Franacka Drzava 33194p

ФРАНАЧКА Увод У овом семинарском раду ћу Вам у што краћим могућим и јаснијим цртама рећи прво о настанку Франачке, а затим и о настанку права у њој. Видећете да је она настала на после пада Римског царства и на његовим остацима. Франачка је стално мењала своју величину у зависности од могућности владара и припика које су биле за време његове владавине. Број владара је био велики и свако од њих заузима одређено место и одређене заслуге за развој Франачке Право се развијало постепено од обичаја, преко обичајног права до основих закона који су слични данашњим.

Настанак и развој Франачке Одокар, вођа германских племена, 476. године н.е је збацио са западноримског престола задњег римског цара Ромула Аугустуса(„аугустус“ царић). Од пада Рима почиње трајање средњег века. Пад Рима је резултат велике кризе римског друштва и најезде варвара. Франци су најпре насељени на територији Римске империје, имали су статус помоћне војске, која је имала обавезу да брани границе од напада другух народа, тзв. Федерати (савезници). Бројне варварске државе су настале на развалинама Римског царства. Франци и Бургундуни стварају своје државе у Галији, Баварци у рецији и Норику, Визиготи у области данашње Јужне Француске и Шпанији, Вандали у Северној Африци, Германи у Италији и Саси у Британији. Облик државног уређења западноевропских држава у периоду од V доIX века, назива се германска монархија. У Галији, после великог броја сукоба између германских племена и њихових војсковођа, уздиже се вођа Салијских Франака – Хлодовех Клодовик. Успева да се свим Францима, у другој половини V века, наметне као владар, краљ. Он је 486. године извојевао победу над остацима римске војске код Сусона, ова година се узима као почетак историје Франачке. За време владавине Клодовика и његових наследника почињу да се записују племенски обичаји, а крљ уз војну добија и судску и законодавну власт. После смрти Клодовика, Франачко краљевство се дели међу његовим синовима. Његови синови заједно ратују, неких дестак година, и заједно шире границе краљевства.

1

Само је један његов син, Хлотар, преживео ратове и он је проширио Франачку истично од Рајне и покорио својој власти: Алемане, Тирнажане и Баварце. После његове смрти синови деле државу, али међу њима и племенима аристократије избија дванестогодишњи рат. Аристократија из овог рата излази ојачана. Све ово предходило је поделио Франачке на три дела са седиштима у Паризу, Мецу и Орлеану. После многобројних и дугогодишњих ратова краљ Хлотар II доноси Edictum Clotarii (Вечна конституција), којим и формално пристаје на одређена ограничења своје власти: управнике грофовија ће именовати из реда лиоклних племића, да ће гроф обављати све државне послове на територији грофовије, итд. После Хлорта, владају још неки потомци династије Меровинга. Последњи краљ из династије Меровинга био је Пипин Мали са којим се завршава меровиншки период франачке историје. Династију Меровинга смењује династија Арнулфинга која касније мења свој назив у династијау Каролинга по свом најистакнутијем краљу Карлу Великом. Са Пипином Малим започиње каролоншки период Франачке. Пипина Малог наслеђује његов син Карл Велики(768.–814.) под чијом ће владавином Франачка бити у зениту моћи. Карл проваљује у Италију руши Лангобардску државу и узима њену круну. Власт Карла Великог прихватају све области Франачке, он свом звању придаје „краљ по милости божјој“. Он покорава Сасе, затим Лонгобарде, затим Баварце. Са својом војском прелази Пиринеје, потискује Арапе и своје границе помера до реке Ебра. Покорава Средњу Еврпоу, руши државу Авара 799. године, и своје претензије усмерава ка словенским племенима у Пољској и Панонији. Он је загосподарио државом која је покривала скоро читаво подручије Западне и Средње Европе. Папа на Божић 800. године крунише Карла Великог за римског цара, са титулом Imperator Romanum gubernans imperium. Карл није прихватио титулу Imperator Romanum, јер би тиме повредио традиционална осећања Франака. Односи између Византије и Франачке су решени Ахенским миром 812. године. Карла наслеђује његов син Лудвиг Побожни, за време његове владавине долази до осипања моћи Франачке државе. Франачка је трајала све до 843. године, када су унуци Карла Веиког, Верденским споразумом поделили Царство на три дела. Лудвигу Немачком припале су земље источно од Рајне (насељене Германима), Карло Ћелави је добио западне (француске) земље (насељене претежно галоримљанима), а Лотару, који је добио титулу цара, припадала је уска област од Северног мора до Рима (Латорингија). Верденску уговор је у стварности означавао крај постојања Франачке као јединствене државе. Западнофраначко подручје даље ће се развијати као Француска, источно франачко као Немачка. Крунисањем Отона I за цара Светог Римског Немачког Царства 962. године, традиција каролиншког Царства формално је пренета на немачке владаре. Француска је од своје предходнице задржала име.

2

Друштвена и привредна структура Становништво Франачке се може поделити на слободно сановништво које су чинили франачки освајачи, пољопрвреда им је било главно занимање а племе основни облик друштвене организације, и робови, који су директно насиљем стављани под власт крупних земљопоседника или настањивањем слободних сељака на туђем земљишту које им је привремено дато на уживање уз одређене обавезе у корист земљопоседника. Слободни франачки сељаци су настањени у сеоским општинама које се називају марке. Ситни земљопоседник је своју земљу уступао крупном земљопоседнику и одмах је „добијао“ назад али сада само са правом државине, овако су земљопоседници увећавали своје поседе, и овакво увећање се назива прекаријум. Тако се од власника постајао држалац земљишног поседа. Комплексе краљевске земље франачки владари давали су у државнину вазалима, уз услов да ови врше војну службу, такав посед је назван бенефицијом. Осим слободног становништва и робова, постојали су и колони – „они који обрађују земљу“, да би касније постали закупци земље, и коначно колон постаје „роб земље“. Постојао је и слој полуслободног становништва, лита, а вероватно воде порекло од германских племена, које су Франци освојили, али им нису наметнули ропски статус. Друштвену структуру у покореним галоримским крајевима, чинила су три неравноправна слоја: римски велепоседници, слободни земљопоседници и власници имања( вероватно некадашњи колони)1 Крајем IX века племенски поредак је потпуно ишчезао, а друштво се јасно издиференцирало на три неравноправна слоја: oratores(који моле), belatores(који ратују), laboratores(који раде). Генеза друштвене структуре Франачке одвијала се од родовске аристократије до војне аристократије. Франачка тек у VIII веку постаје хришћанска земља. Црква сматра да папа није заступник само светог Петра већ и самог Христа. Феудализација Франачке добија шире размере у време Карла Великог. Слободно становништво је било повезано вазалним односима. Карл Ћелави једном својом капитуларијом из 847. прописује да свако мора бити нечији вазал. Овом одредбом слободни људи предају своју личност свом феудалцу и обавезује се на војну службу или неку другу дужност. А као противчинидбу добијају бенефицијум, у државнину. Грубо узевши франачку друштвену структуру делимо на главна – неравноправна слоја: непосредни 1

Опширније у делу С.Марковић „Општа историја права I“ 317. страна

3

произвођачи (слободни сељаци, колони и робови), и слој уживалаца приноса са земље, пре свих војска и свештенство. Франачка је била потпуно војничка држава, када је о друштвеној структури реч и потпуно сељачка земља, када се ради о њеној привредној структури, јер је муниципална организација из Старог Рима сасвим исчезла.

Државно уређење Монарх Франачка је, све до крунисања Карла Великог 800. године за цара, била монархија, а после тога царство. Краљ је у време владавине династије Меровинг био глава државе и имао је целокупну управну власт. Краљевска власт је била наследна, али у каролиншко доба наследник је биран на скупштини великаша. Франачка је под Меровинзима била државна баштина или патримонијална држава. Најзначајнија краљевска овлашћења су mundium (заштитник, судија и помиритељ, извршилац правде) и banus (издавање наредби и забрана својим поданицима), она важе само док је краљ који их је издо жив. У средишту државе управе био је краљевски двор, који су чинили краљевски чиновници и краљева пратња. Функције које су вршили чиновници на двору су: мајордом (maior domus), гроф двора (comes palatii), маршал (comes stabuli), ризничар (thesaurarius) и рефендар. Дворска канцеларјиа је бројала петнестак функционера. Каролинзи укидају функције мајордома и рефендара, а уводе архикапелон и канцелар, из реда свештеника. Нотари су помоћни орган канцелара. Карл Велики уводи звање краљевих емисара. После смрти Карла Великог јача орган локалне власти. Нраодна скупштина То је наставак ратничке племенске традиције повременог окупљања свих мушкараца способних за рат. Као и у свим феудалним државама и овде скупштине губе значај. Под Меровинзима су се састајале сваке године у марту. Одлучивале су о ратним походима, законима, изборима, а имале су и судска овлашћења. Пипин Мали је 755. године променио врема њиховог одржавања, па она постају „мајске скупштине“, заправо обичне војне смотре на којима су повремено проглашаване краљеве уредбе. Лудвиг Побожни је престао да их редовно сазива, али их касније повремено одржава, за које је тешко рећи да ли су народне скупштине или скупови франачких великана.

4

Локална управа Огромна Франачка била је испарцелисана, ради лакшег управљања, на мања управна подручија. Основни локална јединица је civitates. Најнижа локална јединица сатнија centena, koja се у романским деловима Франсчке називала vicaria. То је најизраженија судска функција, захваљујући и томе што су ово била подручја са истим обичајним правом. Скупштина свих одраслих мушкараца сатније mallus или thing, састајала се ради суђења 6-9 пута годишње. Председавао је центенар, тј. vicar или thinginus. У почетку је председника скупштине и седморицу ahinburga бирао сакупљени народ, касније их именује гроф, а њихова судска функција постаје доживотна. Највеће локалне јединице су биле војводства, затим грофовије. Војводства су различите величине и најчешће се подударају са племенском територијом преовладајућег становништва. На њиховом челу је наследни војвода dux, заправо локални владар. Војвода има без мало сва права која припадају франачком краљу, с том разликом што он признаје врховну војну власт Франачке. Војводство има своје скупштине, сопствено племство и своје племенско право. Зато ј е историја Франачке претежно историја борбе између краља и племенских војводства. Карло Велики формално укида војводства као штетна за јединство војске и државе, али није могао да трајно избрише њихову посебост нити вишевековну традицију неке врсте њихове полудржавности. Грофовије се у германским племенима у почетку називају pagus, у романским provincia или regio, да би се у време последњих Меровинга усталио општи назив comitatus. На њиховом челу је био comes или grofio (гроф). Погранична грофовија је „марка“, а њени грофови носе титулу „маркгроф“. По две грофовије чине једну епископију. Карло Велики је епископе обавезао да обављају и функције државне управе, па чак и да надзиру грофове.

ФРАНАЧКО ПРАВО Правни извори Основни правни извори су збиркре обичајног права свих племена која улазе у састав Франачке, leges barbarorum, римски закон варвара, државни прописи које су издавали франачки владари. Они су носили различите називе auctoritas, decretum и edictum, а под Королизнима - capitularia. Као извори права у ширем смислу могу се означити и разноврсне јавне и правне исправе које су углавном издаване по обрасцима садржаним у зборницима формула. Све већи значај добија и црквено право.

5

Извори франачког права: 1. Варварски закони („leges barbarorum“) Сви зборници обичајног права германских племена на територији Франачке носе назив закон (lex, leges). Записивањем племенских обичаја Франачке желела се направити разлика од римског права и заштитити од његовог утицаја. Најстарији међу „ варварских“ закона је Визиготски(Lex Wisigothorum2) највероватније састављен 475. године од стране Еурика. За крај V и почетак VI века везују се Бургундски и Салијски закон(Lex Burgundionum3, Lex Salica ), Рипуарски (Lex Ripuaria4) за почетак VI века. У седмом веку настају Швапски или Аламански закон (Lex Alamanorum) и Edictus Langobardorum(донет 643.године). године 802.донети су Фризијски, Саксонски и Хамавски закон (Lex Frisionum, Lex Saxonum, Lex Chamavorum). Закон Англа и Верина у Тирингији (Lex Angliorum et Werinorum) такође се везује за почетак дветог века. Сви ови закони написани су на латинском језику, али не класичном, него популарном, са мноштвом латинизованих германских речи. Римсо право је најмањи утицај имало на Салијси закон, зборник обичајног права салијских Франака.

2. Римски закони варвара („leges romana barbarorum“) То су збирке вулгаризованог римског права, које је примењивано на галоримско становништво варварских монархија. Главни варварски зборници римског права су: Теодориков едикт(Edictum Theodorici), Римски закон Западних Гота(Lex Romana Wisigothorum) и римски закон Бургунда(Lex Romana Burgundionium).5 3. Законодавни акти франачких владара Племенско обичајно право као правни извор у Франачкој било је јаче и трајније у односу на владареве прописе. Владарске уредбе су важиле само за живота оног краља који их је донео. Leges и kapitularije на први поглед као да постоје одвојено једни од других. Leges су примењивали у народним судовима и били део већ општепознате праксе, kapitularije су примењивали и спроводили државни чиновници ради уређивања новонасталих односа везаних управо за државну власт. Постоји capitularia legibus addenda коју владар не може да изда самостално, будући да се „додаје“ законима. Он их само предлаже одговарајућим племенским скупштинама које својим прихватањем капитуларије посердно потврђују да је она у складу са племенским правом. И capitularia per se scribenda koja je самостална, 2

Детаљније у делу С. Марковић „Општа историја права I“ 327.страна Детаљније у делу С. Марковић „Општа историја права I“ 327.страна 4 Детаљније у делу С. Марковић „Општа историја права I“ 327.страна 5 Детаљније у делу С. Марковић „Општа историја права I“ 327.-328.страна 3

6

садржинси се не дотиче племенског, народног права, па је владар може донети сам. Њима су углавном уређивана питања државне управе, па су оне често биле неки вид инструкције краљевским чиновницима. Држава је регулисала и многа црквена питања, укључујући чак и она често догматске природе. Ово је нарочито било изражено у католичком периоду. До данас је пронађено 159 капитуларија, сабраних што унутар службених, што унутар приватних збирки. Приватна збирка од 29 капитуларија Карла Великог и Лудвига Побожног која је издата 827.године, призната је као службена 829.године. 4. Исправе Пошто зборници обичајног права садрже мали број одреди приватно правне природе, за историју права у Франачкој од великог значаја су сачуване јавне и приватне исправе. Статус јавне исправе имале су једино краљеве исправе. Тој групи припадају diplomata6, placita7 и indiculi8. Приватне исправе су увек могле да буду оспораване пред судом. Carta (epistula) је потврда о закључењу неког правног посла који се правно и перфектуира тек формалном предајом „карте“ другој страни уговорници. У њој су побројана имена оног који је издаје, сведока којима је саопштен садржај исправе, а обележено је и име писара. Notitia brevia(commematoria) је забелешка о већ постојећем правном послу и издаје се без посебних формалности. Исправе су најчешће састављене на основу типских формулара, образаца сакупљених у зборницама формула који су чувани у канцеларјама црквених и световних установа. Најпознатији сачувани зборник је Formulae Marculfi9.

Грађанско право Приватна својина у Франачкој постоји само над покретним стварима, док је земљиште дуго било под режимом колективне својине. Титулар тог колективног власништва прво је племе или род, а касније-породица. Није било дозвољено отуђивање земље без сагласности чланова породице, нити пак тестаментално располагање њоме. Приватна својина се најпре јавила на поседима стечених краљевим даривањем. Временом је допуштено тестаментално располагање једним делом такве имовине, с тим што је остатак морао да пређе на чланове породице. Салијски закон уопште не говори о одузимању својине над земљом, нити о повреди права земљишне својине, не познаје појмове „својина“, „власник“ или „купопродаја“ земље. Тек пред крај франачког периода изграђује се приватна, индивидуална својина на земљи – на једној страни као alodium, односно својина слободна од било каквог ограничења уговорног или тестаменталног располагања. 6

Успостављање неког правног односа. Записник о расправи пред краљевским судом 8 Акти државних органа 9 Садржи четрдесетак формула за крљевске исправе и 52 за приватне. 7

7

На другој страни то је држање потерећено вршењем одређених служи и терета (comparatum, bona aquisita).

О облигационом праву Франачке се мало зна, па и то углавном на основу неких одредби Салиског закона. Оно је крајње неразвијено, будући да је реч о једној изразито сеоској, натуралној, затвореној и неписменој средини. Читаво облигационо право своди се на давање сечане речи и држање задате речи. Свечана реч по правилу се даје пред призваним сведоцима уз више или мање формалности и симболичних радњи. У случају не испињења доспеле обавезе, поверилац је дужан да најпре у одређеном року упозори дужника, а затим се за остварење свог потраживања обраћа народном суду сатније. Ако дужник не поступи добровољно по одлуци суда, повериоцу као последња могућност остаје обраћање грофу дужникове или њихове заједничке грофовије. Породично право је претежно обичајно. Према Салиском закону, породица је природна заједница на челу са главом породице. Његова власт није била ни приближна оној коју је у Риму имао pater familias. Имао је старатељство10 над женом, непунолетном децом и слугама. Mundium подразумева да глава породице у правним односима заступа њене чланове, одговара за њихове поступке и одлучује о удаји кћери. Над синовима је старатељство престајало кад напуне 12 година, док је над женом и кћерима трајало доживотно. Удајом кћер прелази под старатељство мужа и живе по његовом племенском праву. Када супруг умре удовица прелази под старатељство својих пунолетних синова, а ако њих нема – под старатељство осталих наследника умрлог. Брак се закључује свечаним договором невестиног оца и младожење, а пефектуира прласком девојке у младожењину кућу. Невестином оцу младожења даје женидбени дар, што је уствари симболична куповина жене, позната код свих старих народа. Девојка у младожењину кућу доноси мираз, који је до краја VIII века обавезан. У Салијском закону постоје индиције да девојка можда имала и извесну слободу избора код удаје, тј. да њена воља код закључења брака није била сасвим искључена. У браковима између слободних и робова, слободан супружник би потајао роб. Развод је дoпоуштен само на иницијативу мужа, и састојао се у једноставном „оптуживању “ жене, која је враћена својој ранијој породици. Ако је брак раскинут без оправданих разлога, жена је задржавала поклоне које је добила од мужа, а по Рипуарском закону следовала ју је и трећина имовине стечене у браку. Капитуларијом из 744. године прописана је нерскидивост бракаk, забрана развода је поштована све до краја постојања Франачке. Наследно право је углавном регулисано племенским обичајним правом. Имовину оставиоца, по Салијском закону, наслеђују његови законски наследници, деца. Ако нема деце наслеђује га мајка, ако је надживела сина, ако не онда га наслеђују браћа и сестре, затим тетка, ако нема ни ње онда га наслеђују „најближи 10

Mundium

8

потомци из поменутих лоза“. Међу наследницима Салијски закон не помиње супругу, оца и стричеве умрлог. Код салијских Франака као наследници се јављају сродници до шестог колена сродства, а код рупурских – до петог. До сада наведено се тиче покретних ствари. Када је рч о земљи, њу ни у ком случају не могу наследити жене јер „целокупна земља припада мушкарцима његова (оставиочева) рода“. Земљу коју је неко добио уз услов да обавља одређену(bona aquistia), службу није се могла наслеђивати. Право салијских Франака остављало је могућност посредног уношења измена у законски ред наслеђивања, установа афатомије11 имала је управо ту улогу. Оставилац је за живота преносио своју имовину на одабрано лице с којим није био у сродству, а овај је превзимао обавезу да после смрти оставиоца, најкасније у року од 12 месеци, ту имовину преда ономе коме ју је оставилац стварно наменио. Афатомија се изводила јавно и у изузетно свечаној форми. Одређивање „преносиоца“ имовине обављано је пред народним судом, а њена коначна предаја – пред самим краљем или краљевским судом. Постоји предпоставка да је афатомија настала путем краљеве допуне обичајног права и да се највероватније није односила на земљишта.

Кривично право Судећи по одредбама Салијског закона – а преко њега се углавном сагледа кривично право у Франачкој – једно противправно дело је попримало различите квалификације с обзиром на извршиоца, нападнути или угрожени објекат, као и с обзиром на околности конкретног случаја. Уколико је степен испољавања зле намере виши, већа је и одговорност, па је таква радња ближа појму кривичног дела у савременом значењу те речи. Супротно овоме, када је нека противправна последица проузрокована случајно или из нехата, одговорност је мања, па предвиђена „казна“ више има обележје накнаде штете него кривичне санкције. Најчешћа „казна“ у кривичном праву Франачке је уствари откуп (композиција) и да је само у неколико случајева у Салијском закону предвиђена сртна казна. Композиција се претвара у смртну казну онда када ни кривац, ни његови најближи сродници објективно нису у стању да је исплате. Казне у краљевском кривичном праву су строже од оних које се срећу у обичајном племенском праву.12 Малолетни учиниоци кривичних дела, узраста до 12 година, по Салијском закону не подлежу кривичној одговорности. Та чињеница не искључује увек и одговорност њихових старатеља. Робови су лично одговарали за своја дела и могу бити кажњени шибањем, ушкопиљењем и смртном казном. 11

Affatomia – слично тестаменту Велеиздаја, дезретерство, лажно сведочење, итд - по краљевским прописима се кажњава мсрћи или сакаћењем. 12

9

Што се појединих кривичних дела тиче, народно франачо право највише познаје дела против личности (убиство, телесна повреда, клевета, увреда, отмица, силовање, ограничавање слободе кретања) и против имовине (крађа, паљевина, отуђење туђе ствари). Постоји мали број дела против правосуђа (лажно оптужење, лажно сведочење, одбијање грофа да учествује у извршењу пресуде) и против морала. У салијском закону постоји влики број занимљивих одредби о крађи. Посредно се може сазнати много о свакидашњем животу салијских Франака, о њиховиј земљорадњи, сточарству, лову и риболову, о занатима. Крађа је кажњавана новчаном казном чија је висина зависила од разноврсних околносит које су прилично детаљно дате, описане у самом законском тексту. Краљевско кривично законодавство је у кажњавању лопова било неупоредиво строже. Кривична дела убиства и тешке телесне повреде у најтешњоју су вези са плаћањем крвнине. Франци су познавали крвну освету и одмазду. Wergled (вражда, крвнина, вмир или помирбина) који се плаћа за убиство или тешке телесне повреде, зависио је не само од тежине самог дела, већ и од етничке припадности, сталежа, узраста и пола убијеног или повређеног лица. У почетку су обавезом плаћања вергелда били обухваћени и кривац и његови сродници. Уколико убица ни предајом своје целокупне имовине не може да исплати висину вергелда, а то се не може постићи ни имовином сродника, „тада ће платити својим животом“. Тако се композиција враћа на легалну крвну освету. Учешће сродника у плаћању крвнине до краја VII века је укинуто, а све више је изражен принцип личне одгиворности кривца. Тако је његов положај изузетно погоршан. Салијски закон такорећи не познје другу казну осим откупа. Оних неколико изузетака где је прописана смртна казна, односи се на полуслободне лите, на кметове са краљевског поседа и на робове, или на грофове који своја овлсшћења не врше како ваља. Изузетак су и телесне казне које погађају само робове. У скоро свим осталим случајевима казна је вергелд. Питање о висини вергелда је веома дискутабилно. Висина за убистви износила је од 200 па чак и до 600 солида. Из чињенице да је за 200 солида могло бити купљено 100 волова, може се закључити да је реч о огромним сумама са гледишта економске моћи једног просечног франачког домаћинства. Накнада коју кривац и његови сродници плаћају, по салијском закону припада оштећеном, а код убиства – породици убијеног. Половина синовима, половина најближим сродницима по очевој и по мајчиној линији. Ако нема сродника, крвнина ће припасти држави. Уколико извршење пресуде спроводи гроф, онда једна трећина награде обавезно припада држави.

Организација судства

10

Код Франака је у најстарије доба судску функцију обављао збор – скупштина свих одраслих слободних мушкараца сатније. Председавао је изабрани сатник, тунгин. Пресуду су изрицали народни пресудитељи, рахинбурзи, које је тунгин именовао за свако појединачно суђење. У почетку је обичајно право налагало да збор сатније обавезно одобрава пресуду, али се временом усталила пракса да се на збору не одбацује ни једна пресуда коју би рахинбурзи донели. Рахинбурзи су били зналци обичајног права, нека врста „живог кодекса“. Узимани су из редова најмудријих и најугледнијих саплеменика. Тамо где је племенса организација била јача она је и у правосуђу задржавала своје племенске особености, а тамо где су племенске везе брже слабиле и раскидале се, судство је прелазило у руке државне организције. Друштвеним раслојавањем и стварањем обичаја расла је свест о моћи угледних појединаца. Поједини моћници из новоизраслог друштва не само да нису признавали пресуде збора сатније, него није било ни начина да се они принуде да спроведу овако донете пресуде. Гроф све чешће присуствује збору сатније или шаље свог заменика, да би отклонио касније евентуалне приговоре моћника. У време Карла Великог рахинбурзи се више не бирају, већ их мења од 7 до 12 скабина, који имају статус доживотних заклетих судија. Њих именује гроф и они су нека врста државних службеника. Не именују се по један за сваку сатнију већ их на свакој мора бити најмање 7. Краљеви вазали са имунитетом, били су изузети од грофове државне власти, а самим тим и судске. Судство је у начелу једностепено. Пресуда сваког суда је коначна. Само изузетно је на пресуду грофовог суда могла бити изјављена жалба краљевом суду. Краљев суд је за обичне „људе из народа“ једна сасвим недоступна установа. Он је по правилу надлежан за оне предмете који се тичу краља или особа под његовом заштитом. Он може заседати свуда где борави краљ или његов пуномоћник, па понекад и читава народна скупштина или сабор племства могу једнократно попримити и статус краљевог суда. Правило је било да сваки суд у Франачкој суди по народном, племенском праву, није се нарушавано ни перд краљевим судом, и они су судили по племенском праву краљева. Црквени судови постепено постају део франачке правосудне организације, бдући да црквено право није народно обичајно право које судије – лаици обавезно познају. Црквени судови су на длежни како за свештенство, тако и за лаике. А у световним стварима је суд сатније надлежан и за свештенстви, са изузетком бискупа. Црква у Франачкој, још у шестом веку, захтевала је да свештенству суди и у световним стварима, али је таквим настојањима донекле удовољио тек Хлотар II својим Едиктом из 614. године. Ако би свештеник или ђакон пчинио тежак

11

деликт, прво би бискупски суд спровео дисциплински поступак, тек после би му судио суд сатније. За разлику од светових судова, црквени судови нису се руководили идејо одмезде, већ претежно идејом покајања. Казне које су изрицали биле су у том духу – рашчињење свештеника, забрана богослужења, искључење из цркве. Пошто црквено право није допуштало смртну казну, окривљени је у изузетно тешким случајевима предаван световним властима.

Судски поступак И у грађанским и у кривичним стварима судски поступак покреће оштећени. Дужан је да туженог, тј. окривљеног, уз прпописане формалности лично позове да дође на суд. Приватни позив звао се mannitio, а касније када је у одређеним ситуацијама позвао и сам суд, то је bennitio. Ако се позвани не одазове на први позив, после одређеног времена позиван је поново, уз остављање новог рока. По Салијском закону рок за први и други позив износио је „четрдесет ноћи“. Ако си и после два пута не одазове позиван је и трећи пут, међуим и ако се и тада не одазове сматрало се да се позвани таквим поступком ставио сам „ван закона“ (ex lex), што је подразумевало да губи целокупну имовину, да му нико не сме пружити уточиште и да га свако може некажњено убити.л Судски поступак у Франачкој је главно подручије где је обичајно право дошло до пуног израза. Суд је поступао по свом обичајном праву, а тужени и сведоци, уколико су из другог племена, могли су поступати по свом праву. У судском поступку који је важио у појединим деловима Франачке разлике су биле мање од оних које су се испољавале у материјалном (непроцесном) праву појединих крајева. Уколико позвани призна захтев тужиоца, суд је одмах доносио пресуду. А такође у кривичним стварима пресуда је одмах доношена уколико би неко био ухваћен на месту зличина. За изрицање казне тада је било довољно да оштећени и одређени број сведока положе заклетву којом потврђују да је кривац ихваћен на делу. Прави кривични процес почиње у случајевима када оптужени пориче кривицу која му се приписује, а није ухваћен на месту злочина. Тужени је морао да доказује споствену невиност, док тужилац није дужан да доказује његову кривицу. Суд не прикупља доказе, већ надгледа радње странака и на крају пресуђује ко је добио „спор“ – тужилац или тужени. Велики значај је придаван заклетви у судском поступку. Ако је тужени у целини порицао оптужбу то је „доказивао“ пургаторном заклетвом. У томе су му помагали саклеветници, њихов број био је различит. Некада је довољно било да имате једног, али је оуобичајено било да их је дванаесторица. Њихов број се крће и до 72. Они нису били сведоци, не потврђују да су нешто чули или видели, већ се они

12

својом заклетвом само придружују окривљеном, гарантују ваљаност његове пургаторне заклетве, подупиру је својом. Заклетва је прво полагана додиривањем оружија и изговарањем сакралне формуле, а од VIII века поприма хришћанска обележја - полагање руке на Свето Писмо, крст или олтар. Тужилац је могао одбити заклетву туженог и његових саклеветника одмицањем њихове руке са предмета на којем се заклетва полаже. Ако то не учини, суд је узимао као доказно оно што се заклетвом тврди. Улога свдока у поступку пред франачким судовима била је веома значајна. Сведок се разликује од саклеветника по томе што он потврђује оно што зна из властитог опажања, било да је неку чињеницу случајно сазнао, било да му је она позната као члану одређене заједнице, било зато што је као сведок свијевремено присуствовао закључењу правног посла у вези са којим се израдио спор. Није постојало саслушање сведока већ су они својом заклетвом потврђивали или негирали оно што тврди оптужени. Пресуда се доносила у усменој форми, па се она касније могла доказати само уз помоћ сведока. Жене, малолетни мушкарци и лица која су некада раније полагала лажну заклетву, не могу бити сведоци. Тужилац је могао да одбије конкретног сведока. Разлика између саклеветника и сведока се показује и овде: одбујање саклеветника уперено је против странке, а одбијање сведока је гест против њега као личности. Уколико суд није могао да донесе одлуку зато што нема ни сведока ни саклеветника, приступало се особеном доказном средству познатом као бпжји суд. Независно од поменутх околности тужилац је могао да тражи да тужени буде подвргнут „божјем суду“. Idicium dei, ordal, ordalium, je прастара установа индоевропскигх народа, заснована на заснована да ће Бог некаквим видљивим знаком „интервенисати“ у корист невиног. Једностране ордалије су оне у којима се користи врела вода, усијано гвожђе и потапање. У прва два случаја окривљени је вадио камен из котла са врелом водом, тј. носио 12 корака комад усијаног гвожђа; ако би му ране зарасле за уобичајено време, проглашаван је невиним, у супротном кривим. Код треће врсте једностраних ордалија, окривљени је са везаним рукама и ногама полаган у дубоку воду, ако се одржава на површини сматран је кривим пошто га вода, за коју су сматрали да је чист елемент, одбацује. А ако би потонуо, то се узимало као доказ његове невиности. Суд пред крстом је двострана ордалија. Састојала се у томе што су обе странке стајале пред Распећем са опдигнутим и раширеним рукама. Сматрало се да је своју тврдњу доказао онај ко је у том положају издржао дуже. Укинута је у деветом веку. Судски двобој, је одређиван увек када би тужилац намерно лагао или онда када би једна страна у поступку сматрала да је пресуда неправедна и одмах

13

предложила другачију. Сматрало се да је у праву она страна која је победила у двобоју. Племићи су се борили са коњима и мачем, а сељаци моткама. Извршење пресусе је препуштано странкама. Уколико осуђени не поступи по пресуди добровољно, супротна страна се за узвршење обраћала грофу. Предмет принудног извршења су само покретне ствари. Једино је краљ могао да нареди пленидбу некретнина. Пленидба целокупне имовине спровођена је само код онога ко се неодазивањем на су ставио „ван закона“. Закључак Као што сте могли приметити развој Франачке и њеног права није био нимало лак, брз и једноставан. Пошло је много година и много владара како би настало то што данас имамо. Од некадашње Франачке ми сада имамо Француску државу као једну од њених потомака „потомака“.

Литература: 1. Марковић, С. : „Општа историја права I - стари и средњи век“, Униврезитет Медитеран, Подгорица, 2008. године

14

2. Николић, Д. : „Фрагменти правне истирије“, Ниш, 1997. година

15