Bolivar 3y6m27

BOLIVAR

BOLIVAR – BIOGRAFIJA DETINJSTVO I MLADOST Simon Hose Antonio de la Santisima Trinidad Bolivar i Ponte Palasios i Blanko (Simón José Antonio de la Santísima Trinidad Bolívar y Ponte Palacios y Blanco), južnoamerički revolucionar, vojskovođa i državnik, rođen je 24. jula 1783. godine u Venecueli, a umro je 17. decembra 1830. godine u Kolumbiji. Porodica Bolivar je poreklom iz malog baskijskog sela La Puebla de Bolibar. U januaru 1786, kada je Simon imao dve i po godine, njegov otac, Huan Visente Bolivar i Ponse (Juan Vicente Bolívar y Ponce), u svojoj šezdesetoj godini života umire od tuberkuloze, a majka preuzima njegove dužnosti i postaje glava porodice. Šest godine kasnije umire i njegova supruga, odnosno majka Simona Bolivara, Marija de la Konsepsijon Palasios de Bolivar (Maria de la Concepción Palacios de Bolívar). Umire u trideset četvrtoj godini života, 6. jula 1792. godine. Nakon njene smrti starateljstvo nad decom dobija njihov deda Feliciano Palacios. Ipak, zbog njegove teške bolesti deca će promeniti još nekoliko staratelja. Don Felisijano Palasijos, otac Simonove majke, postao je staratelj deci, ali je umro naredne godine. Nakon njegove smrti brigu o Simonu Bolivaru i njegovoj braći preuzima rođak Karlos Palasijos. Kasnije brigu o Bolivaru preuzima dadilja Ipolita, koju on naziva “Jedinim ocem kojeg je poznavao”. Bio je nemirno i neposlušno dete, koje je veoma često dolazilo u sukob sa svojim tutorima. Kao takav, imao je više staratelja. Nekoliko godina kasnije odlazi u grad kod rođaka da živi i završi studije. U Bolivarovim najranijim godinama obrazovanje su mu pružali brojni profesori poput Andresa Belja (Andrés Bello), Giljerma Pelgrona (Guillermo Pelgrón), Hosea Antonija Negrete (José Antonio Negrete), Fernanda Videsa (Fernando Vides) i, svakako, najuticajnijeg Don Simona Rodrigesa (Don Simón Rodríguez), koji postaje Bolivarov veliki prijatelj. Kada je Bolivar imao četrnaest godina Don Simon Rodriges morao je da napusti zemlju pod optužbom da je kovao zaveru protiv španske vlade. Bolivar tada odlazi u Španiju i upisuje vojnu akademiju Milisijas de Veraguas. Zahvaljujuci vremenu koje tamo provodi, u njemu se rađa ogromna strast prema vojnoj strategiji. Tada se upoznaje i sa delima Rusoa i Voltera, koja će kasnije imati veoma veliki uticaj na njega. Kada je imao sedamnaest godina u Madridu je upoznao buduću suprugu, Mariju Teresu Rodriges del Toro i Alajisu (María Teresa Rodríguez del Toro y Alaiza), koja je bila dve godine starija od njega. Brak je sklopljen 1802. godine, ali nije dugo trajao jer je Marija Teresa ubrzo umrla od žute groznice. Nakon njene smrti nikada se više nije oženio.

RAĐANJE NOVE IDEJE I OSLOBAĐANJE KOLONIJA Skrhan bolom, Bolivar 1804. godine putuje u Evropu. Neko vreme je proveo u Parizu, intenzivno živeći društveni život. Tu upoznaje Aleksandra von Humbolta. On Simonu govori da je njegova zemlja spremna da postane nezavisna, ali da ne postoji čovek koji će se za to zalagati. Ove reči imaće veliki uticaj na Bolivara, i on će ih se sećati celog svog života. Iako se njegov društveni položaj u Parizu znatno poboljšava, on i tamo doživljava razočaranje. Napoleon, koji je bio idol mladom Bolivaru, kruniše se za cara. Krunisanjem on postaje i vladar Španije i svih njenih kolonija, uključujući Venecuelu i sve ostale zemlje za čiju nezavisnost će se Bolivar kasnije zalagati. Razočaran, Bolivar putuje u Italiju, a odatle u Sjedinjene Države. Tada se u njemu se

rađa ideja o „sjedinjenim državama Južne Amerike“. Oko sebe okuplja grupu mladih aristokrata u cilju ostvarenja ideje o državnom jedinstvu Južne Amerike: „Sloboda novog sveta je nada svemira” („La libertad del nuevo mundo es la esperanza del universo“) Bolivar se 1807. godine vraca u Venecuelu kako bi započeo ostvarenje svog cilja. Svestan svog nedovoljnog poznavanja vojničkih veština Bolivar u pomoć poziva generala Fransiska Mirandu. Organizujući pobunjeničku vojsku Bolivar 5. jula 1811. javno traži da se Venecuela proglasi nezavinsom državom. Nacionalna skupština prihvata Bolivarov zahtev i uspostavlja se nezavisna republika. Ipak, stvari nisu išle po planu pobunjenika. Snažni zemljotres je pogodio Karakas, te su u njemu stradali brojni vojnici i veći deo vojne opreme. Građani su bili uplašeni, ali Bolivar ih je hrabrio uzvikujući na gradskim ulicama: "Ako se priroda ujedinila s tiranijom protiv nas, objavićemo rat i njoj!" (“Si la Naturaleza se opone, lucharemos contra ella y la someteremos”). Pobunjenici se još uvek nisu oporavili kada je usledio španski odgovor - jake vojne snage silovito su napale Karakas. Pobuna je ugušena, a republika uništena. General Miranda je zarobljen, a ubrzo i umire u zatočeništvu. Bolivar je uspeo da pobegne na otok Kurasao, odakle tajno prelazi na teritoriju, takodje španske kolonije, Nove Granade (današnja Kolumbija) čiji deo obale su nadzirale pobunjeničke snage. U avgustu 1813. godine Venecuela je po drugi put proglašena nezavisnom republikom, a nacionalna skupština Bolívaru daje naziv - Oslobodilac Venecuele (El Libertador). Međutim, jake španske snage ponovno zaposedaju Karakas. Godine 1821. pobunjenici stvaraju državnu tvorevinu Veliku Kolumbiju (federacija Venecuele, Kolumbije, Paname i Ekvadora), za čijeg predsednika je izabran Simon Bolivar. Peruanski kongres ga je 10. februara 1824. imenovao za diktatora Perua, što je omogućilo Bolivaru da kompletno reorganizuje političku i vojnu istraciju. Godine 1825. na kongresu Gornjeg Perua, stvorena je Republika Bolivija. Bolivar je tako postao jedan od retkih ljudi po kome je nazvana jedna država. Najzanimljivija žena iz Bolivarovog života bila je njegova poslednja ljubavnica, Manuela Saens (Manuela Sáenz) koju je narod prozvao La Libertadora.Ona je bila žena jednog lekara, Engleza, koga je napustila da bi ispunila nekoliko poslednjih i najvažnijih godina Bolivarovog života. Bila je ne samo lepa žena, već i nesebeičan drug. Kada su u istorijskoj noći 23.septembra 1828. godine zaverenici hteli da ubiju Bolivara na spavanju, Manuela ih je dočekala sa sabljom u jednoj i pištoljem u drugoj ruci. Dvaput je tako spasla život Bolivaru.

OSLOBODIOČEVA SMRT I kada je bio na korak od ostvarenja sna o jedinstvu svih južnoameričkih država, taj san se nije ostvario. Mlade države, do tada jedinstvene u borbi protiv španske okupacije, sada su počele međusobno da se sukobljavaju. Razočaran nejedinstvom novonastalih država, te osumnjičen da želi da se proglasi za monarha, dao je ostavku na mesto predsednika i odlučio da napusti Južnu Ameriku. Iz Bogote je na konju krenuo u samovoljno progonstvo na Jamajku. Putem kojim je prolazio stajale su ili klečale hiljade ljudi, često neutešno plačući. Ukrcao se na brod i zaplovio prema odredištu, ali na brodu se Bolivaru stanje iznenada pogoršalo (bolovao je od tuberkuloze) te je kapetan broda naredio povratak u Južnu Ameriku. Bolivara su iskcrali u Kolumbiji u mestu Santa Maria. Tu i umire 17. decembra 1830.godine. „U jedan sat i trideset minuta poslepodne ugasilo se sunce Kolumbije“.

Bolivarovi posmrtni ostaci svečano su preneti u rodni Karakas 1842. godine, gde su pred stotinama hiljada ljudi i izaslanicima svih zemalja koje je oslobodio, ispraćeni na poslednji počinak. Bolivarovi ostaci poslati su na analizu 16. jula 2010. godine, po naredbi vlade Uga Čaveza ( Hugo Chavez) kako bi se utvrdilo da li je ubijen ili je umro prirodnom smrću. Uprkos neostvarenju njegovog sna, Bolivara i danas u Južnoj Americi zovu Oslobodiocem domovine (Libertador de la Patria) i Džordžom Vašingtonom Južne Amerike. Uspomena na njega i njegovo delo živi u mnogobrojnim spomenicima širom Južne Amerike te u imenu države Bolivije (nekadašanji Gornji Peru) i nazivu venecuelskog novca - bolivar. „Ja nisam Napoleon, niti želim da budem. Ne želim da imitiram ni Cezara, a još manje Iturbida. Takvi primeri mi se čine nedostojnim moje slave. Titula “Oslobodioca” je iznad svake koju je primio ljudski ponos. Stoga, nemoguće je nipodaštavati je.” Simon Bolivar, istorijski značaj Uvod Simon Bolivar (šp. Simón José Antonio de la Santísima Trinidad Bolívar y Palacios Ponte y Blanco) rođen je 24. jula 1783. u Karakasu, Venecuela (šp. Caracas, Venezuela), a umro je 17. decembra 1830. u Santa Marti, Velika Kolumbija (šp. Santa Marta, Gran Colombia). Španac rođen na teritoriji Latinske Amerike, koji je život posvetio oslobađanju hispanskih republika od španskih kolonijalnih sila. Za života oslobodio Venecuelu, Ekvador, Kolumbiju, Peru, Boliviju i Panamu. Bio je političar, državnik, vojskovođa i književnik. Roditelji su mu umrli dok je bio veoma mali. Oduvek je imao najbolje učitelje koji su se starali o njegovom obrazovanju. Vojničku karijeru započeo je kada je imao samo 14 godina, i čin potporučnika dobio je 1799. godine, a sa 26 godina već je imao čin poručnika. London Sa Luisom Lopesom Menendesom (šp. Luis López Menéndez) i Andresom Beljom (šp. Andrés Bello) Simon Bolivar je otišao u diplomatsku misiju u London 1810. godine i tada je nagovešten put ka nezavisnosti Venecuele, iako su Britanci naglasili da je to u tom trenutku nemoguće. Vreme I republike u Venecueli Bio je član Udruženja patriota (šp. Sociedad Patriótica), koje je nastalo u Venecueli, čiji je jedan od ciljeva jeste bilo priznavanje Akta o nezavisnosti Venecuele (šp. El Acta de la Declaración de Independencia de Venezuela). Ovaj dokument je važan jer je to prvi put kako jedna od španskih kolonija u Južnoj Americi proglašava potpunu nezavnisnost. Fransisko de Miranda (šp. Francisco de Miranda) imenuje Simona Bolivara za šefa vojske Puerto Kabelja (šp. Jefe militar de Puerto Cabello). Uprkos toj počasti, na kraju je Bolivar predao Fransiska Mirandu Špancima, a sam je otišao u Novu Granadu (šp. Nueva Granada), gde je učestvao u nekoliko pohoda od kojih je jedan na reci Magdalena. Otišao je u Kartahenu, u Novoj Granadi i tamo objavljuje Manifest (šp. El Manifiesto de Cartagena), koji govori o razlozima pada I republike u Venecueli. Učestvuje u mnogim borbama od kojih su najznačajnije bitka kod Kukute (šp. Batalla de Cúcuta), 28. februara 1813. godine.

Veličanstveni pohod Započinje Veličanstveni pohod (šp. Campaña irable) 14. maja 1813. godine, a on predstavlja oslobađanje San Kristobala (šp. San Cristóbal), La Grite (šp. La Grita), Meride (šp. Mérida) i Truhilja (šp. Trujillo). Godine 1813, 23. maja u Meridi dobija titulu Oslobodioca (šp. El Libertador), a u Truhilju 15. juna objavljen je njegov proglas „Rat do smrti“ (šp. Decreto de Guerra a Muerte) gde govori o ujedinjenju protiv neprijatelja, tj. Španaca. Veličanstveni pohod se završava 6. avgusta 1813. godine ulaskom u Karakas (šp. Caracas). II republika u Venecueli Druga republika u Venecueli traje od avgusta 1813. do 11. decembra 1814. godine. Nakon uspeha u Karakasu, Bolivar se bavi istativnim poslovima, organizovanjem vojske, sudskim sistemom, ali ubrzo dolazi u sukob sa Hoseom Tomasom Bovesom (šp. José Tomás Boves), koji je bio na čelu Ljanerosa i on uspeva da stavi Karakas pod svoju vlast, pa se Bolivar povlači, i time se završava period II republike u Venecueli. Jamajka Bolivar je prinuđen da napusti Venecuelu, odlazi u Kartahenu, a ubrzo i na Jamajku, gde nastaje jedno od njegovih najznačajnih dela „Pisma sa Jamajke“ (šp. Cartas de Jamaica) i tu se rađa i misao o stvaranju Kolumbije. Zapravo, ideju o Kolumbiji kao posebnoj državi dobio je Fransisko de Miranda ranije, ali ju je Bolivar ponovo pokrenuo. Na Jamajci su pokušali da ga ubiju, ali je uspeo to da izbegne i odlučuje da ode na Haiti. Planovi za oslobađanje Venecuele Na Haitiju je isplanirao čitav vojni poduhvat koji je planirao da izvede povodom oslobođenja Venecuele i odatle kreće 23. Marta 1816. godine. Iskrcao se na ostrvo Margarita (šp. La isla de Margarita) i zajedno sa Huanom Batistom Arismendijem (šp. Juan Bautista Arismendi) sprema se za pohod osobađanja kontinenta. Nije sve proteklo kako je planirao, dolazi u sukob sa Manuelom Pijarom (šp. Manuel Piar) koji je streljan 1817. Godine pod optužbom da želi da eliminiše Bolivara, i Bolivar tada postaje šef nezavisnih snaga u Venecueli (šp. Jefe de las fuerzas independentistas en Venezuela). Početkom 1819. Dva britanska broda su stigla na teritoriju Kolumbije, a na njima nalazili dobrovoljci, poznati kao Britanska Legija, koji su došli da podrže Bolivara. Bolivar se smešta u Angosturu (šp. Angostura) koja sada nosi naziv Sijudad de Bolivar (šp. Ciudad de Bolívar). Tamo se održao Kongres 15. Februara 1819, gde se govorilo o nezavisnosti Venecuele i nezavisnosti Nove Granade, nastanku Kolumbije i da će njom upravljati predsednik, i da će to biti Simon Bolivar. Prelaz preko Anda Prelaz preko Anda (šp. El paso de los Andes) bio je jedan od najvećih Bolivarovih podviga u oslobađanju Nove Granade. Stigao je špansku vojsku kod Parama de Pisba, nacionalnog parka (šp. Parque Nacional Natural Páramo de Pisba) u Kolumbiji, i 25. juna 1819. proterao ih u bici kod Pantana de Vargasa (šp. Batalla del Pantano de Vargas). 4. avgusta stiže do grada Tunha (šp.

Tunja) gde se sastaje sa oslobodilačkim trupama predvodjenim Fransiskom Santanderom (šp. Francisco de Paula Santander). Bitke Bitka kod Bojaka (šp. Batalla de Boyacá) odigrala se 7. avgusta 1819. godine, i u njoj je pobedio Bolivar, koji sa svojom vojskom trijumfalno ulazi u glavni grad Bogotu 10. avgusta. Nakon oslobađanja Nove Granade (šp. Nueva Granada), 17. decembra 1819. godine je proglašeno osnivanje Velike Kolumbije (šp. Gran Colombia) u Angosturi. Poslednje trupe španske vojske, koje su se borila za očuvanje španske imperije u Americi, bile su poražene u istorijskoj bici kod Karaboba (šp. Batalla de Carabobo) 24. juna 1821. godine. Simon Bolivar se ovom pobedom izborio za nezavisnost Venecuele, koja je bila ozvaničena 24. jula 1823. godine pobedom u bici kod jezera Marakaibo. Na kongresu u Kukuti (šp. Congreso de Cúcuta) iz 1821. proglašena je Republika Kolumbija koju su činile ujedinjene republike Nove Granade i Venecuela. Ustav je bio započet 30. avgusta 1821. godine, a završen 3. oktobra. Teritorija se delila na tri departmana sa glavnim gradovima: Nueva Granada - Cundinamarca (Bogotá), Venezuela (Caracas) i Quito (Quito). Predsednik države bio je Simon Bolivar, a potpredsednik Fransisko de Paula Santander. 28. novembra 1821. godine izborena je nezavisnost Paname, i ova država tada odlučuje da se svojevoljno priključi Velikoj Kolumbiji, zajedno sa Venecuelom, Ekvadorom i Kolumbijom. Posle bitke kod Pićinća (šp. Batalla de Pichincha) 24. maja 1822. godine, koju je predvodio Antonio Hose de Sukre (šp. Antonio José de Sucre) severni deo Južne Amerike bio je oslobođen. Bolivar se spremao da pređe Ande i konačno oslobodi Peru, koji je već bio proglasio svoju nezavisnost 28. juna 1821. godine. Bolivar je oslobađao od severa ka jugu, a Hose Fransisko de San Martin (šp. José Francisco de San Martín) od juga ka severu i obojica su stigla do Perua. Sastali su se 26. jula 1822. godine u Gvajakilu (šp. Santiago de Guayaquill), gde su govorili o nezavisnosti Perua. Nakon tog sastanka San Martin se povlači, a Bolivar nastavlja sa planovima. Septembra 1823. je stigao u Limu, a 10. februara 1824. peruanski Kongres ga imenuje za diktatora i tu titulu imao je do 28. januara 1827. godine. 9. decembra 1824. godine bila je bitka kod Ajakuća (šp. Batalla de Ayacucho) koja je dovela do kraja dominacije španskih kolonija u Južnoj Americi i do nezavisnosti Perua. Bitku je predvodio Bolivarov pukovnik Sukre. Formiranje Bolivije Bolivija se kao država formirala 6. avgusta 1825. godine i to je u stvari bila teritorija koja je poznata pod nazivom Gornji Peru (šp. Alto Perú). Ime je dobila po Simonu Bolivaru uz objašnjenje „Ako je Rim od Romula, neka bude Bolivija od Bolivara“ (šp. Si de Rómulo, Roma; de Bolívar, Bolivia). La Cosiata

30. aprila 1826. godine u Venecueli održan je separatistički pokret pod nazivom „La Kosijata“ (šp. La Cosiata) pod vođstvom Hosea Antonija Paesa (šp. José Antonio Páez). To je bila reakcija na vladu u Bogoti, centralizam i Simona Bolivara. 25. novembra 1826. godine Bolivar sa svojim vojnim trupama ulazi u Venecuelu i nudi Paesu da bude civilni i vojni šef Venecuele u zamenu da obustavi svoj revolucionarni pokret. Konvencija u Okanji Odnos između Bolivara i Santandera se zaoštrio jer su Santanderisti bili federalisti, a Bolivaristi su bili za centralnu vlast. 9. aprila 1828. godine započeta je konvencija u Okanji (šp. Convención de Ocaña). Njen cilj bio je reforma Ustava iz Kukute i rešavanje problema u državi. Ova konvencija je završena 3 meseca kasnije i nije bila uspešna. Zaključak Stigao je bolestan u Santa Martu 1. decembra 1830. godine gde umire 17. decembra u 47. godini. U saopštenju o njegovoj smrti rečeno je da je tada umrlo Sunce Kolumbije. Učestvovao je u 472 bitke, a bio je poražen samo 6 puta. Oslobodilac je šest nacija. Istorijski značaj se ogleda u osnivanju Velike Kolumbije ujedinivši više zemalja u jednu, ujedinio je zemlje koje su imale zajednički jezik i religiju, iako je sve to nestalo nakon njegove smrti. Ostvario je deo svog cilja, a to je oslobođenje od španske kolonijalne vlasti, ali drugi deo koji se ticao jedinstva Amerike, nije uspeo. Bolivar – kulturološki značaj Uvod Simon Bolivar, poznatiji još i kao „Oslobodilac“ (Bolivar, Simon 1783-1830), južnoamerički vojskovođa i državnik. Smatran je za najvećeg ideologa južnoameričke nezavisnosti i za njenog stvaraoca u isto vreme. To je čovek koji je „oslobodio preko deset miliona duša na teritoriji od sedam i po miliona kvadratnih kilometara, jedan od onih čiji put ide visoko i svetli nadaleko , a čije gašenje, naglo, liči na pad komete.“ ( „Bolivar“, Ivo Andrić) Bolivar i njegova postignuća za života Rođen u Venecueli, Simon Bolivar oslobodio je veliki deo Južne Amerike od španske vlasti u 19. veku i postao je jedan od najvećih latinoameričkih heroja. Rođen u aristokratskoj porodici, kao dete je ostao siroče i odgajan je od strane tutora, među kojima je bio Simon Rodrigez (Simon Rodriguez), koji je potencirao prosvetiteljstvo, a posebno rad Žan Žak Rusoa. Bolivar je putovao u Evropu (1799-1802 i 1804), kada je prisustvovao krunisanju Napoleona i približio se revolucionarnim idejama. Bio je vođa revolucije protiv španske vladavine u Novoj Granadi (današnja Kolumbija, Venecuela i Ekvador), Peruu i Gornjem Peruu (sada Bolivija). On se pod uticajem evropskog racionalizma priključio Pokretu za nezavisnost Venecuele i postao istaknuti politički i vojni vođa. Objavio je čuveni Manifest venecuelanskog pukovnika Simona Bolivara stanovnicima Nove Granade. U tom svom proglasu Bolivar hrabro iznosi sve greške koje su počinjene u prvoj republici koja je bila kratkog veka; i osuđuje „toleranciju i filantropiju“ i „sve političke doktrine koje ne odgovaraju našem današnjem stanju“; žigoše držanje klera i napada federalizam kao izvor sveg zla. Manifest je pored toga jasan, logičan i smeo nacrt onoga što će Bolivar kasnije izvesti u

toku godina i teških borbi. Bolivar započinje svoju revoluciju pokušajima da oslobodi Novu Granadu. Sa svega hiljadu ljudi on je u tri meseca prevalio 1200 kilometara, razbio 5 španskih odreda i ušao kao pobednik u svoju zemlju, tadašnju Novu Granadu. Medjutim, mešavina rasa, njihova zaostalost, ekonomske prilike, verski trenutak, spoljna situacija, sve je to radilo u ovaj mah za zakonitu kraljevsku vlast a protiv revolucije. Nekoliko godina nakon tog neuspeha živi kao begunac, ipak, u takvom položaju, napuštajući kao pobeđen begunac Venecuelu, Bolivar je uputio poslednji proglas svojim zemljacima; i u tom proglasu se kune da će opravdati svoj naslov Oslobodioca, koji su mu dali u srećnim vremenima i završava rečima: „Nema te sile na svetu koja bi me mogla zadržati na putu kojim sam pošao. Bog daje pobedu onima koji istraju!“ Nije mirovao ni jednog dana. Upućivao je proglase evropskoj javnosti i preostalim pristalicama u Južnoj Americi, sakupljao raspršene drugove, tražio pomoć i saveznike. I upravo u času kada je španska pobeda izgledala potpuna i konačna, Bolivar je uspeo da nabavi potrebne ladjice i da „sa više oficira nego vojvoda“ konačno oslobodi Novu Granadu. Tada je na kongresu 1819. izglasano ujedinjenje Venecuele i Nove Granade. 1821. Sastaje se prvi kongres Velike Kolumbije i biva izglasan ustav nove države, a Bolivar je izabran za njenog predsednika. Opirao se tome dugo i iskreno i primio se te časti tek pošto mu je odobreno da on može i dalje da vodi rat, a poslovima da upravlja potpresednik republike. Bolivar napušta tek stvorenu republiku i odlazi u Peru gde je španska vlast imala jak koren i gde je potištenost bila najveća. Tu se peruanska nezavisnost činila neverovatnom i čak ni sami Peruanci nisu verovali u nju. Međutim, Bolivar je u roku od pet meseci uspeo da organizuje vojsku od 8000 ljudi, radeći sve sam, do najmanjih pojedinosti oko naoružanja i opreme. Toj improvizovanoj vojsci on je udahnuo bolivarski duh. „Vi ste nepobedivi!“, govorio je on svojim slabo opremljenim i neveštim regrutima. I tako konačno dolaze velike i odlučne borbe kod Ajakuča i Hunina, sa kojima je završeno ne samo oslobođenje Perua nego i konačni obračun sa španskom vojskom. Pobednik, Bolivar je dočekivan na svom putu kroz Peru kao polubog. Smatran je za oživeli mit iz predšpanskih vremena. Doček je ličio na čudo, na priču i na san. Ljudi su bacali pred njega zlato i dragocenosti, padali na kolena i ljubili mu ruke, blagosiljajući ga u svom slikovitom govoru. „Nikada smrtan čovek nije dočekivan sa srdačnijim veseljem i većim zanosom“, kako je rekao jedan peruanski istoričar. Nakon toga izabran je za diktatora Perua i od Južnog Perua osnovao zasebnu republiku, koja uzima njegovo ime i naziva se Bolivija. Tada je i počeo da radi na Ustavu nove republike, koji predstavlja političko i socijalno Vjeruju Bolivarovo. Taj Ustav pokazuje jasnu tendenciju za stvaranjem jedne aristokratske republike koja bi bila „negde na sredini između despotizma i anarhije“. Doživotni predsednik i nasledni Senat, to su za Bolivara nepomične tačke oko kojih se kreće državni aparat i ceo život zemlje. Taj svoj nacrt Ustava Bolivar je smatrao krunom svoga iskustva, konačnom formulom i jedinim mogućim načinom da se vlada prostranim i nemirnim zemljama koje tek ulaze u slobodu. U to vreme, Bolivar je bio predsednik Kolumbije, diktator Perua, osnivalac i ustavotvorac Bolivije, to je bio i vrhunac njegovih uspeha. Ubrzo nakon toga, kreće i Bolivarov nagli pad. Opozicija advokata i političara u Bogoti biva sve življa i smelija. Optužuju ga kao neprijatelja demokratije, tiranina i hipokritu. Bolivar je teško podnosio optužbe i klevete i polako gubi volju za borbom i veru u uspeh koje je imao pre. Razočaran narodom i njihovom nezahvalnošću i mržnjom uviđa da su prošla vremena kad su se počinjala čuda. Stalno ga prati osećanje da je celo njegovo delo uzaludno, da je radeći za slobodu i sreću Južne Amerike orao morsku pučinu i sejao u vetar. Sa tim osećanjem će i umreti, neshvaćen i prezren od strane svog naroda. Međutim, kako su države koje Bolivarovom geniju duguju svoj opstanak i svoju slobodu vremenom sticale unutarnju ravnotežu, spoljni ugled i opšte

blagostanje, tako je u istoriji tih zemalja i Bolivarov lik postajao sve određeniji, viši i svetliji. Sve što je bilo na njemu vremensko i prolazno, podvrgnuto kritici i diskusiji, iščezavalo je, a sve je više iskakala istorijska nužnost i nesumnjiva veličina njegovog dela. Duhovna veza između Španije i Južne Amerike je danas čvršća nego ikad. Nekadašnja metropola uviđa da je emancipacija kolonija bila jedna istorijska nužda, a Bolivar njeno jedinstveno oruđe. Ovaj „ljubavnik slobode“, najlepši izdanak čudesne i neuništive španske rase, čovek koji je za života pomerao granice država i menjao sudbine zemalja, umro je u primorskoj varošici Santa Marta, napušten i u bedi, ali „vedar kao pravednik i pun ironije kao filozof“. Bolivar i znamenitosti u svetu Koliko je Simon Bolivar zapravo značajan pokazuje i to sto svuda u svetu postoje spomenici podignuti u njegovu čast i gradovi koji su po njemu dobili ime. Skoro na svakom kontinentu postoje znamenitosti u njegovu čast. ZNAMENITOSTI U SJEDINJENIM AMERIČKIM DRZAVAMA Postoje na desetine spomenika svuda po Americi, od San Franciska u Kaliforniji na zapadu , sve do Njujorka na istoku i Teksasa na jugu Spomenik u Njujorku Ovaj spomenik je prvenstveno bio na zapadnoj strani Central parka, najpoznatijeg i najvećeg parka u Njujorku, u blizini Bolivar hotela. 1950 godine je prebačena u Šestu Aveniju čije je ime par godina pre toga promenjeno u “The Avenue of the Americas”. Poluostrvo Bolivar u Teksasu Ovo poluostrvo je turističko mesto, poznato po lovu i ribolovu, i svojim plažama koje se prostiru dužinom od 45 kilometara. Gradovi u SAD-u Bolivar u Zapadnoj Virdžiniji je grad koji je po njemu dobio ime, kao i istoimeni gradovi u državama Tenesiju i Ohaju . Bolivar u Ohaju i Bolivar u Virdžiniji su gradovi sa oko 1000 stanovnika, dok grad Bolivar u Tenesiju ima oko 5000 stanovnika. Savezna drzava Mizuri takodje ima grad koji je po njemu dobio ime. ZNAMENITOSTI U EVROPI U glavnom gradu Francuske, Parizu, pored više spomenika u njegovu čast, postoji i Avenija Simona Bolivara kao i Metro stanica. U Bugarskoj i Italiji takodje su podignuti spomenici u njegovu čast. U nemačkom gradu, Frankfurtu, ulica je dobila naziv po njemu. ZNAMENITOSTI U AZIJI U Indiji postoji ulica koja je dobila ime po njemu a na glavnom trgu u Teheranu, glavnom gradu Irana, nalazi se statua ovog venecuelanskog borca za nezavisnost. Spomenik je predstavljen 2004.

godine kada je venecuelanski predsednik Ugo Čavez posetio Iran. Zanimljiva je činjenica da je ovaj spomenik proglašen kao jedan od najružnijih spomenika na svetu. ZNAMENITOSTI U LATINSKOJ AMERICI Lista znamenitosti Simona Bolivara u Južnoj Americi je skoro pa beskonačna. Svaka država i skoro svaki grad ima spomenik koji je podignut u ime njihovog oslobodioca Bolivara. Pored brojnih statua postoje i aerodromi, univerziteti, muzeji pa čak i moneta u Venecueli se zove po njemu. U Južnoj Americi postoje dva aerodroma koja su po njemu dobila naziv. Prvi je aerodrom “Simon Bolivar” koji se nalazi oko 20 km od glavnog grada Venecuele, Karakasa . Drugi je aerodrom “Simon Bolivar” u gradu Santa Mariji u Kolumbiji. Univerzitet u Karakasu Simón Bolívar Univerzitet (Universidad Simón Bolívar ili USB) je institucija koja se bavi naukom i tehnologijom. “ Univerzitet budućnosti “ je moto ove institucije. Postoji i spomenik u okviru ovog univerziteta za kog legenda kaže da ako prođete “ iza Bolivara” nikada nećete diplomirati. ZNAMENITOSTI U AFRICI Statua Bolivara od 500 kg i skoro 2,5 metara visoka u Kairu je predstavljena 1979. godine. Specijalno za ovu priliku, prva dama Venecuele, Dona Blanka Rodrigez de Perez (Dona Blanca Rodriguez de Perez), je doputovala u Egipat. Zašto ovaj revolucionar ima spomenik na skoro svakom kontinentu na svetu? On je u svetu simbol slobode i borbe za slobodu i ideale.