевања може у резултату довести до оп­тималних и већих ефеката. Овакав начин рјешавања антиномије између реформизма и ре­волуције и уопште његову философију, идеје и ставове, прихватили су и наши студенти Бе­чког и Прашког универзитета, гдје је он предавао философију и социологију, и на свој их начин пренијели и адаптирали нашим специфичним условима и приликама тадашњих ју­жнословенских политичких и културних центара под аустроугарском управом, у првом ре­ду у Загребу, одакле их Д. Митриновић и Б. Жерајић даље преносе у Мостар и Сарајево, као и друга мјеста у којима је Млада Босна имала своја упоришта и базе дјеловања. Оваква стратегија одређене народњачке акције ситног рада и корак-покорак дјело­ва­­ња, битно по узору на Масарика али и неке руске узоре, у смислу остварења задатака из про­грама националног ослобођења, реализује се кроз залажење у народ и његово ширење, зближавање с народом и кроз његово просвјећивање и упознавање са новим прогресивни­јим европским идејама, али и у одређеном смислу као претходница рјешавања проблема сло­бодног националног бивствовања путем оружја. У ствари, разна предавања која се држе про­блемско-тематски конципирана с подручја различитих питања и садржаја привре­ђива­ња и економије, те политике, културе, историје, здравља, хигијене и слично, имплицирана су критички и субверзивно и преко њих се пласирају и оне најшире и најдалекосежније и­де­је у првом реду националног, па и социјалног ослобођења. На идеологију и политику си­т­ног рада и дјеловања младобосанце су опредјељивали и одређени репресивни и недемок­ра­­т­ски поступци Аустрије, попут оног велеиздајничког процеса у Загребу (1908) и Фрин­ду­иговог процеса у Бечу (1909), који су читавом културном човјечанству могли показати да се

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

25

у поробљавању јужнословенских народа она служи грубим фалсификатима прибјегава­ју­ћи терору и насиљу. Све их је то посредно одвраћало од идеологије крупних револу­цио­на­рних планова и наводило на стратегију тзв. ситног рада и еволуције, и то не само мла­до­босанце већ и читаву јужнословенску омладину, па су тада такав карактер дјеловања и ст­ра­тегије проповиједали и београдска Народна одбрана, и сарајевска Просвјета, па чак 1909. године и Богдан Жерајић, што кад се има у виду шта ће се убрзо догодити, благо речено, из­­гледа сасвим необично и чудно, па слиједи да је Млада Босна у својој најдубљој суш­ти­ни би­ ла немогући, контроверзни и један од највећих парадокса. Дакако, послије сарајевског процеса против Пјанића, Љубибратића и другова 1913. године сама тактика еволуције и ситног рада као таква показала се опасном и ризичном и, у свом одступању и замирању, постаје готово мртва и анахрона, па ствара нови простор и ши­роко и дефинитивно отвара врата новом путу, крајње ризичном но неупоредиво ефикас­нијем, путу револуције, строге конспирације и завјереништва као и директног ослањања на по­крет југословенске револуционарне омладине у цјелини. За тај и такав радикални пут у сво­јој генези већ су се 1910. године сасвим опредијелили Богдан Жерајић и Владимир Га­ћи­новић, сваки на свој начин, и он је даље био и за Младу Босну једина алтернатива наци­о­на­лног и социјалног ослобођења српског народа пред тадашњом Европом, па је чак и вис­пре­ни и луцидни Димитрије Митриновић, неоспорно опрезнији и далекосежнији ум, бор­бе­но иступио позивом да се храброшћу и правдом крене „за мужевним прецима’’, што је о­чи­то зазвучало као нешто одлучно и радикално. Тако, слично другима на простору јужнословенских земаља, мада ипак на један схо­д­но условима специфичан и јединствен начин, и сама босанскохерцеговачка младост и ин­телигенција пред сам Први свјетски рат заступа одређени радикални демократизам и демо­кратски национализам, али и социјално-ослободилачке идеје у сељачко-аграрном питању. Ријеч је о специфичном српском национализму са идејом југословенства, коју међу младо­бо­санцима нарочито развијају и форсирају Д. Митриновић, В. Круљ, И. Војновић, И. Ан­д­рић, М. Н. Ђурић, И. Мештровић и други, при чему се фаворизују и славе умјетници идеј­не оријентације ослобођења од туђина и јужнословенског уједињења, као и уопште југо­сла­венске оријентације, коју су подржавали и сами атентатори привржени ставовима Мла­де Босне на суђењу послије атентата, нарочито В. Чубриловић. У идејном спектру тог пок­рета је и тежња синтези националног и модерног, коју је заговарао Митриновић, затим са­ма европска афирмација, коју је подржавао Мештровић, те и идеја општег буђења која по­ти­че од Владимира Назора, а коју поздрављају и Митриновић, Видаковић, Јевтић, Черина, Ујевић и други, па се може закључити да су у ширем оквиру Младе Босне дјеловали наци­о­на­листи, анархисти и социјалисти, но кључна и темељна мисао била је идеја о акцији про­тив Аустрије, и то не на начин одређене еволуције и кроз тзв. ситни рад, већ револуци­о­нарно, анархистички и тираноубиством, дакле насилном и ефикасном акцијом и чином.

26

Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...

„Своје нове погледе Млада Босна формирала је непосредно и посредно. Непосред­но, нарочито преко народног погледа на свијет, који је у себи носила и кроз везе са Бео­гра­дом, Загребом, Прагом, Бечом, Грацом, Лозаном, Женевом, Паризом и другим центрима Ев­­­ропе у којима су се школовали њени представници. Посредно, младобосанци су своје по­гледе на свијет образовали преко литетатуре. Непосредни контакти наше омладине са Ев­ропом ишли су преко Загреба утолико прије и лакше што је и он сам припадао Мо­нар­хи­ји, но најјачи су ипак били они који су ишли преко слободног Београда. Постојао је гра­ђан­ски национализам повезан са службеном политиком Србије, затим сељачки национализам и национализам Младе Босне увезан у неслужбену политику, као и у саме противнике слу­ж­бе­не политике, у народну одбрану и организацију Уједињење или смрт, те за протагонис­те југословенске идеје Јована Скерлића и Љубу Јовановића Чулу. На рад Младе Босне ути­че и дјеловање националистичке омладине у Бечу, Загребу, Прагу и Сплиту, а њени при­па­д­ници и представници, Владимир Гаћиновић, Јован Живановић, Богдан Жерајић, Данило Илић, Пе­ро Слијепчевић и други, често путују и договарају се о акцијама и времену њихо­вог из­во­ђења.’’4 Било је и страних непосредних утицаја међу којима су најјачи били они руских еми­граната у Швајцарској који су ишли преко В. Гаћиновића, али су били и тадашњи европски со­цијалисти и анархисти, дакако и одређене личности из Европе уопште. Живећи у зату­ре­ном дијелу свијета и ношени властитим идејама и ставовима, подстицани узорима али и у­ве­лико препуштени и сами себи, највећи број главних припадника Младе Босне се бавио ли­­терарним па и философско-социолошким стварањем, писали су поезију и напросто су би­­ли жедни сазнања и знања готово и не правећи строгу селекцију лектире коју је карак­те­рисала разноврсност и у којој је било, осим књижевности, и списа с подручја историје, фи­ло­софије, социологије, економије, политологије, политичке публицистике и других. Ишчи­та­вали су и анализирали не само преведену литературу, него и књиге у оригиналу, наро­чи­то оне на њемачком језику који су најбоље знали, јер је он био официјелан и обавезан у шко­­лама Монархије, па је на тај начин стваран одређен најшири хоризонт свијести који је као такав могао бити солидна основа за њихову историјску мисију и друштвену акцију. Ис­т­ра­живањем утицаја на философско и идеолошко формирање Младе Босне, по­ред осталих, бавио се и Андрија Стојковић, који је у неколико својих списа, а нарочито у при­логу Фило­зо­фски лик Владимира Гаћиновића (1967) заједно са коаутором Ђорђем Кне­же­вићем оцртао ви­ше него комплексну структуру тих утицаја. По њему примарни утицај је имала сама на­ро­­д­њачка и анархистичко-социјалистичка литература, у првом реду Бакуњин којег су фраг­ментарно преводили Д. Илић, Б. Жерајић, Ј. Живановић, Г. Принцип и други, но у рецеп­ци­­ји видно мјесто имају и П. Кропоткин и Л. Андрејев, нарочито код Жерајића, Га­ћино­ви­ћа и Јована Андрејевића, али 4

Ђукић, Б. (2010). Философска мисао Срба Босне и Херцеговине, прва књига. Бања Лука: Филозоф­ски факултет Универзитета у Бањој Луци, стр. 203.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

27

и Н. Чабриновића и Г. Принципа, који је у истрази изјавио да је прочитао небројено анархистичке, националистичке, социјалистичке и сличне литерату­ ре, а Кропоткина уочи самог атентата. На идеологију Младе Босне преко В. Гаћи­но­вића у­ти­­чу и руски есери, затим дјела Н. Чернишевског, Л. Андрејева, К. Маркса, Хер­це­на, Лав­ро­­ва, Степњика и друга, па и Светозара Марковића и Јована Скерлића, као и бројни дру­ги спи­си, који су ишчитавани, анализирани и промишљани на конспиративним кружо­цима и са којих се потом прелазило на акцију. „Укратко’’ – сводећи дискурс о утицајима Стојковић говори и о њиховим ефектима – „руски народњаци и руски и западни анархисти и соција­ ли­сти-револуционари унели су у идејни фонд Младе Босне култ личне жртве за народно до­бро, и у краљевском уверењу да историју творе хероји, завештали су им усмереност на атентате. Црте индивидуализма и ху­манизма младобосанци су неговали под утицајем наше народне традиције, затим руских а још више западних писаца: Нордијски писци, тада у мо­ди у Европи, дали су тамне акорде њи­ховим прометејским узлетима; Оскара Вајлда прево­де Д. Илић, Б. Јевтић, Гаћиновић, Дра­гутин Радуловић, Јован Палавестра, Михајло Пуша­ра; Мориса Метерлинка пропагира и његову Плаву птицу још 1912. преводи на српски Ми­ лош Видаковић; Кардучија и Над­зо­на преводи Б. Жерајић; М. Горког преводи Д. Илић... Значајан је и посредни утицај ана­лог­них покрета Младе Италије, Младе Њемачке, Младе Бел­гије итд. на младобосанце, до кога је дошло још у првим ђачким дружинама. На Маци­ни­ја се, поред Гаћиновића, на самом про­ цесу 1914. позивају Принцип и Чабриновић.’’5 На обликовање, те рад и дјеловање Младе Босне посебан печат утиснула је и фило­со­фска и социолошка литература, што се углавном односи на све њене припаднике, а на не­­ке изразито. Само понашање тзв. „српске чаршије’’ било је дакако у духу епикурејства, ко­­јем се Д. Митриновић супротставља интерпретацијом Аристотелове етике социјалног утилитаризма и философијом стоика, нарочито Марка Аурелија и његове етике жртвовања за народ, а на њега се угледју и остали младобосанци. Он у покрет уводи и позитивизам О. Конта и Х. Спенсера, док Ј. Живановић усваја погледе Тарда, Диркема и Фујиеа, а сам ње­гов духовни вођа В. Гаћиновић постаје народњак по узору на руске и европске. Вукан Кр­уљ начела интеграције и диференцијације у социологији Спенсера користи с циљем рје­ша­вања национално-социјалног питања у БиХ, А. Бергсона проучавају бројни младобосан­ци, посебно В. Гаћиновић и Ј. Кршић, а овдје га преносе М. Видаковић и М. Ђурић, док е­ти­ку и естетику Ж. М. Гијоа нарочито промовишу Гаћиновић, Видаковић и Живановић. Се­ре­ном Кјеркегором баве се П. Слијепчевић и И. Андрић. Чита се и промишља фило­соф­ ска ли­тература Ф. Ничеа, А. Шопенхауера, Л. Н. Толстоја, Т. Рибоа, на примјер, Г. Прин­цип је иш­читавао познати спис Тако је говорио Заратустра. Два главна представника, Ми­т­рино­вић и Видаковић, били су и по вокацији философи. Митриновић је правио синтезу народ­не, хеленске и западне натуралистичке Стојковић, А. – Кнежевић, Ђ. (1967). Филозофски лик Владимира Гаћиновића. Београд: Историј-ски гласник, бр. 1-2, стр. 92. 5

28

Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...

етике, да би касније посегао за панпсихизмом Упа­ни­шада, те за одређеним Ничеовим схватањима. И Гаћиновић, полазећи од моралне пра­ксе Младе Босне кодификоване народном те философском етиком Запада, попут Мит­ринови­ће­ ве борбене хуманистичке етике, промовише и заступа принципе активистичког ху­мани­з­ма, слободарства и правде, оптимизма и вјере у будућност, родољубља и стоичког ку­лта ли­­ч­не жртве за свој народ, при чему у почетку с акцентом на ситни рад, уочи самог ра­та на ти­раноубиство, а у самом његовом току опет се враћа начелу ситног рада. Исто тако, велики простор у дјеловању младобосанаца заузимала је умјетност и кул­тура, па је и питање је ли Млада Босна више политички или културни покрет и органи­за­ција. Евидентно је да су они постојали у одређеном новом умјетничком и културном иску­ству и са новим идејама и погледима. У том се смислу може говорити и о њиховој новој ес­тетичкој мисли у синтези реализма и модернизма и дјеловању између политике и умјет­но­сти, етике и естетике, утилитаризма и естетизма и сл. Као повезани дио револуционарне ом­­ладине јужнословенских земаља, они су развијали идеологију националног ослобођења и уједињења јужних Словена у спајању њихових традиција са модерним европским токо­ви­ма, па су читаву културу, а напосе философију и умјетност, нарочито књижевност, узи­ма­ли као инструмент окупљања и спајања својих припадника али и цијелог народа у циљу националног ослобођења.6 И данас је примјетан, иако испољен фрагментарно и у про­ри­је­ђе­ном, појединачном облику, углав­ном неорганизовано и далеко од неког свјесно усмје­ре­ног покрета, револуционарни отпор новокомпо­но­ва­ном ОХАЕР-овом, туђем старатељству, али и свим другим облицима српског националног угрожавања и по­ништавања. Данас на универзитету у Бањој Луци и Источном Сарајеву, на примјер, на епистемолошком плану ра­ ди и дјелује респектабилна група философа (о чему смо писали у више прилога) и со­ ци­о­лога, но духовна и интелектуална закоровљеност у утроби босанскохерцеговачког друштва и његовом друштвеном битку у цјелини је толико дубока да се њихов разложан, критички и опомињући глас овдје и не може чути, а поготово он не допире до свијета таквог какав он сада јесте, посрнуо и натмурен, којем је критички примарно и намијењен, јер и медији сходно свом ин­тересу форсирају тек политику и оно шокантно, а сама прагма пре­живљавања и дне­вног оп­станка има надмоћ и засјењује превратничке идеје. А некада се (овдје мислимо на вријеме прије око стотину година) глас мислиоца, научника и умјетника не само чуо и слу­шао, не­го и пош­то­вао и практично оживотворавао, док данас, симболички казано, све пре­крива та­ма, бесперспективност, бе­ жи­вотност и тромост, и све је подложно духовној и људ­ској де­ва­стацији, јер су увелико на дјелу пројекти и ст­ра­тегије обесправљивања и обес­ми­ш­љава­ња (види наш спис: Савремене стратегије обесмишљавања (2009). У савремено св­је­­­т­ско кос­мополитско коло рушења традиције, националног идентитета, завичајног, духов­ног и ум­­ног и сл. хватају се данас не само они који теже да свијету наметну своју влада­ви­ну и тзв. нови свјетски поредак, него и наши локални политички „трабанти’’ па и универ­зи­тет­ски настав­ни­ци и умјетници уског хо­ри­зонта, и све те нове деструктивне околности и тај но­ви дух без ду­ха, што су дубоко засјенили хоризонте љу­дске свијести и на овим прос­ то­ри­ма, не до­пу­ш­тају могућност и таквих облика отпора у смислу Младе Бо­с­не. Зато је она у нашим с­јећањима и данас примјер како се некад за живот умирало, те било могуће и оно ис­ториј­ски немогуће. 6

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

29

Тако, показује се велика, немогућа комплексност и разнород­ност идејних и концеп­ту­­алних извора, који се могу довести у везу са настанком и еволу­ци­ јом, те и дјеловањем и им­пликацијама Младе Босне у времену и све до данас кроз одређену њену историзацију. У том смислу, а након Првог свјетског рата, већ се В. Маслеша у свом од­личном социо­лош­ко-фи­лософском спису Млада Босна (1945) запитао о претпоставкама њеног дјеловања у новом југословенском контексту, кад би као таква и даље постојала, и с разлогом сматрао да би то вјероватно био њен социјални програмски смјер, пошто је на­ци­о­нална оријентаци­ја била тада већ исцрпљена, а наш би данашњи њен аналогон и фаворит, ако би хипотетич­ки актуелно постојао сличан идеолошкополитичко-културолошки пок­рет, била и национа­л­на и социјална па и сама транзициона (у смислу одређене креативне и не­насилне европеи­за­­ци­је наших простора) оријентација рада и дјеловања. Новије генера­ци­је слободног гра­ђа­н­ ског друштва, а након њеног вишедеценијског заборава у комунизму и атеизму, сада се, пре­­мда успорено, враћају питању националног самоосвијештења и ос­ ло­бођења, и на том фо­ну славе њено дјеловање и херојски подвиг Г. Принципа против ту­ђи­на за слободу. У том смислу може се рећи да је једна од далекосежнијих историјскополитичких и идеолошких посљедица Младе Босне била управо она „револуционарна’’ оријентација по­ли­тичког дјеловања између два рата с циљем рјешавања тзв. социјалног питања друштва и на­рода. У ствари, завршетком рата и њеним нестанком, поједини њени преживјели припад­ ници, али и нове генерације васпитане у њеним одјецима и из њених херојских подвига, сма­трали су неопходним настављање борбе и прелазак са програма националног на про­г­рам социјалног и класног ослобођења, а у појединим народима у новој југословенској кон­сте­лацији од почетка су били скептични да су уопште ријешили и питање свога нацио­нал­ног ослобођења које су видјели тек у потпуној самосталности, па су југословенски период у­зимали као нешто привремено и транзицију прије садашње транзиције. Што се српског кор­пуса тиче, из којег је углавном и проистекла Млада Босна, за разлику од поменутих се­па­ратних аспирација и неискрене „браће’’, у свој својој ширини он је вјеровао у Југославију и подржавао је њено постојање (мало је било скептика) као трајно рјешење свог нацио­нал­ног питања и, при том, правећи велике, стратешке грешке односно уступке другима у ми­ру, те и код самог прихватања комунизма и атеизма, скрајнуо у недопуштену наивност која му се обила о главу, о чему свједоче тешке посљедице минулих ратних догађаја и кризе, а то је у ствари његова садашња позиција повратка на старо: неријешеност питања и наци­о­налне и социјалне позиције. А до скретања је управо дошло преласком са српског програма ослобођења на јужнословенски и са реформске борбе у рјешавању социјалног питања на револуционарну и класну борбу, преоријентација коју су припремили већ преживјели мла­до­ босанци, о чему пише и В. Маслеша као о преласку на другу етапу Младе Босне: „Сан о дру­гој етапи се расплинуо. Сама, својим сопственим снагама и

30

Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...

својим политичким и со­ци­јалним схватањима и методама Млада Босна није могла прећи у борбу за остварење друге етапе. То су хтели и то су могли хтети само они елементи који су и раније представљали у њој чистију класну линију и који су на тој линији остали и после осамнаесте. Међутим, дру­­штвени и политички проблеми се сада постављају сасвим другачије, ваљало је савла­да­ти пут од хтети до моћи и умети. Друга етапа није произлазила из прве. Заправо, прва ета­па, остварена једном, постала је директна сметња остварењу друге, постала је организована снага која се свесно и одлучно супротстављала другој етапи.’’7 У ствари, Маслеша не увиђа колику штету доноси преузимање акције у новој организацији и новом покрету КПЈ, који се у рјешавању питања из свог програма служи „револуционарним’’ методом, у односу на на­дмоћну стратегију „ситног рада’’ и еволуције Младе Босне, јер су јој атентати били на­ме­тн ­ ути и нешто изнуђено. Зато наше насљеђе може бити само њено реформско насљеђе. Но дакако, одређења која су створила Младу Босну нису дошла само споља и изва­на, кроз утицаје руске и западне лектире, те и непосредне контакте њених протагониста са значајним именима и личностима разних концепција и покрета, већ се духовни и идејни ње­ни извори могу открити и у самим стварним условима егзистенције народа у тадашњем босанскохерцеговачком друштву, у самој структури и карактеру збиље тога друштва и сви­јета. У том смислу, на њено стварање и дјеловање утицало је како стање прилика и духа вре­мена, тако и само насљеђе и традиција исковани кроз историју у суочавању са туђином. На првом мјесту, у прилог осликавања стања прилика и самог духа времена што је про­ис­хо­дио из тог стања продукованог карактером аустроугарске владавине, добро је посегнути сведочанства која су оставили иза себе познати свјетски писци аустријског поријекла у дје­лима философске импликације, у првом реду Роберт Музил и Франц Кафка. Музил као одиста један од значајнијих европских прозаиста 20. вијека са познатим романом Човјек без својстава (1930-1933) његује дискурс умјетничког мишљења у смислу одређене фило­ со­фије духа времена са препознатљивим одредницама средњоевропске културе и типично аустроугарског штимунга, па истичући да га не привлаче интерпретације реалних збивања већ само оно особено и типично у сфери духа, јасно и недвосмислено налази да су то ври­је­ме и његов дух у тадашњим аустроугарским приликама по свом карактеру битно аве­ти­њ­ски.8 Слично се, mutatis mutandis, може окарактерисати и наше, данашње вријеме, као и његов карактер и дух, само што је оно аветињско и демонско сада узело толико маха да је постало свјетским и као да врхуни у босанскохерцеговачком друштву. Његово исходиш­те Музил је налазио у моменту сусретања двају струја Фрање Јосипа I и Виљема II, који би, како је истицао, најрадије побили читав свијет и с њим и једни друге односно сами себе да није искочила „пометња из 1914. године’’. По њему с једне стране црно-жута струја је под­стакнута аустријском 7

Маслеша, В. (1990). нав. дјело, стр. 188.

Музил, Р. (1926). „Духовно овладавање светом’’, интервју са Оскаром Маурусом Фонтаном, у:Роман, зборник прилога, приредио Александар Петров. Београд: Нолит, 1975, стр. 207. 8

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

31

идејом ослобођења од Пруске и стварања Аустрије по моделу зајед­нице народа у Монархији на челу с царем мира, с друге, сама она пруска струја са идејом моћи утемељеном на техници и техничком усавршавању била је прожета демонством и по тен­денцији аветињска. Узроке и разлоге савременом аветињству, дакле свјетском и дома­ћем, које нуди општу безнадност, безперспективност и духовну гротескност и празнину на­лазимо у илузорном наметању тзв. новог свјетског поретка у утробу успаваног, тромог сви­јета, а код нас, политички, економски и духовни карневал у конфузним унутрашњим при­ли­кама створеним под туђим, страним старатељством. И Франц Кафка сасвим сродно, премда на један другачији начин, одређује стање ду­ха времена у ондашњим историјским приликама аустроугарске стварности. То стање у сво­јој основи је хипербирократско и одређене апсурдне логике живота људи који постоје у оту­ђености и без животне моћи у премоћном механизму закона и конвенција, у којем ни на који начин не могу остварити своју слободу, духовност и људскост, и у чију се историју и жи­воте уселила туђа воља и сила, па се сва збиљност испољава тако као да кроз саму срж мо­дерне цивилизације пробија не онај животни сок него тек владавина небића. Друштво постављено на моћи је инструментализовано и происходи из строге хијерархије власти и бирокатског апарата који суспендује сваку слободу колектива и појединца, па у дубинама сво­је збиљности изражава свеколику сабласност и горки цинизам тога свијета. Тадашња не­моћ човјека у таквом односу, систему и његовом духу сасвим је упоредива и са данаш­њим босанскохерцеговачким стањем битно проузрокованим бројним моментима и одређе­ном констелацијом, а на првом мјесту околношћу ОХАЕР-а и туђег старатељства, да људи та­корећи на сваком кораку осјећају немоћ, стварну отуђеност и неприступачност елемен­та­р­­них права и правде, индиферентност власти спрам њихове националне, социјалне али и сва­кодневне осјетљивости, апсурдност ишчекивања, безнадност и бесперспективност, крах економије, коруптивност и подмитљивост као редовна невидљива појава, која као неки ра­зорни дух „виси’’ у хоризонту скепсом и очајем инфициране свијести сваког појединца и чи­ни га дубоко летаргичним и апатичним. Слику овакве, сабласне збиље пре­д­стављене у Ка­фкиним дјелима својевремено је у једном свом есеју оцртао и Иван Фохт, који између ос­талог истиче: „А битна је у Кафкиној стварности она сабласно хладна биро­кра­тија ауст­ро­­­угарског типа, бирократија која се над људе надвија као мора и сијече их и ру­ши и деко­м­понира, умр­ твљује и гази све људско у њима. Кафка слика баш ову деком­по­зи­цију инди­ ви­дуума у условима у којима владају само моћ и закони, туђи и апстрактни, ко­јим моћнији држе у шаху мање моћне и одржавају их строго на дистанци хијерархијски ут­в­рђеног реда. За­то и ни­је чудо што се готово у свим Кафкиним дјелима, у Процесу искљу­чи­­во, налазе у цен­тру етички и правни проблеми, да се неуморно враћа слика ‘високог су­да’, да се стално ја­вљају чиновници, адвокати и оптуженици, да главно лице најчешће ан­ти­­шамбрира без­ус­пјешно

32

Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...

и вјечито пред судским инстанцијама које га једноставно не при­мају.’’9 Колико су Фохтове тврдње антиципативне и за наше стање у савременом добу и ак­туелном времену, не треба ићи далеко, довољно је узети тек један примјер, примјер Хаш­ког трибунала и, под његовим као и менторством странаца, Суда за ратне злочине у Сара­јеву, па видјети о каквој је правди ријеч. У констелацији туђег старатељства у савременом босанскохерцеговачком друштву једна његова страна је унапријед осуђена на казну а њени припадници често су незаштићена дивљач за одстрел! Мало је рећи да у њему влада дубо­ко неједнак однос према различитим националним заједницама и да у том смислу постоје дво­струка мјерила и аршини, па се може закључити да је савремени и данашњи ужас нео­ко­­ло­нијализма тежи облик него онај из времена дјеловања Младе Босне, но сличног пок­рета да­нас овдје нема, иако још постоје разлози дубоког и радикалног отпора како стра­ном, тако и домаћем туђину, а нема га поред осталог и зато што је у први план искочило као проблем и социјалноекономско питање, исто тако лимитирано стањем туђег старатељ­ства и општом грабежи ратног профитерства и корумпиране политичке елите. Но незави­сно од тога, чи­ње­ница је да је присутност аустроугарске управе „давала осјећање животне стијешњено­с­ти, свијест о животу и историји као тамници. Прва искуства нашег становни­ш­тва на овим просторима с аустроугарском управом и западном цивилизацијом, која је с њом овдје стиг­ла, била су горка искуства свијета апсурда, искуства која су се сажела у оча­јање, али и не­ми­рење и отпор.’’10 С друге стране, када је ријеч о утицају традиције и насљеђа на формирање Младе Бо­­с­не као одређеног њеног идејног извора, има се у виду примарно оно старо насљеђе, ис­то­рија и предаја, као и хајдучка традиција са основом у косовском миту и народној преда­ји, који говоре о херојству, јунаштву и свијести о слободи народа. О дјеловању тог мотива св­једоче и сами припадници Младе Босне, попут Д. Митриновића, В. Черине, П. Слијеп­чевића, М. Ђурића, В. Гаћиновића, В. Чубриловића, Г. Принципа и др., који га истичу као чи­ ниоца што их је покретао у акцију, а саму апологију тираноубиства налазили су и код Његоша, есера и других руских учитеља. И само дјеловање Младе Босне било је вишестру­ко, а неоспорно највеће историјске одјеке имао је њен тзв. крупни рад, посебно атентати на ви­соке аустријске личности у БиХ и Хрватској, па ипак она је у историји упамћена наро­чи­то Са­рајевским атентатом на аустријског престолонасљедника Франца Фердинанда, који је из­­вршио Гаврило Принцип 28. јуна (на Видовдан) 1914. године и који је Аустрија иско­ рис­тила као повод за рат против Србије, а који је прерастао у Први свјетски рат. Независно од то­га како се данас у ово наше постисторијско, савремено доба гледа и вреднује тај догађај, он је неоспорно био преломни тренутак и у 9

Focht, I. (1959). Istina i biće umjetnosti. Sarajevo: Svjetlost, str. 158-159.

Ђукић, Б. (2010). Философска мисао Срба Босне и Херцеговине, прва књига. Бања Лука: Филозоф­ски факултет Универзитета у Бањој Луци, стр. 73.

10

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

33

новијој српској, али и у свјетској историји, тре­нутак исхода и резултата једног минулог времена и у исто вријеме у­вод у одређено ново, ра­дикално другачије вријеме. Послије њега овдје више ништа није ис­то јер је он својом же­ст­ ином и драматиком, као олуја из темеља потресао свијет. У њему дух, ум и воља Младе Бо­сне показали су се у самом свом далекосежном резултату, јер ате­ н­тат по много чему из­ни­ман, комплексан и контроверзан историјски догађај који је она при­премила био је тре­ну­так када је историја проговорила на фундаменталан и сушти на­чин, философски смисаоно и густо, те и креативно и на самом врху етоса и људског дос­то­јанства. Ријеч је, дакле, о од­ре­ђеном далекосежном чину слободе, одважности и ријеше­но­ст­ и потпуног жртвовања за на­ционалну част и ослобођење из окупаторског јарма и стеге ропског духа. Он је извјесно радикално опредјељење равно оном косовском и у духу њега, то јест покушај немогућег да се оствари и тако постане могуће. Јер ако су његови идејни по­кретачи били повремено у дилеми између стратегије тираноубиства, с једне, и корак-по-ко­рак ослобођења, с друге ст­ра­не, група око Д. Илића, Н. Чабриновића, Т. Грабежа, В. Чу­б­риловића, М. Мехмедбаши­ћа, И. Крањчевића и других, а нарочито храбри и одлучни Г. Принцип (самосвјесна жртва) ни­ је имао дилеме, етичких предрасуда и било каквих сумњи у људску и моралну чистоту со­пственог чина и подвига, што се, поред осталог, види и по ње­говим (али и његових дру­го­ва) исказима на самом суђењу. Могу данас, након сто година и радикалног преокрета у свијести српских непријате­ља, у времену декаденције вриједности и помраченог ума технолошке и медијско-електро­ни­чке цивилизације, они и њихови трабанти с разних страна повезани, говорити шта год хоће и како год желе, прекрајати историју и мијењати идентитете, те и сасвим искривљено тумачити поједина њена догађања, али истина је у својој суштини необорива и заувијек ос­ таје што је од почетка била, оно Аристотелово да се за оно што јесте каже да јесте а за оно што није да није, па је за сваког јасно да је Ф. Фердинанд био окупатор, туђинац и незвани гост, а Г. Принцип храбри Србин који се не мири са окупацијом и анексијом, па се уст­рем­љу­је ка слободи за коју је спреман жртвовати се до краја и без остатка, што је подвиг нај­ви­шег дигнитета и човјечности. Подстакнут херојством српске традиције и историје за коју је И. Андрић с разлогом говорио да се креће „између клања и орања’’ он није био спреман да калкулише и мудрује, а по свему га је на тај чин вукао и један дубоки, унутрашњи порив – психолошки нагон колективног несвјесног.11 С друге стране, атентат се може у најгорем случају узети као повод објави напада на Србију. Необично је да га данас поједини желе пре­дставити узроком и О том унутрашњем пориву младих атентатора свједочи и Васо Чубриловић у тајном писму сестра­ма Стаки и Види у Праг 1918. године, у којем говори о готово несвјесном стању атентатора, о стању „у екста­зи’’ и вољи која „није била наша воља него као да нас је неки други, јачи нагон гонио да радимо оно’’. Очито да су они имали одређени самосвојни онтолошки доживљај: извршење саме народне воље и историјског тес­та­мента ослобођења; погледај у: Бабић, Ј. М. (1999). Свједочење једног сужња.Тајно писмо атентатора Васе Чубриловића сестрама Стаки и Види у Праг. Градишки зборник, бр. 1, стр. 149.

11

34

Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...

разлогом, шта више, свјетског рата, што говори не само о незнању не­го и лошој намјери наставка демонизације Срба. Реални узроци Рата могу се тек и само на­ћи у противрјечној свјетској збиљи тога вре­­мена, те и самим историјским аспирацијама за освајањем и владањем. Без воље за рат нема рата и, умјесто да се размотри питање гено­цидности страдања српског народа у њему, данас желе да се суди Србима што су се усу­ди­ли пружити отпор поробљивачу који се про­г­­лашава жртвом. У том смислу стремљења и дје­ловање Младе Босне могу се довести у ве­зу са, на примјер, нацистичким НАТО бом­бар­до­вањем Србије 1999. године под лажним из­го­вором заштите Албанаца на Косову, и одлу­ч­ ним немогућим отпором српског народа, с обзиром на то да се и ту тражило могуће у не­могућем, елементарно чување достојанства. Тај народ не би био то што јесте и напустио би темељну логику властитог идентитета ако се не би супротставио насртају туђина на његову слободу, но дакако увијек и изнова се по­ставља питање начина и пута опирања, јер ситни рад, еволуција, дипломатија и политика, уко­лико су продуктивни и воде резултату, неос­по­р­но су бољи пут, што су знали и мла­до­босанци, али на насиље се мора одговорити силом, иако нас хришћанство учи другачије јер то је питање нужности опстанка и одређене исто­ријске стварности. За генерацију младобосанаца данас се може рећи да је то било храбро, умно и одлу­чн ­ о покољење које је било свјесно устремљено да јуриша на Великог Брата, а то је ауст­ро­угарска власт са својим чувеним бирократским и неслободним режимом, који су, као што смо видјели, у својим изврсним прозама описали тадашњи њени, писци свјетског ранга и ни­воа, Ф. Кафка и Р. Музил, показавши његову суштину с једне стране у крајњој отуђенос­ти и душевној опустошености, те у дубоком аветињству, с друге. С тим у вези, паралела је могућа посебно са данашњим временом и нашом актуелном збиљом, идеолошко-културо­ло­шки али и са гледишта других димензија стварности, па није тешко уочити сличности и разлике, почев од позиције моћника са двоструким аршинима према разним националним заједницама и наметања историје и неоколонијалног вриједносног обрасца, преко пасив­ ног, тромог и уопште непродуктивног образовно-интелектуалног слоја који је, посебно у од­но­су на младобосанску националистичку интелигенцију, запарложен и конформистички, без иницијативе и елана, у одређеном испразном самозадовољству, све до директног хва­та­ња у заједничко коло и плеса уз мелодију поменутих моћника и Великог Брата, који је у бо­санскохерцеговачком друштву завео ред према властитом интересу и уз помоћ поданика и домаћих сљедбеника прекраја чак прошлост и историју. Другим ријечима, ако се оставе по страни одважни умни појединци, актуелно универзитетско знање, распршено по разним странама или у властитом царству тишине, није ни сјена сјене у поређењу са духовном е­ли­том Младе Босне, која је својом критичком иницијативом, вољом, храброшћу, одлучно­шћу, ­­ динамиком и акцијом да се ствари радикално мијењају, сасвим историјски предњачи­ла, а ни у епистемолошком смислу није била испод актуелног нараштаја. Свакако,

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

35

посебни и другачији услови су стварали и једну и другу елиту, но дубоко је неједнак сам карактер во­ље и напора да се ти услови мијењају и примјеравају своме оптимуму. Данашњи нараш­тај чини се као да дубоко спава у односу на онај младобосански, а дух и једног и другог вре­мена показују велику квалитативну сродност и отуђеност. У ствари, карактер наше збиљности начелно једним својим битним одређењем сро­дан је и не разликује се од њеног историјског стања под аустроугарском влашћу и пред Рат, у вријеме дјеловања Младе Босне. Истина, наше вријеме није вријеме „уочи’’ неког ра­та, већ вријеме одређеног перманентног рата, тј. вријеме када рат у свијету и не престаје, али његова је велика сличност у томе што у поменутој збиљности, као и прије, влада и до­минантну позицију има тзв. „туђе старатељство’’ које лимитира њено слободно кретање, јер је поставило властите циљеве томе кретању као и властиту дистрибуцију позиција њених на­рода и политичких снага.12 Према томе, у констелацији „туђег старатељства’’ у охаеров­с­ком оквиру као институту Великог Брата и безобзирног наметања новог свјетског поретка, значи „демократске’’ владавине моћног Запада (што се бјелодано види и на актуелном при­мје­ру Украјине и односа према Криму), показује се у нашем друштву одређена сродност са стањем под старатељством и анексијом Аустро-Угарске над БиХ, но ни под каквим видом па чак ни у слутњи не постоји тако уникатна и јединствена организација каква је била Мла­да Босна, штавише, ојачале су снаге које желе да „негативном’’ историзацијом потру и саме ври­једности стечене њеним историјским дјеловањем, те и изврше и саму ревизију њене ис­торије. Те снаге нису мале и дубоко су ретроградне јер историју враћају уназад, под окри­ље тзв. владавинског стања, дакле владавине моћних над немоћнима, великих над малима, средишта над маргиналним и сл., што је у суштини кључна одлика цијеле досадашње ис­то­ рије, но ради се о томе да се успостави права демократија у тзв. постдемократији и права ис­торија у постисторији, чији карактер не би била сила него власт ума, истинског права и пра­ведности, равноправности и једнакости у одређеном стварном историјском друштву. У младим духовима сљедбеницима идеала Младе Босне разних генерација, па и актуелног на­раштаја, оличен је сусрет Истока и Запада, нагона и ума, изворне снаге и европског духа и интелекта, као и велика приврженост нараштају „побуњених анђела’’ са отвореним изла­зом у свијет, али и великом илузијом слободе. Сличан амалгам свијести и осјећаја дубоко носи и младост данашњег покољења, посебно у смислу доживљаја одређеног демонства и аве­тињства у друштву постављеном туђим старатељством Уп.: Ђукић, Б. (2005). „Интеграција и статус вриједности у савременом друштву’’, у: Интеграција и личност, зборник радова, приредио Зоран Арсовић. Бањалука: Институт за филозофију и друштвена истра­жи­вања, стр. 478; Овдје се, с тим у вези, између осталог каже: „У ствари, специфичност позиције бх. друштва и његовог система вриједности у овом тренутку лежи у томе што су они стављени под туђе старатељство (подвукао Б. Ђ), па им је као таквим, дакле маргиналним, прописано ‘понашање’ у оквирима надлежних међу­на­родних институција. С тим у вези, познато је да свако ‘старатељство’ у извјесном погледу де факто и де ју­ре отуђује и лишава извјесног дијела права оне који подносе такво старатељство и старање.’’

12

36

Богомир Ђукић, Млада Босна – суштина, идеолошке и историјско-...

и зазирањем слободе и самобит­но­­сти српског националног идентитета, те и у критичком спорењу са властитом збиљом, тро­­мом, коруптивном и без јасне перспективе. Литература Андрић, И. (1978). На Дрини ћуприја. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Бабић, Ј. М. (1999). Свједочење једног сужња.Тајно писмо атентатора Васе Чубриловића сес­трама Стаки и Види у Праг. Градишки зборник, бр. 1, Градишкa 1999. Ђукић, Б. (2010). Философска мисао Срба Босне и Херцеговине, прва књига. Бања Лука: Филозоф­­­ски факултет Универзитета у Бањој Луци. Ђукић, Б. (2005). Интеграција и статус вриједности у савременом друштву, у: Интеграција и лич­ност, зборник радова, приредио Зоран Арсовић. Бањалука: Институт за филозофију и друш­твена истра­жи­вања. Marx, K. (1979). Osamnaesti brumaire Louisa Bonapartea, у: Glavni radovi Marxa i Engel­sa. Zagreb: Stvarnost. Маслеша, В. (1990). Млада Босна. Сарајево: „Веселин Маслеша’’ Музил, Р. (1926). Духовно овладавање светом, интервју са Оскаром Маурусом Фонтаном, у: Ро­ман, зборник прилога (1975), приредио Александар Петров. Београд: Нолит. Slijepčević, P. (1925). Omladina i Sarajevski atentat. Zagreb: Nova Evropa. Стојковић, А. – Кнежевић, Ђ. (1967). Филозофски лик Владимира Гаћиновића. Београд: Историјски гласник, бр. 1-2. Focht, I. (1959). Istina i biće umjetnosti. Sarajevo: Svjetlost.

Радивоје Керовић* Оригинални научни рад UDK 94:329.73(497.15)„1878/1918’’ doi 10.7251/POL1407037K САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ У ОЗРАЧЈУ СЛОБОДЕ Das Attentat von Sarajewo im Licht der Freiheit Zusammenfassung: In diesem Aufsatz deutet der Autor das Attentat von Sarajewo im Licht der Freiheitideen und der Menschenwürde. Von dem Begriff des Menschen als geistliches und freies Wesen hinausgehend, stellt er die These von der Selbstwesenheit eines Volkes und der nationalen Lebenswelten. Daraus vertritt er die Position und führt sie aus, dass in die natürliche Grundrechte des Menschen und des Volkes die Rechte auf Freiheit, nationale Würde und selbstständige Gestaltung der eigenen Lebenswelt einzuzählen sind. Dementsprechend hält er die österreich-ungarische Okkupation der westlichen serbischen Länder weder als anthropologisch legitim noch als naturrechtlich begründet. Mit Berücksichtigung auf die invasive und ungesetzliche Besessung serbischer Länder, womit die grundlegenden Menschenrechte des sowohl serbischen als auch anderer slawischer Völker unter Bedrohung gestellt wurden und ihre Freiheit und Menschenwürde angegriffen wurden, wird das Attentat von Sarajewo als legitimer, freiheitslibender Verteidigungsakt verstanden, mit dem die Freiheit, Menschenrechte und Menschenwürde auf eine legitime Weise verteidigt wurden. Schlüsselwörter: Das Attentat von Sarajewo, serbisches Volk, Mensch, Kampf, Freiheit, Gerechtigkeit, Würde, Wahrheit, Feinde, Naturrecht, Geschichte, Deutung, Ethos, nationaler Eifer, Freiheitsliebe, Interesse. Сажетак: У овом раду аутор тумачи Сарајевски атентат у свјетлу идеја слободе и достојанства човјека. Полазећи од појма човјека као умног и слободног бића, он поставља тезу о самобитности народа и националних свијетова живота. Одатле изводи и заступа став да у основна природна права човјека и народа спадају право на слободу, национално достојанство и самовласно обликовање властитог свијета живота. Сходно томе он сматра да Аустро – Угарска окупација западних српских земаља није ни антрополошки легитимна ни природноправно основана. Па како су тим освајачким и противправним запосједањем српских земаља угрожена основна људска права српског и осталих словенских народа и извршен удар на њихову слободу и људ*

Редовни професор филозофске групе предмета на Филозофском факултету у Бањој Луци

38

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

ско достојанство, Сарајевски атентат се сматра оправданим, одбрамбеним и слободарским чином којим се та слобода, права и људско достојанство бране на један од легитимних начина. Кључне ријечи: Сарајевски атентат, Срби, српски народ, човјек, борба, слобода, правда, достојанство, истина, непријатељи, природно право, историја, тумачење, етос, национални занос, слободољубље, интерес. Нa попришту историје О сваком историјском догађају може се писати на различите начине и из различитих углова. Важни догађаји, какав је сигурно и Сарајевски атентат, само више узбуђују духове и изазивају већу мисаону и истраживачку пажњу. Зато расвјетљавање природе, узрока и посљедица ових догађаја и њихово тумачење представљају посебан сазнајни и истраживачки задатак. Обично се очекује да такве задатке обавља историјска наука, као једино позвана и мјеродавна да расуђује о историјским дешавањима, да их процјењује и тумачи њихово значење и утицај на токове историје. Такође неки мисле, иако ријетко и званична историографија, да тумачење историјских догађаја треба обавити смјештањем у контекст међународне и свјетске историје и из угла филозофије историје. Удубљивање у природу, карактер и токове историјских дешавања, у природу и понашање човјека и народа и међународних односа, у различитост националних, културолошких и цивилизацијских стремљења и интереса, те у неискорјењиву грамзивост силних и тежњу за моћи и владавином над слабијим, за њиховим искориштавањем и подређивањем, међутим, указује на то да се сувише очекује од историјске науке ако се мисли да она сама може и треба да омогући оптимална знања о националној прошлости и једино мјеродавно тумачење силница и значења те прошлости, личности, догађаја и судбина. Такво велико очекивање од историјске науке у нашем добу нереално је тим прије имамо ли у виду лични и истраживачки профил људи који у њој раде, њихов прилаз проблемима, методологију и начела научности којих се придржавају. А још више вриједносне поставке и критеријуме на основу којих они процјењују и тумаче прошлост1. Отуда су и судови историјске науке по одређеним питањима често недовољни, пристрасни и некомплетни, непоуздани и искривљени. Наредне критичке опаске на рачун званичне историографије, посебно националне, не треба разумјети као фронтални напад на саму историјску науку. Није ријеч о томе, јер се историјска наука и овдје цијени као једна од најважнијих наука у цјелокупном корпусу наука, а не само међу наукама о човјеку. Није ријеч ни о покушају неовлаштеног уласка у послове историјске науке. Незадовољство произлази једноставно из тога што историја у националним пословима није на одговарајућој висини задатака и што њена расвјетљавања, тумачења и судови када их очекујемо и гдје их очекујемо, или сасвим изостају или нису ни онако објективни нити вјерни како би то требало бити. Зато сматрам да је неопростив гријех савремене српске историографије то што још није на правилан начин обрадила и протумачила ни посљедња два вијека српске историје, а камоли ранију или далеку и првобинту историју српског народа.

1

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

39

Савремена званична српска историографија, која се тобоже држи само чињеница, поузданих докумената и извора као доказног материјала за формулисање историјских судова и теза, умногоме је готованска и неискрена, недобронамјерна и политикантска. Када треба да донесе званични и мјеродавни суд о неком догађају, идеји, личности или покрету, на примјер, онда се она неријетко изговара на два начина. Прво, када се ради о скорашњим збивањима, онда тврди да још нису сазрели услови за историјско процјењивање и објективно историјско суђење због тобожњег одсуства историјске дистанце. Као да је паметнима и добро упућеним људима потребна историјска дистанца да процијене неке догађаје и сценарије. Друго, када се ради о ранијим догађањима, онда се изговара на тај начин што се жали на недостатак релевантних докумената или недоступност неких извора. Тиме се понашају тако као да неко други треба да им припреми и остави на располагању изворе и доказни материјал. Оваквим понашањем они код наивних и неупућених стварају погрешну представу о истраживачким задацима историје, с једне стране, али и привид да потешкоће око докумената и извора историјске науке нису често изазване вјештачким механизмима моћних држава и служби, којима се на дуго или одређено вријеме забрањује приступ одређеним изворима или се они пак заувијек уништавају као доказни материјал, с друге стране. Па свако паметан зна да силници и злочинци, било да се ради о појединцима, службама или државама, нису никада намјерно остављали доказе о својим плановима и неподопштинама, да су их увијек крили и уништавали, преправљали и подметали фалсификате, а иза њих је преостајало нешто доказног материјала само онда када су због своје бахатости и безобзирности, мислећи да су свемоћни, постајали непажљиви. Да ли је упутно да и даље вјерујемо у непостојање мрачних сила историје и илузорност разних мистификација и конспирација? Свакако не! Како год се из немоћи и правили невјешти, њихов утицај и присуство сви болно осјећамо на својим кожама и у својим животима. Због тога је за сваку похвалу рад криминалистичких инспектора, тамо гдје је професионалан и није ометан одозго, који врше пажљиве истраге, отчитавају знакове, марљиво сакупљају материјал и трагају за доказима, да би имали случај и поднијелу тужбу. На сличан начин требало би да сви ми као истраживачи националне прошлости изгарамо у својим настојањима да ту прошлост спознамо, расвијетлимо и протумачимо на правилан начин. О Сарајевском атентату као важном историјском догађају може се писати како из различитих углова тако и различитим језицима. Тако о њему можемо писати језиком рационалне аргументације, доказних поступака и на основу писаних извора својственим строгим историографским научним расправама. Ту се очекује да ти докази и аргументација наиђу на одзив код стране и непријатељске стручне јавности, баш зато што се мисли да научно сазнање и докази имају неку врсту присилне моћи, да могу да изврше утицај на духове и због свога истиносног садржаја и научне убједљивости створе објективну слику о самом догађају и његовој позадини. Међутим, искуство је показало да је у так-

40

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

вом очекивању скривена двострука заблуда. Прва страна заблуде садржана је у наивном убјеђењу да научни докази (чак материјални докази) и рационална аргументација имају присилну моћ и утицај на духове и да су обавезно праћени материјалним учинком, то јест прихватањем доказа од стране истраживача, а друга страна заблуде састоји се у прогрешном убјеђењу да је историја првенствено објективна наука која доноси објективан историјски суд и објективно тумачење ствари. Па ипак ни то није случај. Напротив, подручје историјског истраживања, а посебно тумачења и процјењивања ствари и догађаја, једнако је разбојиште као и било које друго подручје људске историје. Јер у пољу јавног ума и мишљења одвија се борба не само за истину, већ уопште за тзв. објективно виђење ствари. Она је увијек прожета различитим интересима, предрасудама, пристрасностима и наклоностима, мисаоном оптиком и сл., па је потребна „снага“ да се и објективно мишљење „наметне“. Због тога немамо вјерну и поуздану, већ скривену, забрањену, кривотворену и подметнуту националну историју. Због претходних разлога понудићу у овом есеју једно виђење Сарајевског атентата из угла идеја слободе и правде, самобитности и права народа на његовање сопственог начина живота. Разложно размишљање вођено појмом човјека и народа као природно слободних и разумних бића са посебном вриједношћу и достојанством, има за циљ стварање једне позитивне слике о Сарајевском атентату у контексту савремене српске историје и посљедица по ту историју. Јер ако нас начела уљудности, поштовања закона и правног поретка силе да се у практичном животу и понашамо у складу са њима, онда нас, обратно, као слободне и мислеће људе обавезују да на сазнајном пољу препознамо и саопштимо истину. Ту нам сазнајни задаци, који происходе из битијних основа људског живота и моралног бића, стављају у дужност да се бескомпромисно заложимо за истину и да је ширимо. Национални занос и умјетничко надахнуће Сарајевски атентат, опште узев, дјело је неколицине храбрих, самосвјесних и родољубивих појединаца, спремних на страдање и жртву за слободу и достојанство српског народа. А с обзиром на сам акт извршења и неуспјех Чабриновићеве бомбе, он је дјело одлучног и јуначног омладинца Гаврила Принципа. Па ипак имамо ли у виду број и шароликост људи који су били укључени у организацију и извршење атентата, те позадински национални дух српског народа који је вапио за ослобођењем и достојнијим животом, лако ћемо увидјети да Сарајевско убиство аустро–угарског престолонасљедника Франца Фердинанда никако није ни по замисли ни по дјелу неки прости анархистички чин неког усамљеног и професионалног револуционара. Напротив, кроз тај акт проговара слободољубље једног пониженог и презреног народа којег омрзнути непријатељ бесправно угњетава својом гвозденом чизмом на његовој земљи, а

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

41

својом бездушном и неправичном управом раскорјењује и настоји поништити. Јер аустроугарска окупаторска управа у Босни и Херцеговини и западним српским земљама не само да није ријешила аграрно питање и питање неправедних својинских односа, него је својом општом империјалном и културно – просвјетном политиком систематски радила не само на раскорјењивању већ и на потпуном поништавању српског народа изван граница тадашње Србије и Црне Горе. Безобзирно ударајући на име, вјеру, језик и писмо, државно–историјску традицију, национални етос и достојанство српског народа кроз пројекат стварања вјештачке босанске нације, у коју би српски народ требао да се претопи уз помоћ римокатолика и муслимана његовог етничког поријекла и стабла, кршећи тиме и основна природна права човјека и народа, аустро–угарска управа је од Берлинског конгреса 1878. године, преко анексије Босне и Херцеговине, до Сарајевског атентата 28. јуна 1914. године наорала довољно и за атентат и за своју заслужену пропаст. Није уопште било потребно да иницијатива за атентат или било који облик револуционарне акције долази из слободне Србије или однекуд другдје, иако су објективно у њу полагана велика очекивања западних Срба. Незадовољство народа том управо било је толико и такво да се осјећало на сваком кораку и у свим сегментима живота, у широким сељачким масама које су и чиниле огроман проценат становништва, а изразито у круговима омладинске интелигенције, која је и сама била искључиво здравог сељачког поријекла. Жива чежња за слободом, за човјека достојнијим начином живота и за уједињењем са једновјерном браћом из Србије тињала је у души широких народних слојева. Образовани и самосвјесни, родољубиви и одважни, напредни омладинци су својим младалачким жаром предњачили својим размишљањима, практичним залагањима и радом на свеопштем ослобођењу. Како својим сељачким поријеклом тако и преко соколских друштава и на друге начине они су били повезани са ширим народним слојевима људи, будећи духове својим културно–просвјетним радом, својим активностима и бунтом, али и својом књижевном и умјетничком дјелатношћу. Упркос свим потешкоћама у којима је живио српски народ, прве деценије двадесетог вијека како у Србији тако и у западним српским крајевима представљају вријеме великог полета и чежњи, залагања и стремљења, истинског националног заноса и стваралачког надахнућа које ће се излити у револуционарне акције, као што су Жерајићев атентат на аустријског генерала Варешанина 15. јуна 1910. године или Принципово убиство надвојводе Франца Фердинанда на српски национални празник Видовдан, 28. јуна 1914. године, у ослободилачке балканске ратове, четничке и комитске акције по јужним српским земљама и ослободилачку епопеју Првог свјетског рата, или пак у интелектуални и књижевни рад младобосанског нараштаја и националних стваралаца тога времена. Кроз спремност на жртве, кроз потресна страдања и безмјерне патње у одбрамбеним и ослободилачким ратовима која су пријетила да затру име Србиново, кроз тешке патње и затирања по тамницама и логорима велике тамнице народа, кроз прогоне и чишћења, калио се и трошио се један народ јуначке али тегобне прошлости. А

42

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

опет, кроз мисаона, књижевна и виша духовна прегнућа и стваралашво тај народ се мукотрпо уздизао ка својој слободи и достојнијем животу. Како су у тим драматичним историјским дешавањима били увезани сви планови човјековог постојања и националног живота најбоље ће нам открити српски мислиоци и писци тога времена, представници младобосанских нараштаја као што су Владимир Гаћиновић, Боривоје Јевтић, Доброслав Јевђевић, Јездимир Дангић, Иво Андрић, Данило Илић, Димитрије Митриновић, Драгутин Мрас, Јован Палавестра, Драго Радовић, Драгутин Радуловић, Перо Слијепчевић, Јово Варагић и Милош Видаковић. У овом есеју ћу издвојити размишљања и освјетљења Владимира Гаћиновића, Боривоја Јевтића, Доборслава Јевђевића, Јездимира Дангића и њиховог незаобилазног претходника српског трибуна и апостола слободе Петра Кочића. Комплетност и квалитет ових људи који су истовремено били и умјетници ријечи, пјесници и писци, национални посленици, идеолози и завјереници, ратници, легионари, четници и комите, револуционари и национални мислиоци, аскете и посвећеници слободе, родољуби и мученици у тамницама, судионици и свједоци судбоносних дешавања у српској историји, чудесан је и задивљујући. А њихови пријатељи и другови, извршиоци Сарајевског атентата и њихови сарадници и повјереници Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Цвјетко Поповић, Васо Чубриловић, Мухамед Мехмедбашић, Вељко Чубриловић, Михаило Јовановић, Јаков Миловић, Митар и Неђо Керовић, Цвијан Стјепановић, Лазар Ђукић, Иван Крањчевић, Бранко Загорац и Марко Перин на челу са епским јунаком Гаврилом Принципом употпуњују ту слику о квалитету и ослободилачкој снази српске расе у једној бурној и прекретничкој епохи националне историје. Тако су и мисаона снага, и осјећање љубави према роду и слободи и сама крв и кости ових људи узидани у ту историју. Трајни подстицај за рад на националном ослобођењу долазио је у великој мјери и од Петра Кочића. Нису се омладиници образовали и надахњивали само филозофским дјелима руских револуционара Кропоткина, Бакуњина, Чернишевског или, можда, Ничеа и неких других страних пјесника, већ и залагањем, а посебно приповјеткама и ненадмашним лирским прозама усамљеног писца и ратника са Змијања Петра Кочића. Његова бунтовна хајдучка и здрава сељачка крв, његов слободарски примјер и његова осјећањем, болом и месијанским патосом набијена умјетничка проза, његов чисти, изворни народни и једри језик којим је исписивао нове тонове у српској књижевности вршили су позитивни утицај на младе духове. Природно родољубље посебних квалитета и чуло за земљу и српски тежачки народ, као и наглашен осјећај за социјалну правду чинили су од Кочића рођеног и незамјењивог народног трибуна. Ако су бројни великани српске и страних књижевности исписивали надахнуте и префињене поеме слободи и људском достојанству, онда то нико није чинио са таквом природном снагом и тако језгровитим, значењски богатим језиком прожетим неугасивом чежњом као Петар Кочић у својим лирским прозама Слободи, Кмети

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

43

и Јелике и оморике. И Пушкин, и Шилер, па и наш Његош, пјевали су о слободи само другачије, али не и боље и искреније од нашег Кочића. Стога ће значење Кочићеве писане ријечи наићи на широко признање у цјелокупној српској књижевности, а посебно књижевности у Босни и Херцеговини. То признање и прекретничку улогу Петра Кочића у свему томе препознаће и подвући и врсни познавалац те књижевности и младобосанског нараштаја Предраг Палавестра, сљедећим ријечима: „Појава Петра Кочића у књижевности Босне и Херцеговине означава почетак једног новог раздобља, раздобља интензивне националне борбе на политичком и културном пољу, борбе која ће се, послије анексије, толико распламсати да ће Кочића сасвим одвојити од књижевног рада и омладину Босне и Херцеговине усмјерити у правцу живље револуционарне дјелатности. Урањајући у мучну и немирну стварност своје средине, стојећи чврсто објема ногама на тврдом тлу своје поробљене Босне, окренут њеној стварности и њеном човјеку, Кочић је своју реалистичку приповијетку учинио вишеструко функционалном, не задовољавајући се само одсликавањем живота и вјерним приказивањем његових видова и противрјечности. Његова ријеч била је трибунска и предводничка; његова књижевност била је испуњена идеологијом националног и социјалног борца који је живио животом свога поробљеног пука; бунтовништво и реализам били су његова вјера, његова естетика, његова идеологија, његова судбина“2. Тај и такав Кочић је, наставиће даље Палавестра, „бујношћу свога трибунског темперамента боље него иједан његов савременик тумачио и представљао епоху која је од малобројних босанскохерцеговачких интелектуалаца захтијевала акцију и жртву и добро народа истицала не само изнад личнога добра него и изнад најинтимнијих стваралачких тежњи. Спреман на жртву, исповиједајући морал досљедне и беспоштедне борбе за националну слободу и социјалну правду, Петар Кочић је и своју књижевну ријеч посветио томе узвишеном идеалу свога живота...“3. Док су ипак Кочићева ријеч и активност вршили трајан али посредан утицај на младе духове, дотле су на њих пресудније утицали мисао и рад Владимира Гаћиновића, те писана ријеч Боривоја Јевтића. Њега ће не само младобосанци већ и омладински нараштај уопште везан и са соколским радом и културно–просвјетним удружењима сматрати неоспорним литерарним ауторитетом, а сам Гаћиновић ће признати да је Јевтић био „најначитанији међу нама, пјесник добро познат српској омладини“, да је „руководио нашим радом“, и да се „дописивао са једномишљеницима из цијеле земље, руководећи образовањем нових група у унутрашњости“4. Само Владимира Гаћиновића краси то што је своје умјетничко надахнуће, литерарни дар и цијело своје биће ставио у службу националног ослобођења, одлучније и одређеније, пожртвованије и Палавестра, Предраг, Књижевност Младе Босне, књ.1, Матица Српска, Бања Лука, 2012, стр. 35/36. 2 3 4

Погледати, Палавестра, П., Исто, стр. 36.

Погледати, Гаћиновић, Владимир, Сарајевски атентат, Књижевност Младе Босне, 2, Матица Српска, Бања Лука, 2012, стр. 237.

44

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

практичније од много хваљеног Димитрија Митриновића, који ће свој стваралачки живот провести у великом европском свијету међу господом. Тако ће Гаћиновић стићи у јужне српске земље да буде добровољац, четник и комита у ослободилачким борбама, француски легионар, освједочени револуционар европског калибра и идеолог и иницијатор Сарајевског атентата. Ту своју месијанску, револуционарну и национално ослободилачку активност платиће и животом 1917. године. Тај и такав Владимир Гаћиновић ће са посебним одушевљењем и визијом писати о националном и ослободилачком раду, проницљиво сагледати очајно стање српског народа у поробљеним крајевима, али и пружити скицу свеобухватног националног програма ослобођења. У једном једином чланку из 1912. године, посвећеном Богдану Жерајићу, он ће мајсторски оживјети лик и дјело овог револуционара, разоткрити погубни утицај аустроугарске управе у западним српским земљама и пружити визионарску замисао програма националног ослобођења. Ту ће жигосати природу и погубан утицај окупаторског режима на духове и најавити рађање новог типа човјека, спремног на сваку жртву и одлучну борбу за слободу. Тако ће рећи: „Под овим режимом укочила се народна душа, замрла народна пјесма, угасио инстинкт веселости и врења и зацарило тужно мртвачко ћутање. Под тим режимом расла је нова генерација којој су дате патње, страдања и велики јад очева, њихове тешке борбе и разочарања, изгубљене битке и притисци гвожђа, сама, усто нервозна, сентиментална, на прекрету између два свијета, двије епохе, пред стварањем нове расе и умирањем старе која као племе путује њиховим душама..“5. Полет тога времена испољио се и кроз нарасло незадовољство, бунт и ослободилачке борбе против угњетача и бројних непријатеља. Потреба за слободом и обновом народног живота и душе била је сазрела и испољавала се на различите начине. Исконска снага српске слободарске расе није се дала спутати и заградити. Зато ће Гаћиновић изрећи и сљедеће размишљање: „Цијело српско друштво у дубоким осјећањима инстинкта тражило је борбу за обнављање живота који је постављен у гроб прије неколико вијекова. Из кабинета интелектуалца, лабораторија студента, радионица пролетера, испод крова тежака, српска идеја је сишла на улице, освојила тргове, била постала велико социјално осјећање и компас свих народних слојева, направила освајање и тражила бојовну акцију за оживљење и рађање онога што је давно нестало“6. Искрено и срчано волећи свој народ Гаћиновић ће сагледати и истаћи повезаност ствари, социјалних и националних проблема са културно–просвјетним, идеолошким и духовним. А опет, српско национално ослобођење и рјешење националног питања оцијениће као грандиозан и тежак подухват који изискује велику пожртвованост и цјелокупну националну енергију. Свеобухватна замисао, добра организација и планска и синхронизована дјелатност треба да сабере и увеже у извршење све социјалне слојеве српског друштва и сва Гаћиновић, В., Богдан Жерајић, Књижевност Младе Босне, 2, Матица Српска, Бања Лука, 1912, стр. 223/224.

5

6

Гаћиновић, В., Исто, стр. 227.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

45

занимања, како би се на истом узвишеном задатку нашли и војник и грађанин, и српски свештеник и српска мајка, српске дјевојке и српски младићи и мислиоци. Владимир Гаћиновић који је у том смјеру дјеловао и размишљао уживао је највеће поштовање и извршилаца атентата. Национално буђење, национална замисао и програм ипак нису били нешто готово и општеприхваћено што би један нараштај уз велике жртве имало да оствари. Напротив ту је било пуно потешкоћа, пуно неразумијевања и саможивости код одређених слојева, или поданичког менталитета свикнутог на робовање код неких других, па је све ишло уз озбиљне потешкоће. Један од водећих пјесника, мајстор писане ријечи и мислилац Боривоје Јевтић ће указати на одсуство националне самосвијести и људског самопоштовања код неких људи, на духовно слјепило и неспремност да се сагледају и признају природна права човјека и народа. Због тога ће он узвикнути, срчано позивајући на акцију за ослобођење, да «гријех лежи у самом човјеку» и да је «срамотно .. да се живи и буде слијеп». Па и националну мисао и национални програм требало је тек уобличити и разрадити. «Национализам није ствар која долази сама по себи и која се да сасвим усисати с мајчиним млијеком. Извјесно да постоје неке националне клице својствене свим младим и новим јединкама једне расе, али њих треба проширити и утврдити васпитањем исто као и морал. Ми на свијет долазимо с најпримитивнијим клицама које ваља развити; јер ако се с њима не поступа њежно, оне су увијек на путу да закржљају или се потпуно угуше»7. Тај и такав национализам као национално осјећање и свијест Јевтић дефинише као «широко и симпатично осјећање дужности према својој нацији и испуњавање тих дужности». По његовом расуђивању он треба да «прожима цио човјеков живот», да буде «трајно искрено предавање својој нацији» и као «какав непрестано будни пратилац» да човјека «опомиње на дужност и одговорности». Тако су мислили и чезнули за слободом и бољим животом родољубиви Срби. А окупатор? Окупатор је, опет, организовано, смишљено и са задњим намјерама радио тако да нас убиједи „да смо синови некаквог босанског народа и да говоримо босанским језиком“. Он се непријатељски односио према свему што је српско, све му је било сумњиво и одиозно. Сам престолонасљедник Франц Фердинанд био је носилац једне империјалне и крвничке политике која је имала за циљ не само интегрисање западних српских земаља у Аустро – Угарску, већ и потпуно поништавање српског имена и језика, српског духа и државотворне традиције, православне вјере и националног етоса. Тако та империјална политика није представљала просто и привремено лишавање слободе и војничко – политичко покоравање српског народа, већ стварни геноцид над њим и његовим националним поносом, интегритетом и достојанством. Дакле, та је политика представљала најекстремнији облик кршења природних људских и националних права. Само из тих и таквих разлога и Сарајевски атентат као историјски чин треба сагледавати кроз призму такве завојевачке поЈевтић, Боривоје, Нове генерације, Књижевност Младе Босне, 2, Матица Српска, Бања Лука, 2012, стр. 10.

7

46

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

литике и безочног кршења основних људских права српског народа, права на слободу, права на живот и права на постојање. Посматран у том свјетлу овај атентат се показује као слободарски и одбрамбени чин. Атентат као слободарски и одбрамбени чин У одсуству разрађеног и усаглашеног националног плана и циљева Краљевине Србије, иницијативу за борбу били су принуђени да предузимају појединци и родољубиве националне организације босанскохерцеговачких Срба, задахнути родољубљем и завјетним слободарским етосом српског народа. Тако су и Сарајевски атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда извршили представници прослављене омладинске организације Млада Босна на челу са Гаврилом Принципом. Према историјским налазима и свједочанствима судионика и савременика, та организација није имала никакву чврсту и дисцпиплиновану структуру, већ је представљала лабаву али живу везу родољубивих и слободољубивих младих људи једног нараштаја уједињених слободарским идејама и чежњом за бољим и достојнијим животом српског народа. Због организационе разбарушености те организације и духа који је зрачио до ширих слојева сеоског становништва, подесније је ову организацију назвати покретом. Јер тај покрет је имао не само широки замах, него је својим идејним врењем поспјешивао ослободилачко расположење код народа. А опет, имамо ли у виду цјелокупни национални набој код српског народа послије анексије Босне и Херцеговине, који се испољавао и кроз рад и активности соколских друштава, културно–просвјетних друштава, Народне одбране, Црне руке и четничких и комитских ослободилачких акција у јужним српским земљама, онда и младобосански покрет треба посматрати као органски дио општег националног кретања ка уједињењу и заједничком животу. Прецизну карактеризацију Младе Босне као покрета, са нагласком на заједништву под плаштом идеје југословенства, налазимо и код двојице врсних познавалаца тога покрета и дешавања везаних за први свјетски рат и Сарајевски атентат Драгослава Љубибратића и Владимира Дедијера. Тако ће Љубибратић дефинисати Младу Босну сљедећим ријечима, које гласе: „Млада Босна је покрет оне генерације омладине која се појавила на политичкој позорници Босне и Херцеговине послије Жерајићевог атентата и сишла с ње с Принциповим атентатом. У том кратком раздобљу од 4 године остварено је први пут јединство напредне српске, хрватске и муслиманске омладине у национално – револуционарној борби и тиме отворен нов период у политичком развоју Босне и Херцеговине. Назив „Млада Босна“ односи се и на ону плејаду омладинаца који су били у првим редовима тога покрета. Већина их је пала још у првом свјетском рату, али их има који су доживјели и други свјетски рат и дочекали грозну смрт у посљедњем реваншу свргнутих угњетача“8. 8

Љубибратић, Драгослав, Млада Босна и Сарајевски атентат, Сарајево, 1964, стр. 113.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

47

На сличан начин о атентаторима и Младој Босни проговориће и Владимир Дедијер, писац обимног и незаобилазног дјела о атентату и догађајима и личностима везаним за њега. Тако ће он о свему томе изрећи сљедећи суд. „Атентатори на надвојводу Фрању Фердинанда били су припадници једног тајног удружења које су сачињавали махом ђаци и студенти поријеклом са села, а које се звало Млада Босна. Но то није била јединствена, централизована и оформљена организација са писаним програмом. Младобосанци су били дио спонтаног револуционарног покрета међу јужнословенском омладином, како у границама Аустро–Угарске, нарочито у Хрватској, Далмацији и Словенији, тако и у Србији, Црној Гори, па чак и међу јужнословенским исељеницима у Америци. Ове разнородне групе уједињавао је заједнички циљ: револуционарно уништење Хабсбуршке Монархије. Младобосанци се не би могли окарактерисати као искључиви националисти. Они најодлучнији међу њима тежили су не само уништењу туђинског јарма него и уклањању конзерватизма и примитивизма у друштву; они су пркосили свим постојећим институцијама, како државним тако и просвјетним, вјерским и породичним; проповиједали су једнакост и еманципацију жена. Посвећивали су велику пажњу етици и другим областима духовног и интелектуалног живота. Уочи првог свјетског рата истицали су се као најактивнија литерарна група у борби против академизма а за модерне правце у књижевности“9. Дакле, Сарајевски атентат на Франца Фердинанда извршио је на велики српски национални празник Видовдан 28. јуна 1914. године представник Младе Босне одлучни и јуначни Гаврило Принцип, за кога је његов друг и цимер из собе војвода Доброслав Јевђевић тврдио да је „феноменално гађао“. Тај младић, чисти примјерак српске расе, са својим друговима је предњачио у борби, као што је најчешће случај да омладина својом искреношћу, срчаношћу, младалачким полетом, слободољубљем и набујалом животном снагом предњачи у активностима на побољшању и измјени постојећег свијета. Па ако је Гаврило Приницип успјешни извршилац овог великог и прекретничког чина, онда то не значи и да је његово дјело чин усамљеног појединца. Не само зато што је Принцип имао своје другове атентаторе, сараднике, повјеренике и помагаче и подршку, већ још више због тога што је он ово дјело извршио за душу цијеле омладине, а видјет ћемо, и цијелог српског народа. Стога је посве у праву и префињени и проницљиви Боривоје Јевтић када је о Видовданском атентату изрекао сљедећи суд, који гласи: „Сарајевски атентат, на Видовдан 1914, који је стао главе аустро–мађарског престолонаследника Фердинанда и његове супруге, није дјело једног усамљеника, једног национално егзалтованог појединца, него цијеле омладине у Босни. Он, послије, није излив једног тренутка, него дјело дуго спремано, дјело које је приправљао цио један нараштај, ријешен да се за своја људска и национална права бори на живот и смрт с непријатељем, узурпатором људског поноса и националне части“10. Као „најчистији извор на9

Дедијер, Владимир, Сарајево 1914, књ. 1, 2. изд., Просвета, Београд, 1978, стр. 223.

10

Јевтић, Боривоје, Сарајевски атентат, Штампарија и издање Петра Н. Гаковића, Сарајево,

48

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

родне снаге, најбуднија савјест једног народа“, ова омладина је управо у Сарајеву, како ће то рећи Ратко Парежанин, „формирала дефинитивно своју душу и физиономију“11. Па ипак и ова напредна и бунтовна омладина била је првенствено здравог сељачког поријекла. Васпитање и дух које су омладинци упијали у својим тежачким породицама, кроз патријархални и етосни домаћински одгој, прожет епским осјећањем и моралом, витешким и завјетним традицијама и изворном православном вјером, били су трајни супстанцијални чиниоци психичког склопа и личности ових младих људи. Прави изворни примјери српске расе, неискварени вишим образовањем, већ оплемењени и узвишени у својој самосвијести и слободољубљу, они су своју честитост и родољубље исказивали и својом скромношћу и пожртвованошћу, умирући у четничким и комитским одредима на бројним ратиштима у јужним српским земљама и гдје год је то требало. „Фантасти и стидљиви, скромни и одважни, постојани и одани старинским завјетима, они су и ту уносили неку посебну арому и били посебно цијењени и од највећих вођа и јунака четничког покрета какав је био и војвода Војин Танкосић. Откривајући нам да је и сам легендарни војвода Војислав Танкосић, поријеклом из западних српских крајева, Доброслав Јевђевић ће о нашим омладинцима изрећи и сљедећи став: „Васпитани домаћински, наши босански и херцеговачки сељачки синови уносили су у четничке јединице неку атмосферу мистичку и религиозну, сматрали су се апостолима, тако су и живјели, па велики четнички прваци као Вук и Војин, нарочито ради тога су их цијенили...“12. Тога војводу Танкосића, који је, између осталог, и набавио оружје за Сарајевски атентат, Аустро–Угарска царевина држала је за свога заклетог непријатеља. Тај својеврсни патос и апостолско осјећање које је прожимало слободољубиве омладинце сељачке синове препознао је чак и истражни судија у процесу поводом Сарајевског атентата. Са одређене временске дистанце, тако неопходне за објективно историјско расуђивање, он ће о томе изрећи и сљедеће запажање. „Принцип је био пророк и апостол, који се жртвовао за своју идеју; али Сарајевски атентат није био само дјело појединца или неколицине, - он означује почетак покрета цијеле нације, која раскида и задњу карику на ланцу да би се ослободила и постала независном“13. Ти млади сељачки синови једног напредног, мисаоног и бунтовног нараштаја имали су у својим очевима, дједовима и прецима достојне претходнике. Самим начином живота и односом према земљи и природи, улогом у друштву и представама о животу сеоски људи су предиспонирани за постојаност, истрајност, марљивост и скромност, али не мање и за родољубље, пожртвовање и љубав према отаџбини. Тежаци не пишу историју и не стварају 1924, стр. 3. Погледати, Парежанин, Ратко, Гаврило Принцип у Београду, Catena Mundi, Београд, 2013, стр. 35. и 26.

11

12 13

Јевђевић, Доброслав, Сарајевски завјереници, Фамилет, Београд, 2002, стр. 32.

Пфефер, Лео, Истрага у Сарајевском атентату, Издање „Нове Европе’’, Загреб, 1938, стр. 137.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

49

слику о себи, већ носе терет свега. Градски човјек не цијени ништа на правилан начин, јер све добија у готовом облику, прерађено и припремљено. Сам не учествује у про–из–вођењу и обликовању, па тиме ни у самообликовању. Сеоски човјек, пак, представља постојану основу сваког здравог друштва. Везан за земљу и привржен њој, срастао са природом, њеним ритмовима и кружним циклусима, од којих зависи плодност усјева, па тиме и извор средстава за опстанак и живот, сеоски људи успостављају и особени однос према природи као таквој. Тако сеоски човјек његује и посебан однос према самој земљи и она за њега има непроцјењиву вриједност и значење. Постојаност и тврдоћа, свијест о темељним вриједностима еволутивног и природног преображаја из духа традиције, поспјешују код сеоског човјека здрави осјећај родољубља и отаџбинске љубави. Како интелигенција живи другачијим животом и како ни образовање није обавезно скопчано с памећу, личним моралом и далековидошћу, неопходно је цијенити и чувати земљу на којој се живи. Само из разлога те скромности и дубоковидости, које слути људско призвање и Божји благослов, сеоско становништво је износило и подносило све велике ратове, устанке и буне, налазећи се увијек у жрвњу најтежих околности и непријатељских сила. Свагда тако, а да доласком мира увијек пожање најмање од свих. Није ли сеоски човјек и током задњих ратова на нашим просторима највише оштећен и пострадао? Свакако! А његова страдања и пропадања, судбинска су страдања и пропадања цијелог народа. Само из тих објективних разлога, а не просто из неке учтивости, и проницљиви и сјетни Боривоје Јевтић ће се задивити сељачком карактеру и памети, када у затвору упозна учеснике атентата. Помало разочаран у учинке високог образовања и школске учености, он ће додуше сагледати противрјечност сељачког живота, који човјека утапа у блато, невољу и биједу, али истовремено истаћи да се од тог истог сељака управо учени уче да воле Бога и ближњега, да поштују родитеље и боре се против свега што спутава и окива човјека. Кроз уста и језиком Јездимира Дангића, са којим се упознао и спријатељио у затвору, Јевтић ће о сељанима изрећи своје искуство, које гласи: „Њих сва та збивања на небу, у ваздуху, у пољу, у шуми, у разна доба дана и ноћи и временских раздобља уче више него све те књиге нас. Ми смо затворени у себе и у уским смо просторима, а они гледају љепоту и пространство свега, љепоту стварања и умирања. Зато све лакше и подносе. Слађе им је живјети и лакше оставити овај свијет, јер вјерују у онај љепши с оне стране живота. Вјерујемо и ми, али каткада и посумњамо. Тако нас наопако уче у школама“14. Ти и такви сељаци „саучесници, својом чврстином карактера, својом мужевношћу, здравим сељачким разбором, одмјереношћу у ријечима и расуђивању и њежношћу осјећања“ изненадили су и мисаоног Јевтића и његове пријатеље, али и српске непријатеље. Нема сумње да је Сарајевски атентат важан историјски догађај. Послије њега услиједио је први свјетски рат и цио низ трагичних и судбоносних до14

Погледати, Дангић, Јездимир, Глад и тамница, Штампарија Љубомир Богданов, Нови Сад, 1940, стр. 162. и 159.

50

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

гађаја по српски народ. Као резултанту тих догађаја имамо и прекројену геополитичку карту Европе, на којој су се појавиле нове државе, попут Краљевине СХС, и нестале неке раније, попут злогласне Аустро–Угарске царевине. Сарајевски атентатори су имали част да кумују настанку једног новог свијета и геополитичког поретка. Марљиви и добро обавијештени Владимир Дедијер, који је исцрпно истраживао историју и учинак политичких атентата у Европи и свијету, изнио је тезу да „ниједно политичко убиство у новијој историји није имало тако далекосежне последице као погибија Фрање Фердинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914.“. Јер само мјесец дана „послије Принциповог хица дошло је до избијања првог свјетског рата, низом брзих и неопозивих корака – аустријским ултиматумом Србији 23. јула и објавом рата 28. јула, руском мобилизацијом, њемачком објавом рата Русији 1. августа, Француској 3. августа и британском објавом рата Њемачкој 4. августа. Тај рат је био највећа кланица у дотадашњој историји свијета и опустошио је огромна пространства Европе и однио животе дванаест милиона људи“15. А шта се десило са Србијом и српским народом? Одговор на то питање могао би изгледати на следећи начин. „Три љута непријатеља ријешили су да освоје и заробе и последњи дјелић земље Србинове. Хиљаде топова бљували су убитачну ватру, што је убијала, рушила и палила. Цио један народ био је у збјегу испред војске, мале по броју, али велике и јуначке по својим подвизима. Сви су осјећали почетак велике народне трагедије, само народни дух кретао их је напријед у нова искушења, ријешене да до краја учине све што могу и да пред историјом за сва времена остану неокаљани. Старо и младо ишло је напријед, не знајући ни куда, а остајало је истом кад је снага попуштала, тијело малаксавало, и непријатељ их сустизао огољеле, гладне и болесне, да над њима искали свој гњев што му још увијек војска даје отпора узмичући и палећи све иза себе, да ништа непријатељу у руке не допадне. А кад су узмакли у албанске и црногорске кршеве, последњи витезови, у душама ријешени на нове борбе до истраге, праћени хиљадама гладних избјеглица, тужна земља Србинова постала је згариште и мучилиште за све преостале. Убијани су рањеници на разбојиштима и нејач, жене и старци на кућним праговима, пламен је лизао по крововима домова и колиба, на танким вјешалима и по воћњацима њихала се мученичка тијела, убојита зрна су тражила своје путеве кроз месо, крв и кости заосталих бораца, а хиљаде се повиле под ударцима крвничких кундака. Колоне нових заробљеника и интернираца кретале су беспућима, друмовима и у претрпаним сточним вагонима у далеке казамате, мрачне подруме и у логоре ограђене бодљикавим жицама и добро чуване. Али јуначки народ ни тада не изгуби вјеру у коначну побједу“16. Због тога што је послије атентата услиједио цио низ судбоносних и свјетскоисторијских догађаја, појавило се увјерење да је атентат покренуо и изазвао те догађаје и да је, сходно томе, он и повод за избијање свјетског рата. Одмах 15

Погледати, Дедијер, В., Сарајево 1914, књ.1, стр. 27.

16 Дангић, Ј., Глад и тамница, стр. 87/88.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

51

је у политичко–дипломатску и медијску јавност, а тиме и у историјску науку, лансирано питање одговорности за атентат и кривице за изазивање рата. На чију иницијативу, ко, како, које и чије службе су организовале атентат, из које државе, ко стоји иза њега и слично постала су питања која су будила пажњу како историчара и истраживача, тако и тајних служби, пројектантских бироа и пропагандних центара моћних држава. Из царског Беча, римокатоличког Рима и Ватикана, по унапријед припремљеном сценарију, одмах је Србија окривљена за атентат. Као у народној причи о вуку и јагњету, које се налази низводно, па вуку и не може сметати, али му ипак, несрећно, зато што је слабије, мути воду, „изазивајући“ га да га поједе. Тако то бива у владавини вучјих односа међу људима и народима да слабији и недужни увијек буде окривљен, иако се стварно налази у улози јагњета и жртве. У сваком таквом политичком поретку моћи и вучјем систему међународних односа који креирају моћни и у којем је и тобожње међународно право инструмент њихове политике и интереса, какав је и овај наш савремени, свако питање о узроцима и поводима ратова, о одговорности и кривици има увијек манипулативни идеолошко – пропагандни, геополитички и психолошки карактер, срачунат на то да замагли стварно стање ствари, да пружи лажну слику стварности и одговорност и кривицу пребаци с збиљских криваца на оне слабије или оне друге. Из тог животног поља збиљски укрштених и супротстављених чинилаца, интереса и сила такво стратешки осмишљено и опробано понашање, пажљиво припремано у одређеним тајним кухињама, увози се несметано и у историјску науку. Тек ту на том тобоже неутралном пољу науке и објективног научног истраживања узрока и чињеница, под привидом те објективности и научне непристрасности, то понашање дјелује на прикривен начин и доприноси стварању непотпуне и лажне слике о стварном стању ствари, о стварним узроцима и реду догађаја. Отуда и због вишезначности самих ријечи, њихових контекстуалних обиљежја и често произвољног поља примјењивости у тумачењу историјских догађаја, разоткривању њиховог ритма, стварних узрока и посљедица, стварних повода и кривица, треба веома пажљиво поступати и са ријечима „повод“, „посљедица“, „кривица“ итд. Јер елементарно логичко расуђивање нас учи да ријечи језика не објављују само стварну већ и могућу везу међу догађајима, да претходни догађаји не морају бити стварни узрок потоњих догађаја, нити ови потоњи њихова посљедица. Оно нам казује такође да у једном временски правилном слиједу догађаја уопште не мора, и често је и нема, постојати збиљска и нужна веза међу догађајима или некаква једносмјерна ритмика догађања, већ да може, на примјер постојати и синхрона повезаност међу стварима. Осим тога, и саме ријечи „повод“ и „посљедица“ су веома варљиве и непрецизне. Нити је посљедица све оно што слиједи иза нечега што му претходи, нити повод за неки слијед догађања мора да буде стваран. Ни веза између стварне и имагинарне равни не мора увијек бити непосредна и једносмјерна. „Повод“ као такав, уколико уопште та ријеч има прецизно значење, може бити и вјештачки измишљен, фиктиван, па да ипак одигра своју улогу у људском реду ствари. Са-

52

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

рајевски атентат је, додуше, био један стварни догађај који је послужио Аустро – Угарској царевини као изговор да нападне Србију и тако покрене судбоносни и својетскоисторијски ред догађаја. Али тај ред догађања није покренуо атентат као повод, већ војно–политичка сила која га је искористила као „изговор“ и тобожњи „повод“. Разрађена пракса вјештачки измишљених, дакле фиктивних „повода“, као што су, на примјер подметнуте информације или информатичко – медијске „бомбе“ које лансирају моћни медији, како би створили утисак код међународне јавности да је неки стварни догађај узрок или бар повод за војну интервенцију на неку суверену државу, која је успјешна посебно у нашем времену информационо–медијских ратова и могућности, само потврђује како и измишљени и фиктивни поводи могу да послуже моћнима као „изговор“ за војне интервенције и различите облике вођења ратова. Такав свијет све више постаје огромно манипулативно поље у којем више за покретање стварног реда догађаја није неопходан неки стварни догађај или „кривица“ неког реалног чиниоца, који би послужили као збиљски повод или изговор, већ се повод и кривица вјештачки пројектују, припремају, подмећу или монтирају по потреби и жељама центара моћи и интересних група. Та нова виртуелна реалност која се шири и собом обухвата и збиљски и имагинарни план људског постојања својим канцерогеним утицајем збуњује људе и раствара њихову снагу здравоумног размишљања. Под збуњујућим притиском те реалности и медијског и психолошко–пропагандног рата који се води против нас и свих словесних народа и створења Божјих, против природног поретка ствари и моралне свијести, нисмо у стању да сагледамо да ни Сарајевски атентат није изазвао никакав рат и да кривица за тај рат пада само на освајачку и злочиначку Аустро–Угарску царевину и њеног моћног савезника Њемачку, који су га и започели нападом на Краљевину Србију и цио српски народ. Тај рат је одавно био планиран и припреман, са јасно дефинисаним геополитичким и геостратешким циљевима њемачког продора на исток. Само се мјеркала подесна међународно–политичка ситуација и вријеме да се Србија и српски народ као сметња коначно избришу са земаљске карте. Због свега претходно изложеног и сам чин атентата треба прецизиније окарактерисати. То и није тако тешко учинити. Наиме, имамо ли у виду да у политичкој мисли постоји разлика између појмова права и правде и несклад између природног и позитивног права, лако ћемо установити да само једна страна има неусловљени карактер, из којег произлази и неусловљено право, дужност или обавеза да се оно брани по сваку цијену. Безусловни или неусловљени карактер, па према томе и важност, имају само правда и природно право. Јер они имају своје метафизичко, онтолошко, антрополошко и природно утемељење у природном поретку реалности17. Фактичко законодавство или тзв. међународно право, какво год да је, представља конвенцију, административно – правну потврду постојећих односа међу народима и као такво има условљени каракПогледати, Керовић, Р., Смисао и егзистениција, Филозофско друштво Републике Српске, Видици, 2008, стр. 168 – 195. 17

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

53

тер. Међутим, природна права човјека и народа попут права на живот, права на егзистеницију, права на самостално расуђивање, и права на слободу и достојанство, јесу богомдана, изворна и неотуђива права човјека усклађена и са појмом правде, који има апсолутни постулаторни и нормативни карактер. Одатле происходе, сажето речено, и основне дужности и обавезе човјека као разумног и слободног бића да брани та своја права, којима управо због њихове неусловљености не треба никакво рационално образложење или оправдање. Да је овакво расуђивање здраво и легитимно потврдиће нам и велики њемачки пјесник и мислилац Фридрих Шилер ријечима: „Воља је карактер човјековог рода, а сам ум је само вјечно правило овога. Умно дјела цијела природа; прерогатив човјека је просто то што он свјесно и вољно дјела умно. Све друге ствари морају; човјек је биће које хоће. Управо зато нема ничег недостојнијег човјека од трпљења насиља, јер насиље њега поништава. Ко га над нама врши, оспорава ништа мање до људску суштину; ко га кукавички трпи, одбацује своју људску суштину“18. Сагледамо ли Сарајевски атентат у свјетлу оваквог размишљања, доћи ћемо до следећих закључака о његовом карактеру. Прво, Сарајевски атентат је слободни и слободарски чин по самоосјећању слободног човјека, групе људи и по тежњи цијелог једног народа. Он произлази из осјећања слободе и потребе за слободом, чин је којим се она брани и потврђује као природно и богомдано право човјека као слободног и словесног бића. Друго, Сарајевски атентат је прворазредни одбрамбени чин, којим се брани један народ од непријатељског народа и насилничке државе, која је угрожавала основна људска права српског народа, његово достојанство и пријетила да посве затре супстанцу човјечности и биолошко постојање тог народа. Треће, Сарајевски атентат је високо морални чин, којим се оправдава српски човјек као самосвјесно и словесно биће са посебним достојанством, и спремношћу на жртву највише вриједности, наиме живота самог, оправдава сам тај живот и потврђује своју богомдану људску слободу. Тиме он испуњује и своју природну дужност и обавезу да у призвању и заједници са „суштим“ Богом и сам у свијету пребива у складу са својом суштином. Четврто, Сарајевски атентат је такође и легитиман и правичан чин, јер је легитимно и правично то чему је он тежио. С тачке гледишта природног права он је правно ваљан чин. Јер, бесправност државно правног и политичког поретка Аустро–Угарске царевине којим су се бројни народи, па и дијелови српског народа западно од Дрине, држали под окупацијом, није се састојала само у томе што њени закони, по којима је судила извршиоцима и свима осталима у масовним процесима против Срба, нису прошли уставну процедуру пред парламентом, како је то правилно доказао један од бранилаца Рудолф Цистлер19, Шилер, Фридрих, Познији филозофско – естетички списи, ИКЗС, Сремски Карловци/Нови Сад, 2008, стр. 349.

18

19

Погледати, Цистлер, Рудолф, Како сам бранио Приниципа и другове 1914. године, Љубљана,

54

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

већ још више у томе што је њен цјелокупни административни и државно – правни поредак као такав био у потпуности бесправан, неморалан и нелегитиман. Нити су народи које је она насилно окупирала и присајединила своме државно – правном поретку били германског поријекла и расе, па ни Босна и Херцеговина, нити је у тим освојеним крајевима било њемачког, односно аустро–мађарског живља. Према томе, Аустро–Угарска није имала шта да тражи у српским и другим словенским земљама, па тако ни у Босни и Херцеговини. Пето, Сарајевски атентат је по начину анархистички чин, али по замисли, тежњи и коначним циљевима он има свеопшти и национални карактер и значај. Као такав он представља акт и први корак ка ослобађању цијеле групе народа и успостављању демократског поретка слободе и права народа на самоопредјељење. Шесто, због свега тога он је и политички, револуционаран и прекретнички акт који је тежио постепеном успостављању новог и другачијег, праведнијег и демократскијег геополитичког поретка моћи и међународних односа. Седмо, Сарајевски атентат је, напосљетку, и самосвјесни идеолошки и културно – цивилизацијски чин којим се брани право народа да његују свој језик и писмо, своју вјеру и обичаје, традицију и националну културу, да самостално и самосвјесно уређују и унапређују свој национални и друштвени живот у складу са духом властитог националног бића и вриједносних опредјељења, етоса и религиозних убјеђења. Атентат у свјетлу данашњице Вијек послије Сарајевски атентат поново побуђује пажњу интелектуалне јавности и узбуђује духове. Неки непријатељски и страни чиниоци плански и осмишљено настоје да ревидирају ноторну историјску чињеницу да су Аустро–Угарска и Њемачка изазвале и покренуле Први свјетски рат, како због тога да кривицу и одговорност за избијање рата, ратна уништавања и страдања скину са себе и пребаце на Србију и српски народ као подесну жртву, тако и због организованог и систематског сатирања српског народа задњих деценија у циљу обликовања нове геополитичке стварности, у којој се не види мјесто за самосталну и достојанствену државу српског народа. Ти чиниоци, који су фактички кривци за сам атентат и Први свјетски рат, и онда су пренаглашавали стварни утицај атентата као што га многи прецјењују и данас. Од тада до данашњих дана и они, али и неки други, изводе континуитете за свој рачун и у своју корист, а стварне разлоге сарајевског атентата кривотворе и пажљиво прикривају. Врло крвави ратови започињали су без атентата и прије и послије, али се мало ко обзире на њих и њихове посљедице. Посебно Срби заборављају да у међународној и националној историји није све случајно и бесмислено, већ да се њени токови пажљиво припремају и усмјеравају. Тако је и Краљевина 1937, НУБ Републике Српске, фототипско издање, Бања Лука, 2013.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

55

Југославија тајном дипломатијом и вјештом шпијунском игром преко демонстрација од 27. марта 1941. године увучена у Други свјетски рат и непотребно стављена у жрвањ најмоћније тадашње силе свијета. На добро опробани и разрађени начин изазван је и грађански рат у Социјалистичкој Југославији и њен распад. По опробаном сценаријуму припремљена су и извршена само у минулом вијеку три велика геноцида над српским народом итд.. Није тачно ни то да је Сарајевски атентат био „неповезан и бесциљан“, „непредвидљив и нелогичан“, нити да он показује како се све догађа случајно, па да је, сходно томе, и сам подједнако „зао и добар“. Нетачно је, исто тако, да су извршиоци атентата својим чином изабрали смрт за Французе, Нијемце и Енглезе, како ће то тумачити шармантна Енглескиња Ребека Вест20. Ствар је по том питању заправо обрнута. Нијемци и Енглези на првом мјесту изабрали су „смрт за Србе“, што недвосмислено потврђује њихово непријатељско понашање и континуитет њихове вањске политике више од вијек уназад. А опет такво нешто није тачно и због тога што Сарајевски атентат у ствари није ништа изазвао, јер је Аустро –Угарска монархија већ више година прије рата планирала и припремала рат против Србије, како би коначно силом и у крви ријешила српско питање потпуним подјармљивањем и поништавањем Срба као народа. Тај дубоко планирани и жељени рат против Србије могао је започети много прије 1914. године и без атентата, а само стицајем околности то се није десило. Бројни су и непоткупљиви докази историјске науке који потврђују такву тезу. Њу ће, између осталих, потврдити и истакнути хрватски књижевник Мирослав Крлежа, иако никако није волио Србе. Тако је и он установио да је однос Беча према Београду био „одувијек ултимативног карактера са призвуком непосредне пријетње у облику економског и дипломатског притиска“, да се Аустро–Угарска спремала да још 1909. године нападне Србију, да је о томе размишљала још прије анексије Босне и Херцеговине и да за вријеме Балканских ратова 1912. и 1913. године само стицајем геополитичких околности није дошло до војног напада на Србију21. Посматран у свјетлу ових чињеница и Сарајевски атентат као анархистички чин показује се као оправдани одбрамбени и слободарски чин људи који су против несносне тираније непријатеља стали у одбрану права на слободу и достојанство властитог народа. Па ипак ни цјелокупно српско јавно мњење ни званични кругови нису били једнодушно одушевљени атентатом. Док се обичан народ искрено радовао и истовремено страховао од посљедица, дотле је водећа политичка елита, задојена нездравом идејом југословенства утапала српство у југословенство, интересе српског народа подређивала интересима других и српских ривала, дијелом зато што је сматрала да се тако рјешава и српско национално питање и да се оно у насталој констелацији односа и снага другачије и не може рије20 Погледати, Вест, Ребека, Сарајево, Градац, тематски број „Млада Босна“, бр. 175/176/177, Чачак, 2010, стр. 121.

Погледати, Крлежа, Мирослав, Југословенско питање у Првом свјетском рату, Градац, тематски број. „Млада Босна“, бр. 175/176/177, Чачак, 2010, стр. 42. 43. и даље.

21

56

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

шити, а дијелом због неразумијевања позадинског плана подметнуте идеје југословенства. Здушно подржано од интелектуалне елите и већине најистакнутијих умова српског народа на челу са Јованом Цвијићем, Јованом Скерлићем, Владимиром Ћоровићем, Станојем Станојевићем, Павлом Поповићем, Александром Белићем, а потом Павлом Ивићем и другима, српско политичко вођство је погрешно процјењивало и саму природу српског народа и његове стварне потребе. Стварни резултат политичке и дипломатске акције тог вођства био је стварање Краљевине СХС, као једне неприродне и нездраве државе у којој је, насупрот бројним и гласним другачијим мишљењима, управо српски народ био осакаћен и највише оштећен. Док је Хрватима и Словенцима као тобоже братским народима послужила као одскочна даска на њиховом путу ка самосталним и етнички чистим националним државама, дотле је она збиљски постала тамница и „гробница“ српског народа. Само из тих и сродних разлога и српски писац Данко Поповић крајем минулог вијека ће изговорити сљедеће ријечи, које гласе: „Српски народ је 1918. жртвовала не само његова круна и влада, него и интелигенција. Интелигенција малог знања. У тај братски загрљај (који ће Србе коштати више жртава него што су му завојевачи нанијели) Срби су ушли наивно. Нису прозрели ни аустријску варијанту, ни илирску, ни напредњачку, ни варијанту Трумбић – Супило, нису схватили позадину романтичарски исказиваних идеја југословенства. Наивно су схватили југословенство као интегралну идеју, док су други у тој идеји себично гледали властите интересе. Они други су се том идејом спасли, избјегли положај побијеђених и поражених, добили државност и одмах послије тога ступили у борбу против оних које су искористили као Нојев ковчег“22. Ти људи интелигенције, од којих сам поменуо само неке, иначе добри родољуби и плодни ствараоци у својим областима, били су задојени погрешном идеологијом, погрешним схватањем националног идентитета и националног питања, али и погрешним схватањем природе човјека и народа и међународних односа. Међу њима су предњачили историчари и филолози, а од њих је и потекла идеолошка и мисаона збрка, збуњеност духова и болест која се назива интегрално југословенство усадивши се дубоко у свијест српских политичких чинилаца. То ће на исцрпан начин показати Петар Милосављевић23 у својој инструктивној и зналачки писаној књизи Идеје југословенства и српска мисао. Погубни утицај те болесне и по српски народ штетне идеологије присутан је и дан данас. Иначе неискрен, слабашан, привремен и прорачунат он је извјетрио из глава других народа, али се у српској психи зацарио и разрастао тако дубоко да га је тешко искоријенити. Само је кратак пут од монархистичке идеје интегралног југословенства до комунистичке идеје братства и јединства. Задахнути том идејом били су и млади извршиоци Сарајевског атентата на челу са Гаврилом Принципом. Али, док се млади Принцип од тога излије22 23

Поповић, Данко, Време лажи, ИК Књижевне новине, Београд, 1990, стр. 20.

Погледати, Милосављевић, Петар, Идеје југословенства и српска мисао, Бесједа/Арс Либри, Бања Лука – Београд, 2007, стр. 160, 161, 232. и другдје.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

57

чио још за живота у затвору, дотле и послије толиких геноцидних ратова против српског народа у минулом вијеку та идеја надахњује бројне представнике „српске интелигенције“. А како ли је тек са водећим политичким чиниоцима? Зато су и извршиоци Сарајевског атентата имали пуно среће што је исход Првог свјетског рата био онакав какав је био. Јер да је рат донио друкчији резултат, „ужасно проклетство пало“ би „на њихове главе“. Иако су они уз животе „рескирали и име и част“, како ће то запазити и Боривоје Јевтић, убрзо по свјетском рату, на њихова имена бацана је „љага“ у име „извјесне историјске објективности“. А када се на оно што је узвишено у прошлости баца љага и извргавају подсмијеху вриједности као што су правда, љубав, искреност, родољубље, слобода, достојанство, онда је то сигуран знак духовне клонулости и моралне искварености неког друштва. Данас када се навршава цио вијек од Сарајевског атентата, српском народу пријеко је потребан препород. Потребни су преображај и обнова на основама здраве државотворне националне традиције и духовног искуства очишћених од страних и неприродних елемената и идеја. Један од тих кључних елемената и идеја које из српске свијести треба отклонити као најгори коров и најопакију болест духа јесу идеје југословенства и комунизма. Како је и укупно стање народа и српско национално питање на мртвој тачки, само спонтани, искрени и истински духовни преображај и преумљење свијести и начина расуђивања о животним националним питањима и интересима, могли би набоље покренути точак српске историјске судбине. Тај точак би требао да крене од почетка, а опет из дубоких и благотворних извора историјског српства, који још нису довољно и како треба испитани и према којима немамо правилан однос. Ако нам историјско искуство нешто говори о свијету, људима и нама самима, онда нам говори да треба саздати и одњеговати чисти облик живота. Једнодушност око основних елемената таквог саздања, националног идентитета и интереса отворила би врата жељеном препороду и обнови. Треба ли нам данас сагласност свих о Сарајевском атентату као слободарском и правичном чину? Не, не треба, иако би добродошла. У одсуству универзалних правила игре и елементарног морала у међународним односима, важно је да га схватимо као слободарски и правичан чин. Такође и као ризичан чин којим се могу испровоцирати догађаји, али не и обезбиједити повољан сценаријум и ријешити проблеми. Јер за самосвијест и самопоштовање народа важно је и његово самоосјећање колико и објективни поредак ствари. Тај објективни поредак ствари и правде, упркос свему, ријетко је ишао у прилог српском народу. Он је и данас против њега, пошто је и заснован на неутралисању чистих облика живота. А људи попут Гаврила Принципа, Трифка Грабежа, Недељка Чабриновића, Данила Илића, Васе и Вељка Чубриловића, Цвјетка Поповића, Мухамеда Мехмедбашића, Ивице Крањчевића, Михајла Јовановића, Митра и Неђе Керовића, Јакова Миловића, Цвијана Стјепановића и других, или Војина Танкосића и Драгутина Димитријевића Аписа – да ли су нам они

58

Радивоје Керовић, Сарајевски атентат у озрачју слободе

потребни данас? По мом расуђивању потребнији су него прије! Не због тога да би организовали или изводили неке атентате, него због својег слободољубља и људског достојанства, своје храбрости, самосвијести, родољубља и личне спремности на жртву за добробит свога народа. Такође и због своје постојаности, енергије и неукротиве жеље за слободом. Па ако хоћемо право, потребни су и због свог конспиративног рада. А тај рад је био много озбиљнији и разгранатији него што многи мисле. Профили и карактери свих ових људи, умногоме разнолики, међусобно се надопуњују својим особинама. Част и поштење, поузданост и постојаност, самосвјесност и одлучност, мудрост и енергичност, храброст и пожртвованост, слободољубље и напредност, достојанственост и патријархалност, родољубље и љубав према свима, емотивност и снага воље, убојитост и милостивост и сл., само су неке од особина које красе ове људе и творе драгоцјену лепезу пожељних особина, ликова и људских карактера. У нашем морално исквареном, политички извјештаченом и лажном, духовно посрнулом и умно збуњеном добу ови ликови и карактери постојано зраче својим непролазним сјајем. Њихово дјело, њихови животи и њихова жртва, њихове патње и настојања уграђени су у саме основе нашег савременог постојања. Зато и чине драгоцјени и живи дио наше властите националне самосвијести и самопоштовања, а њихови практични примјери живота и настројења озрачују лично биће сваког искреног Србина. Кроз оваква дјела и подвиге и историјско вријеме сажима свој смисао.

Радослав Гаћиновић* Оригинални научни рад UDK 061.2(497.15):329.78 doi 10.7251/POL1407059G ИДЕОЛОГИЈА КАО ИНТРИЗИЧНА СНАГА МЛАДЕ БОСНЕ IDEOLOGY AS AN INTRIZIC POWER OF YOUNG BOSNIA

Свесна и посвећена храброст, то је највећи степен херојства. Част и дужност, то су два највећа покретача сваког хероја. Јован Дучић Summary: The decision of the great powers representatives on the Congress of Berlin to allow Austro-Hungary to occupy Bosnia and Herzegovina appeared fatal to survival of a multinational empire, which did not wait long to execute those decisions. Habsburg troupes ed the border on July 29th 1878 at many places, which caused great disturbances in Bosnia and Herzegovina and conflicts with approaching units of black and yellow alliance towards Bosnian and Herzegovinian territory. Serbs were at the edge of the mass rebellion. It is that moment when an embryo of a resistance against occupational government was born, especially among young people, who were not ready to tolerate violence and enslavement in their own country. Immediately after its arrival at the Bosnian and Herzegovinian territory, Austro-Hungary appeared as a real occupational power and thus caused people’s revolt, especially of advanced intelligence. Human rights and freedoms were abolished, so it was necessary to form illegal cultural institutions and pollitical organizations. Thus was formed organization of Young Bosnia as well, whose assasinated Austro-Hungarian prince Franz Ferdinand. Key words: Ideology, policy, Young Bosnia, occupation, anexion, assasination, liberation movements. Сажетак. Одлука представника великих сила на Берлинском конгресу да се Аустроугарској дозволи да окупира Босну и Херцеговину била је кобна за опстанак многонационалне царевине, која није дуго чекала на спровођење донетих одлука. Хабзбуршке трупе прешле су, 29. јула 1878. године, границу на *

Научни саветник у Институту за политичке студије Београд

60

Радослав Гаћиновић, Идеологија као интризична снага Младе Босне

неколико места, што је изазвало велике немире у Босни и Херцеговини и сукобе с наступајућим јединицама црно-жуте коалиције према босанскохерцеговачкој територији. Срби су били на ивици масовног устанка. Управо тада рађа се клица отпора против окупационе власти и тираније над народима Босне и Херцеговине, посебно међу младим људима који нису хтели да трпе насиље и ропство у сопственој земљи. Одмах после доласка на просторе Босне и Херцеговине Аустроугарска монархија представила се као права окупациона сила и тиме је изазвала револт народа, а посебно напредне интелигенције с тог простора. Била су укинута људска права и слободе, па су се морале организовати илегалне културне институције и политичке организације. Тако је настала и организација Млада Босна, чији су чланови извршили атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Кључне речи: Идеологија, политика, Млада Босна, окупација, анексија, атентат, ослободилачки покрети Ако је идеологија наука о идејама, о појмовима или пак систем идеја изражен у свим облицима друштвене свести карактеристичан за одређено време или одређену друштвену групу, за Младу Босну се може рећи да се њена идеологија изражавала кроз морал, правo и политику. Политику као посебну врсту друштвених појава, тј. за један део објективно, материјално постојеећег друштвеног света у којем је народ понижен, угрожен и обесправљен. У том турбулентом стању припадници Младе Босне иако веома млади своју идеолошку орјентацију прожимали су и кроз политику тј. систем (са)знања о „политичком’’, односно политици као делу друштвеног живота на просторима Босне и Херцеговине,1 која је управо генератор насиља и која се мора мењати. Историјски услови живота резултирали су веома спори развитак босанскохерцеговачког друштва у поређењу с другим крајевима Европе. Аустроугарске власти систематски су својим понашањем доприносиле заосталости народа и на саваки могући начин су успоравале масовно образовање. Почетком XX века није било више од 24 универзитетски образована Србина у Босни и Херцеговини.2 Континуирано насиље аустроугарске монархије према балкански народима почиње од Берлинског конгреса, тј. 13. јуна 1878. године, када је донесена одлука да Аустроугарска окупира БиХ на одређено време, тј. на 30 година, Ни један политички покрет не остаје само на нивоу политичких акција и организација политичких група. Политичка активност је по правилу мање или више удружена и с идеолошком свешћу, професије или веећег, односно мањег дела друштва (Политичка емциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975, стр. 327),

1

Тек оснивањем Просвјете 1902. године, ситуација се постепено мења. Просвјета је имала највећи значај на стварању модерне српске интелигенције у БиХ на почетку XX века. То је била широка организација, која је 1911. имала мрежу од 79 пододбора, 266 повереника и неколико хиљада чланова помагача. До почетка Великог рата ова просветна организација школовала је 127 студената на светским универзитетима и 220 средњошколаца (Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр. 450), 2

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

61

иако је суверена власт и даље припадала стамболском султану. Након окупације, Аустроугарска и њени савезници су сматрали су да окупација почива на међународној основи, а касније су убеђивали светско јавно мњење да је изведена и на државноправној и унутрашњој основи. Српска правна школа се увек држала закључка да аустроугарско запоседање БиХ има међународно-правно, а не државно правно обележје, тј. да је то међународноправно и отворено а не унутрашње и затворено питање.3 После доласка на просторе Босне и Херцеговине, својим деловањем Аустроугарска монархија представила се као права окупациона сила и тако изазвала револт народа, а посебно напредне интелигенције са тог простора. Та-

дашња насилна политка Аустроугарске и Немачке са себи својственим, недоследним хуманизмом, само је потврда да је атак на човека и тада била универзална стварност, посебно на нације које су они желели да укину, али ипак нису успели. Бењамин Калај је улагао огромне напоре на формирању босанске нације у БиХ а покушао је и тамо да прогласи босански језик на почетку XX века и то у временима када је Аустроугарска монархија била велика сила, али није успео. Није успео зато што нације никада немогу исчезнути, јер на нацији почива основни демократски приинцип, а то је да човек има природно право на слободу. Као одговор насиљу, грађани Босне и Херцеговине оснивали су илегалне културне институције и политичке организације, које је предводила Млада Босна и чији су чланови извршили атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Корени настанка покрета Млада Босна Историјски услови у Босни и Херцеговини на измаку XIX века су довели до веома спорог развитка босанскохерцеговачког друштва у поређењу с другим земљама Европе. Аустроугарске власти систематски су подржавале заосталост и на разне начине су спречавале масовно образовање. После тридесет и две године бечке управе, 1910. године, у Босни и Херцеговини било је 87 одсто неписменог становништва и само пет гимназија за нешто мање од два милиона становника. Такав однос Монархије према грађанима додатно је мотивисао младе босанскохерцеговачке револуционаре да се боре за постојање и опстанак, за образовање и културно усавршавање младих људи.4 Догађаји који су уследили после руске револуције 1905. године подстакли су међу младобосанцима занимање не само за решење аграрног питања него и за руску литературу и историју. Читаве странице књиге Чернишевског Шта да се ради? преписиване су и затим ишле од руке до руке. Сем Чернишев3 4

Исто, стр. 74

Радослав Гаћиновић, Млада Босна и српско национално питање, Политичка ревија бр. 1/2010, стр. 446.

62

Радослав Гаћиновић, Идеологија као интризична снага Младе Босне

ског, много су читали и Бакуњина, Херцена, Достојевског, нарочито његов роман Злочин и казна, и Максима Горког.5 Велику пажњу посвећивали су и италијанском и немачком покрету за национално ослобођење. За младобосанце је Ђузепе Мацини (Giuseppe Mazzini) био „прави и велики човек”.6 Италијанска револуционарна традиција из периода рисорђимента ухватила је јаког корена у Херцеговини. Како у устанку 1861, тако и у устанку 1875–1878, побуњени кметови одржавали су везе с Гарибалдијевим присталицама. У другом устанку учествовали су чак и добровољци из Италије. Још као петнаестогодишњи младић Владимир Гаћиновић је називао себе „гарибалдинцем”7 и проучавао литературу из доба националног уједињења Италије. Чак је и назив Млада Босна настао по угледу на Мацинијеву Младу Италију. Нема сумње да су Мацинијеве идеје – да омладина мора бити основна снага у ослобађању своје груде, да мора створити људе новога кова, спремне на највеће жртве – утицале много на младобосанце у првим годинама њиховог рада и стварања програма. Након окупације и анерсије, Аустроугарска се према Босни и Херцеговини понашала као према свом етничком простору, с једне стране, а према њеним грађанима као према поданицима, с друге стране Спроводила је терор над свима: Србима, Хрватима и муслиманима, па су чланови Младе Босне били представници свих народа. Израз Млада Босна први је употребио Петар Кочић у листу „Отаџбина” 1907, а затим Владимир Гаћиновић у „Алманаху Просвете” 1910, у ауторском чланку Млада Босна, који је постао званично њен оснивач и идејни вођа.8 Циљ Младе Босне био је ослобођење Босне и Херцеговине и уједињење свих прво српских, а онда словенских земаља. Припадници Младе Босне борили су се против Аустроугарске монархије као окупатора, чија власт није била ни легална, ни легитимна. Била је силом наметнута, није је бирао народ Босне и Херцеговине. Монархија након окупације и анексије Босне и Херцеговине 1908. године, још драстичније него у време Отоманске империје, нарушава људска права и слободе грађана. Поносни младобосанци били су свесни да су њихови народи поробљени, али су одбили да пристану да буду покорени. Убиство престолонаследника Франца Фердинанда (Franz Ferdinand) 1914. године у Сарајеву третирало се у то време као убиство било којег представника окупаторске војске. Треба истаћи да анексију Босне и Херцеговине већина држава није била признала, јер је спроведена против воље грађана Босне и Херцеговине и одлука Берлинског конгреса. Након окупације и анерсије, Аустроугарска се према Босни и Херцеговини понашала као према свом етничком простору, с једне стране, а према њеним грађанима као према поданицима. Многи су тада у свету сматрали да је Сарајевски атентат био акт револуционарног отпоРатко Парежанин, Неколико речи о Жерајић-Принциповом нараштају, Књижевни центар, Суботица, фебруар, мај–јун, 1927.

5

6

Исто

7

Владимир Гаћиновић, Огледи и писма, „Свјетлост”, Сарајево, 1956, стр. 185.

8

Војислав Богићевић, Млада Босна, Сарајево, 1954, стр. 32, 63 и 84.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

63

ра према окупатору, присећајући се Старог завета, који наводи случајеве Аода и Јаиља, као и европске традиције тираноубиства, која се заснива на теоријама класичног републиканства старе Грчке и Рима. У старој Грчкој и Риму убиство тиранина слављено је као најплеменитије људско дело, о чему су говорили и Аристотел (Aristoteles), Платон (Platon), Цицерон (Marcus Tullius Cicero), Тацит (Cornelius Tacitus)…9 Католичка енциклопедија тираноубиство дефинише као убиство тиранина актом појединца ради општег добра.10 Тадашњи велики мислиоци сматрали су да суверена власт увек припада народу, а он је преноси на владаоце путем уговора који се с њим закључује. Народ се никада не може одрећи суверене власти у корист владаоца – њено вршење поверава владаоцу све док процењује да он то добро ради. Народ, дакле, увек задржава право да владаоца замени. Џон Лок први је темељније формулисао теорију отпора. У свом делу о грађанској владавини (Two Treaties of Civil Government) дао је образац за многе касније револуције у свету. Своју теорију о праву на побуну довео је у везу с учењем природног закона о друштвеном уговору и дао следећу дефиницију: „Ко год се служи силом без права доводи себе у ратно стање са онима против којих се њоме служи, а у томе стању се све раније везе поништавају, сва права се гасе и свако је у праву да брани себе и пружи отпор нападачу”.11 Веома је важно знати да су Младобосанци своје определење за борбу градили на Алтузијевој теорији о народној суверености. Јер су сматрали да суверена власт припада само народу. И тадашњи најпознатији теоретичари политичке и правне теорије су сматрали да суверена власт увек припада народу, и да је преноси на владаоца путем уговора који се с њим закључује. Народ се никада не може одрећи суверене власти у корист владаоца - он њено вршење поверава владаоцу све док процењује да он то добро ради. Народ, дакле, увек задржава право да владаоца замени. Слично мишљење имали су и многи српски песници у првој половини ХIХ века. Сима Милутиновић Сарајлија је, у својим утопијама, сматрао да је књаз само први изабрани чиновник, а ако би прекршио Устав, чекала га је сурова казна Скупштине – да буде жив закопан.12 Младобосанци су, уважавајући наведене теорије и теорије о тираноубиству(које су тада биле један од Европских идеала), сматрали да је Франц Фердинанд био највећи тиранин – тиранин окупатор. Он је за њих и за народе Босне и Херцеговине по злу далеко превазишао све тиране које је народ бирао и зато су били уверени да имају право да га склоне. Народ је, дакле, смаатрао да има многоструко право да уклони Франца Фердинанда као тиранина окупатора и тиранина који је противзаконито и против воље грађана извршио анексију Босне и Херцеговине.13 9

Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр.208,

10

The Catholic Encyclopaedia IV New York, 1922, str. 108.

11

John Locke, Two Treaties of Civil Government, II gl. XIX

12

В. Недић, Сима Милутиновић Сарајлија, Београд, 1959. стр. 176.

13

Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр. 209,

64

Радослав Гаћиновић, Идеологија као интризична снага Младе Босне

Младобосанци су пропагирали: филозофију национализма и демократских политичких доктрина; изграђивање националне свести; стварање култа националне енергије као и рад на стварању модерне националне културе на основу уверења да је национаална култура немогућа без националног друштва, а национално друштво без националне државе. Припадницима Младе Босне је у сопственој земљи било ускраћено слободно политичко изражавање, те су оснивали тајна удружења чији је крајњи циљ био протеривање хабзбуршког окупационог система из Босне и Херцеговине и из свих јужнословенских земаља. Гаврило Принцип, Владимир Гаћиновић и њихови саборци радили су у илегалним револуцинарним удружењима омладинаца, која су оснивана у Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији, Далмацији и међу исељеницима у САД. Да ли је Принципова генерација била подложна спољним утицајима? Да ли су то биле марксистичке идеје о поступности или социјалдемократско учење које третира борбу против државног терора са акцентом на масовном покрету отпора против тешких друштвених и економских прилика или, пак, анархистичке теорије о масовној примени индивидуалних акција против окупатора? Наука је, на основу чињеница, одавно дала одговоре на та питања. Неки писци тврде да је организација Уједињење или смрт политички индоктринисала Младу Босну, што се на основу историјских чињеница лако демантује. Један од чланова Младе Босне Богдан Жерајић покушао је атентат на генерала Марија на Варешанина 15. јуна 1910, када организација Уједињење или смрт није ни постојала.14 Проф. Београдског универзитета и Пашићев саветник академик Станоје Станојевић, иако није волео Аписа, у својој књизи објављеној 1923. године тврди да Апис и нико из Србије није дао иницијативу за атентат, већ да је она дошла од Гаврила Принципа и његових другова из БиХ. Француски историчар Жан Жак Бекер, професор универзитета и председник центра за историју Великог рата у својој књизи „Година 14’’ у издањима из 2004. и 2013. године, тврди да је о атентату „одлучила, организовала га и извела мала група босанских ђака, усхићених националиста, окупњених око Принципа.’’ Најбољу оцену политичке позадине Сарајевског атентата 1914. дао је један од учесника у њему: „То је било без икаква размишљања, као кад вода налети, без икакве суставности.’’15 Дакле, идеја о атентату потекла је искључиво од поносних младића из Босне и Херцеговине, који више нису могли да подносе насиље окупатора. У своја три есеја о Жерајићу,16 Владимир Гаћиновић је величао жртву као наје14

Осмог априла 1912. године омладинац Лука Јукић покушао је да убије комесара Славка Цуваја у Загребу. Тада су у Загребу осванули плакати следећег садржаја: „Нек се лије крв, јер се само крвљу натапа стабло слободе.’’; 3. октобра исте године и Иван Планиншћак покушао је атентат на Цуваја; 5. јуна 1913. Стјепан Дојчић покушао је да изврши атентат на комесара Скерлеца у Загребу, а у Скерлеца је, 25. маја 1914. године, намеравао да пуца и Владимир Сефер (Славко Мићановић, Сарајевски атентат, „Стварност’’, Загреб, 1965., стр.9), 15

Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр.363,

16

Н. Стојановић, О задацима Босне, „Летопис Матице српске”, Нови Сад, 1929.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

65

фикасниеј средство да се међу младобосанцима оствари нови религијски импулс. Удела у формирању његове концепције о жртви имао је Марк Андрејевич Натансон (Марк Андреевич Натансон)17. Натансон је учио Гаћиновића да је највиши циљ живота жртвовање човечјег бића и егзистенције ради ослобађања угњетених. Карактер Младе Босне После анексије босанскохерцеговачки студенти изјавили су да ни по коју цену неће признати анексију БиХ, јер она представља најобичнију пљачку, а „ако Аустроугарска хоће да нас прогута, ми ћемо јој прогристи стомак”.18 Сви младобосанци гајили су дубоко интересовање за књижевност и поезију, неки од њих су у свом кратком животу постали и даровити песници, а неки су постали велики писци, филозофи, научници (Иво Андрић, Перо Слијепчевић, Васо Чубриловић, Димитрије Митриновић...). Били су посебно надахнути делима Ничеа (Friedrich Nietzsche), Ибзена (Henrik Ibsen), Вајлда (Oscar Wilde), Витмена (Walt Whitman), и других протагониста литерарног анархизма. Прилике у којима су се нашли Јужни Словени у годинама непосредно пре 1914. биле су веома сложене. Већина је тежила да изрази свој бунт не само против националног угњетавања него и против окова који су гушили живот у свим областима. Припадници Младе Босне били су велики родољуби. Њихова жудња за слободом мора се посматрати интердисциплинарно, пре свега са психолошко-социолошког и филозофског аспекта. Младобосанце је посебно инспирисало јунаштво Милоша Обилића, његово саможртвовање у борби против тиранина и тираније. Обилић је био и остао симбол српског јунаштва и на његовом примеру рађали су се слободарски идеали и одлучност да се никада и ни по коју цену не призна ропство. Јуначке народне песме одсликавале су целу косовску легенду на којој се вековима градила мотивација и неустрашивост српског народа. Косовски мит развио је и култ освете. Српским епским песмама дивили су се и преводили их на своје језике најпознатији светски писци и песници – Јохан Волфганг Гете (Johann Wolfgang Goethe), сер Валтер Скот (Sir Walter Scott), Александар Сергејевич Пушкин... Познати амерички новинар Џон Рид (John Reed) написао је: „Код Срба сваки обични војник зна зашто се бори. Кад је био дете, мајка га је поздрављала речима здраво, осветниче Косова!” Велики српски песник, државник и владика Петар Петровић Његош тврдио је да свако ко збаци тиранина испуњава божију мисију. У свом делу Лажни цар Шћепан Мали глорификовао је освету у име вишег божанственог закона: Марк Андрејевич Натансон Боборов (1850–1919), социјалиста – револуционар који је од 1869. године имао важну улогу у руском револуционарном покрету. У то време живео је као емигрант у Швајцарској, а Владимир Гаћиновић често га је посећивао и много поштовао. (Владимир Гаћиновић, Огледи и писма, „Свјетлост”, Сарајево, 1956, стр. 241), 17

18

Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр. 216,

66

Радослав Гаћиновић, Идеологија као интризична снага Младе Босне

А богу је жертва најмилија, поток крви кад провре тирјанске. Исту идеју изразио је и Сенека (Seneca): „Ниједна жртва није пријатнија богу од тиранске крви”. Али, извор права на отпор против тиранина Радивоје Томов није налазио само у божанском природном праву, изван и изнад природе, он је тражио његове доказе и у природи људског друштва као таквог, у непрекидним побунама јужнословенских сељака против угњетачке отоманске владавине. Од саме анексије Босне и Херцеговине 1908. године Аустроугарска монархија се без прекида припремала да нападне Србију. Бечки буржоаски државник и дипломата Леополд Берхтолд (Leopold von Berchtold) био је веома агресиван према Србији, а његов први сарадник гроф Форгач (Janós Forgách) гајио је мржњу и презир према тој краљевини. Доказ је и његово инсистирање да се у свим канцеларијама владе истакне максима: Србију треба уништити (Serbia delenda est), а немачке поруке Србима пред велики рат биле су застрашујуће: ''Сви Срби морају умрети''(Alle Serben müssen sterben) Принципови пуцњи нису објавили само надвојводину смрт већ и, четири године касније, уништење Хабзбуршке монархије, укључујући и средњовековни кметски систем у Босни и Херцеговини.19 Ако младобосанци нису били ослобођени спољних утицаја, онда се њихове идеје могу довести у везу са стремљењима Мацинијеве Младе Италије, с том разликом што су идеје младобосанаца биле плод босанских услова живота, традиције косовског мита у временима великих империјалистичких сукоба који су потресали свет првих година ХХ века. Младобосанци су се са високим поштовањем односили према лику и делу Ђулелма Обердана.20 Они су темељно изучавали све револуционарне покрете у свету, посебно поруке америчке револуције. Једна од важних порука америчке револуције гласи: „Свето је право појединца, групе или нације да, ако треба и с оружјем у руци, устане против стране окупације или недемократског облика владавине”. 19

Владимир Гаћиновић, „Огледи и писма’’, Свјетлост, Сарајево, 1956, стр. 97.

Ђулелмо Обердан (Guglielmo Oberdan), италијански иредентиста словеначког порекла (1858–1882), у лето 1878. иступио је против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и избегао служење војске да га не би послали управо у Босну и Херцеговину. Побегао је у Рим и ступио у везу с круговима који су се борили за ослобођење тршћанске регије од Аустроугарске и за њено прикључење Италији. Када је у Трсту 1882. године организована прослава 500-годишњице прикључења Трста Аустрији, стигао је и цар Фрањо Јосиф, на кога је Обердан бацио бомбу, али атентат није успео. Осуђен на смрт због велеиздаје, Обердан је обешен 20. децембра 1882, а касније је у Италији проглашен за мученика за слободу и народног јунака. Тргови и улице носе његово име, а на обележавању 100-годишњице његове смрти 1982. године, тадашњи председник италијанског сената Ђовани Спадолини упоредио је Ђулелма Обердана са Исусом Христом. (Слободан Кљакић, Ревизија прошлости у режији великих сила, Политика, 9. 6. 2013),

20

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

67

А друга порука коју су младобосанци прихватили гласи: „Америчка револуција била је у почетку облик устаничке демократије, убрзо и успешно преточен у уставну демократију, пропраћену њој одговарајућим демократским установама”.21 Управо за ова два принципа америчке револуције залагали су се припадници Младе Босне. У припреми атентата материјалну помоћ младобосанцима пружила је организација Уједињење или смрт22, али само материјалну, јер је и сам Апис23 касније био против атентата. Гаврило Принцип и Недељко Чабриновић изјавили су да су намеравали да својим новцем купе оружје, али пошто га нису имали довољно, за помоћ су се обратили Милану Цигановићу и, уз његово посредовање, Војиславу Танкосићу. Није познато да ли је још неко од „црнорукаца” знао за атентат, али је утврђено да о њиховим плановима нису биле обавештене ни Влада Србије, ни Врховна команда.24 Сигурно је да су се Принцип и његова група идеолошки разликовали од организације Уједињење или смрт. Разлике су биле не само у општој животној филозофији него и у погледима на решавање националног питања, унутрашњих проблема међу Јужним Словенима, те на уређење нове државе после слома Аустроугарске монархије.25 Најутицајнији револуционари средње омладинске генерације у Босни и Херцеговини, Богдан Жерајић и Владимир Гаћиновић, највише су спомињали „Српство”. Њихов утицај био је у Сарајеву највећи.26 У септембру 1911. године Владимир Гаћиновић, тек што се вратио из Швајцарске, по наговору Љубе Јовановића Чупе учланио се у организацију Уједињење или смрт. Мустафа Голубић и Павле Бастајић поверили су Виктору Сержу (Victor Serge, односно Виктор Львович Кибальчич) да је Владимиру Гаћиновићу поверено „руковођење 21

Проф. др Александар Илић, Принцип и принципи, Политика, 17. 10. 2013.

Уједињење или смрт, тајна завереничка организација позната и као Црна рука, основана је 9. 5. 1911. у Београду. Основала ју је група официра и цивила, учесника у Мајском преврату 1903, ради борбе за уједињење свих Срба. Стекла је знатан политички и друштвени утицај, па се често сукобљавала с Владом. Првих дана 1917. у Солуну почео је обрачун између Беле и Црне руке. После суђења Апису и другима (Солунски процес), организација се распала. (Војни лексикон, ВИЗ, Београд, 1981, стр. 1104) 22

23

Драгутин Димитријевић Апис, рођен у Београду 5. 8. 1876, а стрељан 1917. у Солуну, био је главни организатор официрске завере која је 1903. довела до убиства краља Александра Обреновића. Један је од оснивача и члан Врховне централне управе тајне револуционарне организације Уједињење или смрт, познатије под именом Црна рука. У Првом светском рату до 1915. руководио је обавештајном службом Врховне команде, а затим је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске и помоћник начелника штаба 3. армије. Ухапшен је 1916. и на инсценираном Солунском процесу оптужен за организовање тобожњег атентата на регента Александра. Осуђен је на смрт стрељањем. На обновљеном процесу, у Београду 1953, пуковник Апис је рехабилитован. (Војни лексикон, ВИЗ, Београд, 1981, стр. 836)

24

Група аутора, Историја српског народа, „Српска књижевна задруга”, Београд, 1994, том VI, стр. 18–22. 25

Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр.17,

Перо Слијепчевић, Напори Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење, издање Обласног одбора „Народне одбране” у Сарајеву, 1929, стр. 188.

26

68

Радослав Гаћиновић, Идеологија као интризична снага Младе Босне

борбеном организацијом Босне и Херцеговине и групама студената растурених по Европи”. Гаћиновић је октобра 1911. године из Београда, преко Сарајева, отпутовао у Беч, где је основао два тајна кружока. У њих је увео своје другове из мостарске гимназије. Перо Слијепчевић, који је био члан једног од тих кружока, каже да је Гаћиновић захтевао да се договорене активности морају извести, ако треба и уз примену насилних метода. После повратка из Беча, у фебруару 1912. године наставио је да оснива тајне кружоке међу омладином, а према писању Пера Слијепчевића, Владимир Гаћиновић је основао поред два кружока у Бечу, по један у Загребу и Пакрацу и пет у Сарајеву.27 Многи историчари сматрају да је Сарајевски атентат, који је извршио Гаврило Принцип на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914.године чин одбрамбеног ослободилачког карактера, чије су се идеје ткале на револуционарној политици младих, рекло би се и најнапреднијих босанскохерцеговачких омладинаца тога времена. Њихова патриотска свест, као основа, и филозофска мисао, као надградња, те револуционарни дух и понос сваког од њих, знатно су допринели формирању њихових ставова и опредељења за борбу. Револуционарну акцију припадника Младе Босне, подржавала је већина грађана БиХ, Србије и Црне Горе, а то најупечатљивије потврђује изјава једног ондашњег црногорског министра који је након атентата рекао: „Радост и зебња од овог догађаја наступила је код одговорних фактора, а у народу, само радост.’’ 28 Најмлађа, генерација босанско-херцеговачких револуционара није имала у то време јединствене, а посебно јасне ставове по питању југословенства пред Први светски рат. Међутим, њен главни идеолог, Владимир Гаћиновић, није био нимало сентименталан према идеји југословенства и на њу је гледао као на „мешање хрватске воде у српско вино”.29 Програмски текстови Владимира Гаћиновића, писани у то време, до крајности су прожети искључиво српском националном идејом и у њима све до рата нема ни помена о југословенству као могућем решењу српског националног питања. За разлику од Гаћиновића, Димитрије Митриновић, који се сматра другим главним идеологом револу-ционарне омладине, био је човек знатно другачијих погледа и животне филозофије. Већ у гимназијским данима имао је разумевања за југословенску идеју, залажући се за јединствену књижевност Срба и Хрвата, која може бити основа њиховог уједињења. Та његова гледишта само ће се касније појачати и уобличити током студија у Загребу, а посебно дружењем с Иваном Мештровићем, кога савременици у то време сматрају „јединим интегралним Југословеном”.30 Ови кружоци, за које Перо Слијепчевић каже да су узети из руске револуционарне литературе, одговарали су групама Црне руке – до пет чланова и оснивач, али су и те групе организоване по угледу на руске кружоке, иако је „церемонијал” пријема узет од масона. Чланови кружока које је Гаћиновић основао нису примани по том „церемонијалу”, нити су знали за Црну руку. (Др Драгослав Љубибратић, Млада Босна и Сарајевски атентат, Музеј града Сарајева, Сарајево, 1964, стр. 37–38)

27

28

Радослав Гаћиновић, Млада Босна, Медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, стр..354,

29

Владимир Дедијер, Сарајево 1914, „Просвета”, Београд, 1966, стр. 348.

30

Исто, стр. 290

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

69

Они који су били за уједињење говорили су да је дошло време коначног тријумфа идеје југословенског уједињења.31 Омладински идеолог Милан Марјановић након 1912. године развија идеје о „нацији која настаје” око српског језгра.32 Године 1913. Српски књижевни гласник води анкету о „јужном или источном наречју у српско-хрватској књижевности”.33 Показује се да већина интелектуалног света прихвата екавску варијанту заједничког језика. „Ми смо генерација велике народне синтезе... од Дрниша до Ниша”, истицао је Тин Ујевић 1912. године.34 Одмах по настанку омладинског ослободилачког покрета Млада Босна, њени припадници су дали одговор на питање које су сами себи поставули и то: „Хоћемо или да умремо у животу или да живимо у смрти.’’ Дакле, у њихову свест била је уткана филозофија неопходности умирања за будућност и слободу. Владимир Гаћиновић се први пут сусрео с Гаврилом Принципом у Сарајеву, у стану Боривоја Јевтића, где је иначе одседао. На све младобосанце, посебно на Мехмедбашића и Принципа, он је оставио снажан утисак, а сви њихови саборци - омладинци сматрају да је на њих извршио пресудан утицај и директно припремио Принципа и остале младобосанце за акцију. Тако је, на пример, Боривоје Јевтић 1920. године писао: „На Принципа, који је иначе подсмешљиво гледао на људе, Владимир Гаћиновић је учинио необичан утисак... Први тренуци с Гаћиновићем претворили су се за Принципа у трајне. Он је био с Гаћиновићем и онда када није боравио уз њега. Импоновала му је његова морална снага као и његово апостолство, које је у име циља коме је служило прелазило мирно преко свих патњи, не сустајало пред препрекама, не јењавало пред прогонима”.35 Млада Босна омладински ослободилачки покрет Млада Босна је уистину била ослободилачка омладинска организација. Главни организатор завере Данило Илић у судбоносним данима пред атентат, након исцрпљујућих разговора са Аписовим најоданијим изаслаником Ђуром Шарцем доводио је у питање исправност филозофије политичког убиства, па чак и неопходност убиства Франца Фердинанда. Међутим, пошто је таква одлука већ била донета, а Принцип ни по коју цену није хтео да одустане, више се није могло ништа променити. Део младобосанаца схватио је да се индивидуалном борбом не може постићи ништа значајније, и да друштвене промене могу настати једино мобили31

Милан Марјановић, Културне тенденције Југословена, Ниш, 1915, стр. 9.

32

Милан Марјановић, Народ који настаје. Зашто настаје и како се формира јединствени српско-хрватски народ, Ријека, 1913. 33

Српски књижевни гласник, XXXII, 6, Београд, 16. марта 1914.

34

Тин Ујевић, За Младу Далмацију (1912), Сабрана дјела, Х, Загреб, 1966, стр. 77.

35

Боривоје Јевтић, Глас народа, Сарајево, 7. јул 1920. године

70

Радослав Гаћиновић, Идеологија као интризична снага Младе Босне

сањем широких народних маса и дизањем масовног устанка против окупатора. С аспекта науке и историјских чињеница, Сарајевски атентат није био узрок Великог рата 1914–1918, већ повод. У другачијим међународним околностима, када се уважава међународно право, односно кад је сила у служби права, а не обрнуто, тај догађај не би могао да изазове тако велике последице. Има много истине у закључцима историчара и економисте Веселина Маслеше, да је Принцип „својим пиштољем хтео да заустави Drang nach Osten”.36 Хипотезе према којима су Сарајевски атентат инспирисале тајне службе Русије, Француске и Британије, или сличне организације у Немачкој, Мађарској и Аустрији, било директно или индиректно, нису потврђене историјским истраживањима и њихово пласирање замагљује значајне историјске чињенице на просторима Босне и Херцеговине у време аустроугарског терора на почетку XX века. Младобосанци нису хтели другу државу осим своје и у њој слободу, зато се то легитимно право увек мора уважавати и поштовати. Наука не трпи импровизације и осуђује сваки покушај доминације политике над науком, попут злонамерних теза о карактеру Младе Босне. Такве тезе нису безазлене, већ злонамерне и штетне, јер искривљују улогу српског народа у историји и доводе јавно мњење у заблуду. Аустроугарска је имала намеру да нападне Србију одмах после Букурештанског мира, у јесен 1913. године, и већ је за то извршила припреме и затражила сагласност савезника. Једна изјава званичне Италије одвратила је Аустроугарску од тог корака. Међутим, то је било само одлагање рата, за који су бечки војни и политички званичници наставили да се припремају. Према признању цара Франца Јозефа у писму упућеном цару Вилхелму убрзо након Сарајевског атентата, бечка влада – и мимо раније италијанске опомене – ипак се неодступно одлучила на рат против Србије. Припремајући се за Велики рат Аустро-угарска монархија је 1904. године подигла кредит од 400 000 000 круна, што је забринуло све европске народе, па чаки енглезе који су је и довели у БиХ. Такође, она је у том циљу у континуитету радила на промени етничке структуре станоништва у БиХ. У периоду од 1878 до 1914. године из БиХ се иселило 140 000 муслимана и 40 000 Срба, а у истом периоду се у БиХ доселило 230 000 католика. На Бал-плацу је још првих дана јуна 1914. довршен меморандум за цара Вилхелма и у њему су наведени разлози због којих Аустроугарска по сваку цену настоји да изврши оружану акцију против Србије. У писму аустријског цара изричито је наглашено да је меморандум написан пре Сарајевског атентата. Цар Франц Јозеф достављао је цару Вилхелму не само погледе своје владе – изложене у меморандуму – него и сопствене погледе у односу на Србију и њене „непријатељске тенденције према Аустроугарској”. У писму је даље тврдио да је Србија добила велико повећање и у територијама и у становништву, након којег је постала два пута већа, па је и њена агресивност према Аустроугарској постала двапут опаснија.37 Франц Фердинанд је на вечери 36

Веселин Маслеша, Млада Босна, „Култура”, Београд 1945, стр. 45.

37

Милан П. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914–1918, Графичко предузеће Про-

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

71

на Илиџи, дан пре убиства, поверио шефу своје оперативне канцеларије пуковнику Мецгеру (Metzger) „да је на он на састанаку са царом Вилхелмом II у Конопишту 12. јуна 1914. године, договорио непосредни напад на Србију одмах после маневара”. Аустроугарске и немачке припреме за напад на Србију одавно су биле завршене, коначно 23. јула 1914. године аустроугарски посланик у Београду барон Гизл (Wladimir Rudolf Karl Freiherr Giesl von Gieslingen) могао је да преда српској влади ултимативну ноту, тражећи њен безусловни пријем у року од 48 сати. Дакле, месец дана после Сарајевског атентата почео је Први светски рат – након аустроугарског ултиматума Србији и објаве рата 28. јула, те са немачком објавом рата Русији 1. августа, Француској 3. августа и британском објавом рата Немачкој 4. августа 1914. године. Тај рат изменио је карту Европе више него иједан дотадашњи. Пропале су четири царевине, а с њима и династије Хабзбург, Романов, Хоенцолерн и отоманска династија, које су њима владале стотинама година. Библиографија 1. Перо Слијепчевић, Млада Босна, Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење, Сарајево 1929, 2. Никола Тришић, Случај Мухамеда Мехмедбашића, Преглед, Сарајево, фебруар 1935; 3. Војислав Богићевић, Млада Босна – писма и прилози, Сарајево, 1954, 4. Н. Стојановић, О задацима Босне, „Летопис матице Српске”, Нови Сад, 1929. 5. Радослав Гаћиновић, Млада Босна и српско национално питање, Политичка ревија бр. 1/2010, 6. Радослав Гаћиновић, Млада Босна, медија центар ОДБРАНА, Београд, 2014, 6. Ратко Парежанин, Неколико речи о Жерајић-Принциповом нараштају, Књижевни центар, Суботица фебруар, мај–јун, 1927. 7. Владимир Гаћиновић, Огледи и писма, „Свјетлост”, Сарајево, 1956, 8. The Catholic Encyclopaedia IV, New York, 1922, str. 108. 9. John Locke, Two Treaties of Civil Government, II gl. XIX 10. В. Недић, Сима Милутиновић Сарајлија, Београд, 1959. 11. Владимир Дедијер, Сарајево 1914, „Просвета”, Београд, 1966, 12. Јован Цвијић, О виолентном типу динарских Срба, Преглед, март 1912; Ј. Цвијић, Говори и чланци, Београд, 1921, 13. Драгослав Љубибратић, Млада Босна и Сарајевски атентат, Музеј града Сарајева, Сарајево, 1964, 14. Милан Марјановић, Културне тенденције Југословена, Ниш, 1915, света, Београд, 1922, стр. 13.

72

Радослав Гаћиновић, Идеологија као интризична снага Младе Босне

15. Милан Марјановић, Народ који настаје. Зашто настаје и како се формира јединствени српско-хрватски народ, Ријека, 1913. 16. Српски књижевни гласник, XXXII, 6, Београд, 16. марта 1914. 17. Тин Ујевић, За Младу Далмацију (1912), Сабрана дјела, Х, Загреб, 1966, стр. 77 18. Веселин Маслеша, Млада Босна, „Култура”, Београд 1945, стр. 45. 19. Милан П. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914–1918, Графичко предузеће Просвета, Београд, 1922,

Resume Аустроугарска монархија је после Берлинског конгреса и одмах након окупације БиХ усмеравала поглед и преко Дрине. Чекала је само повољне политичке околности да своје територијалне претензије према Србији и јавно обнародује. Њене територијалне аспитације су појачане, после шестог октобра 1908. када је у Бечу цар Фрањо Јозеф обнародовао указ о анексији Босне и Херцеговине. Био је то акт отвореног колонијализма који није био уперен само против народа Босне и Херцеговине, већ и против животних интереса Србије и Црне Горе. Иако је бечка влада званично изјавила да је анексијом Босне и Херцеговине „територијално засићена”, радило се само о првој етапи аустроугарског продора ка Солуну и Немачке на исток. У следећој етапи планиран је рат против Србије и њена анексија или, пак, подела Србије између Аустрије, Бугарске и Румуније. Историјски услови живота резултирали су веома спори развитак босанскохерцеговачког друштва у поређењу с другим крајевима Европе. Аустроугарске власти систематски су својим понашањем доприносиле тој заосталости и на саваки могући начин су успоравале масовно образовање. Почетком XX века није било више од 24 универзитетски образована Србина у Босни и Херцеговини. После више од тридесет година аустријске управе, годи-не 1910, у Босни и Херцеговини било је 87 одсто неписменог становништва и само пет гимназија за нешто мање од два милиона становника. Активности Цигановића, Танкосића, Драгутина Димитријевића Аписа и других личности само су технички детаљ, епизода. Атентат је могуће замислити и без Цигановића, и без Танкосића, и без свих осталих из круга Народне одбране или организације Уједињење или смрт, али га није могуће замислити без Гаврила Принципа и другова, није га могуће замислити без оних сељака који су били спремни да ставе главу у торбу и који су то увек и чинили у борби против Аустроугарске монархије, с потпуним миром и уверењем да ће својим учешћем и својом жртвом допринети пропасти хабзбуршког окупатора. Атентат у Сарајеву био је, дакле, резултат и последица револуционарног кретања у Аустроугарској и има везе и с осталим револуцинарним покретима

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

73

у Европи тога времена, посебно с револуционарним крета-њима у Русији. Тачно је да се у размишљањима младобосанаца и њих-овог идејног вође Владимира Гаћиновића јавила мисао о атентату као средству борбе против Монархије у Босни и Херцеговини и да је добила теоретску разраду. Та мисао пала је на већ припремљено тло, јер је земља стењала у ропству, а у њој се већ јавила генерација младих револуционара који су били жељни деловања и хтели одмах да виде и доживе и резултате тога деловања. Ту више није могао да се меша нико са стране, јер нико није ни био потребан. У једној јединој тачки концентрисало се све незадовољство маса које се гомилало деценијама, згуснуло се до крајње мере и претворило се у експлозив коме није требало много да плане. Веома је важно истаћи цитате истражног судије у процесу сарајевским атентаторима Леа Пфефера из књиге Истрага о Сарајевском атентат, који описује са каквим жаљењем Принцип говори о смрти принцезе Софије. Пфефер на једном месту каже за Гаврила Принципа да је „родољуб и апостол” и закључује да атентат представља покрет целог народа за ослобођење. Младобосанци су доказали су да је њихов народ достојан слободе, да је сазрео и стекао право да сам собом влада. Пуцајући на наследника аустроугарског престола, пуцали су у зло чији је носилац и представник за њих био управо он. И у томе је смисао њиховог дела.

Часлав Д. Копривица* Претходно саопштење UDK 341.322.5(=163.41)„19“ doi 10.7251/POL1407075K Поуке 1914, поново прочитане: геноцид као телос европског „цивилизовања“ Срба Најкасније од књиге Владимира Ћоровића О односима Аустро-Угарске и Србије у ХХ веку (1936) постало је јасно – мада, нажалост, не и општепознато – да је Дунавска монархија знатно прије Сарајевског атентата веома озбиљно размишљала о уништењу државе Србије, да је то чак био аксиом њеног (полу)званичног геополитичког промишљања о преуређењу простора Југоисточне Европе и прије Мајског преврата, дакле и оно у вријеме када су српске власти, у складу с Тајном конвенцијом (1881), склопљеном за вријеме потоњег краља Милана, били лојални према Бечу. Но ни послушност хабзбуршком двору није била довољна да се Србија код њега избори за признање и елементарног права на постојање. За политичку елиту Монархије Срби су, чак и када су били крајње „сарадљиви“, били доживљавани као непоправљиво, дакле „по природи“, штетни, јер, према тој негативној предрасуди, чак и док пристају на подређеност, будући „дивљи“, вјероватно стално размишљају о побуни и непријатељству против својих „цивилизованих“ налогодаваца. Зато је „за сваки случај“, боље ендемски склоне побуни и злочину – а злочин је већ и сâмо одбијање послушности „цивилизованим“ средњеевропским господарима – превентивно „научити памети“, тако што ће им се одузети држава и завести „цивилизована“ управа. Цијена нестанка независне српске државе била је уништење знатног дијела народа који ју је настањивао, а на то су, како је показала окупација у Првом свјетском рату, Аустро-Угари били више него спремни. Његово уништавање није била ненамјеравана и „успутна“ посљедица укидања његове државе, већ нешто с чиме се од почетка рачунало. За вријеме аустроугарске окупације Србије она (једнако као ни Црна Гора) није постојала чак ни као марионетска држава, а они који су могли да пруже отпор окупацији били су или у Грчкој или у концентрационим логорима (оперише се бројком између 300 и 600 хиљада људи). Зато се може рећи да је слоган (Alle) Serben müssen sterben! [(Сви) Срби морају умријети.] – био је тајни програм бечко-пештанске политичке елите *

Политички филозоф, професор на Факултету политичких наука у Београду

76

Часлав Д. Копривица, Поуке 1914, поново прочитане: геноцид као телос ...

доста прије него су 1914. хушкачка штампа те масе по трговима Монархије, на разним језицима, почели то да исписују, односно да извикују. А због чега су Срби заправо „морали“ умријети? Није било ријеч ни само о томе да су се Србија и Срби – такви какви су тада били, односно каквима их је потоњи непријатељ опажао – били препрека некаквим плановима преуређења глобалне стварности самозваних архитеката свјетског поретка. Ради се о томе да су Срби – и код доброг дијела елите и код знатног дијела „промонархијски“ опредијељенога народа – били доживљавани као „напаст“, као елементарна непогода (или, ендехаовско-туђмановски, „реметилачки чимбеник“), зло које мора бити искоријењено да би се даље могло („нормално“) живјети. Дакле, сâм живот Срба, пуко постојање „нецивилизованих“ и „злих“, сметња је животу „цивилизованих“ и „нормалних“. Од тога да су Срби препрека нормалном животу па до нацистичког програма чишћења Lebensraum-а од „људског корова“ није велика удаљеност. Сугеришемо ли овим да је нацистичка пракса геноцида своје инкубационо вријеме имала у посљедњим деценијама Аустро-Угарске? Једна од првих, добро упамћених „најава“ радикалних, а затим и „коначних рјешења“ проблема живота, што је, у ствари, проблем цивилизације – који она не успијева да ријеши на „рационалан“, односно „цивилизован“ начин – потиче од градоначелник Беча (1897–1910) Карла Лигера [Karl Lueger], једног од најчувенијих у његовој повијести, и то из времена толико пута прослављаног и призиваног бечког прелаза из ХIХ у ХХ стољеће („Jahrhunderwende“). Он је, поред осталога, постао познат по изјави да Јевреје треба крстити, али тако што ће се под водом држати неколико минута – да им се крштење „прими“. Бизарно, цинично, злослутно. Ипак, ово варварство у најави нипошто није израз некаквог културном стању непојмљивог „дивљаштва“, већ је наличје високе, притом презреле „цивилизованости“, која је прешла у фазу иманентно изазване изопачености, када се нагомилани проблеми, усљед наводног безизлаза и недостатка другачијих могућности – могу „ријешити“ само радикалним неутралисањем, или чак „одстрањивањем“, оних који наводно представаљју проблем данашњег културног живота. У таквом начину мишљења који је у Европи, нарочито Средњој, био у узлету управо у вријеме незаборавне belle epoque, не увиђа se да су сâма култура у цјелини и живот који она генерише – постали „проблем“. Ипак, тзв. Средња Европа је од својег историјског краја 1918, имала пуно обожавалаца. Један од њених првих и најупамћенијих носталгичара био је романописац Јозеф Рот [Joseph Roth]. Он је, у предвечерје Другог свјетског рата написао да је Хитлер „побраунауио“ Средњу Европу, односно да је њен космополитски дух уништио саображавањем ње са ускогрудим назорима роднога провинцијскога Браунауа у Горњој Аустрији. Међутим, иста та фикционална, чаробна и никада прежаљена „Средња Европа“ – то је аутор Радецког марша могао знати – током Првог свјетског рата је у истом том Враунауу била изградила један од бројних концентрационих логора, којих је у

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

77

Царевини било на стотине. А је ли млади Адолф то знао? Бек икакве сумње. А да се њему то сазнање, да парафразирамо помињанога Лигера, било добро „примило“, види се и по томе што је коју деценију касније, у Маутхаузену, гдје се до 1918. такође налазио један од логора за Србе, направио нови, у складу са „потребама“ и могућностима времена – „напреднији“. Ако из аустроугарских логора живо није изашло између трећине и половине заточених Срба, то је у Хитлерово вријеме, када су примјењиване усавршене методе „цивилизовања“, постотак „успјешности“ био кудикамо већи. Но разлика међу њима само је релативна. Наиме, Трећи рајх je технолошки усавршио системско убијање, те га јавно и отворено признао као метод постизања зацртаних циљева у остварењу европске „културне мисије“. Подсјећамо да су и Трећи рајх и средњеевропске царевине управо овај момент – и то не с доста успојешном резонанцијом – истурали као крајње, метафизичко оправадање велике изгибије: жртва у животима, и својим, а нарочито непријатељским. морала се поднијети да би Култура наставила да живи. Но управо јс с таквом праксом техничке екстерминације самом својом егзистенцијом „неприхватљивйх“ била отпочела Аустро-Угарска. Истина на декларативном плану то једва да је, а и тада само упола гласа, било пмињано, али се зато, без сумње, на томе срачунато и одлучно дјеловало, о чему свједоче реални учинци. Хитлер је, дакле, преузео, „усавршио“ и признао као свој програм оно чему га је научила његова (средње)европска отаџбина. Разлика између аустроугарских и нацистичких логора отприлике је подједнако (не)велика као и разлика између поклича за нормалан, и од „дивљакā“ неометан живот, из 1914, и програма планског стварања новог „животног простора“ за Њемце, из 1939. Сабирни логори, који у пракси јесу били логори смрти, „изум“ су Аустро-Угарске, мада су им, руку на срце, „идеју“ дали Енглези током Бурског рата. Дакле, „смрт је“ – да парафразирамо једног француског књижевника, који је ову чувене сентенцију изрекао на рачун Њемачке – „мајстор из Средње Европе.“ Што се тиче заробљеника из Србије и Црне Горе, њих је у логорима, према утврђеним подацима, страдало 57000, иако је, због мањкавости истраживања, вјероватно да је прави број доста већи. Овом броју треба додати жртве цивилног становништва током окупације Србије и Црне Горе, те цивилне жртве на подручју Босне и Херцеговине (само у Добојском логору преко 12000). Иако је „рационално оправдање“ терора над Србима у Босни и у Херцеговини била њихова блискост са непријатељским државама Србијом и Црном Гором, чињеница да је терор настављен и након војног слома двију српских држава показује да аустроугарске власти „опасност“ нијесу видјеле само од српске оружане силе, већ од голе егзистенције Срба, на којој год својој територији живјели. Због тога је у логоре за Србе, као „стандард“, уведен режим врло слабе исхране, исцрпљујућег рада, уз честа батинања. Из досљедне праксе држања великог броја људи у крајње нељудским условима, из којих није било изузето ни хиљаде дјеце, јасно је да је срачуната намјера таквога поступања била да што више њих страда, додуше без метка и губилишта – како је то, међутим, чињено

78

Часлав Д. Копривица, Поуке 1914, поново прочитане: геноцид као телос ...

по бројним стратиштима широм Босне и Херцеговине. Слике живих костура из аустроугарских логора, свједоче о томе да је Аустро-Угарска заточене Србе свјесно држала на ивици биолошког опстанка, очигледно рачунајући с тиме да ће пуно њих „отићи“ испод те границе. Тај се „увијени геноцид“ од нацистичко-усташких „метода“ разликовао по томе што је његов „само“ допуштено-пожељни циљ било уништење што већег броја Срба, док први нијесу крили да то желе да заврше у што краћем року. Из перспективе стољећа протеклог од 1914, нарочито у свјетлу догађања започетих с Боровим Селом, закључно са „жутом кућом“, чији је лајтмотив наставак геноцида над Србима, било преко „посредника“ (локалних извршилаца – што је „елегантније“), било, када устреба, и директно (бомбардовањима 1994/95. и 1999), можемо да закључимо да пракса оваквога односа према Србима није окончана. Зато се, у цјелини узевши, став англо-германског Запада према нама може описати као перманентни ултиматум: или нам се уподобите, служите, или ћемо вас уништавати, а ако до краја останете „неразумни“ – и до краја уништити. Другим ријечима, од нас се очекује да се „цивилизујемо“ и да тиме задобијемо признање права на постојање – макар и као „другостепених људи“, или нас неће бити. То значи да је под оваквим условима народу попут нашега – уколико покаже довољан степен послушности, мада, на основу искуства Обреновића, али и властодржаца након 2000, видимо да ни то није довољно – суђено да у најбољем случају вјечно остане у простору толерисане маргине. То је највиши степен прихватања који је за нас предвиђен – под условом да нам „опросте“ бунтовништва из 1914, 1941, 1991/2, 1999. – што је све само не извјесно. Јасно је, дакле, да нам западњаци својим ставом не дозвољавају да заправо будемо дио „цивилизованог свијета“, нити да, пак, као, према њиховом непромијењеном виђењу, „нецивилизовано острво“ о(п)станемо, унутар њега. Откуд геноцидност цивилизованога Запада према својим маргинама које су најприје културалистички изумљене као непријатељске, а затим у складу с тиме и стратешки стигматизоване? Позадина оваквих испада Запада према (маргиналним) другостима била је дубока криза његове културе, која је посљедица неуспјеха пројекта самоостварења у модернизацији. И тада, умјесто суочавања са собом и непријатним посљедицама неуспјеха тог подухвата, долази до транспозиције и „извоза“ неугодних наноса у својем повијесном идентитету – пут извјесних, за то „погодних“, односно за ту сврху нарочито конструисаних другости. Њеним стварним уништавањем желе се симболички потријети концептуалне, повијесне идентитетске непожељности у себи самоме – као да би то уништитељима суштински помогло чак и ако би били успјели да униште објект своје цивилизацијске стигме. Политика истребљивања непријатељских другости, као избјегнуто суочавање са својим тренутним културним самством и резултатима својега пројекта, који су се и „теоријски“ и „морално“ испоставило као фијаско, представљала је „замјену“ за културну критику, да би на крају дошло до слома пројекта спасавања „цивилизације“ злочином. Средњеевропско прегнуће у том смислу од 1939. до 1945. било је понављање, у суштини слич-

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

79

ног и већ зацртаног покушаја од 1914. до 1918. – да се култура спасе убијањем. Понављању се могло прибјећи вјероватно зато што први покушај није био довољно радикалан – умјесто да се схвати да то није пут спаса културе. Дакле, средњеевропска политика геноцида, парадоксално, тежи спасу културе, тако што ће код извршилаца суспендовати моралну свијест, која је управо један од темељ исте те културе. Тиме се иста та култура, на најстрашнији могући начин, своди на апсурд – будући да се у ефективном смислу показала немоћном да то увиди прије него је жртвовањем непоћудних другости покушала да се спасе. Зато се може рећи да негативни телос европске модернизације представљају геноцид, расизам и фашизам, као трансфер нерјешивих унутрашњих проблема у спољашњост, и то у неку, нарочито за ту сврху препарирану, „нецивилизовану“, „злочиначку“, а напослијетку: српску другост. Зато – то треба коначно схватити – нас у Другом свјетском рату нијесу убијали (само) „нацисти и њихови помагачи“, односно нијесу нас убијали нацисти као нацисти, већ нас је убијала Европа – онаква како је себе тада била видјела, односно онаква каква је, усљед својих неријешених повијесно-идентетских проблема, тада била. Уколико као мјеродавно узмемо становиште философске херменеутике, према којем се о ефективној „изведби“ бића неког културног ентитета увијек изнова одлучује у његовој повијести, тада је током Другог свјетског рата „овлашћени“ заступник актуалне европске идеје – био Трећи рајх, што је, чини се не без основа, био један од стубова нацистичке пропаганде. Уосталом, није ли се под Стаљинградом 1942. – у лику бројних војска и готово свих европских народа (Срби су били један од свега неколико изузетака), а под кровним знамењем кукастог крста древних Германа – заправо одржавао сабор борбеног европејства, сучељеног с „азијатством“? Противници германоцентричне, виталистичко-геноцидне Европе, који су призивали начела слободе, хуманости и остале „свете ријечи“ европске традиције – позивали су се на оно што је било прошлост Европе – и то она која је ефективно-епохално била превазиђена, мада, разумије се, не и заборављено. На дјелу је била крвава борба двају начела једне исте цивилизације, која су обје стране истурала као „цивилизацијска“, дакле „европска“. То је био бој између реминисценције, на једној, и тренутне реалности Европе, на другој страни. Ратовали су прошлост и (тадашња) садашњост Европе. Поразом нацизма једна је Европа изгубила, али она друга, као идеја, није побиједила – јер је већ била неповратна прошлост, будући да је сама појава нацизма, али, прије тога, и средњеевропског „културтегерства“ из 1914. – представљало њен неповратни пораз.

Јелена Вукоичић* Оригинални научни рад UDK 323.1:327(497.1)„1914/1918’’ doi 10.7251/POL1407081V НАЦИОНАЛНО И НАДНАЦИОНАЛНО – СЛАБОСТИ И ЗАБЛУДЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ NATIONAL AND SUPRANATIONAL – MISCONCEPTIONS AND WEAKNESSES OF YUGOSLAV IDEOLOGY Summary: In this article the author analyses ideological and political bases of the ideal of national liberation and unification of the Yugoslav peoples, created in 19. century. Conceptions and program of the unification were determined by ideological viewpoints of their carriers, who were linking unification with the resolution of the position of Yugoslav peoples, after the centuries of occupations of Turkey and Austro – Hungary; these different attitudes and programs, beside the desire for liberation, were also linked by the awareness of ethnic closeness, which differentiated Slavic from Non - Slavic peoples. The founders of Yugoslav idea, enthralled with the revolutionary spirit and unballasted by national exclusivity, however, displayed true naivety, and lack of understanding of those phenomenа which represented key obstacles to the common state, national identity and nationalism. Yugoslav ideologists, movements and organizations had built their enthusiasm and hope on the ideas which were revolutionary, romantic and, above all, unrealistic, which showed after two breakdowns of the common state in the period of 70 years. Key words: national liberation, unification, Yugoslav idea / ideology, Yugoslav peoples, Revolutionary youth, national identity, nationalism Сажетак. У овом чланку аутор разматра идеолошке и политичке основе идеје националног ослобођења и уједињења југословенских народа, настале у 19. веку. Концепције и програм уједињења одређивали су идеолошки погледи њихових носилаца који су повезивали уједињење с решавањем положаја југословенских народа, након вишевековних окупација Турске и Аустроугарске; ове различите ставове и програме, поред жеље за ослобођењем, повезивала је и свест о етничкој блискости југословенских народа која их је као словенске народе разликовала од несловенских народа. Творци југословенске идеје, занесени револуционарним духом и неоптерећени националном искључивошћу, по*

др политикологије из Београда

82

Јелена Вукоичић, . Национално и наднационално – слабости и заблуде ...

казали су, међутим, својеврсну наивност, али и неразумевање оних појава које су представљале кључне препреке стварању заједничке државе, националног идентитета и национализма. Југословенски опредељени идеолози, покрети и организације свој ентузијазам и наду градили су на идејама које су биле револуционарне, романтичне и, изнад свега, нереалне, што се и показало након два слома заједничке државе у периоду од 70 година. Кључне речи: национално ослобођење, уједињење, југословенска идеја/ идеологија, југословенски народи, Револуционарна омладина, национални идентитет, национализам Увод Свест о етничкој блискости југословенских народа, настала почетком 19. века, временом се развила у широк покрет за национално самоослобођење на чијим је темељима и створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. године.1 Револуционарна југословенска идеологија имала је за циљ ослобађање од окупационих сила, Турске и Аустроугарске, и уједињење свих Јужних Словена у политичку заједницу, односно државу Југославију. Југословенска идеја није се темељила на историјској или митској представи о старој југословенској држави. Нису је обнављали и чували један језик, заједнички обичаји и традиције, и иста вера. Југословенска идеја била је новијег порекла и углавном су је заступали политички и интелектуални чиниоци. У време Анексионе кризе и балканских ратова (када је било у највећем успону) за југословенство су били најзагрејанији малобројни интелектуалци, при чему је „масовну“ подршку добило од средњошколске и студентске младежи.2 Од самог настанка југословенски покрет био је повезан са „прогресивним“ идејама, просвећеношћу, либералном демократијом и револуционарним радикализмом. Ови утицаји омогућили су сагледавање заједничких одлика јужнословенских народа, али су, истовремено, на неки начин, маргинализовали оне карактеристике које су ове народе објективно делиле, али и чиниле њихове основне етничке, националне и културне специфичности. Творци југословенске идеје, занесени револуционарним духом и неоптерећени националном искључивошћу, показали су, стога, својеврсну наивност, али и неразумевање феномена кључних за функционисање и опстанак већине савремених држава, националног идентитета и национализма.3 Погледати: Васа Чубриловић, „Историјски основи постанка Југославије 1918“ у Одабрани историјски радови, Народна књига, Београд , 1983; Василије Крестић, Српско - хрватски односи и југословенска идеја, Народна књига, Београд, 1983; Владимир Ћоровић, Историја Југославије, Народно дело, Београд, 1933 1

Живота Ђорђевић, „Фактори настанка као узроци нестанка“, Социолошки преглед, Вол. XXVII, Бр. 2, 1994, стр. 274 3 Појам идентитета као социолошког концепта првенствено представља везу између појединца и 2

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

83

Политичке и идеолошке основе југословенства Током 19. века идеја националног ослобођења и уједињења у југословенску заједницу добијала је најразличитије облике, преко захтева за културним препородом и равноправношћу језика, до идеје аутономије у саставу Аустро -Угарске, уније југословенских народа, интегралног југословенства, и панславистичких програма. Концепције и програм уједињења одређивали су идеолошки погледи њихових носилаца који су повезивали уједињење с решавањем положаја југословенских народа, било њиховом самосталном снагом или помоћу великих супарничких сила, било револуцијом на рушевинама Турске или Аустро -Угарске, или њиховим окупљањем око Србије као државног језгра. Прве две деценије 20. века биће у историји забележене као време артикулације идеје југословенства. Око те идеје окупиле су се различите етничке и конфесионалне групације, с мање или више јасно уобличеном представом о уједињењу Јужних Словена, оних који су имали самосталну држaву и оних који су живели под влашћу Двојне монархије.4 Ова „артикулација“, међутим, као процес никада није ни завршена нити до краја уобличена, што, ипак, није спречило стварање заједничке државе. Кључни моменат у еволуцији југословенске идеје и покрета представља стварање Хрватско – Српске коалиције у Хрватској, крајем 1905. године. Ово је био први историјски пример уједињења великих и значајних политичких организација оба народа, које су као крајњи циљ истицале уједињење Јужних Словена. Ова коалиција почивала је на начелима либералне демократије која је стављала нагласак на демократске политичке институције. Партије које су одређене категорије или групе. Процес изградње идентитета заправо је процес класификације и повезивања појединца са неким или нечим другим, с обзиром на то да је идентитет заснован на истовременом опажају сличности и разлика. Без обзира на различите услове друштвено -историјског развоја, културне и друге специфичности, међутим, национални идентитет и даље представља доминантну врсту групног идентитета у савременом свету. У оквиру већине нација њихови припадници усмеравају своју примарну лојалност према својој националној, односно етничкој групи, тако да национални интереси углавном долазе испред и превазилазе све друге државне интересе. Један од најзначајнијих савремених друштвених феномена, произишао из концепта нације, јесте идеологија национализма без које националне заједнице не би имале своју политичку свест ни начин деловања, односно, другим речима, без које би се нације свеле на ниво етничких група. Национализам представља комплексан политички и друштвени феномен, моћну комбинацију идеологије, осећања и принципа, која се уздиже изнад политичких и државних граница у својој намери да заштити групни културни идентитет и осигура опстанак своје кључне компоненте, нације. Moћ национализма у великој мери произилази из тога што ова идеологија припадницима одређене нације пружа историјске хероје, митове о пореклу, визије јединства, и сигурности идентитета; она, стога, испуњава једну од основних људских потреба – потребу за сигурношћу; погледати: Anthony D. Smith, National Identity, Penguin, London, 1991; George Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company, 2000; Michael Hechter, Containing Nationalism, Oxford University Press, Oxford, 2000; Michael Ignatieff, Blood and Belonging: Journeys into the New Nationalism, Farrar, Straus and Giroux, New York, 1995 4

Жанета Ђукић Перишић, Иво Андрић и „Млада Босна“, Печат, 11.04.2014

84

Јелена Вукоичић, . Национално и наднационално – слабости и заблуде ...

је чиниле имале су просвећен однос према религији; религија је, сматрало се, требало да представља приватну ствар појединца, а не утицајну снагу у политичком животу.5 Када је у питању било уједињење Јужних Словена, пре Првог светског рата ретко се расправљало о томе који би се од постојећих државних облика могао применити у овом случају, јер су размишљања о повезивању јужнословенског простора још била на нивоу магловитих идеја; они који су се о томе изјашњавали, видели су га као дуг процес. Полази ли су од потреба међусобног упознавања и постепеног приближавања, после којих би уследила и формална повезивања, најпре неким царинским унијама или савезима, а тек у далекој будућности се мислило и на неки чвршћи државно - правни заједнички оквир.6 Присталице југословенства, у складу са својом националном припадношћу, имали су различите мотиве за уједињење: „За Србе је уједињење југословенског простора била могућност да се окупе у оквиру матичне државе јер је готово половина Срба живела расута по околним царствима – Хабсбуршком и Турском. Од значаја је била и чињеница да би уједињењем настала већа и снажнија држава, самим тим и спремнија да се одупре страним продирањима на Балкан. За југословенске народе у оквиру Аустро -Угарске, након вековне туђинске власти, заједничка словенска држава пружала би веће гаранције за опстанак јер би се нашли у окружењу народа сличног или истоветног етничког порекла, сличног или истог језика.“7 Међу присталицама југословенства било је много идеолошких и политичких разлика, али је, нарочито међу интелектуалцима, постојала тежња за стварањем „националне платформе“ југословенске идеје. Наиме, да би оваква идеја заживела били су јој потребни и „докази“ етничке блискости јужнословенских народа, првенствено Срба и Хрвата, који су требали да чине окосницу будуће заједничке државе. Многи југословенски опредељени историчари истицали су етничке и културне основе југословенства, односно међусобну етничку сродност југословенских нација која их је као словенске народе разликовала од несловенских народа.8 5 Погледати: Алекса Ђилас, Оспоравана земља: Југословенство и револуција, Књижевне новине, Београд, 1990

Љубинка Трговчевић, „Европски узори у разматрању југословенског уједињења међу српским интелектуалцима почетком 20. века“, Дијалог повјесничара – историчара, 12 – 14 мај 2000, Вол. 3, Загреб, 2001, стр. 263

6

7

Исто., стр. 257

Васа Чубриловић, „Историјски основи постанка Југославије 1918“ у Одабрани историјски радови, Народна књига, Београд , 1983, стр. 562; један од најпознатијих југословенских идеолога, професор Јован Цвијић, поставио је идеолошке основе југословенског програма у свом чувеном делу „Балканско полуострво“, које представља „многострану студију у којој је један географски рејон научно обрађен обухватањем његових битних природно – географских и друштвено – историјских саставница“. Цвијић који је, иначе, географ, своју научну синтезу није изградио једино на основама својих дотадашњих истраживачких резултата и свог целокупног научно - истраживачког искуства, него је у све то унео своја општа политичка и идеолошка опредељења. 8

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

85

Иако је југословенство полазило од неке основне идеје заједничких интереса и етничке блискости, оно се никада није развило у кохерентну политичку и националну идеологију: „Идеолози југословенства нису, наиме, дали поуздан одговор на кључно питање о томе да ли су Југословени или Срби, Хрвати и Словенци један једноимени или један троимени народ, један троплемени народ или три сродна народа. Од вербалних решења, садржаних у списима истакнутих личности, у журналистици, али и у званичним документима политичких партија и државних органа може се сачинити шарена колекција, настала из велике збирке. За разлику од националних идеологија, које су имале многобројне идеологе и мноштво присталица, и од југословенске идеје, која је имала бројне идеологе и мало присталица, мисао о троплеменом или троименом народу није имала ни идеологе ни присталице, а ипак је претворена у формулу по којој је 1918. године створена нова држава.“9 Са уставно - правног становишта то је била држава једног, политичког народа. Политичка конструкција новог народа била је, међутим, једнако примитивна и анахрона као и образложење о његовој подели на три племена.10 Југословенство никада није било, нити је могло да буде, национална идеологија у смислу народне свести, него политичка доктрина, од почетка нејасног и променљивог садржаја и неизвесних последица.11 Крајњи циљ овог покрета – југословенска држава, замишљена је као „идеална“ заједница међусобно сличних народа који би у тој и таквој заједници могли да граде заједничку будућност уз међусобно уважавање културних специфичности. Читава идеја лабаво је почивала на могућности настанка нација хибрида подстакнутих настајањем и постојањем неке државне заједнице.12 Проблем са овом идејом, међутим, лежи у националној искључивости која универзално оптерећује и дестабилизује мултиетничке заједнице. Читав феномен националне државе замишљен је као ексклузивистички принцип, држава једног већинског народа Тако у наведеној анализи порекла становништва Балкана на основу његовог кретања стоји: „До великих метанастазичких покрета једва су се познавали Срби и Хрвати, а још мање Срби и Словенци. Услед сеоба турскога времена Срби су се у великој мери измешали са Хрватима (...) Наше народно јединство не почива само на првобитном сродству наших племена; не почива, осим тога, једино на српско хрватском књижевном језику и унеколико на заједничкој књижевности, као што се обично мисли. Заједничком књижевном језику претходила је дуга периода етничког и етнобиолошког изједначавања и стапања у турско и млетачко доба. И због ње народно јединство има дубље основе, праве народне основе“; погледати: Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље: Основи антропогеографије, Београд, Завод за издавање уџбеника социјалистичке републике Србије, 1966 9 Живота Ђорђевић, „Фактори настанка као узроци нестанка“, Социолошки преглед, Вол. XXVII, Бр. 2, 1994, стр. 274 10

Исто, стр. 275

11

Исто.

Љубинка Трговчевић, „Европски узори у разматрању југословенског уједињења међу српским интелектуалцима почетком 20. века“, Дијалог повјесничара – историчара, 12 – 14 мај 2000, Вол. 3, Загреб, 2001, стр. 259 12

86

Јелена Вукоичић, . Национално и наднационално – слабости и заблуде ...

која постоји како би штитила његове интересе, права и културу. 13 Револуционарна омладина и идеја националног ослобођења Поред неких чланова интелектуалне и политичке елите, најватренију подршку југословенској идеји давали су припадници револуционарних организација и покрета, углавном састављених од средњошколаца и студената. Крајем 19. века у Хабсбуршкој монархији дошло је до стварања читаве генерације младих, углавном српских и хрватских, припадника револуционарног покрета, који су, у основи, тежили ка ослобађањем од аустроугарске власти и, већином, подржавали идеју уједињења Јужних Словена у јединствену државу. У југословенској историографији познати као „Револуционарна омладина“, ови млади људи нису заступали никакву кохерентну ни развијену идеологију. Борбеност и острашћеност „Револуционарне омладине“ били су делом реакција на све опресивније мере аустроугарског режима. Млади револуционари су, с романтичним одушевљењем, веровали у неминовност националне и друштвене револуције, уз учешће народних маса.“14 Постојала је важна веза између радикализма у друштвеним питањима и радикализма у националном питању. Револуционарни јужнословенски социјалиста најчешће је био и национални револуционар који се бори за уништење Аустро - Угарске. Он је, поред тога, веровао и у национално јединство свих Јужних Словена и у нужност стварања њихове јединствене државе, из следећих разлога: Мада није било ни тог интернационализма, космополитизма који би, сами по себи, били у стању да воде ка идеји југословенског уједињења, пошто су, већ по дефиницији, били ослобођени сваке националне, етничке, културне и језичке садржине, ипак су, ако се до њих искрено држало, интернационалистичке и космополитске вредности могле да допринесу јачању југословенства међу припадницима разних народа, тиме што су развијале сарадњу и јединство међи младим српским, хрватским и муслиманским револуционарима. „Прогресивни“ револуционар био је антиклерикалац и, често, атеиста. За Хрвате, Муслимане и Србе су конфесионалне односно религијске разлике биле важан елемент националног идентитета и извор културне различитости. Атеистичка и антиклерикална схватања тежила су брисању тих разлика, те, стога, и лакшем успостављању јединства. У односу на идеју јужнословенског уједињења није било битних разлика између јужнословенских либералних де13 Идеја нације нераскидиво је везана за концепт националне државе. У већини случајева националне заједнице деле аспирацију и жељу да добију или задрже своју сопствену државу, док је циљ и идеал сваког националистичког покрета и идеологије национална држава, то јест територијално - политичка јединица чије се границе подударају или приближно подударају са територијалном дистрибуцијом националне групе; погледати: Thomas Hulland Eriksen, Ethnicity and Nationalism: Anthropological Perspectives, London: Pluto Press, 1993 14

Алекса Ђилас, Оспоравана земља: Југословенство и револуција, Књижевне новине, Београд, 1990, стр. 63

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

87

мократа и „напредних“ револуционара. То се лако може разумети узме ли се у обзир да су се, посебно када је реч о религији и цркви, идеје и вредности и једних и других, темељиле на баштини просвећености и традицији европског критичког рационализма. Револуционарни социјалиста је историју посматрао у светлу класне борбе, угњетавања и експлоатације. Тако је, посредством свог радикализма, „напредни“ револуционар губио део своје националне свести – онај, како би га он описао „назадан“ и „реакционаран“ део. Ова врста редукције хрватске и српске националне свести отклањала је ону крајње значајну историјску разлику међу њима и међусобно их зближавала. Усредсређеност „напредних“ револуционара на друштвене проблеме тежила је брисању политичког значаја националног идентитета.15 На примеру „Револуционарне омладине“ могу се видети неке од главних слабости и заблуда читаве југословенске идеологије. Чланови ових организација били су оправдано незадовољни влашћу окупаторских режима и одлучни да се против те власти и репресије боре. Њихов револуционарни занос темељио се на идеји ослобођења од туђинске власти, а неоптерећеност националним разликама и специфичностима довела је до масовног прихватања југословенства. „Револуционарна омладина“ спајала је приврженост југословенској идеји с романтичним веровањем да једна самопожртвована, револуционарна елита треба да води народ у борби за национално и друштвено ослобођење; своје југословенство сматрали су примером „надплеменске“ националне свести: Хрвати и Срби су, за њих, били само „племена“, док су Југословени били нација.16 Револуционарни приступ решавању националног питања, који су имале ове организације, може се упоредити са политичким програмима револуционарних режима генерално. Наиме, због тога што сами револуционари у потпуности верују у поредак који стварају, они, такође, сматрају да су у потпуности ван домашаја утицаја старог поретка и да ће сви други одмах прихватити нови свет који им они нуде. На овај начин се успоставља менихеански начин размишљања у коме се наслеђе историје – стварне, живе, аутентичне прошлости – одбацује као непријатељска завера због сујетног покушаја да се елиминише сама историја.17 Суштина „југословенске идеје“ коју је промовисао овај покрет, као што је случај са овом идејом генерално, била је, иначе, донекле магловита и нејасна. Осим јасне визије о неопходности борбе за ослобођење и начелне сагласности око евентуалног стварања заједничке државе југословенских народа, ове организације нису имале никакву изграђену политичку платформу. Свака идеја о уједињењу југословенских народа, да би имала и најмању реалну шансу за 15

Исто, стр. 63-64

16

Исто, стр. 39

George Schopflin, Nations, Identity, Power: The New Politics of Europe, London: Hurst & Company, 2000, p.335 17

88

Јелена Вукоичић, . Национално и наднационално – слабости и заблуде ...

успех, морала је да се заснива на акомодацији различитих (супротстављених) националних идентитета и интереса; млади револуционари, међутим, на сличан начин као и поједини припадници политичке и интелектуалне елите, нису обратили довољно пажње, односно, прецизније, готово да уопште нису обраћали пажњу на национални фактор са којим је требало рачунати као са основном препреком било каквој идеји стварања заједничке државе. Идеја националног ослобођења и уједињења југословенских народа заснивала се на различитим идеалистичким, либерално – демократским, револуционарним, прогресивним и просвећеним визијама. Уска веза југословенства и „прогресивних“ идеја има извориште у првобитној повезаности југословенства с просвећеношћу. Сазнајна ограничења просвећености, међутим, била су велика, јер она није схватала значај традиције, историје и колективног сећања. Мањкало јој је „мудрости“, јер јој је приступ често био аисторијски и нереалан. Док су и хрватски и српски национализам углавном били окренути прошлости, просвећеност и југословенство били су претерано окренути будућности, занемарујући улогу традиције и историјског сећања. Хрватска и српска национална свест углавном су се темељиле управо на ономе што просвећеност није била у стању да сагледа.18 Може се рећи да је, заправо, читав покрет за национално ослобођење, уоквирен у наднационалну југословенску идеологију, на неки начин био талац времена и историјских околности у којима је настао; југословенство је више представљало и више се испољавало као одбрамбени механизам него као свесна тежња доминантних чинилаца историје за изграђивање југословенске цивилизације. Југословенски покрет био је романтичарски и идеалистички, његова идеја је несумњиво била племенита, али је читаво његово постојање било условљено постојањем окупације неке велике силе и тежњом ка ослобађањем од исте. Овај револуционарни покрет био је, сасвим природно, оптерећен идејом свргавања омражених окупатора са власти и достизањем идеала слободе у условима у којима је то изгледало као далек и тешко остварив циљ. У региону који је вековима био под влашћу различитих великих сила, овај идеал достигао је монументалне пропорције и свако размишљање о фундаменталним разликама и конфликтима међу локалним народима било је секундарно у односу на отпор омраженом Аустро - Угарском и Турском царству. Онда када је циљ ослобођења постигнут „одбрамбени принцип“ југословенства изгубио је свој смисао, док је читава југословенска идеја само додатно ојачала већ постојеће етничке идентитете и међусобне антагонизме. Југословенски опредељени идеолози, покрети и организације свој ентузијазам и наду градили су на конфузном идеализму – идејама које су биле револуционарне, романтичне и, изнад свега, нереалне. У својој студији „Југословенска идеологија – Истина о југославизму“, Јован Дучић истиче да овај покрет „и није био Алекса Ђилас, Оспоравана земља: Југословенство и револуција, Београд, Књижевне новине, 1990, стр. 38 - 39

18

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

89

поникао ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот; једна романтика која је постављена насупрот реалне политике; и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реално у том нездравом сну о немогућем и неприродном.“19 Да се направи Југословенска Држава, требало је направити Југословенски Народ, и имати југословенски језик. Али су Хрвати били врло национално искључиви, а Срби и одвећ богати својом традицијом велике државе и Царства, који су у нека времена биле прве државе на Балкану; били су опијени и новим тек јучерашњим победама, које су их у целом свету биле прославиле. А језик су звали једни српским, а други хрватским. Кад се још узму у обзир међусобна вековна нетрпељивост, верска разлика, културни менталитет, онда се такво нивелисање и амалгамирање није могло ни замислити као остварљиво овако неочекиваним државним спајањем никад и ничим неприпреманим, а чак и непредвиђеним.“ 20 Закључак Главне присталице југословенске идеологије, припаднике интелектуалне елите, либералне демократе и чланове омладинских покрета и организација спајале су романтичне и револуционарне идеје, које су се показале као нереалне и неодрживе. „Паралелне“ историје и перцепције југословенских народа, од самог настанка заједничке државе, изнутра су уништавале њене институције, друштво и све идеје на којима је почивала. Наиме, “југославизам” је за Хрвате био оличење православља, балканизма и ћирилице; а за Србе је био антитеза Српства, преверавање и ренегатство напрам свих великих традиција Светосавља: немањићке идеје о заједници Државе и Нације и Цркве у једном и истоветном моралном појму.”21 Национализам као принцип своју комплексност гради на чињеници да је истовремено позитиван и негативан, конструктиван и деструктиван, односно да настаје како на међусобним сличностима, тако и на међусобним разликама; своје културне посебности етничке групе и нације истовремено граде на опажају међусобних сличности и разлика у односу на „супротстављене“, често „непријатељске“ групе.22 У случају Југославије и југословенске идеје, Јован Дучић, Југословенска идеологија – „Истина о Југославизму“, Пројекат Растко – Историја, http://www.rastko.rs/istorija/jducic-jugoslovenstvo_c.html

19

20

Исто.

21

Исто.

Огромна и импресивна моћ национализма може да буде позитивна и уједињујућа, али и деструктивна и дестабилизујућа истовремено, у зависности од тога са које се стране посматра и, често супротстављених, интереса различитих националних група, с обзиром на чињеницу да национализам као политички принцип углавном има за циљ остваривање интереса једне нације на рачун друге. Више на тему национализма погледати у: Anthony D. Smith, National Identity,

22

90

Јелена Вукоичић, . Национално и наднационално – слабости и заблуде ...

овај принцип се показао као погубан по њене дугорочне интересе; у тренуцима одсуства Аустроугарске, због чије је окупације покрет за самоослобођење и настао, југословенски народи више нису имали заједничког непријатеља, а њихова национална свест почела је да се обликује кроз даље продубљивање међусобних антагонизама, првенствено отпор хрватске политичке елите наводном српском хегемонизму.23 Проблем читаве идеје националног ослобођења, уоквирене у наднационалну југословенску идеологију, у великој мери био је изазван њеним револуционарним духом, односно историјским околностима у којима је настала. Огромна жеља првенствено Срба, али и неких других народа, да се коначно ослободе од окупаторске власти и створе слободну државу, довела је до идеолошке заслепљености поборника југословенске идеје који нису обратили довољно пажње на све препреке са којима би се њена имплементација евентуално суочила. С обзиром на чињеницу да они који су искрено заступали југословенство и нису могли да буду националисти, овакав превид није зачуђујући; они који не подржавају националне идеологије често не разумеју у потпуности велику и деструктивну моћ национализма, што се веома јасно показало на трагичном примеру историјске судбине југословенске идеје, идеологије и државе.

Penguin, London, 1991; Michael Hechter, Containing Nationalism, Oxford University Press, Oxford, 2000; Michael Ignatieff, Blood and Belonging: Journeys into the New Nationalism, Farrar, Straus and Giroux, New York, 1995 23

Приписати, међутим, све југословенске проблеме искључиво борби између различитих политичких интереса југословенских народа представљало би занемаривање стварне снаге национализма који је, од времена када је настао, односно 19. века, једна од најмоћнијих и најутицајнијих идеологија на глобалној политичкој сцени. Национална идеологија се никада не имплементира искључиво „одозго на доле“, већ је њено кретање двосмерно; другим речима, политичке елите до одређене границе могу да утичу на понашање маса, али супротно је такође истина. У случају Југославије национални принцип суштински је онемогућавао опстанак државе и довео до њеног коначног распада. Супротстављеност елита је, међутим, само рефлектовала међунационалне антагонизме који су се међусобно „хранили“, и од којих је, заправо, зависила снага самих југословенских нација.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

91

Литература Дучић, Јован, Југословенска идеологија – „Истина о Југославизму“, Пројекат Растко – Историја, http://www.rastko.rs/istorija/jducic-jugoslovenstvo_c. html Ђилас, Алекса, Оспоравана земља: Југословенство и револуција, Београд, Књижевне новине, 1990 Ђорђевић, Живота, „Фактори настанка као узроци нестанка“, Социолошки преглед, Вол. XXVII, Бр. 2, 1994 Ignatieff, Michael, Blood and Belonging: Journeys into the New Nationalism, Farrar, Straus and Giroux, New York Крестић, Василије, Српско - хрватски односи и југословенска идеја, Народна књига, Београд, 1983 Митровић, Андреј, „Надрастање пораза и победа“, у Историја српског народа VI-2, Српска књижевна задруга, Београд, 2000 Перишић Ђукић, Жанета, Иво Андрић и „Млада Босна“, Печат, 11.04.2014 Smith, Anthony D., National Identity, Penguin, London, 1991 Трговчевић, Љубинка, „Европски узори у разматрању југословенског уједињења међу српским интелектуалцима почетком 20. века“, Дијалог повјесничара – историчара, 12 – 14 мај 2000, Вол. 3, Загреб, 2001 Ћоровић, Владимир, Историја Југославије, Народно дело, Београд, 1933 Hulland Eriksen, Thomas, Т Ethnicity and Nationalism: Anthropological Perspectives, London: Pluto Press, 1993 Hechter, Michael, Containing Nationalism, Oxford University Press, Oxford, 2000 Цвијић, Јован, Балканско полуострво и јужнословенске земље: Основи антропогеографије, Београд, Завод за издавање уџбеника социјалистичке републике Србије, 1966 Чубриловић, Васа, „Историјски основи постанка Југославије 1918“ у Одабрани историјски радови, Народна књига, Београд , 1983

Драга Мастиловић* Оригинални научни рад UDK 329.73:323.1(=163.41)„1904/1914’’ doi 10.7251/POL1407093M МЛАДОБОСАНЦИ ИЗМЕЂУ СРПСТВА И ЈУГОСЛОВЕНСТВА OF YOUNG BOSNIA BETWEEN SERBIAN AND YUGOSLAV IDENTITY Summary: Although they were considered the ideologists of Yugoslav identity before the First World War, the of Young Bosnia were not united regarding this issue. This is illustrated by the attitudes of the two main ideologists of the movement Vladimir Gaćinović and Dimitrije Mitrinović. Contrary to Mitrinović, who was one of the most eager promoters of the idea of the unity of the South Slavs, Gaćinović was distrustful of this idea. He understood it as the “pouring Croatian water in Serbian wine”. Both of them had a big number of followers in students’ revolutionary organizations, and these Serb-Croat and Yugoslav organizations were responsible for the Assassination at Sarajevo. Key words: „Young Bosnians“, ideology, serbity, yugoslavity Апстракт: Младобосанска генерација, није била јединствених, а посебно не јасних гледишта по питању југословенства, мада се управо та генерација сматра главним носиоцем југословенске идеје у Босни и Херцеговини пред Први свјетски рат. Њихова идеолошка лутања углавном су се кретала између дијаметрално супротних погледа двојице главних идеолога Владимира Гаћиновића и Димитрија Митриновића. Кључне ријечи: Младобосанци, идеологија, српство, југословенство Иако се младобосанска генерација сматра главним носиоцем југословенске идеје у Босни и Херцеговини пред Први свјетски рат, ипак она није била јединствених ставова по питању југословенства и југословенског уједињења, што се најбоље може видјети по ставовима двојице главних идеолога Владимира Гаћиновића и Димитрија Митриновића. Гаћиновић је рођен 1890. у селу Качањ (Мека Груда) код Билеће у свештеничкој породици, а још као гимназиста у Мостару почео је да се истиче својим интелектуалним способностима, * Историчар, доцент на Филозофском факултету у Палама.

94

Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства

мистичним визионарством, јасном националном мисли, али не и сасвим јасним методима којима је она требала бити остварена. О његовим интелектуалним способностима и озбиљности са којом је исчитавао ондашњу литературу свједочи и чињеница да је још као петнаестогодишњи дјечак у друштву „Матица“ у Мостарској гимназији држао својим колегама предавање о Петру Кочићу. Као седамнаестогодишњак почео је да објављује у Српској ријечи огледе о Петру Кочићу, Радовану Тунгузу Перовићу, а већ наредне године у листу Народ, у чију је редакцију те године ступио, објављује огледе о поезији Јована Дучића и Јакова Шантића, о сатири Петра Кочића и приповјеткама Стевана Самарџића. Еволуција његових националних и револуционарних идеја, која је давала идејне и идеолошке смјернице једној читавој генерацији српске омладине у Босни и Херцеговини, може се пратити кроз његове програмске текстове и преписку коју је водио са многим, па и значајним савременицима из своје епохе. У гимназијским данима био је опчињен Мацинијем и Гарибалдијем, као и Кочићем, код кога га је привлачило посебно то што „по својој снажној индивидуалности, по осјећајном и примчивом темпераменту, по сили опсервације, г. Петар Кочић спада у оно мало коло српских приповједача који су деградовали реализам формалне спољашности, који су открили душу народну гдје дршће и стрепи, који су осјетили све болове и трзавице народа у маси.“1 Ореол народног трибуна и неустрашивог националног и политичког радника, који је обавијао Петра Кочића, импоновао је младом Гаћиновићу до мјере да у једном писму свом пријатељу Милану Карановићу из 1908. године, сам себе назове „одушевљени Гарибалдијевац и Кочићевац.“2 Димитрије Митриновић, који се сматра другим главним идеологом тог револуционарног покрета, био је несумњиво човјек знатно другачијег сензибилитета, животних склоности па и погледа на српски национални покрет у Босни и Херцеговини и јужнословенским земљама. Митриновић је рођен 1887. године у учитељској породици у селу Доњи Поплат код Стоца у Херцеговини. У мостарској гимназији, коју је уписао школске 1899/1900. године, убрзо су дошла до изражаја његова карактерна својства мистика и конспиратора, која ће га уосталом пратити све до краја живота. Он је био оснивач тајне гимназијске „Ђачке библиотеке“, из које је убрзо израсло тајно литерално друштво „Матица“ које је основао и њим руководио. Као и Гаћиновић, и он је у овом друштву саопштавао своје прве пјесничке покушаје, које је касније објављивао у разним часописима, највише у Босанској вили, Срђу, Бранковом колу, Српском књижевном гласнику и другим, као и прве огледе из књижевне критике. Захваљујући понајприје Митриновићу и Гаћиновићу, у овом друштву су владали „јасни етички и естетички критеријуми и нарочито била цењена идеја моралног ангажовања књижевне речи у друштвеном животу.“3 Као политич1 Владимир Гаћиновић, Приповјетке Петра Кочића, у В. Гаћиновић, Огледи и писма, (уредник Тодор Крушевац), Сарајево 1956, 27. 2

В. Гаћиновић – М. Карановићу из Мостара, јуна 1908, у: Огледи и писма, 185.

3

Предраг Палавестра, Судбина и дело Димитрија Митриновића, Предговор у првој књизи Са-

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

95

ко крило овог омладинског покрета у Мостарској гимназији, најборбенији од омладинаца, Богдан Жерајић, основао је друштво „Слобода“, које се бавило питањима из националне историје и савремених политичких збивања српског народа и то не само у Босни и Херцеговини. Већ 1907. године први од тих свршених гимназијалаца одлазе на европске универзитете, а међу њима и Митриновић, Слијепчевић, Жерајић, Солдо, Перовић и други, и тамо се сусрећу са сасвим новим идејама, које су се већ биле прошириле међу српском универзитетском омладином по европским универзитетима. Највећи утисак на њих оставило је учење прашког професора Масарика, који се залагао за ситни, свакодневни рад, те просвјетно и културно уздизање народа као облика политичке борбе. Преко српских студената ове идеје шириле су се и у Босни и Херцеговини, а преко студената из Прага допирале су и до мостарске гимназије. Оне су имале значајан утицај и на Гаћиновића, који је из мостарске гимназије отишао у Рељевску богословију, али је послије неколико мјесеци напустио, отишао у Сремске Карловце, а затим се, разочаран свим што је преживио у „једном нашем Пијемонту“,4 вратио у Мостар и ступио у уредништво листа Народ. Да су га живо заинтересовале Масарикове идеје, најбоље свједочи писмо које је почетком јула 1908. године упутио Српском пјевачком друштву „Соко“ у Требињу, поводом оснивања овог друштва, а у коме између осталог каже: „Мјесто обраћања гробовима прошлости, младо српско покољење мора се ослободити ма каквих утицаја ритерске романтике и прионути смјело уз онај племенити и благородни ситни рад, који ствара народни препорођај. Јер само ситуиран материјално народ може и мора добити своју слободу, мора сломити све остатке старог и преживјелог и створити ново, савремено, модерно.“5 За разлику од њега, у тим жучним расправама мостарских гимназијалаца, по ријечима самог Гаћиновића, било је и оних, попут Богдана Жерајића, који је „смелом отвореношћу износио проблеме који стоје пред омладином и народом, проповедајући не мали рад него борбу, не мир но рат и победу, рад у жучној борби и мир у великој победи.“6 Проглашење анексије Босне и Херцеговине 1908. године посебно је поразно дјеловало на ове младе национал-револуционаре, који су се у то вријеме већином налазили на европским универзитетима. Прва реакција студентске омладине у Бечу била је оштра осуда анексије и њено непризнавање по било коју цијену, јер су је сматрали као најобичнију пљачку. Они су изјављивали да „ако Аустрија хоће да нас прогута ми ћемо јој прогристи стомак“.7 Признање анексије од стране Србије, а посебно прихватање српских политичких група у Босни и Херцеговини да уђу у конструктивну фазу своје политичке дјелатбраних дјела Димитрија Митриновића, Сарајево 1990, 30. 4

В. Гаћиновић – М. Карановићу из Мостара, јуна 1908, у: Огледи и писма, 185.

5

В. Гаћиновић, Белешка о ситном раду, у: Огледи и писма, 303.

В. Гаћиновић, Богдан Жерајић, у: Огледи и писма, 122. Први пут објављено под насловом Смрт једног хероја, као посебна брошура у издању „Пијемонта“ у Београду 1912. године.

6

7

Цитирано према: Vladimir Dedijer, Sarajevo 1914, Beograd 1966, 293.

96

Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства

ности, то јест, њихова спремност да сарађују с владом на основу Устава, који је новоанектираним покрајинама дао цар Фрањо Јосиф, оставило је поражавајуће утиске на већину српских омладинаца из Босне и Херцеговине. То вријеме Гаћиновић је описао на сљедећи начин: „Ми, у својој земљи, преживели смо једну од највећих срамота која је икада била. Пре малокрвни били смо сада резигнирани и скептици. Гледали смо црним очима и видели све само трагично. После трзања и бура, дошло је сиво, ситно време. Пали смо колико смо дуги, добили чисту двојку из своје опште вредности...“8 Посебно огорчење Гаћиновић је показивао у вријеме саборског дјеловања српских политичара, поготово када су прихватили реалност анексије и политику компромисног погађања са владом, сматрајући да су они: „У дубинама немоћни и млаки, васпитавани под режимима који гуше и обарају, без душе на жртву, они у нашем друштву дижу владу компромиса, уступака, тактичких провлачења, која долазе после великих националних падова. Примивши од идеја увек мањи део и примењујући га (случај са „српским реализмом“), они су допринели не мало, да српски живот даје утисак пустиње без споменика и сводова, да су српски кровови поцепани и српска душа под питањем. Нико као они није није потпомогао да српство данас изгледа тако мизерно, очајно и болно, да је српска садашњица без светлости и у једној великој злослутној тишини.“9 У таквој ситуацији опште резигнације и апатије међу српском омладином у Босни и Херцеговини, сасвим неочекивано и потпуно индивидуално, без најава и претходно јасно формулисаних програмских начела и циљева, засијала је револуционарна звијезда Богдана Жерајића. Резигниран општом апатијом српског националног покрета у Босни и Херцеговини, Жерајићев, до тада бескомпромисни борбени дух, био је једно вријеме послије анексије чак и помирен са Масариковим идејама „ситног рада“ као једином могућности националног отпора у датој ситуацији. Међутим, његов немиран дух и унутрашња душевна превирања нису се могла задовољити овим обликом политичке борбе. У јесен 1910. године, Гаћиновић је уписао први семестар студија књижевности у Београду, а већ фебруара наредне године други семестар уписује у Бечу. Али, ни ту није дуго остао, већ је продужио за Женеву. У Женеви је Гаћиновић дошао у додир са руским револуционарима који су послије револуције 1905-1907. године, морали емигрирати из Русије. Из Женеве је прешао у Лозану гдје се сусрео са вођом руских лијевих есера Натансоном. Дружење са њим оставило је видног трага на Гаћиновића и његове револуционарне погледе, посебно када је у питању његово схватање о улози личности у историји и надасве прихватање става о индивидуалном терору као облику политичке револуционарне борбе.10 То је сасвим јасно у његовим програмским текстовима које је писао послије повратка у земљу, а поготово у текстовима Крик очајника 8

В. Гаћиновић, Онима који долазе, у: Огледи и писма, 68.

В. Гаћиновић, Крик очајника, у: Огледи и писма, 74. (Први пут објављено у календару „Просвјета“ за 1912, Сарајево 1911). 9

10

Драго Љубибратић, Владимир Гаћиновић, Београд 1961, 76.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

97

и Онима који долазе. Овај други био је посвећен Богдану Жерајићу, а сасвим је било јасно да је он управо у овим идејама нашао пуно идеолошко оправдање Жерајићеве жртве и одлучно заузео курс национал-револуционара. По повратку у земљу, у јесен 1911. године, он ступа у тајну револуционарну организацију „Уједињење или смрт“ те добија задатак да руководи организацијом у Босни и Херцеговини и да организује тајне студентске кружоке по европским универзитетима. Послије тога, он је отпутовао у Беч гдје је на тамошњем универзитету основао два тајна кружока, а једном од њих припадао је Перо Слијепчевић, који тврди да су се они тада одупирали Гаћиновићевим тврдњама о потреби терористичке акције.11 Дакле, Гаћиновић је већ тада био идеолошки раскрстио са свим облицима револуционарне борбе осим са „косовским тираноубиством“. У својим текстовима из тог времена, посебно оним посвећеним Богдану Жерајићу, он недвосмислено осуђује политику „српског реализма“ у Босни и Херцеговини и сматра да долазе нове генерације Срба „који ће се јавити после великих грехова својих оцева, свршених у моментима личне и социјалне исцрпености, изгубљености сваког критерија и погашених свих идеала. У тим малим и јадним ћути велико срце, спава велика воља и тече нова идеја, још слепа, несвесна, али огромна као звона, сфинге, стихија. Они ће бити нова Српска Плејада, крила наших снова, велико стихијско буђење српске савести...“12 Он је тада дубоко вјеровао да је та „нова Српска Плејада“ кадра за „Стварање новог типа који ће припремити директну акцију и заљуљати српском садашњицом, у вези са нашом традицијом, која је богата патњама, конспирацијама и бунама“, а то, према Гаћиновићу, треба да је „велики и брзи циљ садање српске тишине... Од дна до врха треба прокопати цело друштво, спојити га у великој завери за слободу, и умирући створити ново време и нов принцип у својој отаџбини.“13 Послије Беча Гаћиновић је створио још неколико револуционарних кружока у неколико европских градова, а затим је дошао у Босну и Херцеговину и започео организацију тајних ћелија организације „Уједињење или смрт“. Приликом свог боравка у Београду, Гаћиновић се сусрео са омладинцима из Босне и Херцеговине, који су тада посјетили Београд, Османом Ђикићем, Мухамедом Мехмедбашићем, Боривојем Јевтићем и другима. У Сарајеву се по први пут сусрео са Гаврилом Принципом у стану Боривоја Јевтића гдје је иначе одсједао. На све њих, а посебно на Мехмедбашића и Принципа, он је оставио снажан утисак, а њихови другови омладинци сматрају да је он на њих извршио пресудан утицај и директно припремио Принципа и другове за акцију. Тако је, на примјер, Боривоје Јевтић 1920. године писао: „На Принципа, који је иначе подсмешљиво гледао на људе, Владимир Гаћиновић је учинио необичан утисак... Први тренуци с Гаћиновићем претворили су се за Принципа у трајне. Он је био с Гаћиновићем и онда када није боравио уз њега. Импоновала му је његова морална снага као и његово апостолство које је у име циља коме је служило прелазило 11

П. Слијепчевић, Млада Босна, 194.

12

В. Гаћиновић, Крик очајника, 75-76.

13

В. Гаћиновић, Богдан Жерајић, 127.

98

Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства

мирно преко свих патњи, не сустајало пред препрекама, не јењавало пред прогонима.“14 Из Сарајева, у који је нешто касније дошао, Гаћиновић је упутио Данила Илића и Милана Стојаковића на комитски курс у Владичин Хан.15 Владимир Гаћиновић, није био нимало сентименталан према идеји југословенства и на њу је гледао као на мијешање хрватске воде у српско вино, како је приликом једног сусрета у Београду 1912. године отворено рекао идеологу југословенства међу младобосанцима, Димитрију Митриновићу.16 И Тин Ујевић га памти из Београда 1912. године, када је „закопчан као какав балкански државник, био донекле неповерљив према нама браћи Хрватима. Он је још сумњао у браћу Хрвате.“17 Као што смо већ видјели, програмски текстови Владимира Гаћиновића, писани у то вријеме, до крајности су прожети искључиво српском националном идејом и у њима све до рата нема ни помена о југословенству као могућем рјешењу српског националног питања. Његов долазак у Сарајево у љето 1912. године, био је директно везан за оснивање тајне, чисто српске, омладинске организације, која је требала да буде реакција на све гласније наступе оних који су пропагирали југословенство међу омладином. Централни одбор ове организације покренуо је у Сарајеву лист „Српска омладина“ који је заступао искључиво српско национално гледиште. Око њега су били окупљени Стјепо Кобасица, Смаилага Ћемаловић, који је наслиједио Османа Ђикића у вођству Срба муслимана у Босни и Херцеговини, Боривоје Јевтић, Ђорђе Пејановић, Богољуб Константиновић, Милан Стојаковић, Милош Видаковић, Љубомир Мијатовић, Коста Крајшумовић и остали. О задацима и програму овог листа, Гаћиновић је писао Милану Карановићу 28. јула 1912. године: „Лист ће стајати на радикално националном становишту и заступати кооперацију омладине српске: православних и муслимана а према Хрватима стајаће у пасиви. Сматраће неактуелним питање срп.-хрв. јединства које ће решити процес рада и времена целих десетина година, а где наиђе на препреке у проповедању својих националних светиња отсудно ће напасти све и свакога. Лист ће бити васпитног значаја због тога ће проповедати култ националне догме, национализам као религију, као највећу тенденцију живота.“18 Ови редови само још једном потврђују његову јасну националну визију, коју је заступао до смрти. Лист „Српска омладина“ уређивао је Ђорђе Пејановић. Овој групи био је близак и Данило Илић, али је он био социјалиста по убјеђењу. Није био риједак случај да међу овом српски орјентисаном омладином и њиховим друговима југословенски опредијељеним, долази до вербалних сукоба и напада. Сам Принцип, у једном писму Марку Маглову, наглашава да су „они“, то јест „радикали“, почели одмах да нападају њих „напредњаке“, па каже: „Они су нас от14

Огледи и писма, 92, напомена 14.

15

Д. Љубибратић, Владимир Гаћиновић, 94-95.

16

V. Dedijer, isto, 348.

17

Цитирано према: Д. Љубибратић, Владимир Гаћиновић, 87.

18

Млада Босна, писма и прилози, уредио Војислав Богићевић, Сарајево 1954, 180.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

99

почели одмах да нападају свим могућим изразима и нарочито су нам предбацивали да нисмо Срби. Настао је међу нама дубок јаз и мржња... Они су тада на иницијативу неких студената универзитета и људи око Српске Ријечи и Народа основали централни одбор уз учешће свих српских ђачких друштава (Гимназија, Учитељска школа, Реалка, Трговачка академија и друштва Срба муслимана – око 80) изузев нас напредњака.“19 С друге стране Цветко Поповић је писао о „напредњацима“: „За мене сасвим нова нација за коју сам сазнао тек у Сарајеву, били су тзв. Србо-Хрвати или напредњаци... Њих смо сви сложно, и Срби и Хрвати, нападали као издајице свога народа. Имали су и посебну своју значку комбиновану од српске и хрватске тробојнице... ради чега смо их звали камелеони. У тој групи био је и Гаврило Принцип.“20 Чисто српских омладинских друштава било је и другим градовима Босне и Херцеговине. Тако је у јесен 1913. године у Травнику група муслиманских омладинаца, која се у националном погледу осјећала као Срби, основала друштво Српско муслиманска ђачка организација. Аустроугарска оптужница као утемељивача друштва наводи Сафетбега Миралема, ученика Трговачке школе из Травника.21 Инспиратор за оснивање овог друштва био је Мехмед Чишић, ђак из Мостара. У Мостару су Исмет Сарић, Обрад Мастиловић, Радмило Грђић и други омладинци основали 1914. године друштво Српска ђачка омладина.22 На српском националном програму посебно је радила муслиманска омладина у Мостару. Тако је Мехмед Чишић, ђак из Мостара, пред Први свјетски рат путовао Босном и организовао тајна српска друштва међу муслиманима „у којима би се јачала и ширила српска национална свијест“,23 како то наводи аустроугарска оптужница из 1916. године, против групе српских омладинаца, муслимана, из Травника. Један дио муслиманске средњошколске омладине био је прилично радикалан у истицању своје српске националности и позивима својим истовјерницима да се опредијеле у српском националном смислу, а поготово против покушаја да се муслимани у Босни и Херцеговини, на било који начин, вежу за хрватску националну одредницу. Тако је, на примјер, у једном писму из 1911. године, које је пронађено код ђака мостарске гимназије Алије Драче, а које му је по његовом признању диктирао Хасан Ребац, такође ђак мостарске гимназије, писало и ово: „Нас Србе чека нешто много да створимо и да учинимо, а то је да створимо златне путеве Српству и такове, гдје нам неће нико од непријатеља моћи стати на пут... Муслимана има у Босни и Херцеговини 600.000, па кад би од њих била пола или ⅓ Хрвата, колико би онда био 19

Исто, 131.

Цитирано према: Đorđe Mikić, Austrougarska ratna politika u Bosni i Hercegovini, Banjaluka 2011, 254.

20

Архив Босне и Херцеговине (даље: АБиХ), фонд: Заједничко министарство финансија (даље: ЗМФ), през. бр. 324/16.

21

22

АБиХ, ЗМФ, през. бр. 460/15.

23

АБиХ, ЗМФ, през. бр. 324/16.

100

Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства

наш губитак! Дакле, зашто (да) то пустимо да се муслимански народ, огранак српског народа, који је само национално онесвјешћен да се претвара у Хрвате или још боље у Германе... Ти исти Хрвати хтјели су лањске године да доселе у српску Босну око 200.000 проћераних ради вјере Шпањолаца... кад буде муслиман Хрват, изгубио је српски народ једног члана народа, а друго, добио је једног најбезобразнијег непријатеља с којим ће морати и мора да се стави у крваву борбу.“24 Ни у току Првог свјетског рата Гаћиновић суштински није српску националну визију замијенио југословенском, иако се тада по први пут појављује један његов текст на тему југословенства. Наиме, њега је рат затекао у Паризу, гдје се заједно са групом омладинаца из јужнословенских крајева Монархије јавио у француску легију странаца и био распоређен у морнарицу. Као француски морнар, Гаћиновић је четири мјесеца пловио Јадранским морем, да би затим био, као и читава флота, враћен у Тулон, гдје је и напустио легију. Све до августа 1915. године, Гаћиновић је био у Паризу радећи свакојаке послове да би преживио, а лоши услови живота довели су његово здравље у озбиљну кризу. За вријеме боравка у Паризу одржавао је контакте са руским револуционарима, постао пријатељ Троцког и попримио нешто од њихових идеја. За Троцког је тада написао неколико чланака, а међу њима и чланак Сарајевски атентат, у коме је описао револуционарну омладинску акцију пред Први свјетски рат. Иако се његово казивање односи на омладинску акцију на читавом јужнословенском простору, ипак је и у овом Гаћиновићевом тексту, једином на тему југословенства, примјетно да он нема одушевљења за југословенство, као, на примјер, што има у то вријеме Перо Слијепчевић и да његов ранији став да је југословенство „мијешање хрватске воде у српско вино“ суштински није изгубио на значају ни у тим ратним данима.25 Због тога се он, када је пристигао гладан, исцрпљен и болестан, у Женеву, није значајније ангажовао у југословенској акцији омладине. Чак и у данима опште револуционарно-социјалне и републиканске еуфорије, под утицајима фебруарске револуције у Русији 1917. године, када су српски омладинци, попут Павла Бастајића, Драга Љубибратића и других, у Женеви били спремни да скидају и српске крунисане главе, Гаћиновић је задржао онај здрави национални инстинкт, који је понио из своје родне Херцеговине. Као и много тога другог и ова чињеница га издваја од осталих његових другова и даје му посебну националну и карактерну црту, али и интелектуалну зрелост за коју ће неким његовим друговима омладинцима требати још деценије да је досегну. Дакле, оно што је најзанимљивије јесте чињеница да је најмање одушевљења за Фебруарску револуцију и, тада међу омладином, јако популарно „скретање у лево“ показао онај који се са руским револуционарима највише дружио и према њима једним дијелом профилисао своје идејне 24

Млада Босна, писма и прилози, 167-169.

Не изгледа нимало увјерљиво тврдња Владимира Дедијера да је Гаћиновић у овом тексту, изостављајући придјев „Српска“ из назива предратног листа „Српска омладина“, „тиме хтео да докаже да је постао присталица југословенске идеје.“ (V. Dedijer, Sarajevo 1914, 349). 25

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

101

погледе, а то је био Владимир Гаћиновић. Он је био лични пријатељ Натансона и Троцког и далеко најближи кругу руских револуционара-интернационалиста у Швајцарској. Као такав он је добио позив од Натансона да крене са њима у Русију 1917. године, али је одбио зато што се није могао никако сложити са чињеницом да ће руски револуционари бити превезени преко Њемачке у Русију у бломбираном вагону. Ипак, како сматра Слијепчевић, „његов социјализам није ишао тако далеко да прими услугу нашег ратног непријатеља.“26 Иако су се касније његови тадашњи другови омладинци из Женеве трудили на све начине да докажу како је „интимно, у души, Гаћиновић бесумње био социјалиста-револуционар“, нико од њих није успио да му припише да је тих дана игдје јавно иступио у знак подршке револуцији у Русији. Гаћиновић је морао бити свјестан да та револуција у условима Првог свјетског рата представља не само несрећу за Русију и савезнике већ и најтежи ударац Србији и српском уједињењу, које је било његов животни сан. На крају је и Слијепчевић признао да је Гаћиновићев „социјализам био пун националног инстинкта и темперамента као што је и његов рад у народу био и остао националистичан.“27 Због тога, посебно незграпно дјелују каснија нагађања неких његових другова омладинаца из тог времена, као, на примјер, Драга Љубибратића, који је послије Другог свјетског рата писао: „Да је отишао у Русију, био би тамо гдје и његов чича28 и његови социјал-демократски пријатељи Троцки и Луначарски и прикључио би се с њима Октобарској револуцији.“29 Или, на примјер, Пера Слијепчевића, који је разочаран свим што jе изњедрило јужнословенско уједињење у периоду између два свјетска рата, писао за Гаћиновића и ово: „Шта би данас било да је остао жив, слободно је свакоме нагађати; једно је сигурно да би његово лице било још тмурније и његова сета још већа; и да би био негде далеко лево.“30 Чини се најреалније је му је одговорио на ову констатацију Веселин Маслеша: „Уистину, слободно је нагађати. Али нагађање о томе где би ко био није ни важно ни битно. Можда би Гаћиновић и његови помрли и погинули другови били негде далеко лево. Можда. Међутим, они који нису помрли (сем неких изузетака) нису данас лево, нису у емиграцији, нису ни у Сремској Митровици.31 (Па ни сам Перо Слијепчевић ни Коста Крајшумовић).“32 Владимир Гаћиновић, идеолог младобосанске генерације, отрован је у Фрибургу почетком августа 1917. године. Никада није утврђено ко је отровао Гаћиновића, а освјетљавање свих околности његовог убиства, освијетлило би многе затамњене странице емигрантске акције у току Првог свјетског рата. 26

Исто, 196.

27

Цитирано према: Д. Љубибратић, Владимир Гаћиновић, 199.

28

Мисли се на Натансона.

29

Д. Љубибратић, Владимир Гаћиновић, 201.

30

Цитирано према: Veselin Masleša, Mlada Bosna, Sarajevo 1990, 187.

31

Мисли се на затвор у Сремској Митровици гдје су робијали комунисти између два свјетска рата.

32

V. Masleša, Mlada Bosna, 187.

102

Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства

За разлику од Гаћиновића, Димитрије Митриновић био је, као што је то већ наглашено, човјек знатно другачијих погледа и животне филозофије. Он је већ у гимназијским данима имао разумијевања за југословенску идеју, залажући се за јединствену књижевност Срба и Хрвата, која може бити основа њиховог уједињења.33 Та његова гледишта само ће се касније појачати и уобличити током студија у Загребу, а посебно дружењем са Иваном Мештровићем, кога његови савременици у то вријеме сматрају „јединим интегралним Југословеном“. Већ је речено да је Митриновић био творац прве редакције Програма омладинског клуба „Народно уједињење“, који је у ствари био идеолошки манифест југословенства међу јужнословенском омладином пред Први свјетски рат. Тај Митриновићев програм започиње ријечима: „Темељна и централна задаћа клуба јесте пропаганда филозофије национализма уопште, уз нарочиту пропаганду радикално-демократских политичких доктрина; све то у сврху да би се оснажила српско-хрватска национална душа и да би она, себе свјесна, могла уз претходне услове дати цијели свој психофизички изражај, оличен у потпуном народном уједињењу и у стварању хрватско-српске модерне националне културе, чије је остварење аподиктички физичка нужда и свети морални дуг општој људској култури... Идеја српско-хрватског народног јединства у смислу етно-психолошког факта, да су Хрвати и Срби један двоимени народ, јесте полазна тачка за идеју српско-хрватског уједињења у смислу идентификације националних организама српско-хрватских.“34 Овај програм убрзо ће бити безусловно прихваћен од јужнословенске омладине као „свето слово“, посебно од оне најмлађе, гимназијске. Али, творац овог програма, који је несумњиво дао идеолошки правац једној читавој генерацији, није се дуго задржао на његовом реализовању. Његов чланак под насловом За Југославију, који је 1914. године послао из Минхена Владимиру Черини, а овај га објавио у листу „Вихор“, био је у ствари његов опроштај не само од ове теме већ и од његовог дотадашњег живота и рада.35 Те године, као што је већ речено, он ствара нови програм европске федерације и од тада његовом мистицизму, окултизму и утопијама неће бити краја. „Митриновић је почео као српски националист и, донекле, анархист, али је убрзо постао са својим освједочењем идеалан тип масона, с којим се, у том смислу, ријетко тко може успоредити у модерној повијести српског масонства (укључивши овдје и његовог ученика Милоша Ђурића). Он је тежио, између осталога, идентификацији човјека с Богом, великој синтези човјечанства заснованој на универзалном свељудском моралу и мијешању и прожимању раса и култура. Он је хаос доживљавао само као катарзу.“36 Али сјеме које је Митриновић посијао међу јужнословенском омладином оставило је великог трага на њихову даљу дјелатност, посебно код гимназијске омладине, која ће 33

V. Dedijer, isto, 290.

34

Програм Омладинског клуба Народно уједињење у Београду, цитирано према: V. Dedijer, isto, 351.

35

Ivan Mužić, Masonstvo u Hrvata, Split 2000, 56.

36

Исто.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

103

ове идеје радикално ставити на дневни ред историје и претворити их у праву еуфорију јужнословенске узајамности. Читав низ нових ђачких удружења настајаће на овим идејама. Међутим, погрешно би било мислити да су оваква струјања била само плод Митриновићевих визија и југословенства које је доносила омладина из Загреба. Највећи утацај на омладину у југословенском смислу вршен је из Београда, посебно преко листа „Словенски Југ“, чији је уредник био Божидар Марковић, а такође и преко листа „Пијемонт“, који је уређивао Љуба Јовановић Чупа, за кога Гаћиновић има само ријечи похвале. У редакцији „Пијемонта“ штампан је и Митриновићев Програм Омладинског клуба за народно уједињење. Али, несумњиво највећи утицај на јужнословенску омладину, па и на омладину из Босне и Херцеговине, имале су југословенске идеје Јована Скерлића. Није случајно да га један од омладинаца, Владимир Ћоровић, иначе његов зет, назива „Наш апостол“.37 Београд је 1912. године постао и мјесто окупљања југословенске револуционарне омладине, посебно када га је посјетило 300 студената Загребачког универзитета, а међу њима и Митриновић. Перо Слијепчевић тврди да је Београд тада био „највеће огњиште југословенског спремања.“38 У Београду се тада одржавају разне манифестације југословенског карактера које су постале „инструмент првог великог интегрисања југословенске интелигенције.“39 Око овог југословенског програма окупиће се бројни интелектуалци и политичари из Србије, који остварују и прве политичке везе са пројугословенски орјентисаним политичарима у Хрватској. А то ће бити управо они српски интелектуалци и политичари који су се касније, у току Првог свјетског рата, у емиграцији највише ангажовали на југословенском уједињењу као „стручњаци“ за то питање: Божа Марковић, Љуба Стојановић, Милан Грол, Павле Поповић и други. Под утицајем таквих идеолошких струјања почела су у Босни и Херцеговини ницати друштва „српске и хрватске напредне омладине“, која се постепено фузионишу. Тако је у Сарајеву 1911. године основано тајно ђачко удружење Српско-хрватска напредна организација, а његов први предсједник био је Иво Андрић. Један од првих чланова овог друштва постао је Гаврило Принцип.40 Из писма које је Гаврило Принцип послао Марку Маглову 17. априла 1912. године, види се како су настајале те нове ђачке организације: „Ове године сазван је заједнички састанак, нисам био присутан, али је о томе расправљано: како ће се и на који начин да почне. Предложена су мислим два програма: Пјанићев који садржи идеју народног уједињења (напредни) и други више литерарни, односно интелектуални. У Пјанићевом програму је стајало: „Чланом организације може бити сваки Словен“, послије чега се једна група од тог „панслави37

Đorđe Mikić, n. d., 255.

38

P. Slijepčević, Omladina i sarajevski atentat,

39

М. Екмечић, Стварање Југославије, књ. 2, Beograd 1989, 492.

40

V. Dedijer, isto, 349.

104

Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства

стичког или напредног“ програма одвојила и организовала се у почетку у једну радиклану тада националну групу (са радикалним програмом). Послије једног мјесеца радило се понешто одвојено и кад су се духови стишали, ми, који смо ствар заоштрили, како ти кажеш, ставили смо предлог за фузионисање са напредним Хрватима.“41 На крају писма, одговарајући на питање да ли они припадају групи око „Вала“ или око „Зоре“, Принцип је написао: „Као одговор ти јављам да се наша организација држи правца „Зоре“ која заступа јединство Срба и Хрвата, али само у принципу, јер се ми придржавамо револуционарног Митриновићевог програма.42 Као вођа овог новог ђачког покрета у Сарајеву истиче се Милош Пјанић, а одмах за њим и Владета Билбија. А какве су биле њихове идеје види се из неколико реченица које су у једној дописној карти написали из Сарајева Џемилу Дрљевићу у Сењ, 5. априла 1912. године, које гласе „Поздрав од сакупљених Југословена. Пуши лулу! Живјела Република! Твој Владета“43 Испод су поздрави Ибрахима Фазлиновића и Матеја Кордића, ђака учитељске школе и на самом дну пише „Револуционарни југословенски поздрав. Твој М. Пјанић“.44 Иначе Пјанић је у то вријеме сва своја писма потписивао са „Револуционарни југословенски поздрав“. Ове организације одржавале су контакте са сличним ђачким удружењима у осталим јужнословенским земљама, а прва заједничка манифестација српске и хрватске ђачке омладине у Сарајеву биле су демонстрације, фебруара 1912. године, против насилног мађарског режима и бана Цуваја у Хрватској. На састанку српско-хрватске ђачке организације, Јукић је изјавио да ће извршити атентат на бана Цуваја, што је убрзо заиста и покушао.45 Послије тог атентата у Сарајеву поново избијају демонстрације и ђачки штрајк средњошколске омладине. Како је истражитељима у Војно-казненом заводу у Терезинштату изјавио 1916. године утамничени Лазар Ђукић, који је у том затвору убрзо полудио и умро, сврха тих сарајевских демонстрација је „била да се покаже солидарност са атентатом“.46 Он је даље изјавио да је Ђулага Буковац тада рекао да би требало да један муслиман изврши атентат, а за то је придобио свог колегу и пријатеља Ибрахима Фазлиновића који је изјавио да је спреман извршити атентат „на неког полициског органа у Сарајеву, неког вишег политичког чиновника или на поглавара земље.“47 Дакле, атентат је у главама те револуционарне омладине постао не само легитимно средство борбе јужнословенске омладине широм Аустро-Угарске већ и њихов идеал. Тада је Иво Андрић записао: „Данас је Јукић починио атентат на Цуваја. Како је лепо да се затежу тајни конци дела и буне. Како радосно слутим 41

Млада Босна, писма и прилози, 130-131.

42

Исто, 132-133.

43

Исто, 126.

44

Исто.

45

Д. Љубибратић, исто, 110.

46

Млада Босна, писма и прилози, 301.

47

Исто, 302.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

105

дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв. Без чедности и доброте и жртава пролази мој живот. Али волим добре. Нека живе они који умиру по тротоарима онесвештени од сџбе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе они, који повучени, ћутљиви у мрачним собама спремају буну и смишљају увек нове варке. А ја то нисам. А нека живе они.“48 Епилог ових демонстрација у Сарајеву био је велеиздајнички ђачки процес Пјанић – Љубубратић 1913. године. Слиједе атентати Планиншћака и Дојчића, омладину у потпуности захвата психоза атентата, а „страх од дјеце“ почиње да се провлачи Бечким двором. Послије ових демонстарција и штрајка у Сарајеву из школе су искључени Ђулага Буковац, Хасан Миљковић, Милош Пјанић, Ивица Милаковић и Иво Крањчевић. Ова југословенска омладинска удружења ницала су и у другим градовима Босне и Херцеговине у то вријеме, у Бањој Луци, Тузли, Мостару. Послије балканских ратова, југословенство све више обузима ђачку омладину. Неки од судионика у омладинском покрету сматрају да управо Балкански рат „покреће мишљење и најзатуцанијих сепаратиста, а код омладине ствара утисак да је национално ослобођење и уједињење пред вратима и да је неизбјежна скора пропаст Аустро-Угарске монархије.“49 Априла 1914. године у Бањој Луци је школска омладина, окупљена у Српском и Хрватском соколу, одлучила да по први пут заједнички обиљежи годишњицу смрти Франкопана и Зринског у католичкој жупној цркви, а да се на ту прославу доведе и што више грађана свих вјера. Први пут у историји Бањалуке стајали су у жупној цркви заједно српски и хрватски соколи. Истог дана, а под утисцима те заједничке манифестације, формирано је тајно ђачко удружење „Југославија“. Ово друштво основано је на иницијативу већ помињаног Лазара Ђукића, који је од сарајевског друштва био послат да организује омладину у Бањој Луци на југословенској основи. Према ријечима Милана Јанковића, једног од оснивача овог друштва, оно је имало сврху „да међу ђацима у Бањој Луци подјарује мржњу против Аустро-Угарске монархије и да ради свим средствима да се Босна и Херцеговина, као и све југословенске земље отцијепе од монархије и припоје Србији.“50 Из ових ријечи Милана Јанковића, једног од најактивнијих омладинаца у тадашњој Бањој Луци, јасно се може закључити да њему ни послије више од двадесет година није било јасно шта је тада значио појам југословенства међу омладином, јер је у овом тексту сам себи пречесто контрадикторан, а посебно када тај појам тумачи као постепено отцјепљивање јужнословенских покрајина и њихово прикључење Србији. А то свакако није оно што им је као програм прописао Димитрије Митриновић, већ више оно за шта се залагао Владимир Гаћиновић. У ову српско-хрватску националистичку омладину, поред атентатора Принци48

Исто, 135.

49

Милан Јанковић, „Слобода“ и „Југославија“, предратна тајна ђачка друштва – Бањалучки ђачки процес 1914/15, Бања Лука 1939, 17-18. 50

Исто, 21.

106

Драга Мастиловић, Младобосанци између српства и југословенства

па, Грабежа и Чабриновића, који су то изјавили и на суду, убрајани су још Васо Чубриловић, Цвјетко Поповић, Лазар Ђукић, Иво Крањчевић, Бранко Загорац, Марко Перин, Драган Калембер и други. У тузланској организацији били су, поред осталих, Младен Стојановић и Тодор Илић, а у Требињу Љубомир Никшић.51 Иако је један од главних идеолога југословенства међу младобосанцима, Димитрије Митриновић, већ почетком Првог свјетског рата имао неке сасвим друге животне погледе и идеологију, југословенска еуфорија није напуштала добар дио омладинаца. Тако се, на примјер, Перо Слијепчевић, који је на позив Николе Стојановића дошао 1915. године из Рима у Женеву да би наставио своју публицистичку антиаустрогарску дјелатност, коју је већ био започео у Риму, свом снагом заузимао за идеју јужнословенског уједињења. Августа 1915. године он је, заједно са др Љубом Леонтићем (Хрватом) и Владиславом Фабјанчићем (Словенцом) написао Манифест Југословенске уједињене омладине, са предговором професора Масарика, а који је прво штампан на француском језику. Њих тројица се тада потписују као чланови Централног одбора ЈУО. У Манифесту се доноси кратак историјски, етнографски, географски, литерарни, социјално-политички и економски преглед јужнословенских народа, а на крају и југословенски програм у коме се између осталог каже: „Пошто су Срби-Хрвати-Словенци само један југословенски народ, то ће они послије ослобођења бити уједињени у једну једину хомогену државу. Не постоји никакво унутарње питање о саставу те државе, а поготово не такво, о којем би морале да се брину Велике Силе европске. Србији, Пиемонту Југословенства, имат ће да се приклопе остале земље српске, хрватске и словеначке. Она је пред цијелим свијетом свој данашњи рат назвала ратом за ослобођење Југословена.“52 Дакле, само из овог пасуса јасно је видљиво како је у том тренутку Перо Слијепчевић видио јужнословенско уједињење, али и у каквој је заблуди био и он и његови другови омладинци, који су у својој младалачкој наивности вјеровали да је унутрашње уређење прве заједничке јужнословенске државе само питање пуке формалности око кога неће и не може бити проблема.

51

Млада Босна, писма и прилози, Предговор Војислава Богићевића, 8.

Ferdo Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914–1919, Zagreb 1920. 43 (Manifest jugoslovenske ujedinjene omladine)

52

Slobodan Šoja* Оригинални научни рад UDK 329.73:323.1(=163.41)„1904/1914’’ doi 10.7251/POL1407107S BILA JEDNOM JEDNA OMLADINA: MLADA BOSNA IZMEĐU MUČENIŠTVA ET NERAZUMIJEVANJA IL ÉTAIT UNE FOIS UNE JEUNESSE: LA JEUNE-BOSNIE ENTRE LE MARTYRE ET L’INCOMPRÉHENSION Résumé: ce texte traite du caractère national et idéologique de la Jeune-Bosnie et de l’époque dure et éprouvante dans laquelle ces jeunes ont vécu. L’objectif principal est de situer la Jeune-Bosnie dans le contexte politico-culturel large afin de donner une image et un jugement le plus réaliste possible de ce mouvement politique, culturel et social unique et qui devançait les temps. D’où son incompréhension et le manque de la valorisation historique, causés par la profonde crise politique et sociale que vit la Bosnie-Herzégovine d’aujourd’hui. Mots-cles: Bosnie-Herzégovine, Serbie, Autriche-Hongrie, Jeunesse, Jeune-Bosnie, Sarajevo, Attentat, Gavrilo Princip, Crise de juillet 1914. Sažetak: U radu se razmatra nacionalni i ideološki karakter Mlade Bosne i teško i izazovno vrijeme u kojem su djelovali. Ovaj tekst namjerava staviti Mladu Bosnu u jedan širi istorijsko-kulturni kontekst kako bi se dala što realnija slika i ocjena ovog jedinstvenog političkog, kulturnog i socijalnog pokreta pokreta koji je išao znatno ispred svog vremena. Nesavršenost i zamršenost današnje Bosne i Hercegovine koja prоživljava duboku političku i društvenu krizu uzrok su opšte i istinske istorijske valorizacije Mlade Bosne. Ključne riječi: Bosna i Hercegovina, Srbija, Austro-Ugarska, Omladina, Mlada Bosna, mladobosanci, Sarajevo, Atentat, Gavrilo Princip, Julska kriza 1914. Uvod Šesnaestogodišnji Đuzepe Macini (1805-1872), budući italijanski filozof, pisac, revolucionar, patriota i borac za italijansko ujedinjenje, posmatrao je 1821. *

историчар и дипломата из Сарајева

108

Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...

godine u svojoj rodnoj Đenovi pobunu karbonara – tajnih italijanskih društava sa izraženom antihabzburškom notom –, pratio gušenje njihove bune, kao i odlazak pobunjenika u dalje borbe, u Španiju. Za istinske buntovnike koji žele promjene u društvu borba je uvijek neprestana. Gledajući te odvažne i nepokolebljive borce, u duši mladog Macinija nešto se promijenilo i on je tada shvatio “da se može, dakle mora, boriti za slobodu Otadžbine“1. Tom zadatku on će posvetiti svoj život pa je, doživjevši konačno ujedinjenje Italije 1870. godine, mogao mirno umrijeti dvije godine poslije. U dvadeset šestoj godini, Đuzepe Macini 1831. osniva organizaciju Mlada Italija (Giovine Italia), inspirisanu socijalističkom idejom i sa osloncem na mlade. Mladoitalijani su smatrali da će se cilj kojem streme – ujedinjenje Italije – moći ostvariti obrazovanjem i stalnom borbom. Biranim riječima, Macini neprestano začinje i razvija patriotski kult kod mladih. Tako u djelu Mladima Italije veli: “Otadžbina je instinkt koji je Bog usadio u vaše srce, glas koji stiže do vas iz grobava vaših Velikana [...] i govori vam da ste braća koja moraju imati samo jednu Zastavu [...] Otadžbina je kuća za čovjeka, a ne za roba“2. Inspirisan Macinijevim djelom i Mladom Italijom, u svojoj dvadesetoj godini života, Vladimir Gaćinović, srpski filozof, pisac, revolucionar, patriota i borac za jugoslovensko ujedinjenje piše 1910. godine jedan kratki tekst u Kalendaru Prosvjete pod naslovom Mlada Bosna. Gaćinovićev tekst je spontano postao program mladih Bosne i Hercegovine. Jedna i po stranica objavljena u časopisu stvorila je organizaciju Mlada Bosna čiji će neformalni član postati svako ko Gaćinovićeve riječi doživi kao svoje riječi i svoje ideje i ideale: “Velika dela staju velikih muka [...] Naša zemlјa puna je mrtvih i neprobuđenih snaga, koje treba uneti u život [...] Mladi bosanski pokret za obnovu svoje zemlјe mora se temelјiti na dubokoj, ogromnoj lјubavi prema narodu i velikoj tvoračkoj veri u samog sebe. Nikakva sila ne sme tu lјubav ugasiti i nikakva nevolјa tu veru polјulјati [...] Tako, sporim i malim radom izvršiće se najveći proces u životu naroda, oslobođenje njegovo iz tamnice i dizanje njegovo do duhovne slobode i moralne nezavisnosti“3. Prije nego što je Gaćinović napisao svoj tekst o Mladoj Bosni i govorio o potrebi stalne akcije, omladinci iz Bosne i Hercegovine nisu mirovali i već su se odranije instiktivno organizovali i djelovali. Moglo bi se kazati da je Mlada Bosna počela postojati prvog dana kad je prvi omladinac u Bosni i Hercegovini, poput Macinija, spoznao da je rođen da u društvu igra aktivnu a ne pasivnu ulogu. Teško je odrediti godinu, ali ta svijest se svakako razvija krajem devetnaestog vijeka. Ga“Che si poteva, e quindi si doveva, lottare per la libertà della Patria“. Vidi više u: Indro Montanelli, L’Italia giacobina e carbonara, Milano,‎ 1972. 1

“Voi cercate la Patria. Un istinto che Dio ha infuso nel vostro core, una voce che vi viene dalle sepolture dei vostri Grandi [...] vi dicono che siete fratelli, chiamati ad avere una sola Bandiera. [...] La patria è la casa dell’uomo, non dello schiavo.“ (Giuseppe Mazzini, Ai giovani d’Italia, 1859) 2

3

Vladimir Gaćinović, “Mlada Bosna“, Kalendar Prosvjeta za godinu 1911, br. 4, Sarajevo 1910, str. 92-94. Veoma često se pominje 1911. godina kao datum “rođenja“ Mlade Bosne. Treba naglasiti da je Kalendar Prosvjete za 1911. godinu pojavio u javnosti već 1910. godine.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

109

ćinović je, međutim, svojom karizmom i svojim tekstovima uspio okupiti pod onu zastavu o kojoj je govorio Macini sve one mlade ljude koji su se najljepše pod njom osjećali. On je bio neformalni ideolog i vođa svih mladih revolucionara u Bosni i Hercegovini koje je potpuno opsjenio. Božidar Purić veli da je Gaćinović “držao pola revolucionarne Bosne u svojim rukama, skoro sve mlađe popove i učitelje imao je sa sobom. To je bila njegova snaga. Nepoverljivi prema svakome, seljaci su ga voleli jer su ga razumeli, jer je bio njihova krv i njihova kost“4. Vladimir Gaćinović je žrtvovao svoj nesumnjivi književni talenat zarad patriotske borbe kojoj je posvetio skoro sve mjesece svog kratkog života. Bio je jedan od brojnih mladobosanaca koji su zbog pojačane ljubavi prema svom neslobodnom narodu rano sagorjeli. Ne dočekavši slobodu, Gaćinović je 1917. umro u Švajcarskoj otprilike u istoj dobi kad je Macini osnivao Mladu Italiju, u dvadeset i sedmoj godini. Vratimo se ponovo u Italiju: mlada slovenačka kuharica iz Gorice, Josefina Oberdank u Trstu 1858. godine rađa sina Vilhelma. Taj oduševljeni pristalica Đuzepe Macinija, kao gradski stipendista stiže u Beč 1877. godine u Politehničku školu. U martu 1878. bio je mobilizovan u austrougarsku vojsku s kojom je, po odluci Berlinskog kongresa u julu 1878. godine, trebao okupirati Bosnu i Hercegovinu. Oberdank odmah dezertira i bježi u Rim gdje je nastavio studij i gdje se pridružio italijanskom iredentističkom pokretu. Upoznao je svog idola Đuzepe Garibaldija, čiju sliku je držao pokraj Isusove. Kad je čuo da će car Franjo Josif doći u Trst 1882. godine na „proslavu“ 500 godina od austrijske okupacije, Vilhelm Oberdank, koji je postao Đuljelmo Oberdan, je to smatrao uvredom5 i odlučio da ubije cara. Govorio je da se Trst može vratiti majci Italiji samo ličnim žrvama italijanskih rodoljuba sa kojima se bio povezao. Oberdan je krenuo iz Rima u Trst sredinom septembra 1882 sa specijalno ubitačnim bombama koje je izumio neuspjeli atentator na Napoleona III, Feliče Orsini. Oberdan je, međutim, uhvaćen blizu Trsta, u mjestu Ronki, jer su neki od urotnika radili za austro-ugarske službe. Prilikom hapšenja ranio je jednog žandarma. Na saslušanju je priznao da je želio ubiti cara Franju Josipa. Osuđen je na smrt vješanjem i obješen 20. decembra 1882. godine6. Odmah poslije smrti postao je heroj i mučenik, a iredentistički pokret u Trstu dobio je krila. Tokom Prvog svjetskog rata Oberdanovo ime je često pominjano kao primjer italijanske nacionalne svijesti iako faktički nije učinio nikakav podvig. Bez obzira na to, danas u Italiji mnoge ulice i trgovi nose Oberdanovo ime, u dva grada nalaze se njegove statue. Na stotu godišnjicu pripreme atentata, 1982. godine, italijanski predsjednik Đovani Spadolini je uporedio Oberdana sa Isusom jer su obojica bila spremni na žrtvu za čovječanstvo. Na stotu godišnjicu atentata u Sarajevu srpskog Macinija Vladimira Gaćinovića skoro niko ne pominje, a Gavrilo Princip se u dijelu Bosne i Hercegovine ne poredi sa Isusom nego sa đavolom. Ostrašćene mase i politički mediji uz takt naučnika u 4

Pero Slijepčević (ur.), Spomenica Vladimira Gaćinovića, Sarajevo 1921, 97.

5

Tako će mladobosanci tumačiti posjetu Franje Ferdinanda na Vidovdan.

Vidi više u: Alfred Alexander, L’affare Oberdank, miti e realtà di un martire irredentista, Milano 1977. 6

110

Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...

službi politike u Gavrilu Principu najčešće vide fanatizovanog hladnokrvnog ubicu i teroristu koga je u šaci držala Crna ruka. Paralela sa italijanskim nacionalnim pokretom mogla se lako napraviti i sa drugim zemljama tog vremena pod austrougarskom vlašću. Fenomeni su istovjetni, omladina je potpuno identičnog duha u Hrvatskoj, u Sloveniji, Češkoj, Poljskoj pa i Ugarskoj, borbena je, odlučna i nezaustavljiva; neprijatelj im je zajednički, metode borbe su iste, a heroji i mučenici od prije sto godina u svim zemljama nisu zaboravljeni i o njima se govori u hvalospjevima. Bosna i Hercegovina je tu jedini izuzetak. Šta se dogodilo u posljednjih sto godina da cijeli svijet slavi svoje heroje iz istorije koji su se borili za slobodu, a da jedino u Bosni i Hercegovini njeni najbolji momci koji su između života i slobode birali slobodu, koji nisu osjećali nikakve međusobne vjerske razlike, koji su bili čvrsto vezani za svoje rodno tlo... danas umiru po drugi put i brišu im se svi tragovi? Istorija i razum imaju odgovor ali kad se on izgovori nema ko da ga čuje, a kad se napiše nema ko da ga pročita. Je li to samo ludilo pomiješano sa mržnjom koje ne da razumu da dođe do riječi ili je to prokletstvo cijelog jednog prostora? Ako ni zbog čega drugog, svi mladobosanci su bili veliki heroji jer su vjerovali da će svoj život žrtvovati da bi sto godina poslije živjeli neki bolji ljudi. Naivni mladi sanjari. „Pas svakoji svoje breme nosi; nove nužde rađu nove sile“, veli Njegoš u Gorskom vijencu. Da na početku dvadesetog vijeka vremena na Balkanu nisu bila onako teška i prelomna, ne bi bilo ni Mlade Bosne jer takva vremena mogla su uglavnom izroditi strasne pjesnike ili nepomirljive buntovnike ili jedno i drugo u isto vrijeme. Svoju istorijsku misiju Mlada Bosna je odigrala časno i primjerno, ali i doživjela čestu nezahvalnu sudbinu odabranih i rijetkih koji u drugim vremenima i u neslobodnim i bolesnim svjetovima ostaju ili nedovoljno shvaćeni ili nepravilno ocijenjeni, ili su, u ekstremnim slučajevima, ocrtani mračno-crnim bojama. Zato se danas Mlada Bosna uglavnom posmatra izvan istorijskog konteksta, vezuje isključivo za atentat u Sarajevu, a o karakteru Mlade Bosne raspravlja se iz aktuelne političke perspektive. Ovај tekst namjerava staviti Mladu Bosnu u jedan širi istorijsko-kulturni kontekst kako bi se dala što realnija slika i ocjena ovog jedinstvenog političkog, kulturnog i socijalnog omladinskog pokreta koji je išao znatno ispred svog vremena. Istorijske pretpostavke atentata u Sarajevu Postoji snažna istorijska veza između 1875. i 1914. godine u Bosni i Hercegovini. Seljačkim ustankom 1875. započela je velika istočna kriza završena Berlinskim kongresom 1878, te nestankom osmanske uprave u Bosni i Hercegovini i njenom okupacijom od strane Austro-Ugarske. Sarajevskim atentatom 1914. započeo je Prvi svjetski rat koji se završio 1918. potpunim nestankom Austro-Ugarske. Kao što je 1875. ustanak bio izraz dubokog nezadovoljstva domaćeg stanovništva Bosne i Hercegovine viševjekovnom osmanskom upravom, tako je 1914. atentat bio izraz

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

111

dubokog nezadovoljstva austrougarskom višedecenijskom upravom. Bile su to zapravo dvije erupcija narodnog vulkana koji se aktivira kad temperatura neizdrživosti dosegne vrhunac. Svaka pojedinost iz bosansko-hercegovačke istorije od 1878. do 1914. godine organski je povezana sa atentatom, a naročito pred kraj ovog perioda, u vrijeme kad su se ispred nemilosrdne i moćne Dvojne monarhije isprsili mladi ljudi čiju energiju i snagu nije mogla savladati iako je bila stostruko jača. Punjenje Gavrilovog pištolja započelo je zapravo prvog dana ulaska Habzburškog carstva u Bosnu i Hercegovinu. Metak koji je ispaljen negdje na razmeđu vijekova putovao je dugo, a usmjeravalo ga je ka cilju more mladih nezadovoljnika i slobodoljubaca. Istorija je htjela da pomenuti metak – koji je u nedjelju 28. juna 1914. desetak minuta prije jedanaest sati pogodio habzburškog prijestolonasljednika Franju Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju – smrtno rani viševjekovno Habzburško carstvo. Izdisaju Carstva pomogli su uzdasi Jugoslovena za slobodom, ali su ipak na konačnu smrt Austro-Ugarsku osudili zapadni kabineti, oni čija ja riječ uvijek posljednja. Bosna i Hercegovina na razmeđu svjetova U trenucima kad su, mnogo teže nego što su očekivale, austrougarske trupe ulazile u tada već bivše osmanske pokrajine, avgusta 1878. godine, razdaljina između Bosne i Hercegovine i Evrope nije se mjerila u kilometrima nego u vijekovima. To ljeto 1878. za Bosnu i Hercegovinu nije bilo obično kao minula ljeta, godine, decenije i vijekovi provedeni pod osmanskom upravom. Ovog ljeta stiglo je na vrata Bosne i Hercegovine jedno zapadno carstvo koje je trebalo tu zemlju da otrgne od istočnog zagrljaja. Počela je nova istorija Bosne i Hercegovine. Ali je u isto vrijeme počela i borba protiv te nove istorije, jer se muslimansko i pravoslavno stanovništvo većinom nije nikad pomirilo sa germanskom okupacijom BiH. Muslimani su pružili svakako najjači oružani otpor. To je bio prvi i frontalni način sukoba sa osvajačem. Poslije konačnog osvajanja, dio muslimanskog stanovništva koje nije moglo prihvatiti novu hrišćansku vlast brzo je napustio Bosnu i Hercegovinu. Srpsko pravoslavno stanovništvo, koje je činilo većinu žitelja u BiH, takođe je učestvovalo u oružanom otporu austrougarskoj okupaciji. To je stanovništvo po inerciji i navici permanentno bilo nezadovoljno vlašću, kako nekad osmanskom, tako sad habzburškom. Kao i muslimani koji su vjerovali da će se ponovo uspostaviti osmanski suverenitet nad Bosnom i Hercegovinom, Srbi su vjerovali da će kadtad Srbija osloboditi Bosnu i Hercegovinu pa su svoju budućnost svakako gledali u zagrljaju sa Srbijom. Danas se voli kazati da je Austro-Ugarska zapravo došla u Bosnu i Hercegovinu u civilizatorsku misiju. To je djelimično i tačno, s tim što treba uvijek imati na umu da je sve što je radila u Bosni i Hercegovini, Austro-Ugarska radila zbog sebe, a ne zbog tih zaostalih pokrajina prema čijem je stanovništvu sve do svog raspada osjećala prezir. U suštini priča o civilizacijskim motivima pokoravanja

112

Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...

Bosne i Hercegovine liči na savremene vojne intervencije u svijetu koje imaju za cilj uvođenje demokratije i slobode. Stvarni motivi osvajanja Bosne i Hercegovine bili su, naravno, drukčiji i mnogo konkretniji. Oni su bili političke, strategijske i ekonomske prirode. Na političkom planu, osnovni cilj Austro-Ugarske bilo je sprečavanje srpskih i jugoslovenskih nacionalnih ideja, nekompatibilnih sa širenjem Habzburgovaca na Balkanu. Na strategijskom planu, najvažnije je bilo osigurati dominantnu poziciju na osnovnim balkanskim putevima, a na ekonomskom planu cilj je bio ovladati svim bogatstvima Bosne i Hercegovine i osigurati trgovinske veze sa Istokom. Bilo kako bilo, po ulasku Habzburškog carstva zemlja je oživjela jednim sasvim drugim životom i uspon je bio očigledan. Uopšte gledano svi su bili zadovoljni što tiho i sigurno nestaju korupcija, anarhija, javašluk, nered, a što se uvodi red i zakon (Recht und Ordnung). Zbog toga je druga generacija lokalnog stanovništva postajala sve lojalnija prema novom gospodaru, naročito one grupe redovno snalažljivih pojedinaca svih vjera. Stvaralo se jezgro Habzburškom carstvu iskreno lojalnih stanovnika muslimanske i pravoslavne vjere. Sve do kraja austrougarske uprave, međutim, ovo će jezgro ostati uglavnom malobrojno i ograničeno na privilegovane i bogate grupe ljudi, poglavito preduzetnike kojima je očuvanje Austro-Ugarske postao socijalno-politički interes. S druge strane, od prvog dana, Dvojna monarhija je uživala skoro jednoglasnu podršku katoličkog stanovništva koje je pozdravilo dolazak u Bosnu i Hercegovinu jedne stare katoličke dinastije. Juna mjeseca 1882. počinje značajan period austro-ugarske uprave u Bosni i Hercegovini. Te je godine novi habzburški zajednički ministar finansija postao Benjamin Kalaj (1839-1903), a time i upravitelj Bosne i Hercegovine. Ostao je na vlasti do svoje smrti 19037. Bilo je to nesumnjivo vrijeme opšteg napretka i modernizacije tih bivših osmanskih provincija. Pozitivne strane te vladavine imale su i svoje naličje. Najteži Kalajev zadatak bilo je sučeljavanje sa nacionalnim i vjerskim realnostima u Bosni i Hercegovini. Suočivši se sa svakodnevnim jačanjem nacionalnih osjećanja koji su predstavljali opasnost po Habzburško carstvo, umjesto da vrlo oprezno i mudro pristupi rješavanju nacionalnog pitanja, Kalaj se opredijelio za strogu policijsku kontrolu svih nacionalnih aktivnosti svake nacionalne grupe. Jednostavno rečeno, niti jedan nacionalni osjećaj južnih Slovena nije smio postati suviše snažan. Što se više razvijala njihova nacionalna svijest, to su policijske reakcije bile veće i nemilosrdnije. Čini se da je Kalaj sa svakom novom godinom svoje uprave sve više naivno vjerovao da će energične mjere omogućiti da se u stanovništvu razvije osjećaj pripadnosti Habzburškom carstvu. Tu svijest, međutim, mogli su steći uglavnom doseljenici iz Austro-Ugarske koji nisu pripadali autohtonom stanovništvu, kao što su Poljaci, Česi, Slovaci, Mađari itd. Pomenuto jezgro lokalnog preduzetnog i privilegovanog stanovništva koje je mudro i pragmatično iskoristilo austro-ugarsku okupaciju, bilo je više lojalno Carstvu nego što su imali osjećaj da mu duhom pripadaju. Srpsko privilegovano stanovništvo bilo je uistinu lojalno Beču, ali Najbolja knjiga o Kalaju i njegovoj aktivnosti u BiH i dalje je: Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1987.

7

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

113

je nacionalno ipak sasvim naginjalo Beogradu. Sav ostali dio stanovništva razvijao je prirodno i spontano svoja nacionalna osjećanja koja su se sve više neminovno nalazila u direktnoj opoziciji sa državnom idejom Carstva. Striktne policijske mjere kojima je vlada pokušavala oslabiti i sputati nacionalnu energiju samo su davale snagu krila srpskom i hrvatskom nacionalnom pokretu. Osim pokušaja razvijanja svijesti lojalnosti Habzburzima, Kalaj se naročito potrudio da tokom posljednje decenije devetnaestog stoljeća formira vještačku bosansku naciju. Taj vrlo ozbiljan i sistemski pokušaj stvaranja jedne i jednistvene nacije različitih religija doživio je potpuni neuspjeh prije svega zbog toga što proces nije krenuo spontano iz masa već je vođen iz dvorskih salona. Ali suštinski razlog neuspjeha je pogrešno odabran trenutak: Kalaj je pokušao da ugasi nacionalnu svijest Srba i Hrvata u trenutku kad je ona dosezala svoj vrhunac. Taj apsurdni proces pravljenja vještačke nacije tim više je apsurdniji što je je Kalaj, dok je bio generalni konzul Austro-Ugarske u Beogradu (1869-1875) smatrao da stanovništvo Bosne i Hercegovine predstavlja integralni dio srpskog naroda, što je i objavio u svojoj knjizi Istorija Srba8. Svojom djelatnošću u Bosni i Hercegovini do 1903. godine ne samo da je demantovao sebe nego je i zabranio i svoju vlastitu knjigu! Tokom vladavine, Benjamin Kalaj je neprestano pokušavao da produbi jaz među lokalnim stanovništvom. Još prije nego što će postati ministar finansija, Kalaj je, kao politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Habzburškog carstva, poslao jedan memorandum caru Franji Josifu 1877. godine gdje je pomenuo da “vjerska podjela u Bosni i Hercegovini predstavlja veoma povoljnu priliku za habzburške vlasti, priliku koju treba iskoristiti.“ Ova rečenica jednostavno sročena sa par riječi postaće usud Bosne i Hercegovine. Kalaj je u potpunosti uspio u svojoj misiji dubokih nacionalnih podjela u Bosni i Hercegovini. Po tome će se najlakše pamtiti njegovo vrijeme. Rušiće se carstva i kraljevine, režimi i vlade, dolaziće i prolaziće ratovi i vojske, mijenjaće se ljudi i običaji... sve će prolaziti samo će podjele postojano ostajati u Bosni i Hercegovini. Jugoslovenska omladina9 uoči prvog svjetskog rata Za razliku od stare i srednje generacije svih vjera u Bosni i Hercegovini koje uopšte nisu bile sklone borbi protiv Austro-Ugarske i koje nisu održavale međusobne prisne i česte kontakte ne samo na teritoriji bivše Jugoslavije, nego ni unutar Bosne 8

Benjamin von Kallay, Geschichte der Serben, Budapest, 1878.

Ovdje moramo dati jednu metodološku napomenu: pod izrazom “mladi“, “omladina“, “mlada generacija“ i slično, sve vrijeme podrazumijevamo isključivo rijetke i odabrane omladince koji se nisu mirili sa stanjem u društvu i koji su to nezadovoljstvo izražavali na razne i uvijek vidljive načine, bilo da se radi o Sloveniji, Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini. U Sloveniji oni su procentualno predstavljali minoran broj, u Hrvatskoj nešto veći i značajniji, naročito u cijeloj Dalmaciji, kao i u Bosni i Hercegovini. Ali svuda su predstavljali veliku manjinu. Dodajmo i da su oni, iako malobrojni, ipak davali i ostavljali snažan pečat u društvu i da su oni, a ne amorfne i inertne mase, pravili istoriju, a ne samo živjeli u njoj.

9

114

Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...

i Hercegovine, mlada generacija, generacija onih koji su rođeni u posljednje dvije decenije 19. vijeka, proširila je saradnju među mladima Bosne i Hercegovine ali i u svim južnoslovenskim pokrajinama pod habzburškom upravom: u Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Vojvodini, Istri i Dalmaciji. Prvi znaci obnovljene solidarnosti među tim pokrajinama pojavili su se 1903. godine. U Srbiji je 11. juna 1903. ubijen kralj Aleksandar Obrenović pa je došlo do smjene dinastije. Savremena Evropa negativno je reagovala na kraljevsko prolivanje krvi, a neke zemlje (koje čak nisu bile neprijateljski raspoložene prema Srbiji) povukle su svog ministra iz Beograda. Činilo se da će zemlja ostati izolovana. Međutim, sretna okolnost za Srbiju bila je politička i narodna filozofija novog kralja Petra I Karađorđevića. Njegov dolazak na čelo Srbije naglo je izazvao opšte poboljšanje stanja: mnogo ustavniju vladavinu, popuštanje korupcije, finansijsku staloženost, i usljed svega toga obnavljanje cjelokupnog privrednog života. Kralj se vrlo brzo pokazao kao izrazito demokratski vladar i narodni sluga koji će za par godina od Srbije napraviti jednu od najdemokratskijih zemalja u Evropi10. Njegova karizma i njegov način vladavine donijeli su Srbiji veliku popularnost u okruženju. U evropskom kontekstu Srbija je izazivala divljenje zbog svoje ruralne demokratije i velikih sloboda. U južnoslovenskim zemljama pod habzburškom vlašću, međutim, ta popularnost se pretvorila u želju da Srbija postane Pijemont buduće Jugoslavije. Vrlo je zanimljiv jedan događaj koji se dogodio 23. juna 1903. na željezničkoj stanici u Beču gdje se okupila grupa mladih Slovenaca, znajući da će kroz tu stanicu proći budući kralj Srbije. Kad su ugladali Petra Karađorđevića, mladi Slovenci su ga oduševljno pozdravili usklikom “Živio jugoslovenski kralj!“. Proročanske riječi izgovorene usred Austro-Ugarske, riječi koje su najavljivale skoru smrt jednog višenacionalnog carstva i rađanje jedne nove višenacionalne jugoslovenske države. Istovremeno, iza 1903. godine u Hrvatskoj se javilo novo mlado pokoljenje “Srbohrvata“ odgojenih u Pragu, Beču, Gracu, koje ne prihvata oportunizam vladajućih slojeva i koje kreće u politiku “novog kursa“ koja privileguje zajednički rad i djelovanje Hrvata i Srba. Savremena politizacija života u zemljama bivše Jugoslavije onemogućila je da se objektivno i istorijski precizno ocijeni, naročito u BiH i u Hrvatskoj, karakter srpske države u periodu 1903-1914. Mladi ljudi iz današnje Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji su putovali u Srbiju u tom periodu, a putovali su relativno često, mogli su lako primijetiti ogromnu razliku između zemlje u kojoj žive i Srbije. Austro-Ugarska je svakako bila mnogo snažnija od Srbije u finansijskom, ekonomskom i industrijskom pogledu, ali je blagodeti tog bogatstva uživao proporcionalno malo broj ljudi. Međutim, ako se politički život svodi na pitanje sloboda, prava i demokratije – a to je mnogo više zanimalo omladinu – onda se bez sumnje može kazati da je Srbija bila znatno ispred Austro-Ugarske. Mladi iz Carstva lako osjećaju da u nezavisnoj Srbiji njihove generacije odrastaju u potpuno drukčijim i boljim političkim okolonostima. Omladina u Srbiji nije imala potrebu da se bori za slobodu koje Vidi iscrpnu i sjajnu biografiju Kralja Petra u: Dragoljub R. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević, 1-3, Beograd 1990, 1994. 10

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

115

je iza 1903. godine bilo u izobilju. Povrh svega, slovenske zemlje u zapadnom susjedstvu jezički i nacionalno su se osjećali mnogo bliže Srbima nego Austrijancima ili Mađarima. Treba znati da se Srbija u Sloveniji, Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini (govorimo samo o zemljama pod habzburškom vlašću) nije doživljavala isključivo nacionalno već i politički i kulturno, kao domovina slobode i slobodne misli i duha koji su tadašnjoj omladini bili važniji od hljeba. Kad Gavrilo Princip kroči prvi put u Srbiju on klekne i poljubi zemlju. On svakako ljubi otadžbinu svoje braće, ali on prije svega ljubi domovinu slobode. Upravo to i sa istom strašću vide u Srbiji mladi Slovenci i mladi Hrvati. Ideju izlaska iz okvira Austro-Ugarske i ulazak u okvire Srbije jednostavno i nadahnuto su ispjevali mostarski đaci, kao njihov odgovor na “narodno veselje“ organizovano povodom proslave jubileja Franje Josipa koji je 1908. godine slavio šezdesetogodišnjicu svoje vladavine: Još dva dana / Pa će otić’ Frana, / Još par noći / Pa će Petar doći. Austro-Ugarska je sigurno imala razloga da se zabrine zbog političkog pravca u jugoslovenskim zemljama koji je išao u suprotnom pravcu od onoga koji je ona željela. Uvidjevši da Srbija u svakom pogledu jača, da hrvatsko-srpska sloga u Hrvatskoj takođe jača i da polako preuzima vlast, da Srbi van Srbije očekuju od Srbije da ih oslobodi, da lokalno pravoslavno i muslimansko stanovništvo ne želi da se pomiri sa stranom okupacijom, a da muslimani očekuju povratak sultanove vlasti, Austro-Ugarska je iza 1906. godine, kao svoj odgovor, aktivno i neprestano pripremala aneksiju Bosne i Hercegovine. Te godine, zauzimanjem prijestolonasljednika Franje Ferdinanda, ministar spoljnih poslova postao je Alojz fon Erental (1854-1912), a šef generalštaba Konrad fon Hecendorf (1852-1925). Ovaj posljednji je uoči aneksije, u memorandumu Franji Josifu od 17. aprila 1908. predlagao iznenadni preventivni napad na Italiju i Srbiju. Erentalu je pisao da se “rješenje jugoslovenskog pitanja može naći samo u Srbiji smjelim naletom, čiji će krajnji cilj biti aneksija Srbije“. Istovremeno Erental sekretaru njemačkog ministarstva spoljnih poslova u povjerenju izjavljuje da je cilj njegove balkanske politike “potpuno uništenje Srbije.“ Srbi i muslimani dočekali su aneksiju Bosne i Hercegovine, 7. oktobra 1908. kao veliki vlastiti poraz koji ih je još jednom, možda i posljednji put, zbližio. Poslije tog datuma njihovi putevi se razilaze. Ako su godinama vjerovali da će se vratiti sultanova vlast u Bosnu i Hercegovinu, iza 1908. muslimani se sve više mire sa situacijom i gledaju kako da najbolje prođu u novim okolnostima. Smrću Ali-bega Firdusa 1910. godine, muslimanskog lidera koji je čitav život provodio politiku bliskosti sa Srbima, veliki dio muslimana se sudbinski udaljavava od Srba, a dodatno približava vlastima i Hrvatima. Pravu saradnju i solidarnost, međutim, sačuvali su pripadnici najmlađe generacije. Ta je generacija potpuno drukčija i instinktivno osjeća ono što stariji od njih ili ne vide ili ne žele da vide: nema Sabora, nema slobodne štampe, guše se ili onemogućavaju narodna prava, škola je vrlo malo, policajaca više nego učitelja. Intertna i relativno dobrostojeća starija generacija zadovoljavala se sitnim ustupcima koje im je Kalaj povremeno i rijetko davao. Mladoj generaciji sitni ustupci, međutim,

116

Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...

nisu ništa značili. Umjesto nesloge, omladina govori o prednostima jedinstva i na njemu praktično radi. U tom periodu opšteg previranja počeo se javljati jedan sasvim nov pokret među naraštajem koji je pristizao, koji se nije ograničavao više na malobrojnu klasu intelektualaca nego se ragrutovao sve više iz narodnih masa po svim jugoslovenskim pokrajinama. Politička je situacija bila tako promjenjiva i neodređena, svuda po jugoslovenskim krajevima, da su mladi ljudi u dobu kad je trebalo da se sasvim posvete svojim studijama i svojim đačkim vježbama i razonodama odlučili da svoj život posvete političkom angažmanu i to je ono što je snažno obilježilo istoriju početka dvadesetog vijeka u jugoslovenskim zemljama pod habzburškom vlašću. U Sarajevu se 1911. godine osniva “Srpsko-hrvatska napredna organizacija“, čiji je prvi predsjednik bio Ivo Andrić. Pristalice te organizacije koja se sastojala isključivo od izuzetno mladih ljudi nacionalno su se osjećali kao Srbo-Hrvati, HrvatoSrbi ili jednostavnije Jugosloveni. Predstavljali su, kako je već naglašeno, potpunu manjinu u Bosni i Hercegovini. Zvali su ih naprednjaci i njeni članovi pripadali su svim religijskim grupama. Gavrilo Princip se na suđenju izjašnjavao i kao SrboHrvat i kao Jugosloven i naglasio je da se borio isključivo za Jugoslaviju. Šezdeset godina poslije formiranja organizacije, Ivo Andrić je Ljubi Jandriću govorio o tim danima. Te su riječi dragocjeno svjedočanstvo o duhu tog vremena: “Ja sam za slogu i bratstvo bio celog svog dugog veka. Ja sam bio za jugoslovenstvo još onda kad je Austro-Ugarsku trebalo oterati s našeg ognjišta. Mi, sarajevski gimnazijalci, bili smo protiv hegemonizma bilo koje vere i bilo kojeg naroda. [...] Ne bih voleo da liči na hvalu kad kažem da sam bio predsjednik naprednjačke srpskohrvatske omladine u Sarajevu. Mi nismo bili unitaristi, kako bi to nekom moglo da izgleda; pre bi se moglo reći da smo bili panslavisti i internacionalisti. [...] Ja sam za jugoslovenstvo i danas – i pre ću da umrem takav nego da pod starost menjam uverenja!“ Ono što je uglavnom povezivalo mlade ljude bile su njihove mnogobrojne novine koje su strastveno čitali. Cilj koji je svima ovim grupama, svakoj na svoj način, lebdio pred očima bilo je političko i kulturno jedinstvo svih Jugoslovena, a kao neprijatelj ovih ideja označena je Austro-Ugarska. Sve te grupe, bez ikakvog izuzetka, stajale su na izrazito jugoslovenskom stanovištu, ispovijedajući apsolutno jednakost, upravo jedinstvo, identičnost Srba i Hrvata, pa s vremenom i Slovenaca. Radikalizacija omladine i nastanak Mlade Bosne Dinamiku istorije na Balkanu početkom dvadesetog vijeka pravi aktivna omladina, ma kako bila malobrojna. Dok je grupa omladinaca u Pragu bila uglavnom apstraktna i više literarna u svojim ciljevima, omladinski spontani pokret u Sarajevu i Zagrebu uzimao je revolucionarne oblike. To se od 1910. do 1914. naročito ogledalo u nizu pokušaja atentata u Sarajevu i Zagrebu na lokalne austro-ugarske vlastodršce. Prvi u nizu atentata dogodio se u Sarajevu 15. juna 1910. prilikom otvaranja Sabora. Atentat Bogdana Žerajića (1886-1910) na zemaljskog poglavara BiH, generala

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

117

Marijana Varešanina, u znak protesta zbog tuđinske vlasti i njenog gaženja sloboda, iznenadio je mnoge, najavio novo vrijeme ali i rađanje Mlade Bosne, jer ono što je on uradio ostavilo je duboke tragove u dušama mladih. U jednom pismu od 12. januara 1910. Žerajić piše: “Osjećam svu tegobu položaja u kome se nalazim. Bijedno je naše stanje. Sve što je veliko i sveto, pravo i istinito, sve je umuknulo. To mora da boli čovjeka koji istinski osjeća.“ Vasilj Grđić (1875-1934) u svojim uspomenama sa grižnjom savjesti govori kako je, čini mu se, otjerao Bogdana Žerajića u smrt. U gostionici kod Katića u Sarajevu, kad mu je Žerajić pričao kako nije uspio pucati na cara Franju Josipa tokom njegove posjete Mostaru, početkom juna 1910. godine, Grđić mu je odgovorio: “Nema u nas tih ljudi! Mi nemamo individualnog junaštva. Za to treba veća kultura, jači osjećaj – nacionalni – nego je plemenski ponos. Nemamo čovjeka koji će, sam, ne pitajući nikoga, zapisati jedan veliki datum!“11 Grđić se dvostruko varao: takvih ljudi je bilo a Žerajića, kao ni Principa četiri godine kasnije, niko nije mogao zaustaviti u želji da se žrtvuje za narodni napredak. Poslije neuspješnog atentata Žerajić se ubio, ali je u omladini razbuktao želju za borbom. Žerajić je otvorio oči omladini i zapalio njihovu maštu te otvorio skoro jedan novi kult – kult atentata. Kad god bi omladinci u Sarajevu prolazili pored mosta na kojem je pokušan atentat, oni bi skidali kape i odavali počast onome čije su tijelo Austrijanci željeli sakriti. Neuspješno, jer je pronađeno, makar i bez glave, pa je Žarajićev grob postalo mjesto koje su pohodili svi mladi ljudi koji su ga poštovali i koji su bili spremni isto učiniti. Gaćinovićeva brošura iz 1912. “Smrt jednog heroja“12 posvećena Bogdanu Žerajiću, “tipu novog doba“, čitana je grozničavo i sa divljenjem. Omladinci su tek tada upoznali pravog Žerajića koga je Gaćinović citirao u svom članku i dobili želju da idu njegovim putem. Po Gaćinoviću Žerajić je govorio: “Omladina neprobuđenih naroda mora imati široko srce, kroz koje će zazvoniti bol onih koji ne umiju da govore, i njeno srce smije samo za njih kucati, biti njihov glasnik [...] Uzdignuti svojom idejom, vedri i treperavi kao proljetno sunce, mladi moraju davati duše izgladnjelim i palim.“ Žerajić je, veli Gaćinović u tekstu Smrt jednog heroja, često govorio: “Biće ljudi u omladini, u nerazorivom i nepobjednom narodu srpskom. Kada mi poginemo, doći će drugi.“ Gavrilo Princip je u Žarajiću vidio svog uzora i noć uoči atentata bio je na njegovom grobu, vjerovatno da mu kaže da on pripada tim drugim. Solidarnost među jugoslovenskom omladinom naročito je bila vidljiva početkom 1912. godine. U januaru 1912. izbile su u Zagrebu ulične demonstracije u kojima su se naročito isticali studenti i đaci. Protestovali su zbog samovolje novog hrvatskog bana, Slavka Cuvaja, koji je protiv demonstanta upotrijebio silu što je izazvalo ogorčenje omladine po cijelom jugoslovenskom prostoru. Jugoslovenski studenti u Pragu, njih 270, potpisali su pismo u kojem se otvoreno prijeti hrvatskom banu. U znak solidarnosti izbile su 21. februara 1912. u Sarajevu identične 11

Spomenica Vasilja Grđića, Sarajevo, 1935, 149.

Izašla kao zasebna brošura u izdanju Pijemonta 1912. V. takođe Vladimir Gaćinović, Ogledi i pisma, Sarajevo 1956, 117-132. 12

118

Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...

demonstracije. Osamnaestogodišnji Gavrilo Princip je prvog dana učestvovao u tuči s policijom pa mu je razderano odijelo. Jedan od organizatora demonstracija u Sarajevu zakleo se da će ubiti Slavka Cuvaja. Bio je to Luka Jukić koji će zaista 8. juna 1912. bezuspješno pokušati da ga ubije u Zagrebu. Da bi se vidjelo koliko su atentati bili popularni u to vrijeme, vrijedi napomenuti da je dan prije Jukićevog atentata u ugarskom Parlamentu Đula Kovač pokušao ubiti predsjednika Parlamenta Ištvana Tisu. Đačke demonstracije su povisile revolucionarnu temperaturu, oživjele sjećanje na Žerajića i radikalizovale omladinu. Unutar naprednjačke organizacije formirao se jedan uži revolucionarni krug koji se sastajao u stanu Ibre Fazlinovića i Sadije Nikšića u Logavinoj ulici. Ibro Fazlinović je izjavio da je spreman izvršiti atentat na nekog višeg policijskog ili političkog činovnika a naročito poglavara zemlje. Donesen je zaključak da se izvrši atentant na zajedničkog ministra finansija Leona Bilinskog i da neko iz kruga ode u Beograd radi pribavljanja oružja. Kockom se imalo odrediti ko će atentat izvršiti, ali se više njih javilo i bez kocke. Omladina tog doba rano je počela da misli politički i socijalno i da bude isključivo subjekat u društvenim procesima. Tu opštu i političku zrelost potvrđuje i jedan izvještaj Zemaljske vlade za BiH od 21. juna 1912: “Naša srednjoškolska omladina bavi se i uvlači u one stvari kojima se bavi i koje se povjeravaju u drugim kulturnim zemljama akademskoj omladini“13. Duh Mlade Bosne Radikalizacija omladine bila je svakako povezana sa nespremnošću nemilosrdne austrougarske uprave da zadovolji sve veće političke i demokratske apetite mladih. Iza 1903. godine južnoslovenski pokret jača, a s njim i omladinski pokret. Aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine snažno je zatalasala već dovoljno uzburkane duhove mladosti pa bi se moglo kazati da je te godine ubrzano rađanje Mlade Bosne. Dan, mjesec i godina osnivanja Mlade Bosne se ne zna zato što organizacija nikad nije ni osnovana i zato je potpuno pogrešno uzimati 1910. godinu i Gaćinovićev tekst kao neku vremensku osnivačku odrednicu. Kad je Tugomir Alaupović 1895. godine kazao kako “raste podmladak koji će zadavati državi strašnoga posla“14 već tada se vidjelo da se na tlu Bosne i Hercegovine odrasta jedna drukčija, jača i odlučnija omladina pa bi se i ta godina mogla uzeti kao okvirni datum rađanja Mlade Bosne. Mlada Bosna nikad nije imala svog predsjednika niti detaljno razrađen program ili političku strukturu. Ona je jednostavno oko sebe magnetno okupljala samo ono najbolje što je Bosna i Hercegovina iznjedrila krajem devetnaestog vijeka. Njihov program bili su njihovi ideali koje su instinktivno osjećali i dijelili, bez mnogo riječi. Njihova religija bila je sloboda, a njihova vjera je bila svijest da mogu promijeniti svijet. Slobodu i pravdu nije trebalo opisivati, za njih se valjalo boriti, ne žaleći sebe i gledajući na druge. 13

Citirano prema: Veleizdajnički proces u Banjaluci, Banjaluka, 1987, 14.

14

Milorad Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, t. 2, Beograd, 1989, str. 523.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

119

Ustrojstvo mladobosanskog duha bilo je veoma specifično: Balkanci po rođenju i mentalitetu, oni su kroz knjige i putovanja vidjeli i upoznali savremeni svijet. Pristalice su evropske misli i kulture po obrazovanju, a patrijahalni nacionalisti u duši. Bili su uvijek „djeca svog naroda“, koja su duboko osjećala i doživljavala narodnu kulturu. Njihova ukorijenjenost u duhu svog naroda nikad nije bila podređena svjetskim i jačim vidicima i visinama kojima su se oduševljavali. Mladi pjesnik i kritičar Miloš Vidaković (1891-1915) poručuje da “u nama i kroz nas govore svi vjetrovi naše zemlje, svi njeni zvukovi, njene svjetlosti i talasanja.“ O moralnoj snazi Mlade Bosne veoma slikovito govori tekst Jove Varagića, mladog pjesnika iz grupe nekoliko veoma talentovanih književnika kojima istorija, sudbina i rat nisu dozvolili da duže žive i razviju svoj talenat. Kad je saznao da je Petar Kočić teško obolio, kao u želji da bude dostojan tog oca siromašnih koji ih je i volio i razumio, branio i usmjeravo, o njima pisao i zbog njih tugovao, citirajući Kočićeve riječi: “Ko strasno i iskreno ljubi svoju otadžbinu, gladan je i prezren kao pas, a velik i uzvišen kao bog“, Jovo Varagić je 14. marta 1914. objavio jedan istinski mladobosanski socijalni kredo: “Mi smo još u prelaznoj fazi, još pipamo rukama oko sebe, ali se instinktivno okrećemo i pružamo ruke suncu, koje još ne vidimo, ali osjećamo dobro svu njegovu toplinu. Pred nama se ukazuju konture naroda koji ustaje i dolazi, pun svježe snage i borbenosti, i osjećamo novo doba koje traži nove ljude i nove prilike. Mi spremamo teren za nove događaje i nama je u dio pala časna zadaća da iskrčimo puteve po cijenu nas samih, našeg mira i naše sreće. U naša srca ulazi strasna, nepojmljiva ljubav prema svome narodu i svojoj zemlji, ne ljubav romantična i sentimentalna, nego ljubav koja je usko skopčana sa oborenim kolibama naših težaka, njihovim zaparloženim njivama i njihovim bijednim stanjem. Jednom riječi, u našim srcima je silan odraz sve naše zemlje, ali naše u punom smislu riječi, i u svakom srcu kucaju srca svih. Generacije koje danas žive, i generacije skorih dana, pozvane su da pripreme dostojniji život generacijama koje dolaze. To je instinkt matere koja hoće da održi decu, instinkt samoodržanja, i ne žaleći ni snage ni mira, mi moramo održati ovu zemlju za nas i za one koji iza nas dolaze“15. Ove Varagićeve riječi oslikavaju mladobosance kao naglo stasalu i rano sazrelu djecu koja imaju preosjetljiva osjećanja za svim onima koji pate i kojima se čini nepravda, onima kojim društvo onemogućava da žive životom dostojnog čovjeka. Mladobosanci i njihovi pjesnici se s time ne mogu niti žele miriti i njih instinkt i odgoj tjeraju na akciju, na protest i na revoluciju ako treba. Na suđenju poslije atentata, u oktobru 1918. Princip je kazao: “Moje je bilo mišljenje da svaki koji ima dušu i osjećaja za narod koji pati, trebao bi da protestuje i učini što bilo, jer je osveta slatka i krvava“16. U Mladoj Bosni, uz pojam nacionalnog oslobođenja uvijek je išao i pojam pravednijeg društva. Nikada ni prije ni poslije južnoslovenski narodi nisu imali takvu moralnu i hrabru omladinu kao onu okupljenu oko Mlade Bosne, a savremena društvena svijest koje se nepopravljivo kvari i urušava govori nam da se vjerovatno više nikad neće ni roditi. 15

Jovo Varagić, Izabrana djela, Sarajevo, Svjetlost 1987, 124.

16

Osuda u atent. Procesu, Sarajevo 1914, broj 7471 K, str. 24.

120

Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...

Mladobosanski esejista i erudita Pero Slijepčević govorio je za Aleksu Šantića: “Krv junačka, duša devojačka“. Ovaj opis, zapravo, savršeno pristaje svim mladobosanskim nježnim sanjarima, a naročito Gavrilu Principu. Samo Princip nije pripadao onim sanjarima koji život odsanjaju već odabranim kojima snovi daju podstrek i snagu da vlastitim djelom i žrtvom promijene okrutnu i nepodnošljivu realnost. To su oni rijetki nesebični ljudi koji zaboravljaju sebe i koji nesavladivo teže da potomstvu podare nacionalnu slobodu i socijalnu pravdu. Vladimir Gaćinović 1911. godine tvrdi da “Srpski revolucionar, ako hoće da pobedi, mora biti umetnik i konspirator, imati talenta za borbu i stradanja, biti mučenik i zaverenik, čovek zapadnih manira i hajduk, koji će zaurlati i povesti boj za nesrećne i pogažene“17. Današnje generacije teško mogu shvatiti neodoljivu želju mladih ljudi onog doba da umru za ideju, kao da se utrkuju ko će prvi pohitati u smrt. Dok su se oko njih rojili zlo, tlačenje, oholost, podlost, sebičnost i ko zna šta još sve ne, u njima je nedodirljivo stasala i razvijala se mladalačka prostodušnost i dobrota, spontana neiskvarenost i prirodna dobronamjernost. Ljubav prema svom rodu bila je jaka kao mržnja prema osvajaču i nemirenje sa nepravdom i ropstvom. Samo ljubav im je davala snage da se žrtvuju za narodnu stvar. Mladobosanac Borivoje Jevtić na jednom mjestu veli: “Ništa nije lakše nego umreti za ideal sa svojih dvadesetak godina“18. Tu tragičnu filozofiju života sjajno i tugaljivo opisao je u svom jedinom poetskom izletu Luka Jukić. Pjesma pod naslovom Moje geslo objavljena je na naslovnoj strani glasila slovenačke omladine, Preporod, u broju od 1. februara 1913. godine: „Žao mi je svojih ljudi / I rodbine, / Žao mi je lijepe svoje / Domovine; / Žao mi je milih nada, / Mladih dana, / Žao mi je zlata svoga / Zaplakana; / Žao mi je samog sebe; / Ali šta ću? / Sve za narod i slobodu / Žrtvovaću!“ Luku Jukića razumjeli su mnogi tadašnji i rijetki današnji savremenici, Kad se Gavrilo Princip odlučio na žrtvu, nije želio ništa više osim da društvo za koje se žrtvovao bude svjesno njegove žrtve. U drami Borivoja Jevtića Obećana zemlja, Princip veli: „Pred istorijom jugoslovenskog naroda, za koji smo se borili, mi ćemo drukčije biti suđeni“. Princip je bio naivniji od opreznog mudraca Ive Andrića koji je u trideset i četvrtoj godini osjetio kako nije nemoguće da iskvarena društva, kao što je ovo današnje, neće znati vrednovati nekadašnje borce za slobodu i pravdu. U zapisu “U ulici Danila Ilića“, Andrić veli: “Možda sva tragika herojstva i jeste u tome: ne u kratkom bolu i oslobodilačkoj smrti koliko u tom što heroj, prešavši svojim delom onu kobnu liniju koja ga deli od običnih ljudi i svagdašnjeg reda stvari, ostaje sam, nema roda ni prijatelja, gubi svaku ličnu oznaku i postaje ono što naraštaji žele i onakav kakvim ga vremena čine.“

17

Vladimir Dedijer, Književnost i istorija, Beograd, 1985, str.65.

Borivoje Jevtić, “Vladimir Gaćinović u Sarajevu“, Spomenica Vladimira Gaćinovića, Sarajevo 1921, str. 103.

18

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

121

Socijalno-umjetnički angažman Mlade Bosne Pogrešno je mišljenje da su mladobosanci vezani samo za atentat 1914. odnosno da su uglavnom težili oslobođenju od tuđinskog ropstva. To jest bila osnova i okvir njihove borbe, ali prave promjene i pravi posao je tek trebalo da slijedi. Njihovo životno iskustvo i stalno političko i socijalno nezadovoljstvo činilo ih je ne samo borcima već i organizatorima, ne samo rušiocima već i graditeljima. Bili su moderni misleći mladi ljudi sa posebno profilisanim etičkim nazorima, ali i neprikosnoveni kritičari koji su pod svoju lupu stavljali sve. Oni su željeli duboko promijeniti društvo, dokinuti primitivizam, nepismenost i ukorijenjeni konzervatizam većinskog dijela stanovništva. Htjeli su prvo vratiti dostojanstvo masama i omogućiti im redovno i slobodno školovanje. Žene su trebale postati potpuno ravnopravne i emancipovane. Namjeravali su preispitati ulogu svih institucija, kako državnih tako i vjerskih. I sve samo s jednim ciljem: izgraditi slobodno, demokratsko i moderno društvo po mjeri svojih stanovnika. Mlada Bosna je zapravo skup produhovljene omladine čiji se duh najbolje izražavao mnogo manje u akcijama koliko u publicistici i književnosti. Mladi su redovno romantični i idealisti, a početkom 20. vijeka po cijeloj Evropi opijaju se najviše knjigama. Svi članovi Mlade Bosne takođe su bili ili strastveni čitači ili ljudi od pera. Gutali su knjige i o njima raspravljali u kružocima. I zato se o Mladoj Bosni može objektivno raspravljati jedino ako napravimo neodvojivu spregu između političkog, socijalnog i umjetničkog. A oni su sve zajedno: borci i revolucionari sa knjigom u ruci, slobodom u srcu i pjesmom na usnama. Za njih je spona između života i sna bila pretanka i skoro nevidljiva. I zato ih uzvišene riječi vezane za ideale, za slobodu i neslobodnu naciju diraju, podižu i spremaju za let. Najupečatljiviji mladobosanac Ivo Andrić u svom ogromnom opusu nije ostavio niti jedno veće djelo o Mladoj Bosni, ali se u njegovim spisima na raznim mjestima, kao neizbježni svjedok, pojavljuje duh mladih ljudi s početka dvadesetog vijeka. U romanu Na Drini ćuprija, Andrić se klanja svojoj generaciji: „Bilo je i biće zvezdanih noći nad kasabom, i raskošnih sazvežđa i mesečina, ali nije bilo i bogzna da li će još biti takvih mladića koji u takvim razgovorima, sa takvim mislima i osećanjima bdiju na kapiji. To je naraštaj pobunjenih anđela, u onom kratkom trenutku dok još imaju i svu moć i sva prava anđela i plamenu gordost pobunjenika... Teško je zamisliti opasniji način da se uđe u život i sigurniji put ka izuzetnim delima ili ka potpunom slomu. Samo najbolji i najjači među njima bacali su se zaista sa fantizmom fakira u akciju i tu sagarali kao mušice, da bi on svojih vršnjaka odmah bili slavljeni kao mučenici i svetitelji (jer nema naraštaja koji nema svoje svetitelje) i podizani na pijedestal nedostižnih uzora.“ Bijeda i životna filozofija stvorili su od mladobosanaca izuzetno senzibile i principijelne kritičare koji se ponosili svojim uvjerenjima jer su bili ubijeđeni da ih njihova iskrenost i dobronamjernost čini dovoljno pozvanim da se bore za

122

Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...

univerzalna prava čovjeka svim sredstvima. Dosad neprevaziđeni tumač duha i književnosti Mlade Bosne, Predrag Palavestra, veli da su se pisci Mlade Bosne vrlo brzo „našli na strani onih pokreta koji su, lomeći dotadašnje navike, u zamah ranog ekspresionizma, težili da se u celokupnom društvenom životu, na svim područjima, u umetnosti, moralu, ljubavi, porodici i vaspitanju, podjednako kao i u filosofiji, nauci i religiji, utvrde novi, moderni, adekvatni standardi“19. Istoričari književnosti bi trebali da u svojim pregledima književnosti posebnu pažnju posvete mladobosanskoj književnosti20 s ciljem da mlade generacije koje trenutno stasaju ili će stasati u narednom periodu prepoznaju ove produhovljene buntovnike po širini duhovih i intelektualnih vidika, plemenitosti duha, ljepoti riječi, snazi umjetničkog izraza... Iz današnje perspektive vidi se da je Borivoje Jevtić bio u pravu kad je u Bosanskoj vili 1913. godine, zbog njihove velike zaokupljenosti književnošću, proglasio mladobosance isključivo za „književni pravac“. Kao i svi mladi ljudi u životnom zaletu, mladobosanci su imali širok izbor uzora prema kojima su se odnosili sa velikim poštovanjem ili divljenjem. Svako njihovo okupljanje bilo u stanovima ili u parkovima, gdje su razgovarali o svojim budućim aktivnostima redovno bi se pretvaralo u književna druženja. Svako bi komentarisao knjigu koju trenutno čita a onda bi krenula opšta rasprava gdje se kalio i ogledao besjednički dar učesnika. Mladalačka radoznost je bila neograničena pa nije bilo društvenog ni književnog pitanja toga vremena koje se ne bi dodirnulo. Razgovaralo bi se i uz duge šetnje. Sarajevski omladinci, ako bi se sastajali vani, to bi bilo obično u slabo osvijetljenoj aleji pored bivšeg Parka cara Dušana. To je bilo omiljeno mjesto konspirativnih sastanaka Dimitrija Mitrinovića (1888-1953), filozofa, esejiste, kritičara i pjesnika koji je takođe snažno uticao na mladobosance. Iako je Gaćinović bio talentovaniji književnik, može se ipak kazati da su pod Gaćinovićevim snažnijim uticajem bili svi mladobosanci koji su se više okrenuli revolucionarnoj aktivnosti, a da su oni kojima je pisanje bilo bliže od drugih aktivnosti bili više pod Mitrinovićevim uticajem. Borivoje Jevtić u svojim sjećanjima veli kako im je Mitrinović otvarao vidike velikih svjetskih književnosti21. Pod njegovim uticajem omladina je prevodila Vitmenove “Vlati trave“, a među prevodiocima je bio i Ivo Andrić. Prevodili su takođe Kjerkegora, Strindberga, Ibzena, Edgar Alan Poa... Mita dinamika, kako su zvali Mitrinovića, otkrivao im je svjetske klasike. Čitanje, pisanje, prevođenje i intelektualni rad bila je jedina mladobosanska utjeha u zemlji neslobode. Ili kako veli Borivoje Jevtić mladobosancima je ostalo jedino “slast čitanja i slast akcije“. I jedno i drugo pobudio je u njima Dimitrije Mitrinović. Valja dodati da utjeha nije značila bijeg od stvarnosti već lijek za smirenje neprestalne boli. 19

Predrag Palavestra, „Počeci srpskog ekspresionizma“, Savremenik, 8-9, 1974, 104.

Na ovom mjestu treba naglasiti pionirsku i dosad nepravaziđenu studiju o duhovnoj i umjetničkoj snazi Mlade Bosne koju je uradio Predrag Palavestra, Književnost Mlade Bosne, I-II, Sarajevo 1965.

20

21

Borivoje Jevtić, Pisci i maske, Sarajevo 1962, 24.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

123

Na širem intelektualnom planu na Mladu Bosnu, ali i cjelokupnu jugoslovensku omladinu, najviše uticaja imao je Jovan Skerlić (1877-1914). Bio je neizabrani i neformalni duhovni vođa cijele jedne generacije rođenih u posljednjoj deceniji 19. vijeka. Slučaj je htio da je svoj posljednji tekst posvetio jugoslovenskoj omladini, poslije učešća na Njegoševoj proslavi u Pragu 23. aprila 1914, na koju su ga pozvala jugoslovenska đačka društva u Pragu. Jovan Skerlić je pomno pratio rad omladine, često pisao o mladim književnicima i umjetnicima, ali i o mladim nacionalnim radnicima. Umro je iznenada u 37. godini, a ostavio iza sebe djelo i karizmu kao da je živio dvostruko više. Na Skerlićevoj sahrani 16. maja 1914, dvije nedjelje uoči svog posljednjeg odlaska u Sarajevo, u ime Mlade Bosne vijenac je nosio Gavrilo Princip22. Uticaj Jovana Skerlića na mladobosansku inteligenciju bio je ogroman, ali treba znati da je veći bio njegov uticaj na omladinu na nacionalno-političkom i socijalnom nego na književnom polju. Divljenje velikanima kod mladobosanaca nije nikad bilo na uštrb kritičnosti. Mlada Bosna, naime, ne bi sačuvala sliku buntovnika da nisu znali staviti pred čin preispitivanja i takve autoritete kao što je Skerlić. Kao i Skerlić, mladobosanci su imali visoko razvijenu svijest o neminovnosti društvenih promjena kojima bi razum i znanje davali oblik i karakter. Imali su identična gledišta o ulozi književnosti, morala i znanja u društvu i o potrebi da svaka individua odrasta u zdravom nacionalnom duhu koji je početkom dvadesetog vijeka bio oličen u duhu jugoslovenstva koji je lebdio iznad primarnog nacionalnog duha. Međutim, po pitanju uloge i prisustva revolucionarnog u stvaralaštvu i književnosti, o slobodama u umjetnosti, došlo je do neslaganja između Skerlića i nekih mladobosanaca. Iako se nije radilo o polemici, Miloš Vidaković, autor više tekstova u listovima kao što su Narod, Srpska riječ Bosanska vila i Srpska omladina, povodom šeste Skerlićeve knjige Pisci i knjige, objavio je u Narodu jedan tekst prepun smjelosti. Naglasivši svoje neslaganje s postavkama velikana kritične misli kod Srba, Vidaković je čak ponudio drukčiju koncepciju kritike, smatrajući da Skerlićeva briljantna misao zna ponekad biti i nesavitljiva i puna predubjeđenja. Mladobosanci su uspjeli samouvjereno afirmisati jednu novu koncepciju umjetnosti koja bi bila baš njihova. “Celo dosadašnje delo g. Skerlića”, pisao je Vidaković u Narodu 1913. godine, “jedna je građevina, sa jednakim metodama, živošću izražavanja i diskutiranja, sa jednakim idejama i zahtevima, izvedenim do poslednjih konzekvenca. To je bio razlog netolerancije prema izvesnim piscima našim, kojima se ipak ne može odreći vrednost. Individualnost g. Skerlića i suviše je jaka da bi se mogla pomiriti sa drukčijim pogledima, dozvolivši ih, i uživati u delima ljudi koji imaju drukčije ideje i raspoloženja. U impresionističkoj kritici, koju mi volimo, to je međutim moguće. Kritičar je, kako neko reče, beskućnik koji nema svoga stana, nego se nastanjuje u tuđim kućama, uživajući u svemu što mu one daju. Prolazi kroz knjige kao kroz raskošne odaje. [...] Ne procenjuje dela, nego ih voli, ne sastavlja zakonike o lepoti, nego se povodi za svojim srcem i željama. [...] Daleko srećniji su oni koji proživljavaju Sem Principa, sahrani su od mladobosanaca takođe prisustvovali Đulaga Bukovac i Vladeta Bilbija. Svom mlađem bratu Nikoli, Princip javlja: „Umro je najveći čovjek Srbije“.

22

124

Слободан Шоја, Била једном једна омладина: Млада Босна између ...

život, proživljavaju sve emocije koje im pružaju umetnička dela, zahvaljujući im za svaku tugu, svaku radost, svaki strah i nežnost koju su doživeli.“ Vidaković se nije slagao sa Skerlićem da je zadatak intelektualnuh i duhovnih snaga da podižu nacionalnu svijest i duh kolektivnosti. Nasuprot tom stavu, Vidaković privileguje princip slobode umjetničkog stvaranja, smatrajući da umjetniku mora biti ostavljeno neprikosnoveno pravo da piše kako mu srce i savjest diktiraju. Umjetnik mora biti iskren i neposredan, bez obzira na to da li će, i koliko, njegova riječ djelovati na buđenje i vaspitanje nacije. “Pogled na svet”, piše Vidaković u Narodu, “biva obrazovan od života, događaja i prilika, i samo ga život može promeniti. [...] Zahtevati od ljudi da pišu drukčije nego što im nalaže njihova celokupna unutrašnjost, može se samo onda kada se hoće umetnosti da da izvesna pedagoška tendencija. Tu leži pogreška. Umetnost ne vaspitava. Njoj nije zadaća da učini svet boljim.“ Iako Skerlić nije bio ni prijek ni samoljubiv čovjek, Vidakovićeva kritika predstavljala je pravi podvig u ono vrijeme i daje jasniju sliku do koje mjere su oni bili vezani za apsolutnu slobodu koja je za njih bila apsolutni cilj.

*** Jugoslovenska omladina s početka dvadesetog vijeka, čiji je najupečatljiviji dio bila Mlada Bosna, predstavljala je primjer patriotizma, saosjećajnosti i neustrašivosti u moru inertnosti i straha. Tu generaciju je posebno karakterisala politička nestrpljivost i ogromna energija pomiješana sa dubokom sviješću da je taj naraštaj sposoban i rođen da mijenja svijet. Sticajem okolnosti ta su djeca zaista ubrzala svjetsku istoriju. Vrijednost i snaga Mlade Bosne ogleda se najviše u tome što je djelovala u najtežim mogućim uslovima: u neslobodnoj zemlji bez pravde željeli su iznad svega slobodu i pravdu i za njih se borili ne obazirući se na posljedice; u zemlji u kojoj je većina zazirala od jugoslovenstva, bili su Jugosloveni, ne obazirući se na to što su kod većine Srba i Hrvata tog doba bili osuđeni kao izdajnici koji se odriču vlastitih nacionalnih osjećanja. Sami sebe su svjesno osudili na patnje, mučenje i neizvjesnost. Drugi su se pobrinuli za okove, tamnice i vješala. Zbog njihove nepokolebljivosti, nesalomivosti i principijelnosti progonila ih je vlast u školama i van škola, a roditelji u kućama. U stalnoj oskudici i gladi, svega su se mogli odreći osim ideala i nezaustavljive želje da se žrtvuju za one koji dolaze, uključujući i one koji ih danas ubijaju po drugi put. Namjera ovog teksta upravo je podsjećanje na te zaboravljene manjine i njihove ideale koje savremeno doba često ignoriše jer se ne uklapa u njihovu novu političku filozofiju. Bila je to manjina koje je gledala daleko i široko, jednostavnim i jasno definisanim mislima. Zacrtali su sebi najtežu i najpogibeljniju putanju, onu koja ide pravo, a ne krivudavo. U svojoj zanesenosti i dobronamjernosti, u silini poleta koji niko nije mogao ugušiti niti tim letačima odsjeći krila, nisu mogli ni htjeli

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

125

predvidjeti munje i gromove koji će se, kad njih više ne bude, u tačno određenim razmacima i nikad slučajno pojavljivati na horizontu njihovih nedosanjanih snova. Pero Slijepčević bi kazao: “Počivajte mirno, naivni mladi junaci. Vi ništa niste izazvali. Dogodila se druga, inače česta stvar: lukavi, zreliji od vas, poslužili su se vašim dečačkim delom i protumačili ga kako je njima trebalo. To vaše delo bilo je čestita neka ludost, neoprezni jedan gest poniženih i uvredjenih – ali kakvo je da je bilo, ono je vaše i samo vaše.“

Muharem Bazdulj* Прегледни чланак UDK 061.2:329.78(497.15)„1904/1914’’ doi 10.7251/POL1407127B POLITIKA MLADE BOSNE Ima tako tih novina što su u nekim gradovima izlazile pa su se u jednom trenutku ugasile, pa onda decenijama kasnije neko u tom istom gradu osnuje nove novine koje se, eto, zovu isto kao te neke stare davno ugašene, a da se iz novih novina i ne pozivaju na bilo kakav kontinuitet. Ako kontinuitet i ne postoji ni u ideološkom ni u imovinsko-pravnom, pa ni u simboličkom smislu, uvijek postoji barem u nekom poetskom. U nekim gradovima, hoću reći, valjda moraju da postoje novine koje se zovu baš tako. Eto, u Beogradu je, recimo, nekad davno, između dva svjetska rata, postojalo Vreme. Neko drugo Vreme postoji i sada. U isto to međuratno vrijeme, u Zagrebu postoji Jutarnji list. Novina tog imena u Zagrebu nije bilo duže od pedeset godina, a zatim su se pojavile. U tom istom Zagrebu danas postoje Novosti (“tjednik srpske manjine“), no one nisu prve zagrebačke Novosti. Postojale su Novosti u Zagrebu još 1918. godine. U tadašnjim zagrebačkim Novostima, u broju od osmog novembra 1918. godine, oglasio se kratkim tekstom u to doba relativno nepoznat mladi autor po imenu Ivo Andrić. Tekst je nosio naslov Nezvani neka šute. Prije nego, međutim, uz neznatna skraćenja citiramo taj članak, prisjetimo se konteksta. Dakle, osmi je novembar 1918. godine, što će reći da Prvi svjetski rat još nije ni završio. Tri nas dana dijele od mira. Isto tako, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca još nije osnovano, Od toga nas dijele još dvadeset i tri dana. Poslušajmo sada Andrića: “Čuvši, tu i tamo, debate o republici ili monarhiji, mi smo mogli stvarati više ili manje oštre zaključke o političkoj nevaspitanosti mase i o plitkosti buržoaske psihe i – preći preko toga. Ali žurnalistička vodenica koja mnogo melje a malo brašna daje, dokopala je i raspru dokonih purgara i napuhala od nje uvodničarski balon, prvi zlokoban i otrovan simbol nesloge. To je bio početak. I sad dok se s mukom polažu temelji hramu naše slobode, oni su stali da se prepiru: kakav će oblik imati zlatna jabuka na vrh kupole. Dok udovice onih koji su poginuli za naše ujedinjenje još ni crninu nisu skinule, oni obesvećuje žrtve i ugrožavaju njihov plod. – Zar su srpski vojnici koji su još jučer na Savi i Dunavu umirali, mislili da li umiru za monarhiju ili republiku? Zar sirotinja po Bosni, Istri i Dalmaciji, koja izdišući čeka da joj se što prije donese hljeba i slobode, misli da li će joj to donijeti republika ili monarhija? Zar kapitalističko-imperijalistička Ita-

* Писац, публициста и новинар из Сарајева

128

Мухарем Баздуљ, Политика „Младе Босне’’

lija koja poseže za našim teritorijem, brine da li će okrnjiti republiku ili monarhiju? (...) Ne, TO pitanje su u najnezgodniji čas nabacili siti i obesni besposlenjaci, bivši ekskluzivisti i skorojevići unitarske misli. (...) Njima nije dosta da su nekorisni, htjeli bi da budu i škodljivi. Oni su pošli da – u ovaj čas! – ispituju čvrstoću veza naših plemena ili da traže garancije (!!) da Hrvati u Jugoslaviji ne budu ‘zapostavljeni’. (...) Oni su stavili u sumnju pitanje našega jedinstva. To je činjenica od koje se više ne može glava okrenuti i preko koje jugoslovenski intelektualac ne može mirno preći. To nije više novinska polemika, koja se sa gnušanjem baca iz ruku. To je alarm za sve borce narodnog jedinstva. To je znak da našu mladu slobodu treba zaštititi ne samo prema unutra. Red je da se ovim delatnostima, u ime svih nas reče ova mirna i muška riječ, za kojom stoji dovoljno snage i odlučnosti: Misao narodnog jedinistva baština je najboljih naših naraštaja i plod teških žrtava. To jedinstvo, san našeg života i smisao svih naših borba i patnja, mi ne smijemo danas, kad je uglavnom ostvareno, prepustiti u ruke nezvanih, da na njemu ostave tragove svojih nečistih prsta i da ga tretiraju svojim krezubim sofizmima. Ko god, pa ma pod kojom izlikom, potresa tim jedinstvom, koje radom i žrtvama mnogih pokoljenja danas postaje: Ujedinjenje, neprijatelj je slobode i izdajica naše tek oslobođene otadžbine. A svi mi koji smo tu misao ujedinjenja pronijeli neokaljanu kroz bratoubilačke bojeve i nismo je zatajili pred krivokletničkim austrijskim sudovima, znat ćemo je obraniti i od besavjesnih žurnalista i prgavih, samozvanih politikanata.“1 Nemoguće je, naravno, prenebregnuti posve činjenicu da je ovaj tekst pisao Ivo Andrić. Svejedno, tekst je moćan. Ne zaboravimo, početak je novembra 1918. godine; prije manje od mjesec dana Andrić je napunio dvadeset šest godina. Nije još objavio skoro ništa, samo pregršt poezije; od proze apsolutno ništa. A ipak, ovaj tekst nam je danas manje zanimljiv književnoistorijski kao jedan od ranih radova iz bibliografije nobelovca nego kao trenutno aktuelan politički stav. Zar su zaista debate od prije stotinjak godina, debate o (prvoj) Jugoslaviji kao republici ili monarhiji aktuelne i danas? Da; jedna ih je godišnjica aktuelizovala, godišnjica Sarajevskog atentata. Prisjetimo se doskorašnje dominantne atmosfere spram Mlade Bosne i Sarajevskog atentata u javnosti (ili javnostima) na jugoslovenskom prostoru. Do prije koju godinu ta je atmosfera bila gotovo identična austrougarskoj propagandi iz vremena neposredno poslije atentata. Simplifikovana do kraja, suština je izgledala otprilike ovako: Princip i ostali pripadnici Mlade Bosne su bili grupica velikosrpskih nacionalista, krvožednih i primitivnih, koji su uz pomoć zločinačke klike iz Srbije smakli prestolonasljednika najnaprednije i najmultikulturalnije ondašnje države i njegovu trudnu ženu, a taj se prestolonasljednik baš u to vrijeme spremao da tu zemlju na skali napretka i multikulture podigne još više. Kako i zašto, tema je za istraživanje i eventualni duži i drukčiji tekst, no klatno javnosti se pomjerilo. Počelo je s jedva dva ili tri disonantna glasa koji su o Mladoj Bosni govorili drugačije, no vremenom su ti stavovi počeli da odjekuju i atmosfera se promijenila. To se najbolje može vidjeli kroz evoluciju mišljenja nekoliko istaknutih javnih ličnosti. Mada ona nipošto nije jedini takav slučaj, paradigmatičan je primjer Biljane Srbljanović. 1

Ivo Andrić: Politički spisi, Filip Višnjić, Beograd, 2009, pp. 91-93

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

129

Gostujući u radio-emiji Peščanik 7. decembra 2012. godine, a govoreći o drami koju se sprema da napiše jer ima “neku porudžbinu austrijskog pozorišta”, Biljana Srbljanović doslovce kaže: “Šta bi meni drugo bilo zanimljivo nego atentat, i zanima me to učešće srpske tajne policije pod Apisom. Našla sam transkripte sa suđenja Gavrilu Principu itd. Te 1913. godine u celoj Bosni ti imaš 30, slovima tri-nula, 30 stanovnika Bosne koji su fakultetski obrazovani. Oni su svi muslimani, oni su deca bogatih trgovaca iz gradova, znači nema nijednog iz sela, a Srbi su po selima. Ti kad vidiš, taj Gavrilo Princip i ti mladobosanci, oni su zapravo potkupljeni i finansirani od Apisa koji je njih iskoristio time što im je davao pare, a oni kupe knjige. Taj Gavrilo Princip, on dobije neku lovu, ne znam kako mu stigne ta lova, onda ode, šta ste radili sa tim, to ima na suđenju, šta si radio s tim novcem, kupio sam Emila Zolu, gre’ote. A onda je poslao kofer majci, a majka spalila, knjiga ušla u kolibu, jer su oni živeli onako kako su živeli Srbi, većinsko stanovništvo izvan Beograda, izvan Novog Sada su živeli na tucanom podu, ognjište, nema krevet. Znači, oni se svi zovu Princip, oni su se zvali Čeka, jer su se izdržavali, celo to pleme, od toga što su pravili sačekuše i pljačkali Turke, a bili su ta neka grupa tih ljudi koji su raštrkani po nekim selima i onda su željni bilo kog znanja. Daj mi bilo koju knjigu, daj mi bilo šta, hoću ja da dođem na univerzitet. I onda kad imaš tu glad za nekim saznanjem, a onda te neka podlost ljudska, organizovana i uniformisana, kao što je kod nas od 19. veka tajna policija koja se jedna ista nastavlja do dan danas, tako lako uzme i iskoristi, načini od tebe ubicu trudne žene, što u krajnjem slučaju i pokrene jedan novi svetski rat.”2 Samo malo više od pola godine kasnije, 21. juna 2013. godine, u istoj radijskoj emisiji, Biljana Srbljanović govori potpuno drukčije; recimo, ovako: “A oni koji optužuju Gavrila Principa kao teroristu, moraju da shvate istorijski kontekst; da je u istorijskom kontekstu tog doba tiranoubistvo bilo sredstvo borbe za oslobođenje. Oni zaista jesu bili okupirana teritorija i on ima pravo da izrazi svoj bunt i radikalnom metodom, bacanjem bombe, odnosno metkom u onoga koji za njega predstavlja tiranina, odnosno okupatora.”3 Nema više ”trudne žene”, nema pokretanja svjetskog rata, sada se govori o tiranoubistvu. Takođe, cijeli ton je drukčiji. Nije prezriv, više je suosjećajan. Da i ne govorim da se barata faktografski tačnim informacijama. Kad Biljana Srbljanović u decembru 2012. godine govori o samo 30 fakultetski obrazovanih stanovnika Bosne i Hercegovine i isključivo muslimana, to nema veze s mozgom. Kad pola godine kasnije govori o šest gimnazija u BiH, to je tačno. Ipak, jedna stvar ostaje ista; Biljana Srbljanović i dalje u mladobosancima vidi marionete Apisove. (“I sad ti tu imaš mladobosance koji su Jugosloveni i imaš Crnu ruku koji su velikosrbi i to je kleš, istorijski sukob koji je meni užasno zanimljiv, na koji način su ti mladobosanci zapravo iskorišćeni od jedne vrlo retrogradne ideje.”4) To je, naravno, nova varijacija na staru lokalnu verziju austrougarske propagande o kojoj 2

http://pescanik.net/2012/12/pescanik-07-12-2012/ (posjećeno 7. maja 2014.)

3

http://pescanik.net/2013/06/emisija-21-06-2013/ (posjećeno 7. maja 2014.)

4

Ibid.

130

Мухарем Баздуљ, Политика „Младе Босне’’

je najbolje pisao Miloš Crnjanski. (“Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina – provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.”5) Ključno je, naime, pitanje je li Princip bio marioneta odnosno igračka Apisova ili nije. Ako jest, onda je realno svejedno što je on volio poeziju i ložio se na bratstvo i jedinstvo. Ako nije (kao što nije!), kojeg je vraga onda bitno kakav je Apis bio kao čovjek. S jedne strane, vrijedilo bi napisati tekst pod naslovom “Pravda za Apisa“. Biljana Srbljanović je od njega načinila arhetipskog negativca, skoro pa nekog profesora Morijartija (ne zaboravimo da su mladobosanci čitali Šerloka Holmsa!), koji je ne samo zao, nego je i kukavica. I mada dramatičarka za svoj komad veli da iako je “zasnovan na istinitim događajima, arhivu, zapisima sa suđenja i brojnoj istorijskoj građi; ipak je predmet čiste fikcije“, treba imati na umu da ona u intervjuima i o stvarnom (istorijskom) Apisu govori kao o kukavici (“Apis je pre svega bio velika kukavica.”6) Međutim, kako rekosmo, Apisov karakter je nebitan, ako ne mislimo da je Princip tek marioneta. O tom problemu u komadu Biljane Srbljanović već je odlično pisao Zlatko Paković. (“Iako je Princip Jugosloven, atentat je počinio, nezavisno od svoje oslobodilačke mladobosanske želje, kao marioneta Crne ruke, tajne vojne organizacije iz Kraljevine Srbije, čiji je glavešina Dragutin Dimitrijević Apis (...). Dakle, jugoslovenstvo Mlade Bosne kompromitovano je velikosrpskom taktikom, a izvršioci atentata toga, naprosto, nisu svesni. Ovakva interpretacija, Biljani Srbljanović služi da pokaže kako se velikosrpska politika proteže tokom čitavog trajanja Jugoslavije, i kako rovari kroz samu ideju jugoslovenstva, da bi, na kraju, razorila i samu jugoslovensku državu, a zatim izvršila atentat i na premijera Zorana Đinđića, koji zemlju pokušava da integriše u jugoslovenski region koji se sada zove drugim imenom. Apis, stoga, izgovara rečenice Vojislava Koštunice, Aca Tomića i ostalih koji su u javnosti označeni kao tvorci ideološkog konteksta za atentat na premijera Đinđića. Ovde se, međutim, nagomilavaju dve interpretativne nejasnoće. Prvo, ako Princip ubija austrougarskog zavojevača kao eksponent velikosrpske ideje, iste one koja će inspirisati genocid u Srebrenici, a ne, kako sam misli, kao jugoslovenski borac za slobodu, onda je taj atentat de facto, a ne samo de iure, zločin protiv čovečnosti. Drugo, ako je inspirator ubistva Franca Ferdinadna isti onaj duh nacionalizma i tajne policije koji dovodi i do atentata na premijera Đinđića, onda se stvara i analogija između Ferdinandove i Đinđićeve smrti. Kako Biljana Srbljanović pokušava da razreši ovu semantičko-ideološku konfuziju? Tako što nam članove Mlade Bosne predstavlja kao tinejdžere, kao nedovoljno zrele ljude koji iz ljubavi prema velikoj ideji, u strahovitom samopožrtvovanju, čine gnusan zločin. Dakle,subjektivno, to su heroji. Objektivno – teroristi. Ta interpretacija se, dakle, ne izjašnjava. Ona samo produbljuje dilemu.“7) 5

Miloš Crnjanski: Lirika Itake i komentari, BIGZ. Beograd, 1993, p.140

6

http://pescanik.net/2013/06/emisija-21-06-2013/ (posjećeno 7. maja 2014.)

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/princip_i_interpretacija.26.html?news_id„268756 (posjećeno 7. maja 2014.)

7

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

131

Na tragu Pakovićeve dijagnoze, valja nam se vratiti još jednom detalju na kojem insistira Biljana Srbljanović i u drami i u intervjuima povodom svoje drame Mali mi je ovaj grob, kao i Dino Mustafić, režiser njene beogradsko-sarajevske postavke. U intervjuu za Peščanik iz juna 2013. godine, Biljana Srbljanpović govoreći o mladobosancima kaže: “Njihova ideja je bila republika.“8 U NIN-u od 27. februara ove godine, Dino Mustafić kaže da su mladobosanci bili mladići nošeni idejom “ujedinjenja Južnih Slovena u državotvornu zajednicu, odnosno republiku Jugoslaviju“9. 12. marta, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, Mustafić veli: “Gavrilo Princip na sudu je rekao da je po nacionalnosti Jugosloven, da se zalaže ne za bilo kakvu državnu tvorevinu nego Republiku Jugoslaviju.”10 Ovdje već imamo problem; Mustafić po svoj prilici aludira na sljedeću Principovu izjavu sa suđenja: ”Ja sam nacionalista Jugosloven i težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena u bilo koju državnu formu, i da se oslobode Austrije.“11 Pročitajmo pažljivo ovu rečenicu. Princip insistira na dvije stvari: na ujedinjenju Jugoslovena u bilo kojoj državnoj formi te na oslobođenju od Austrije. Insistiranja na republici nema. To se još bolje vidi iz sljedećeg isječka iz transkripta suđenja; Principa ispituje Čabrinovićev branilac Premužić, a dijalog ide ovako – “Pitanje: Kako je bilo mišljenje što se tiče Srbije, da li bi za Bosnu bilo korisno da se pripoji Srbiji? Odgovor: Bilo je mišljenje da se ujedine Jugosloveni. Razumije se, Srbija kao slobodni dio Jugoslovena imala bi moralnu dužnost da pomogne tom ujedinjenju, da bude kao što je bio Pijemont u Italiji, Pitanje: Kakvog je mišljenja bio Ilić u političkom pogledu? Odgovor: Bio je nacionalista kao i ja, Jugosloven. Pitanje: Dakle, istog mišljenja kao i vi? Odgovor: Jest, da se imadu ujediniti Jugosloveni. Pitanje: Pod Austrijom? Odgovor: Bože sačuvaj. Ja nisam bio za dinastije. Tako daleko nismo išli, nego smo mislili: ujedinjenje, pa kako budu prilike.”12 Pročitajmo pažljivo ovaj dijalog. Istini za volju, Princip kaže da je protiv dinastija, što bi značilo i protiv monarhija, ali odmah potom dodaje: “Tako daleko nismo išli, nego smo mislili: ujedinjenje, pa kako budu prilike.” Opet su dvije stvari važne: Ujedinjenje Jugoslavije oko Srbije kao Pijemonta i odlučno odbijanje svakog austrijskog pokroviteljstva. (“Bože sačuvaj!” – tako na pitanje o ujedinjenju Jugoslovena pod Austrijom odgovara čovjek koji se pred tim istim Premužićem malo poslije izjasni kao ateista.) Princip, dakle, kaže istu stvar koju će četiri godine kasnije ponoviti Ivo Andrić: cilj je oslobođenje i ujedinjenje, a pitanje monarhija ili republika u tom je kontekstu trivijalno. Sjetimo se kako i dan-danas oni koji Principa proglašavaju teroristom najčešće obesmišljavaju njegov čin. Rade to, naime, tako 8

http://pescanik.net/2013/06/emisija-21-06-2013/ (posjećeno 7. maja 2014.)

“Sreća je skrivena u detalju“ (Rila Stanković, intervju s Dinom Mustafićem), u NIN, broj 3296. 27. 2. 2014, p.54

9

http://www.slobodnaevropa.org/content/mustafi%C4%87-princip-nije-zaslu%C5%BEioda-mu-se-stope-izbace-iz-sarajeva/25294244.html (posjećeno 7. maja 2014.) 10

11

Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914, Prosveta, Beograd, 1966, p. 437

12

Ibid.

132

Мухарем Баздуљ, Политика „Младе Босне’’

što insistiraju na antimađarskom sentimentu Ferdinandovom i ističu u svakoj prilici da je on navodno planirao da dvojnu monarhiju pretvori u trojnu tako što bi, tobože, i slovenskim narodima dao njihov vlastiti entitet. To je vjerovatno kontekst zbog kojeg i Premužić sugeriše mogućnost ujedinjenja (Južnih) Slovena pod Austrijom. Mladobosance to, međutim, ne zanima. Zato na ovom mjestu valja biti vrlo precizan. Onodobna austrougarska propaganda mnogo je više antisrbijanska nego antisrpska. (Ne ulazim ovdje u savremene kontroverze oko upotreba pridjeva srbijanski i srpski, želim samo reći da je Austro-Ugarskoj mnogo više smetala slobodna država Srbija nego srpski narod kao takav.) Uostalom, u Austro-Ugarskoj su ionako Srbi (u Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji) bili najbrojniji južnoslovenski narod; bilo ih je, dakle, u samoj Austro-Ugarskoj, ne računajući Srbiju, više nego Hrvata i Slovenaca. Austro-Ugarska je na te Srbe računala kao na svoje lojalne građane. Smetala joj je Srbija kao potencijalni Pijemont za sve Jugoslovene. Kad poslije Majskog prevrata, a naročito poslije Balkanskih ratova, u Beograd pohrle Tin Ujević, Luka Jukić, Ibro Fazlinović, Đulaga Bukovac i ini, oni to ne čine zbog Srba, Srbi su ionako svuda oko njih, sa Srbima se svakako druže, oni to rade zbog slobodne Srbije. Kao u onoj mnogo kasnijoj pjesmi, oni kad iz Austro-Ugarske pređu u Srbiju, osjećaju da su iza sebe ostavili maglu, strah i zlo, osjećaju da su stigli na slobodno tlo. U tom smislu, potenciranje Crne ruke i Apisa kao stvarnih organizatora Sarajevskog atentata, dok se samim mladobosancima, eto, priznaje idealizam, ali se proglašavaju pukim marionetama, predstavlja tek rezervni položaj austrougarske propagande. Prije deset godina, u tekstu pod naslovom Atentat koji traje Svetislav Basara je napisao: ”Metak koji je Gavrilo Princip ispalio pre devedeset godina još uvek kruži ovim prostorima. Nedavno je pogodio Zorana Đinđića.”13 Jedan važan aspekt drame Mali mi je ovaj grob bazira se na ovoj analogiji. Analogija je, međutim, lažna. Iz svake moguće perspektive je lažna: Ferdinand je bio okupator, Đinđić je bio demokratski izabran premijer; Ferdidand je ubijen na okupiranoj teritoriji, Đinđić u glavnom gradu sopstvene zemlje itd. Nešto je tu, međutim, još važnije. Ako bi trebalo tražiti analogiju za Đinđićevo ubistvo, puno bolje bi bilo razmišljati o atentatu na kralja Aleksandra u Marseju. U oba slučaja je država obezglavljena ubistvom neprikosnovenog vladara, u oba slučaja su ti vladari pokušavali da vode inokosnu politiku, nedirigovanu od strane velikih sila. Jako je indikativna Pakovićeva sugestija da je Đinđić pokušao da Srbiju “integriše u jugoslovenski region koji se sada zove drugim imenom.“ Gotovo da bi se moglo reći da je Đinđićeva Srbija na nešto drugačiji način ponovo mogla da bude Pijemont. (Uostalom, tek kao digresija i tema za razmišljanje, da je Đinđić ostao živ ko zna da li bi se raspala zajednica Srbije i Crne Gore, a ona je kao takva bila makar i najmanji mogući jugoslovenski ujediniteljski projekat.) Metak koji je ubio Ferdinanda i metak koji je ubio Đinđića nikako nisu jedan isti metak; to su dva metka, dva simbola dvije ovdašnje politike, a oba još uvijek kruže. Tvrdeći da je to isti metak, uspostavlja se analogija i između 13

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=383269&print=yes (posjećeno 7. maja 2014.)

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

133

onih koji su te metke ispalili, a tu odvratnost cijele analogije naprosto bode oči. Gavrilo Princip u Hrvatima i muslimanima vidi svoju braću, Zvezdan Jovanović, između ostalog i u Đinđićevom rodnom Bosanskom Šamcu, bije Hrvate i muslimane samo zato što su Hrvati i muslimani. Ne, to su dva metka. Metak koji je ubio Ferdinanda simbol je težnje Jugoslovena za ujedinjenjem, slobodom i političkim subjektivitetom. Metak koji je ubio Đinđića poslao je, in ultima linea, i nekadašnji jugoslovenski Pijemont u suštinski kolonijalan položaj. S dobrim razlogom ili ne, mladobosanci su u Srbiji vidjeli simbol slobode. Grabež na suđenju izjavljuje: “Kad sam došao u Srbiju, vidio sam ogromnu razliku između režima u Srbiji i u Bosni. Uočio sam težak položaj naših ljudi i naših seljaka u poređenju sa slobodom koju u Srbiji uživa svaki građanin.“14 A 13. maja 1912. godine, mladobosanac Miloš Pjanić piše svom prijatelju Džemilu Drljeviću u Senj: “Zdravo! Dođoh iz slobodne Srbije. Bio sam sa studentima iz Zagreba cijelo vrijeme. Oduševljenje veliko i s jedne i s druge strane. Primio Tvoju kartu. Ti si još dobro, bar znaš – premda sažaljevam da nemaš oca, a ja imam, ali niko neće da mari za mene. Svako me se odriče. Ali neka! Ideja će sve pobijediti. U nama teče krv koja teži za slobodom i koju ništa ne može spriječiti. Mi ćemo ginuti za ideju i narod. Mi ćemo sve...sve za narod, ništa za sebe. Jugoslovenski revolucionarni pozdrav! Tvoj Miloš.“15 Među ovim studentima iz Zagreba koje pominje Pjanić bio je i Luka Jukić. Dobar pisac bi iz ove razglednice mogao da sastavi cijeli roman. Otkud uopšte Džemil Drljević u Senju (nije baš da je u Senju u ono vrijeme bilo muslimana)? Izbačen je iz gimnazije u Sarajevu zbog učešća u đačkim protivmađarskim demonstracijama. Šta mu piše njegov prijatelj: Da je bio u slobodoj Srbiji, sa studentima iz Zagreba, da je oduševljenje veliko i obostrano. I dalje: o ideji, o spremnosti da se gine, da se ništa ne uzme za sebe. To je maj mjesec 1912, dvije godine prije atentata. Kakav Apis, kakva zloupotreba?! Sve se već zna; mladobosanci su spremni kao zemlja za proljeće. Ako je neko nekog iskoristio, iskoristila je Mlada Bosna Crnu ruku, a ne obrnuto. I da se razumijemo, nije da mladobosanci nisu razmišljali o republici. Istom tom Džemilu Drljeviću, u aprilu 1912. godine, tri njegova prijatelja (Vladeta Bilbija, Ibrahim Fazlinović i Matej Kordić) šalju razgledicu na kojoj piše: “Pozdrav od sakupljenih Jugoslovena. Puši lulu! Živjela republika!“16 (Iz današnje perspektive Vladeta, Ibrahim i Matej su Srbin, Bošnjak i Hrvat, iz svoje vlastite bili su sakupljeni Jugosloveni.) Nije, naravno, problem republika. Stvar je u prioritetima. Politička deviza Mlade Bosne nije: republika ili ništa; politička deviza Mlade Bosne jest Jugoslavija ili ništa. U tom smislu, ovo današnje falsifikovanje istorije i falsifikovanje ideja Mlade Bosne ima dublji cilj. Ideja je, a na tragu austrougarske propagande, obesmisliti svaki jugoslovenski projekat izjednačavajući ga sa velikosrpstvom. Pristaju svjesni ili nesvjesni austrougarski propagandisti na razne lične i intimne Jugoslavije, snovite i 14

Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914, Prosveta, Beograd, 1966, p. 451

15

Vojislav Bogičević: Mlada Bosna – pisma i prilozi, Svjetlost, Sarajevo, p. 142

16

Ibid. P. 126

134

Мухарем Баздуљ, Политика „Младе Босне’’

utopističke, trivijalno-nostalgične i fiktivne, ali nipošto na političku Jugoslaviju. Ona bi, tobože, uvijek bila tek Velika Srbija pod drugim imenom. A, eto, mladobosanci su, kao, htjeli republiku, jer su znali da bi Jugoslavija kao kraljevina bila još velikosrpskija nego kao republika. Sve je to slatko, samo što nije istina. Da ne ispadne da se pozivamo na nekog Srbina koji usprkos svojim anarhističkim i ateističkim uvjerenjima još uvijek osjeća mističnu vezu sa Karađorđevićima, citirajmo Ivana Kranjčevića, najistaknutnijeg Hrvata optuženog na procesu za Sarajevski atentat. Citat je iz transkripta suđenja; Kranjčevića ispituje državni odvjetnik: “Pitanje: Ali što ste kazali da bi se imala osnovati velika jedinstvena država. Kako bi se imala zvati? Razgovarali ste o tom kako bi se imala zvati? Odgovor: Velika Jugoslavija. Pitanje: Koja bi imala biti dinastija u njoj? Odgovor: Ona koja je u Srbiji. Pitanje: Dakle srbijanska, a koja je tamo? Odgovor: Kralj Petar Karađorđević.“17 I Ivan Kranjčević na optuženičkoj klupi “krivokletničkog austrijskog suda“ 1914. godine i Ivan (Ivo) Andrić u zagrebačkim Novostima četiri godine kasnije poručuju istu stvar: Jugoslavija ili ništa. I ima nečeg jako licemjernog u tome da se njihove ideje i ideali danas falisifikuju, naročito od strane one generacije koju se u vrijeme kad se Jugoslavija raspadala, kad je propadala “misao narodnog jedinistva kao baština najboljih naših naraštaja i plod teških žrtava“, to nije ticalo ama baš ništa. A oni su, kao u nekoj istorijskoj farsi, bili upravo u godinama u kojim su bili mladobosanci kad je Jugoslavija stvarana. Svi ti gorčini mustafići (kao metafore) smijali su se Goranu Bregoviću kad je pjevao Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavija, kad je lijepio Lijepu našu na Tamo daleko, kad je, u krajnjoj liniji, pokušao i politički nešto da radi sa Antom Markovićem na spasavanju Jugoslavije, makar bitka i unaprijed bila izgubljena. To njima, jebiga, nije bilo kul. Bilo je pametnijeg posla, da se čita Alan Ford i sluša Sisters of Mercy. U redu je to, i apolitičnost je pogled na svijet. Samo što izgleda nije bilo nikog mlađeg od Miljenka Smoje da sedamdeset godina poslije Andrića kaže da su rasprave da li Jugoslavija treba da bude federacija ili konfederacija besmislene ako je u sumnju dovedeno pitanje jedinstva. A pitanje jedinstva je dovedeno u sumnju insistiranjem na tezi da jedinstvena Jugoslavija jest jednako Velika Srbija. I sada, kad Jugoslavije više nema, kad je propala “baština najboljih naših naraštaja i plod teških žrtava“, oni koji su, u najboljem slučaju, tom propadanju sekundirali svojim nečinjenjem, post festum opravdavaju svoj izbor fatalističkim falsifikovanjem istorije. Jugoslavija kao politički projekat po njima ni u kojoj varijanti nema niti je imala šanse, jer će uvijek da je zloupotrijebe zli velikosrpski crnorukaši. Njima je, uostalom, i bolje da Jugoslavije nema. Ovako se lakše parazitira na sentimentima tipa jest nam nekad bilo lijepo, al’ nema veze, mi se i dalje družimo. I da, priča o Mladoj Bosni nije njihova priča. Svodeći je na Principa, na tri-četiri, kao sa švedskog stola, izabrana citata, na lažne analogije, oni je lišavaju suštine. Jer Princip nije bio sam. Iza njega je stajala sva sila onih koji su “misao ujedinjenja pronijeli neokaljanu kroz bratoubilačke bojeve i nisu je zatajili pred krivokletničkim austrijskim sudovima.“ Jedan od njih zvao se Marko Perin. Njega je Premužić na suđenju pitao kojeg je političkog mišljenja, a on je odgovorio da je 17

Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914, Prosveta, Beograd, 1966, p. 457

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

135

nacionalista Jugosloven. Na pitanje šta to znači, odgovara: Znači ponajprije kulturno ujedinjenje svih Jugoslovena, a onda političko. Taj Marko Perin koji je decembra 1914. umro u zatvoru zap-ravo je napisao one stihove, slične poznatijim Principovim stihovima, stihove koji se u poslje-dnje vrijeme takođe pripisuju Principu. Ispravimo ovdje tu zabludu; ovo je napisao Marko Perin: I grobovi naši Bečom će se borit Po dvorovima šetat i plašit gospodu. A grobovi naši Evropi će zborit Jugosloven mora dobiti slobodu. Mora da su još i prije atentata Perin i Princip pričali o tome da će se i mrtvi boriti protiv Beča, pa im se poslije, u zatvoru, ta slika obojici, na ponešto drugačiji način ukazala u stihovima. A ideja da Jugosloven mora dobiti slobodu poslije sto godina opstaje samo u grobu i stihu.

Bibliografija: Andrić, Ivo: Politički spisi, Filip Višnjić, Beograd, 2009. Bogičević, Vojislav: Mlada Bosna – pisma i prilozi, Svjetlost, Sarajevo, 1954. Crnjanski Miloš: Lirika Itake i komentari, BIGZ, Beograd, 1993. Dedijer Vladimir: Sarajevo 1914, Prosveta, Beograd, 1966.

Internetske arhive portala, novina i časopisa: www.danas.rs www.nin.co.rs. www.pescanik.net www.vreme.com

Сњежан Лаловић* Претходно саопштење UDK 791.221.4 doi 10.7251/POL1407137L САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ НА ФИЛМСКОМ ПЛАТНУ Поводоом петнаесте годишњице погубљења Данила Илића, Мишка Јовановића и Вељка Чубриловића, 2. фебруара 1930. године, у Сарајеву је подигнута спомен плоча Гаврилу Принципу. Учињено је то на мјесту одакле је Принцип пуцао на Фердинанда. Много касније и мост који је у непосредној близини мјеста одакле су одјекнули судбоносни хици, добио је име по Принципу. Када се припремао тај догађај тадашње новине најавили га као „скроман чин, без посебне свечаности’’. Тако је и било. Не само да откривању није присуствовао ниједан, чак ни најнижи, функционер власти нити изасланик Њ. В. Краља, него је и свечана академија која је била планирана у Народном универзитету послије откривања спомен-плоче напрасно отказана1. У дипломатској комуникацији са западним силама, Југословенске власти су инсистирале на информацији да плочу не подиже ни држава, ни Народна одбрана, него искључиво појединци, пријатељи атентатора и чланови њихових породица. Вјероватно објашњење за такав став јесте да је Југославија, изнурена у Првом свјетском рату, зависила од иностраних кредита и тешко је обнављана порушена земља. Тако, данашњим рјечником, спомен плочу Гаврилу Принцпипу подигло је неформална група грађана састављено углавном од чланова породица припадника „Младе Босне,’’ који су учествовали у атентату на Аустроугарског надвојводу. На постављање спомен плоче, дакле, чекало се 12 година од завршетка Првог свјетског рата и у томе није учествовала држава. Тај чин није снимљен филмском камером, нити је о Сарајевском атентату снимљен икакав филм у Краљевини Југославији. Филмска продукција иначе била је сведена на минимум. Из тог времена највише документарних записа начињено је о краљевској породици, а играна филмска продукција имала је сасвим друге теме. I Први филмски запис о Сарајевском атентату, након снимака Антона Валића о линчу над српском имовином и Србима у Сарајеву послије самог атента*

Новинар, публициста и филмки стваралац из Пала

[email protected] Време, 30. октобра 2013.

1

138

Сњежан Лаловић: Сарајевски атентат на филмском платну

та, начинили су Нијемци априла 1941. године. Учињено је то по налогу Адолфа Хитлера када је скинута спомен плоча Гаврилу Принципу, и донесена му лично за његов 52. рођендан. Од тог филмског записа до првог играног југословенског филма о Сарајевском атентату проћи ће 27 година. Први филм под називом Сарајевски атентат режисера Фадила Хаџића снимљен је 1968. године, други, Атентат у Сарајеву Вељка Булајића 1975., и трећи, Посљедњи валцер у Сарајеву Николе Стојановића снимљен 1990. а завршен 2007. године2. Свака држава, у оквиру својих приоритета, даје већу или мању подршку одређеним филмским пројектима све у зависности од степена тог приоритета и циља који се филмом жели постићи. Чак и када саоштава универзалне истине, идеје и искуства која немају везе са политичким аспектима људске праксе, филм остаје на нивоу медија политичке комуникације, макар и посредно3 .Јосип Броз је био велики љубитељ филма, али и велики познавалац улоге филма у креирању државне идеје и промовисању идеологије. Отуд и бројни филмски пројекти, чак и прави свјетски спектакл попут Битке на Неретви који је номинован за награду Оскар, рађени у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Улога коју је филм играо у стварању „друге Југославије’’ слична је улози филма у стварању САД, СССР или Хитлерове Њемачке на примјер. Не желећи овом тврдњом ни случајно поистовијетити идеологије које су биле доминантне у споменутим државама, неспорно је да су филм као средство комуникације у пропагандне сврхе користили они који су креирали те државе. У тим периодима настали су филмски класици попут Рађања једне нације Дејвида Грифита , Оклопњаче Потемкин Сергеја Ејзенштајна, Тријумф Воље Лени Рифенштал... који се и данас изучавају на свим озбиљним филмским академијама. Филмови створени у СФРЈ имали су сличне улоге, поготово они који су третирали ратни период. Теоретиичар југословенског филма Петар Љубојев, описујући четрдесетогодишњи период СФРЈ, каже да је дијапазон изражавања ишао од мелодраме, потом глорификације народног отпора и похода ка освајању власти и успостављања новог система, да би дошао до фазе отрежњења 3. У том свјетлу гледамо и на први снимљени филм који за тему има догађај од 28. јуна 1914. у Сарајеву. Филм Сарајевски атентат Фадила Хаџића, из 1968. године, по много чему је примјер како се филм као медиј користио у пропагандне сврхе. Најмање два разлога су за ту тврдњу. Први је избор глумаца. Скоро сви ратни филмови снимљени у СФРЈ у глумачким екипама имали су представнике свих народа како би се и на тај начин показало заједништво. Чак и када би се снимали филмови који за тему нису имали стварне догађаје и ликове, неписани задатак сценариста и режисера био је да се међу ликовима нађе што је више могуће представника југословенских народа, а и глумци би 2 3

Филм Посљедњи валцер у Сарајеву води се као посљедњи Југословенски филм

Љубојев Петар, (1995) Европски филм и друштвено насиље:Свет минулог колективизма; Нови Сад, Матица Српска

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

139

се често бирали „по кључу’’. Што се глумаца тиче то и није била велика грешка. Оно што из садашње перспективе смета било је искривљавање историјских факата, поготово у највећим филмским пројектима попут Битке на Неретви, Сутјеске, Ужичке републике... Али, вратимо се Хаџићевом Сарајевском атентату и избору глумаца. Фадил Хаџић је за тумача Гаврила Принципа бирао Предрага Финција, Берт Солтар глумио је Франца Фердинанда, Софију Хотек Лучина Виничка, Бранко Милићевић илегалца, Бранко Личен млађег Симу Милића, Светолик Никачевић старијег Симу Милића, Фарук Беголи Недељка Чабриновића, Недим Ђухерић Данила Илића, Влајко Шпаравало тумачио је лик Васа Чубриловића, Макс Фуријан Оскара Поћорека, Јанез Рохачек истражног судију, Вања Албахари глумио је Трифка Грабежа.... У филму се појављује и тадашња велика југословенска звијезда Беба Селимовић која пјева у сцени дочека Франца Фердинанда. Видљиво је колико се аутор потрудио да у свом филму за глумце има заступљене готово све предсатвнике народа СФРЈ. То међутим није утицало ни на естетику, нити је на било који начин умањило квалитет филма. Прије би се могло рећи да је дало могућност, до тада не баш претјерано познатим глумцима, да стекну филмску афирмацију. Друга, важнија карактеристика Хаџићевог филма када је ријеч о коришћењу овог медија у пропагандне сврхе, јесте сама прича и идеолошко повезивање сарајевских атентатора са партизанима односно покретом отпора. Садржај филма указује на покушај изједначавања идеолошких мотива атентатора, припадника Младе Босне, и партизанског покрета око заједничке југословенска идеје. Партизани, намеће се као закључак, представљају сљедбенике младобосанаца и идеје југословенства. Почетак филма смјештен је у април 1945. и креће сценама потјере њемачких патрола за илегалцем сарајевским улицама. Рањени илегалац (Бранко Милићевић) налази уточиште пред потјером у стану, касније ће се испоставити, Симе Милића (Светолик Никачевић), једног од учесника Сарајевског атентата. Видјевши фотографију на зиду Милићевог стана, илегалац сазнаје да је његов спасилац био друг са Принципом и другим атентаторима, и да је фотографија начињена непосредно прије атентата на Видовдан 1914. године. Кључни дијалог њих двојице, који поткрепљује тврдњу о изједначавању младобосанаца и југословенских комуниста, одвија се у соби гдје је рањеник смјештен. Симо Милић му казује да је мотив за његово спасавање симпатија за идеју коју носи још из времена младобосанаца и да му илегалац личи на његовог друга Принципа који је такође био крхког изгледа, али великог срца. Филм Сарајевски атентат не бави се много доласком Фердинанда у Сарајево попут Булајићевог Атентата у Сарајеву. Има, међутим, неколико битних дијалога који недвосмислено показују став аутора (државе кроз кинематографију) према аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине. Један од њих је приказивање окупљања младобосанаца на гробу Богдана Жерајића, за њих

140

Сњежан Лаловић: Сарајевски атентат на филмском платну

култног мјеста, и завјет да ће извршити атентат на надвојводу, као чин слободарског духа, наставак борбе против окупатора, освете и одговора на аустроугарски зулум. У филму се такође уводи паралела између Милоша Обилића и Гаврила Принципа (Предраг Финци), јер је Принцип међу најодлучнијим да се не одустане од атентата иако долазе вијести из Србије да то не би требало чинити јер Србија није спремна за још један рат на почетку 20. вијека. Такође, приликом обиласка Сарајева, Софија (Лучина Виничка), Фердинанова супруга, која није омиљена на Бечком двору, уочава непријатељске погледе будућих атентатора који их прате и слути за њу нежељене догађаје. Долазак Фердинанда (Берт Сотлар), односи између њега и Поћорека (Макс Фуријан), нетрпељивост бечког двора према Софији, и уопште боравак надвојводе у Сарајеву није у првом плану. У првом плану је припрема за атентат, идеја о ослобођењу и уједињењу свих југословенских народа. Аутор не пропушта да у филму покаже снисходљивост ондашњих сарајевских челника међу којима, судећи по одијевању, има највише припадника Муслимана. С тим у вези уврштена је и сцена дочека Фердинанда и Софије у којој се као пјевачица појављује Беба Селимовић и пјева „Кад ја пођох на Бембашу’’. Та пјесма била је, и остала, на неки начин обиљежје Сарајева. Беба Селимовић је изводи обучена у муслиманску ношњу (свилене димије и марама) али аутор свјесно или несвјесно пренебрегава чињеницу да пјесма није севдалинка, односно није фолклорно обиљежје муслимана. Та пјесма је сефардска, дакле јеврејска, па или је то још један покушај да се она лажно уврсти у кутурну заоставштину народа којем не припада или то режисер није знао, у шта је тешко вјеровати. Средишњи дио филма бави се припремама и извођењем атентата, хапшењем и мучењем и исљеђивањем атентатора, и на крају изрицањем пресуде. Тај дио филма потпуно је у складу са историјским фактима. Јасно се даје до знања да је намјера Принципа и другова била да убију Фердинанда и Поћорека, да им је жао што је у атентату страдала Софија и да је Србија против тог чина јер се претпостављају несагледиве посљедице. Хаџић суђење приказује у стилу документарног филма. Једна сцена у филму заслужује пажњу, не због тога што је битна у овом филмском дјелу него зато јер се иста та сцена у Булајићевом филму другачије режисерски поставља. То је тренутак када Недељко Чабриновић (Фарук Беголи) баца бомбу на Фердинандов аутомобил али се она одбија од аутомобила, пада на цесту и експлодира. У Булајићевом филму, видјећемо, потпуно је другачија поставка сцене. На крају филма Фадил Хаџић се враћа партизанском илегалцу с почетка. Њемачки официр открије да Симо Милић крије илегалца, а у гужви која настаје Милић гине од њемачког метка док официра убија илегалац. У посљедњој сцени, претапају се пуцњи илегалца у њемачког официра и пуцњеви Гаврила Принципа на Фердинанда. Соцреалистички, могло би се рећи, и са снажном поруком која изједначава младобосанце са партизанским покретом. Можда се томе и не треба приговарати с обзиром да и један и други пуцају у окупатора. Језик филма - монтажа атракције, овдје долази до пуног изражаја а у служби је државног поретка.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

141

II Филм Атентат у Сарајеву дјело је Брозовог миљеника међу режисерима, аутора чувене Битке на Неретви Вељка Булајића. Снимљен 1975. године, овај филм је, попут Неретве, био номиновано за Оскара4, и рађен је као спектакл. Хаџићев филм, у односу на Булајићев по много чему, а нарочито по атмосфери филмске патине, дјелује као документарно остварење. Главне улоге нису биране по потпуном „кључу’’. Више се водило рачуна да глумци који тумаче Аустроугаре буду свјетски позната имена, а за Младобосанце бирани су домаћи млади глумци обећавајућих филмска каријера. Тако је Фердинанда глумио Кристофер Пламер, Софију Флоринда Болкан, Ђуру Шарца Максимилијан Шел, Гаврила Принципа Ирфан Менсур, Недељка Чабриновића Радош Бајић, Јан Хрушински тумачио је лик Трифка Грабежа, Бранко Ђурић Данила Илића, Јелену Либуше Шифранкова, Иван Вискочил био је Мухамед Мехмедбашић док је кајзера Јозефа тумачио Отомар Корбелар, градоначелника Сарајева Рејхан Демирџић... Видљиво је да су улоге додијељене и неким чехословачким, мађарским и њемачким глумцима јер филм је био југословенско-чехословачка копродукција. Нимало случајно јер су сарајевски атентатори изречене казне издржавали и, у чешком затвору Терезин, гдје су и поумирали, на територији Аустроугарске монархије. Атентат у Сарајеву почиње гламурозном сценом лова и несугласицама у Бечу у којима учествује аустријски кајзер Франц Јозеф и престолонасљедник Фердинанд. Нетрпељивост почиње због Софије која није племићког поријекла и „не заслужује’’ да роди насљедника круне. Фердинанд је приказан као добар ловац, неумољив према животињама а, касније ће се открити, и према народима на Балкану, које сматра само мало вишом расом од своје ловине. Истовремено, радња прати припрема за атентат и завјет који се даје Богдану Жерајићу. Недељко Чабриновић се приказује као велика причалица и шармер. У једној кафани у Београду свира гитару и пјева поспрдне пјесме на рачун кајзера Франца и Поћорека, а ни у даљем току филма не губи ореол несмотреног причалице који чак пријети да угрози читав план о атентату. Поштујући историјску фактографију Булајић, као и Хаџић приказује дијалоге будућих атентатора о оправданости атентата, и истиче став Гаврила Принципа о томе да то није ствар Србије него Младобосанаца. Максима „Ко хоће да живи нек` мре, ко хоће да мре нек’ живи’’ једна је од најупечатљивијих реченица изговорених у филму и потенцира се јер идеолошки одговара систему који је владао у СФРЈ, а блиска је толико понављаној пароли с почетка Другог свјетског рата: „ Боље рат него пакт, боље гроб него роб ’’. У причу се уводи и Апис и српски став да Србија није спремна за рат који би тим чином био изазван. Радња филма у 4

Филм Атентат у Сарајеву номинован је за Оскара али није ушао у ужи избор за награду Америчке филмске академије

142

Сњежан Лаловић: Сарајевски атентат на филмском платну

неким дијеловима подсјећа на Валтер брани Сарајево Хајрудина Крвавца из 1972. године, нарочито сцена хватања Шарца. У филму се појављују и сцене у којима Жерајићева лобања коју полиција чува, има симбол отпора али у исто вријеме страха окупатора од сличних поступака какав је био Жерајићев. Пратећи активности Фердинанда и Софије у Сарајеву режисер не пропушта да истакне презирни став Аустругара према народу на Балкану, али и опрез од буна коју спречавају политиком „завади па владај’’. Отуд Фердинандова реченица, након што одслуша како се једна за другом у Сарајеву оглашавају православна, католичка и исламска богомоља, у којој се каже да је лијепо све те звукове слушати одвојено али да не би било добро слушати их ако би се спојиле. Фердинанд у Булајићевом филму има израженије аристократске манире него у филму Фадила Хаџића, он је чак предмет филмске нарације, док атентатори ту бивају по природи ствари. Без њих је једноставно немогуће направити филм, али нису они ти који носе филмску причу, поготово не у првом дијелу. Булајић Фердинанда у сцени првог покушаја атентата чини чак и супер херојем по узору на холивудске филмске јунаке. У тој сцени Фердинанд хвата бомбу коју је на возило усмјерио Чабриновић, баца је од себе на други аутомобил, и на тај начин спасава себе и Софију. Шта тиме аутор говори него да је представник Бечког двора спреман на жртву како би голорук спасио своју супругу и на крају Монархију. Импресионираност те врсте може да потекне од жеље да се додвори западној публици, представи на западним фестивалима са тежњом да добије неку значајнију награду, али и допадне Јосипу Брозу за којег су сви тврдили да има манире који прије приличе Бечу него селу Кумровец. Булајић, који је иначе рођен у Вилусима (Црна Гора) а који се након распада Југославије декларисао као хрватски режисер, ипак не пропушта да у филму покаже завјереничку улогу Србије у атентату. Како у једном свом раду примјећује Раде Симовић, трећи слој Булајићеве приче о атентату у Сарајеву одвија се преко Ђура Шарца. Та се прича реализује преко Шарца, српског комите из Босне, кроз бјесомучно батињање у истражном затвору и признањем, не само сарајевско-аустријских већ и свих српских „завјера’’ западно од Дрине5. Филм је имао велику медијску промоцију у то вријеме у Југославији, и убраја се у значајније филмске пројекте СФР Југославије. III Посљедњи валцер у Сарајеву, или Belle epoque Николе Стојановића посљедњи је југословенски филмски пројекат који за тему има атентат у граду на Миљацки али на начин који је потпуно другачији од Хаџићевог и Булајићевог. Сам чин атентата, наизглед, у другом је плану иако без њега филм не би ни постојао. Филм почиње у стилу нијемих филмова у којем се каже да разумијеРаде Симовић (2014.), Сарајевски атентат у позоришној и филмској продукцији БиХ – питање документарне грађе; Научни скуп Филозофског факултета Универзитета Источно Сарајево 5

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

143

вање догађаја на Балкану у двадесетом вијеку може бити јасније ако се вратимо на почетак ток вијека или период „лијепе Европе’’. Свој филм Стојановић посвећује пионирима филма уз опаску да су историјске чињенице поштоване, а ликови слободно обликовани. Креће од 15. јуна 1910. године и атентата Богдана Жерајића на тадашњег поглавара земље, генерала Маријана Варешанина. Филм даље, у кабаретско-драмском стилу, кроз лик Антона Валића (Давор Јањић), првог босанскохерцеговачког кинематографа, приказује низ повезаних догађаја међу којима је и атентат у Сарајеву. Али, док се не дође до атентата, ми гледамо мајсторски написане и одигране сцене у којима Валић, син богате удовице јеврејског поријекла (Радмила Живковић), пролази адолесцентски период, наметнуту вјеридбу са кћерком богаташа, и искрену, чисту љубав са дјевојком Јованком Чабриновић (Сњежана Мартиновић). Јованка није из високе класе, али има своје принципе и високо изражен морал, за разлику од његове мајке. Јованка је при томе и симпатизер Младе Босне са којом у додир долази и Валић али не постаје њеним чланом. У филму се младобосанци називају „ђацима – напредњацима’’. Главни јунак рођен је у вријеме рађања првог кинематографа 1895. године. Вријеме од 1910. до почетка Првог свјетског рата Стојановић назива Belle epoque . Режисер гради филм пун добро осмишљених сцена. У једној од најбољих, Валићева мајка у свом будоару угошћује полицијског инспектора (Петар Божовић). Све указује на нови сексуални чин између њих двоје да би она умјесто свог тијела открила кинематограф, сан свога сина. Свој однос према полицијским властима тадашњег Сарајева Стојановић показује и у сцени када полицијски службеник показује Жерајићеву главу, куцка по њој и вели: „Нема ту ништа, никакве идеје, видиш да је шупља’’. У филму се појављују бројни ликови а један од најважнијих је плесачица Ержи (Вита Маврич), двострука шпијунка. Гаврила Принципа глуми Давор Дујмовић, Данила Илића Слободан Ћустић а Недељка Чабриновића Небојша Кундачина. Сви ти ликови повезани су у филмску причу која на ироничан начин говори о Belle epoque, лијепим временима након којих ће доћи апокалипса. Иза приче о првом кинематографу роје се политичке сплетке, убиства, шпијунске афере па у Стојановићевим имагинацијама Луј де Бери чак бива и Аписов човјек. Валић, стицајем околности, филмском камером биљежи догађаје у Сарајеву за Видовдан и регрутован у Аустроугарску војску иде у рат срећан због чињенице да су, гле ироније, његови снимци откупљени од стране француске фирме и да ће их видјети цијели свијет. У стварном животу Валић је преживио оба свјетска рата, умро је у дубокој старости, а његови снимци постали су незаобилазни садржај свих свјетских филмских архива. Филмом Посљедњи валцер у Сарајеву Никола Стојановић је испричао причу и о атентаторима, унутарпородичном односу у Чабриновићевој породици, политичком миљеу тог периода, моралним вриједностима припадника и симпатизера Младе Босне, првом филмском раднику у Босни и Херцеговини... стављајући дјелимично свој умјетнички дар у службу европске идеологије с краја 20. вијека. Остаје ипак вјеран телопу на почетку филма који каже

144

Сњежан Лаловић: Сарајевски атентат на филмском платну

да су сви ликови слободно обликовани. По томе он је ближи Булајићевој него Хаџићевој верзији иако се не може отети утиску да је у изразу добро поодмакао од обојице и своје дјело удаљио од дотадашњих идеолошких боја. Посљедњи валцер у Сарајеву један је од бољих примјера за тврдњу да филм спада у „вруће медије’’, и да се гледаоци препуштају глумачкој и режисерској интерпретацији догађаја, били они историјски или не. Вјештом монтажом атракција може се доћи до тако сугестивног дјела које битно утиче на гледаочеве ставове, а да при том изгледа као „невина љубавна прича’’. Стојаноивићев филм може се анализирати из више углова, али непобитно је да је он њиме, између осталог, исказао поштовање према пионирима кинематографије у БиХ, и на тај начин допринио да они буду отргнути од заборава. Сарајевски атентат, рекло би се, као историјски догађај највише је обрађивана појединачна тема у југословенској кинематографији. Три наведена филма директно се баве атентатом а Хаџићев и Булајићев су на високом степену идеолошке матрице која је тада била владајућа. Ни један други догађај није филмован у толико верзија у југословенским оквирима, а ни након распада Југославије. Атентат на Видовдан 1914. није предмет филма Свети Георгије убива аждаху, али он заузима важан дио у сцени када се Гаврило Принцип скелом пребацује преко Дрине. У години када се обиљежава вијек од атентата у Сарајеву све је више телевизијских емисија на просторима бивше Југославије у којима се износе различити ставови о карактеру чина младобосанаца. Већ у филмовима Хаџића и Булајића уведен је термин терористи којег до душе изговарају Аустријанци, иако тај појам уопште није био у употреби у вријеме када је атентат учињен. Данас се тај термин сасвим слободно користи поптпуно слободно од стране оних који би да умање одговорност Аустроугарске и Њемачке за Први свјетски рат. Сарајевска јавност формирана послије рата једна је од најгласнијих и на том је фону јер како иначе тумачити укидање спомен обиљежја Гаврилових стопа у граду на Миљацки, преименовања Принциповог моста и давање имена Трг Аустрије скверу који је одмах уз Принципов мост. Исти случај је и са укидањем имена улица па чак и оне која је носила име Слободана Принципа, личности из Другог свјетског рата, народног хероја рођеног у Сарајеву. Што се дан обиљежавања атентата у Сарајеву ближи све су учесталији наступи у телевизијским дебатама, новински текстови, научни скупови који у добром дијелу Европе имају за циљ да одговорност за почетак Првог свјетског рата пребаце на Србе али, то је већ ствар за историчаре и питање општег морала у свијету. Филм се већ на самом почетку свог развоја показао као згодан медиј за забаву али и снажно средство манипулације. Од тога нису били имуни ни аутори филмова о Сарајевском атентату. Политички манипулатори користе и филм али и све друге медије јер уз снажне економске корпорације незаобилазно иде и корпорација медијског простора.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

145

Извори и литература: Сарајевски атентат, режија Фадил Хаџић, година производње 1968., продукција ФРЗ Атентат у Сарајеву, режија Вељко Булајић, година производње 1975., продукција Филмски студио Барандов, Јадран филм Последњи валцер у Сарајеву, режија Никола Стојановић, година производње 1990.-2007.)продукција Босна филм Сарајево, копродуцент Маја филм Ужице Часопис Време од 30. октобра 2013. Љубојев Петар, (1995) Европски филм и друштвено насиље:Свет минулог колективизма; Нови Сад, Матица Српска Раде Симовић (2014.), Сарајевски атентат у позоришној и филмској продукцији БиХ – питање документарне грађе; Научни скуп Филозофског факултета Универзитета Источно Сарајево

Миленко Стојичић* Претходно саопштење UDK 929:94PRINCIPG. doi 10.7251/POL1407147S ГАВРИЛО, ЈЕДНИНА МНОЖИНЕ (Ревизија, визија и илузија)  1.

Портрет Гаврила Принципа ришу и лијепе ријечи разбокорене у кичице метафорике. Гаврило је и литерарни анђео који нас гледа из стилосфере...  2. „Научним“ визирима ревизионистима из Сарајева, поглед на свијет је скучен, сведен на Башчаршију, као на центар свијета, а интелектуални хоризонт им је у локвици сипиног мастила, којим је написана тужба! Ти „замало-историчари“, накнадни паметари, умрљаних руку и лактова „црнилом“, катедре историје оснивају за кафанским шанком, библиотеке продају за механе, а уџбенике историје за конобарске блочиће и споменаре пошкропљене капима шербета, амберије и ка(х)ве. Мезећи суџук доколице, исправљају криве Дрине историје и времена, дописујући у споменарским купусарама нову историју свијета по „жељи“ и мјери лицитарског срца, које се на Башчаршији продаје ниподашто – ниже оџабе!  4. Велики циркус подигнут је на сред Башчаршије! Други пут Први свјетски рат почиње у Сарајеву! Труст кунст-хисторичара замеће „хазардерску“ полемику, научно-мучну ревизију, у којој Учитељицу Живота „обешчашћују“ чауром Принциповог метка! Накнадном експертизом (Принципових снова и визија, дима из цијеви његовог пиштоља), кадије академије, у истражном теферичу, „унапређују“ Гаврила у претечу терориста, у претка Бин Ладена (који * Новинар, публициста и књижевник из Бање Луке

148

Миленко Стојичић: Гаврило, једнина множине

је, писано је, - виђен у Сарајеву и на Косову, у недавном рату)! Пред вијећем кадија загушених димом из цијеви Гавриловог пиштоља Историја - Magistra пада на испиту, јер не зна да је Велики рат привид, виртуелни догађај (одгођај), у којем гине двадесет милиона душа! Кадије, накнадно, приређују прави Први свјетски рат у Сарајеву, како би Magistru „преучили“ и „заучили“ – да Велики рат објављује и замеће Принцип, метком који “намигује” Фердинанду. А Миљацка, кад већ тече Сарајевом, односи документарне крпе и закрпе, архивске листине, историјске читанке у којима смо погрешно ратовали и учили о ратовању! Ревизију на академском дивану вијеће кадија ауторизује димом луле доколице. Оптужница потврђује принципијелни став – терориста Принцип метком интонира ратни реквијем, окреће инферналне кругове и умноженим метком наоружава зараћене стране!...  5. У Сарајеву су неколико пута убијени Иво Андрић и Гаврило Принцип! Рушени су мостови са њиховим именом и њихове бронзане бисте. Босна, дакле, не воли своје младобосанце!... 6. У тренутку атентата, Гаврилову руку са пиштољем држе руке његових пријатеља. „Сви смо се“ – пише камарат Доброслав Јевђевић – „спремали за атентате и сањали о њима...“ Обарач Гавриловог „браунинга“ шкакље и кажипрсти Милана Миљуша, Драгутина Мраса („пјесника и идеалисте“), Мустафе Голубића (спремао се да у Бечу убије цара), Драге Радовића... „Сарајевски атентат“, пише Јевђевић, „сакривен је остао не само аустријској него и српској влади“. То друштво, које је сачињавало „посебну неутралну републику у квадрату подно садашњих Теразија“ живјело је „више од илузија него од хлеба“. Гаврило репетира пиштољ под императивом једног принципа – „револуционар не убија човека него идеју“!... „Гаврило је гађао феноменално, бацајући све у засенак.“, извјештава Јевђевић. Ослобађајућа енергија атентатора притајена је и у једном пољупцу! Или, - један пољубац „врши“ атентат на атентатора Принципа: „Једаред, у сред разговора, неочекивано и без увода – један пољубац, кратак и тврд...“ (Свједочи, уздишући и облизујући усне, Вукосава Чабриновић, сестра Недељка Чабриновића, Гаврилова велика љубав.)  7. Сарајевски „(п)атентат“ – примјерено је име ревизионом „теферичу“, чији учесници, унајмљени за нечији рачун, ревидирају атентатора Принципа

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

149

у терористу, Бин Ладеновог „инспиратора“! И то под кринком обиљежавања 100-годишњице Великог рата. Ревизори „тужују“ и „судују“ историјској истини, досипају зрњем ка(х)ве пешчаник времена. Објављују, urbi et orbi, – Апис лично репетира Принципов пиштољ, подмазује га ракијом, „српским“ дрнчом, и, на челу метка утискује Фердинандово име! (Према кадијским кантарским кукама, у фишек тужбе може се притворити и „пиштољџија“ Браунинг, изумитељ гвозденог једнооког чудовишта, којега „препродаје“ Принципу!) У башчаршијској сеанси гледања у филџан, ревизионари „пуше“ дим из неохлађене цијеви Принциповог пиштоља. Наравно, миришући ревидирају и дим! Академик Матија Бећковић шаље им стиховани телеграм о „малолетном Г. П./ Кога је занело сопствено име и презиме...“ Уљуљкани у своје „научно незнање“, чаркају у семантичку жеру и лирску мезгру телеграма, у чијим су семантичким зонама притајене „шифра“ и одгонетка догађаја. Полажу букет чаура на Фердинандов гроб, и никако да схвате – да се ревизији не може подвргнути занијетост именом и презименом... 8. Ревизионисти Гаврила избијају и из стопа изливених у бетону! Но, вјечне стопе свједоче у памћењу умјетничког дјела, меморијала (1949) сликара Воје Димитријевића! Али, памти и бетон, како каже Стеван Тонтић у својој пјесми!... Гаврилове стопе крај Миљацке свијетле, и сада, у памћењу као свици, очи која нас гледају из далеких „сфера“ времена. Фалсификатори хисторије, осљепљују очи, газе свице и на њихово мјесто утискују неке нове знаке, политиканске пулијице, како би задобили екслузивно право да кормиларе ријеком времена, током историје... 9. Игоовски речено, окретање столова и филџана у Сарајеву је спирит-сеанса – гатање у талог, тељву од барута... У поновољеном чину сарајевског „патентата“ Фердинанд пуца у Гаврила. Премијера поновљеног атентата уиграна је током недавног рата предсцена у којима је Принципов мост „преписан“ на Фердинанда! „Оригинална“ форма умиљавања лажи, олагивања истине, историје! Принципов, временом ужарени, метак, врућ оловни кромпир, кадије бацају један другом из руке у руку, опонашајући Гаврилову завичајну игру жиром, орахом и љешником. Према резултатима ревизије, Гаврилово играње у Обљају је вјежба предстојећег пуцња, интонације Великог рата. „Научници“ језиком звечки и прапораца објављују - жир, орашчић и љешнико, су тешко дјечје наоружање, које најављује смрт...

Миленко Стојичић: Гаврило, једнина множине

150

  10. Хистрионско-хистеријско вијеће намиче Принципу терористичку омчу, проглашава га Бин Ладеном прије Бин Ладена и, накнадно, доказује смртни „принцип“ Гавриловог метка; пуцањ у царевину („крст јој љубим, што рекао Штрбац), која нам је донијела небројена добра, попут милоште слободе. Хистриони-хистериони славе Фердинандову монархију, идеалнију од платоновске „идеалне државе“. Платонове „идеје“ (сјенке сјенки) Фердинанд опредмећује лобањама од којих се праве „сувенири“ царевине, - мастионице, „тинтаре“, попут оне од Жерајићеве лобање. (Жерајић 1910. године, након неуспјелог атентата на цара Франца Јозефа, пуца у гувернера Босне, генерала Варешанина. Није га погодио, па извршава самоубиство. Генерал Варешанин дивљачки шутира Жерајићево тијело. Виктор Ивасјук, зликовац из Украјине, шеф криминалне полиције у Сарајеву, наређује да му од Жерајићеве лобање направе мастионицу, којом се хвалио. Године 1914, показује лобању-мастионицу ухапшеним младобосанцима, и пријети: „Од свих ваших глава направићу овакве тинтаре…“ 11. Вијећници хистерије у оптужби наводе и да је Гаврило вјежбао смрт у змијањском „терористичком центру“, под вођством Петра Кочића, Давида Штрпца и јазавца, који је „уштројио“ цара „ћораве царевине“. Све – терорист до терористе, преци терористе Принципа!  12. У Сарајеву су неколико пута убијени Иво Андрић и Гаврило Принцип! Рушени су мостови са њиховим именом и њихове бронзане бисте. Босна, дакле, не воли своје младобосанце!...  13. Оптужницу руши Андрић, записом у ђачком дневнику (8. јуна 1912, на дан Јукићевог атентата): „Како је лепо да се затежу тајни конци дела и буне. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв. Без чедности и доброте и жртава пролази мој живот. Нека живе они који умиру, који умиру по тротоарима онесвешћени од срџбе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе они који, повучени, ћутљиви у мрачним собама спре-

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

151

мају буну и смишљају увек нове варке. А ја то нисам...“ Публициста Коста Димитријевић на вршак пера вијени Андрићеве ријечи: „Покрет који се касније афирмисао под називом ‚Млада Босна‘ није имао у почетку то име. Мислим да је тај назив тајној ђачкој организацији, по Кочићевом термину, дао касније Божидар Пурић у ‚Забавнику крфском‘ и то по оној италијанској – La Đovana Italija’... (’Mlada Italija’)... Да, познавао сам Gаврила Принципа, који је тада писао песме... Не, о Принципу нисам до данас писао, осим што је поменут у роману ‚Госпођица‘... Ето, видите, у Сарајеву је почело са литерарним кружоцима а завршило се атентатом на престолонаследника...„ Андрић, у „Вихору“, 1913, пише предскажућу реченицу: „Читаво наше друштво хрче недостојно, само су песници и атентатори будни.“ У грму реченице притајен је Гаврило, будући пјесник и атентатор, који није пуцао да би написао пјесму, него да је други напишу! Писао је пуцњем и куршумом слободе. Или, по Андрићу, писао револверском цијеви – „верујући у победу народне ствари“! Андрић је писао „унапријед“, словима, очима реченица, привиђао и предвиђао и ове нове сарајевске „ревизионаре“: „Неки их приказују погрешно, као фанатике, а ја их гледам као одушевљене младиће заљубљене у живот, уметност, науку...“ Андрић акцентује неумитност „природног тока историје“, непромјенљивог императива времена, муње трајања, којима не могу ништа крхке трстике ревизије, накнадне истине, „договор(е)не историје“ на дивану „све дуван пушећи“. Гавриловом пиштољу, који је „погледнуо“ Фердинанда, - ништа не може рђом ревизије окована лула доколице, мезетлук историјских чињеница. Опечаћеном „меланхолијом нараштаја“, Гаврилу је „било дато да заокрене кормило историје“ (Андрић, „Идеје“, 1934). Кормилу историје ништа не може камиш луле са дивана, нити филџан пун хистеричног политичког срка?! Према кардиограму реченице, Андрићева ријеч је репетирала и Гаврилово срце, и била велика подршка Гавриловој пробуђеној мисли.  14. Само је у Босни (која је „нешто треће“, како каже фра Јукић) на трагикомичан начин могуће враћати точак историје као какав дрндави, крњави млински точак. Чин скидања плоче са именом Гаврила Принципа или „заборављање“ улице Принциповог имена говоре – како се на том точку возикају нови „хист(е)риони“ у Сарајеву! „Задато“ суђење завршава се осудом – Принцип је терориста и изазивач Великог рата! Они који знају, знају - рат је раније био планиран; аустро-угарски главари су сиктали на Србију...  15. Гаврило Принцип је на суђењу говорио „унапријед“, као да је слутио ревизију сарајевског атентата: „Личност престолонасљедника као човјека није

Миленко Стојичић: Гаврило, једнина множине

152

код мене играла никакву улогу, него је играло само национално осјећање“. Још само сарајевске „трибунџије“, „трибунаџије“ не знају – да је немогућа ревизија „националног осјећања“; метафизичке снаге, притајене енергије „озрачене“ мишљу, интелектуалне и духовне резонанције и хармоније. И нема ваге која ће измјерити „национални осјећај“. Учесници политичко-спиртуалистичке сеансе на дивану сматрају да је филџан или камиш луле вага за мјерење Принциповог „националног осјећаја“, тежине метка и зрна, трагедије Фердинандове смрти! Комедију ревизије „играју“ они који не знају шта је „национална трагедија“ и „национално осјећање“. Осјећање је лирска вибрација душе, подрхтавање срца, крилаћење мисли. То је сва Гаврилова „оружана спрема“, муниција метафизике из које ће се „извргнути“ метак на смрт. Фердинанд је често говорио о кидању тих жица осјећања малих народа, струна лирике и илирике... Принцип, (и)лирик! Владимир Пиштало, књижевник, професор историје, говори да је Принцип „писао песме под утицајем Волта Витмена“, и наводи један такав витменовски стих, који, изнутра освјетљава његову метафизичку и физичку жељу: „Волео бих да сам живео друге животе. Волео бих да ми се рађа дете.“ Зар је ово рукопис терористе?! 16. Перо књижевниа Ћамила Сијарића „пуца“ на Швабу који нам “веже гајтан око врата... док нам душу не ишћера“. Он у своју реченицу упрће народну ријеч - “нека Јевропа зна да смо и ми народ и да нисмо њена прћија којом ће она подмиривати своје кусуре...“ Сијарић неколиким реченицама руши оптужбу сарајевских кадија: „Имају двије стопе на обали Миљацке – окренуте су једном будућем цару, и цар је пред њима пао; падало је све што је овамо на силу долазило, а примано све - што је на љубав долазило... Откуд ту Исток на Западу, откуд тај шав два супротна свијета и шта је то – какав је то град, и какав је то човјек, и какав је то мрак и откуд у њему оне свијетле стопе крај Миљацке!...“ (Ћамил Сијарић, „Херцег-Босно и твоји градови“)  17. Ново сарајевско трибунално вијеће репетира Принципов „браунинг“, врши увиђај лета метка у времену, када се слободни пад преображава у слободни лет. У поетском памћењу тај лет метка се преображава у многе форме, а пиштољски пуцањ у галактички, свемирски ехо, у реквијемске и нове химничне ноте...  18. Према новом погледу на свијет сарајевских кадија кроз куршум хистерије, могућа је, наравно, и ревизија тројанског рата! Ко је крив за почетак рата

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

153

– јабука, “беспослени“ олимпијски бози или Парис, који је јабуком “пуцао” у Лијепу Јелену? И је ли “хомеровско питање” (принцип) плагијат поетског памћења историје у “Илијади”?  19. Гаврилов метак се у лету из лирског језгра преображава у жежено илирско зрно. Тај “златни куршум” (Д. Трифуновић) временом надраста себе у Зенонов „метак“ мултиплициран у времену и простору (апорија); увијек је бесконачна половина половине свеопштег памећња...  20. У Сарајеву ријеч „ревизија“ није од јуче, а кривотворење историје је опште мјесто. Генерације Андрићевих читача, који прелазе преко мостова од Његових реченица, имају право на тужбу поводом рушења преименовањем у народу званог Принциповог у Фердинандов мост. Медијски телали и таламбаси разгласили су – да је Фердинанд убио Принципа и то из „босанске танџаре“. Кривотворитељска ревизија поводом обиљежавања стогодишњице Великог рата је фуснота оне ревизије из 1994. године (крај јула мјесеца). Која онда ријека тече испод Фердинандовог моста? Миљацка је Принципова ријека... Нова ријека тече – узбрдо! Ревизионисти превиђају многе шетаче бившег Принциповог моста, попадале у воду неке друге ријеке која је, по наредби, потекла испод Фердинандовог моста. Грађани Сарајева сада морају сами себе да “избију” из Принципових стопа и ципела, и да се прогласе неважећим. На Фердинандовом мосту требало би „усјећи“ Јесењинове стихове: ко је љубио (на Принциповом мосту), тај не љуби више (на Фердинандовом мосту)... 21. Није Фердинанд дошао у Сарајево, као ловац који је убио седам хиљада јелена и четврт милиона птица. („Библиографија“ отешчала патологијом.) И није убијен као крволочни ловац, у ловачком одијелу, него као једна од глава “стоглаве” царевине! Генерални Инспектор оружаних снага у миру, а врховни командант у рату! Гаврило Принцип је пуцао у аустроугарски принцип „једења“ малих народа (попут Срба)... Пуцао у анархију Монархије!  22. Кристофер Кларк, енглески професор историје на Кембриџу, недавно је своју књигу „Мјесечари – како је Европа кренула у рат 1914“, „лекторисао“,

154

Миленко Стојичић: Гаврило, једнина множине

ревидирао став, ослобађајући Принципа из окова синтагме „терорист и мјесечар“! Кларк пише: „Термин ‚мјесечари‘ је збунио многе, али нисам могао да одолим, то је тако лијепа ријеч...“ Кларк је, коначно, увидио да историја не памти мјесечину и мјесечаре, и да се историја не пише лијепим него истинитим ријечима! Принцип, дакле, није убио Фердинанда мјесечевим рогом под мистичном омамом мјесечине, са крова Шилерове радње, него у по бијела дана, под дањим свјетлом! Историја и мјесечина?! Тежак задатак и за поезију!  23. Принципови адвокати, у „тиму“ одбране су: Троцки (Гаћиновић му причао о Принципу), Лењин (Троцки му говорио и Гаврилу), Иво Андрић, Милош Црњански, Тин Ујевић, Милан Будимир, Лоренс Дарел (у стих пјесме “Сарајево” ушушкао Принципов метак), Момчило Настасијевић (друг из школске клупе), Ћамил Сијарић...   Бањалука, 15. 03. 2014.

ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ

Бранимир Куљанин* Оригинални научни рад UDK 321.7:323.1 doi 10.7251/POL1407157K АГОРА (паидеиа - παιδεια и политичка врлина – πολιτικη αρετη) (Paideia – παιδεια and a political virtue - πολιτικη αρετη) Summary: A liberal democrat is a type of person with whom the masters of the modern world meant to accomplish long time desired freedom and wellfare. If they are sincere, we have to ascertain that their expactations did not fulfill. Ideas of freedom, equality and justice, on whose bases democratic society and state had been built from long time ago, suffered many changes, so today we do not know what they actually mean. They have appeared topics of countless discussions, not once has the world been bathed in blood in the name of them, but have we aproached the goal for a single step? In the name of democracy and human rights, the powerful West creates „unipolar world“ despite the fact that God created it wit at least two sides (with growing-stronger East, and poor South). Diogenes used to search for a „man“ in Athens with a lantern during day, isnt’t he an eternal paradigm of hopeless quest? Democracy, apart from its middle level (state) has a basic one – a man, and a higher one, general – cosmopolis, the world community. A community cannot be built on self-will, without political virtue, without a citizen, there is no city (polis – πολις), nor democracy. Key words: democracy, equality, freedom, justice, law, citizen, virtue, personality. Сажетак: Либерални демократа је тип личности са којим су господари савременог света наумили да остваре давно жуђену слободу и благостање. Ако су били искрени, морамо утврдити да су се њихове наде изјаловиле. Идеје слободе, једнакости и правде на којима је од давнина грађено демократско друштво и држава су прошле кроз бројне мене тако да данас заправо и не знамо шта оне значе. О њима су написане небројене расправе, у њихово име свет је не једном заливен крвљу, али да ли смо и за корак ближи циљу? Моћни Запад у име демократије и људских права ствара «једнополарни свет» упркос томе што га је Бог створио са бар две стране (ту је и све јачи Исток, ако не и сиромашни Југ). Диоген је са фењером у руци у сред бела дана по Атини тражио «човека», није ли он вечна парадигма безнадежног трагања? Демократија поред своје

Бранимир Куљанин: Агора

158

средње равни (држава) има и основну – човек и вишу, општу – космополис, светска заједница. Заједница се не може градити на самовољи; без политичке врлине, без грађанина нема града (полис – πολις) ни демократије. Кључне речи: демократија, једнакост, слобода, правда, закон, грађанин, врлина, личност. У лавиринтима историје Демократија се данас означава као поредак владавине: - сиромашних и маргиналних, - у ком народ непосредно управља собом, - заснован на једнаким могућностима и личним способностима, - социјалне заштите и прерасподеле у корист слабијих, - заснован на начелу већине, - који штити интересе и права мањина контролом над већином, - изабраних народних представника; разлике иду дотле да је демократија „‘можда најбесмисленија реч у свету јавних послова’“1. Либерална демократија је заснована на протестантској идеји слободе, социјална даје првенство идеји друштвене једнакости. Цели свет, а с њим и наша цивилизација се налази у времену дубоких промена. Криза је свеобухватна. Она је еколошка, економска, социјална, духовна, али и политичка, можда и у већој мери. Мада демократија „дарује ауру легитимности модерном политичком животу“2, и мада је крајем прошлог века „победа“ либералне демократије оглашена за крај политичке историје, њена глобализација се показала као неуспех и промашај („Двеста година пошто су прокламовани у Француској и америчкој револуцији, принципи слободе и једнакости трајно су васкрсли“3.). Мање-више је неспорно да је порекло модерне, либералне демократије - демократије слободе у основи протестантско. Социјална демократија се раних ‘90их нашла у кризи пред „успоном филозофије слободног тржишта и сломом ‘реалсоцијализма’ у Источној Европи“4, суочена са потребом концептуалног преиспитивања. Оба данас владајућа типа демократије – либерална и социјална су настале у видокругу западног света касне модерне. У вези са историјском судбином модерне демократије отварају се питања: да ли је она „формациона појава, поникла заједно с капитализмом, или међуформациона, која прати успостављање цивилизације на разним етапама Доктор философских наука, професор Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци *

1

Endru Hejvud, Politika, CLIO, Beograd, 2004, стр. 133-134

Dejvid Held, Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd, 1997., str. 17 3 Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica, 1997., str. 68 4 Entoni Gidens, Treći put: Obnova socijaldemokratije, у: Evropska socijaldemokratija, politika novog vijeka, urednik Đorđe Latinović, FOSDI, Banja Luka, 2002., стр. 77 2

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

159

њеног развоја“5, јели она особеност само западне цивилизације или универзална појава и општељудска вредност, и колико се подудара „општи процес социјалне модернизације (и демократизације као њеног вишег испољавања) с вестернизацијом – прилагођавања незападних друштава европском ‘еталону’“6. Демократија се појавила у античкој Хелади на прелазу VI у V век пре Христа, у Атини. Шта је она изворно била? Трајала је сразмерно кратко, Александрова освајања су се завршила стварањем друкчијег друштва, а ни Рим није био демократски. У Римској империји у доба њене највеће моћи зачиње се духовни покрет хришћанства, који тежи стварању једне сасвим друкчије заједнице него што је она била. Нови завет настаје у I веку, а на Васељенским саборима од IV до VIII века створено је хришћанско учење о вери у ком средишње место има идеја католичности, саборности. Слом средњевековног друштва је и време настанка нових демократских држава и друштава, у северној Италији пре свега. Либерализам и демократија славе своју „победу“ крајем минулог, XX века. Да ли је савремена криза системска или коњунктурна криза капитализма, а заједно с њим и друштвеног и политичког модела који је он породио отворено је питање. Једно нема сумње: постмодерни либералистички индивидуализам и неолиберална демократија су довели у питање цивилизовани начин постојања савременог човека. Слобода схваћена као самовоља жање своје горке плодове: савремено друштво је можда више подељено него што је икада било у својој историји, светски грађански рат сазрева и већ потреса цивлизацију само што је објављен «крај историје» коначна победа либералне демократије и типа човека и друштва који је представљају! Како и на којим основама тражити излаз из кризе? Политичка теорија, а посебно философија политике постаје једна од најзначајнијих области друштвене мисли у нашој преломној епохи, у којој расте потреба „концептуалног осмишљавања нових реалија политичког развоја“7. Корени демократије су у античком свету, покушаћемо се подсетити у чему је био њен историјски смисао и значај. Једнакост и слобода Реч демократија је сложеница од грчких речи демос (народ) и кратеин (владати), што дословно значи владавина народа. Влада народа је најлепша на свету јер „пре свега, значи равноправност за све“8. Једнакост је првобитно била једнакост владајуће аристократије, а након Дракона и Солона је претворена у А. С. Панарин, Политология, Проспект, Москва, 1999., стр. 152 Исто, стр. 152 7 И. А. Василенко, Политическая философия, Москва, ИНФРА-М, 2009, стр. 3 8 Херодотова историја, Нови Сад, Матица српска, 1959, књига III, 80, стр. 186 5 6

160

Бранимир Куљанин: Агора

једнакост свих грађана пред законом. Хелене је првенствено привлачила једнакост, isonomia (ισονομια), јер је стара родовска аристократија била повлаштена. Jеднакост је знак целе епохе великог V века. Побуна народа против племства је изражена пре свега у захтеву за „равноправном расподелом политичких права и дужности“9. Народно осећање правде је највише погађала политичка неједнакост, искљученост из државних послова. Захтев за једнакошћу је био усмерен и ограничен на проширење, изјeдначење грађанских права у политичком погледу. О укидању свих друштвених разлика (имовно стање и слично), потпуној друштвеној једнакости нису ни помишљали свесни да је неједнакост неумитна. Хеленски покрет за демократију је био превасходно политички, мање друштвени. Али атинска демократија се није задовољила политичким изједначењем богатих и сиромашних, посебно много је урађено на прелазу V у IV век на обезбеђењу слободног избора начина живота грађана. Слобода, (eleutheria, ελεуτχερια) је као и једнакост (isonomia) вековима била лозинка хеленске демократије. Једнакост је у Атини била схваћена само као „неопходни услов слободе“10, која је била највиши циљ демократских тежњи. Било је јасно да људи могу бити слободни само ако имају једнака грађанска права. Притом Хелени су слободу схватали као могућност потпуног личног самоостварења, а не само као непостојање спољашње принуде. Наравно, брига о општем добру подразумева пре свега слободу говора. Атински грађани су њу највише ценили. Грчка култура је потекла од „самосталних индивидуалности“11, стања у ком оне нису сједињене патријархалном природном везом, већ законом и обичајем санкционисаним духом. Грчки дух, истински слободан живот, није настао само из крвног сродства и пријатељства већ мешањем најразличитијих народа. Однос владарâ малих хеленских држава и поданика није зависио од закона, већ од личне премоћи у богатству, храбрости, мудрости. Односи су слични и на небу: лабаво јединство, у ком је Зевс отац богова, али се међусобно поштују јер свако има своју вољу. Владари одлучују самостално, њихова дела и пропаст су лични. Не воде их општи закони. Каснија демократска владавине је наставак тог војевања са судбином у ком се побеђује или пропада личном вољом. У хеленским колонијама „законодавство је свагда слободан акт“12, што је било израз ширења снажне воље. Одлика грчког духа је слобода, којој је природа услов и подстицај. Природна страна човека – срце, наклоност, страст се развија у слободну индивидуалност. Карактер, морал је тако својствен човеку као хтење смисла, није дужМихаило Ђурић, Хуманизам као политички идеал, Српска књижевна задруга, Београд, 1968, стр. 280 10 Исто, стр. 283 11 G. V. F. Hegel, Filozofija istorije, Fedon, Beograd, 2006., стр. 260 12 Jakob Burkhart, Povest grčke kulture, Tom 1, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1992., стр. 182 9

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

161

ност према општим моралним ауторитетима. Дух претвара природнô у свој израз, он производи грчки карактер као лепу индивидуалност. То је духовна индивидуалност, природност претворена у духовност. Док је у египатском духу природнô још било независно, још није потчињено духовном, у грчкој лепоти чулнô је само израз у ком се дух испољава. Грчки дух зна да је слободан, да преобликујући ствара. Његова дела су и истина и моћи духа, нестворена као и створена. Хелен поштује Зевса и Паладу, државне и моралне законе, он их је створио својим духом. У њима је слободан и свестан је тога, поштовање људског и божанског је једно. Божанско човек поштује као своје дело, посредством поштовања људског. Лепа индивидуалност као средиште хеленског карактера се остварује као троструко уметничко дело: као култура човека - субјективно уметничко дело, као свет богова - објективно уметничко дело, и као облик државног уређења и односâ појединаца у њему – политичко уметничко дело. Осећање личности и потреба за показивањем личних способности, насупрот потчињености природи, је главна одлика и тежња Хелена. Хелени су поштовали бога као духовног, док је природнô само спољашњи облик. Али, бог Хелена још није слободни, већ дух који као одређена индивидуалност још зависи од спољашњих услова. Богови Хелена су објективно лепе индивидуалности. Божји дух ту још постоји конкретно, тако да је чулнô само елемент његовог испољавања, не и супстанција. У хеленској митологији Зевсов род обара титане. Њима се као природним силама отима власт. Тиме је изражен прелаз са источног на западни дух. Зевс је поглавар нових, духовних богова. Он је громовник, још у себи носи природни елемент, али је и „политички бог, заштитник моралних принципа“13. И други богови, поред природног, имају и морални карактер. Грчки богови су субјекти, конкретне индивидуалности са посебним карактерима. Мада Зевс влада другим боговима, они остају слободни. Духовни и морални садржај је припадао боговима, а јединство изнад њих је дато као бездуховна нужност. Хелени још нису знали за јединство као једног бога. Своје богове, с посебностима њиховог карактера приказивали су као људска бића. Човек као духован је оно што је истинито код грчких богова. Бог се појављује као човек јер је он природни облик духа. Субјективно и објективно уметничко дело, лепу телесност и лепе богове сједињује држава. У њој је то јединство „живи општи дух који је уједно самосвесни дух јединки што сачињавају заједницу“14. Том духу и тој држави одговарало је само „демократско уређење“15. Деспотизам је одговарао Истоку, хе13

Hegel, Filozofija istorije, стр. 281 Исто, стр. 288 15 Исто, стр. 288 14

162

Бранимир Куљанин: Агора

ленска демократија је светскоисторијски значајна нôвина. У Хелади постоји слобода појединца. Лична воља је слободна у целој својој животности, још се није било дошло до свести да субјект зависи од државе као супстанцијалног начела, и да лична воља у својој посебности оваплоћује то опште начело. У борби против аристократије и тираније „на граничној линији времена ту стоји Атина са Солоном“16. Солон је заступао идеју доброте закона (еуномије - ευνομια), делфијског порекла. Она је означавала праведност закона и свесно потчињавање грађана њима. Веровао је да све људске несреће долазе од људске сујете, неумерености. Својим променама устава Солон је слободу извео из једнакости и претворио је у политичку правду. Атинска демократија је у сукобу са аристократијом развила осећај слободе за политички чин као суделовање у вршењу власти. Народ је своју власт вршио на скупу који је у духу демократских тежњи назван еклесија (εκλεσια). Демократија је народ коначно учинила политички значајним грађанима. Да би се избегла самовоља и неред мерило власти је пронађено у закону, који је једини ограничавао слободу. Тако је закон постао врховни заповедник у хеленском свету. Демократија је временом разликована од других облика владавине по томе што је заснована на законима, а не на самовољи управљача. Шта је демократска држава? Она је заснована на законима, с тим да су грађани свесни њихове праведности и моралности, да их прихватају као позитивне. За најбољу сматрана је владавина „мудрих закона које доноси мудар законодавац и које проводе најбољи припадници државе“17. На тај начин најбољи поредак је спој два начела: монархијског начела мудрости, јединства и демократског начела слободе, он је јединство у слободи. Божанској је најближа владавина закона. Политичку слободу чине суделовање у вршењу власти и покоравање закону. Законодавац Атине Солон је, уместо законâ који више нису задовољавали, створио устав по ком су сви грађани добили једнака права. Основ демократије је врлина, морална настројеност. Стицање бројних различитих врлина је услов да би слободан човек био добар грађанин. У демократији је за јединку битан општи, државни интерес, који је супстанцијалан у праву, али моралност као лично убеђење још не постоји већ само као обичај, општа воља. Закон постоји као закон слободе, рационалан по свом облику и значењу. Закони у овој обичајности добијају облик природне нужности. Право као обичај и навика је чврсто одређено, па интерес заједнице може бити поверен вољи грађана. Остваривање те моралне воље нема шта да спречи, јер мишљење и лична воља као непријатељ те непосредности још не постоје. Објективна воља још није сломљена у грађанима, јер још нису свесни својих засебних интереса. Дух грађана Атине је стварни дух, расцеп између личног знања и савести и објективног, општег духа још не постоји. Атинско демократско уређење почива на Jakob Burkhart, Povest grčke Kulture, Tom 1, стр. 182 Leo Strauss, Platon, у: Leo Strauss i Joseph Cropsey (uredili), Povijest političke filozofije, Golden marketing- Tehnička knjiga, Zagreb, 2006, стр. 13-53, овде 49

16 17

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

163

још постојећој објективној моралности. У овом раздобљу демократије грађани хоће оно што је објективна воља, лична слобода савести у модерном смислу још не постоји. Када се појавила упропастила је Хеладу. Грађанин (Перикле) Периклova (Периклес, 499-429) Атина је „врхунац демократског развоја у грчком свету“18, она је стекла свој светски културно-политички значај управо захваљујући њему. У свом говору на сахрани војника палих у Пелопонеском рату Перикле узорну особеност и изузетност атинског државног и друштвеног уређења види у томе што је оно владавина целог народа и што се у њему сваки човек цени само по својим личним способностима и доприносу заједници, а не по пореклу и богатству. Он на идеалан начин повезује начела једнакости и слободе у складну целину. Свако одвајање једнакости и слободе је противно изворном смислу демократије. Признавање људског достојанства свим људима, опште право грађанства, односно политичко изједначавање људи је само полазна тачка демократије, а њен највиши циљ је слободно самоостварење личности и заједнице у свом њиховом богатству и разноликости. Средишња тачка Перикловог идеала демократије је да је једнакост саставни део слободе. Човек не може бити слободан уколико га други не признају за себи једнаког, нити може постати прави грађанин ако му се оспорава право да сам изабере свој начин живота. Али, Перикле слободу није сводио на самовољу, већ напротив схватао је као право на одговоран однос према себи и друштву. Корен слободе он је видео у природним разликама међу људима, а друштвене је свео на одговарајућу меру. Ипак, право грађанства је превасходно политичко, слобода не укида друштвене разлике, већ, напротив, свакоме даје могућност да их оствари. У томе је покретачка снага развоја. Периклов идеал демократије је прожет духом слободног надметања за место у друштву. Тукидид је с правом приметио да је Периклова владавина била власт најбољег грађанина, да је „Атина, иако по имену демократија, у ствари била влада првог човека“ (Thuk. II, 65)19. Неговање духа и карактера, хуманистички идеал људског савршенства је надахњивао хеленски свет, он је био у основи његових демократских тежњи. Узор је kalos kagathos - καλος καγατχος, племенит човек којег одликује највиша врлина (arete - αρετη). Демократија следи аристократску тежњу да подстакне слободан развој личности. Притом она одбацује сва ограничења порекла и богатства и утолико је хуманија. У демократији сви грађани стичу могућност да се слободно развијају тежећи људском савршенству. Перикле је био велики државник управо зато што је имао смелости и снаге да укаже на трајност највиших, аристократских побуда хеленске културе. Он је веровао у Михаило Ђурић, Хуманизам као политички идеал, Српска књижевна задруга, Београд, 1968, стр. 278 19 Тукидид, Пелопонески рат, Просвета, Београд, 1999, стр. 117 18

164

Бранимир Куљанин: Агора

културни напредак као највиши задатак државе. Изградња духа и карактера сваког грађанина у слободну и самосталну личност у служби свом граду је био циљ којем је тежио. Веровао је да се личност остварује у животу за заједницу. Слободан човек „поштује морални закон и приклања се ауторитету државе“20, у узорној заједници он има у виду првенствено опште, а не своје лично добро. Периклов идеал демократске државе има светски значај и вредност. У Хелади још не постоји чврста субјективност воље, која одлучује на основу поузданих разлога, па су важне одлуке доношене на основу предсказањā пророчиштā. Временом на државну политику с развојем демократије све више утичу погледи народних вођа. Ослањање људи на лична уверења довело је до коначне пропасти античке хеленске демократије. Реторика и логика , νομος-φυσις (Софисти) Софисти, учитељи мудрости су увели лично мишљење и учење да људи треба да делују у складу са својим личним уверењем. Са увођењем правне и политичке једнакости грађанâ сваком од њих дата је могућност да учествује у политичком животу за што се требало извежбати у мишљењу и говору. Стари начин образовања се ослањао на „ауторитет богова, државе, предака, старих песника и мудраца“21, што није одговарало новим потребама атинске демократије. За развој говорничке вештине (ρητορικη τεχνη) пресудно је било увођење народних судова, а посебно од када је атински народни суд постао врховни суд целог хеленског света. Временом је стварана атмосфера духовне слободе која је од Атине учинила не само политичко и привредно већ и културно средиште Хеладе. Софисти су имућне људе поучавали у говорништву за новац, али и обичан свет на агори. Крајњи циљ софистичког образовања била је „политичка врлина“ (πολιτικη αρετη). Протагора је у први план поставио етичко васпитање имајући у виду да је човек члан заједнице - породице и државе, Горгија је првенство давао говорништву. Вежбања у дијалектици су се састојала у способности изношења различитих гледишта о једном истом предмету, што је снажно изоштравало способност мишљења – суђења. Софисти су били „учитељи политичке врлине“22, а пре свега поборници духовне слободе поучавајући омладину за живот у демократском друштву. Са софистима философија почиње да се бави животом човека и друштва, обичајима и питањима добра и зла. Тако су они поставили основе философије друштва и политике. Друга половина V века, време софиста, чини доба хеленске просвећености утолико што су они људе учили да мисле и Михаило Ђурић, Хуманизам као политички идеал, стр. 295 Михаило Ђурић, Идеја природног права код грчких софиста, у: Из историје античке фолозофије, Изабрани списи, књига I, Службени лист СРЈ - ТЕРСИТ, Београд, 1996, стр. 201-364, овде 218 22 Исто, стр. 225 20 21

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

165

самостално суде о друштвеном животу, мада су Платон и Аристотел софистику оценили као лажну мудрост (φαινομενη σοφια). Софисти су припремили и подстакли најбујнији расцват хеленске мисли. „Homo-mensura – став“ („Човек је мера свих ствари...“), основно начело софистичке философије, је споран утолико што није јасно да ли се „човек“ односи на јединку, као што мисли Платон и сви други антички писци укључујући Секста Емпиричара, или на људе у целини, како тврде новији истраживачи. Теорија природног права код хеленских софиста је извршила велики утицај на политички живот Европе у свим његовим преломним временима, посебно у ренесанси када је индивидуалистички патос покретао духове. Ропство и кметство, еснафске корпорације и друге установе које су поробљавале човека укинуте су у име природног права, оно је било основа успостављања слободе привређивања, науке и личних слобода говора и савести. Мисао о правној држави је покретала раскид с апсолутизмом, републиканско учење XVII века је његова непосредна последица. Русоово учење о природим правима човека и народној суверености је покретало проглашење независности САД 1776., Француску револуцију 1789. и надахнуло француску Декларацију о правима човека и грађанина. Духовно-политичко јединство полиса је уздрмано средином V века. Друштвено раздвајање и додир с другим народима доводе у питање безусловност постојећег начина живота. Софисти покушавају да правне норме заснују на природи, они разликују νομοσ и φυσις. Дубоке друштвене промене су уништиле веру у божанско порекло државе и права. Солонове и Клистенове реформе су увеле шири круг грађана у политички живот, а након Персијских ратова, који су напрегли све снаге друштва, коначно је победила демократија. Ареопаг, наследник старог аристократског већа, је своја политичка овлаштења изгубио 462-1. године. Ауторитет позитивних закона је поткопала и законодавна пракса демократске Атине, самовоља народне скупштине. И стварање колонија је упућивало на људско порекло државе и правних установа. Скупљена су и сазнања о државама и другачијем правном поретку бројних других народа. Софистички противстав νομος-φυσις означава раскид с наслеђеним схватањем права и морала. Старим установама супротстављен је идеални законик природних норми као једино добар, праведан и обавезан. Νομοσ се своди на произвољну одредбу, а φυσις уздиже у основно начело уређења људских односа. Напад на ауторитет друштвеног наслеђа је тежио да открије безусловна правила понашања, којих се треба придржавати, а не да морал замени самовољом. Софисти су закључили да историјско право треба изменити према начелима једног вишег законодавства, они нису пали у себични индивидуализам. Νομοσ је првобитно ознака за устаљен систем обичајних правила санкционисан божанским ауторитетом по ком људи живе. Од Клистенових реформи νομοσ постаје заповест коју сви грађани морају извршавати и против своје

166

Бранимир Куљанин: Агора

воље, закон у формалном смислу. Код софиста νομοσ означава „закон“, с тим што је сада истакнута његова противприродност, а не обавезност. Код њих често означава и целину друштвених норми. Поставља се питање порекла и првобитног значења протистава νομοσ-φυσις , који је имао изузетну улогу у развоју хеленске философије и културе модерне. Супротстављање се приписује софистичкој критици права и обичајā, али и елејској критици сазнања као мена основног Парменидовог противстава мнење –истина (δοξα-αληтεια). Овај гносеолошки релативизам је код Протагоре довео и до етичког, гносеолошки νομος је и у политички унео печат конвенције, а одатле се проширио на читаву културу (језик, веру и друго). Софистички став о потпуној супротности природног и позитивног права је близак пресократовској метафизици која у мноштву и постајању трага за јединством и постојаношћу бића. Као и теоријска, и хеленска практичка философија је пошла од питања постојаности у моралном и уопште друштвеном свету и решила га на сличан начин – код софиста као и код пресократоваца означава изворнô и трајнô, вечнô насупрот изведеном и пролазном. Природноправни став је метафизички. Теорија софиста је с оне стране позитивноправних установа открила безусловне моралне вредности вежеће за сва времена. Појам универзалног, природног права производи морал: тежња остварењу универзалног ума налаже да све људе третирамо као «умна бића, па према томе као једнаке“23. Али, мада је природно право основа „критике позитивног (историјског) права“24, у својој ревности софисти су претерали – порекли су, слично Елејцима у онтологији, важење укупног позитивноправног поретка. Идеја природног права је код софиста имала утопијски карактер, она је тежила да одреди идеале дате у универзалном духу истоветном природи. Софисти су развили две – демократску и аристократску теорију природног права. Демократско, по духу хуманистичко и космополитско учење о природном праву је засновано на идеји биолошке, и према томе и правне једнакости људи (Хипија). Вршење природног права се оснива на слободном одлучивању, а не на принуди (Антифонт). Природноправни поредак је систем слободе, а позитивноправни систем принуде. Идеали слободе личности и једнакости људи повезују софистичку демократску и модерне теорије природног права. Нико по природи није роб (Алкидамант). Од времена софиста ослобађање робова добија широке размере, а напуштен је и стари ратни обичај поробљавања поражених непријатеља. То се односило само на Хелене. Дубоке промене у друштвеном и политичком животу омогућио је дух критике наслеђених схватања и политичких установа својствен атинској и свакој демократији. Демократска теорија природног права је крајња последица идеала слободе (ελευΤερια) и једнакости (ισονομια). 341. 23

Erik Vajl, Politička filozofija, Nolit, Beograd, 1982., str. 60

24

Исто, стр. 62

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

167

Аристократска теорија природног права (Каликле) заснована је на начелу природне неједнакости људи, она демократску једнакост оцењује као крајње неправедну и неприродну установу, која служи слабим да заштите своје интересе ограничавајући права јачих и бољих. Насупрот позитивноправном начелу аритметичке једнакости, она истиче начело геометријске или сразмерне једнакости, одбацујући покушај поправљања система норми позитивног права његовим делимичним приближавањем природи. Ове идеје су надахнуле олигархијски пуч 411. г. и владавину Тридесеторице тирана. Ово учење је оправдавало и другу тиранију, која карактерише цели IV век. Софисти су открићем да уз конвенционално право (δικαιον νομω), које утврђује држава, постоји и више, природно право (φυσει δικαιον). отворили нови видокруг правнофилософског и етичког мишљења. У киренској и киничкој школи снажно је присутан противстав νομοσ-φυσις. Киничари (Антистен) су са становишта природе истакли космополитско-анархистички програм повезан са сократовским идеалом самосталности и самодовољности јединке. Нешто измењено, учење о природном праву се јавља и код Платона и Аристотела. Стоичари су учење о природном праву развили у потпуни поглед на свет. Стоички, верски надахнут метафизички идеал (ομολογουμενος τη φυσει) преузели су хришћански теоретичари природног права. Идеја природног права је преко патристике и схоластике прешла у модерна учења. Већина политичких постулата прокламованих у име природног права унета је у позитивноправне законике, јер су се они потврдили као тачни. Они су и данас правни и политички идеал. Идеје софиста су садржај целокупне новије политичке историје, а увелико и друштвених и политичких теорија. Карлајл је у својој критици демократског погледа на свет према ком „судбину народа одређује воља самог народа, изражена на изборима“25 тврдио да ни најбољи изборни систем не може да промени дате природне законе и да им се друштво мора потчињавати. Људска слобода није у стварању, већ у откривању истине, слеђењу њеног пута а не пута заблуде. Човек није самовољни господар сопственог живота, већ „слободни извршилац највиших заповести које су уједно и вечни услови његовог живота“26. Без софиста Сократ и Платон су незамисливи. Упркос погрдном значењу које су током историје добили изрази софист и софистика («релативизам ... подстицање еристике27, одбацивање постојаних норми»28 су их довели на лош глас) они су извршили «истинску револуцију», преместивши философску мисао са питања физиса и космоса на човека и друштво; «етика, политика, реторика, уметност, језик, религија, васпитање, тј. све што се данас зове кул25 26

Семјон Лудвигович Франк, Духовне основе друштва, ЦИД, Подгорица, 1997, стр. 46 Исто, стр. 47

Еристика – (грчки ерис – свађа, препирка): вештина вођења спора, расправе са тежњом за победом над противником без обзира иа истинитост закључака. 27

28

Frederik Koplston, Istorija filozofije – Grčka i Rim, BIGZ, Beograd, 1999., стр. 138

Бранимир Куљанин: Агора

168

туром»29, читава хуманистичка проблематика захваљујући њима постала је владајућа у античкој мисли. „Многе силе постоје на земљи, али ниједна као човек силна“30, Хелени сразмерно брзо увиђају сву сложеност и тежину питања о човеку и људском друштву. Софисти су из противречних сазнања изводили и практичне закључке. Сам предмет мишљења упутио их је да уместо искључиво теоријских следе и практичне циљеве, они су у први план истакли проблем васпитања, педагошку делатност. Служба Богу (Сократ) Неограничени индивидуализам софиста је покренуо Сократа против њих. Он је веровао да је „мудрост у политици вјештина“31, хтео je да спречи одвајање човека од заједнице и распад друштва и државе. Ту је видео и опасност „обоготворења човека“32, његовог одвајања од божанског извора. И сам прожет духом просвећености и рационализма Сократ је покушао да утемељи њихово начело. Веровао је да су лична свест и савест највише судије у питањима добра и зла, у моралну снагу ума. Али, насупрот софистима Сократ је знао да субјективизам може лако да се преокрене у релативизам и нихилизам. Веровао је да постоји исконско јединство две стране ума - субјективног и објективног, мишљења и света, човека је упућивао на божанско порекло и средиште живота. Утолико се може сматрати да је он „оснивач политичке филозофије“33 и зачетник класичне теорије природног права, коју су развили Платон, Аристотел, стоичари и хришћански мислиоци. По Сократу, човек кроз самозаборав треба да се оспособи да чује виши и истинитији свет, да у себи ослушкује божански глас. Сву своју образовно-васпитну делатност називао је службом Богу. Подсећањем на божански глас у себи Сократ је истицао човекову самосталност и одговорност, али и упозоравао на ограниченост и недовољност способности човека. Врлина је знање, грађанин се не може поводити за својим страстима. Божански глас опомиње кад разум затаји. Насупрот својим савременицима, Сократ је тражио обнову, а не порицање верског наслеђа. Његово човекољубље је било изразито верско. Говорио је да зна само то да ништа не зна, његова иронија је била искрено 29 Джованни Реале и Дарио Антисери, Западная философия от истоков до наших дней 1, Античность, ТОО ТК „Петрополис“, Санкт-Петербург, 1997., ст. 53 30

Софокле, Антигона, у: Есхил, Софокле, Еурипид, Трагедије, Просвета, Београд, 1968, стр. 86

31

Blackwellova Enciklopedija političke misli, svezak drugi M-Z, DEMETRA Filosofska biblioteka Dimitrija Savića, Zagreb 2003, str. 606. Логичко-математичко

мишљење је непримењиво у политици, мада „поучавати значи излагати узроке сваке ствари“ (Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971., стр. ) „треба најпре научити шта се сме захтевати од сваке врсте науке“ (Исто, стр. 44). 32

Михајло Ђурић, Хуманизам ко политички идеал, стр.325

33

Leo Strauss, Prirodno pravo i istorija, ПЛАТΩ, Beograd, 1997, стр. 93

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

169

убеђење. Само човек који бога тражи у себи може да дозна како треба да живи. Питање о богу и односу човека према њему је смисао људског живота. Божанско се открива у људској души, у њој гори божански пламен. Брига за душу је у неговању и развијању целовитости човека. Једино достојан је живот човека у врлини, тежња ка истини, добру и лепоти. Живот у врлини, kalokagathia мора бити дело свесне одлуке човека. Невоља је у томе што човек може да изврши лош избор. Положај човека је противречан, зато просвећивање има тако велики значај. Људи треба да верују да ће кроз непрестану тежњу ка добру и лепоти постати врсни и ваљани (kaloi kagathoi). Права политичка вештина је у (само)просвећивању људи. У настојању да васпитава своје суграђане, да их учи да буду људи, Сократ је омрзнут, изведен пред суд и осуђен. Осудили су га јер, наводно, није веровао у богове које је поштовала Атина. Мада је била демократска, нису трпели особу која је „све доводила у питање и захтијевала да ступе у обрану својих увјерења“34. Сократ је доказивао да је достизање свести о властитом незнању кроз философско преиспитивање властитих политичких уверења претпоставка за савесно бављење политиком. Својим захтевом за философски утемењеним знањем он је доводио у питање праведност демократског начина владавине. Слобода треба бити заснована на знању, а не самовољи не само владара већ и грађана. У демократији је једну – самовољу владара заменила друга – самовоља неуких грађана. Уместо богатства Сократ тражи морално васпитање, просвећивање. Кроз расправу о начину живота он је у бити учио политичкој врлини. Преиспитивање постојећег уређења је почело већ у време расцвата Атине, личне сујете су однеле победу над општим добром. Тражењу властитог суда једно време се противило поверење у велике племените људе који су духом и знањем изнад осталих, какви су били Солон у Атини, Ликург у Спарти, Клистен који је уређење учинио још демократскијим, вође Атињана у ратовима с Персијанцима Милтијадес, Темистокле, Аристид и Кимон, и Перикле, најзначајнији државник Атине јединственог карактера. Демократско уређење тражи даровите људе способне да задовоље хтења образованог слободног народа. Завидљивци су клеветали и вређали такве људе. Сократ је био у праву што је тврдио да је педагогија, васпитавање људи најважнији политички задатак, срж политике. Осуђивао је атинске државнике што су државу учинили богатом и моћном при том се, по његовом мишљењу, не бринући за људске душе, за дух и морал грађана, које су оставили да живе у незнању и пороцима. У тој осуди није поштедео ни Перикла. Сократ је веровао да философија као и медицина треба да буде практичка наука, која ће људе оспособљавати да живе боље, достојније. То је била прекретница у хеленској философији, заокрет од теоријског ка практичком знању, на ком је Платон изградио своју основну мисао - идеал философског начина живота. У тежњи ка 34

Blackwellova Enciklopedija političke misli, svezak drugi M-Z, стр. 606

170

Бранимир Куљанин: Агора

философији као практичкој науци, знању ради врлине, исправног деловања, Сократ је тежио изворном јединству људске личности, које не трпи њену подвојеност. Веровао је да знање, ум може и треба да покрене човека на деловање, да се истински карактер претвара у чин, дело. Разлици између знања (episteme) и мишљења (doxa) Сократ је дао нови смисао. Знање је објективно, оно уздиже од личног ка општем добру као свест заједнице до које човек мора доћи властитим напором. Преко личне делује општа свест заједнице. Јединство врлине означава целовитост човека и друштва. Разборитост, храброст, умереност, праведност и побожност су различите стране једне јединствена врлине. Храброст је праведна, а праведност разборита, разборитост умерена, умереност побожна. Истински просвећен човек је у себи складно развио све стране људске врлине. Paideia софиста и Сократа су суштински различите утолико што је он њихов програм укинуо и остварио га истовремено. Док су се софисти и софистика задовољавали добрим изгледом човека бавећи се вештином привида и обмане, Сократ је тежио да он стварно буде добар. Хелени су веровали да је „правда највећа од свих врлина“35, да је праведно оно што заступа „опште добро“, ствара и одржава срећу у државној заједници. Потпуна врлина подразумева њену практичну примену, племенитост се показује у животу за другог, за заједницу. Можда нико није изрекао већу похвалу Сократу него Џ. С. Мил, писац расправе О слободи: „Увек ће постојати потреба да се човечанство подсећа да је некада постојао човек по имену Сократ, који је дошао у чувени сукоб са законитим властима и јавним мњењем свога доба. Људи који су најбоље познавали и то време и њега, описали су нам га као човека с највише врлина (иако је рођен у доба и у земљи који су обиловали великим људима), а ми знамо да је он глава и праузор свих потоњих учитеља врлина, извор узвишене Платонове надахнутости и разборитог Аристотеловог утилитаризма, „i maestri di color che sanno“, тих двају изворишта етичке и сваке друге филозофије. Тог признатог учитеља свих истакнутих мислилаца који су живели после њега – чија слава већ више од две хиљаде година непрестано расте, и готово да надмашује славу свих осталих имена која су прославила његов родни град – осудили су на смрт његови земљаци пресудом за безбожност и неморалност... Има основа да верујемо да га је суд према тим оптужбама искрено сматрао кривим и да је осудио на смрт као злочинца човека који је од свих тада рођених људи највише учинио за човечанство““36. Хеленско друштво је било подељено. Грађани су се могли посветити политици зато што се нису бавили производњом, а робови који су радили су били искључени из политичког живота. Увид да сваки човек као обдарен умом има право на слободу је створио претпоставке за укидање ропства. 35

Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1970., стр. 113

36

Džon Stjuart Mil, O slobodi, ПЛАТΩ, Beograd, 1998., стр. 54

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

171

Демократска уређења хеленског типа су могућа само у малим, градским државама, јер интерес свих може бити исти. У великим државама се обично појављују различити, па и супротни интереси. Свакодневни заједнички живот ствара заједничку културу и омогућава живу демократију. Целовитост карактера грађанина, његова страсна лична заинтересованост је услов да се створи живо јединство заједнице у предузимању неког важног политичког подухвата. У великој држави тај живи дух више не постоји. Можда је зато Токвил видео да се у демократији у Америци „све крајности ублажују“ и да све што је изразито „нестаје и уступа место нечем осредњем“37. За утеху он примећује да је једнакост мада мање узвишена праведнија. Он није уверен да је демократија боља, једино увиђа да је она толико различита од аристократије да се оне не могу спојити у један свет, мада свака има своје и добре и лоше особине. Да ли ће их друштвена једнакост, којој теже савремени народи, „одвести у ропство или у слободу, у просвећеност или у варварство, у процват или у беду“38 зависи од њих самих, малодушност им у том није савезник. Треба имати властиту вољу у кругу моћӣ које имају. Хеленске победе у Персијским ратовима су спасиле дух и културу од азијског деспотизма, што је истински интерес светске историје. Ова победа малих држава слободних људи над источном деспотијом је у историји јединствена победа духовне снаге над голом силом. После овог рата хеленски дух се развио у свом пуном цвату. Упркос супротности између две водеће државе, заједничка им је политичка врлина, која се у Атини развила у слободну индивидуалност, а у Спарти се одржала у супстанцијалности. У Спарти врлина је посвећена држави, а слобода и делатност појединца је потиснута у други план. Њене политичке установе су у потпуности у интересу државе, али циљ им је беживотна једнакост, није слободно кретање. Национална разлика између Јонаца и Дораца се испољила и у државном уређењу. Дорци су створили Спарту освајањем Пелопонеза и покоравањем месних племена, која су претворили у робове. Док су Спартанци били сурови према својим робовима и ради спречавања побуне стално били наоружани, у Атини они су били кућна послуга. Мада је циљ државе била једнакост (на делу је била забрана продаје поседā) Лакедемон је пропао највише због имовинске неједнакости, чиме се показало да се једнакост не може успоставити насилно – без кључне слободе располагања власништвом. У Спарти је био занемарен и породични живот због заједничке трпезе, а сиромашне су искључивали из ње. И Спарта је демократска, али склона аристократији и олигархији. Уз два краља, постојао је и сенат (геронсиа), у који су бирани најбољи људи. Он је био најважнији државни орган – Врховни државни савет, Савет краљева. Уз остало је и судио, али више на основу моралних и правних обичаја него писаних зако37

Aleksis De Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2002., стр. 646 38 Исто, стр. 647

172

Бранимир Куљанин: Агора

на. Ефори, чија је власт постала тиранска, су сазивали скупштине, предлагали законе и сл., као што су били заступници плебејаца (tribuni plebis) у Риму. У Лакедемону није било науке и уметности, духовне културе. У међусобним односима Спартанци су били праведни, а према другима користољубиви. У полису се „грчки дух научио да објективно и упоредно посматра и описује облике државе“39. На Истоку поданик је држан у власти светим правом и деспотијом, код Хебрејаца су пророци са теократског становишта, првенствено да ли је Јехова поштован, китиковали државу, а тек су јонски Хелени почели да расправљају о најбољем облику државе. И полис је створен кроз саветовање, с њим и агора која се договара о свему – о целини, али и свим појединостима политичког живота. Агора (αγορά) је средишњи трг у полисима, место грађанских скупова, који су и сами зато тако називани. Ту су се налазили главна градска тржница, управне зграде, галерије с занатским радњама и храмови. На агори су се налазили и законик града и главне одлуке власти усечени у камену. Једна од највећих и најпознатијих је Атинска агора, са бројним трговачким и друштвеним грађевинама VI-I века, која је била средиште Доњег града под Акропољем. Широко су познате и агоре Спарте и Коринта. Агора је знамење хеленског демократског духа и слободе. Сократ је поучавао на агори, он је начело просветитељства схватио «у свој његовој дубини»40, учио је своје суграђане да уместо слепог слеђења ауторитета поставе свој интелектуално и морално зрео суд усмерен ка највишем - добру заједнице. Хелени су најбоље друштво, најбољи политички поредак назвали политеиа – πολιτεια. Тиме су указивали да у добром друштву владају људи, да законе „треба да прихвате, чувају и примењују људи“41. Ниједан закон, па ни устав не може бити крајње мерило, јер изнад правне, уставне расподеле политичке моћи су живи људи са свим својим манама и врлинама. Само истински човек и грађанин може одолети искушењима власти, увек бити један и исти. Политеиа је начин живота, карактер и дух друштва одређен његовим највишим вредностима и идеалима. Хеленски идеал је био свестрано развијена личност у заједници слободних људи оваплоћен у њеном демократском карактеру. Захваљујући њему Хелада је створила плејаду великих имена у свим областима стваралаштва, непролазну културу, што и јесте једини смисао историје. Веза философије и политике је више теоријска него практична, „из кризе полиса настала је Платонова Политеиа“42, обратни утицај је у историји мање присутан. Невоља нашег времена је у томе што ми проблеме и не видимо, хедонистички индивидуализам је већ разорио сваку друштвену свест, савест и 39

Jakob Burkhart, Povest grčke kulture, Tom 1, стр. 233

40

Wilhelm Windelband, Povijest filozofije 1, Naprijed, Zagreb, 1990, стр. 120

41

Leo Strauss, Prirodno pravo i istorija, стр. 104

42

Arno Baruzzi, Uvod u političku filozofiju novog vijeka, Hrvatska sveučilišn anaklada, Zagreb, 1994., стр. 13

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

173

одговорност. Хелени су из кризе знали и смогли да изађу као победници – за вечност, наша скрушеност пред силом и безумљем прети да доведе у питање и голи опстанак. Историја античке философије је уједно и историја политике античког света утолико што појмовно захвата само језгро политичког живота. Тежина глобалних проблема са којим живимо захтева да не чекаом сутон да би полетели као Минервина сова, од ретроспективне theoria мора прећи на проспективну улогу. Решење савремених проблема неманикакве сумње треб атражити на главном друму историје који је поставио даровити хеленски народ у добу своје духовне младости. Закључак: Склоп бића је тројан. Ово начело онтологије се мора примењивати и у политичкој теорији. Политичка онтологија садржи три равни савременог демократског политичког живота. Човек, личност има улогу средњег појма (terminus medius) између крајњих појмова (termini extremi). Улога великог (terminus maior) припада космосу, била то природа или Бог, а малог (terminus minor) држави – она је „царство божје на земљи“. Човек је дужан да, водећи се божијим гласом, ослушкујући га у себи, као што је чинио Сократ, построји праведно друштво и државу. То значи да у њима свако добије оно што му припада, ни више ни мање. Диогенов фењер нам ту не може помоћи, никакав друштвени и политички поредак не може човека учинити бољим, ни истински племенитим ако он сам томе не тежи. Личносни приступ питањима политичке философије треба да заузме средишње место у политичкој методологији. Политичка антропологија, хеленска paideia, образовање и васпитање како ми то данас кажемо, је био и остао главни задатак друштва и државе. Просвећивање душе и срца светлом људске саосећајности, хришћанске љубави, има пресудан значај за излазак из дубоке политичке, еколошке, социјалне и духовне кризе савремене цивилизације. Али, треба имати на уму да ту нема места самовољи, што је фаустовска прометејска култура западне модерне изгубила из вида. Човек није позван да измишља законе, већ да их открива и живи у складу са природом и вишом, Божијом истином и правдом. Против природе се не може, само разумна смерност нас може спасити од странпутица и претеће катастрофе. Литература Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971. Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1970. Baruzzi, Arno, Uvod u političku filozofiju novog vijeka, Hrvatska sveučilišna naklada, Zagreb, 1994.

174

Бранимир Куљанин: Агора

Blackwellova Enciklopedija političke misli, svezak drugi M-Z, DEMETRA Filosofska biblioteka Dimitrija Savića, Zagreb 2003, str. 606. Burkhart, Jakob, Povest grčke kulture, Tom 1, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1992. Vajl, Erik, Politička filozofija, Nolit, Beograd, 1982. Василенко, И. А., Политическая философия, Москва, ИНФРА-М, 2009. Gidens, Entoni, Treći put: Obnova socijaldemokratije, у: Evropska socijaldemokratija, politika novog vijeka, urednik Đorđe Latinović, FOSDI, Banja Luka, 2002. Ђурић, Михаило, Хуманизам као политички идеал, Српска књижевна задруга, Београд, 1968. Ђурић, Михаило, Идеја природног права код грчких софиста, у: Из историје античке фолозофије, Изабрани списи, књига I, Службени лист СРЈ ТЕРСИТ, Београд, 1996, стр. 201-364. Koplston, Фредерик, Istorija filozofije – Grčka i Rim, BIGZ, Beograd, 1999. Mil, Džon S., O slobodi, ПЛАТΩ, Beograd, 1998. Панарин, Александр С., Политология, Проспект, Москва, 1999. Реале, Джованни и Антисери, Дарио, Западная философия от истоков до наших дней 1, Античность, ТОО ТК „Петрополис“, Санкт-Петербург, 1997. Софокле, Антигона, у: Есхил, Софокле, Еурипид, Трагедије, Просвета, Београд, 1968. Strauss, Leo, Platon, у: Leo Strauss i Joseph Cropsey (uredili), Povijest političke filozofije, Golden marketing- Tehnička knjiga, Zagreb, 2006. Strauss, Leo, Prirodno pravo i istorija, ПЛАТΩ, Beograd, 1997. Tokvil, Aleksis de, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2002. Тукидид, Пелопонески рат, Просвета, Београд, 1999. Франк, Семјон Л., Духовне основе друштва, ЦИД, Подгорица, 1997. Fukujama, Frensis, Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica, 1997. Hejvud, Endru, Politika, CLIO, Beograd, 2004. Held, Dejvid, Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Херодотова историја, Нови Сад, Матица српска, 1959, књига III, 80 Hegel, G. V. F., Filozofija istorije, Fedon, Beograd, 2006 Windelband, Wilhelm, Povijest filozofije 1, Naprijed, Zagreb, 1990.

Душан Пророковић* Прегледни рад UDK 911.3:94(497.11 RAŠKA) doi 10.7251/POL1407175P РАШКА ОБЛАСТ КАО ГЕОПОЛИТИЧКО ЖАРИШТЕ И ЊЕН ЗНАЧАЈ ПО ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ И СРПСКЕ Raska region as a geopolitical hot spot and its significance for the position of Serbia and Srpska Аbstract: This article is trying to show the importance of the Raska region to the geopolitic position of the Republic of Serbia and the Republic of Srpska. The foreign interest in Raska region is led by its own geopolitical goals. This interest is significant and it is influencing deterioration of the inter ethnic relations. This can result in a dramatic worsening of the positions of Serbia and Srpska. Having this in mind the structure of this work is divided into five parts. In the introductory part basic and the current position of Serbia and Srpska are explained. The second part deals with geographic position of Raska area and consequences of its peripherization. Third part is dedicated to the analysis of the ethnical structure of the population in this area as a whole and individually by municipalities. Fourth part is dealing with the geopolitical importance of the Raska region for Serbia and Srpska and with the reasons why foreign factors are so interested in this area. Fifth part is the conclusion summarizing the importance of Raska region for Serbia and Srpska with suggestions on how to put a stop on deterioration of its position. Keywords: geopolitics, Raska region, Sandzak, atlantism, neoosmanism, continentalism, inter religious relations, Serbian geopolitic goals. Сажетак: Овим радом се указује на значај Рашке области по геополитички положај Србије и Српске. Заинтересованост спољних фактора, који се воде сопственим геополитичким циљевима, за дешавања у Рашкој области је велика и утиче на погоршавање међуетничких односа. То може резултирати драматичним погоршавањем положаја Србије и Српске. У том смислу, структура овог рада је подељена на пет делова. Први део је уводни и у њему се објашњавају основни појмови и описује тренутни положај Србије и Српске. У другом делу се говори о географском положају Рашке области и последицама њене периферизације. У трећем делу се анализира етничка структура становништва у целој области, али и појединачно по општинама. Четврти део *

Др геополитике из Београда

176

Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај

је посвећен геополитичком значају Рашке за Србију и Српску, као и разлозима заинтересованости спољних фактора за ово подручје. Пети део су закључци, у којима се сумира значај Рашке области по положај Србије и Српске, али се и наводе предлози како спречити његово могуће погоршавање. Кључне речи: геополитика, Рашка област, Санџак, атлантизам, неоосманизам, континентализам, међурелигијски односи, српски геополитички интереси. Увод Под појмом „геополитички положај државе“ можемо подразумевати укупан положај једне земље у међународним односима и њену способност да сама утиче на унутрашње политичке процесе1. Ово проистиче из самих дефиниција геополитике: према Мирку Грчићу, геополитика треба да „укаже на најповољније облике и начине за развој и функционисање“ државе и као „наука о националној стратегији она је рационална основа политичког положаја државе“2; за Чарлса Кеглија и Јуџина Виткофа геополитика је „теоретска поставка по којој на спољну политику држава утиче њихов положај, природна богатства и физичка околина“3; док један од утемељивача геополитике као научне дисциплине Карл Хаухофер наводи да је она „погодна за практично политичко деловање, избегавање пораза у рату за простор и природна богатства, као и за доношење политичких одлука“4. Уколико је држава способна да сама утиче на унутрашње политичке процесе она ће преко сопственог институционалног апарата дефинисати најповољније облике функционисања унутрашњег система, путеве развоја и доносити политичке одлуке којима ће заштити сопствене интересе у међународној политици. Мале државе, а у великој мери и државе средње величине, нису способне да у потпуности утичу на унутрашње политичке процесе. У њиховом случају, долази до мешања спољних фактора у унутрашња питања, услед чега се дестабилизује геополитички положај земље. Под спољним факторима подразумевамо друге државе, савезе држава или међународне организације, а који такође имају сопствене интересе на одређеном географском простору. Спољни фактори реализују сопствене циљеве операционализацијом сопствених геополитичких концепција, кроз које покушавају да остваре дугорочно постављене геополитичке циљеве. Сукобљавањем интереса разлиМоже се радити и о геополитичком положају једног ентитета, немају само државе сопствени геополитички положај, геополитичке интересе, геополитичке циљеве и тд. Ово је важно напоменути због статуса Републике Српске чији ће се геополитички положај у даљем раду анализирати. 1

2

Грчић, М.: Политичка географија. Географски факултет, Београд 2000, стр. 86.

3

Kegli, Č. V.; Vitkof, J. R.: Svetska politika: trend i transformacija. Prometej, Beograd 2004, str. 126.

4

Haushofer, K.: De la géopolitique. Fayard, Paris 1986, p. 20.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

177

читих геополитичких субјеката на одређеним географским просторима долази до стварања „геополитичких жаришта“. Геополитичка жаришта су простори од великог геополитичког значаја, па зато могу утицати на укупни положај државе. Разлози због којих долази до стварања геополитичких жаришта су различити: поједине територије располажу великим природним богатствима, па велике државе желе да их ставе под сопствену контролу; неке територије представљају „животни простор“ за два или више народа, услед чега долази до међуетничких трвења и сукоба; одређене територије се налазе на трасама важних саобраћајних коридора, битним за функционисање светске трговине, услед чега је заинтересованост великих сила за ова подручја огромна. Србија са површином од 88.361 км2, 7.186.862 становника и годишњим бруто друштвеним производом од око 48,6 милијарди долара спада у ред малих држава5. Према закључцима Здењека Веселог (PhDr. Zdeněk Veselý), да би се држава категоризовала у „средњу силу“ или „средњу моћ“ како би дослован превод немачке речи mittelmacht гласио, она мора испунити најмање три критеријума: 1) да има површину већу од 150.000 км2; 2) да број становника прелази 15 милиона; 3) и да учешће националног БДП у укупном светском БДП премашује 1%6. Заинтересованост спољних фактора за Балканско полуострво је традиционално велика, а један од начина за лакше успостављање утицаја и контроле је недозвољавање ниједној од балканских држава да прерасте у „силу средње моћи“. Видљиво је да најмање четири спољна фактора показују велико занимање за Балканским полуострвом, што се манифестује и кроз њихове геополитичке концепције: атлантизам (центар моћи је данас свакако у САД, али је дуго то била Велика Британија); средњоевропски континентализам (центар моћи је данас у Немачкој, мада се посматрано из историјског угла може закључити како је дуго времена носилац ове концепције на Балкану била Аустрија/ Аустроугарска); неоосманизам (Турска); евроазијство (Русија, односно Совјетски савез од завршетка Другог светског рата па до распада). Наведен је податак о величини територије Републике Србије са АП Косово и Метохија. У појединим иностраним изворима може се пронаћи податак да се Република Србија простире на 77.474 км2 (као на пример у популарној публикацији CIA World Factbook, доступној на: https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/ ri.html). Ово је величина територије Србије без територије АП Косово и Метохија, која се налази под привременом међународном управом, а на којој су етнички Албанци једнострано и противправно прогласили независност. Број становника Србије према последњем попису: o самој методологији утврђивања броја становника (о чему је било пуно полемика у стручној и политичкој јавности) као и детаљнијим резултатима пописа, више се може пронаћи на страници Републичког завода за статистику. Доступно на: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/ (страница последњи пут посећена 19.12.2012). За БДП коришћени подаци Међународног монетарног фонда, доступни на: http://www. imf.org/external/pubs/ft/weo/2010/01/weodata/weorept.aspx (страница последњи пут посећена 20.02.2013). 5

Пророковић, Д.: Косово: међуетнички и политички односи. Геополитика, Београд 2011, стр. 232; Taкође у: Veselý, Z.: Dějiny mezinárodních vztahů. Aleš Čeněk, Praha 2007. 6

178

Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај

У одређеним историјским интервалима Србија је представљала „силу средње величине“ или је била надомак тога да то постане. Управо због тога су спољни фактори подстицали активирање геополитичких жаришта на територији Србије или подручјима које насељава српско становништво, како би утицали на унутрашње политичке процесе у Србији. Један од резултата политикâ различитих спољних фактора је и недозвољавање стварања јединствене српске националне државе. Стално „дробљење“ српског етнопростора на Балканском полуострву, које се одвија раздвајањем српског становништва међудржавним границама довело је до тога да Срби данас живе у значајном броју и у БиХ, Црној Гори и Хрватској, а у нешто мањем броју и у (БЈР) Македонији. Један од два ентитета БиХ је и Република Српска, настала после грађанског рата у БиХ (1992-1995), процесом међуетничког раздвајања, што је формализовано Париско-дејтонским мировним споразумом (1995). Посматрано са становишта већ поменутих критеријума, може се констатовати како је Република Српска мала по површини (24.641 км2) и броју становника (1.429.668), као и са скромним економским потенцијалима (око 9 милијарди конвертибилних марака, што је више од 6 милијарди долара)7. Ипак, по геополитички положај Србије она има немерљив значај. Јачање Републике Српске, како у смислу њеног формално-правног положаја унутар БиХ, тако и у смислу подизања економских перформанси и повећавања броја становника, за Србију је један од геополитичких приоритета. Преко територије Републике Српске Србија може да рачуна на саобраћајно повезивање са регионом јужног Јадрана, што је гледано са стратешког становишта врло важно, али исто тако Србија јачањем сопственог присуства у западном делом Републике Српске (а с обзиром на географски положај овог дела Српске у односу на Хрватску и главни град Загреб) прави одличну контратежу агресивним покушајима Хрватске да се актуелизује „војвођанско питање“ и додатно „раздроби“ српски етнопростор8. Са друге стране, за Републику Српску је ослањање на Србију од животне важности. Није неостварљиво, али тешко је рачунати да би Република Српска могла да се очува у постојећим границама и са постојећим надлежностима уколико би дошло до новог драматичног нарушавања геополитичког положаја Србије. Подаци о величини територије и броју становника преузети са странице Републичког завода са статистику Републике Српске. Доступно на: http://www.rzs.rs.ba/ Publikacije/Godisnjak/2012/Poglavlja/01opp_2012.pdf (страница последњи пут посећена 09.02.2013). Подаци о бруто друштвеном производу су за 2011. годину, а преузети су са странице База података о економским индикаторима Републике Српске. Доступно на: http://www.irbrs.net/statistika.aspx?tab=2&god=2011&lang=lat (страница последњи пут посећена 09.02.2013).

7

8 Колико је Хрватска способна да самостално спроводи овакву геополитичку стратегију, а колико представља само проводника интереса спољних фактора за закључке изнете у овом чланку, мање је важно. О геополитичком положају Хрватске, њеним интересима и дугорочном неподударању са српским геополитичким интересима више у: Пророковић, Д.: Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку ХХI века. Службени гласник: Геополитика, Београд 2012, стр. 620-636.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

179

Тренутно се у Србији може уочити пет геополитичких жаришта: Косово и Метохија, Рашка област, Бујановачко-прешевска област, Војводина и Тимочка Крајина. Најактивније жариште је свакако Косово и Метохија, па се отуда и највише пажње и ресурса посвећује овом проблему. Што се Републике Српске тиче, највеће геополитичке жариште представља Дистрикт Брчко, јер се на том месту прекида територијални континуитет српског ентитета. Ипак, и поред отворених проблема на Косову и Метохији и Дистрикту Брчко, по будући геополитички положај Србије и Српске, огроман значај има подручје Рашке области9. Географски положај и основне карактеристике Рашке области Посматрано са становишта географије, у ширем значењу, регион Рашке обухвата југозападни део Србије и у њен састав улазе, посматрано од севера ка југу: горњи део Подриња, Златибор, Рујно, Драгачево, Голија, Јавор, Златар, Пљеваљско поље, Пештер, Сјеничко поље, Рогозна и Газиводе. У највећем делу, то је територија коју данас обухватају Златиборски (са седиштем у Ужицу), Моравички (Чачак) и Рашки управни округ (Краљево). Ово је и подручје настанка прве српске средњовековне државе. То није била случајност. Подручје Рашке је обиловало водама, шумама и пашњацима, а карактеристике рељефа-високопланинска затвореност пре свега, обезбеђивале су и природну заштиту. Ипак, високопланинска затвореност, која је пружала добру заштиту, представљала је и фактор ограничења за даље ширење становништва на овом простору, па се услед демографског раста и увећавања територије, седиште српске државе постепено сели јужно ка Метохији и Косову.

9 Требало би простора да се објасни сложени правни и политички положај Дистрикта Брчко. Теза да се на подручју Дистрикта Брчко прекида територијални континуитет Републике Српске могла би бити и оспорена у зависности од тога како се тумачи параграф 9. Коначне арбитражне одлуке за Брчко од 05.03.1999. у којој стоји и да је „Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине под ексклизивним суверенитетом Босне и Херцеговине“. Ипак, у истом параграфу стоји и да ће се правни ефекат одлуке састојати у „трајном престанку овлашћења оба ентитета на територији општине и њеном поновном успостављању у облику јединствене административне јединице“, због чега је Дистрикт Брчко sui generis. Отуда и тврдња о прекидању територијалног континуитета Српске.

180

Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај

Мапа бр. 1: Географски региони у Србији10 Под појмом Рашка област се, међутим, ретко подразумевају сва наведена подручја, па се, посматрано са (гео)политичког становишта овим појмом означава географска целина у југозападној Србији која обухвата територије седам општина: Пријепоље, Прибој, Нова Варош, Сјеница, Тутин, Нови Пазар и Рашка. Недоумица око тога шта означава појам Рашка, а шта означава појам Рашка област, јавила се због тога, што је и ово политичко питање11. Географи су користили појам Рашка, најчешће у већ описаном ширем значењу, а до увођења у политичку употребу појма Рашка област долази почетком деведесетих година ХХ века. У том периоду политички представници муслимана почињу да користе назив „Санџак“ за ово подручје. Турска реч „sancak“ је изворно означавала „заставу“, а затим се временом почела користити за административно-територијалне јединице унутар Отоманског царства. Уобичајено, санџаци су били подељени у нахије, а у неким деловима Царства и у одређеним историјским периодима, уместо нахија постојале су Мапа преузета са: http://.wikimedia.org/wikipedia/commons/2/2b/Serbia022-sr. png 11 Поред ширег географског појма Рашка, ужег појма Рашке области, Рашког округа као администативно-организационе јединице у систему управе Републике Србије, постоји још и општина Рашка, која се налази у југоисточном делу Рашке области и заузима средишњи део долине Ибра. О општини Рашка више на званичној страници локалне самоуправе: http://www.raska.gov.rs 10

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

181

казе12. У преводу на српски језик, реч „санџак“ би имала значење-област, округ или подручје. Отуда је и бесмислено користити појам санџак да би се означила једна, конкретна географска целина. Политички представници муслимана из овог дела Србије уводе у политичку употребу реч Санџак тражећи основу у историји и позивајући се на постојање Новопазарског санџака. Ипак, и ово је нетачно. Новопазарски санџак је успостављен као коридор на Берлинском конгресу 1878. године, на чему је посебно инсистирала Аустроугарска, како би се повезала БиХ са Косовом и истовремено спречило територијално повезивање Србије и Црне Горе. Поред територије шест данашњих општина које се налазе у Србији (без територије данашње општине Рашка), Новопазарски санџак је обухватао још и пет општина из Црне Горе-Пљевља, Бијело Поље, Беране, Андријевицу и Рожаје, и четири општине из БиХ-Рудо, Чајниче, Горажде и Фочу. Овај коридор се простирао на укупно 8.686 км2, а према резултатима последњег пописа обављеног у СФР Југославији 1991. године, на тој територији је живело нешто преко 440.000 становника13. За разлику од тога, територија Рашке области је величине 5208 км2, и њу насељава 261.381 становник14. Места у Рашкој области се налазе између 19˚30’ и 21˚00’ источне географске дужине и између 43˚00’ и 44˚00’ северне географске ширине. Густина насељености је свега 51 становник/км2. Подручје је изразито брдско-планинско, са претежно планинском климом и оскудном земљом. Оивичавају је планински масиви Голије, Рогозне, Гиљеве, Златара, јужних обронака Златибора и југозападних Копаоника. Сви водотоци, од којих су најважнији-Лим, Увац, Вапа, Рашка, Студеница, и Ибар средњим делом тока, припадају црноморском сливу, а у њиховим долинама клима је углавном умерено-континентална. Упечатљива географска карактеристика Рашке области је и издвајање благо заталасаног платоа Пештерске висоравни у њеном средишњем делу.

Казе су често називане и кадилуцима, с обзиром да се на њиховом челу налазио кадија. О административно-организационој структури Отоманског царства више се може пронаћи у раду Ноема Малколма: Malcolm, N.: Bosnia: A Short History. Macmillan, London 1994, p. 50. 12

13 У појединим радовима може се пронаћи како овом коридору припадају и општине Плав и Гусиње у Црној Гори. Ипак, ове две општине су на Берлинском конгресу припојене Црној Гори и никада нису припадале тада успостављеном Новопазарском санџаку. 14

Према резултатима пописа из 2002. године, о чему се више података може пронаћи на страници Републичког завода за статистику: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/ (страница последњи пут посећена 19.12.2012)

182

Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај

Мапа бр. 2: Рашка област15 Пештерска висораван представља „географско тежиште Рашке области. Одакле се евентуална дејства могу усмеравати према долинама реке Дрине, Западне Мораве и Ибра, ка југу у горњем току и на исток ка средњем току“16. То чини Пештерску висораван важном геостратешком тачком, којој се изузетна пажња придаје од стране војних географа. Пештерска висораван има повољне природне предиспозиције за спуштање ваздушно-десантних снага, а у највећем делу је проходна па је могуће користити оклопно-моторизоване јединице. С обзиром да је Рашка област заправо уска земљоузина, путем од Рибарића до Прибоја (у правцу југоисток-северозапад) дугачка свега 140 км, ово је чини рањивом и потенцијално угроженом и из ваздуха и са земље. Потенцијалном војном интервенциојом спољних фактора и заузимањем Рашке области (или барем заузимањем Пештерске висоравни) стратешка комуникација Србије са Црном Гором била би прекинута, а комуникација ка источној Херцеговини била би отежана. После одвајања Црне Горе 2006. и једностраног проглашавња независности тзв. Републике Косово од стране косовско-метохијских Албанаца 2008. године, Рашка област се налази „опкољена“ границама (међународно признатим Мапа преузета са интернет портала Рашка област. Доступно на: http://www.raskaoblast. com/geografskipolozaj/ 15

16

Секуловић, Д.: Војна географија 2. Медија центар „Одбрана“, Београд 2011, стр. 251.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

183

или непризнатим, свеједно) са три стране. Још од 1991. године Рашка област је упадљиво економски назадовала, а после дешавања 2006-2008. године додатно је економски периферизована па се данас убраја у економски неразвијена подручја17. Нови Пазар, Прибој, Рашка и Нова Варош спадају у трећу групу развијености, са степено развијености од 60-80% у односу на државни просек; Пријепоље је у четвртој групи са степеном развијености испод 60% од државног просека; док су Тутин и Сјеница категоризовани у економски девастирана подручја18. Највећи трговачки и привредни центар је Нови Пазар (текстилна, обућарска, прехрамбена индустрија), а поред њега издваја се још и Пријепоље као, у локалним оквирима, значајније трговачко средиште. Већи индустријски комплекси се још налазе у Прибоју (аутомобилска индустрија, хемијска индустрија), Новој Вароши (прерада пластике) и Штављу (рудник угља). Брдско-планинска подручја су богата шумама, па је развијена и дрвно прерађивачка индустрија. Карактеристика дрвнопрерађивачког комплекса је уситњеност производно-прерађивачких капацитета, што га чини недовољно снажним за организовани наступ на већим тржиштима. На Златару је развијен и туризам. Пољопривредно становништво у руралним областима се углавном бави сточарством. Лоша економска ситуација узроковала је депопулацију, па се у појединим срединама константно бележи пад броја становника током последње две деценије. Ово се често најбоље не види преко основних статистичких показатеља, с обзиром да се део становника који се налазе на „привременом“ раду у иностранству или у другим местима Србија, редовно пописује у својим родним местима у Рашкој области. Поред тога, услед економских недаћа, створен је и погодан миље за развој религијског фундаментализма код мухамеданског становништва. До овог процеса би вероватно дошло и да су економске прилике боље, јер, свеједно, до ширења идеја радикалног ислама долази и у западноервопским земљама које су привредно најразвијеније на свету, али се мора указати да због наведених околности религијски фундаментализам лакше и брже налази своје поборнике у Рашкој области19. У једном периоду средином деведесетих година, Нови Пазар је доживео велики економски узлет, пошто је постао центар за продају углавном блискоисточних текстилних произивода за Србију и Црну Гору. Добре везе које су новопазарски трговци имали у Истанбулу, искориштене су за развој трговине, која се одвијала (полу)илегалним токовима, с обзиром да је СР Југославија била под економским санкцијама ОУН. Ипак, овај економски узлет је трајао свега неколико година и дугорочно није оставио велики ефекат по укупне економске прилике у Рашкој области.

17

Ову категоризацију утврдила је Влада Републике Србије током припрема Стратегије о равномерном регионалном развоју, чији саставни део је и Закон о равномерном регионалном развоју, што се може пронаћи на интернет страници: http://narr.gov.rs/ index.php/layout/set/print/O-regionalnom-razvoju/Zakonodavni-i-strateshki-okvir-politikeregionalnog-razvoja

18

У марту 2007. године дошло је до оружаног сукоба између јединица МУП Србије и мање терористичке групе на планини Нинаја у близини Новог Пазара. У октобру 2011. је припадник вехабијског покрета из Новог Пазара Мевлуд Јашаревић пуцао на америчку амбасаду у Сарајеву. 19

184

Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај

Јован Цвијић је приметио како се у овим брдско-планинским областима јављају „географске особине спајања и прожимања“ и обликују „карактери изоловања и одвајања“. Наиме, дејствовањем различитих ендогених и егзогених природних процеса, кроз планинске масиве су се усецале речне долине спуштајући се према тектонским депресијама. Тако су природно пробијани путеви који су омогућавали директан контакт између становништва различитих географских подручја. То је доводило до „спајања и промижања“. Са друге стране су, међутим, планински масиви остали велика и непремостива природна препрека, јер су их речне долине пресецале само на појединим местима, па су утицали на стварање „карактера изоловања и одвајања“. Према Цвијићевим закључцима, географксе карактеристике „изоловања и одвајања“ условљене раздробљеношћу рељефа на жупе, међусобно одвојене високим планинским масивима, имале су утицај на одржавање особености племенских структура и потом на развој „обласног сепаратизма“20. Ово је, такође, један од важних предуслова за развој различитих радикализама. Етничка структура становништва у Рашкој области Рашка област представља етно-контактну зону српског православно-хришћанског и муслиманског становништва. Од осамостаљивања БиХ муслиманско становништво у Рашкој области се почело већински изјашњавати као-Бошњаци. У почетку је било доста недоумица око тога како се изјашњавати, па се део мухамеданског становништва изјашњавао као муслимани, а део као Бошњаци. На попису 2011. године се занемарљиво мали број становника изјаснио као муслимани. Религијска вертикала је утицала да се муслимани Рашке области чвршће везују за Сарајево, које за њих представља културни и духовни центар. Међутим, њихово декларисање да су Бошњаци је проблематично. Наиме, Новопазарски санџак јесте био саставни део Отоманске царевине све до Првог балканског рата, али он никада није био и део Босне. Уколико босански мухамеданци користе појам из назива своје матичне државе да би назначили сопствену националну припадност, није у потпуности јасно по ком основу то чине и мухамеданци из Рашке области. Осим, уколико се не ради о покушају промовисања „великобошњачке“ идеје, по којој би Рашку област требало припојити Босни и Херцеговини. Ово је опет проблематично, зато што Босна и Херцеговина није држава муслимана-Бошњака, већ они у њој чине тек релативну већину. Пред последњи попис у БиХ, јавила се и недоумица око тога шта се подразумева под одредницом Бошњак, а шта под Босанац, пошто се на пробном попису један број муслимана-Бошњака изјашњавао и као Босанац. Ријасет Исламске заједнице у БиХ је тада реаговао саопштењем истакавши да „Босанац“ није „етничко ни национално име“, као што ни муслиман није „етЦвијић, Ј.: Балканско полуострво и Јужнословенске земље I [Kindle version]. Београд 1922, стр. 22-38.

20

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

185

нички, ни национални идентитет“21. Према овоме објашњењу, Бошњак би требало да означава националну припадност, а Босанац географску. Стога се мухамеданци Рашке области не би могли убројити у Босанце, иако се декларишу као Бошњаци. Ово опет отвара питање да ли и како неко може сматрати Босну и Херцеговину сопственом матицом, што Бошњаци из Рашке области чине, уколико није Босанац!? Због свега наведеног, у даљем делу рада ће бити коришћен појам „муслимани-Бошњаци“, како би се некако помирила тежња мухамеданског становништва на овом подручју да се назову Бошњацима и одреднице „рашки муслимани“ као најпрецизније за означавање посебне религијске и етничке групе у Рашкој области. Већину становништва Рашке области чине муслимани-Бошњаци. У укупном броју становника муслимана-Бошњака је 56,7%, док Срби чине 40,1%. Осим представника ова два народа на подручју Рашке области живе и представници осталих народа. Највише је међу „осталима“ Рома, али према резултатима пописа на овом подручју у одређеном броју живе и представници још десетак нација. Ипак, уколико се посматрају подаци за поједине општине и просторна распоређеност становништва према етничкој структури, добија се сасвим другачија слика. Наиме, Рашка област се може поделити на две географске целине-југоисточну и северозападну. Природна граница између ове две географске јединице је Пештерска висораван. Југоисточни део се простире на територијама општина Нови Пазар, Сјеница, Тутин и Рашка и обухвата 3.247 км2 (62% од територије Рашке области), док се северозападни део простире на територијама општина Пријепоље, Прибој и Нова Варош и заузима 1.961 км2 (38% од укупне површине). Мањкавост овакве поделе је што део општине Сјеница не припада југоисточном делу Рашке области, већ северозападном, али је пратећи текућу територијалну поделу и општинске границе урачунат у југоситочни део. Уколико би се део општине Сјеница (око 400 км2) припојио северозападном делу, однос у величини територија би био 55:45 у корист југоисточног дела.. Појединачно гледано, Сјеница је просторно највећа општина са 1.059 км2, а за њом следе Прибој са 827 км2, Тутин са 780 км2, Нови Пазар са 742 км2, Рашка са 666 км2, Нова Варош са 581 км2 и Пријепоље са 553 км2. У југоситочном делу Рашке области живи већи број становника-170.193 (око 60% од укупног броја становника) од чега је муслимана-Бошњака 72,3%, а Срба око 25%. Највећи број Срба живи у општини Рашка (95% од укупно 26.981 становника су Срби), па се изузимајући ову општину, број Срба у општинама Нови Пазар, Сјеница и Тутин креће око 17.500, што на територији ове три општине чини 12,3% од укупног броја становника. У највећем урбаном центру Рашке области-Новом Пазару живи око 58.000 становника, док у општини Нови Пазар живи укупно 85.534 становника. Од тога је 84,4% муслимана-Бошњака и 14% Срба. Тутин је општина са највећом концентрацијом мухамеданског становништва у Рашкој области. Од укупно 29.911 становника О овоме више у чланку загребачког „Вечерњег листа“ од 26.11.2012. под насловом: „Босанац, Бошњак, Муслиман-како се изјаснити на попису“. 21

186

Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај

муслимана-Бошњака је 94%. У Сјеници од 27.857 становника 77,34% су муслимани-Бошњаци, а 19,50% Срби. Сасвим другачију етничку структуру има северозападни део Рашке области која се налази географски уклињена на тромеђи Србије, Црне Горе и БиХ. У овом делу живи 91.098 становника, од чега је Срба 69,2%, а муслимана-Бошњака 27,5%. Појединачно гледано, на територији општине Пријепоље од укупно 40.971 становника живи 58,5% Срба и 39% муслимана-Бошњака; у општини Прибој је од укупно 30.283 становника 72,6% Срба и 21% муслимана-Бошњака; док је у Новој Вароши од 19.844 становника 85,7% Срба и 12,6% муслимана-Бошњака. Катастарски, српском становништву припада приближно око 10% поседа у општини Тутин, 35% у општини Сјеница, близу 50% у општини Нови Пазар, 70% у општини Пријепоље, 90% у општини Прибој и око 95% у општинама Нова Варош и Рашка. Иако су приметна одређена померања и на овом плану, српско становништво у свом поседу и даље држи огромну већину поседа. Померања су видљива пре свега на територији општине Нови Пазар, одакле се српско становништво сели и продаје имовину. Према проценама из 1981. године у овој општини је живело 67,3% муслимана који су запоседали 38,5% њене територије, док је 2011. године у општини Нови Пазар живело 84,7% муслимана-Бошњака који су имали у поседу око 50% катастарских површина22. У осталим деловима Рашке области нешто слично је видљиво само у месту Сјеници, док се у осталим крајевима, иако се Срби делимично исељавају, имовина не продаје. Услед ратних дешавања током деведестих година ХХ века међуетнички односи су нарушени, па је приметно постојање одређеног степена неповерења у српско-муслиманским односима. Некада је тај степен неповерења већи и израженији, а некада мањи, што зависи од текућих околности. Користећи тезу Семјуела Хантингтона (Samuel Huntington) о „сукобу цивилизација“, може се рећи да Рашка област представља и подручје судара две цивилизације-православне и исламске, па се религијско-етничкој подели на овом подручју може доделити и епитет „цивилизацијске“23. Ова подела је као и низ других ствари-политичка и суштински нетачна. Тешко је рећи у чему се огледа та „цивилизацијска разлика“ између Срба и муслимана-Бошњака у Рашкој области. И једни друге говоре истим језиком, баштине исту традицију, имају исте корене, схватања и навике. Ипак, велика заинтересованост спољних фактора за Балканско полуострво и њихово претерано мешање у унутрашње политичке процесе негативно се одражава на међурелигијске односе у Рашкој области, услед Подаци за 1981. годину преузети из: Степић, М.: Рашка област-политичко-географска и геополитичка визура. У: Српско питање-геополитичко питање. Јантар група, Београд 2004, стр. 25. 22 23

О сукобу цивилизација и поделама по овој основи више у раду Семјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“: Хантингтон, С.: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка. CID, Подгорица 2000.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

187

чега се и међуетничка дистанца повећава, а постојеће несугласице прерастају у „цивилизацијске“. Геополитички значај Рашке области и интереси спољних фактора Рашка област представља важну карику у вертикалном и хоризонталном повезивању на Балкану. За Србију, она је важна због вертикалног повезивања са Црном Гором и јадранским приобаљем. Преко овог подручја пролази железничка пруга Београд-Бар, а планирана је и изградња ауто-пута Београд-Јужни Јадран. Модернизацијом постојеће железничке и изградњом нове путне инфраструктуре, Рашка област би могла да рачуна на динамичнији економски развој и заустављање даљих миграција ка другим срединама. Оно што је проблематично за интересе спољних фактора, јесте што би реализацијом оваквог плана утицај Србије у Црној Гори ојачао, а значајно би се побољшао и укупни положај Републике Српске. Економски пасивни источни делови Републике Српске, а пре свега општине Рудо, Чајниче, Фоча, Рогатица, Вишеград и Ново Горажде добили би нову перспективу, а тиме би био ојачан и стратешки правац према Требињу. За разлику од српске тежње ка вертикалном повезивању Србије са Црном Гором, неоосманистичка геополитичка концепција показује сасвим други интерес: да дође до вертикалног повезивања Косова са централном Босном преко Рашке области. За Ахмета Давутоглуа (Ahmet Davutoğlu) кључни елемент у организовању новог стратешког продора Турске је ослањање на ислам, а географска дубина тог простора идентична је географској дубини некадашње Отоманске царевине24. У том контексту, стратешке ослонце турског продора на Балкан представљају бугарски Помаци, македонски мухамеданци (Турци и Торбеши), Албанци из Албаније, (БЈР) Македоније и са Косова и Метохије, као и босански муслимани, који су традиционално културно, религијски и донекле економски повезани са Истанбулом25. Повезивање Истанбула са Сарајевом води преко Рашке области, старим Босанским путем. Босански пут је у Отоманској царевини служио и као трговачки коридор, а у Подрињу се укрштао са важним Дубровачким путем- Via Ragusa-ом, али је пре свега имао велику стратегијску важност и војни значај. Преко њега је обезбеђиван територијални континуитет Отоманске царевине, од Истанбула до најзападнијих делова државе. Босански пут је био добро природно заштићен, није постојала опасност да га могу угрозити аустријске или млетачке снаге, а дуж овог правца је насељавано муслиманско становништво (или исламизирано постојеће српско становништво) па 24

Танасковић, Д.:Неоосманизам: доктрина и спољнополитичка пракса. Службени гласник: Службени гласник Републике Српске, Београд 2010, стр. 28, 35-39.

Askeroglu, A.: The Bosnia-Herzegovina question in the Turkish Foreign Policy: 19921995. Has it been successful? Journal of Qafgaz University. Доступно на: http://journal. qu.edu.az/content.php?page=article&j_id=1019&s_id=103&a_id=249. 25

188

Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај

је то био још један начин његовог стратешког обезбеђивања. Приметна већа политичка, војно-обавештајна и економска активност Турске на Балкану утиче и на хомогенизацију муслимана-Бошњака у Рашкој области и даје додатан подстрек њиховом даљем чвршћем везивању за Сарајево. Ипак, у северозападном делу Рашке области муслимани-Бошњаци су убедљива мањина, а на западу се ова област ослања на Републику Српску и општине које такође насељава српско становништво, што је сметња остваривању неоосманистичких планова. Неповољно по дугорочне српске интересе је и то, што неоосманизам није једина геополитичка концепција која показује интересовање за Рашку област. Миломир Степић постепено географско ширење НАТО-а на балканске државе и позиционирање америчких војних снага на Балканском полуострву види као стварање „балканског геополитичког и геостратегијског лука“ атлантизма. „Инфилтрација САД (НАТО) сукцесивно се спроводи из два смера и оба имају исходиште у геополитички и геостратегијски кључним областима Балкана. Један је орјентисан са северозапада ка југоистоку и води у средиште тзв. Динарске тврђаве, док је други усмерен од југа/југоистока према северу/ северозападу и долином Вардара води у Централну област Балканског полуострва, тј. у само његово срце-Балканско језгро (назив који је Јован Цвијић користио за означавање области која обухвата делове Македоније, Косова и југа централне Србије, а која је од највећег геополитичког значаја на целом Балкану; прим. аут.). Циљ је да се та два сегмента споје у интегрални балкански геополитички и геостратегијски лук. Његову окосницу чинило би низ упоришта, база и полигона који би били лако доступни како из Јадранског басена (акваторије, лука и аеродрома на обали), тако и из Панонског басена (геостратегијска „Панонска лепеза“ коју је по окончању Хладног рата од ВУ преузео НАТО)“26. Кључна упоришта овог „НАТО лука“, гледано од северозапада према југоистоку су-Истра и Кварнер, Цазинска крајина, Гламочки полигон, Бутмирски аеродром (поред Сарајева) и Гораждански „panhandle“, док су то на траси која се протеже од југа/југоистока према северу/северозападу-Солун, Криволак, Скопски Петровац (аеродром) и приштински аеродром Слатина. И поред тога што је већина балканских држава у НАТО, атлантизам предузима и низ корака како би додатно обезбедио сопствене интересе у региону, а два кључна геополитичка интереса су да се формирањем „геополитичког и геостратегијског лука“ онемогући јачање немачког и руског утицаја или присуства у јадранском и егејском приобаљу27. Степић закључује како је тражена карика која треба да Степић, М.: Балкан-шта то (у ствари) хоће Америка. У: Српско питање-геополитичко питање. Јантар група, Београд 2004, стр. 211-212.

26

О интересу атлантизам да спречи повезивање Русије и Немачке, али и да их истовремено што је могуће даље „одгура“ од обала Средоземног мора први је писао Халфорд Макиндер, а нешто на ову тему се може закључити и из појединих радова Збигњева Бжежинског и Џорџа Фридмана. На овај циљ атлантизма такође указује и руски теоретичар Александар Дугин. Више погледати у: Makinder, H. Dž: Demokratski ideali i stvarnost. Metaphysica, Beograd 2009; Brzezinski, Z.: The Grand Chessboard. American Primacy And It`s Geostrategic Imperatives. Basic Books, New York 1997. Friedman, G.: Тhe next 100 years: A Forecast for 21st Century. Doubleday Publishing Group, 27

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

189

склопи лук-Рашка област са Пештерском висоравни која се вреднује као „идеална ваздушно-десантна просторија“. Међусобно поклапање дугорочних геополитичких циљева атлантизма и неоосманизма представља „ноћну мору“ за српске интересе. У том случају, Србија би била дубоко потиснута од приобаља, чиме би њена стратешка позиција била ослабљена, а такође била би изгубљена и контрола над, са становишта Србије посматрано, великим природним богатствима: водним потенцијалом, шумама, рудним резервама... Истовремено, то би била и претња територијалном прекидању Републике Српске на потезу од њене источне границе у општинама Рудо, Чајниче и Фоча па западно ка Сарајеву. Проблем по Републику Српску би било и јачање утицаја муслиманског фактора у БиХ и истовремено слабљење Србије28. Поред неоосманизма и атлантизма, приметно је нарастајуће интересовање немачког (средњоевропског) континентализма за Рашком области. Алексис Труд (Alexis Troude) закључује како за сада „Немачка следи традиционалну политику ширења ка југоистоку, али другачијим средствима: економским оружјем и динамичном културном акцијом. Србија је капиталан елемент ове немачке експанзије; она је постала пион у великој европској стратегијској игри“29. Због свог географског положаја и историје међусобних односа, српски историчар Милорад Екмечић је Немачку назвао „географским непријатељем Србије“30, искористивши Наполеонову квалификацију, који је као географског непријатеља Србије означио Аустрију два века раније. Слабљење укупне српске позиције води ка лакшем успостављању контроле над јужним ободом Панонске низије и током Дунава, што су немачки геополитички приоритети. Једна од тачака где се српски интерес може значајно ослабити јесте Рашка област. Француски истраживач Кристоф Ревелар (Cristophe Reveillard) је оценио још 2001. године да су немачке војне снаге у оквиру КФОР-а достигле неопходан „капацитет за интервенцију“ и да Бундесвер (Bundeswehr) може интервенисати у оквиру НАТО или ЕУ уколико дође до оружаних сукоба у Македонији, БиХ или Рашкој области31. Дешавања из 2011. године, када су немачке војне снаге оштро интервенисале против српског становништва на северу Косова, потврђују изнету констатацију, али истовремено указују и на једну потпуно New York 2009. Дугин, А.: Основи геополитике, књига 1, Геополитичка будућност Русије. Екопрес, Зрењанин 2004 Подударање атлантистичких и неоосманистичких циљева се не тиче само Балкана, већ значајно ширег региона, тзв. Великог блиског истока. Улазак Турске у НАТО, а затим активно лобирање САД да Турска постане и пуноправна чланица ЕУ током последње две и по деценије, били су усмерени на јачање турске улоге у целом региону. О овим односима САД и Турске више у: Sayari, S.: The United States and Turkey’s Memebership in the European Union. U: The Turkish Yearbook of International Relations, vol. XXIV, Ankara University Press, Ankara 2003, pp. 167-176.

28

29

Trud, A.: Geopolitika Srbije. Službeni glasnik, Beograd 2007, str. 142.

30

Екмечић, М.: Дуго кретање између клања и орања: историја Србије у новом веку 1492-1992. Evro-Giunti, Београд 2010.

31

Reveillard, C.: L`Allemagne et la stratégie européene de defense. Géostratégiques, no. 2, Paris 2001, p. 67-72.

190

Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај

нову димензију у немачком спољнополитичком ангажману. „Економско оружје и динамична културна акција“ нису више једина средства у немачком наступу, већ ће се за остваривање геополитичких циљева у будућности све чешће и све више употребљавати и „тврда моћ“. Заинтересованост спољних фактора за стање у Рашкој области манифестује се јануара 2009. године стварањем неформалне међународне групе „Пријатељи Санџака“. Ова група је основана на иницијативу САД, Велике Британије, Немачке, Турске и Француске, а у њу су касније укључени још и Аустрија, Мађарска, Швајцарска, Чешка, Норвешка, Шпанија, Шведска, Португалија и Јапан, као и канцеларије ЕУ и ОЕБС-а у Београду. Ова група је формирана уз образложење да ће помагати бржем економском развоју Рашке области. За очекивати је, да колико се геополитички циљеви неоосманизма, атлантизма и континентализма буду поклапали и ова група буде имала толико активности. Закључак Србија представља малу државу, а Република Српска је, и поред загарантоване аутономије која јој омогућава самосталан наступ по низу питања, несамосталан ентитет, мали по величини и потенцијалима. Ипак, то никако не значи да Србија и Српска не могу имати сопствене геополитичке интересе. Југозападни геополитички вектор Србије и југоисточни вектор Републике Српске додирују се у Рашкој области, због чега ово подручје има велики геополитички значај за обе земље. И за Србију и за Српску Рашка област представља важну карику у вертикалном повезивању њихових континенталних делова са јадранским приобаљем. За Србију тај пут води преко Рашке и северног дела Црне Горе до јужног Јадрана, док се за Српску вертикална комуникација протеже долином Дрине, преко Тјентишта, до источне Херцеговине и даље јужно ка јадранској обали. Поред тога, важно је указати и на значај Пештерске висоравни, са које се може лако деловати према долинама реке Дрине, Западне Мораве, Ибра и Мораче, услед чега је могуће оставривање контроле над ширим подручјима западне и централне Србије, источне Босне, северне и централне Црне Горе, северног и централног Косова и целе Метохије. Рашка област је саставни део Србије и под пуном контролом српских институција, али је приметно мешање спољних фактора, које резултира константним нарушавањем ионако лоших међуетничких (тј. у основи међурелигијских) односа. Због тога може доћи до погоршавања политичких односа и текуће безбедносне ситуације у наредном периоду. Један од механизама који може бити употребљен како би се институционално присуство Србије делимично истиснуло из Рашке области је стварање аутономне области „Санџак“ са седиштем у Новом Пазару. Одржавањем институционалног присуства у Рашкој области Србија себи крчи пут ка јачању утицаја у Црној Гори и помаже одржавање територијалног континуитета Републике Српске у њеном источном делу. Тиме се Србија поново намеће

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

191

као потенцијална „сила средње моћи“ у будућности, регионална сила на Балканском полуострву што је у колизији са интересима већег броја спољних фактора. За неоосманизам је Рашка област карика у хоризонталном повезивању Истанбула са Сарајевом, при чему је ослањање на верску компоненту главно средство. Атлантизам, покушавајући да спречи приближавање Русије и Немачке јадранском и егејском приобаљу, рачуна на успостваљање „геополитичког и геостратегијског лука“ који би се протезао од Егејског мора до Тршћанског залива, а у којем Пештерска висораван има значајно место. У немачкој концепцији остваривања контроле над средњоевропским геополитичким појасом, јака Србија је извор проблема, па је стога и очигледна немачка политика слабљења позиције Србије и фрагмантације српског етнопростора. У том контексту треба сагледавати и снажно немачко укључивање у политичка дешавања у Рашкој области и иницирање стварања „Групе пријатеља Санџака“. Лоша економска ситуација користи се од стране свих спољних фактора као одличан изговор за даље укључивање у унутрашње политичке процесе у Србији који се тичу Рашке области. Све ове активности спољних фактора утичу на погоршање укупног положаја Србије и угрожавају положај Републике Српске. Највећу препреку истискивању српског институционалног присуства у Рашкој области представља неповољна етничка структура у северозападном делу Рашке области. Све три геополитичке концепције чији су интереси у Рашкој области видљиви, ослањају се на муслиманско-бошњачки фактор, а он је мањина у општинама Пријепоље, Прибој и Нова Варош, као и у западном делу општине Сјеница. Стратегијом о равномерном регионалном развоју, државни органи Србије су истакли намеру да се у Рашку област више улаже, чиме би се убрзао економски развој и смањила разлика у степену развијености у односу на државни просек. Ове мере јесу потребне, али је питање да ли су довољне. За одржавање постојеће етничке структуре и спречавање исељавања српског становништва из северозападног дела Рашке области (што је најбоља гаранција да до даљег погоршавања геополитичког положаја Србије неће доћи) неопходно је предузети још неколико значајнијих потеза: 1) осавремењивање железничког саобраћајног правца Београд-Бар који пролази северозападним делом Рашке области; 2) изградња ауто-пута пуног профила Београд-Јужни Јадран, којим би се учврстила вертикална веза са Црном Гором; 3) изградња модерног путног правца који би се од Рашке области, долином Дрине протезао јужно ка источној Херцеговини, што би представљало алтернативу комникацију централне Србије са јадранским приобаљем и додатно повезало Србију и Српску; 4) изградња магистралног гасовода од гасовода „Јужни ток“ па преко Рашке области ка Црној Гори и Херцеговини, чиме би поред железничко-друмског коридора, био успостављен и енергетски коридор правцем север-југ. Овиме би се отворила могућност и за већи утицај руског фактора, што је за Србију пожељно, јер би се тако донекле амортизовао притисак неоосманизма, атлантизма и (средњоевропског) континентализма; 5) коришћење хидроенергетског потенцијала Дрине и Лима у циљу подстицања инфраструктурног и економског развоја.

192

Душан Пророковић: Рашка област као геополитичко жариште и њен значај

И поред неповољног развоја ситуације на Косову и Метохији и одвајања Црне Горе, Србија и даље представља значајног геополитичког субјекта у балканским размерама, поготово ако се узме у обзир њена могућа чвршћа сарадња са Српском и координисање низа акција у циљу поправљања међународног положаја. Тек потпуним потискивањем присуства Србије из Рашле области стичу се услови да Србија буде дугорочно изолована као чисти геополитички објекат, чиме би у најмањој мери функционисање, а могуће је и сам опстанак Републике Српске били доведени у питање. Литература ASHKEROGLU, Ali. (1999): The Bosnia-Herzegovina question in the Turkish Foreign Policy: 1992-1995. Has it been successful? Journal of Qafgaz University, Vol. 2, No.2, Baku. Доступно на: http://journal.qu.edu.az/content. php?page=article&j_id=1019&s_id=103&a_id=249. BRZEZINSKI, Zbigniew. (1997): The Grand Chessboard. American Primacy And It`s Geostrategic Imperatives. Basic Books, New York. ЦВИЈИЋ, Јован. (1922): Балканско полуострво и Јужнословенске земље I [Kindle version]. Београд. ДУГИН, Александар. (2004): Основи геополитике, књига 1, Геополитичка будућност Русије. Екопрес, Зрењанин. ЕКМЕЧИЋ, Милорад. (2010): Дуго кретање између клања и орања: историја Србије у новом веку 1492-1992. Evro-Giunti, Београд. FRIEDMAN, George. (2009): Тhe next 100 years: A Forecast for 21st Century. Doubleday Publishing Group, New York. ГРЧИЋ, Мирко. (2000): Политичка географија. Географски факултет, Београд. ХАНТИНГТОН, Семјуел. (2000): Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка. CID, Подгорица. HAUHOFER, Karl. (1986). De la géopolitique. Fayard, Paris. KEGLI, Čarls. V.; VITKOF, Judžin. R. (2004): Svetska politika: trend i transformacija. Prometej, Beograd. MAKINDER, Halford Dž. (2009): Demokratski ideali i stvarnost. Metaphysica, Beograd. MALCOLM, Noel. (1995): Bosnia: A Short History. Macmillan, London. ПРОРОКОВИЋ, Душан. (2012): Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку ХХI века. Службени гласник: Геополитика, Београд. ПРОРОКОВИЋ, Душан. (2011): Косово: међуетнички и политички односи. Геополитика, Београд.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

193

RЕVEILLARD, Cristophe. (2001): L`Allemagne et la stratégie européene de defense. Géostratégiques, no. 2, Paris, pp. 67-72. SAYARI, Sabri.(2003): The United States and Turkey’s Memebership in the European Union. U: The Turkish Yearbook of International Relations, vol. XXIV, Ankara University Press, Ankara, pp. 167-176. СЕКУЛОВИЋ, Драгољуб. (2011): Војна географија 2. Медија центар „Одбрана“, Београд. СТЕПИЋ, Миломир. (2004): Српско питање-геополитичко питање. Јантар група, Београд. ТАНАСКОВИЋ, Дарко. (2010): Неоосманизам: доктрина и спољнополитичка пракса. Службени гласник: Службени гласник Републике Српске, Београд. TRUD, Aleksis. (2007): Geopolitika Srbije. Službeni glasnik, Beograd. VESELÝ, Zdeněk. (2007): Dějiny mezinárodních vztahů. Aleš Čeněk, Praha. Baza podataka o ekonomskim indikatorima Srpske: www.irbrs.net/statistika.aspx CIA-The World Factbook: www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/ International Monetary Fund: http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2010/01/ weodata/weorept.aspx Narodna Skupština Republike Srbije: www.parlament.gov.rs Novi Pazar, Grad: www.novipazar.rs Opština Raška: www.raska.gov.rs Raška oblast-internet portal: www.raskaoblast.com Raški upravni okrug: www.raska.okrug.gov.rs Statistički zavod Srbije: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/ Statistički zavod Srpske: www.rzs.rs.ba Vlada Republike Srbije: www.srbija.gov.rs Zlatiborski upravni okrug: www.zlatiborskiokrug.net

Олег Солдат* Оригинални научни рад UDK 316.75:321.728/.74(=163.41) doi 10.7251/POL1407195S ПРОБЛЕМ „КУЛТА ЛИЧНОСТИ“ У СВЈЕТЛУ ТЕОРИЈЕ МОНАРХИЈЕ A problem of the Cult of personality in the light of theory of monarchy Abstract: Author wants to illustrate two legitimate and mutually hostile democratic models: one, Eastern, stemming from Byzantium, and ending in Russia and Serbia, the other – Western, stemming from early medieval political experience, and finalizing in modern democracies. By contextualizing this political problem of diverging types of European democracies, author wishes to dispel the political myth of so called “authoritarian personality” of recent Serbian political rulers. Кey words: political Augustinianism, political theology, Eusebian accommodation, Carolingian accommodation, monarchy, republic, Byzantium, Russia, Serbs. Сажетак: утор покушава да демистифукује политички мит о култу личности код Срба и Руса, довођењем у везу неких аспеката српске и руске политике са њиховим византијским монархистичким коријенима, док се, с друге стране, западне демократије доводе у везу са сингуларношћу њиховог историјско-политичког искуства; илуструје се легитимност, али и међусобна искључивост оба ова типа демократија. Кључне ријечи: политички августинијанизам, политичка теологија, култ личности, јевсевијанска акомодација, каролиншка акомодација, цар Константин, Јевсевије Кесаријски, монархија, република, Византија, Русија, Срби.. Пате ли Срби од „култа личности“? Је ли истина да су српски лидери – тирани? И, у чему се састоји значај институције предсједника за народ какав је српски? У овом осврту покушаћу да одговорим на ова питања са становишта теорије монархије. Настојаћи да примјеним Оуклијеву теорију монархије на оно што се код нас сматра за „култ личности“. Тврдићу да оно што се жаргонски и пејоративно назива „култ личности“ код Срба и Руса – представља само још један легитиман вид европске демократије, распрострањен на југу и истоку Европе. И тај источни и западни тип демократије, легитимни су, мада * Виши асистент на Филозофском и Факултету политичких наука Униврзитета у Бањој Луци

196

Олег Солдат: Проблем „култа личности“ у свјетлу теорије монархије

често супростављени видови једног истог политичког насљеђа – европског монархизма. Источне демократије (Србија, Русија) су органског типа: колективистички и пирамидално изграђене, са једном личношћу на врху која симболички изражава јединство народа – и обично је та функција оно што појединцу даје „колорит“ култног статуса; и западне демократије, апстрактније одређене, које се базирају на представничким тијелима и теорији сагласности, гдје пирамидално одређена политичка стварност не игра улогу какву игра у источним земљама. Источне демократије насљеднице су монархизма наслијеђеног од Византије, док су западне демократије историјски довршетак процеса разградње западних монархија, онако како су се оне уобличавале у западном средњовјековљу. Сведен на свој основни семантички оквир, мит о култу личности код Срба би гласио: „Срби требају вође; бити вођа не значи бити трајан: с времена на вријеме Срби „ресетују“ свој политички миље, уништавајући слике и личности дојучерашњих вођа – те је отуда бити вођа „опасно занимање“ у српском народу; то значи да српски народ заправо није способан за демократију, или политичку слободу: он њу „продаје“ некој личности која постаје култ; када дође вријеме, народ тога вођу промијени, али уз једну битну чињеницу: мијењају се само имена; суштина вођства остаје иста, једино се мијењају портрети на зидовима.“. Битна реперкусија овог политичког мита је конотирање да Срби – неспособни за демократију, за демократске процесе, јер је суштина тих процеса управо ратосиљање култа личности. На западу, тврди се, у земљама демократија, свеједно да ли монархија (парламентарних) или демократија – нико не носи такав култ, па кад је личност и веома харизматична, она се, попут Обаме, или Черчила, својевољно подређује демократском апарату и увијек је подложна критици и смјени. Код источнијих народа, Срба и Руса на примјер, нема културолошког капацитета за демократију, већ влада перманентни династизам харизматичних и умрежених, који владају народом само због тога што су харизматични и повезани и због тога што народ није способан да из себе изњедри демократију непосреднијег типа. Када народ и сруши неког краља или тиранина, он на његово мјесто поставља сљедећег и горег од претходног. Бити харизматичан значи да такви појединци посједују од народа цијењене или очекивине атрибуте: посједују рјечитост коју народ воли, неријетко су и физички импозантни, имају беспрекоран трибунски и друштвено активистички педигре, итд. Једном рјечју, ко не посједује такве дарове, не може да буде вођа у народу какав је српски. Чини се да, чак и ако су ствари овакве како су горе описане, су разлози за то другачији. Тојест, из таквог једног политичког сензибилитета какав је ухваћен овим „политичким митом“ неоправдано се извлаче закључци о демократском капацитету, или његовом недостатку, код српског народа. У овом чланку ћу покушати да бацим нешто теоријског свјетла на овај антрополошко регионални феномен, користећи се знаменитом теоријом монархије Френсиса Оуклија.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

197

Настојаћу да избјегнем оне аргумен за којима се најчешће посеже – регионално културне, или пуке идеолошке, који жели да кажу да је култ о којем је ријеч у великој мјери типичан за Србе, и да он у великој мјери ретардира политичку стварност српског народа. Управо пливајући на овој посљедњој претпоставци, настоји се увести код нас послије рата динамика западних политичких процеса, који би требало да растерети наш политички простор од „традиционалних предрасуда“, од којих је једна и култ личности. Подразумијева се да је политика култа личности, или политика вође старомоднији тип политике од западних, аперсоналних политика механизама. Ја мислим да је проблем много релевантнији и дубљи од тога: он је, тврдићу, сасвим теоријске природе, тј. разлози због којих су се до сада, а и сада у великој мјери, политички чворови српске политике разрјешавали контракцијама стварности – у нове политичке вође који на одређено вријеме постају квинтесенцијалан израз српске културе – разлози за то су историјске и теоријске природе. Они се тичу нерјешене проблематике монархистичког насљеђа које је само привидно скрајнуто из јавног видокруга, у један простор колективног подсвјесног, из којег то насљеђе пробија с времена на вријеме. То потиснуто насљеђе се политичким играма кодификује у квазимонархизам харизматичних политичара. Та чињеница говори много како о политичарима, тако и о народу који воли да игра такве културолошке игре – то је ствар коју је тешко оспорити. Па ипак, те игре треба поставити у некакав историјскотеоријски контекст. Просто речено, потребно је испитати да ли чињеница да Срби воле да своју стварност одређују пирамидално – има неко упориште у политичкој или историјској теорији? Професор Френсис Оукли је у посљедње четири година објавио прва два дијела велике предвиђене тротомне историје средњовјековне политичке мисли. То су детаљне разраде његове сада већ познате књиге под именом Краљевство: политика зачараности.1 Први дио ове трилогије изашао је 2010. у издању јејлског универзитета, под под насловом Стари мијехови народа: краљеви и божанско у позној антици и раном средњовјековљу2 (до 1050. год.), док се други појавио 2012. под насловом Хипотека прошлости: ново уобличавање старог политичког насљеђа3 (1050-1300). Трећи дио, ако је судити по информацијама које су доступне на интернету, ускоро треба да се појави, те треба да заврши овај миленијумски преглед политичке теорије Европе. Суштина ових Оуклијевих књига гласи да политичко-културна реалност краљева и краљевстава (узета у генеричком смислу, оном дакле који у себе укључује све ројалистичке денотате, попут император, цар, краљ, шах, итд) 1

s Oakley, Kingship: The Politics of Enchantment, Wiley – Blackwell, 2006.

F. Oakley, Empty Bottles of Gentilism: Kingship and the Divine in the Late Antique and the Early Middle Ages, Yale, University Press, 2010. 2 3

F. Oakley, The Mortgage of the Past: Reshaping the Ancient Political Inheritance, Yale University Press, 2012.

198

Олег Солдат: Проблем „култа личности“ у свјетлу теорије монархије

није пуки политички феномен који се у историји јавља с времена на вријеме и који бинарно или компаративно стоји у супротности са републиком, или некаквим трећим политичким системом. Монархија је у ствари, тврди Оукли, природно политичко људско стање. Оно је и најстарије и најдуготрајније. То опет значи да је република у неку руку историјска случајно, коју он назива „атинском епизодом“. Остављамо на страну проблем како је „атинска епизода“ успјела уопште да постане општељудска тежња. Монархија је стога више од пуке политичке појаве, она је начин постојања већине људи кроз историју. Та чињеница се првенствено илуструје дуготрајношћу монархијске историје у односу на другу и другачију: од 8000 познате политичке историје, на монархију отпада 99,99 одсто те историје. Али, значај монархије превазилази ову календарску и хронолошку премоћ. Она је израз древног – Оукли каже „архајског“ – погледа на свијет, који је караткеристичан за све вјерске и политичке системе, а то су све културе изузев јудео-библијске.4 Власт и обличје државе везано је за онај појам сакралнога, или светога, који је карактеристичан за дату културу. Све, опет, небиблијске културе карактерише један исти тип сакралности: она која је иманентно укључена у космос. Краљеви, министри, свештенство, умјетници, представљају обичне мостове који повезују овај свијет са оним другим. Светост космоса, најчешће је аперсонална, попут данашњег култа природе. Будући да чине дио инфраструктуре која настоји да спусти магију у овај свијет, краљеви и краљевства су, како вели наслов познате Оуклијеве књиге: „политике зачараности“. То су институције које суштински држе магију присутну у људском свијету, спуштајући је са небеских висина у област људске историјске драме. Хришћанство, јудаизам и дијелом ислам начелно и оштро одступају од оваквог свјетоназора, јер је она светост, како је доживљена и описана у Библији – неописива и надсвјетска је. Она стоји у противрјечном односу са човјеком и свијетом, тако да ће и политика која настоји да „припитоми“ и „инструментализује“ јудео-хришћанскога Бога, неминовно морати да убрзо дође у колизију са тим и таквим Богом. То је предмет Оуклијевих књига. Шта се наиме десило приликом судара библијског свјетоназора са овим небиблијским, окренутим краљевима, пошто је до тог сусрета и дошло због географске близине јеврејских владара са околним племенима? Приликом историјског контакта Јевреја са својом околином, отпочео је мукотрпан и дуг процес јудео-хришћанске инкорпорације технологија ројализма у нови, библијски конструкт. Створила се могућност да библијски народи имају своје краљеве, те се испоставило да Јевреји желе онакво краљевство и такве краљеве какве су имали њихови околни сусједи. Међутим, поред тога што тај експеримент суштински није успио, он је створио екслозивно и амбивалентно насљеђе које ће хришћани да преузму и – реализују. Иако је тај пут сам по себи интересантан, овдје ћемо 4

Тј. традиционалне хришћанске, јеврејске и муслиманске културе и државе.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

199

дотаћи само његове главне инстанце. Прескачем почетне теоријске тачке ове путање, Филона Александријског, Оригена, и још неке, и прелазим директно на човјека који се показао као главно оруђе у изградњи хришћанске теорије круне. То је Јевсевије Кесаријски. Јевсевије Кесаријски је био PR Цара Константина.5 Он је створио култ царске личности и прву политичку теологије6, која инсистира на ставу који ће постати обиљежје византијског политичког менталитета: може се бити хришћанин, а при томе бити успјешан и у овоземаљским пословима Царства; дапаче, то се само што је могуће, већ је – неопходно. Византијско царство постаје кустос хришћанства. Византинци због тог не само што никада нису морали да се суоче рецимо са српском традиционалном дилемом – „којем се приволити Царству“ – већ, они чак нису разликовали ни Цркву од државе.7 Творац тог учења је у великом мјери Јевсевије Керсаријски, који је таквом схватању подарио теоријске основе. Он је је личност Цара (римског, тј. византијског, пошто за Византинце другога Цара и другога Царства од њиховог римског - нема8) поистовијетио са Логосом Христом. Тиме се ствара онтолошко политички паритет: док је на небу Царство Небеско, на земљи је – Царство Византија; што је Христос на небу, то је цар на земљи. Овдје изостављам за овај есеј сувишне теолошке компликације које произилазе из овог приближавања теологије Логоса – политици Царства.9 Најважније је што Царство земаљско у свему треба да подражава Царство небеско, тј. Христово. Цар је заступник Божији на земљи, чувар повјереног му Царства и – Цркве. Као такав, цар је – и то је нарочито важно за оно што ћемо касније да изнесемо – органска метафора народнога, људскога јединства. Царев небески потенцијал, његова есхатолошка онтологија обликује свакодневну, политичку прегнантност – из тог разлога византијски цар суштински доприноси технологији спасења цијелога свијета – тврдити или вјеровати другачије, за Византинца би било нонсен. Цар и царство су главни вехикулум ширења вјере у свијету, те се он стога не може свести на политику – који појам древни народи а камоли Визанзтинци нису ни имали. Цар је дакле више од данашњег предсједника, а данас се углавном сматра да је цар онолико више Једно од релевантнијих дјела на тему Цара Константина и његовог односа са Јевсевијем је Timothy, D. Barnes, Constantine and Eusebius, Harvard, 1981. 5

6 О политичкој теологији Јевсевија види чувену полемику између Карла Шмита и Ерика Петерсона, описану у другом дијелу Шмитове политичке теологије,K. Schmitt, Political Theology II: The Myth of the Closure of any Political Theology, Polity 2008. 7

В. Sir Steven Runciman, Byzantine Theocracy, Cambridge University Press, 2003.

На грчком језику постоје двије култне књиге на ту занемарену тему: Ι. Ρωμανιδου, Ρωμηοσηνη, Ρωμανια, και Ρουμελη, Εκδοσις Πουρναρα, Θεσσαλονικι, εδκοσις τριτη, 2002; Παναγιοτη Κ. Χρηστου, Οι περιπετιες των εθνικων ονοματων των Ελληνων, Θεσσαλινικι, 2003. 8

Главна је што се Јевсевију, с правом, замјерало аријанство, тј. јеретичко теолошко учење да је Бог Отац важнији од Бога Сина, Христа, те да је управо благодарећи тој аријанској склоности Јевсевије створио такав политички систем пирамидалног поретка.

9

200

Олег Солдат: Проблем „култа личности“ у свјетлу теорије монархије

и јаче од предсједника колико је царство територијално веће од државе, иако је то свакако бесмислена компарација, пошто су неке данашње републике по каквоћи своје власти и политичке културе исто онолико царства колико су некада то биле поједине државе (САД, Русија, Кина). Хришћанско царство је дакле по квалитету неупоредиво нешто веће од државе. Сем тога, како то симболизује и грб двоглавог орла, царство не може да постоји без Цркве, нити – а то је данас још скандалозније – Црква без царства. Један цариградски патријарх у 14. вијеку писао је да је „немогуће бити хришћанин, а немати Цара и царство“. При том, ово је писано једном руском кнезу.10 Тиме се такво византијско учење постепено трансплантовало на нас и на Русе. Из таквог учења, које је овдје дато у најосновнијим цртама, извиру битне теоријско културолошке посљедице по историјске „насљеднике“ Византије: Русе, Србе, Бугаре, итд. као и оне битне политичке карактеристике које данас подижу политички зид између нас и Европске уније. Насљедници Византије су, заједно са политичком инфраструктуром, од ње наслиједили потребу да се политички аспект свакодневнице устроји пирамидално, а на врх те пирамиде да се смјести појединац који би требало да максимално, више од осталих изражава симболизам националног (државног) јединства. Ту улогу кроз историју су углавном имали краљ, или цар, да би та и таква органска метафора свенароднога јединства на западу постепено ишчезла, заиста, до мјере да се данас више не вјерује ни у народ, а камоли у предсједника, као некакву главу нације. То међутим није био случај на истоку (тачније у Русији, која нас више занима од Кине на коју би се вјероватно и више могла примијенити ова анализа), гдје су краљеви и цареви историјски замјењени предсједницима, али ти предсједници су наставили, све до наших дана, како се чини, да играју улогу те крунске метафоре свенародног јединства. Из неразумјењава те чињенице произилазе многе ништавне и неуредне динамике устројавања политчког живота код нас, али не и у Русији, гдје је концепција свенародног јединства одвише јака – подпомогнута снагом восјек и олигарха, као у средњем вијеку – да би била угрожена. Србима, пак, пријети велика опасност укидања институције једног, јаког човјека, институције која, како се чини, собом на окупу држи сву машинерију српског политичког живота. А, управо на реторици и идеологији такозване демократије (а заправо неорганске, западне демократије, која извире из сасвим другачијих историјских искустава и околности но што су наши) жели се на српско тло, које је за то пријемчивије од Русије, пресадити искуство политичког живота које би код Срба вјероватно било ништавно. Благодарећи дакле византинизму, монархија постаје природан политички амбијент свих православних народа. Овај политичко цивилизацијски систем Оукли назива јевсевијанска акомодација изворне идеје краљевства. На темељу ове „јевсевијанске акомодације“ изграђена је потоња западна, „каролиншка акомодација“, из које је никла сва западна политичка стварност, како монархијска, тако и демократска. Ова западна хришћанска акомодација 10

Василију I, чукундједу Ивана Грозног Васиљевића.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

201

теополитичких идеја почиње са Јевсевијем, али преко Аурелија Августина и раних њемачких владара – уграђује себе у контроверзе зрелог западног средњовјековља, из којег постепено ниче политичка теорија друштвеног уговора, и модерне демократије. Августин је једно вријеме слиједио дух Јевсевијевог константинизма, да би га потом промијенио. Изгледа да се у другој половини Августиновог живота нешто десило што је нагласило његов политичко теолошки песимизам – Оукли тврди да је то несретна судбина западних провинција које сада падају у руке Гота и Вандала. У сваком случају, Августин радикално драматизује овај описани однос између државе и Цркве, цијепајући га сада по одвише оштрим линијама на познате фракције „државе Божије“ и „државе Земаљске“. Августин одузима легитимет држави земаљској да претендује на некакву онтологију, и не само то. Чак ни Цркви такав статус није осигуран. Ово је поједностављена слика, али ни ту није крај. Од Августиновог политичко-теолошког учења интересантнија је судбина његове рецепције у потоњим, раним средњовјековним епохама. Августина су кривотворили и злоупотребљавали западни владари када су год стигли. Разлог томе је често била лична неписменост, али и њихова рана „геополитичка концепција“ Европе.11 Нарочито у вријеме каролиншких франачких владара (8 – 10 вијек), рана политичка доктрина Европе потпада под утицај политичког августинијанизма.12 Постепено се нарушава тешко задобијена равнотежа између Цркве и државе. Час једна, час друга страна добијају примат и постепено се рађа епоха инвеститура, која је један од аутентичних израза политичко културне несигурности и неизвјесности европске историје средњега вијека. Резултат је да се крајем високог средњовјековља (14. вијек) назиру трагови распада паневропског хришћанског контингента, који је политички и духовно функционисао као једна заједничка република.13 Пораст буржоазије (буржуј изворно значи становник средњовјековних градова – бургова ) дерогира ројалистичку власт, интелектуално финансијски центри се измјештају на периферије, а са њима и реална моћ, док духовна власт постаје све више иконографски украс који губи статус више легитимизације. Из овакве кризе ничу представничка тијела савремених политичких система, и теорије политичке сагласности или теорије уговора, који се јављају као излаз из кризе, као покушај да се реално и интелектуално надиђу противрјечности из којих се чинило да нема излаза. Та тијела су од почетка скопчана са финансијском моћи, нарочито са центрима гилда, и других трговачких корпорација. Државу је корпорацијом, дакле, начинио корпоративни дух, који је византијском цивилизацијском искуству био туђ како некад тако и сад, јер је В. Rosamond McKitterick, Charlemagne: The Formation of European Identity, Cambridge University Press, 2008. 11

До данас незаобилазно дјело на тему политичког августинијанизма је H. - X. Arquilliere, L’ Augustinisme Politique: Essai sur la formation des theories politiques du Moyen Age, Vrin, 2006.

12 13

Што потврђује ван сваке сумње чак и Карл Шмит, чија прва половина књиге Номос земље, се бави управо тим проблемом. В. Карл Шмит, Номос земље, Fedon, 2011.

202

Олег Солдат: Проблем „култа личности“ у свјетлу теорије монархије

корпорација симулација истинског народног органицизма. Другачије речено, на корпоративној философији створен је политички запад, какав познајемо под именом демократије. Ове западне демократије постепено и све више дерогирају значај владара као појединца, јер, као што је добро познато, у корпорацијама долази до дистрибуцијек власти на разне учеснике одбора. Постепено се сужава апсолутна власт краљева. Ишчезава појединац са врха пирамиде, који има суштинску врховну моћ, или улогу. На западу је такав појединац и даље на врху, али апстрактно и ритуално, без праве моћи – која све више прелази у руке финансијера, а нарочито од 13. вијека, када је пљачком Цариграда ударен темељ европском колонијализму. Између владара и народа уводе се посредничка, различита изборна тијела. Постоји велика полемика око тога гдје коријене ова тијела. Неки – како наводи Оукли, сматрају да је коријен модерне демократије у католичком средњовјековљу. Други опет – у протестантизму. Трећи – у раном германском популизму, или чак популизму старога Рима. Оукли на неколико мјеста детаљно претреса све ове теорије, одбацујући финално све њих.14 По његовом мишљењу, које ја дијелим са њим, коријен модерне западне демократије је у западноевропском средњовјековном искуству , које се на свим овим наведеним нивоима (старогермански и староримски популизам; католицизам; протестантско модерно доба) испријечило између нашег модерног искуства и оног древног које тврдимо да доживљавамо. Европско средњовјековље је суштински реинтерпретирало и реконфигурисало стара, паганска и класична насљеђа, стварајући из тих смјешаних конгломерата једну сасвим нову творевину. Оно што је занимљиво је да се иста ствар одиграва, на различит начин и с другачијим циљем – на истоку. Ево о чему је ријеч. То и такво учење које Оукли назива „јевсевијанска акомодација“ теорије монархије постепено се претвара у источни културно политички менталитет. Православне земље (нарочито Србија и Русија) нису успјеле да остваре транзицију са позносредњовјековног монизма политичких система,у којем су се Русија и Србија налазиле до 1917. и 1945.и који је историјски одраз византијског политичког насљеђа. Ту транзицију су – што је овдје већ неколико пута наглашено – оствариле западноевропске земље, свака на свој начин и у своје вријеме. Суштина модерности, заправо, је интелектуални отклон првенствено од политичког монизма средњовјековног европског искуства. Али са Србијом и нарочито Русијом то није тако, и та чињеница ће – како ми се чини – нарочито да боде очи Американцима, који немају много слуха ни стрепљења за средњовјековност политичког сензибилитета, којег они као држава нису имали. То византијско политичко насљеђе се у православним земљама Балкана, али нарочито у Русији – историјски трансформисало у наизглед искључиве међусобно политичке облике, док је суштински увијек задржавало основну вертикалу политичкога византинизма, који гласи: један човјек више од осталих, на врху власти изражава свенародно духовно-политичко јединство и сви људи у једном народу чине државу, само поједини то чине 14

F. Oakley, Mortgage of the Past, стр. 138-160.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

203

мало више од осталих. То је тај парадоксалан момент који се описује као култ личности, али који са култом нема никакве везе, као што смо већ видјели, већ је чисти историјски извод легитимног интелектуално-политичког насљедства. Та личност је насљедник и настављач царева и краљева, он је – једно крило и једна глава онога двоглавог орла којег је политички и хералдички Византија подарила свијету у виду теорије симфоније. Све православне земље, дакле, ову политичку културу баштине од Византије, али будући да су се те појединачне земље налазиле у посебним историјским околностима, изворни византијски импулс балканске и руске политике се прилагођавао тим историјским околностима. Конкретније речено, док се та култура на Балкану мијешала са турским насљеђем, које се и само у великој мјери наслонило на византијску културу, у Русији се та култура мијешала са монголском политичком културом, и касније и са протестатнским духовним насљеђем (послије Петра Великог). То је условило да је политичка ситуација балканских православних земаља двоструко замагљена: од позади балкански православац осјећа древно византијско насљеђе, које му је у много чему блиско, али замагљено вијековима који су се умијашли између, док сприједа осјећа притисак њему туђих, модерних европских демократија, које су и саме настале радикалним раскидом са својом средњовјековном прошлошћу. Код Руса се византинизам мијешао (период од 10. до 13. вијека) са културом тираније монголскога каната (од 13. до 15. вијека), са католичко-протестантским, нарочито швапско-холандским утицајем просвјећене њемачке апсолутне монархије (од 16. до 18. вијека), у често збуњеној култури – француским утицајима, позних Романова (друга половина 19. вијека и почетак 20.), са апсолутном тиранијом комунистичких хегемона (Лењин и Стаљин), до постепеног отапања Тираније (ера послије Хрушчова) и распада СССР (Перестројка), до –на крају, најновнијег феномена, који обједињује све остале: путинизма. Иапк, кроз све ове вијекове руске политичке историје, иде једна заједничка нит:гвоздена власт једног човјека. Русија је еклатантно неспособна за западну демократију, а разлог је, како је већ наглашено, радикална апропријација византинизма у Русији, која је у Русији нарочито изражена. Русија је таква земља и таква култура да народ потребује то да један човјек изражава духовно и политичко народно јединство. Код Срба је ситуација слична, али унеколико безизражајнија: Срби желе од почетка да „сједе на двије столице“. Ми смо изломљени својом географском позицијом близине Западу, а шизофреност нашег става означена је и са наша два писма, латиницом и ћирилицом. Па ипак, византинизам личности је присутан и код нас. Ми такође имамо своју сукцесију мини „краљева“: краљ-Тито-МилошевићКараџић-?. Очито је да ко год наслиједу овај политички низ, нужно мора да заузме постуру и иконографију лидера, Вожда. Разлика између нас и Руса тиме ипак није укинута – ми то радимо с двоумљењем, грижом савјести и – колебањем, због чега трошимо и вријеме и енергију, док Руси свјесно и без много труда, у свим својим режимима, задржавају ту политичку историјску навику. Ми одбијамо да признамо да баштинимо Империју, или барем технологије

204

Олег Солдат: Проблем „култа личности“ у свјетлу теорије монархије

и културу некадашњих православних империја, док Руси – чине и данас ту империју. То је данашња ситуација: ни ми ни Руси нисмо успјели да пређемо на политичке технологије Европе, које се намећу са великом жестином. Од тога да ли ћемо ми, и Руси, интелектуално преиспитати и усвојити своју прошлост, или оно из ње што вриједи да остане и да се усвоји, зависи и степен и квалитет наше реакцију на све агресивније претензије запада да универзализује свој модел. Модел, који је, како признају и њихови теоретичари15, ендемичан само за западне земље. Ван њих – те демократије немају смисла. За сада, како стоје ствари, нерјешено бреме наших недавних и насилно укинутих монархија, наставиће да омета нашу перцепцију стварности, док год том проблему не вратимо достојанству које му и припада.

Нпр. исти писац, Френсис Оукли, у дјелу The Medieval Experience: Foundations of Western Cultural Singularity, New York, 1974. Како се види и из наслова ове књиге, Запада је културно сингуларан, те би тако требало приступати и оном дијелу његовог историјског искуства који се тиче и политике. 15

Бошко Телебаковић ⃰ Прегледни научни рад UDK 316.74+316.322]:2 doi 10.7251/POL1407205T РЕЛИГИЈА У ГЛОБАЛНОМ ВРТЛОГУ Сажетак: Религије су раздвајане од државе, али никад нису могле да буду дуго држане далеко од простора политике. Не могу се склонити ни од глобализовања. У његовим ликовима суделују на различите начине. Само неке светске религије су активни чиниоци глобализовања и покушавају да увуку вернике у своје пројекте глобализовања. Друге религије су пасивни учесници туђих глобализовања. Римокатоличка црква и ислам имају довољну снагу да покушају да се самообликују као глобалне религијско-политичке силе, али су препреке при томе засад толике да у блиској будућности не могу да досегну циљ. Да ли САД у пројекту глобализовања користе мултирелигијски приступ и ометају сва монорелигијска глобализовања? Да ли глобализовање ослоњено на мултирелигијски приступ може да буде најпродорније? Шта се може постићи с расплинутом религијом која се обликује у Западној Европи? На Балкану се локализовање, које је у функцији глобализовања, одвија уз учешће религијских заједница. Употреба религије у глобализовању лако изазива политичке потресе. Кључне речи: секуларно, монорелигијско и мултирелигијско глобализовање, расплинута религија, православље, римокатоличанство, ислам, фундаментализам, европеизовање, балканизовање Summary: Religions have been separated from a state, but they could have never been kept apart from the sphere of politics. They cannot be hidden from globalisation too, and are present in different forms. Only some world’s religions actively participate in globalisation and try to make their believers part of their globalisation projects. The Roman Catholic Chuch and Islam are strong enough to make an attempt to shape themselves as global religions and political forces, but obstacles are so big that they cannot reach their goal in the near future. Does the USA take multireligious approach and disturb all monoreligious globalisation? Can globalisation developing a multireligious approach be the most penetrating? What can be achieved by fuzzy religion being formed in the Western Europe? Localisation in the Balkans, serving globalisation, is taking place with religious communities *

Професор на Факултету политичких наука у Београду

206

Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу

participating in the process. The use of religion in globalisation easily causes political concussions. Key words: secular, monoreligious and multireligious globalisation, fuzzy religion, Orthodoxy, Roman Catholicism, Islam, fundamentalism, Europeanisation, Balkanisation Савремену културу не можемо схватити без њеног језгра – култа, односно религије. Шта наводи људе на религијска осећања? Неки сматрају да је смртност човека довољан повод за размишљање о крајњим питањима, што неке људе доводи до религијских одговора у оквиру цркве или ван ње. Да ли црква нарушава свој идентитет када излази из религијског простора? Суштина религије је далеко од политике и не може се избећи несразмера између њих. Циљ религије може, као и циљ политике, да буде глобалан. „Идите и научите све народе.’’ (Матеј, 28, 19) Људи ретко одлажу религијска осећања у предворју политике. Дешава се да због религије заобилазе простор политике – обично у време настанка религије или у малим, изолованим религијским групама. Религијска група тежи да од култа, преко секте и деноминације стигне до цркве, а неке цркве теже да постану светске. У већини политичких режима се не очекује нестајање религијских осећања, али се у многим устројствима сматра да држава мора да буде одвојена од цркве и да основни „друштвени лепак’’ треба да буде грађанска религија. Негде се инсистира на вези религије и политике и тврди да без овог споја нема ни националне државе. Неки политичари очекују да им веза с религијом, или веза с нацијом, обезбеди акламативну подршку. По Хоркхајмеру, политика која не очува везу с религијом остаје бизнис.1 Веза с религијом и ограничава деловање, онемогућава многа политичка решења. То политичарима обично не смета, ако их не спречава у увећању власти и богатства. Прозелитизам, рат и новчани послови су вековима начини ширења моћи. У бизнису је најважнији новац који одавно не зна за државне границе. Глобалним корпорацијама одговара само оно што није ограђено. Религија и политика теже да делују као путокази. Почетни приступи су различити, искуства често противстављена, а слично је очекивање да ће путокази деловати на људе. У цркви је Бог апсолутни владар. Ко не верује у Откривење не може да буде унутар хришћанске цркве, а верник може на Западу да мења конфесионално опредељење на „религијском тржишту’’. У простору политике је све промењиво, релативно. Оно данас исправно, сутра може да важи као погрешно. Онај који је данас уз једну странку, сутра може да буде уз другу. Политичари суочени с тешкоћама некад траже помоћ религије. У процесу политичког глобализовања се рачуна с религијама које му се не противе. Парола је да све светске релиИталијанска мафија, с дупло већим годишњим буџетом од Европске Уније, није само пословна заједница, већ и заједница верника. Да ли би мултирелигијски утемељен светски криминал постао најјача глобална моћ? 1

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

207

гије изражавају само једну универзалну истину, али на различите начине. Теза о „дијалектима спасења’’ изазива подсмех у религијама које сматрају да имају екуменску мисију. Секуларно глобализовање се у религијама сматра варварским. У њему се реално заједништво често замењује виртуелним, на пример помоћу интернета. Људи су се навикли да наука и техника утичу на промене људског света. У религијама се тврди да је сукоб с науком превазиђен. По Јовану Павлу II, наука заснована на уму и поузданом методу не може да буде у сукобу с вером.2 Рачунају ли у неким религијама на помоћ науке у ширењу религије? Могу ли религије, различите међу собом, да се уклопе у технолошко хомогенизовање и не ометају универзализовање? Наука се дуго развија у складу с политичким стратегијама светских моћника. Може ли и религија да рачуна само на место „слушкиње политике’’ или неке религије могу да се пробију у клуб најмоћнијих? Иако се у савременим религијама никад не остаје само код моралних захтева, некад се тврди да је политика морално неутемељена без ослонца на религију и да је секуларни морал у савременом свету немоћан, јер се скоро нико не придржава његових моралних норми. Религије које настоје да постану глобалне морале би да разреше проблем „прљавих руку’’. У исламу јединство религије и политике омогућава развијање свести да је све што се чини за ширење вере унапред „чисто’’. Хришћанство себе одређује као ново постојање које се остварује у заједници која треба да обухвати све људе. Нема јединственог става како проширити хришћанство на цео свет. Многим ратницима за веру опраштано је проливање крви а неки су проглашавани за свеце. Има и схватања да убиство није богоугодно чак и када је корисно за цркву. По Василију Великом, хришћански војник мора после уништавања људи три године да буде изопштен из заједнице.3 Иако одавно постоји порука „Бог је мртав’’, све чешће се захтева враћање Бога у јавни простор, укључујући и простор образовања. Због текуће политике се некад преправља историјско наслеђе.4 Они који траже пуно ослањање политике на религију су обично искључиви. Сматрају, слично као у средњем веку, да Бог даје необорив аргумент и да дискусија није потребна. Тиме се политички простор затвара. У политици често не побеђују најбољи разлози. Некад је политици потребан религијски речник да би описала драму историјског Papst Johannes Paul II, Ansprache an Wissenschaftler und Studenten im Kölner Dom, Bohn, 1980, 26ff Није јасно шта би се све могло наћи у скровиштима библиотеке Ватикана. Да ли је оно што је нађено у Даг Хамадију и у Кумрану било непознато Светој столици? 2

3

Многе војске рачунале су на Божју помоћ. („Gott mit uns.’’ „С вером у Христа против комуниста.’’) И на прљавом новцу наилази се на Божје име. (На ободима динарских кованица је стајало „Бог чува Србију’’ и „Бог чува Југославију’’.) 4

У Србији су преправљени историјски уџбеници. Сада се као потврда промењене свести захтева признање да је Гаврило Принцип био терорист. Можда ће морати да се призна и да је Милош Обилић био терорист?

208

Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу

тренутка и да би есхатолошком причом задобила и сачувала присталице. Религија може да послужи при мобилисању политичких присталица, али је питање не нарушава ли се тиме њен задатак који је дуго био најважнији – чвршће интегрисање свих чланова заједнице. Некад су религијама које теже да постану светске потребни политички методи. Да би глобализовање било заиста успешно, ваља променити менталитет људи, ишчупати им корење, да би могли да прихвате оно што им нуди глобална моћ. Изгледа да су путеви досезања моћи у религијским глобализовањима донекле различити него у секуларним. Као и у другим ликовима глобализовања, могућности се повећавају што је веће богатство на располагању и што је приступ светској јавности отворенији. Глобалистичка религија може да буде организована тако да делује попут глобалне корпорације. Може и да ствара механизме силе, али је њихова снага засад мала. Глобалистичке религије се у примени насиља ослањају на мање групе или неког са стране. Није вероватно да ће нека религија у блиској будућности потиснути све остале. Засад ниједна не обухвата ни петину становника Земље. Савремено отворено глобализовање је релативно скоро почело, али је сада у замаху. Фукујама је причом о крају историје покушао да опише стање након распада Источног блока. Касније се донекле исправио.5 Историја не само што није завршена, већ се све више убрзава. Хантингтон је у своју причу о судару цивилизација уклопио улогу религија и религијских разлика крајем и након хладног рата.6 На неке цивилизације више утиче хуманистичка него религијска традиција. Религија ни у њима није само приватна ствар, већ итекако и ствар политике. Има религија, чак и већих, без глобалистичких амбиција. У религиологији је веза глобализовања и религије углавном занемаривана. Превиђано је да су савременом глобализовању претходили покушаји глобализовања у име религије, на пример глобалистичка шпанска и португалска конкиста, сурово спровођена на другим континентима. У просветитељству је, на питање да ли глобализовање може да буде примерено човеку ако се не одвија као потпуно секуларна акција, понуђен негативан одговор. У црквама сматрају да је овај одговор био погрешан и да је просветитељство било велико зло. Друштвени живот је, међутим, данас у многим земљама у великој мери секуларизован, чак и тамо где већина становника плаћа црквени порез. Религија има разних, стално се стварају нове, али већина не спада у активне учеснике глобализовања. (Некад постоји, као код конфучијанства, недоумица да ли се ради о религији.) Тамо где одређене религије запоседају цело Фукујама, Ф., Крај историје и последњи човек, ЦИД, Подгорица, 1997; Фукујама, Ф., Судар култура: Поверење: Друштвене врлине и стварање просперитета, ЗУНС, Београд, 1997. 6 Хантингтон, С., Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД, Подгорица / Романов, Бања Лука, 2000. 5

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

209

„религијско поље’’, религијски моћници доносе многе важне одлуке које се тичу живота својих верника. Само неке светске религије покушавају да створе своје ликове глобализовања. Крст и полумесец, знаци хришћанства и ислама, имају често и улогу политичких и ратних симбола, а некад и симбола религијског глобализовања. Свет је заборавио да су монотеистичке светске религије, које су на речима углавном за мир, често чекале повољан тренутак за покретање насиља и „светих ратова’’. Оне су некад биле на одстојању од профаног насиља, а насиље у име вере сматрале оправданим, јер се „свети ратници’’ увек боре у име вере, за добро а не за зло. Ипак, и унутар хришћанства и унутар ислама постоје велике разлике, које не допуштају потпуна уопштавања. У време стварања националних држава сматрано је да ће нација ефикасније повезивати људе од религије. Дуго је заиста била снажан „друштвени лепак’’. Негде су држава, нација и религија била удружене око истих задатака. Прво је почело да се сумња у снагу религије, затим у способност нације да испуни све задатке који се од ње очекују. Онда је и сувереност држава почела да се круни. Иако су сањани разни снови о јединственој религији, о интернационализму, о светском царству, засад нема ни светске религије, ни светске нације ни светске државе. Светски савет цркава, Друштво народа, Организација Уједињених Нација нису довели до слободе, једнакости и братства и до светског мира. Осећања припадности нацији и држави често ометају глобализовања. Глобализатори покушавају да уклоне из историје ометачке нације и државе, а иза многих геноцида и полицида назире се сенка религије. Полициди се често одвијају уз позивање на начело да право на земљу није добро утемељено ако га не подржавају становници који у тој земљи живе. У националним државама је национално осећање давало режимима почетну подршку. Државе с урушеним или подељеним националним осећањем биле су угроженије. Негде им је крњена сувереност, негде оспоравано право на постојање. Понекад се истовремено води борба против неподобне религије, нације и државе. Иако је Јевреја у свету око дванаест милиона, утицај у свету им је огроман. Од времена Француске револуције тражена су решења „јеврејског питања’’. Гроф Клермон-Тонер је поручивао да Јеврејима треба дати све као појединцима, али им не дати ништа као нацији. У Немачкој је покушано „коначно решење’’ јеврејског питања. После Другог светског рата је основана јеврејска држава Израел. Амерички и израелски Јевреји снажно утичу на америчку политику на Блиском Истоку и у свету. Има мишљења да садашње глобализовање има пре свега јеврејски лик. На линијама разграничења светских религија тињају или пламте сукоби. Хришћанство је разједињено али се углавном не цени богатство разлика међу хришћанима, већ сматра да би хришћани морали да постану јединствени и исти. Већина хришћана не изражава потребу да понашање уподоби према идеји верске екумене. Православна црква је васељенска само по идеји да

210

Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу

Христова порука треба да прожме и повеже све људе. Света столица спада у глобалне моћнике.7 Не одустаје од властите политике, што неки сматрају клерикализмом, а језуите, Католичку акцију и Opus Dei примерима клерикалног деловања. Ватикан радо делује из позадине, користећи друге за оснажење свог економског, друштвеног и политичког статуса. Планове спроводи с ослонцем на своју друштвено-политичку доктрину и централизован апарат у коме је преко два милиона људи. Негде ипак брже расте број неверујућих и друговерника него римокатолика. Ватикан вековима тежи да се прошири на целу екумену. Крсташи су били војска с таквом наменом. Бернар од Клервоа је питао чега се могу бојати војници посвећени Христу, који убијају спокојно и умиру с још већим спокојем. 1965. је издато саопштење Другог ватиканског концила у коме се сматра да екуменизам није могућ без слободе религије. У документима концила се не спомиње демократија. Црква није демократија већ христократија. Допушта само „хришћанску демократију’’. Залаже се за начело супсидијарности, које су римокатолички посланици у Краљевини Југославији преводили као начело самоуправе. Европска Унија је за европску периферију предвидела регионализовање, односно супсидијарност. Света столица се доиста укључила у савремене токове глобализовања тек од времена Јована Павла II. Овог папу није зауставио ни атентат. Говорио је да глобализовање, које не узима у обзир „моћ немоћних’’, које у свом основу нема морал, мора да пропадне. Оно не може да успе без развијене моралне културе Европе. „Уколико не постоји коначна истина која би водила и усмеравала политичке активности, идејама и уверењима се може лако манипулисати у служби моћи.’’8 Папа је био свестан и замке коју је његов пријатељ Бжежински дефинисао као „либерално обиље’’. За Јована Павла II, демократска политика и слободно тржиште нису довољни предуслови постојања слободе и осећања за истину. Одбојан ватикански став према либералној демократији није гласан. Тешко је разумети како су се у проповедање моралног основа религијске политике уклапали неки папини политички потези. Папа је, на пример, прихватио оцену да је његова улога била пресудна у рушењу Источног блока.9 Горбачов је признао да је перестројка почела на иницијативу Свете столице. У Ватикану су осмишљени „меки’’, не много насилни методи рушења непожељне власти. Папа je позвао 1991. на ново мисионарство, односно на поновно покршта7

Уп.: Телебаковић, Б., Деловање Свете столице, Српска политичка мисао, број 2, Београд, 2012.

Ivan Pavao II, Centesimus Annus, u: acta apostоlicae sedis (AAS) уп.: Јован Павле II, Прећи праг наде, Народна књига, Београд, 1994, 1996; Ivan Pavao II, Evanđelje života (Evangelium vitae) KS, Zagreb, 1995; Ivan Pavao II, Vjera i razum (Fides et ratio), KS, Zagreb, 1998; Ivan Pavao II, Veritas Splendor, u: (AAS) 8

Папа је сматрао да је социјализам побеђен, па је одредио нове непријатеље цркве. Супарничка светска религија – ислам била је прва на листи непријатеља. Најбоље је ако се непријатељи, на пример муслимани и шизматици, узајамно истребљују. С друге стране, папа је бринуо и о дугорочном задатку – нестанку шизме и секти, у које убрајао све остале хришћанске заједнице.

9

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

211

вање, пре свега у шизматичким државама. Тријумфално се провезао 1996. кроз Бранденбуршку капију. Тада је већ говорио и о’’проблему употребе слободе’’ у земљама које су се ослободиле тоталитарних режима. Три године касније позивао је на бомбардовање цивилних циљева у Србији. Да ли папски ауторитет треба да покрива „хуманитарне интервенције’’ које нису одобриле Уједињене Нације? Папу питање није бринуло. Сматрао је да Света столица има највећи, неупитан морални капацитет, који мора да користи у политичком деловању без државне потпоре, у складу с паролом „чија је религија, његова је и власт '' (сuius religio, eius regio). У јавности се Света столица од тада није либила да више наглашава политичку него духовну силу, као што се и раније често дешавало током њене историје. Глобалистичко настојање да се смањи сувереност држава и превазиђу националне подељености одговара послеконстантинском лику политике Свете столице, која се не либи да дели пацке било којој светској сили, и очекивању да треба све учинити да трећи миленијум буде хришћански (односно римокатолички). Многи послеконстантинску цркву сматрају опасном црквом. У њој Opus Dei и језуити настоје да повежу религијску и организациону ортодоксност с глобалним економским и политичким развојем. Папа Бенедикт XVI је, међутим, 2006. тврдио да насиље не би смело да буде коришћено за превазилажење религијских разлика. Да ли је ислам у стању да ствара свој вид глобализовања? У класичном исламу се религијска заједница не раздваја од државе. Тамо где се инсистира на секуларизму државе, њега мора да чува војска, као у Турској од времена Ататурка. Заједница је испред појединца и зато би, по некима, ислам могао да се лакше глобализује од других религија. Све док Израел надјачава исламске државе на Блиском Истоку, исламско глобализовање није оствариво, односно могуће је политичко наступање ислама тамо где се то, као на Балкану, уклапа у неисламске пројекте. У исламу нису проблем новчана средства, али му савремено организовање није јача страна. Прихвата коришћење западне технике, али одбацује културну модерност. Нагло се шири у подсахарској Африци. Муслимана и њихових богомоља је све више у многим европским земљама, чак и у традиционално противмуслиманским. У исламу се званично одричу идеје рата за ширење вере, али политички потези многих држава показују да се џихад не сматра превазиђеним и да су многи спремни да се жртвују у њему. Пакистанац ал Мевдуди тврди да ислам није име за религију нити је муслиман име за нацију. Ислам је револуционарна идеологија која тежи да промени поредак целог света. Ислам тражи Земљу, не само њен део, него целу планету.10 Неоортодоксни ислам изазива цео неисламски свет да пронађе прави одговор.11 Тамо где није могућа „цивилна религија’’, није могуће ни „цивилно друштво’’, па је погрешно очекивати развијено „цивилно друштво’’ у исламским земљама. Запад покушава да схвати ислам, али, по Бергеру, теш10

Ал Мавдуди, С. А., Џихад у исламу, Таквим, Сарајево, 1992, 67с

11

Док су у Ватикану гомиле туриста, Мека је отворена само за муслимане.

212

Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу

ко разумљива појава нису иранске муле, већ универзитетски професори који се њима баве.12 Професори су дуго погрешно сматрали да је секуларизовање последица модернизовања. У фундаментализму се користи језик религије, али су циљеви често политички. Фундаментализам се јавља као снажан отпор изазовима секуларизовања, али има сличности с тоталитарним секуларним покретима. Ако нема реваншистичке акције, покрети се означавају као традиционалистички или конзервативистички. Фундаментализам се одређује као повратак основама вере и понашања верника. Сви који не прихватају ове основе се означавају као непријатељи и према њима се примењују насилна политичка средства. Најснажнији су евангелички фундаментализам и исламски фундаментализам, који се некад крије иза термина „политички ислам’’. Глобалистички сан марксизма почео је одбацивањем религије. Мардохај Маркс, који је добио име Карл када је као дечак покрштен, тврдио је да је религија опијум за народ. Сматрао је да уједињени радници могу да освоје свет и промене га. У Совјетском Савезу је сукоб с религијом почео октобра 1917. и трајао је, с осцилацијама, све док је ова држава постојала. Око сто хиљада храмова и манастира је уништено, а верници су упућивани у логоре. „Политичка подобност’’ је подразумевала одустајање од религиозних осећања. Сматрало се да је стаљинизам једина истина. Идеологија прилагођена политичким приликама је била важнија од марксистичког канона. Политика, а не удаљеност од канона, је била пресудна код одређења марксистичких „јеретика’’. Идеолошки фундаментализам совјетског марксизма је садржао глобалистичко обећање да ће после завршетка класне борбе цела Земља бити царство слободе (срп и чекић преко целог глобуса на совјетском грбу),13 али је проблем био како попунити упражњено место Бога. Обликован је култ Лењина. Маузолеј с његовим мумификованим телом и хиљаде његових споменика били су основ новог ритуала. Мртав Лењин био је у средишту јавног живота. После смрти је и Стаљиново тело неко време било у маузолеју. (У Пекингу је изграђен маузолеј за Мао Цедунга.) Очекивало се да ће „научни атеизам’’ као елемент владајуће идеологије успешно заменити религију. То се, упркос великом броју равнодушних према религији, није догодило. У државама које су настале распадом Совјетског Савеза религија опет има своју улогу, а број верника расте. У нацизму се сматрало да нацистичкој идеологији не треба класична религијска допуна. Партијски празници постали су важнији од црквених. Од кандидата за највише партијске положаје и есесоваца очекивало се да иступе из цркве. Отворени сукоб с религијом је одложен док се не победи у рату. Да ли је националсоцијализам изграђиван као цивилна религија у којој је важну уло12 Бергер, П. и др., Десекуларизација света: Оживљавање религије и светска политика, Медитерран, Нови Сад, 2008, 12 13

Пет-шест година пре слома СССР-а око половине људи на Земљи живело је у комунистичким државама или у државама наклоњенијим Истоку него Западу.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

213

гу имао Хитлеров омиљени термин „провиђење’’? Може ли цивилна религија да буде повезана с политичким тоталитаризмом? Хитлер је поручивао да је у основу нацизма расна борба. Сматрао је да се овом борбом на свој начин обједињује Европа, а после Европе ће на ред доћи свет. Пошто је нацистичка Немачка изгубила рат, може се само претпостављати како би се даље одвијали расна борба и сукоб с класичном религијом и како би текло нацистичко глобализовање. По Греју су секуларне идеологије често биле извитоперени видови мита о апокалипси. Нестанак веровања у циљеве у будућности поново је отворио питање односа политике и морала.14 Индија има свој облик религијског плурализма. Кина због дугог утицаја марксистичког схватања религије има проблем с конфучијанцима, будистима, муслиманима и хришћанима. У овим многољудним државама се засад не размишља о религијском глобализму. Енглеска црква је државна, али није више нетолерантна као некада, када су многи у страху бежали преко океана. При оснивању САД су религиозне заједнице биле школе грађанства. У првом амандману на устав је одређено да Конгрес не може да установи државну религију. То може да помогне у мултиконфесионалном друштву, али је још Мертон указивао да је мултиконфесионалност један од главних узрока друштвене дисхармоније. Може ли америчка мултиконфесионалност да буде добар основ мултирелигијског глобализовања? Да ли на амерички мултирелигијски приступ највише утичу протестантске заједнице? Можда евангелизам, нарочито пентекостални, који су амерички мисионари проширили у Азији, подсахарској Африци и латинској Америци показује снагу овог приступа? „Реформисана црква може даље да се реформише’’ (Ecclesia reformata sed semper reformanda). Да ли ће мултирелигијско глобализовање моћи да се усагласи с „ратом за америчку душу’’ и разграничи од „the new age пројекта универзалне религије’’? Да ли ће моћи да обухвати ислам, римокатоличанство и секуларизоване интелектуалце? Да ли ће успети да одбаци религиозност оних на трагу Кјуклукс-клана? (Они који сматрају да Америка није успела да превазиђе расизам пишу „Amerikkka’’ а не „America’’, а „kkk’’ подсећа на Кју-клукс-клан.) Да ли је мултирелигијско глобализовање најбоље прилагођено либерално-демократском политичком приступу? У САД се често сматра да у друштвима попут америчког мултикултуралност и мултирелигиозност делују интегративно, док у већини других друштава делују дезинтегративно. Можда неолиберализам није сасвим усагласив с мултикултуралношћу и мултирелигиозношћу? Изгледа да се неолиберализам лако уклапа само с религијом која је одустала од своје аутентичности. Како одредити очекивану „политичку коректност’’ (PC)? Тек у последње време се признаје да је америчко друштво било и некоректно, да је 14

Gray, J., Black Mass: Apocalyptic Religion and the Death of Utopia, Penguin Group, London, 2007, 192с

214

Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу

било утемељено на геноциду Индијанаца и робовском раду Црнаца, који нису споменути у Декларацији независности.15 Зар „правило једне капи крви’’ (one drope rule), које су примењивали амерички судови да би одредили ко је црн, не открива опседнутост чистоћом расе која подсећа на сличну опседнутост у време Хитлера? У Америци се не замера председницима, који као Кенеди, више пута у инаугуралној беседи помену Бога. Инаугурална председничка заклетва с руком на Библији сматра се делом церемоније, а не доказом уске везе политике и религије. Каже се чак да би нерелигиозни председник могао да учини свечани секуларни гест уместо полагања руке на Библију. Питање је да ли би нерелигиозни председнички кандидат могао да освоји гласове религиозних Американаца, убеђених да припадају нацији коју је одабрао Бог. Каква је улога религије у председниковом „молитвеном доручку’’? Да ли је реч о манифестацији америчке варијанте „цивилне религије’’, као приликом наглашавања „светости заставе’’ или тврђења да је амерички начин живота „заједничка религија Американаца’’? И о демократији се говори као о „америчкој религији’’. Русо је јасно одредио да у садржај „religion civile’’ спада веровање у Бога, исповедање вечног живота и зазирање од Страшног суда. Цивилна религија у мултирелигијском америчком друштву нема овакво значење и има прилично разуђен садржај. Поруке с великог печата САД „нови поредак векова’’ (novus ordo saeculorum) и „од мноштва једно’’ (е pluribus unum) могу се тумачити и глобалистички. Говори америчких председника, углавном припадника протестантских цркава, нису увек јасни. Реган је мешао религијске и патриотске симболе, Буш отац и син (похришћанени потомци чешких Јевреја) су мешали праведне и крсташке ратове. (И генерал Ајзенхауер је у наредби поводом дана Д поручио војницима да ће учествовати у великом крсташком рату.) Изгледа да се незванични религијски фундаментализам лако може скривати иза званичне цивилне религије и усаглашавати с милитаристичком политиком. Неке америчке поруке је тешко разумети, на пример поруку Мортона Абрамовица да је албански погром над Србима 17. марта 2004. за Србе био користан. У процесу европеизовања се евроцентризам супротставља етноцентризму. Наглашава се супротност фундаментализма, односно религијски плурализам, који обухвата и „секуларну религију’’. У Западној Европи је религиозност све мање везана за цркве. Можда расплинута (fuzzy) постмодерна, постсекуларна, синкретичка европска религиозност, различита од америчког мултирелигијског приступа, више одговара урушеном идентитету појединца? Можда се она најлакше може ускладити с тотализујућим неолибералним пројектом? По Семпринију, од 4.000.000 Индијанаца, сматраних нељудима, преживело је 200.000. Тек 1790. било је 4.000.000 становника САД, од тога 700.000 робова. Ропство је званично укинуто тек крајем сецесионистичког рата. (Семприни, А., Мултикултурализам, Клио, Београд, 1999, 10с)

15

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

215

Религијске приче су уклопљене у савремену политичку пропаганду. (У њој се све чешће употребљава термин „бивше отоманске територије’’.) Да ли треба потпуно веровати у причу о религијском плурализму?16 Запад гледа на мале балканске властодршце, који се често такмиче да предвиде и испуне још неисказане западне жеље, као на корисне идиоте (useful idiots). Уз помоћ са стране се стално обнављају процеси балканизовања који поспешују глобализовање. Од комшија се стварају смртни непријатељи. Ту помажу сећања на старе заваде и злодела, али и неиспуњиве наредбе да се у име братства и јединства све што је било лоше заборави. То дугорочно није успело ни француском краљу Анрију IV, када је наредио да се сви узајамни злочини хугенота и римокатолика избришу из сећања. На политички све уситњенијем Балкану се усавршавају насиља и марифетлуци, који омогућују да се догађа оно што је изгледало невероватно. Честа је узречица „Бог и батина’’, која показује шта преовладава у свести балканаца.17 За разлику од запада Европе, где ништа није могло да заустави детрадиционализовање религије, Балкан је упућен ка њеном ретрадиционализовању, фундаментализму и етноцентризму. На оне, који покушавају да се избаве даљег балканизовања, односи се порука која се омакла једном представнику Запада „вратићемо вас у камено доба’’. Многи су Југославију схватали као простор који им омогућује пробијање од потпуне политичке зависности до политичке независности. Неке нације и новонастале нације су прошле кроз прву и другу, Срби и Црногорци кроз све три Југославије. Срби су изгледа били једини који нису прихватили идеју политичког транзита. Од три нације прве Југославије настало је шест нација друге Југославије. Стварање нових нација пратило је настајање нових, канонски непризнатих цркава. Процес који су помагали и са Истока и са Запада као да још није завршен. Друга Југославија се приклонила покрету несврстаних који је у једном тренутку окупљао државе у којима је живела већина људи на Земљи. Покрет није био глобалистички, али је ометао глобалистичке покушаје Истока и Запада. У покрету су „мирољубиво коегзистирали’’, како се онда говорило, припадници разних религија. Европеизовање садржи многе лажне приче. Таква је и прича о Болоњи као најстаријем европском универзитету. Прича се понавља, иако и западни аутори не поричу раније постојање универзитета широм простора који је контролисала Византија, а он је вековима превазилазио границе југоистока Европе. Чак и на западу Европе су многи универзитети старији од Болоње. Проблем је што су им оснивачке повеље давали световни владари, док је Болоња добила повељу од папе. У 9. и 10. веку најразвијенији западноевропски универзитети су се налазили у муслиманским градовима Кордоби, Севиљи, Гранади, Толеду. Они су постојали и пре исламске владавине на Иберијском полуострву, али су тада преовлађујући верници били аријанци, дакле јеретици.

16

Југословенски студенти су 1968. сматрали да наступају ослобођени религијских наноса, али нису могли без „икона’’ тоталитаристичког фундаментализма (пре свега ликова Че Геваре и генерала Ђапа). 17

216

Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу

У Југославији су многи били без основних знања о религији. На универзитетима су се бавили пре свега религиографијом, а религиологија је била запостављена. У сукобима током распада Југославије злоупотребљене су и религије. Политичари су схватили да морају да рачунају с њима, па су некадашњи убеђени комунисти преко ноћи постајали острашћени верници. Религије су коришћене и при дезинтегрисању државе и као незаобилазан чинилац етно-религијских окупљања. Негде је окупљање било важније за одбрану, негде за напад. Успешност у ратовима и послератним надгорњавањима се процењивала по томе да ли је и у ком степену је окупљање постигнуто. У Хрватској су римокатолици током распада друге Југославије успешно, уз подршу Ватикана и Немачке, промовисали своју државу уз минимизирање православне мањине. У Српској Крајини је неколико хиљада православних убијено, а већина осталих је побегла. У БИХ се, међутим, број римокатолика смањио јер су многи прешли у Хрватску. Муслимани су после рата у Босни и Херцеговини обједињени на религијској основи. Обликована је после многих покушаја нова, бошњачка нација, која треба да политички окупи све неалбанске муслимане на простору некадашње друге Југославије.18 Порастао је утицај салафизма (вахабизма). За Запад су људи у БИХ, а нарочито Срби, обично пример болесног споја национализма и религиозности. По Ападурају је ово босанска заблуда Запада.19 Вероватно је у БИХ религиозност често употребљавана при заклањању појединих политичких циљева. И у даљим западним плановима кантонизације или унитаризације БИХ рачунаће се и с религијама. После поделе Југославије није било лако одржати јурисдикцију Српске православне цркве на територијама свих држава наследница. Поред старог раскола у републици Македонији, насталог раније ради оснажења идентитета новoобликоване националне државе, појавио се и нови раскол у Црној Гори где, поред митрополије и верника који подржавају јединство СПЦ, постоји и канонски непризната Црногорска православна црква, створена из истих разлога као и црква у Републици Македонији.20 ЦПЦ ће можда бити спремна да се одрекне Његоша, јер властима у Црној Гори изгледа није пријатно што се овај цетињски владика, од скора и светац, најчешће цитира на суђењима у Хагу и то као да је подстрекач каснијих ратних злочина.21 Те власти су спремне да У политичким окупљањима важан је и посебан језик. Тако су од некадашњег српскохрватског језика настали српски, хрватски, бошњачки, матерњи, потоњи црногорски језик. Када су у једном ТВ разговору питали Павла Ивића зашто су лингвисти пристали на раздвајање српског и хрватског језика, он је устао, поклонио се и рекао „како цар каже’’, односно указао је да разлоге треба тражити у политици а не у науци.

18

19

Ападурај, А., Култура и глобализација, Библиотека XX век, Круг, Београд, 2011, 41

ЦПЦ, за разлику од црногорске епархије СПЦ, не критикује владине пројекте, рецимо стварање центара геј-туризма у Будви и Котору.

20

Уп.: Телебаковић, Б., Његошев модел човека, Зборник Одељења друштвених наука САНУ ''Друштвено-политичка мисао Његоша’’, САНУ, Београд, 2006. 21

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

217

се одрекну свега што може да им смета, попут веза са Старом Србијом и Русијом. Није сигурно да неће бити даљих покушаја дељења СПЦ, можда у БИХ и Војводини? За Српску православну цркву је проблем што је дуга традиција везује за очување српског националног идентитета, док православни канон националисте (ETHIKOI) означава као идолопоклонике. Етнофилетизам је осуђен на Сабору у Цариграду 1872. СПЦ се не сналази увек најбоље у простору политике, па су је увукли и у причу о сахрањивању пепела Николе Тесле испред храма Светог Саве у Београду. Деценијама су СПЦ навикавали да „не таласа’’.22 Да ли је довољно снажна за суочавање с монорелигијским и припремљена за судар с мултирелигијским глобализовањем (европског или америчког типа)? Да ли ће успети да некадашњу примитивну наставу марксизма замени добро промишљеном верском наставом? Цркве балканских државица често имају паству која се на први знак опасности склупча попут јежа. Православним црквама је теже, јер муслимане и римокатолике подупиру религије које теже глобализовању, а моћници мултирелигијског глобализовања немају слуха за цркве које у свом имену имају етничке ознаке. Литература Ал Мавдуди, С. А., Џихад у исламу, Таквим, Сарајево, 1992. Ападурај, А., Култура и глобализација, Библиотека XX век, Круг, Београд, 2011. Бела, Р. Н., Погажен завет: Америчка грађанска религија у доба искушења, Библиотека XX век, Књижара Круг, Београд, 2003. Бергер, П. Л. и др., Десекуларизација света: Оживљавање религије и светска политика, Mediterran, Нови Сад, 2008. Волзер, М., Морал и прљаве руке: Филозофија, политика и рат, Албатрос Плус, Београд, 2010. Gavrilović, D. (ed.), Religion and Globalization, YSSSR and Sven, Niš, 2005. Gray, J., Black Mass: Apocalyptic Religion and the Death of Utopia, Penguin Group, London, 2007. Ivan Pavao II, Centesimus Annus, u: acta apostоlicae sedis (AAS) Ivan Pavao II, Evanđelje života (Evangelium vitae) KS, Zagreb, 1995. У Београду су се 1941. лешеви после дугог путовања реком задржавали на балванима, којима је било ограђено тадашње ђачко купалиште на ушћу Саве у Дунав. Извађено је више хиљада покланих у НДХ, чак су са заустављене шајке скинути заклани српски сватови и музичари-Роми. Ту је подигнута ромска спомен-чесма, али се у натпису на њој догађај не спомиње, а на месту сахране нема обележја. СПЦ, чији је свештеник водио сахрањивања, ћути.

22

218

Бошко Телебаковић: Религија у глобалном вртлогу

Ivan Pavao II, Nadolaskom trećeg tisućleća (Tertio millennio adveniente), KS, Zagreb, 1994. Ivan Pavao II, Socijalna skrb, KS, Zagreb, 1988. Ivan Pavao II, Veritas Splendor, u: acta apostоlicae sedis (AAS) Ivan Pavao II, Vjera i razum (Fides et ratio), KS, Zagreb, 1998. Јован Павле II, Прећи праг наде, Народна књига, Београд, 1994, 1996. Либе, Х., Религија после просветитељства, Албатрос Плус, Београд, 2012. Linzey, S., Christianity in Russia and Post Communist Europe: Directory 2003., William Carey Library, 2003. Мандзаридис, Г. Ј., Глобализација и универзалност. Сан или јава, Службени гласник, Београд, 2011. Милошевић, З., Демократија или христократија. Света столица између рата и мира, „Филип Вишњић’’, Београд, 1997. Papst Johannes Paul II, Ansprache an Wissenschaftler und Studenten im Kölner Dom, Bohn, 1980. Радосављевић, П., Односи између Југославије и Свете Столице 1963 -1978, Службени гласник, Београд, 2012. Семприни, А., Мултикултурализам, Клио, Београд, 1999. Телебаковић, Б., Деловање Свете столице, Српска политичка мисао, број 2, Београд, 2012. Телебаковић, Б., Његошев модел човека, Зборник Одељења друштвених наука САНУ ''Друштвено-политичка мисао Његоша’’, САНУ, Београд, 2006. Телебаковић, Б., Преглед схватања политике, Свет књиге, Београд, 2014. Tomašević, L., Crkva pred izazovom globalizacije. Vrednovanje i kršćansko propitivanje, Hrvatsko filozofsko društvo, Zagreb, 2007. Фукујама, Ф., Крај историје и последњи човек, ЦИД, Подгорица, 1997. Фукујама, Ф., Судар култура: Поверење: Друштвене врлине и стварање просперитета, ЗУНС, Београд, 1997. Хантингтон, С., Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД, Подгорица / Романов, Бања Лука, 2000.

Александар Гајић* Прегледни научни рад UDK 316.356.4:316.722(497.6) doi 10.7251/POL1407219G ВЕРОДОСТОЈНИ ДИЈАЛОГ У БиХ У КОНТЕКСТУ СВЕТСКЕ КРИЗЕ1 CREDIBLE DIALOGUE IN BiH IN A CONTEXT OF GLOBAL CRISIS Summary: the work studies interreligious relations and constructive dialogue between Christians and Moslems in a context of world crisis as a crisis of modernity whic epicenter is placed within western civilization. Having noticed motives of manipulative „crisis menagement“, as creating, amplifying, escalating, control and pacification of an interreligious conflict as a certain „conflict of civilizations“ by postmodern, neocolonial imperialism, the author focuses on manipulation with religious feelings in the case of Bosnian war, by the end of the 20th century. Having without doubt determined that the conflict was a political one and only sporadically a religious-civilisational one with considerable influence of neoimperial interfering using the rule „divide and rule“, it furthermore analises interetnical and interreligious relations between Christians and Moslems in Bosnia and Balcans at the beginning of the 21st century. Having noticed the growth of religionness in the whole area, and the growth of mutual confidence and a perspective that opens constructive dialgue, the work makes conclusion of being possible to gain consensus based on a „smallest common traditional denominator“, where religious and cultural identities would becama a base of cooperation and approach, and not a conflict, and of possibility of building a social alternative to neocolonial order that rules this area on these bases, in a context of the crisis of modern West. Key words: Christianity and Islam, dialogue, Bosnia and Herzegovina, „conflict of civilizations“, tradiotion, global crisis. Сажетак: Рад проучава међурелигијске односе и конструктивни дијалог између хришћана и муслимана у контексту светске кризе као кризе краја моДр Александар Саша Гајић, научни сарадник Института за европске студије, Трг Николе Пашића 11, Београд, тел: 011 3398891 064 4834789 e-mail: [email protected] 1 Овај рад је урађен у оквиру пројекта 179014 кога финансира Министарство науке и просвете Р. Србије. Рад је у виду усменог саопштења био изложен на скупу „Босна и Херцеговина – могућност аутентичног ди-јалога“ у Бањалуци, 14. децембра 2012. године, у организацији „Центра за стратешку сарадњу“ из Р. Српске *

220

Александар Гајић: Веродостојни дијалог у БиХ у контексту светске кризе

дерности чији се епицентар налази у западној цивилизацији. Уочавајући мотиве манипулативног „кризног менаџмента“ као стварања, подгревања, ескалације, контроле и пацификације међуверског сукоба као својеврсног „сукоба цивилизација“ од стране постмодерног, неоколонијалног западног империјализма, аутор се усредсређује на манипулацију верским осећањима у случају босанског рата крајем 20. века. Неспорно утврђујући да је сукоб био политички а тек спорадично верско-цивилизацијски те под знатним утицајима неоимперијалног мешања по правилу „завади па владај“, надаље се анализирају међуетнички и међуверски односи између хришћана и муслимана у Босни и шире, на Балкану, на почетку 21. века. Уочавајући пораст религиозности у целом подручју, те пораст међусобног поверења и перспективе које отвара конструктиван дијалог, у раду се закључује да је могуће постићи конзензус на основу „најмањег заједничког традиционалног садржаоца“ где би верски и кулутрни идентитети постали основа сарадње и приближавања, а не сукоба, и да би се у контексту кризе модерног запада, на овимо основама, могла градити друштвена алтернатива неоколонијалном поретку који влада на овим просторима. Кључне речи: хришћанство и ислам, дијалог, Босна и Херцеговина, „сукоб цивилизација“, традиција, светска криза

„Свеобухватни секуларизам модерног света отворио је врата бујици пометње која затире обрисе духа. Традиционалне норме омогућавале су критеријуме културе и цивилизације. Зато је традиционална ортодоксија предуслов сваког разговора међу самим Традицијама.“ Бернар Кели (1907-1958), енглески филозоф, Доминиканске студије, 1954. Пуне две деценије, Босна и Херцеговина се често представља као неславан пример „сукоба цивилизација“ о којима је писао и које је назначио Семјуел Хантингтон2. Према заговорницима концепта „сукоба цивилизација“, након краја хладноратовског биполаризма као политичког израза надметања две највеће модерне идеологије, 21. век биће доба у којима корени сукоба и немогућности суживота неће лежати у економским, геополитичким и идеолошким супротстављеностима - већ у већ у културно-колективним идентитетима и њиховим вредностима што су изникли на верским основама. У овим верско-културним разликама, дакле, леже непремостиве разлике што воде пут сукоба, порађају неразумевање, мржње и поделе. Мрачну перспективу тих сукоба, тврде неки други глобални стратези, може и мора да пацификује само она култур2

Хантингтон Семјуел, Сукоб цивилизација, ЦИД; Подгорица, 2000

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

221

но-цивилизацијска концепција која се својим институционалним и вредносним здањем издигла „изнад“ верских идентитета и уз њих следствених историјских подела и сентимената. Само она може заштитити дигнитет сваког поједница; само је она у стању да буде архитекта глобалне сутрашњице - великог и славног епилога свеколиког човечанства у великој синтези свеопштег уједињења и помирења. Према таквом виђењу, за описану улогу способна је једино модерно-постмодерна, нерелигиозна и пострелигиозна цивилизација Запада - лишена сужених перспектива и искључивости, ослобођена сваког екстремизма и верске затуцаности, при том технолошки супериорна и способна да задовољи све потребе сваког човека формираног у свакој верској и културној матрици. Грађански рат на простору БиХ (1992-1995) представља узорни модел научно прогнозираног начина постмодерног глобалистичког „менаџмента сукоба цивилизација“ – подстрекивања и изазивања рата, његове ескалације и медијског представљања, посредничког мешања и арбитрирања, директне војне интервенције, затим постизања вишестраног мировног споразума те уставног аранжмана, деценијске мировне мисије и њене имплементације што укључује процесе обнове и изградње - на основу чега се „глобални миротворац“ трајно наметнуо као највиша власт, као последња инстанца што доминира над до јуче сукобљеним народима и верама. Какви су стварни резултати, колико је стварно помирење и равноправност, који су реални резултати уложених инвестиција за послератну обнову и колико је развоју „постконфликтног простора“ донела приватизација изведена под патронатом наднационалне управе – то најбоље знају три конститутивна народа у БиХ. Али, то је мање битно. Најважније је да је овај модел глобалног менаџмента међуетничко/међуверског сукоба „ескпериментално“ примењен на реалном простору, са реалним људима те да се показао изводивим – барем у смислу дуготрајног наметања врховне власти постмодерног Запада једном „незападном“ а међусобно подељеном и антагонизираном простору. Стога је овај модел „глобалног протектората“ узоран и, уз модификације, прижељкиван и за друге светске просторе, у првом реду оне на простору Евроазије. Сукоб у БиХ није“ сукоб цивилизација“ већ политички сукоб Наравно, сваком ко иоле познаје историју и прилике на Балкану и БиХ као и фазе растурања бивше социјалистичке Југославије очигледно је незадовољавајуће свођење грађанског рата са краја прошлог века на димензије „сукоба цивилизација“. Узроци грађанског рата на тлу БиХ крајем прошлог века били су, пре и изнад свега – политички. Након сецесије северозападних република од федералне државе, у БиХ је одржан референдум за независност у коме су две националне и политичке конститутивне заједнице, хрватски и муслимански народ, без уважавања, односно против воље трећег конститутивног народа, српског, покушали да прегласавањем прогласе независност у чему су их признале неке велике силе, пре свих САД.

222

Александар Гајић: Веродостојни дијалог у БиХ у контексту светске кризе

Уместо постизања консензуса између конститутивних народа о преуређењу БиХ, страни фактор је подржао једну страну у намери да одбаци резултате преговора (чувено питање „Зашто прихватити?“ кога је амерички амбасадор Цимерман упутио Алији Изетбеговићу, након чега је овај одбио Кутиљеиров план)3 и наметне решење неприхватљиво за друга два народа, што се убрзо претворило у „рат сваког против свих“ који је донео велика страдања цивила на свим странама. Подстицањем и дозирањем кризе те њеним усмеравањем, САД су се наметнуле као кључни актер у „кризном менаџменту“ међу зараћеним странама. У оквиру манданта УН под америчким водством, успостављена је међународна мировна мисија као највиша власт и коначни арбитар по свим меродавним питањима на овим просторима, а НАТО трупе су постепено пресељене на овај простор, и убрзо се сместиле на највећем делу балканског полуострва. Све то указује како је избијање, ток и „решење“ локалне варијанте „сукоба цивилизација“ био геополитички инструментализован, пре свега у смислу послератног померања НАТО војног савеза на исток, уз истоверемену промену његове улоге од одбрамбеног у интервенционистички савез, наравно – под хуманитарним оправдањима4. Троипогодишњи жестоки међунационални ратни сукоб, узрокован политичким и геополитичким разлозима - имао је и своју верску компоненту, пошто је управо вера кључни историјски конститутивни фактор постојећих националних заједница на просторима Балкана. У том смислу је и вера трајно умешана у односе три „политичка народа“ која потичу из једног етничког корена, и која су сличнога менталитета развијеног у три верско-цивилизацијска издања, односно - у три „културно-историјска типа“ (Данилевски)5. Међу добровољцима који су пристизали из иностранства за све три зараћене стране било је и оних вођених културном блискошћу, па и верским мотивима. У првом реду, били су то припадници интернационалног радикалног исламизма, који су „борбу за веру“ претворили у радикалну пара-политичку идеологију што ствара велике тензије не само са другим вероисповестима, већ и са свим зрелим, трезвеним припадницима „традиционалног ислама“ око ригидног поимања примене шеријатског закона. Што се тиче верских порива домаћих сукобљених страна, у питању најчешће је било површно идентификовање „вере“ и „нације“ у модерно-политичком смислу, односно о прихватању припадности једној од зараћених страна као „верској“ а без познавања садржаја вере - и оног површног, разумског познавања обичаја и догми те верских ритуала, и без истинске обредне праксе и живљења по вери, а камоли „живљења у вери“. Овде треба указати и на у рату погубно очитовање идеолошких сурогата религиозности као замена за истински духовни живот што су, поникли у модерној епохи секуларне одвојености 3

Према Raju Thomas, “Sovereignity, Self-determination and Secession” , Yugoslavia Unraveled (ed. Raju Thomas), Lexington Books, Boulder, 2003, стр, 7-8

4

Детаљније у Гајић Александар, „САД и распад Југославије – поглед из двадесетогодишње перспективе“, Национални интерес 11, 2/2011, ИПС, Београд, 2011, стр. 59-83.

5

Данилевски Николај, Русија и Европа, Службени лист СРЈ, Београд, 1994.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

223

јавне политичке сфере од приватне (у чију је забран смештена религиозност) уместо да надоместе истинску, веродостојну побожност - заправо служили да се не примети да у њој стасавају многобројне патолошке личности што ни од чега не презају, а које ће дојучерашњу идеологију заментити „традиционалном вером“ како би само заогрнули своја непочинства верско-националним изговорима. Њихова недела у виду ратних злочина што су се одиграла у рату никако се, према томе, не могу сматрати „верски мотивисаним“. Светска криза и ситуација у БИХ Стратегија кризног менаџмента и интервенционизам глобалистичког Запада на простору БиХ пре две деценије су се одигравали у тренуцима његовог идеолошког тријумфа (Фукујамин „крај историје“6), а размештање међународне мировне мисије управљање послератном, постдејтонском БиХ и њена два ентитета у периоду када је моћ САД, и шире од тога, Запада као целине, била у успону и када је изгледало да још није досегнут њен врхунац. Испоставило се да је тријумф Запада био кратког даха, и да су се већ на прелазу миленијума појављивале пукотине које су указивале на сагнацију, опадање и долазак системске кризе што ће ову надмоћ убрзано анулирати. Актуелна Светска криза која је отпочела 2008. године није само финасијско-економска криза са глобалним дометима: није у питању тек криза економског либеризма која на велика врата води повратку државног, интервенционистичког капитализма. У питању је свеобухватна криза која означава дефинитивни завршетак епохе модерности. Ова криза је истовремено и привредна, и културна, и социо-политичка и, вредносна, односно, у позадини, у свом темељу – духовна криза.7 Пет векова светске премоћи цивилизације Запада се завршава. Њени модели функционисања, на свим нивоима, показују своје негативно наличје. У њима се огледа неспособност да изнађу квалитативне одговоре и трансформишу се у супротном, стабилишућем, антикризном смеру. Нису само све институције, сви облици огранизовања и функционисања модерног света у добокој кризи и опадању. То су и начини мишљења и живљења у којима је обитавао модерни човек што се поуздавао у извесност потпуног и истинитог сазнања „овостраног света“ и сопствене креативне, иманентне људске моћи која се отргла од веза са традицијом и преко ње, оностраношћу, са светом духовности. Кризно ширење са епицентром на Западу, у срцу капиталистичког система, на свом међународном пољу амбивалентно се односи према незаустављивим процесима прерастања униполарног света у мултиполарни – света са више равноправних регионалних центара свеукупне моћи између којих тек треба изградити систем равнотеже снага. Са једне стране - радикализација 6

Фукујама Френсис, Крај историје и последњи човек, ЦИД; Подгорица, 1997

7

Детаљније у Гајић Александар, Духовне основе светске кризе, Конрас, Београд, 2011.

224

Александар Гајић: Веродостојни дијалог у БиХ у контексту светске кризе

кризних дешавања кроз реално опадање моћи Запада убрзава ове процесе; са друге - она директно угрожава мултиполарност у настајању. Постојећи глобални центри моћи, свесни да је њихов утицај у релацијама са настајућим новим половима светског система у све израженијем слабљењу и опадању, теже да своје досадашње, стечене позиције надмоћи „ушанче“ кроз радикални „кризни менаџмент“, односно кроз преусмеравање, преливање и управљање кризним упливима на просторима где се уобличавају нова, регионална језгра моћи која поступно јачају. Савремена драматична регионална дешавања - серије ратова, државних преврата, монетарних и економских удара и социјалних превирања, од којих су „арапско пролеће“ и „криза еврозоне“ тек навећи и најуочљивији процеси, говоре управо о ширењу кризе и покушају њеног преусмеравања уз помоћ радикалног „кризног менаџмента“. На овом месту се круг између тријумфа и опадања затвара, и наше се излагање поново усмерава пут Босне и сукоба који се у њој одиграо деведесетих година. Јер, концепт „кризног менаџмента“ са свим фазама изазивања и ескалације сукоба, а затим мешања, интервенције те наметања мировног споразума чија импрементација значи и размештање војних и цивилних контигената као највиших политичких арбитара (а то посредно значи и привредних, и културних, и свих осталих) на постконфликтном постору из периода глобалног тријумфализма, као успешан модел постизања стратешког овладавања простором сада само треба прилагодити контексту глобалне кризе и могућности за сукобе које она отвара. Другим речима, „сукоб цивилизација“ испробан на простору Босне сада треба извести и управљати њиме у другим бројним и далеко већим регионима света који за то пружају „повољне“ предуслове. Просторе додира и преплитања великих вера и њихових култура треба гурнути у политичке сукобе са „верским зачином“, претворити их у „глобалне Босне“, па на њих употребити већ испробани „босански рецепт“.... „Најмањи заједнички садржалац“ традиционалних вера Искуства релативно недавних ратних страдања, као и свест о мрачним перспективама репризирања „босанског рецепта“ управљања међуверског и међуетничког сукоба у глобалним размерама а у констексту светске кризе, требала би да су довољна да пробуде из учмалости многе мислеће и делатне припаднике великих монотеистичких верских и културних творевина, пре свега на простору Евроазије, нарочито на „ровитом Балкану“, а пре свега у БиХ и њена два ентитета. Потреба о дијалогу између хришћана (западних и источних) и муслимана, јаваља се као императив који треба да покаже како свака од страна, са својим традицијама и вредносним оријетирима као полазиштем, може и треба да буде основа не сукоба, већ повезивања, приближавања и сарадње. Постмодерни, посткултурни и постнационални глобализам и његови образци живљења претња су свим културама и верама, воде у растакање и

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

225

обесмишљавање милијарди живота; његове политике сукобљавања су империјалне и неоколонијалне а њихова решења (укључујући и мировна) често манипулативна и подјармљујућа, која никоме осим њих не доносе добит, већ само корупцију, стагнацију и пропадање уз крчмење постојећих природних ресурса. Постмодерни глобализам је антитрадиционалан. Сукоби које он изазива између ткз. „западних“, „хришћанских“ држава и муслиманских држава те народа је у ствари сукоб глобалног неоколонијализма са њима, а не сукоб хришћанства и ислама. Неоколонијални, постмодерни глобализам, више се устремљује са мржњом на стварне хришћане него на муслимане, и тежи да им нанесе већу и неповратнију штету. Због тога хришћани и муслимани треба да покушају да нађу за спречавање суноварата својих вредности и живота људи и народа тако да не дозволе да нико не манипулише њима, да их свађа и сукобљава по принципу „завади па владај“ већ виђеном у Босни. Историја односа хришћана и муслимана пуна је сукоба, али и уважавања и сарадње. Нећемо стога овде само указивати историјске примере сарадње : на позиве на помирљиве разговоре Николе Кузанског, Тома Аквинског на писма Гргура VII муслимаском краљу Мауританије, ни на службу св. Јована Дамаскина на двору Омајаде или политику византијске династије Комнина према Слеџуцима, нити на примере споразума (Еманама – документа о сигурности) кога је халифа Омер потписао са јерусалимским православним патријархом или Мухамедово давање повеље којом се гарантује заштита манастиру св. Катарине на Синају. Постоји читав низ блискости као и утицаја између хришћана и муслимана који су засновани на заједничкој јудаистичкој старозаветној традицији који су много важнији. Нису у питању само сличности у молитвеним положајима и клањању: уџбеници теологије на Атинском универзитету без сумње тачно указују као је „од свих живих религија, ислам најближи, колико духовно толико и географски – православном хришћанству.“8 Но, постоје и моменти где се догме и верска искуства дубоко разилазе. Архиепископ Алабански Анастасиос каже: „Ове јасне структурне разлике налазе се у највишим догматима хришћанства: у вери у Тајну Свете Тројице и тајну оваплоћења Логоса, божанства Исуса Христа. Мусимани, као што је познато, поштују Исуса (Ису) као великог пророка, међутим – поричу Крст, и сходно томе, његов спаситељски значај за човечанство... Дијалог, ма како успешно и са најбољим намерама био вођен, не може да преброди ове разлике. Оно што дијалог може и треба да учини, јесте превазилажење нетачних и злонамерних интерпретација, које су са обе стране у историји чнњене. Потребно је нагласити сличности које постоје, али је потребно јасно указати и на разлике, без искривљавања и покушаја да се други оцри и прикаже у погрешном, неаутентичном светлу. На крај че остати разлике које постоје, а међу њима ће моћи да суди слобода човековог избора.“9 8

Према Јанулатос А., Ислам, Религиошки преглед, Атина, 1985.

9

Архиепископ Анастасиос, Глобализам и православље, Београд, 2002, стр.130.

226

Александар Гајић: Веродостојни дијалог у БиХ у контексту светске кризе

Модерно одвајање јавне од приватне сфере и верске у оквиру тога пружа довољан простор, да се уз испуњавање форми парламентаризма и демократских институција те њиховим испуњавањем верским садржајем кроз испуњавање вером појединаца који су у њих делегирани, а на принципима консензуалне сарадње као институционалног вида суживота на темерима веродостојности - то јест живљења достојнога свега онога што свачија вера налаже као исправно – регулише, кроз личне однос, и друштвена сфера. Хришћани и муслимани свих деноминација држећи се свако своје традиције може да усагласи са другим „најмањи заједнички традиционални друштвени садржалац“ по широком низу питања угроженим од глобалистичког постмодерног нихилизма – од очувања породице, односа према деци, старијим и немоћним, до односа према мањинским појавама, па преко односа према државним инстуцијама и привреди, борби против криминала и патолошких феномена (пре свега корупције) односа према имовини, новци, банкарском пословању, развојним стратегијама и односу према техници, науци и образовању. Све се то, уместо ка суженој индивиуалистичкој перспективи користи, може преокренути и ставити у перспективу између Бога и човека – на здраве основе идентичне у свим традицијама. А онда видети ко боље и потпуније сужи свом Богу – не кроз расправе, сукобе и ратове, већ кроз конструктивне делатности, кроз практичну примену личних врлина које стварају или на постојећим основама надограђују моделе социјалног и политичког суживота без наметања и порива ка доминацији. Како судиш, тако ће ти и бити суђено, знају хришћани; а исто вели и Кур`ан, „Трпеза“: „Нека сљедбеници Еванђеља суде према ономе што Бог у Еванђељу објавио је.“ Колико је поверење и простор за међурелигијски, „традиционални“ дијалог? За дијалог који треба да одреди ту „најмању заједничку основу“ и „простор деловања“ неопходно је поверење као полазиште, а његово повећање и поменути модели решења кризе као исходиште. Једина атмосфера у које се, кроз дијалог, може успоставити та основа и деловати на међуличном и друштвеном пољу јесте атмосфера поверења. Атмофера што садржи „веру“ и гради односе „по вери“, јер то „поверење“ и значи. Она се споро и постепено гради, лако се губи, а веома тешко поново стиче. Зато прво требамо да видимо колика је сада распрострањеност вере и верника, односно какво је стање вере и поверења на Балкану, у Србији и БиХ? На целом простору Балкана, ма колико статистичке налазе социолошких истраживања узимали са резервом и условно – једна ствар је ван сумње: традиционално веровање је у порасту. Истраживања кажу да је од почетка миленијума па током прве деценије број верника свих деноминација порастао са нешто више од 60% на око седамдесет посто, а ако се у узму у обзир и они који делом верују са свим сумњама и варијетским одступањима, тај број се пење и

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

227

до високих 82% религијске самоидентификације. 10 Постепено расте број верујућих (у оквиру њих расте број обредно и догматски верујућих са 17% на 22%, односно са 15% на 17% становништва)11 док број индивидуланих верника (необредних са разним степенима сумње) и неверника стагнира. Убедљиво је највеће поверење становништва односу на „своју“ цркву, односно верске заједнице, у односу на све друге облике заједништва, институционалног и неинституционалног и то на свим просторима на Балкану: на простору српске покрајине КиМ под међународном управом чак 88%, у Црној Гори 82%, Македонији 75%, Србији 66%, БиХ 64%, Хрватској 61%. 12 Природно, људи гаје највеће поверење у искрене припаднике своје вероисповести, затим у суседе (72%), па тек онда у полицију или у стране међународне организације као што је ЕУ. Најмање поверења на целом Балкану уливају странци (где не спадају народи у самој регији) и имигранти. Као и свугде у свету где се цене поштење и искреност, побожни људи и на Балкану, у комбинацији са познавањем и добросуседством које служи да се други увере у њихову истрајност, уживају највеће поверење при комуникацији, а нарочито при закључењу пословних споразум. Занимљиво је да су управо Србија и Б и Х су у процентуалним износима опредељења најближа, често готово идентична по многобројним питањима „поверења“: У оба ентитета БиХ најмање поверења уливају имигранти (37%), странци (37%), УН (43%), ЕУ (50%), католици (53%), колеге на послу (55%), православци (60%), муслимани 61%, људи (71%) и комшије (72%). У Србији, пак, имигранти уживају 32% поверења, странци (34%), УН (39%), муслимани (43%), католици (46%), ЕУ (50%), људи (69%), православци (70%) и комшије (72%).13 Што се тиче односа поверења православних и муслимана унутар БиХ, ситуација је следећа: православни показују пуно поверење у муслимане у висини од 4%, делимично поверење 38%, мало поверење 24% а њих 18% у њих нема поверења. Са друге стране, муслимани показују пуно поверење такође у висини од 4%, делимично поверење у износу од 36%, мало поверење 23%, док њих 17% нема поверења14. Однос поверења је, дакле, готово симетричан, уз узимање у обзир и наслеђе рата, те утицај актуелних политичких тензија, међународног фактора и медија на степен поверења. Но, у интерперсоналним односима поверење је као и степен вере, у извесном порасту.

Кубуровић Зорица,“Варијетети религијске вере на Балкану, Религија и толеранција, Vol. IX, Nº 15, Jaнуар - Јун, Београд, 2011, стр. 26

10

11

Исто, стр. 25

12

Исто.

13

Кубуровић Зорица, „Степен међусобног поверења на западном Балкану и Бугарској, Религија и толеранција“, Vol. VIII, Nº 13, Јануар-Јун, 2010, Београд, стр. 10-11. 14

Исто, стр. 20.

228

Александар Гајић: Веродостојни дијалог у БиХ у контексту светске кризе

Узроци проблема У чему, дакле, лежи проблем у међуетничким и међуконфесионалним односима у оба ентитета у БиХ, па и шире? Одговор је јасан: у политици; то јест, проблем није личне и међуличне, верске, већ политичке природе, односно - он је узрокован политичким претензијама које угрожавају суживот и снижавају поверење као основу будућег побољшања сарадање. Политичност проблем је појачана упливом страног фактора, исто као и онда када је су подгрејане поделе, подржане претеране претензије једних а игнорисани интереси других а народи гурнути у „строго контролисани рат“ након кога је уследио - под страним туторством - „строго контролисани мир“. Континуитет ове политике одражава ОХР и садашњи Високи представник који, попут својих претходника, повлачи неправедне и пристрасне постезе, пропорционално угрожава интересе једне стране колико на њихов рачун потпирује максималистичке жеље друге стране. Нажалост, овим менторским активностима на руку иде једно крајње проблематично солидарисање већег дела муслиманске бошњачке јавности која гаји нереалне наду да ће страни чинилац да им дарује централизовану државу где би они могли да прегласавају друга два конститутивна хришћанска народа. „Ови инострани центри моћи су у своју „мрежу” пре свега ухватили велики део муслиманске (бошњачке) друштвено-политичке елите у БиХ. Сада њу користе као средство за очување својих интереса западно од Дрине, а највећи цех таквих игара плаћају баш муслимани. Док су Срби и те како успели да компензују парализу политичких процеса у БиХ, одбраном интегритета РС, други ентитет је захваћен општим хаосом. Он ће потрајати све док муслимани не смогну снаге да сопствену судбину узму у своје руке. Странци им неће донети срећу, а само могу да их хушкањем на сукобе са Србима, када то некоме ван БиХ буде одговарало, гурну у нови циклус несреће.“15 Излазак из ћорокака је могућ само у директном односу хришћана и муслимана, без икога са стране: без тутора који ће да привреме задовоље једне на рачун других, а дугорочно да све уназаде... Садашње стање и перспективе су такве се разумно и одрживо решење, како на простору БиХ и шире, Балкана, чак и на континенталном и глобалном нивуо, може постићи само ако се одустане од максималних циљева и искључивих ставова пуних предрасуда како према болној прошлости тако и према садашњици и недовољно изграђеном поверењу. И то само - ако се међусобно поверење гради на веродостојним традицијама свих страна, односно, на оним садржајима традиције који нас приближавају и спајају. А они нису мали, и што је важније – они су, за постизање прихватљивог решења, више него довољни. 15

Анђелковић Драгомир, Дијалог у БиХ и народи за поткусуривање, Политика, 23.11.2012.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

229

Литература: Анђелковић Драгомир, Дијалог у БиХ и народи за поткусуривање, Политика, 23.11.2012. Архиепископ Анастасиос, Глобализам и православље, Београд, 2002 Гајић Александар, „САД и распад Југославије – поглед из двадесетогодишње перспективе“, Национални интерес 11, 2/2011, ИПС, Београд, 2011 Гајић Александар, Духовне основе светске кризе, Конрас, Београд, 2011 Данилевски Николај, Русија и Европа, Службени лист СРЈ, Београд, 1994 Јанулатос А., Ислам, Религиошки преглед, Атина, 1985. Кубуровић Зорица, „Степен међусобног поверења на западном Балкану и Бугарској, Религија и толеранција“, Vol. VIII, Nº 13, Јануар-Јун, 2010, Београд Кубуровић Зорица,“Варијетети религијске вере на Балкану, Религија и толеранција, Vol. IX, Nº 15, Jaнуар - Јун, Београд, 2011 Raju Thomas, “Sovereignity, Self-determination and Secession” , Yugoslavia Unraveled (ed. Raju Thomas), Lexington Books, Boulder, 2003 Фукујама Френсис, Крај историје и последњи човек, ЦИД; Подгорица, 1997 Хантингтон Семјуел, Сукоб цивилизација, ЦИД; Подгорица, 2000

Ана Мратинковић* Оригинални научни рад UDK 327(560):330.142/3 doi 10.7251/POL1407231M ВРЕМЕ ЕКОНОМИЈЕ И НЕООСМАНИЗМА (Озалово политичко наслеђе) THE ERA OF ECONOMY AND NEO-OTTOMANISM (Ozal’s political legacy) Сажетак: У науци је данас све већи број стручњака мишљења да неоосманизам представља идеолошку константу савремене турске спољне политике, чије је оквире на политичкој сцени Турске поставио и уобличио бивши турски премијер, а потом и председник, Тургут Озал својственим тумачењем турско-исламске синтезе, која завређује значајно место у његовом политичком наслеђу. Мање је вероватно познат настанак и развој саме турско-исламске синтезе у турској политичкој историји, што ћемо настојати да приближимо у наредним редовима. Затим ћемо анализирати револуционарне идеје Тургута Озала, који је, у својству архитекте економских реформи, либерализовао пословни амбијент Турске и довео је у стање економског и политичког процвата. Организован ради одбране кемализма, војни пуч из 1980. заправо је обезбедио врло повољну политичку основу за спровођење Озалове спољне, економске и унутарње политике, преименоване касније у озализам, који додаје нове димензије турској спољној политици, у складу са којом би Турска постала пример синтезе ислама и модерне демократије, и постала земља у којој би економски и политички либерализам био осликан конзервативним друштвеним вредностима и осећајем националног идентитета, који би суштински били дефинисани исламом. Кључне речи: неоосманизам, турско-исламска синтеза, Тургут Озал, политички ислам, Кенан Еврен, национализам, (ре)исламизација, либерализам, економске реформе, озализам Abstract: Science nowadays recognizes an increasing number of experts who opinionate that neo-ottomanism represents ideological constant of the modern Turkish foreign policy, framework of which was set and formed in the political arena оf Turkey by its former Prime Minister and later the president Turgut Ozal with *

Политиколог из Београда

232

Ана Мратинковић: Време економије и неоосманизма

his distinctive interpretation of Turkish-Islamic synthesis, which gained a more prominent presence in his political legacy. Considering the fact that the emergence and development of the Turkish-Islamic synthesis itself in the Turkish political history may not be of general knowledge, we will seek to bring a little more light to the subject in this paper. Furthermore, we will introduce some of the revolutionary ideas of Turgut Ozal, who, in capacity of the architect of economic reforms, had liberated the business climate which subsequently led to the economic and political boom of Turkey. Orchestrated in the name of kemalism preservation, 1980 coup d’état in fact provided a suitable political base for implementation of Özal’s foreign, economic and domestic politics, later to be named ozalism, which adds new dimensions to the Turkish foreign policy, according to which Turkey would become a model of synthesis of Islam and modern democracy, and it would become a country where economic and political liberalism would be combined with conservative social values and sense of national identity, which would fundamentally be defined by Islam. Keywords: Neoоsmanism, Turkish-Islamic synthesis, Turgut Ozal, political Islam, Kenan Evren, nationalism, (re)islamization, liberalism, economic reforms, ozalism

Увод Под неоосманизмом се махом подразумева комплексна макроидеолошка платформа, која је истовремено духовна, идеолошка, културна, привредна и политичка. У складу са таквим системом вредности, данашња Турска, као легитимна цивилизацијска наследница Османског царства, треба да реафирмише своје целокупно духовно, културно и политичко наслеђе, како би у прерасподели светске моћи и утицаја обезбедила улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца.1 Својственом покретачком енергијом, која се манифестовала кроз читаву гаму друштвеног и политичког деловања, доктрина далекосежних амбиција – неоосманизам представља „дубинску идеолошку константу“, не само турске спољне политике, већ и целокупног турског менталитета.2  За време трогодишње војне управе, од војног пуча 1980. до првих општих избора 1983, стратегија војске показала се контрапродуктивном у погледу заштите секуларне државе, јер се процес исламизације ширио незаустављиво у друштву. Не напуштајући основне принципе кемализма, генерали и моћна интелектуална елита усвојили су нов приступ заштити секуларизма. Прећутним признањем неуспеха идеологије, преиспитивали су елементе кемалистичког 1

Дарко Танасковић, Неоосманизам, Београд, 2011, стр. 11.

2

Дарко Танасковић, Срби пред изазовима неоосманизма, Бања Лука, Politeia, 2011, стр. 20.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

233

републиканизма и увидели потребу за удаљавањем од догматског кемализма, што је подржано од стране активних суфијских редова и знатним иностраним финансијским средствима кроз образовне институције, као и буџетом Директората за верске послове.3 Осетнијим повлађивањем исламистима, настоји се учврстити јединство нације и постићи уједињеност левичарских и десничарских група, тако да веронаука постаје обавезан предмет у основним и средњим школама.4 Одступањем од конвенционалних кемалистичких реформи и принципа, постављају се основе за турско-исламску синтезу, што ће представљати фундаментални помак у државној идеологији. У покушају да обезбеди континуитет модернизације, војска је иницирала турско-исламску синтезу као легитимни део њеног спровођења. Међутим, синтеза је временом развила своју сопствену динамику.5  Турско-исламска синтеза Кемалистичко схватање секуларизма, по којем је религија потиснута у приватну сферу и стављена под државну контролу, замењено је новом државном политиком – турско-исламском синтезом. У складу са њом је турско-исламска историја реинтерпретирана и ислам је уграђен у национални концепт идентитета, са циљем стварања исламског осећаја националне заједнице и спречавања поновног идеолошког судара и политичког насиља из седамдесетих.6  Спајањем исламских симбола и национализма, војска се надала да ће створити хомогену заједницу са мање политизације на исламској основи и изоловати становништво од левичарских идеологија. Заснована на „породици, џамији и касарнама“, ова нова турско-исламска синтеза осмишљена је с циљем да смањи утицај радикалних левичарских идеологија и нетурских исламских струја из Пакистана и арапског света. Војска се, такође, надала да ће нова синтеза деловати против исламског радикализма, који долази из Ирана. У састављању ове синтезе, војска се приближила раду групе конзервативних припадника академске заједнице, који су припадали Друштву интелектуалаца (Aydınlar Ocağı). Ово удружење је изнело морално и филозофско образложење синтезе, изградивши идеологију на османској, исламској и турској популарној култури да би се легитимисала хегемонија нове владајуће елите. Реинтерпретирањем нације и државе као породице и заједнице, академици су селективно користили османско-исламске идеје да би учинили прошлост битном за са3

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey, Cambridge, 2010, str. 95.

4

Дарко Танасковић, Неоосманизам, Београд, 2011, стр. 23.

Meliha Benli Altunışık, Özlem Tür,Turkey: Challenges of continuity and change, Routledge, 2004, str. 43. 5

6

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey, New York, 2010, str. 95.

234

Ана Мратинковић: Време економије и неоосманизма

дашњост и да би учврстили различите интересе наглашавањем опасности по породицу, нацију и државу од идеолошке подељености.7  Турско-исламску синтезу првобитно је формулисао први председник Друштва интелектуалаца, професор Ибрахим Кафеоглу, маја 1972. и одмах затим је постала званична политика Друштва. Група десничарских националистичких интелектуалаца, већином универзитетских професора, али и утицајних људи из пословног света и политике, основала је Друштво као реакцију на растући левичарски покрет у Турској, с циљем да изнађе решење за проблеме турског народа, његове нације и државе. Својом прагматичном формулом, турско-исламском синтезом, Друштво је поставило за циљ интеграцију турских исламиста и националиста у намери да прекине раст радикалне левице, а посебно комунизма. Према Кафесоглу, преисламска култура турских народа у Средњој Азији заснивала се на друштвеној структури у којој породица и војска представљају две значајне институције. Када се турска нација настанила у Анадолији, већ је имала одређени систем веровања и културе заснован на моралности и врлини, патриотизму, страху од Бога, послушности државном ауторитету и обичаје који су компатибилни са исламским. Стога, турска култура је имала два извора – турски идентитет (Türklük) и ислам. Турско и исламско културно наслеђе довело је до оснивања два велика царства, Селџучког и Османског. Међутим, када су турски интелектуалци почели да „имитирају“ Запад од 18. века, равнотежа између породице, џамије и касарне је поремећена, што је довело до распада Османског царства. Поновно „имитирање“ Запада довело је до политичке нестабилности земље седамдесетих.8 Професор антропологије Бозкурт Гувенч тврди да је Друштво најпре прихватило претпоставку Зије Гокалпа да је „ислам срж турске нације и њене културе.“ Касније, Друштво је ставило већи акценат на Источно-западну синтезу Пејамија Сафе, која је критиковала Турску револуцију и предлагала турско-исламску синтезу, замењујући Гокалпов културни национализам. Према новој интерпретацији историје, Друштво узима „ислам за полазну тачку турске културе.“ Према професору Сулејману Јалчину, који је био и председавајући Друштва, Кафесоглу, који је најпре прихватио Гокалпове идеје романтичног турског национализма, дошао је до закључка да је ислам неопходан за идеологију пантуркизма седамдесетих.9 Направљен је, стога, помак у ултранационалистичком схватању турског национализма. Оно што је претходно дефинисано према националности (Türklük), сада се сматра комбинацијом турског идентитета и сунитског ислама. За разлику од националиста, Друштво је сматрало да ће религиозна компонента доминирати идеологијом у годинама које долазе. Друштво је имало блиске везе са исламистичким Друштвом за ширење науке (Ilim Yayma Cemiyeti). Неколицина истакнутих чланова Друштва инте7

Angel Rabasa, F. Stephen Larrabe, The rise of political Islam in Turkey, RAND, 2008, str. 38.

8

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey, Cambridge, 2010, str. 97.

9

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey..., str.97.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

235

лектуалаца је такође била члан овог друштва. Председник Странке националистичког покрета, Алпарслан Туркеш је имао блиске везе са Друштвом. Међутим, присталице идеалистичког (ülkücü) покрета нису имали добре односе са Друштвом. Чак је идеалистичка омладина касних седамдесетих спалила новине Друштва, Блиски исток (Ortadoğu). Тек после војног пуча, када је наступило велико разочарање међу идеалистима, окренули су се политичком исламу. Друштво је одбацило преисламску историју и културу турског народа. Фокусирајући се на последњих двеста година турске историје, Друштво је дефинисало турску цивилизацију и културу као комбинацију – бити Муслиман и бити Турчин. Сулејман Јалчин је одредио Турчина као „Муслимана који говори турски језик“. Друштво сматра ислам сржи турске кутуре, од архитектуре и лепих уметности до обичаја, ислам је одиграо главну улогу. Невзат Косоглу, посланик Странке националистичког покрета, тврдио је да су, на први поглед, сви турски националисти сматрали турско-исламску синтезу позитивним развојем, што је довело до погрешног тумачења да су сви турски националисти, који су били против левичарског покрета, били део турско-исламске синтезе. Али, као националиста, Косоглу критикује синтезу, јер дефинише турску културу искључиво фокусирањем на ислам и искуства турског народа у Средњој Азији. Не узимајући у обзир њихово културно „мешање“ у Анадолији (са древним цивилизацијама Анадолије, као и Византијским царством), архитекта турско-исламске синтезе је направио „грешку“, како то назива Косоглу. Из тог разлога, он тврди да „пошто Кафесоглуова интерпретација турске историје игнорише културну акумулацију у Анадолији, одговарајуће би било не назвати је синтезом, већ једноставно идејом.“ Гувенч такође критикује турско-исламску синтезу због игнорисања претходног анадолијског културног наслеђа. Заправо, интелектуалци Друштва су се супротстављали таквим тврдњама. Ататурк је лично тврдио да су анадолијске цивилизације постале део турског културног наслеђа. Гувенч, стога, износи, „док су Огузи, који говоре турски, насељавали Анадолију и постајали Анадолци (Anadolulaşmak), становници Анадолије су се потурчили прихватањем ислама.“10 Тако су, према Гувенчу, корени турске историје многоструки: народи и културе Анадолије пре него што је турски народ дошао, турске заједнице Средње Азије које нису мигрирале у Анадолију, Муслимани, Туркмени и Огузи, који су продрли и настанили се у Анадолији, староседеоци који су нападнути и потурчени прихватањем ислама и западни, савремени и секуларни Турци. Гувенч је сматрао непотребним покушај утврђивања којем издвојеном историјском периоду и култури припада турски народ, зато што је културна историја турског народа пре комбинација свих тих фактора, него одраз само једне. Националистички интелектуалци повезани са Друштвом видели су ислам не само као суштински део турске културе, већ и као део идеолошког контекста друштва- ислам је допринео одржавању политичког, културног и економског реда. Неки посматрачи тврде да су противници турско-исламске синтезе 10

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey..., str. 98.

236

Ана Мратинковић: Време економије и неоосманизма

желели ауторитарну, али не исламску државу, говорећи да религију, као срж друштва и културног живота, треба подржати у школама, али се не сме политизовати. Невзат Косоглу одваја турско-исламску синтезу од Ербакановог покрета „националног гледишта“ и истиче да, за разлику од противника турско-исламске синтезе повезаних са Друштвом, исламисти не узимају у обзир елемент турског идентитета. Косоглу тврди да „покрет Националног гледишта, који се појавио као политички покрет, сматра ислам суштином турске нације. Према овом гледишту, сви други елементи се могу занемарити, чак и изоставити. Исламисти нису заинтересовани за преисламску турску историју, већ се концентришу на историју Пророка, ислама, Омајада, Абасида, Селџука и Османлија.“ Из тог разлога, бивши националистички посланик СНП (Странке Националног Поретка), Кесоглу назива исламистичку интерпретацију турске историје „приступом који није повезан са постојањем и стварношћу турске нације.“11 Иако су ултранационалисти исламизовани у периоду после војног пуча, разлика између њих и исламиста и даље постоји, јер потоњи одбацују било какву врсту етничке дефиниције турског идентитета. После војног пуча 1980, Друштво је подржало војску и успоставило блиске везе са њом. Приликом једног интервјуа 1987, Јалчин је потврдио да је турско-исламска синтеза постала званична државна идеологија после пуча: Да, наша турско-исламска синтеза је прихваћена и поштована на државном нивоу у периоду после 1980, зато што је била производ ума и науке. Стога, ми смо задовољни чињеницом да је Ататурков Високи институт прихватио турско-исламску синтезу. Зашто се ово догодило? Пошто нису могли да нађу излаз, прихватили су ову идеју. 12  Хасан Џелал Гузел, тадашњи државни министар из Отаџбинске странке, потврдио је да је идеологија Друштва у турском културном, научном и интелектуалном животу постала водич владама, универзитетима и неким академским институцијама. Затим је и нагласио да је турски национализам званична доктрина Републике Турске.13  Према извештају Организације за државно планирање из октобра 1982, који су већином припремили чланови Друштва, турско-исламска синтеза је постала званична државна културна политика. Генерал Еврен је сматрао заштиту, развој и ширење националне културе засноване на сунитском исламу као решење за претњу комунизма у Турској. Еврен је видео сунитски ислам као извор моралног живота турске нације, који би учврстио интегритет друштва наспрам комунизма. Према извештају, републикански образовни систем је занемарио суштинске вредности турске националне културе, а марксизам, дарвинизам, прагматизам и хуманизам су дефинисани као „варијанте“ позитивизма, које су све водиле до духовне пропасти и западних друштава и Турске. Крити11

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey..., str. 99.

12

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey..., str. 102.

13

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey..., str. 102.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

237

ковањем позитивизма, извештај је изнео и имплицитну критику Ататурка и порекла турског национализма, јер су учења Огиста Конта, Зије Гокалпа и њихова позитивистичка гледишта, како истиче, довела до опадања кључних вредности нације. Тако је омладина отуђена од своје националне културе и неупућена у своју историју, привучена страним идеологијама, бунтовна, без корена, збуњена и без наде. Извештај је истицао да „се мора васпитати верујућа, образована и морална генерација да би се исправило ово стање. Наука без религије ствара пропаст.“14 Тако је под војним туторством, веронаука проглашена обавезним предметом у свим школама. Архитекте овог идеолошког програма су се надале да ће створити нов облик деполитизоване турско-исламске културе, која би поново ујединила друштво и пружила основу за јединствену, снажну и стабилну државу. Јачању исламских група је допринео Тургут Озал својим економским и политичким реформама. Насупрот антирелигијском становишту кемализма, Тургут Озал је познат као побожни муслиман, ако не и исламиста, с обзиром на то да је био кандидат за посланика при Странци националног поретка. Међутим, његов ислам се разликује и од кемалистичког и ислама СНП, а ту разлику најбоље описује Озалов пријатељ и следбеник Џенгиз Чангар приликом једног интервјуа: Републикански секуларизам је инспирисан француским и совјетским атеизмом. Временом кемалистички секуларизам је попримао антирелигијски и антиисламски концепт. Када је држава потиснула турски ислам, који има корене у османској и селџучкој култури, арапски ислам, који је мање умерен, а више радикалан, постао је водећа снага у муслиманском свету. Када смо Озал и ја посетили турске заједнице (!) на Балкану, у Босни, на Косову, Средњој Азији, Азербејџану, Казахстану, видели смо потпуно другачији ислам од арапске верзије – потурчени ислам. Умеренији ислам. Ислам који је погодан за либерализам и демократију. Мислим, турски ислам је тако другачији. Кемалисти не могу да прихвате да је држави потребна и религија, зато што је њихова идеологија увозна и није погодна за турску културну структуру. А ми морамо прихватити да је Турска муслиманска земља. 15  Према томе, можемо закључити да је Озал био против кемалистичке интерпретације секуларизма и арапског исламизма. Тврдио је да је Турској потребан англосаксонски секуларизам и турска верзија ислама, која је толерантнија од других религијских група и умеренија од француског секуларизма. Трагао је за средњим путем између исламизма и туркизма, с циљем да формулише религијско схватање, које би било погодно за демократију, либерализам и капитализам. Одговор је био турско-исламска синтеза (Türk-Islam Sentezi), коју су развили интелектуалци Друштва. Озал је видео ову синтезу као одговор за Турску деведесетих, стога је и постала водећи принцип његове политике. Према овом 14

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey..., str. 106.

15

Metin Sezer ve Cem Dizgar, 2. Cumhuriyet Tartışmaları, Ankara, 1993, str. 101.

238

Ана Мратинковић: Време економије и неоосманизма

приступу, ислам је имао посебан значај за Турке захваљујући бројним сличностима између њихове преисламске и исламске културе, као што је „дубок осећај за правду, монотеизам и веровање у бесмртност душе, са јаким акцентом на породици и моралности.“ Међутим, упркос овим сличностима, турска култура не почива само на преисламској или исламској култури, већ на обема. Стога је турски ислам толерантнији, либералнији и демократскији од било које друге интерпретације ислама.16 Усвајање турско-исламске синтезе као de facto званичне идеологије слало је двосмислену поруку. Најпре, уставом 1982. Турска је дефинисана као секуларна држава. С друге стране, за исламисте је представљало значајан помак у политичкој атмосфери осамдесетих. Суочено са изазовом прекидања грађанског рата између левице и деснице и стабилизовања турског друштва, војно руководство је направило свестан избор да користи ислам у ту сврху. Таква атмосфера је омогућила исламистичким интелектуалцима, политичарима и верским службеницима да учествују и врше утицај у друштвеним активностима, односно отворила је врата организационом и мобилизаторском деловању друштвеног покрета.17  Економске реформе Тургута Озала и њихов значај Уставом 1982, који је изгласан са 91,37% гласова, требало је обезбедити услове за стабилизацију економије и прелазак са војног режима на демократски поредак. Са једне стране, Турска је дефинисана као секуларна држава. Са друге, улога религије је учвршћена у образовању као средство за јачање религиозности, чиме се тежило ублажавању секуларизма. У исто време, омогућио је исламистима да се прошире и учврсте свој утицај, јер је Тургут Озал укинуо члан бр. 163 Турског казненог законика, који изриче забрану коришћења религије у политичке сврхе и тиме први озваничио исламистичке странке у Турској.18 С обзиром на то да је искусила економске тешкоће због нафтне кризе 1973, Турска је почела да води нову економску политику зарад економске стабилизације, окретањем ка светском тржишту, као и иностраним инвестицијама. Сматрајући да нема алтернативу, војска је обезбеђивала додатни капитал из Саудијске Арабије за финансирање програма економског развоја. Међутим, прилив тог капитала је имао кључну улогу у мобилизацији политичког ислама у Турској. Идеја довођења капитала „земаља извозница нафте“ у Турску припадала је Тургуту Озалу, који је, како и сам каже, био „десна рука“ свргнутом премијеру Демирелу, а претходно кандидат за посланика Странке националног 16 Sedat Laçiner, Turgut Ozal period in Turkish foreignн policy: Оzalism / in: „USAK Yearbook of international politics and law“, (2009), Vol.2, p. 168. 17

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey, Cambridge, 2010, str. 102.

18

Angel Rabasa, F. Stephen Larrabee, The rise of political Islam in Turkey..., str. 38.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

239

спаса на општим изборима 1977. Пошто је био упознат са финансијским извештајима, постао је заменик премијера за време војног режима.19 Задовољан његовим нацртима плана за економски развој, генерал Еврен је поставио Озала за премијера, који је вршио ту дужност 1983-1989, а председничку 1989-1993. Тургут Озал је први председник који је отишао на ходочашће у Меку 1983, што је раније за једног председника секуларне Турске било незамисливо. Основао је Отаџбинску странку (Anavatan Partisi, скраћено АНАП) маја 1983. С обзиром на то да је успоставио блиске везе са Саудијском Арабијом и уживао пуно поверење Запада, Озал је, у предизборној кампањи исте године, уверавао јавност да се прилив капитала може обезбедити и из блискоисточних земаља, као и са Запада. Будући да су политички противници Озала, попут Демирела, Ербакана, Еџевита и Туркеша, имали десетогодишњу забрану учешћа у политици, која је била на снази за време избора 1983, јавност је подржала Озала, већ познатог архитекту економских реформи. Поготово што се Озалова странка појавила као нова на политичкој сцени Турске, одавала је утисак странке која комбинује четири тренда – конзервативне странке, попут Странке правде; традиционалистичке (што је, како наводи Фероз Ахмад, шифра за исламистичку странку), попут Странке националног спаса; националистичке попут Странке националног поретка и веровала је у социјалну правду попут социјалних демократа. Отаџбинска странка је освојила 45,15% гласова и 212 од 400 места у скупштини, што је ипак изазвало бројне полемике у друштву о поткупљивању гласача од стране АНАП-а, па су општински избори наредне године били тест за Озалову умешност и политику. Његова стратегија се исплатила и добио је 41,5% гласова, што му је омогућило да ужива у предности водеће владајуће странке.20 Док је већ на следећим изборима 1989. освојила само 21,9% гласова, услед великог изазова са деснице и Демирелове Странке правог пута (Doğru Yol Partisi) са 25,6% гласова и од стране левичарских социјал-демократа, који су освојили 28,2% гласова. Будући да је то било у време када је Кенан Еврен, после седам година обављења дужности председника, напуштао своје председничко место, Озал је изабран за новог председника, а вођство странке је препустио Јилдириму Акбуту, за кога се сматрало да следи Озалове инструкције.21  Избори 1983. обележавају почетак „ере Тургута Озала“, која је трајала готово десет година и у којој је Турска напредовала на пољима економије, технологије, образовања и политике. Ипак, у првим годинама Озалове владе осећао се утицај војног пуча и Турска је била под притиском Европе и Америке због проблема демократије и људских права. Међутим, због Иранске исламске револуције 1979, која је промовисала радикални исламизам, као и због растућег утицаја комунизма, Америка је једино у Турској видела савезника. Поготово је успон Озалове политике позитивно утицао на тај однос, што је 19

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey..., str. 113.

20

Feroz Ahmad, The making of modern Turkey, London, 1993, str. 192.

Meliha Benli Altunışık, Özlem Tür,Turkey: Challenges of continuity and change, New York, 2004, str. 49. 21

240

Ана Мратинковић: Време економије и неоосманизма

потврђено 1980. потписивањем новог Уговора о одбрани и сарадњи (DECA).22 На привредном плану, Озалово доба означава прави економски „бум“. Либерализујући пословни амбијент, он олакшава пословање Исламске банке за развој из Џеде, која подржава исламистичке активности и пројекте у Турској, при чему постепено јача удео „зеленог капитала“ у турској привреди.23 Управо тај капитални прилив са Блиског истока је омогућио појављивање нове, добро организоване и имућне исламистичке буржоазијске класе, назване Анадолски тигрови (Anadolu Kaplanları), која подржава исламистички покрет у Турској.24 Ови Турци, већином религиозни, сматрају себе напреднијим од секуларне класе друштва, а ислам сматрају спојивим са модерношћу. Ширењем свог утицаја кроз универзитете и медије, одржавањем веза са Фетхуллахом Гуленом, одиграће значајну улогу у разбијању монопола јавног мњења, који је годинама био у рукама секуларних привредника, повезаних са властима.25 Ова група предузетника је подржала Странку благостања деведесетих, а затим постала један од главних лобиста Странке правде и развоја (AKP).26 Иако је и Мендересова и Демирелова влада подржавала конзервативни анадолски капитал, њихов успех је био ограничен. Озалове либералне реформе и економски раст убрзали су успостављање демократије. Тако је годишња стопа економског раста износила је 5%, што је највиша стопа међу чланицама OECD (Организација за економску сарадњу и развој). Уједно се повећао извоз производа, као и број грађевинских пројеката на Блиском истоку, Совјетском Савезу и Источној Европи, а туризам постаје виталнија грана привреде. Турска постепено постаје регионална сила, што је вратило национално самопоуздање, изгубљено седамдесетих. Убрзани развој економије омогућио је турским предузетницима да се окрену блискоисточним земљама, посебно Ирану, Ираку, Саудијској Арабији и Либији. Али, исто тако, омогућио је Турској да постане значајно тржиште за иностране инвестиције. У поређењу са малим тржиштем из раног републиканског периода, Турска је постала трећи највећи извозник међу земљама које нису чланице Европске уније, поред Швајцарске и Русије, извозом од преко 50% својих производа у Европску унију. Сви ти фактори наводили су Озала да унапреди економске и политичке односе Турске са Европском унијом, па и да формално затражи чланство 1987, говорећи да би „политичка интеграција са Европом олакшала институционализовање демократије у турском политичком систему.“ Слично, кемалистичка политика изолационизма се није могла одржати, јер је усвојена економска политика Турске неизбежно усмерила свест Турака ка региону и Блиском истоку.27  22

Sedat Laçiner, Turgut Ozal period in Turkish foreign policy: Оzalism..., str.172.

23

Дарко Танасковић, Неоосманизам, Београд, 2011, стр. 25.

24

Banu Eligür, The mobilisation of political Islam in Turkey, Cambridge, 2010, str. 130.

25

Michael Thumann, The rise of Anatolian Tigers/ in: “The German Times“, Politics, (June 2009).

26

Angel Rabasa, F. Stephen Larrabee, The rise of political Islam in Turkey..., str. 39.

27

Sedat Laçiner, Turgut Ozal period in Turkish foreign policy: Оzalism..., str. 160.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

241

Идеолошка платформа озализма – туркизам, демократија, позападњачење и муслиманство Да би се боље разумела генеза и процват Озалове идеологије, ваљало би, најпре, позабавити се ближе његовом личношћу. Он је био успешни менаџер у приватној индустрији 1970-тих, имао је добра познанства у пословним круговима, био је религиозна особа и повезан са заједницом Искендер паша. Био је и успешни бирократа и имао добре односе са ММФ-ом и администрацијом Уједињених нација, радио је као саветник у Светској банци 1971-1973. Био је побожан, националиста, конзервативан, либералан политичар, послован човек, економиста и бирократа. Пре свега, показује се као умерењак без предрасуда, који је могао да сарађује са људима различитог кова и идеолошке позадине. Тако је седамдесетих био кандидат за посланика исламистичке Странке националног спаса, затим под секуларним војним режимом постао заменик министра за економска питања. Такође, битна одлика Озалове перцепције успеха јесте његов американизам. За време студија у Америци, постао је њен велики поштовалац. По његовом виђењу, Америка дугује свој успех либерализму. Заступао је становиште да су Сједињене државе и Османско царство имале сличну политичку структуру: обе су дозвољавале постојање различитих култура, националности и практиковање различитих религија.28 Сходно томе, сматрао је да би Турска требало да напусти кемалистичку државну идеологију и да учи из пређашње османске идеологије, која би у новонасталим околностима била далеко применљивија. Нарастајућа тензија у друштву осамдесетих између радикалне левице и деснице, као и сепаратистички оружани покрет Курда, условили су стављање на дневни ред питање идентитета и дефиниције грађанства, које би укључило етничку припадност, културу, религију, политичке идеје и језик мањина. Озал је тврдио да треба преиспитати основне стубове Републике, а посебно турско грађанство, јединство, права појединаца, као и права и обавезе државе. За разлику од Ататурка, који је спроводио модернизацију подражавањем Запада, Озал је чврсто веровао да Запад треба да прихвати Турке такве какви јесу, јер је он, идеолошким утемељењем и економском праксом, показао да ислам и модерност, без напуштања секуларизма, могу заједно. Штавише, сматрао је турску (османско-исламску) прошлост предношћу за улазак у „Западни клуб“, на основу које би Турска могла решити регионалне проблеме и постати регионална сила. Изјавама да „Турска не може бити заробљеник граница одређених Националним пактом (Misak-ı Milli) из 1920,“ Озал је посредно наговештавао пантуркистичку компоненту своје идеологије. Сматрао је да би се проблем Курда могао решити формирањем савеза између Турске, Сирије и Ирака, што 28

Sedat Laçiner, Turgut Ozal period in Turkish foreign policy: Оzalism..., str. 158.

242

Ана Мратинковић: Време економије и неоосманизма

су радикалне левичарске групе у Турској сматрале покушајем обнове Османског царства.29  У поређењу са изолационистичким национализмом, који је развијао Ататурк, Озалов туркизам је заузимао значајно место у изградњи новог турског грађанског идентитета и турске спољне политике, буђењем осећаја муслиманске солидарности. Слично, док је Ататурков национализам био реакција на сепаратизам мањина, западни антагонизам и османскиисламизам, Озал је трагао за начином да „смести“ различите етничке и политичке групе у широки оквир свог национализма. Неки посматрачи сматрају да Озалов туркизам нема ту пантуркистичку компоненту, зато што представља културни концепт усмерен на економску и културну доминацију, а мање на територијални експанзионизам. Као велики поштовалац америчког економског, политичког и културног система, Озал је, приликом формирања своје идеологије, користио моделе америчког секуларизма, демократије, капитализма и либерализма. Из озалистичке перспективе, постојала је блиска спона између економске либерализације и демократизације. Тако је Озал „спојио туркизам, османизам, конзерватизам и либерализам у нову врсту османизма – озализам.“30 

29

Sedat Laçiner, Turgut Ozal period in Turkish foreign policy: Оzalism..., str. 167.

30

Sedat Laçiner, Turgut Ozal period in Turkish foreign policy: Оzalism..., str. 169.

Жорес А. Медведев и Рой А. Медведев Просьба не передавать в другие сайты интернета без разрешения авторов

Претходно саопштење UDK 323.1(=83) doi 10.7251/POL1407243M

УКРАИНСКИЕ И КРЫМСКИЕ ПАРАДОКСЫ ( Paradoxes of Ukraine and Crimea) 7 декабря 1991 года, когда Ельцин, Кравчук и Шушкевич под предлогом «охоты на зубров» тайно приехали в Урочище Вискули в Беловежской Пуще для реализации заговора против Советского Союза, именно Леонид Кравчук, за несколько дней до этого избранный первым президентом Украины, был реальным главой тройки заговорщиков. Беловежская встреча явилась прямым и поспешным результатом референдума, проведенного в Украине 1 декабря с одним лишь вопросом - «Подтверждаете ли Вы Акт провозглашения независимости Украины?» Голосовавшим не объясняли, что этот «Акт», также поспешно принятый 24 августа 1991 года Верховным Советом УССР после отмены ГКЧП мог означать выход Украины из состава СССР. Большинство голосовавших возможных последствий референдума просто не понимало. Такие «Акты» принимали еще раньше Верховные Советы и в других республиках, включая РСФСР, но они не сопровождались их выходом из СССР и не порождали референдумов. Теперь лишь Кравчук, среди сотоварищей, не был формально обязанным согласовывать свои инициативы с Михаилом Горбачевым. Советский Союз, как известно, переживал тогда тяжелый экономический и финансовый кризис и из всех его республик именно Украина по уровню жизни населения находилась в наилучшем положении. Сохранение высоких показателей своей экономики, обеспеченной ресурсами, современной промышленностью, наиболее развитым аграрным сектором, максимальным уровнем энергетического обеспечения и активной внешней торговлей и были в то время главными аргументами местных пропагандистов в пользу независимости Украины. Все крупные предприятия «союзного подчинения», включая легендарные Днепрогес, Донбасс и Южмаш, и все АЭС также объявлялись теперь собственностью нового государства. В расчете на каждого жителя экономические показатели Украины были выше, чем в РСФСР на 20%, на 30% выше, чем в Белорусии и в Казахстане и в пять раз выше узбекских. Они оказывались в то время не только выше чем в Болгарии или в Румынии, но даже и в Венгрии, все еще не оправившихся от последствий «шоковой терапии». Вопреки всем ожиданиям и прогнозам, политическая и экономическая независимость привели, однако, не к расцвету, а к невиданному упадку эконо-

244

Жорес А. Медведев и Рой А. Медведев: Украинские и Крымские парадоксы

мики Украины. К концу 2013 года, по последним данным МВФ и Всемирного банка, ВВП на душу населения составлял в России $14 973 в год, в Казахстане $13 118, в Беларуси $7 414 и в Украине -$3 862, занявшей по этому показателю 111 место в мире, по соседству с Монголией, Грузией и с Республикой Конго. Жизненный уровень в современной Украине составлял к 2013 году лишь 70% «советского» в 1990 году. Такой необыкновенный упадок уровня жизни в очень короткий срок в благодатной европейской стране с образованным населением, квалифицированным рабочим классом и с трудолюбивым крестьянством являлся беспрецедентным в истории и трудно объяснимым. Не справившись с финансовыми и экономическими реформами «рыночной экономики», прежде всего в машиностроении и в аграрном секторе, разрушив многие связи с соседями, и создав утопическую Конституцию унитарного государства, каким она не являлась и наделив бывшего лидера украинской компартии Кравчука почти диктаторскими полномочиями, Украина, уже с 1992 года стала жить в долг, рассчитываясь с партнерами по СНГ искусственными «безналичными» рублями, которые она же и создавала. Сменившие в 1993 году «безналичные» рубли карбованцы печатались в Киеве в неограниченных объемах. В межгосударственных рассчетах, даже в СНГ, карбованцы не принимались. Инфляция превышала 1000%. К концу 1995 года обменный курс доллара к карбованцам составил 1 = 200 000, что вызвало необходимость новой финансовой реформы. Введенные в оборот гривны печатали уже в Канаде. Почти все прибыли, в приватизированной закрытыми административными методами промышленности, создавшими слившуюся с властью олигархию, переводились обычно в доллары и оседали теперь на частных офшорных счетах. Колхозные землевладения роздали мелкими «паями» сельским жителям, включая учителей, медсестер и пенсионеров, которые не могли ее обрабатывать. Бюджет Украины стал отрицательным, особенно резко после «Оранжевой революции» 2004 года (в 2008 году доход бюджета - 229 миллиардов гривен, расход - 490 миллиардов) и баланс внешней торговли негативным (экспорт -$67 миллиардов, импорт - $85 миллиардов). К 2013 году при новом правительстве расходы бюджета все еще превышали доходы на 49 миллиардов гривен. Сократился до $9 миллиардов и дефицит внешней торговли. Возникавшие дисбалансы попрежнему покрывались внешними займами и печатным станком, создавая новую инфляцию ( курс доллара к гривне, составляя 1=2 в 1997, достиг в 1=9 в 2013 ). К декабрю 2012 внешний долг Украины в $ 135 миллиардов (по данным МВФ) привел к угрозе дефолта. Именно на этом фоне и стали развиваться известные нам сейчас «майданные» события в Киеве. К ноябрю 2013 года Украине для рассчетов по внешним долгам были срочно необходимы уже не новые кредиты, а наличная валюта, причем в очень больших миллиардных суммах. Этот уникальный кризис имел много разных причин, включая простую некомпетентность и коррупцию властей. Но одной из главных причин являлся все же тот простой факт, что, обретя независимость, руководство страны, при

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

245

поддержке части населения, стало решать не экономические, производственные или аграрные задачи, требовавшие углубления теперь уже добровольного сотрудничества и торговли именно с Россией и с остальными членами СНГ, а сосредоточилось главным образом на конфликтных политических, этнических, лингвистических и исторических проблемах. Теперь они постоянно подогревались и вспыхнули в мультиэтнической Украине, народы которой не смогли объединиться для развития своей богатой страны вокруг общей с Россией и Беларусью истории и культуры, а попытались создавать какие-то собственные исторические, патриотические, культурные или религиозные ценности, переписывать историю и вспоминать старые обиды не только от Ленина и Сталина, но и от российских царей. Они торопились отказаться не только от общей с Россией и с СССР истории и культуры, но и от русского языка. «Запад нам поможет» - эта надежда превратилась в уверенность, в основном благодаря польским и литовским обещаниям. Главной программой второго президента Украины Леонида Кучмы стала оплаченная казной книга: «Украина -не Россия», утверждавшая о превосходстве украинцев над русскими во всех отношениях. Появился и стал развиваться, особенно в западных областях, примитивный украинский национализм. Несостоявшиеся государства (Failed states) После окончания Первой мировой войны, страны – победители, прежде всего, Франция, Великобритания и США, начали перекраивать карту мира, в основном, естественно, в свою пользу, не считаясь при этом с этническими, историческими и религиозными факторами.. Возможность в новых странах, лишенных необходимых ресурсов, внутренних и внешних конфликтов предусматривалась намеренно, так как делало их более послушными и безопасными для стран –победителей. На картах Европы и Ближнего Востока появились несколько новых, но слабых государств и протекторатов, созданных за счет территорий Германской, Австро-Венгерской, Российской и Османской империй. Несколько африканских и азиатскиих колоний поменяли своих хозяев. После окончания Второй мировой войны, неизбежность которой, по мнению многих историков, была заложена в несправедливостях Версальского договора, карта Европы была снова пересмотрена победителями. Основными на этот раз были территориальные компенсации Польше и Украине. Потеряв часть своей приднестровской территории в пользу недавно созданной Молдавии, Украина расширялась на запад за счет тех провинций Польши, Чехословакии и Румынии, в которых проживали этнические украинцы, независимо от их религиозных, политических, лигвистических и культурных предпочтений. Не все из государств новой Европы оказались стабильными. Первым распался на две части, греческую и турецкую, Кипр. Чехия отделилась от близкой к ней по языку и культуре Словакии, но без конфликтов. Дезинтеграция Югославии на

246

Жорес А. Медведев и Рой А. Медведев: Украинские и Крымские парадоксы

7 самостоятельных государств происходила, однако, долго и мучительно с военным вмешательством стран НАТО. Разделы территорий произошли в Азербайджане, в Грузии и в Молдове. Стабильность Украины, имевшей на своей территории четыре религии (православное и католическое христианство, ислам и иудаизм пять языков с региональными диалектами, и много областей с разными историческми корнями, попавшими в состав Украинской ССР в разное время, могла быть сцементирована лишь экономическим процветанием и федерализацией. Пример США, создавших единую нацию не столько за счет языков, религий или общей расы, а за счет экономики и демократической самостоятельности штатов, мог быть полезным и для Украины. Однако неожиданно подаренный Украине в 1954 году Хрущевым русский Крым, жемчужина всего Советского Союза, нарушил и без того трудный процесс этнической консолидации Украины и несправедливо лишил Российскую Федерацию ее главной исторической гордости, уходившей в глубину веков. Полное освобождение России от монгольско-татарского ига, как мы знаем, заняло столетия и завершилось лишь в XVIII веке победными войнами Екатерины Второй с Османской империей и вассальным ей Крымским ханством, армия которого в один из своих ежегодных набегов на Россию сожгла Москву и угнала десятки тысяч русских мужчин и женщин в рабство. От набегов из крымского ханства, главный доход которому приносила работорговля, выгодный «бизнес» в то время не только в Крыму, страдали запорожцы, поляки и весь юг России. Казачество - российское и запорожское - возникло как ответ на эту угрозу. Не все знают, что знаменитая кремлевская «Царь пушка» весом в 2400 пудов была отлита в 1586 году при царе Иване Федоровиче прежде всего для защиты от набегов крымских татар. Многие считают, что «крымский подарок» Хрущева в едином Советском Союзе был лишь пустой формальностью, который не отразился на судьбе самого Крыма. В действительности, это было далеко не так. Из крымских воспомининий Жореса Медведева Мы решили выделить этот раздел в отдельный рассказ, так как Рой, не посещавший Крым, не имеет о нем личных воспоминаний. У меня они начались с февраля 1943 года, когда оказалось, что военная часть в Кутаиси, в которую я был зачислен после призыва в Тбилиси на военную службу, была сформирована из остатков трех советских армий, сражавшихся в январе - мае 1942 года с германскими дивизиями Манштейна и Паулюса на Керченском полуострове в Крыму. Лишь немногим советским солдатам и офицерам удалось после истощения боеприпасов спастись через Керченский пролив в Тамань. Большинство бойцов погибали, но не сдавались. Из Тамани часть офицеров отправили в Кутаиси для приема новобранцев, которых следовало обучать военному делу. Из рассказов офицеров мы узнавали подробности боев в Крыму.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

247

Несмотря на поражение, многомесячные бои в Керчи помогли обороне Севастополя и задержали почти на три месяца общее немецкое наступление летом 1942 года на Кавказ и на Сталинград. В военном лагере под Кутаиси осенью 1942 года появился Первый запасной стрелковый полк, из которого в составе маршевой роты я в апреле 1943 года попал на Таманский фронт. Трем советским армиям на этом самом южном фронте предстоял прорыв немецкой «Голубой линии», освобождение Новороссийска и десант в Крым. Но воевать мне пришлось недолго. Больше половины моих товарищей 169 стрелкового полка полегли в боях за кубанские станицы Киевская и Крымская. Я был ранен в ногу в начале июня и демобилизован в сентябре после госпиталя. Мне было тогда 17 лет. Через пять лет, в апреле 1948 года, уже как студент при кафедре ботаники Тимирязевской сельскохозяйственной академии, я приехал в Крым для научной дипломной работы в лаборатории биохимии Никитского ботанического сада возле Ялты. Уже по дороге из Симферополя в Ялту я обратил внимание на то, что все леса на склонах Крымских гор были выжжены. Среди черных обгоревших пеньков кое-где пробивалась новая поросль. Выжженными и вырубленными оказались и более крутые лесные склоны гор Южного побережья. Операция по уничтожению крымских лесов проводилась немецкими оккупационными властями и их сообщниками в 1942-1943 годах для борьбы с партизанами. Без лесного прикрытия они становились беззащитны от бомбежек. Были уничтожены и десятки сел, расположенных вблизи лесов. К 1948 году ликвидация значительной части крымских лесов проявилась экологической катастрофой. Лишенная лесной защиты почва смывалась дождями в море, особенно быстро со склонов гор, оголяя скалы.Это был необратимый процесс. После каждого дождя море вдоль берега становилось коричневым от смываемой почвы на несколько километров от берега. Потеря лесов и смыв почвы изменили водный режим полуострова, особенно на побережье. Речушки, ручьи и многочисленные родники, иногда целебные, питавшие водой берега Крыма столетиями, пересохли. Уникальный Никитский ботанический сад, в прошлом «Императорский», основанный Александром Первым в 1812 году для интродукции полезных и декоративных растений в южную Россию, находился под угрозой. На склонах гор строились бетонные водосборники для дождевых потоков. Водоснабжение Ялты обеспечивалось кубанской и днепровской водой, привозимой танкерами. В 1950 году, когда я приехал в Никитский ботанический сад во второй раз, уже на работу, как младший научный сотрудник, проблема водоснабжения стала еще хуже. Недостаток воды угрожал теперь и уникальной коллекции разных сортов винограда, собранных со всего мира Всесоюзным институтом виноградарства и виноделия «Магарач» и всему крымскому виноделию. ( В феврале 1945 года на Ялтинской конференции союзников, решавших судьбу послевоенной Европы, Сталин с гордостью угощал крымскими винами

248

Жорес А. Медведев и Рой А. Медведев: Украинские и Крымские парадоксы

Рузвельта и Черчиля. Рузвельт похвалил крымский «Мускат», британский премьер предпочел крымский конъяк). Крымское побережье в 1948-1951 годах, как я мог наблюдать, уже как местный житель, не было в то время «курортным». В поселках выселенных в 1944 году в Казахстан крымских татар селили крестьян из сожженых немцами белорусских, смоленских, курских или орловских деревень. Более 60 тысяч евреев и крымчаков, многие из которых жили здесь с древних времен, были расстреляны оккупационными властями в конце 1942 года. Южное побережье Крыма от Ялты до Судака развивалось как лечебное для борьбы с туберкулезом, сильно распространившимся во время войны. Считалось, что именно здесь морской, но сухой воздух, насыщаемый испарениями рощ можжевельника и кипарисов является лечебным для туберкулезников. В Ялте была построена большая туберкулезная больница для переживших Ленинградскую блокаду. Отдельно, невдалеке, бывшие санатории переделали в детскую туберкулезную больницу. Туберкулезные больные, нередко в тяжелом состоянии презжали из всех областей Советского Союза в Крым и на постоянную работу. Половина сотрудников биохимической лаборатории, где я работал, включая заведующего, профессора Василия Ивановича Нилова, бывшего ленинградца, поселились в Крыму по той же причине, как в прошлом и Антон Павлович Чехов. Только крымский приморский климат обеспечивал им нормальную жизнь. Районы Евпатории специализировались для лечения детей, страдавших рахитом, распространившемся во время войны в основном в северных областях, на Урале и в Сибири. Главным спасением от рахита являются, как известно, солнечные лучи. Несколько детских санаториев было открыто и в Феодосии. Здесь находился и большой военный госпиталь для лечения инвалидов ВОВ. «Всесоюзная здравница», став после Хрущевского «подарка» одной из областей родной ему Украины, быстро меняла свою лечебно-оздоровительную ориентацию. Крестьянам, привыкшим сеять рожь и выращивать картошку, приказали восстанавливать виноградники и выращивать табак и кукурузу. Здравохранение в Советском Союзе – это бюджетная отрасль, лечение туберкулеза или рахита бесплатно и здоровье детей всегда имело государственный приоритет. Оздоровительно-лечебный профиль крымского побережья, открытого для всех республик, начал меняться на курортно-туристический, приносивший доходы в украинский бюджет. Немалое число больниц перестраивали в дома отдыха и гостиницы. Приехав в Никитский ботанический сад в 1959 году, уже не для работы, а в отпуск с женой и двумя сыновьями, я сразу обнаружил значительные перемены в ближайших окрестностях. Прямо на бывшей территории сада, отрезав от него часть уникальной коллекции роз высилась за оградой четырехэтажная дача Петра Шелеста, Первого секретаря ЦК КПУ и члена Политбюро, друга Хрущева. Неподалеку стояла за оградой дача Екатерины Фурцевой, Секретаря ЦК КПСС по вопросам культуры. Для каждой дачи создали самостоятельные

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

249

пляжи, перекрыв бетонными оградами с охраной все тропы вдоль морского берега. Знаменитая «Пушкинская тропа» вдоль моря из Ялты в Гурзуф была теперь загорожена продленным в море бетонным забором дачи Шелеста ( Пушкин отдыхал в Крыму в 1820 году, переправившись через Керченский пролив из Тамани. Прим. автора). Застройка побережья Крыма элитарными дачами ускорилась после 1991 года. Теперь здесь иногда отдыхали украинские олигархи. У Никитского сада отобрали еще несколько гектаров уникальных насаждений. Была сделана не очень удачная попытка превратить крымское побережье в курорт и для иностранцев. Немного о легальности. Идея о передаче Крымской области РСФСР в Украинскую ССР возникла у Хрущева в сентябре 1953 года при посещении северной степной части полуострова. Белорусы, и смоленские крестьяне, которых привезли сюда совсем не добровольно - «пригнали!» –кричали они на стихийной демонстрации протеста, «засуха замучила! Картошка не растет! Коров нечем кормить, молока нет!» … (Подробности этого протеста, сильно рассердившего Хрущева, были описаны его зятем Алексеем Аджубеем в 1992 году – «Новое время», №6 ). Виноградники выселенных крымских татар высохли, табачные плантации следовало обрабатывать мотыгами и собирать листья вручную. Среди послевоенных переселенцев преобладали женщины, дети и старики. Нужда была сильная. Хрущев полагал, что украинцы степного юга лучше справятся и с освоением крымских степей. Но и украинские крестьяне не были рады перспективам освоения крымских степей и не торопились ехать в Крым и реализовывать полученный «подарок» земляка, во всяком случае, в его степной части. В это время Хрущев еще не был реальным лидером страны, главный тогда в СССР пост Председателя Совета Министров занимал Маленков. Лаврентий Берия, отменивший в 1953 году многие «Великие стройки», среди которых был и Крымский канал, находился под судом Военной Коллегии. Юридическое решение о передаче Крымской области Украинской СССР задержалось и было принято Указом Президиума Верховного Совета РСФСР лишь 5 февраля 1954 года. Этот Указ не был,однако, законным. По действовавшей в то время Конституции РСФСР 1937 года, Президиум ВС РСФСР не обладал полномочиями для изменения границ Республики. Текст этой Конституции, к котором перечислялись все административные единицы, включая Крымскую АССР, гласил, что Президиум ВС РСФСР в период между пленарными сессиями ВС «может толковать законы, созывать сессии, производить всенародные опросы (референдумы)», отменять постановления СНК РСФСР, освобождать наркомов СНК РСФСР и т. д.». Изменений границ РСФСР среди этих полномочий не было. Не было таких полномочий и у Президиумов СССР и УСССР. Передача Крымской области в другую республику требовала изменений в Конституциях СССР, РСФСР и

250

Жорес А. Медведев и Рой А. Медведев: Украинские и Крымские парадоксы

УССР и могла быть законно решена лищь референдумом населения Крымской АССР либо гражданами всего РСФСР. В марте 1954 года такой референдум никто не стал проводить. Советский Союз не жил тогда по законам и конституциям и не был правовым государством. Законный референдум о статусе Крыма состоялся лишь через 60 лет, 16 марта 2014 года. В отличие от Всеукраинского референдума 1 декабря 1991 года, голосовавшие ясно понимали последствия их ответов на два альтернативных вопроса.

Максакова Мария Андреевна*

Претходно саопштење UDK doi 10.7251/POL1407251A

“South Stream” as a factor of economic and energy stability of the Balkans Аннотация: В статье рассматривается значение реализации проекта «Южный поток» для Европы в целом и стран Балканского региона, в частности. Данный проект направлен на укрепление энергетической безопасности европейского континента в рамках стратегии по диверсификации маршрутов поставок газа. В последнее время реализация проекта ставится под угрозу, а возникающие проблемы носят скорее политический, нежели экономический характер. Тем не менее, реальные альтернативы «Южному потоку» в ближайшем будущем вряд ли появятся, а российский проект, призванный превратить Балканы в энергетический центр Европы, все же будет реализован. Ключевые слова: Южный поток, Россия, Сербия, Болгария, Европейский союз, «Газпром» Abstract: The article highlights the significance of “South Stream” project for European countries as well as countries of the Balkan region. This project aims to strengthen energy security of the Europe in context of the strategy covering diversification of gas supply routes. Recently, the project has been constantly jeopardized, and emerging problems concerning it are more political than economic ones. Nevertheless, real alternatives to “South Stream” are unlikely to appear in the near future, and Russian project designed to transform the Balkans into the European energy center will be implemented. Key words: South Stream, Russia, Serbia, Bulgaria, European Union, Gazprom С каждым годом роль и значение энергетического фактора в международных процессах возрастает и во многом начинает определять геополитическую и геоэкономическую действительность. Стабильное развитие экономик ряда стран, в том числе европейских и большей части балканских государств, во многом зависит от степени обеспеченности энергетическими ресурсами, на* Максакова Мария Андреевна – преподаватель кафедры международных экономических отношений и внешнеэкономических связей МГИМО (У) МИД России; e-mail: [email protected], контактный тел.: +7 (916) 402-87-31

252

М. М. Андреевна: “South Stream” as a factor of economic and energy stability ...

дежности и непрерывности их поставок при отсутствии собственных энергоносителей и эффективности решения проблем энергетической безопасности. «Энергетика стала фундаментальным базисом любой экономической деятельности и, по всей видимости, будет продолжать играть эту системообразующую роль в условиях ускоренного развития третичного сектора мировой экономики».1 По мере роста темпов экономического развития стран Балканского региона, будет увеличиваться и спрос на энергоносители, который в значительной степени удовлетворяется за счет внешних источников. Возможно, именно газ станет главным энергоносителем в краткосрочной перспективе. И это вполне логично, так как «газ обладает всеми признаками топлива будущего: современными технологиями эксплуатации на суши и на море, высокой эффективностью, относительно низкой ценой и значительными экологическими преимуществами».2 «Согласно консенсус-прогнозам, разрыв между внутренним производством и потреблением в Европе к 2025 году составит 168 млрд куб. м газа, а к 2035 — 225 млрд куб. м. Это создает объективные предпосылки для дальнейшего укрепления позиций «Газпрома» на рынке Европы».3 Оценивая выгоды и перспективы энергетического сотрудничества, Россия и ЕС в соответствии с дорожной картой Европейского союза «Roap of EU-Russia Energy cooperation until 2050»4 в долгосрочной перспективе должны построить единый энергетический рынок и стать стратегическими партнерами. Однако в свете последних событий на политической и экономической арене, такие перспективы становятся все туманнее. В газовой сфере, которая постепенно превращается в арену противостояния между Россией и ЕС, российские экономические операторы постоянно сталкиваются с многочисленными препятствиями. Еще в начале сентября 2012 года Генеральный директорат по вопросам конкуренции ЕС инициировал антимонопольное расследование в отношении ОАО «Газпром». Компания рассматривается как экономически и политически влиятельный игрок, доминирующий на европейском рынке и практикующий подавление доступа на него других компаний, отказ в доступе к трубопроводам третьих лиц, запрет на перепродажу продукции и привязывание цен на газ к ценам на нефть, что в конечном счете, по мнению еврочиновников, негативно сказывается на других участниках рынка. Российский фактор в энергетической политике стран Центральной и Юго-Восточной Европы./ Отв. ред. к.г.н. Н.В. Куликова. – M.: ИЭ РАН, 2010. – С.19.

1

Н.Попович. Южный поток - в интересах Сербии! 11.11.2013. [Эл. ресурс]. URL:  http://www. fondsk.ru/news/2013/11/11/uzhnyj-potok-v-interesah-serbii-23908.html 2

3

«Газпром» - крупный инвестор в энергобезопасность Европы. 03.06.2014. [Эл. ресурс]. URL:http://www.south-stream.info/press/news/novost/gazprom-krupnyi-investor-v-

ehnergobezopasnost-ev/

4

Roap of EU-Russia Energy cooperation until 2050. [Эл. ресурс]. URL: http://ec.europa.eu/ energy/international/russia/doc/2013_03_eu_russia_roap_2050_signed.pdf

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

253

Все это проходит в русле начатой еще в 1990-х годах более обширной программы, основная цель которой заключается в создании единого взаимозависимого и конкурентного европейского газового рынка и включает в себя первый, второй и третий энергетические пакеты. Потенциальное применение Третьего энергетического пакета (ТЭП) по отношению к российской компании и проектам с российским участием можно рассматривать как дискриминационное и вот почему. Во-первых, ТЭП снижает мотивацию инвесторов, которые рискуют потерять собственность и гарантированный доступ к транспортным мощностям. Во-вторых, подрывает основу долгосрочных контрактов. В-третьих, несет существенный риск для энергобезопасности Европы. Однако, оправдывая свои действия всевозможными способами, ЕС оказывает на Газпром значительное структурное и рыночное давление. При этом важно отметить тот факт, что для большинства стран Центральной и Юго-Восточной Европы Газпром является едва ли не единственным поставщиком газа, а экономики некоторых стран региона полностью зависят от импорта газа из России. При этом российско-европейская газовая полемика стремительно набирает обороты в связи с ускорением развертывания по-настоящему конфронтационного сценария вокруг международного проекта «Южный поток» (ЮП), реализация которого постоянно ставится под угрозу и наталкивается на всякого рода сложности. И здесь для России серьезным камнем преткновения на пути реализации проекта является Третий энергетический пакет. Применительно к «Южному потоку» в соответствии с ТЭП у газопровода должен быть независимый оператор, который устанавливает тарифы на уровне экономической эффективности после консультаций с регулятором, то есть одна компания не может одновременно являться владельцем газопровода и продавцом газа. В марте 2012 года в Европарламенте состоялось обсуждение перспектив укрепления энергетических связей между Россией и ЕС, в ходе которого российская сторона отметила ряд пробелов и недостаточно проработанных вопросов, присущих ТЭП. Было отмечено, что «в частности, в нем не отражены вопросы пересечения внешних границ ЕС газотранспортной инфраструктурой, отсутствуют эффективные механизмы привлечения инвестиций в развитие инфраструктурных проектов и функционирования сложной газотранспортной системы».5 Европейская сторона настаивает на том, что иностранные компании должны принимать те же условия и правила, по которым работают национальные компании ЕС. В декабре 2013 года Еврокомиссия впервые начала открытую борьбу с проектом, заявив, что межправительственные соглашения, заключенные с Болгарией, Сербией, Венгрией, Словенией, Хорватией, Австрией и Грецией не соответствуют законодательству ЕС и должны быть пересмотрены. По итогам встречи российской делегации и Европарламента для обмена мнениями на тему энергетического сотрудничества между Россией и ЕС. 28.03.12. [Эл. ресурс]. URL:minenergo. gov.ru/press/most_important/11601.html

5

254

М. М. Андреевна: “South Stream” as a factor of economic and energy stability ...

«Отметим, что Россия еще весной направила иск во Всемирную торговую организацию о старте судебного разбирательства в связи с применением ЕС мер, противоречащих обязательствам ЕС в ВТО, касающимся базовых принципов недискриминации и доступа на рынок. Так называемый третий энергопакет создает серьезные препятствия для стабильных поставок российского «голубого топлива» в Европу, включая угрозу строительству новой транспортной инфраструктуры, например, в рамках проекта «Южного потока».6

Важно отметить, что проект «Южный поток» нацелен на укрепление энергетической безопасности Европы, повышение надежности и устойчивости энергоснабжения европейских потребителей и обеспечение геостратегической стабильности всего европейского континента. Экономические выгоды реализации проекта «Южный поток» для стран-участниц очевидны: крупные инвестиции в экономику, дополнительные рабочие места, скидки на газ, доходы от транзита, пополнение госбюджета и общий рост экономической и деловой активности. Тем не менее, проект становится разменной монетой в треугольнике интересов Россия – ЕС – США. В начале июня 2014 года прикрываясь нормами Третьего энергопакета и нечестными условиями проведения тендера на проектирование, поставку оборудования, материалов, строительно-монтажные работы и ввод в эксплуатацию болгарского участка газопровода, при этом еще не доказав нарушений, а только предполагая об их наличии, Еврокомиссия заявила о своих намерениях приостановить реализацию проекта «Южный поток» в странах ЕС и начала «наступление» с Болгарии. «Между тем ранее представители Еврокомиссии официально заявляли, что у Брюсселя нет полномочий для того, чтобы остановить строительство трубы, однако после того, как газопровод будет построен, европейский регулятор может не дать разрешение на его работу».7 Пытаясь выстоять под давлением Еврокомиссии, 6 июня 2014 года Парламент Болгарии принял в первом чтении законопроект, фиксирующий разницу между внутриевропейскими и трансграничными газопроводами и позволяющий частично вывести ЮП на территории страны из-под норм Третьего энергопакета ЕС. Однако, в конечном счете, страна все же стала жертвой геополитических интересов США и их европейских союзников и уже 9 июня 2014 года приняла решение приостановить работы по «Южному потоку». Безусловно, такое решение продиктовано отнюдь не национальными интересами самой Болгарии и является экономически невыгодным как для страны, так и для всей Европы. В данном контексте Болгарию можно рассматривать в качестве заложника сложившейся ситуации, учитывая то, что экономическое положение Т. Шадрина. Болгария приостановила работы по «Южному потоку». 08.06.2014. [Эл. ресурс]. URL: http://www.rg.ru/2014/06/08/potok-site.html 7 ЕС обвинил Болгарию в газовом сепаратизме. 08.04.2014. [Эл. ресурс]. URL:http://www. kommersant.ru/Doc/2447986 6

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

255

страны далеко от стабильного, а держаться на плаву страна еще в состоянии благодаря финансовым дотациям ЕС, часть из которых были прекращены. К примеру, 3 июня 2014 года была остановлена программа финансирования регионального развития в Болгарии. В таких условиях страна была вынуждена сдать свои позиции по ЮП. Лишний раз такое положение вещей доказывает то, что национальные интересы отдельно взятой страны-члена ЕС не учитываются и отстаивать их не удается, а если очень захочется, тогда будут применяться санкции и налагаться всякого рода ограничения со стороны Еврокомиссии. Поэтому тем балканским странам (Сербия, Черногория и др.), которые так стремятся интегрироваться с ЕС,8 необходимо принимать во внимание опыт своих соседей и осознавать, что их ждет далеко не в безоблачном будущем в объединенной Европе. Что касается европейских интересов США, то они планируют приобрести газотранспортную систему (ГТС) Украины, которая сейчас является одним из основных маршрутов экспорта российского газа в Европу. При появлении альтернативного маршрута поставок, такого как «Южный поток», не затрагивающего транзитные страны, ГТС Украины будет простаивать. Вдобавок к этому США крайне озабочены растущей энергозависимостью Европы от России и готовы поставлять свой сланцевый газ, импорт которого экономически нецелесообразен ввиду высоких издержек на транспортировку, что в конечном счете, отразится на цене. В данной ситуации «единственной возможностью для США продать «сланец» Европе является изоляция России при одновременном поддержании хронической нестабильности в регионе Каспийского моря и Центральной Азии»9, чем они активно и занимаются. В последнее время эксперты все чаще сходятся во мнении, что в краткосрочной перспективе Евросоюзу вряд ли удастся заменить объемы поставок российского газа. Становится очевидно, что альтернатив «Южному потоку» нет. Те маршруты, которые ЕС рассматривает в качестве альтернативных, находятся еще в стадии разработки, а поставки сжиженного газа потребуют дополнительных расходов и времени. Конкуренция в создании газопроводов не может не учитывать проблему их заполнения газом. При реализации европейских проектов потребуется дорогостоящее освоение разведанных месторождений Центрально-Азиатского региона и Ближнего Востока. Поэтому тезисы о наличии других способов поставки газа в большинстве случаев оторваны от реальности. Разыгрывать «каспийскую карту» для Евросоюза будет достаточно проблематично и долго, учитывая специфику региона и тот факт, что прикаспийЗдесь важно сделать оговорку о том, что европейский выбор населению навязывают в основном прозападные политики в этих странах, в то время как более трети граждан, к примеру, Сербии выступает против вступления в ЕС, еще одна треть пока не определилась.

8

П. Искендеров. О значении «Южного потока» для Европы. 12.05.2014. [Эл. ресурс]. URL: http:// www.fondsk.ru/news/2014/05/12/o-znachenii-uzhnogo-potoka-dlja-evropy-27440.html

9

256

М. М. Андреевна: “South Stream” as a factor of economic and energy stability ...

ские страны по-прежнему не договорились о разграничении акватории и дна Каспийского моря, что подрывает ряд проектов, на которые ЕС возлагал надежды. Рассчитывать исключительно на азербайджанский газ не приходится, так как объем годовых поставок в размере 10 млрд кубических метров не удовлетворяют полностью потребности ЕС в газе, а ввод в действие второй очереди месторождения «Шах-Дениз» осуществится не ранее 2020 года. Что касается Туркмении в качестве еще одного потенциального участника проектов ЕС, можно говорить о том, что ситуация здесь также неоднозначна, так как страна ориентируется на сотрудничество с Россией и Китаем, в направлении которого уже построено несколько газопроводов. «В отношении танкерных поставок сжиженного газа из Катара надежд тоже мало - Катар уже физически не в состоянии увеличить свое предложение».10 В конечном счете, получается, что блокируя энергетические проекты с российским участием, Европейский союз оказывается не в состоянии предложить потребителям альтернативный вариант. При этом наработанный опыт взаимовыгодного сотрудничества с Россией имеется у ряда европейских стран, это лишний раз подтверждается недавним возвращением Австрии в «Южный поток», когда австрийская компания OMV подписала с «Газпромом» меморандум о намерениях по реализации проекта на территории страны. Важно также отметить, что российские проекты отличаются рядом преимуществ: во-первых, проекты развития газопроводных сетей базируются на собственных энергетических ресурсах инвестора, во-вторых, они отличаются относительно низкой стоимостью газа, надежностью поставок и выполнением контрактных обязательств, в-третьих, предлагаются выгодные условия транзитных платежей для стран-участниц проекта. Для России интерес в реализации проекта ЮП, прежде всего, заключается в диверсификации маршрутов поставок газа, исключении транзитных рисков, укреплении энергетической безопасности Европы и своих стратегических партнеров в регионе. Наращивание поставок газа в перспективе связано с тем, что потребности европейских стран будут только возрастать. «Страны, которые ранее не потребляли газ в больших объемах для промышленных нужд, скорее всего, будут ориентировать свои экономики на его использование, так как уголь, мазут и атомная энергетика существенно уступают газу по экологичности».11 При развитии негативного сценария и полном применении норм Третьего энергопакета, возможность реализации проекта ЮП будет поставлена под угрозу, а страны-участницы в таком случае не получат крупные инвестиции, которые Евросоюз будет не в состоянии компенсировать. При таком развитии П. Искендеров. О значении «Южного потока» для Европы. 12.05.2014. [Эл. ресурс]. URL: http://www.fondsk.ru/news/2014/05/12/o-znachenii-uzhnogo-potoka-dlja-evropy-27440.html

10

11

Значение проекта Южный поток. [Эл. ресурс]. URL: http://www.south-stream.info/pipeline/

significance/

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

257

событий Россия вполне может переориентироваться на другие рынки, и прежде всего, азиатские. Первые шаги в этом направлении уже сделаны: в конце мая 2014 года был подписан 30-летний контракт на поставку российского трубопроводного газа в Китай, страны также подписали меморандум о взаимопонимании в сфере поставок природного газа по «Восточному маршруту». Несмотря на все нападки на «Южный поток» вероятнее всего, проект все же будет реализован, так как в условиях неопределенности с транзитом газа через Украину европейские и в большей степени балканские страны крайне заинтересованы в прокладке газопровода. Открытым остается вопрос о сроках и условиях его реализации. Так или иначе, Москве и Брюсселю необходимо договариваться и идти на взаимные уступки, подчеркну, именно взаимные. Россия не намерена отказываться от выполнения своих обязательств в рамках соглашения по реализации «Южного потока», но и действовать в ущерб себе не собирается. Компромисс может быть найден, если дискуссии по проекту будут выведены из политической плоскости в экономическую, а европейские страны в принятии решений будут руководствоваться, прежде всего, исходя из экономической целесообразности и собственных национальных интересов, а не советов и настоятельных рекомендаций находящихся на другом континенте американских покровителей. Реализация новых проектов строительства мощных газопроводов с российским участием позволит с большей эффективностью использовать транзитные возможности Балканского региона и в перспективе превратит его в крупный европейский центр транзита и хранения природного газа, обеспечивающего энергобезопасность всей Европы. Источники: Roap of EU-Russia Energy cooperation until 2050. [Эл. ресурс]. URL: http://ec.europa.eu/energy/international/russia/doc/2013_03_eu_russia_ roap_2050_signed.pdf «Газпром» - крупный инвестор в энергобезопасность Европы. 03.06.2014. [Эл. ресурс]. URL:http://www.south-stream.info/press/news/novost/gazpromkrupnyi-investor-v-ehnergobezopasnost-ev/ ЕС обвинил Болгарию в газовом сепаратизме. 08.04.2014. [Эл. ресурс]. URL:http://www.kommersant.ru/Doc/2447986 Значение проекта Южный поток. [Эл. ресурс]. URL: http://www.south-stream. info/pipeline/significance/ Н.Попович. Южный поток - в интересах Сербии! 11.11.2013. [Эл. ресурс]. http://www.fondsk.ru/news/2013/11/11/uzhnyj-potok-v-interesahURL:  serbii-23908.html П. Искендеров. О значении «Южного потока» для Европы. 12.05.2014. [Эл. ре-

258

М. М. Андреевна: “South Stream” as a factor of economic and energy stability ...

сурс]. URL: http://www.fondsk.ru/news/2014/05/12/o-znachenii-uzhnogopotoka-dlja-evropy-27440.html По итогам встречи российской делегации и Европарламента для обмена мнениями на тему энергетического сотрудничества между Россией и ЕС. 28.03.12. [Эл. ресурс]. URL:minenergo.gov.ru/press/most_important/11601. html Российский фактор в энергетической политике стран Центральной и Юго-Восточной Европы./ Отв. ред. к.г.н. Н.В. Куликова. – M.: ИЭ РАН, 2010. – 286 c. Т. Шадрина. Болгария приостановила работы по «Южному потоку». 08.06.2014. [Эл. ресурс]. URL: http://www.rg.ru/2014/06/08/potok-site.htm

ОСВРТИ И ПРИКАЗИ

Храбро и корисно уставно-правно и политиколошко штиво doi 10.7251/POL1407261D (Доц. др Радомир Нешковић: “Недовршена држава” – политички систем Босне и Херцеговине, Фондација „Фридрих Еберт“, Бања Лука, 2012.) Аутор доц. др Радомир Нешковић, књигом НЕДОВРШЕНА ДРЖАВА – ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, на занимљив начин приступа основним питањима стварања, уређења и функционисања државе у Босни и Херцеговини. У првом дијелу књиге аутор се бави основним елементима националних идентитета у Босни и Херцеговини и облицима њиховог остваривања. Иако аутор није имао намјеру да историјски елаборира наведену материју која је систематски обрађена у дјелима појединих аутора, његово бављење историјским чињеницама било је у сврху проналажења основних елемената националних идентитета који су опстали кроз вријеме све до данас. У другом дијелу књиге аутор се бави Уставом као политиколошким феноменом који је израз политичког договора који претходи нормативном уобличавању садржаја устава. Стога, аутор износи критике на становиште уобичајено у правној теорији да је устав највиши правни и политички акт у једној држави и брани становиште да је устав највиши политичко-правни акт државе гдје политичка воља претходи правним нормама. У оквиру овог дијела запажено је разматрање о настанку и развоју државности Босне и Херцеговине и износи став да те државности није било у доба Турске, Аустроугарске и Југославије и да је Босна и Херцеговина одлукама ЗАВНОБиХ-а први пут стекла елементе државности у периоду од 1943. до 1945. године. У трећем дијелу књиге посвећеном узроцима распада раније југословенске државе, аутор износи став да се држава распала дисолуцијом, а не сецесијом. При томе, аутор оспорава легиитимност настанка државе Срба, Хрвата и Словенаца као и легитимност настанка Краљевине Југославије. Социјалистичка Федеративна Република Југославија, према мишљењу аутора, била је уређена на основана „напутака“ Народног вијећа из Загреба који су представљали самопроглашену и непостојећу државу трију народа - Словенаца, Хрвата и Срба. Такође, аутор истиче да се ранија држава Југославија распала у процесу трансформације федерације у конфедерацију и да је овај процес легализован Уставом СФРЈ из 1974. године. Према овом мишљењу, Југославија се распала на уставан начин, јер је њен распад уграђен у њен устав из 1974. године. У четвртом дијелу књиге аутор је елаборирао конститутивне акте које су у Босни и Херцеговине доносили представници њених конститутивних народа, при чему су једни акти настајали као посљедица претходно донесених, а затим и сами постајали узрок доношења других аката који су настајали у узрочно-посљедичном процесу.

262

Миле Дмичић: Доц. др Радомир Нешковић: “Храбро и корисно уставно...

У петом дијелу књиге аутор говори о активностима међународних чинилаца у рјешавању југословенске и босанскохерцеговачке кризе. Аутор је приказао мировне планове које су ОУН и Европска заједница нудиле националним лидерима у БиХ, при чему укупан процес међународног анагажовања аутор фундира као арбитражу. Управо, на тим основама аутор је понудио анализу Дејтонског мировног споразума као синтезу међународне арбитраже. Карактеристично је то да аутор радикално одступа од теорије да је Дејтонски мировни споразум акт међународног јавног права, дефинишући га као акт међународне арбитраже. Аутор се, истовремено, бави питањем државног уређења, облика владавине и политичког система Босне и Херцеговине, посебно елаборирајући аспекте организације државне власти и подјеле надлежности и закључује, при том, да је ријеч о федеративном уређењу државе. У шестом дијелу књиге је разматрана консоцијална демократија, посебно најутицајније политичке партије, при чему критици подвргава концепт партијске државе. У оквиру консоцијације аутор се бави и улогом јавних медија и посебно даљом неуставном доградњом Дејтонског мировног споразума. При томе, износи занимљиво запажање да ће се укупан садржај Дејтонског мировног споразума временом трансформисати у „један Устав БиХ“ и противи се његовом распакивању. Стога у негативан контекст ставља и евентуално формирање трећег, хрватског ентитета, као и могуће осамостаљивање Републике Српске на основу Закона о референдуму и грађанској иницијативи, као и покушаје евентуалне унитаризације и централизације Босне и Херцеговине. Сам назив, структура и садржај књиге указују на актуелност ове материје, али и на сложеност уставноправне материје коју аутор разматра ношен истраживачком радозналошћу, радећи то без ограничења и идеолошких предрасуда. Очигледно је да припада кругу политиколога који немају претензију да пруже коначну истину , него стално трагају за неким новим чињеницама и аспектима настојећи да постојеће стање подвргне критичком промишљању. Његова основна намјера је усмјерена на политичке теорије државе и права, отварајући демократску научну расправу о битним питањима државе и народа у Босни и Херцеговини, а која би, у првом реду, била лишена доминације партијске идеологије над научном истином. Аутор сматра научно неопходним да се битна питања државе и конститутивности у Босни и Херцеговини требају изнова преиспитивати без било каквих taboo тема или идеолошких омотача. Очигледно је да код аутора не постоји предрасуда према политичким субјектима, па их - у једном аспекту ставља у позитиван контекст - а у другом у негативан. Позиционирајући се изван утицаја владајућих партијских елита аутор је осигурао широк маневарски простор и са лакоћом гради дистанцу према српским, бошњачким, хрватским и међународним субјектима. Књига у себи, као везивну нит, садржи полемичку линију како о питањима државе и политичке историје тако и о садашњим питањима организације, структуре и функционисања Босне и Херцеговине.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

263

Основа из које се посматрају битна питања стварања и организације државе је народни суверенитет гдје држава има делегирани и од народа добијени суверенитет, који није њено власништво, што упућује на велики респект према теорији народног суверенитета. Тиме се та основа народног суверенитета изводи принцип уставности којим се спречава да се владајуће партијске елите трансформишу у владајуће и отуђене олигархије. Књига је карактеристична и по бројности обрађених питања којима аутор отвара политичку и правну природу босанскохерцеговачког контекста, могућности дизајнирања уставноправног и политичког модела постојеће „недовршене државе“, „немогуће државе“; „подијељеног друштва“; „распакивања“ дејтонских рјешења; конститутивне противрјечности, уставне основе и државност, дисолуцију југословенске државе, међународну арбитражу, увођење елемената консоцијативне демократије; идентификовање елемената и чинилаца идентитета и њихова различитост, као гаранције перспективе државе и друштва; уставне промјене, европске интеграције, реформски процеси, равнотежа националног и грађанског, те како се отргнути из „уклијештености између прошлости и будућности“. Нажалост, како истиче аутор, без научне јавности, а на дневно-политичким „шареницама“, још увијек заснивају се процеси који иду, углавном, ванинституционалном трасом. Пакети – априлски, бутмирски, њемачке канцеларке, затим дјеловање невладиног сектора, бројни партијски скупови – супституирали су институционални оквир и угушили демократске импулсе, политичку вољу, па и демократски конституисане легалне и легитимне институције. Тако је све видљивије да „раздијељена кућа не може да опстане“ (Вилијам Џеферсом, 1858). Тим више, што се већ пет вијекова представници трију главних националних и вјерских заједница нису трајно, заједно и масовно залагали за једну државу, а ни сама, ова држава нема ни данас вољу да служи, одговара или пита оне којима „управља“. Очигледно је: политичке странке, њене елите и лидери, окупљени у оквиру три националне заједнице, никако да схвате и прихвате – да они не могу непосредно вршити власт, нити је подчинити себи. Они могу само демократским средствима обликовати политичку вољу грађана. Насупрот томе, умјесто истинске и изворне демократије, и даље се утемељује „режим политичких странака“ и наставља партитократија, ванинституционално дјеловање и изражавање. То још више доприноси да Босна и Херцеговина буде само циљ међународне заједнице, а не држава властитих народа, нити држава коју су они створили. Зато и ова књига потврђује ријечи „јадна је та нека демократија у којој неизабрани представник страних сила може да игнорише изабране представнике народа те земље“. Све то је аналогно уставној и правној природи босанскохерцеговачке државе у којој постоје и два стања – један нормативни и други стварни. Као одраз ауторовог позитивног настојања и суочавања са наведеном проблематиком,

264

Миле Дмичић: Доц. др Радомир Нешковић: “Храбро и корисно уставно...

посебно је занимљиво то да је аутор направио радикалан отклон у односу на теорију да је ријеч само о међународном уговору. Босна и Херцеговина је овдје објашњена као сложена, федеративна држава sui generis, у настајању, а која може бити довршена заједничким дјеловањем домаћих и међународних институција, као израз слободне воље и одлуке демократски конституисаних органа и институција, народа и грађана. Стога је аутор, прихвативши се, првенствено политиколошке анализе овог сложеног и актуелног уставног, правног и друштвеног феномена, који је код нас недовољно истраживан, примијенивши мултиметодолошки приступ, посебно користећи историјски, социолошки, политиколошки, упоредни и позитивноправни метод, са јасно утврђеним предметом и циљем истраживања, прецизно одређеним обимом и одабиром теоријске и емпиријске грађе, подарио књигу као корисно и занимљиво штиво онима које интересује и који се баве теоријом и емпиријом уставног права и политичких система. Књига ће бити занимљива и друштвено ангажованим грађанима и онима које интересују проблеми и могућности развоја државе и друштва, посебно земаља у транзицији. Истовремено, намеће се и питање: како „наћи мјеру за све“ (Хераклит) у земљи у којој ни о њеном Уставу нема сагласности. А сваки устав, како су истицали бројни конституционалисти, је правни и политички инструмент, правна архитектура, израз достојанства човјека и грађанима, акт историјског момента и правно и књижевно дјело. Нико над овом земљом нема ексклузивитет нити договорено старатељство, партнерство, нити право на савремени протекторат, аутократско управљање или октроисану управу, а због чега и постојање слободних и демократских избора и легалних и легитимних представничких институција губи сваки смисао. Такође, шта рећи о земљи у којој нема визије, одговорности, вредоносног система, идентитета, толеранције, помирења, заједничке историје, религије, културе, лојалности заједничкој држави у којој се стално једним народима намеће колективна одговорност а други се представљају као жртве. Може се стећи и утисак да се ради о двије или чак и три књиге спојене у једну. И ова књига намеће питање - докле ћемо се само бавити „књиговодством“ рата, смрти, логора, прогона, затим „кадровским квотама“ прикривеним колаборацијама. У таквом миљеу често се губи човјек и грађанин, њихове потребе и интереси. Али на ова и бројна друга питања нема ни одговора власти која би требала да припада народу и полази од народа, нема ни владавине права, повјерења, равноправности, социјалне, имовинске и личне безбједности, права и слободе. Истовремено, ова књига може да изазове и полемику у научној и стручној јавности, као и у политичким и јавним круговима због отворених питања, као што су карактер ратних сукоба, државноправни континуитет Босне и Херцеговине, могуће уставне промјене. Али ова књига може и да потакне многе да

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

265

„проговоре“ о овим питањима. Она може позитивно утицати на тражење и изналажење прихватљивог и проводивог уставноправног модела за Босну и Херцеговину. За сада, Босна и Херцеговина је сложена држава, односно државна заједница у изградњи, дакле, „недовршена држава“, како то аутор истиче. Зато ће ова књига допринијети научној и стручној расправи о битним питањима настанка и функционисања државе у Босни и Хрцеговини, што је и био основни циљ аутора и његовог дјела. Миле Дмичић

OД САВЕЗА ДО САВЕЗА doi 10.7251/POL1407266V /Срећко Ђукић, Повратак Савеза – Две деценије после, „Службени гласник“, Београд, 2012./ Појавом елемената и фактора који суштински одређују „нове“ правце и токове тренутних међународних односа у свијету, књига Повратак Савеза – две деценије после чији је аутор Срећко Ђукић, један од најкомпетентнијих српских стручњака који се бави проблематиком читавог евроазијског простора, свакако представља капитално дјело које нам осветљава једну нову Русију и уопштено читав постсовјетски простор, који се полако али сигурно захваљујући процесима који се на њему одвијају а чији је покретач Русија, враћа међу главне чиниоце међународне геополитичке сцене савременог свијета. Књига Повратак савеза – две деценије после, састоји се из два дијела са по четири поглавља у сваком и Поговором на крају. Први дио књиге систематски је подијељен у четири поглавља под називима: Од СССР-а (Савеза) ка Русији – Двадесет година без СССР-а; „Цивилизован развод“ и „ближе иностранство“ – ново руско окружење – постсовјетске земље; ЗНД – не СССР, Русија – не империја – Руско лидерство – евроатлантски процеси; и Нове структуре и нови изазови – „Не“ наднационално и „нове“ алтернативе. У поглављу Од СССР-а ка Русији аутор настоји да нам на што упечатљивији начин прикаже ерозију и на крају сам распад једне такве државне творевине какав је био СССР. Бивша совјетска империја, како је у студијама новијих датума воле називати совјетолози, кроз ово поглавље је приказана као супер – сила са свим својим предностима и недостатцима. Упркос поднаслову двадесет година без СССР-а, читаво поглавље базирано је на процес распадања Совјетског Савеза праћен слабошћу совјетског вође Горбачова, појавом Јељцина, неуспјелим августовским пучем и Бјеловешким споразумом којим је и дефинитивно престао да постоји СССР. Све ове догађаје који су били одлучујући фактори за демонтажу совјетске империје, аутор је крајње студиозно уз вјеродостојне изворе и савременике догађаја предочио у овом поглављу и самим тим омогућио прави увод у даље догађаје и процесе којима су биле изложене сада нове постсовјетске државе на челу са Русијом. Управо наредно поглавље под насловом „Цивилизован развод“ и „ближе иностранство“ – ново руско окружење – постсовјетске земље, даје нам са научне основе прави увид у тадашње стање у којем су се налазиле све постсовјетске земље као и сам карактер, врсту и и интезитет рефлексије распада СССР-а на новостворено окружење и међународне односе уопште. Захваљујући преданом раду аутора у овом поглављу много нам је лакше схватити процес ликвидације СССР-а и нове односе који настају на његовим рушевинама. Кроз прокламоване принципе „Цивилизовани развод“ и „ближе иностранство“ које је кроз наслов Ђу-

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

267

кић издвојио као примарне, настоји да се угради све потребно да би се избјегле нежељене посљедице које би распад државе одвеле у нежељеном правцу. СССР се распао без већих потреса и поред низа међунационалних и међуетничких сукоба које су дуги низ година потресале совјетску империју,а односи међу сада новим сусједима (државама) у већини случајева временом су достигли ниво из некадашње заједничке државе. Русија, којој се природно наметала улога предводнице на свим нивоима постсовјетске реалности стања на терену, настојала је у складу са својим тадашњим могућностима да све напоре уложи да изгради што боље односе међу новим државама по свим параметрима, упркос низу догађаја и фактора које су те њене напоре чинили још компликованијим и тежим. Треће поглавље представља синтезу са другим и у њему је исцрпно описано како на Русију гледају њене сада сусједне државе као и то коју би улогу руска држава требала да има у новом постсовјетском простору а да ниједним својим потезом и чином не наруши или спријечи интересе и циљеве новонасталих држава од које су се многе по први пут суочиле са својим суверенитетом. Ова комплексна проблематика детаљно је научно – исраживачким радом аутора предочена у овом поглављу. Организације које настају, првенствено ЗНД (Заједница независних држава) као наднационална структура треба да одиграју улогу од мирног коегзистирања ка интеграцији свих постсовјетских држава а да не садрже елементе руске империјалне доминације, с обзиром да се Русији у овом окружењу као што је наведено, природно предодређена највећа улога земље покретача интеграција на свим нивоима међудржавничких односа постсовјетског пространства и шире. Управо је то оно што нам Срећко Ђукић студиозно појашњава кроз читаво поглавље. С друге стране кроз поглавље Срећко Ђукић провлачи и евроатлантске структуре које имају и те како интересе и планове послије пропасти Совјетског Савеза и које их све интензивније настоје спровести у пракси и на терену. Управо сучељавање евроатлантских и евроазијских елемената, структура и организација чине ствари за Русију и њене савезнике још комплекснијим а самим тим и тежим на простору од огромног геополитичког значаја за главне актере међународних односа како то настоји да нам појасни аутор наведеног дјела. Нове структуре и нови изазови – „Не“ наднационално и „нове“ алтернативе наслов је четвртог, посљедњег поглавља првог дијела књиге кроз који је приказана Русија која управо у већини новоформираних структура игра одлучујућу улогу у свим сферама регионалних процеса. Темељно је приказан висок статус и дугорочан интерес Русије у региону потпомогнут пуном сагласношћу већине постсовјетских држава . Међутим, управо брига за повредом и очувањем суверенитета и независности у одлучивању било које врсте ових држава, заједно са појавом нових изазова које намећу евроатлантске структуре својом примјетном активношћу на постсовјетском пространству, повремено спутавају постсовјетску (ре)интеграцију како нам то Срећко Ђукић наглашава у овом поглављу. Сажето дефинисање организација на челу са Русијом као што су Савез Русије и Бјелорусије, ЈЕП (Јединствени економски простор), ШОС (Шангајска организација за сарадњу),

268

Душан Врућинић: Oд савеза до савеза

Евразес (Евроазијска економска заједница), ОДКБ (Организација договора о колективној безбједности) дају нам прави увид у то шта државе чланице желе и у коликој могућности могу да реализују своје економске, политичке, безбједоносне и остале интересе. У најопширнијем поглављу књиге аутор пише и о геополитичким категоријама насталим и временом дефинисаним након распада СССР-а као што су Централна Азија, Црно море, Каспијско море, Кавказ. Константна борба за превласт над овим категоријама која се води између Запада и Русије и њених савезника чини ситуацију још сложенијом на читавом простору. Ту су и замрзнути конфликти Независна Абхазија, Независна Јужна Осетија, Независни Нагорно – Карабах, Независно Придњестровље, који су по Ђукићу саставни елементи интензивне геополитичке борбе за превласт. С друге стране организације као што су ГУАМ и Заједница демократског избора и Источно партнерство аргументовано су приказане као противтежа руским интересима у региону и представљају битне чиниоце западних интереса са којима се све израженије суочава и сукобљава евроазијска постсовјетска интеграција предвођена Русијом. Други дио као и први, подијељен је на четири поглавља под називима: Од Русије ка савезу – Интеграција, реинтеграција, империја;Глобални контекст новог савеза – Од Источноеввропског савеза (уније) до данас;Путин:пројект интеграције Евроазије – Од Лисаабона до Владивостока преко ЕАЕС-а;Година2015 – Евроазијски савез (унија) Коракпо корак, са Поговором (поднаслов Од Савеза – ка савезу) на крају књиге који у кратким цртама пролази кроз сва поглавља овог вриједног научног дјела. Ако је у првом дијелу књиге тежиште аутора било стављено у контекст распада СССР-а и улоге и мјеста Русије у што блажим посљедицама по њено окружеље које су као слијед догађаја наступиле, други дио књиге представља једну врло исцрпну студију у којој је Русија са снажним аргументима са научне основе уз труд аутора, представљена као држава која на новим основама и са новим, сада државотворним највишим руководством преузима на себе улогу земље „покретача“ свих врста и видова постсовјетске (ре)интеграције. Прво поглавље другог дјела по називом Од Русије ка Савезу и поднасловом Интеграција, реинтеграција империја на један веома јасан, дескриптиван (вриједним изворима и битним савременицима процеса и догађаја) и темељан начин аутор читаоцу предочава све елементе и факторе који дефинишу реинтеграцију постсовјетског простора на челу са Русијом, што најбоље поткрепљује ова реченица Срећка Ђукића: „Она (Русија) све време после ССССР-а трага за обратним путем – од нове, демократске Русије и нових држава око ње ка „новом СССР-у“, ка новом савезу, ка новој унији, интеграцији, форми и садржини односа између држава и народа, како то само живот и човек могу да определе, створе и изграде“.1 Глобални контекст новог савеза – Од Источноевропског савеза (уније) до данас, наслов је другог поглавља у којем је фактички хронолошки наведено рушење совјетског и постепено изСрећко Ђукић, Повратак Савеза – две деценије после, Службени гласник, Београд 2012, стр.136. 1

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

269

грађивање новог Савеза који из године у годину добија своје основне контуре. После нестанка Савеза никада није било више изгледа за његов повратак него данас, што потврђује подударност покретачких снага глобалног и унутрашњег контекста.2 Кроз реконфигурацију постсовјетског простора и све већи утицај Русије и изван тих оквира, глобални значај новог савеза има све примјетнију улогу у новим мултиполарним односима снага у свијету. Треће поглавље назива Путин: пројект интеграције Евроазије – од Лисабона до Владивостока преко ЕАЕС-а комплетно је посвећен управо ЕАЕС-у – Евроазијском економском савезу чији је идејни творац и покретач лично Владимир Путин. Кроз цијело поглавље издекламоване су тежње Русије да кроз првенствено економско повезивање ојача своју позицију и позицију својих најближих савезника, прије свега Бјелорусије и Казахстана. Само оснивање и учвршћивање ЕАЕС-а са приливом других држава сусједа и шире, имало би по замисли његових оснивача, као резултат свеобухватно повезивање евроазијског континента од Лисабона до Владивостока, а то је управо оно што нам уз замисли и идеје творца овог савеза, представља Ђукић који тежиште интеграција у овом поглављу на тај начин пребацује на економско поље. Завршно, четврто поглавље: Година 2015 – Евроазијски савез (унија), корак по корак, представља једну врсту наставка претходног поглавља. Аутор нам овде у самом наслову појашњава цјелокупну садржину овог поглавља, у којем се корак по корак у блиском периоду од само неколико година, предвиђа оснивање Евроазијске унје налик ЕУ, само са тежњом да се елеминишу недостатци који су све израженији у данашњој заједници европских земаља и унаприједе досадашњи односи на разним нивоима и кроз разне организације постсовјетских земаља од ЗНД-а управо до будуће Евроазијске уније. Декларација о Евроазијској економској интеграцији, чији је оснивачки текст у овом завршном поглављу „уметнуо“ Срећко Ђукић на најбољи могући начин потврђује оно очему аутор пише и шта настоји да нам представи кроз цијелу књигу. То је једна врста завршног чина стварања новог Савеза, нове сасвим другачије и на другачијим основама изграђене постсовјетске међудржавне заједнице. Поговор на крају књиге конципиран је и подијељен на три цјелине, двије веће а то су Од Савеза ка Русији и од Русије ка Савезу, и једну мању, завршну назива Србија и Савез. У два прва поднаслова аутор укратко резимира све оно очему је било ријечи у овој књизи, да би са трећим и завршним насловом поговора појаснио које велике користи може имати Србија и све бивше југословенске републике од што тјешње сарадње са свим интеграционим постсовјетским структурама, као и које су то слабости које би ове републике требале отклонити да би та сарадња била што успјешнија и на корист свих. Књига Повратак Савеза – две деценије после, свакако представља једно од најзначајнијих дјела у новијој библиографији везано за савремену Русију, која ће итекако добро доћи Срећко Ђукић, Повратак Савеза – две деценије после, Службени гласник, Београд 2012, стр.157. 2

270

Душан Врућинић: Oд савеза до савеза

не само кругу научника који се баве проблематиком бившег СССР-а, него и за шири круг читалаца којима Русија и њено окружење, посматрано кроз призму међународних односа, постаје с разлогом, све интересантнија. Душан Врућинић

УПУТСТВО АУТОРИМА И РЕЦЕНЗЕНТИМА 1. Упутство за слање и опремање радова Свјесна „духа времена“ и нових стремљења и стандарда у часописној продукцији, нарочито у оним димензијама које се односе на опремање текстова и формалне, графичко-техничке компоненте уређивања периодике, који су нормирани и имплементирају се углавном како би се обезбиједила пројектована и/или жељена јавна репутација часописа и одређени број бодова на одговарајућим, недавно уведеним (ранг)-листама, редакција „Политеие“ максимално ће акцептовати и имплементисати прописе и правила која уређују ту материју. То се у првом реду односи на Правилник о научним публикацијама Министарства науке и технологије Републике Српске. Ипак, редакција ће, имајући на уму и неколике специфичне темпоралне и амбијенталне околности у којима дјелује, демонстрирати и одговарајућу, опортуну флексибилност a-pro-pos уређивања и објављивања текстова у „Политеии“, али само у изузетним случајевима. Тај флексибилни приступ редакција ће имплементисати у сљедећим ситуацијама. Држимо да није против прописа, садржаја, смисла, научних и истраживачких домета и потоњих утицаја на научну свијест и праксу, које објављени прилози могу имати, да се у истовремено, у истом броју часописа, али у различитим радовима, примијене два принципа, односно стандарда цитирања: 1. „класични“, тј. онај по коме се сав садржај референци налази директно у fus-notaма или напоменама испод текста, на истој страници на којој се налази и цитирани дио текста, односно број fus-note, и 2. нумерички систем навођења референци – подсистем fus-nota, и оба та принципа или стандарда редакција „Политеие“ ће практиковати по избору самих аутора. Флексибилности ће бити и у погледу структуре текста. Иако се данас и овдје препоручује тзв. IMRAD (Indtroduction, Мethods, Results and Discussion) критеријуми „рељефа“ текста, редакција неће унапријед дисквалификовати ниједан текст који нема апстракта/сажетка, кључних ријечи, увода, осврта на претходна истраживања и литературу, аплициране методологије истраживања, дискусије о резултатима или главној тези рада, закључка или закључних разматрања (резимеа) и списка коришћене литературе, иако бисмо вољели да их има сваки прилог који добијемо. Дакле, од наших сарадника очекујемо да нам своје радове достављају имајући на уму и подразумијевајући сљедећа правила и категоризације, а до њих је редакција дошла креативним сажимањем и функционалним парафразирањем и имплементацијом појединих одредби реченог Правилника.

272

Упутство ауторима и рецензентима

Опремање текстова. Текстови који претендују да буду објављени требају бити обликовани и опремљени на следећи начин: 406 Упутство ауторима а) Рукопис треба припремити рачунарски у новинском прореду 1 тачка -Line Spacing (1). Тип слова треба бити Times New Roman у ћириличном или латиничном кодном распореду (редакција не искључује ниједно писмо), на српском језику, као и на језицима конститутивних народа и националних мањина у Републици Српској, БиХ и бившој Југославији, те страним језицима. Фонт слова текста 12, а величина слова текста fus-nota 10. б) Обим рада треба бити, оквирно, до једног ауторског табака или 16 куцаних страница (око 500 редака, односно 6000 ријечи, или око 40 000 карактера са размаком). в) Текст треба бити лекторски и коректорски обрађен. г) Начин цитирања треба бити јединствен (члан 41 став 2 Правилника о научним публикацијама Министарства науке и технологије РС), а редакција сугерише Нумерички систем навођења референци – подсистем fus-nota, иако ће се прихватити и текстови са класичним напоменама, односно fus-notamа. д) Наслов чланка треба да буде јасан и сажет. Наслов треба да обавезује текст и да што вјерније описује садржај чланка. У интересу је и аутора и часописа да се користе ријечи прикладне за индексирање и претраживање. Ако таквих ријечи нема у наслову, пожељно је да се наслову придода поднаслов. ђ) Уз наслов чланка треба да се наведе име и презиме аутора, научни и/или стручни степен, научно–наставно, научно–истраживачко, научно или стручно звање, те пуни назив и мјесто установе у којој аутор ради. е) Уз чланак треба бити приложен апстракт или сажетак, између наслова рада и кључних ријечи, који, у обиму од 100 до 250 ријечи, треба да има кратак пресјек садржаја о којем се у раду говори, а његови дијелови су, или могу бити, циљ истраживања, методи, резултати и закључак. Осим на српском језику, апстракт или сажетак треба да буде написан и на енглеском језику или неком другом страном језику (француски, њемачки, руски, арапски, шпански итд.) раширене употребе у научним областима из које је поменути рад.Апстракти на страним језицима морају претходно бити граматички и правописно обрађени. ж) Поред апстракта, треба навести кључне ријечи (члан 52), такође на српском и страном језику. Кључне ријечи су термини или фразе које најбоље описују садржај чланка за потребе индексирања и претраживања. Треба их одређивати и с обзиром не неки међународни извор (попис, рјечник или тезаурус) релевантан за научне области социологије, политикологије, социјалног рада, комуникологије и новинарства. Број кључних ријечи треба да буде око 10. Кључне ријечи се пишу на језицима на којима су написани и апстракти. У чланку се дају непосредно након апстракта, односно сажетка.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

273

з) Резиме (није обавезан) треба да буде у структурисаном облику. Дужина резимеа не треба да буде већа од 1/10 дужине чланка. Резиме се, ако га има, даје на крају чланка, након обавезног одјељка о литератури. и) Литература (члан 57). Цитирана литература обухвата, по правилу, библиографске изворе и даје се искључиво у засебном одјељку чланка, односно рада друге врсте, у виду листе референци (Литература). Референце се наводе на досљедан начин сходно стандарду навођења у тексту. Референце се не преводе на језик рада. Цитирање докумената преузетих с Интернета мора садржавати тачну и пуну електронску адресу са које је документ преузет, пуни назив документа и аутора као и датум преузимања. ј) Претходне верзије рада (члан 53). Ако је чланак, у претходној верзији, био изложен на скупу у виду усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба да буде наведен у посебној напомени, по правилу при дну прве стране чланка. к) Рукопис треба предати искључиво у електронском облику. Напомена: Достављањем рукописа аутор потврђује да је сагласан са преносом ауторских права на часопис (члан 41. став 1 Правилника о научним публикацијама). 2. Упутство рецензентима Рецензент (члан 62. став 2) треба да буде компетентан за научну област социологије, политикологије, комуникологије, социјалног рада, филозофије, права, историје, међународнх односа и других научних дисциплина и области сазнања и истраживања, којима ће се „Политеиа“ бавити. Компетенција ове врсте доказује се научним и наставним звањем и библиографијом рецензента. Рецензент треба да буде једнаког или вишег, а само у изузетним случајевима може бити и нижег, научног или наставног звања у односу на аутора рада. Рецензија (члан 62 став 1) треба да садржи имена, афилијације и звања свих рецензената, а минимално (члан 61, став 2) мора имати: - Оцјену оригиналности, односно научног доприноса рада; - Оцјену актуелности рада; - Оцјену примијењене методологије; - Приједлог за категоризацију научног рада; - Оцјену коришћене литературе; - Сагласност за објављивање рада. Сваки прилог (оригинални научни рад, прегледни чланак, претходно саопштење, превод) оцјењује најмање један, а пожељна су и два рецензента, а могуће је и више (члан 61 став 3). Одлуку о томе доноси ужи састав редакције (главни, одговорни и извршни уредник)

274

Упутство ауторима и рецензентима

3. Инструкција за категоризацију научних радова Да бисмо сарадницима и рецензентима, али и читаоцима нашег часописа, олакшали опремање, вредновање/оцјењивање и разумијевање текстовакоји ће бити публиковани у „Политеии“, дајемо сљедећу оквирну и сажету категоризацију научних радова, изведену парафразирањем члана 47 Правилника о научним публикацијама, уз напомену да може бити и другачије, а да не буде против важећих прописа у овој области: а) Оригиналан научни рад је онај у коме се први пут публикују резултати сопственог истраживања оствареног примјеном одговарајућих научних метода. Текст треба да омогући и подстакне да се истраживање може обновити, а утврђене чињенице провјерити. Рад у правилу треба да буде организован по шеми IMRAD (Introduction, Methods, Results and Discussi-on). б) Прегледни рад доноси нове синтезе настале на основу прегледа најновијих дјела о одређеном предметном подручју, изведене сажимањем, анализом, синтезом и евалуацијом са циљем да се прикаже закономјерност, правило, тренд или каузални однос у вези са истраживаним феноменима – рад који садржи оригиналан, детаљан и критички приказ истраживачког проблемаили подручја у коме је аутор остварио одређени допринос. в) Кратко или претходно саопштење јесте научни рад пуног формата али мањег обима или прелиминарног карактера, у коме неки елементи IMRAD-а могу бити испуштени – ради се о сажетом изношењу резултата завршеног изворног истраживачког дјела или дјела које је у току. г) Научна критика/полемика/осврт јесте расправа на одређену научну тему заснована искључиво на научној аргументацији, у којој аутор доказује исправност одређеног критеријума/мишљења, односно потврђује, побија или приказује налазе, ставове и интерпретације других аутора, објављених било у њиховим самосталним књигама, било у оригиналним научним радовима, прегледним чланцима или претходним саопштењима.

“Политеиа”, бр. 7, Бања Лука, јул 2014.

275

Списак рецензената Антонић Слободан, социолог, ванр. проф. Филозоф. факул. у Београду Арсовић Зоран, филозоф, ванредни професор Филозоф. факул. у Б. Луци Богданић Александар, комуниколог, ванредни професор Факултета политичких наука у Бањој Луци Влајки Емил, политиколог и комуниколог, професор емеритус Универзитета у Бањој Луци Врањеш Александар, комуниколог, виши асистент Факултета политичких наука у Бањој Луци Вујадиновић Жељко, историчар, виши асистент Филозоф. факул. у Б. Луци Вуковић Ђорђе, политиколог, доцент Факултета политич. наука у Б. Луци Галијашевић Џевад, политиколог, експерт за међународ. тероризам ФБиХ Ђукић Немања, социолог, виши асистент Факул. политич. наука у Б. Луци Ђукић Остоја, филозоф, редовни професор Филозоф. факул. у Б. Луци Зубер Љубомир, комуниколог, доцент Филозоф. факултета у И. Сарајеву Керовић Радивоје, филозоф, ванредни професор Филозофског факултета у Бањој Луци Кецмановић Ненад, политиколог и социолог, редовни професор Факултета политичких наука у Бањој Луци и Факултета политичких наука у Београду Ковачевић Брацо, социолог, редовни професор Факултета политичких наука у Бањој Луци Куљанин Бранимир, филозоф, ванред. професор Филозоф. факул. у Б. Луци Микић Ђорђе, историчар, професор емеритус Независног универзитета Бања Лука Наградић Слободан, социолог и политиколог, стручни сарадник Факултета политичких наука у Бањој Луци Поплашен Никола, социолог и политиколог, редовни професор Факултета политичких наука у Б. Луци и Филозофског факултета у И. Сарајеву Ристић Лазо, филозоф и социолог, редовни професор Факултета политичких наука у Б. Луци и Филозофског факултета у И. Сарајеву Ромић Миодраг, социолог, доцент Факултета политичких наука у Б. Луци Савановић Александар, филозоф и политиколог, доцент Факултета политичких наука у Бањој Луци Шијаковић Иван, социолог, редовни професор Факултета политичких наука у Бањој Луци Шолаја Милош, политиколог, доцент Факултета политич. наука у Б. Луци

276

Упутство ауторима и рецензентима

Шућур-Јањетовић Весна, доцент наука о социјалном раду Факултета политичких наука у Бањој Луци Танасковић Дарко, филолог, исламолог, политиколог, редовни професор Филолошког факултета у Београду и Факултета полит. наука у Б. Луци Трамошљанин Боро, социолог, ванредни професор Факултета политичких наука у Б. Луци Трифковић Срђа, историчар и гео-политиколог, извршни директор у Фондацији лорда Бајрона за балканске студије и гостујући профeсор ФПН у Б. Луци Трнинић Душко, доцент социолошке групе предмета на Факултету политичких наука у Бањој Луци.