Sifilis 1b3ir

sifilis - “great pox” Sifilis je seksualno prenosiva bolest koja je prouyrokovana bakterijom Treponema pallidum. Sifilis se prenosi seksualnim iskustvom sa zarazenom osobom, sa izuzetkom kongenitalnog sifilisa koji se prenosi sa zarazene majke na fetus. Prenos ove bakterije u toko seksa zahteva rane/ranice na kozi ili sluzokozi polnih organa Pojavljuje se u tri faze: 1.

2.

3.

Prva faza – je uglavnom osip koji je bezbolan I prvo se pojavljuje na polnim organima. Nedelju dana nakon sto je osoba zarazena dolazi do oticanja zlezda. Osip moze trajati od nedelju dana do pet nedelja I moze nestati cak I bez tretmana, ali to ne znaci da je osoba zapravo izlecena od sifilisa. Optrilike nakon 6 nedelja osoba ulazi u drugu fazu oboljenja Druga faza simptomi su uglavnom: osip koji se pojavljuje svuda po telu, melanholija, groznica, upaljeno grlo,glavobolje,nedejdnak gubitak kose, smanjen apetit I oticene zlezde, braon I crvenkaste tacke na dlanovima I stopalima. Ova faza traje izmedju 2 I 6 nedelja I ukoliko nije tretirano kako treba simptomi se povlace ali osoba ulazi u trecu fazu. Treca faza ili kasna faza – ukljucuje bolove u kostima, kratere u kozi jer bakterija u ovom stadijumu napada centralni nervni sistem I srce. U kasnim fazama sifilis, bolest može oštetiti unutrašnje organe, uključujući mozak, nerve, oči, srce, krvne sudove, jetru, kosti i zglobove. Simptomi u kasnoj fazi sifilisa uključuju teškoće koordinatora u mišićima, paralizu, ukočenost, postepeno slepilo i demenciju. Ovo šteta može biti dovoljno ozbiljan da izazove smrt.

Telo vremenom ne stvara imunitet na ovu bakteriju, tako da iako je osoba upela da se izleci ne mora da znaci da nikad vise nece zakaciti sifilis. Ne leceni sifilis moze dovesti do unistenja mekog tkiva I kosti, srcanih problema, slepila I mnogim drugim komplikacijama. Bioarheologija igra važnu ulogu u određivanju geografskog i vremenskog porekla bolesti. članak u American Journal of Phisical Anthropologi, Harper et al. (2011) zauzima sveobuhvatan pogled na skeletne dokaze u cilju predstavljanja trenutne razumevanja trendova i poreklo stečenog sifilisa. Prvo, važno je da pogledate manifestacije sifilisa na ljudskim ostacima. Postoje dva glavna problema sa dijagnozom: postoje tri vrste treponemal bolesti sifilis se može lako pomesati sa druge dve jer su tragovi na kostanom materjalu veoma slicni. Međutim, uvidom u punom obrazac skeletnih patologija dijagnoza se moze napraviti. Sifilis javlja u tri faze, međutim, do treće faze se promene na skeletu ne vide. U kasnijim fazama, stalno uništavanje i lečenje stvara tačkice poznat kao karijes sika.( caries sicca.) Ove dijagnostičke promene su najčešće javljaju na lobanji. U ostatku skeletnih postoji bilateralne i sistemske lezije na dugim kostima, rebarima, grudnoj kosti, lopaticama, i medijskim delova klavikula. Moze doci do nagomilavanja kostane pokosnice, posebno kod tibije.Harper je u svojim istrazivanjima koja su objavljena 2011, obradio skelete 11 individua sa patoloskim promenama koje su vezane za sifilis, tih 11 individua datira pre 1493 I one zapravo podrzavaju Pre-Kolumbijsku hipotezu. Sifilis ostavlja tragove koji počinju sa malim erozivnim ranama na lobanji, koji se zatim može proširiti na nosne oblasti. Bolest izjeda kosti lica,Tibiu I izaziva taloženje ekstra kostanog tkiva koje pravi zakrivljenje na tibiji nalik macu. To je kombinacija ovih lezija koje ukazuje na sifilis u najrazvijenijem stadijumu, omogućavajući bioarheolozima da sifilis razlikuje od drugih bolestu, kao sto je lepra. Do pocetka 20 veka procenjeno je da 10% stanovnika Londona, 15% Persijanaca I 20% americkih vojnika je imalo ovu bolest. Tokom 2015 u USA konstantovano je 487 slucajeva kongentalnog sifilisa sto je u poredjenju sa 128 slucajeva preinatalnog HIV-a idalje puno. Tokom 2015 konstantovano je 74.702 osoba sa sifilisom. 90-tih godina 20 veka sifilis se prvenstveno javljao kod heteroseksualnih muskaraca I zena rasnih koji su pripadnici rasne ili etnicke manjine. Tokom 2000tih povecava se broj zarazenih sifilisom unutar MSM zajednice.

Lecenje sifilisa Postoje dve tipa testa koja registruju sifilis: 1.

Netreponemalni testovi se koriste u početnoj dijagnostici i uključuju testove za laboratorijskog istraživanja na venerične bolesti (VDRL) ili rapid plasma reagin (RPR). Međutim, budući da su ovi testovi povremeno lažno pozitivni, potrebno je potvrditi nalaze treponemalnim testom. Lažno pozitivni nalazi prilikom netreponemalnih testova se mogu javiti pri nekim viralnim infekcijama kao što su varičela i male boginje, kao ilimfoma, tuberkuloza, malarija, endokarditis, bolest vezivnog tkiva, i trudnoća.[34]

2.

Treponemalne testovi su aglutinacija čestica na treponemu palidum (TPHA) ili test fluorescentne apsorpcije treponemalnih antitela (FTA-Abs). Test na treponemalna antitela obično postaje pozitivan dva do pet nedelja posle inicijalne infekcije.

Sifilis prvog I drugog stadijuma izleciv je dozom Benzatin penicilina G, dok oni pacijenti koji su u ranoj Ili kasnoj fazi treceg stadijuma bolesti moraju prtimiti tri doze intramisicno u intervalu od jedne nedelje. Lecenje ce ubiti bakteriju I spreciti njeno dalje razvijanje, ali nece popraviti stetu koju je bakterija nanela. Jako je vazna kombinacija penicilina koja se koristi za tretman, jer svaka kobminacija nije uspesna. Za osobe koje su alergicne na penicilin preporucuju se doksicilin I tetraciklin I ovi tretmani se moraju vrsiti u klinickim centrima ili laboratorijama u slucaju da dodje do ne zeljenih dejastava. Osobe zarazene sifilisom ne smeju biti seksualno aktivne dok se sifilisne rane na genitalijama potpuno ne zalece. Idalje, oko 12 miliona ljudi godisnje testira se pozitivno na sifilis I zato je to jedan od vaznih problema javnog zdravlja pogotovo u nisko razvijenim zemljama.Trudnice sa istorijom alergije na penicilin treba da prodju kroz desenzitizaciju sifilisa da bi posle mogle da se lece istim. Beba rodjena sa sifilisom mora da primi terapiju penicilina prvih 10 dana zivota, ukoliko novorodjencad nije tretirana dolazi do deformiteta ili smrtnog ishoda. -

istorijat lecenja sifilisa

Tretmani zivom su postojali u nekoliko oblika. Pilule, masti, pa čak i luksuzna parna kupatila sa zivom su korišćeni za kontrolu bolesti. Problem sa živom je da teži da bude malo otrovna. Sporedni efekti su ponekad toliko loši da je lecenje zivom zapravo bilo isto lose kao I sama bolest. Ziva bi izazvala svoju bezbroj čireva, koji su se obično pojaviljivali u ustama i grlu; zubi pacijenta imaju tendenciju da ispadaju; dugotrajna upotreba može da dovede do oštećenja nerava; i najgori scenario, pacijent je umro od trovanja živom. Kao da tretman sa živom nije bilo dovoljno los, sledeći lek bilo je dodavanje arsena. Godine 1910. naučnik Pavle Erlih razvio Salvarsan 606- prvi lek koji zapravo napao bakteriju. On je testirao svoju snažnu formulu na zeceve zarazene sifilisom (jer kao I kod hiva postoji I sifilis kojima se zivotinje mogu zaraziti) I posto je zeka preziveo Salvarsan je sluzio kao promarni lek za sifilis sve dok Aleksandar Fleming nije otkrio penicili 1928. 1. 2. 3.

Doza za muskarca: 0 .4 - 0.6 gm/kg. Doza za zenu: 0.3 - 0.45 gm/kg. Doza za dete : 0. 00l gm./kg.

Jako je vazno pomenuti jedno od najtragicnijih eksperimenata koji je vrsen nad ljudima zarazenim sifilisom. eksperiment je poceo 1932 godine u Alabami I imao je za cilj smanjenje sifilisa među crncima. To je predvodila Javna zdravstvena služba I bilo je uključeno šest stotina afro-američke muškarca od kojih je 399 bilo zarazeno i 201 koji su bili zdravi. DObijali su besplatne medicinske preglede I jela, ali oni koji su imali sifilis zapravo nikad nisu bili leceni, iako je penicilin tada bio siroko dostupan. Poslednji učesnik je umro 16. januara 2004. godine. Sledeći račun za lečenje sifilisa je preuzet iz "praktikanta enciklopedija liječenja" koji je objavljen u 1915. Okford Medical Publications: Kao opšti tretman za lecenje sifilisa preuzeto sa Oksfordove Enciklopedije medicinskog tretmana iz 1915 samosu tri leka uzeta u obzir živa, jod i arsen.

Poreklo bolesti Vode se velike polemike o poreklu ove bakterije/bolesti. Vecina podataka zapravo ukazuje da je sifilis pristigao u Evropu kada se Kristofer Kolumbo vratio sa svoje ekspedicije ili je zapravo bakterija/bolest postojala I mnogo pre toga. Prvi pisani podaci o pojavi sifilisa, ali ne onakvog kakav je danas poznat, u Evropi zabeleženi su 1494/1495. godine u Napulju, u Italiji, za vreme francuske invazije. Kada je Carls VIII upao u Napulj sa 25 hiljada vojnika. Ubrzo posle toga, nova bolest se rasirila menju vojnicima I prostitukama koje su ih pratile. Još jedna teorija se pojavila. To sugeriše da sifilis, kao i bolesti vezanih za frambezija i bejel, su izazvane identičnim vrstama T. pallidum. Za razliku od sifilisa, nisu polno prenosive i obično se javljaju u detinjstvu. Tropska frambezija se pojavljuje u tropskim regionima sveta i širi preko kože na kožu kontaktu, dok bejel se nalazi u sušnim područjima, kao što su Bliski istok, a izgleda da se širi preko kontaminiranog pribora . Prema toj hipotezi, T. pallidum manifestuje na različite načine u zavisnosti od uslova okoline i drugih faktora, kao što su starost osobe koja je inficirana. Ako je ova hipoteza tačna, onda je renesanse epidemija sifilisa odgovor patogena na promene u društvenom i seksualnom okruženju tog vremena, kao što su poboljšanje higijene i manjka urbanim seksualnim nazorima. U 2005. godini, paleopatolog Meri Lukas Pauel, profesor Emeritus na Univerzitetu u Kentakiju, i Della Kolins Kuk Univerziteta Indiana su pronasli nesporne slučajeve treponemale infekcije tokom Americi, neki slucajevi datiraju još iz perioda prekolumbijskog Novog Sveta. Oni su radili analizu skeletnih ostataka induvidua cije patoloske promene ukazuju na infekciju bakterijom treponema I na osnovu starosti tih individua (od kojih je vecina bila juvenilnog uzrasta) eki naucnici predpostavljaju da sifilis TADA nije bio polno prenosiv, ondosno nije bio sifilis kakav mi danas znamo. Oni su 2011te uradili detaljan pregled osteoloskog materjala sa patoloskim promenama koje su pripisane sifilisu, ali iako su nasli slucajeve koji datiraju pre KOlumbovih ekspedicija nije sigurno da su te individue zapravo bile zarazene sifilisom jer je nekoliko bolesti ostavljalo iste tragove za sobom. Prema najnovijim molekularni istrazivanjima DNA, sifilis mutirao iz tropske frambezije tokom prolaska iz Afrike ili Azije I bio je prisutan u Novom svetu u vreme kada je KOlumbo oristao u AMeriku.

Istorija I sifilis Reč "sifilis" prvi put se pojavljuje u pesmi 1530. Girolamo Fracastoro koji je pisao o simptomima bolesti, kao I o nekim od ranih pokušaja u lečenju. Među njima su biljka poznata kao "sveti drvo", zajedno sa jakim grumenima žive koji bi se utrljivali na osip. Sifilis u Srbiji I Hrvatskoj

Zanimljiv primer endemskih sifilisa mogu se naći krajem 18. i početkom 19. veka u okolini grada Rijeke u Hrvatskoj. Razvio se u malom, ruralnom području sela Škrljevo gde su većina meštana bili mornari koji su doneli sifilis od svojih putovanja. Sifilis se na kraju razvio u svojoju endemsku formu i kada je otkriven nazvan je Škrljevska bolest. Bolest se širila i uticala na širi region Rijeke, dospevala je do Gorskog kotara i delova Slovenije. Uskoro je bilo 15000 ljudi boluju od sifilisa i Vlada je otvorila bolnicu u dvorcu Kraljevica. Prvo registrovano ognjište sifilisa razvilo se u severoistočnoj Srbiji od II do IV decenije XIX veka.Od lekova su najčešće upotrebljavali živu, čiju su količinu određivali „odoka“. Lečenje su obično sprovodili u vidu kađenja živinom parom, koju su davali do pojave znakova intoksikacije, što se neretko završavalo smrću. Loma Salvatiera

U periodu od 2003 do 2006 Nemacki arheoloski Institut u saradnji sa nacionalnim istitutom arheologije u Boliviji sproveli su istrazivanje na lokalitetu Loma Salvatiera u istocnoj Boliviji. 123 groba koja su istrazena u ove tri godine se totalno razlikuju po tipu pogrebne prakse I orjentacije. Individue koje su sahranjene u sedecem polozaju I one koje su sahranjene licem ka zemlji su najzanimljiviji primeri u ovom delu sveta. neki grobovi se preklapaju sa drugima sto znaci da se ne radi o istovremenim sahranama. Oni su naisli na dva problema kod hronoloskog sleda sahrana: 1.) Grobne rake je uglavnom ispunjivala zemlja one boje koje je I ostatak zeljista 2.) vecina grobova je bez priloga koji bi mogli biti od pomoci za datiranje. C-14 datiranje 21 individue daje hronoloski okvir od 7 do 12 veka, tacnije izmedju 650. I 1150. negde oko 100te godine postoji smanjena aktivnost sto moze uticati I na smanjenje populacije. Stanovništvo Loma Salvatierrie je na osnovu osteolosko materjala bilo izloženo mnoštvu zaraznih bolesti. Na primer, lobanje petoro dece pokazuju znake teške upale pokosnice (zapaljenje vezivnog tkiva koja okružuje kosti) : verovatno simptom inficiranog meningitisa Iako su ovi simptomi treponemalne infekcije (upala pokosnice) prouzrokovale patoloske promene, one se me odnosne samo na jednu bolest tj. nekoliko bolesti ostavlja veoma slicne tragove na kostima. Kod ljudi, postoje četiri različita tegoba izazvanih četiri blisko povezanih patogena: 1. T. pallidum ssp. pallidum: venerične sifilis 2. T. pallidum ssp. pertenue: ne-venerične frambezija nalazi se u toplim i vlažnim regionima Afrike, Azije, Okeanije i Amerike. Sifilis, koji je isključivo seksualno prenosiva bolest, izgleda da vole umerene zone; ali danas se može naći globalno 3. T. pallidum ssp. endemicum: ne-venerične bejel Bejel je uobičajeno u sušnim područjima Starog sveta, kao na Bliskom Istoku, Severnoj Africi, pa čak i BiH. 4. T. carateum: Pinta Pinta, naći u Centralnoj i Južnoj Americi, je blago oboljenje kože i ne utiče na skelet; može se stoga odbacio kao uzrok posmatranih simptoma. Sve vrste patogena pokazuju iste simptome osim ovog, ono sto se razlikuje kod simptoma ostalih vrsta jeste stepen razvijenosti starost konstrukcija je takođe nejasna: nadjeno je devet mogućih slučajeva oboljenja kod dece do pet godina starosti; samo jedna individua između pet i dvadeset godina ; i petnaest slučaja bolesti kod odraslih preko dvadeset godina. Kao što je primećeno u modernim populacijama, sifilis se obično prenosi pre svega kod seksualno aktivnih maloletnih ili punoletnih lica i samo se retko prenosi kao kongenitalne infekcija;ne venericna frambezija, s druge strane, se prenosi u kontaktu sa kožom, prvi znaci Infekcija obično se javljaju pri uzrastu od šest do deset godina Sifilis I medicina u 18 I 19 veku Medicinski pogled na polno prenosive bolesti u 18. veku se promenio kada je 1736. Žan Astruc, francuski kraljevski lekar napisao jedan od prvih velikih medicinskih radova na temu sifilisa i polnih bolesti. Sve do 19. veka, još uvek je bilo mnogo konfuzije oko toga da li su sifilis i gonoreja manifestacije iste bolesti. 1838 Philippe Rikora, lekar i hirurg čvrsto je ustanovio da su sifilis i gonoreja odvojene bolesti I da se mogu razlikovati tri faze sifilisa, 1861 Jonathan Hutchinson, hirurg u Londonskoj bolnici, opisao karakteristike kongenitalnog/urođenog sifilisa. 1893. Žan-Alfred Fournier objavio rad na o tretmanu bolesti, ali je upozorio da u to vreme nije bilo leka. On je opisao povezanost kasne faze sifilisa sa paralizom i ostalim simptomima u trecoj fazi. Od sredine 19. veka do sredine 20. veka učestalost sifilisa u razvijenim zemljama je opao, osim u vreme rata. Tokom oba svetska rata, Korejskog rata i Vijetnamskog rata, učestalosti sifilisa, i STD uopšte, je naglo porastao, ali samo na kratko. Sifilis i rat

Polno prenosive bolesti (STD) predstavljaju stalnu pretnju vojnim službama tokom istorije. U američkoj vojsci tokom Prvog svetskog rata STD-s su bili su drugi najčešći uzrok invaliditeta i odsustva sa dužnosti, koja je odgovorna za skoro 7 miliona izgubljenih osoba i optustanja više od 10.000 ljudi iz vojske. Samo je španska epidemija 1918-1919 imala otpustenih vojnika tokom tog rata. Tokom Drugog svetskog rata između 1941. i 1945. godine godišnja učestalost sekusualno prenosivih bolesti u američkoj vojsci je 43/1.000 . ZA vreme Vijetnamskog rata tokom perioda 1963. do 1970. godine ukupna prosečna godišnja STD-s je bio 262/1.000, u poređenju sa, u to vreme, 30/1.000 u kontinentalnim osobljem SAD-bazirane vojske. Uticaj gonoreje i sifilisa na vojne redove u pogledu mortaliteta je u velikoj meri ublažen posle 1943. godine zbog pronalaska penicilina i drugih faktora kao što su obrazovanje, obuka zdravstvenih radnika i adekvatan i brz tretman. Tokom 1520-ih godina istoricarima I lekarima postalo je jasno da se bolest prenusi seksualnom aktivnoscu sa zarazenom osobom. U Evropi su vlasti postale zabrinute zbog porasta polnih bolesti koje su pokušavali da kontrolišu u okvirima prostitucije i seksualnim kontaktima izvan braka. Za vreme Prvog svetskog rata, polno prenosive blesti su proizvele do 416,891 hospitizovanih među britanskim i Dominikanskim trupama. Otprilike 5% svih muškaraca koji su se prijavili za britansku vojsku tokom rata je inficirao. U 1918. je bilo 60,099 hospitalizovanih slucaja sa polno prenosivim polestima u Francuskoj i Flandriji. čovek ovog vremena je imao pet puta vece sanse da završi u bolnici jer pati od sifilisa ili Gonorje. U britanskom vojnom zakonu, samo prikrivanje polno-prenosivih bolesti je bilo kaznjivo zakonom kao krivicno delo po priručniku za vojne zakona iz 1907. Sedam poznatih licnisti koje su bile zarazene sifilisom: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Henri VIII Al Kapone Betoven Napoleon Dzon Kenedi Adolf Hitler Abraham Linkon

-

Literatura:

http://www.businessinsider.com/ -By John Frith In History Issue Volume 20 No. 4 . "Practitioner's Encyclopaedia of Medical Treatment" published in 1915 by Oxford Medical Publications. -http://rachelwentzbooks.blogspot.rs/ -http://www.the-scientist.com/ - http://ww1centenary.oucs.ox.ac.uk/body-and-mind/the-british-army%E2%80%99s-fight-against-venerealdisease-in-the-%E2%80%98heroic-age-of-prostitution%E2%80%99/ http://www.cdc.gov/ -http://www.health.ny.gov/