Klod Mone 601843

ВИСОКА ТЕХНОЛОШКО УМЕТНИЧКА СТРУКОВНА ШКОЛА ЛЕСКОВАЦ ОСНОВНЕ СТРУКОВНЕ СТУДИЈЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ ТЕМА: ЖИВОТ И ДЕЛО КЛОДА МОНЕА

Професор:

Студент:

Драгана Фурфулановић

Младеновић Магдалена 1175/2016

Лесковац, 2016.

САДРЖАЈ : 1. ИМПРЕСИОНИЗАМ И МОНЕ.................................................................................. 3 2. ПОЧЕЦИ КЛОДА МОНЕА........................................................................................ 3 3. МОНЕ И ЊЕГОВА ТЕМА......................................................................................... 5 4. БОРАВАК У АРЗАНТЕЈУ........................................................................................ 10 5. ПРОМЕНЕ У МОНЕОВОМ ЖИВОТУ.......................................................................13 6. РАД У СЕРИЈАМА.................................................................................................. 14 7. МОНЕ НА СВОЈИМ ПУТОВАЊИМА.......................................................................16 8. ЖИВОТ У ЗИВЕРНИЈУ........................................................................................... 17 9. ЗАКЉУЧАК.......................................................................................................... 20 10. Литература...................................................................................................... 21

1. ИМПРЕСИОНИЗАМ И МОНЕ

Импресионизам је уметнички правац који је настао у француском сликарству између 1860. и 1870. године као реакција на реализам и може се назвати прекретницом у развитку уметности. У суштини представља продубљивање реалистичког односа према стварима. Иако је боја и пре импресиониста имала важну улогу, за њих она није само елемент већ феномен, појава која има свој узрок. Уметнички идеал коме је Моне посветио свој дуги живот испуњен непоколебљивим трудом, много је изискивао и он му је остао веран. Више од 60 година он се трудио да сликарски изрази чисто визуелне перцепције - да створи слике које буде само оне осете који могу бити доживљени оком. Постепено је елиминисао све друго осим пиктуралних елемената И прави предмет његових слика је заправо светлост. Моне је био ненадмашан сликар дневног светла- сликар неба, снега, облака који се огледају у води. На основу Каравађових открића читава генерација сликара у Француској, Италији и Низоземској истраживала је проблем светлости. Међутим, они су светлост користили да појачају драмски ефекат у својим делима и да би боље истакли облике. Нико није себи допустао као Моне да разара облике. У томе су Монеова оригиналност и значај и право да буде сматран оснивачем импресионистичког покрета. Сам назив импресионизам потиче од имена Монеове слике "Импресија, рађање Сунца" .

2. ПОЧЕЦИ КЛОДА МОНЕА Клод Оскар Моне је рођен у Паризу, 14. новембра 1840. године а одрастао је у пристојној породици која је припадала нижој средњој класи. Када је пропао посао у бакалници његовог оца породица се 1845. преселила у лучки град Авр где Моне И проводи своје детињство. Летовао је у сеоској кући тетке Софије у Сент- Адресу где је по цео дан лутао обалом, динама и гребенима поред мора и због тога је често напустао школу. Још као дечак стиче локалну славу цртајући карикатуре наставника, рођака и пријатеља. Могле су се чак и купити или видети у излозима а један уважени грађанин Авра, трговац бојама и сликар Езен Буден налази да су цртежи више него добри и тражи да упозна аутора. До тог познанства 1858. године Моне није ни сањао да ће постати сликар. Он са Буденом одлази у природу и са цртања пером прелази на боје мора и нормандијских предела. Тада одлучује да се бави сликарством. Међутим његов отац није био одушевљен том идејом па стога није желео да му помогне. Он је сина видео као наследника у сада већ успешном породичном послу. Узалудно се надајући да ће га лудост проћи, пустио га је да иде својим путем. Поневши са собом зараду од карикатура Моне се упутио ка Паризу и уписао на академију Свис, малу приватну уметничку школу где стиче много повољних прилика за сликање актова и упознавање других младих уметника. У посети Лувру видео је сликаре који су копирали дела старих мајстора, а он, поневши са собом боје и остали алат, би сео поред

прозора и сликао шта би видео. У Паризу је био неколико година и упознао је уметнике који ће му постати пријатељи и импресионисти. Један од њих је био Едуард Мане. Јуна 1861. Моне одлази у Алжир, где га шаљу да одслужи војни рок. Због здравствених проблема враћа се кући у Авр претходно се сложивси да заврши студије уметности на универзитету. Ту упознаје холандског сликара Јохана Бертолда Јонкинда, чијим се пејзажима раније дивио на париском Салону. Његов потез четком био је мек и опуштен и био је један од непосредних претеча импресионизма. Сматран је за авангарду модерног сликарства а његова дела приказују тренутке када се светлост и материја спајају и прозимају у једну јединствену димензију простора. Моне се 1862. поново враћа у Париз И придружује се независном учитељском атељеу Шарла Глејра. Ту упознаје три млада уметника Фредерика Базила, Алфреда, Сислија и Огиста Реноара. Они су поседовали заједнички приступ уметности и идејни круг будућих импресиониста је био створен. Моне је ускоро постигао свој први успех на Салону 1865. који прихвата две његове слике предела са Сене и не доноси ништа ново јер их публика хвали. Он већ у високом степену поседује осећај за хармонију боја и за вредност боја у целини, као и да њом обележи сваки карактер. Појављује се на Салонима 1866. 1868. године, а повремено се враћа и у Париз да би сликао град али никада није постао прави Парижанин. Ту је сликао са Реноаром. "Инфанткињин врт" нпр. је сликан из Лувра при облачном времену. Фигуре које се појављују на слици су мрље и потези без намере да се било шта исприча или прикаже неко дешавање, већ да се дефинише простор и ухвати моменат светлости. У том периоду настају и слике "Жена у башти" и "На обали Сене, Bennecourt" на којима му је као модел послужила његова будућа жена, Камиј.

3. МОНЕ И ЊЕГОВА ТЕМА

У ово време он се бори за живот а његов пријатељ Базил му је био једини извор подршке. Као докази његових невоља постоје бројна писма у коме га Моне моли за новац. Његова породица разочарана сазнањем да живи са Камиј, женом скромног порекла, одбија да му помогне. Убрзо затим Моне лажно обавестава породицу да су се он и Камиј растали и они га одмах прихватају. Лето 1867. проводи у Сент- Адресу када му се рађа и први син Жан. Ту је био под великим утицајем разнобојне раскоши и обиља цвећа у вртовима. Сунчева светлост на слици "Врт у Сент-Адресу" пробудила је боју успавану уметношћу реалиста, својом сјајном црвеном истакнутом уз помоћ беле и посебно бујне зелене. На слици "Тераса из Сент- Адреса" цвеће и светлост били су допуњени водом а фигура у првом плану, како је Моне сам касније објаснио, је његов отац. .Потез на овим сликама није тако опуштен као на паришким сликама, а фигуре су, као и тераса и море, укочени

Моне се на Салону прославио као сликар мора, којим је остао фасциниран цео свој живот. Волео је такође да слика језера или рибњаке а непрестано се враћао својој реци Сени. У свему томе он је проучавао не само мењање и померање воде у различитим временским условима већ и способност воде да рефлектује светло и мења пејзаж. Касније у Грењуеру он је у потпуности савладао материјализацију водене површине док се таласа. Ту његова уметност губи и последње трагове театралне укочености.

Неколико година раније, 1863. сликар Едуард Мане изазвао је огромну сензацију сликом "Доручак на трави" која приказује два градска господина у оделу како у друштву наге даме обедују хлеб, вино и воће, док у позадини друга жена пере своја стопала. Публика је једва обуздавала свој презир према тој слици. Са друге стране Моне је био одушевљен Манеовом вештином. Манеова слика настала је у атељеу и у њој се осећа утицај традиције, док је Моне трагајући за ефектом тренутка сликао на отвореном. Од Будена, који га је

храбрио да слика напољу, он је научио да све сто је сликано на лицу места поседује енергију и живост у потезу коју је немогуће достићи у атељеу.

То сликање en plain air (на отвореном простору) подраумева сталну одговорност да се прати промена атмосфере и светла. Оно што је заиста било ново у уметности и револуционарно јесте принцип одласка у природу са штафелајем и платном, палетом и уљем, да се слика и ради на платну напољу па чак и да се платно тамо заврши. Моне је био један од првих који је свој атеље пренео на овај начин. Године 1869. он је насликао свој

"Доручак на трави". Тога лета, заједно са својом деветнаестогодишњом љубавницом Камиј Донисје и пријатељем Базилом, отисао је у шуму и тамо су они стрпљиво позирали за све фигуре на слици. На следећем Салону она је била одбијена а Манеов утицај је био висе него очигледан. То се огледа у начину компоновања слике и освајања простора. Он користи разиграни ход четке и тонско упрошћавање а светлост се не одбија од материје већ прожима и одређује ту исту материју у простору испуњеном сунцем.

За Салон 1870. његове слике су колорисане и смеле. Средства су упросћена до крајње границе а композиција је једноставна и прочишћена од свега сто је сувишно и непотребно. Светлост још увек није у потпуности дефинисана али су импресионисти створили једниствен начин сликања четком. Користили су кратке потезе и зарезе као мрље, постављајући једне уз друге светлије тонове са контрасним, тамијим сенкама, још увек пуним боје. Ова је техника била широко прихваћена у цртежу али се сматрало да су импресионисти пали на тесту вештине. Начин на који Моне и његови савременици третирају људску фигуру је посебно нервирао њихове савременике. Обичан грађанин који се у шетњи појављује у Монеовим сликама био је попут мрље. Монеови људи просто служе као површина на којој светлост може да се игра. После избијања француско-пруског рата 19. јула 1870. године Моне је побегао у Енглеску и док је боравио тамо проучавао је дела Вилијама Тернера чији су пејзажи имали велики утицај на Монеово стваралаштво. Пролећа 1871. Монеова дела су била одбијена на изложби на краљевској академији. У мају 1871. отисао је из Лондона у Зандам где је настало 25 његових слика. Од децембра 1871. до 1878. је живео у Арзантеју, селу близу Париза, где је насликао нека од његових најбољих дела.

Пошто су млађи уметници били избачени из кругова свих дешавања одлучили су да преузму ствар у своје руке. Моне, Реноар, Писаро, Сисли, Дега, Сезан и многи други, у намери да прикажу своја дела наезависно од Салона, основали су Удружење непознатих уметника, сликара, вајара, графичара и других. Моне је био творац слике која је примљена са гневом и подсмехом, он је био покретач нове изложбе. Она је отворена у атељеу фотографа Надара, на Капутсинском булевару у Паризу 15. маја 1874. године. Изложба је имала мало посетилаца и добила је углавном негативне критике. Није било ни програма ни манифеста, једино је било пронађено име за ово удружење уметника. Једна Монеова слика, већ позната по свом необичном називу, надахнула је подругљиве критичаре попут новинара Луја Лероја, да покрету дају име. Данас, познато је да је то дело којим почиње импресионизам. Штампа је име импресиониста прихватила најпре подругљиво, да би затим постало опште прихваћено и славно. Реч impression на француском значи утисак и Моне ју је користио још 10 година пре конкретне појаве овог правца. Ови млади сликари су такав пријем код публике изазвали својим необичним сликама, препуним ведрим бојама, на којима није било ни једне јасне контуре, ни једне одређене боје, ни једног измоделираног волумена, ни једне материје тачно одређене. Техника сликања је подразумевала наношење слика у мрљама, тачкицама или малим правоугаоницима. Наука открива да боја није саставни део предмета већ да она зависи од светлости и да се мења према околини. За промене које су наступиле је било битно да се садржај слике стави у други план. Начин сликања постаје израз времена , а извор надахнућа више није у стању друства већ у нашој обавештености о човеку и природи. Тиме уметност прилази науци што се назива интелектуализација уметности. Слика "Импресија, рађање сунца" је настала у Авру 1872. године. Тамни обриси обале и хоризонта, тајанствене сенке бачене на тамну воду и сјајни одсјај сунца које се рађа, чине смели покушај Монеа да начини слику од необичних елемената- јер је он свесно сликао доживљаје и расположења радије него опипљиве чињенице. Наранџасти одсјај сунца супротставља тоновима сиве. Структуру и живост дају јарболи и димњаци покривени измаглицом. Непосредност којима је бележио своја опажања тренутака у јавности је изазвала скандал. Моне је био назван уметником тренутка и то је постало његово животно дело а циљ је био да се пролазност сачува у трајној форми.

4. БОРАВАК У АРЗАНТЕЈУ

Након што се преселио у Арзантеј Моне се венчао са Камиј и тада је брачни пар изнајмио кућу и врт. Будући да је Арзантеј удаљен од Париза десетак километара , Моне је људима из града нудио једрење, ресторане, кафее, место за купање, као и дивља поља макова и идиличне тренутке на сунцу у чамцима са веслима. Убрзо је Арзантеј постао омиљено место импресиониста. Мираз који је добила Камиј и новац који је наследио Моне после смрти оца по први пут су им дозвољавали да живе удобнији зивот. Моне је сада добијао помоћ од трговца уметничким делима Пола Дирана - Руела који тада редовно купује његове слике. У Арзантеју Моне чамцу додаје кабину и платнени кров и користи га као пловећи атеље. Управо тај атеље на чамцу се може видети на великом броју његових слика.

Слика "Поље мака у Арзантеју" приказује поља прекривена цвећем и летњим сунцем, са небом на коме тону прозирни бели облаци. Слика садржи све што је битно за импресионизам: трепреаво осветљење, сликање чистим бојама, немирну игру тоновима, технику вишебојних цртица и тачака. Плаета садржи само неколико боја: жуту, наранџасту, црвену, љубичасту, плаву, смарагдно зелену.

Арзантеј су са градом спајала два моста и Моне је сликао оба. Стари мост је много мирнији. Он је споменик златним добу Јулске монархије и средње класе. Његова функција зато има традиционалнији карактер Сликан при послеподневном светлу он је призор достојанства, четвороугаон и масиван. Функција железничког моста, као и бетонски и гвоздени делови од којих је направљен, чинили су га врло модерним. Међу локалним становништвом је изазивао забуну па су га гледали као симбол ствари које долазе. Моне је био опчињен модерним инжењерством и технологијом па је овај мост слика окупана хладном, скоро металном светлошћу.

Моне слика "Железничка станица Сен- Лазар" 1877. године. Ова станица је дуго фасцинирала Монеа и прогоњен зељом да је наслика, био је доста занесен њом. Возови су били заустављени, перони затворени, локомотиве су биле пуне угља тако да су избацивале пару на наин на који је Моне то желео.изазивајући опште страхопоштовање, он се сместио на станици и данима је сликао. Привлачиле су га линеарне структуре а да би продубио простор употребио је дим, пару и сунчеву светлост. Тако је фиксирао један моменат у блиставој игри материје и сунца. Светлост је та која овде одређује природу. Приказан је контраст измедђу блиставог сјаја у коме се купају зграде у позадини. Изван станице, и густе плавкасте измаглице која се шири у предњем плану и меса са димом локомотиве.

5. ПРОМЕНЕ У МОНЕОВОМ ЖИВОТУ Последње године у Паризу су донеле финансијске потешкоће и то је имало утицаја на Монеову мотивацију. Било га је срамота, продавао је колекционарима читаве серије својих слика по цени коју би сами одредили. Ускоро се сели са породицом у скромну кућу у Ветеју а породица Оседе која је банкротирала им се придружује са својих шесторо деце. Камиј је од 1876. боловала од туберкулозе и по други пут у другом стању, донела је још једног сина на свет у марту 1878. године. Камиј Донисје, његов једини модел, дама која је шетала кроз поља булки и ливаде, у летњој хаљини и са високо подигнутим сунцобраном, стара само 32 године, умрла је 5. септмебра 1879. године, оставивси мужа са два сина. Моне је тада посматрао колористичке промене које је смрт донела њеном лицу. Његова слика жене на самртној постељи је више од студије светла. Ово је један од ретких Монеових цртежа. Њене озбиљне очи и мека изразајна уста указивали су на то да да је реч о толерантној особи доброг срца. На овој слици, на одру, ипак нема убедљивости њених црта- лице мртве жене , једноставно нацртано као да лежи на јастуку, изгледало је као да је утонула у дубок сан и ледену хладноћу. Топла светлост обасјава кревет са стране па се чини као да ће отопити залеђеност њеног лица. Једино руменило долази од букета ружа на њеним грудима. Монеов потез је узнемирен, љутит, неумерен али у појединим деловима дирљиво нежан.

У том периоду Моне је почео да раскида везе са другим импресионистима. Оптузивали су га због сопственог краја и да више не подрзава групу ни њену делатност. Око 1880. године у Монеовом сликарству се опажају промене. То је година његове прве самосталне изложбе. Упућени су приметили да се колеба између чврсће форме и потпуног

колоризма. На слици "Црква у Ветеју" долази до збијања и сажимања материје и цела је изграђена на темељу једне прилично наглашене конструкције. Непосредно после тога Моне је могао приуштити себи оно о чему сања сваки уметник: економску независнот и слободу стварања. Године 1883.изнајмио је кућу у Зивернију и преселио се тамо са својом великом породицом коју су чинили његова два сина, Алис Оседе и њених сесторо деце. Тада очиње много мирније доба у њиховом пространом и једноставном сеоском дому. То је била његова последња селидба. Ту остаје 43 године до своје смрти. Та друга половина његовог живота доноси му изобиље сигурности и закаснело признање и славу. Ту је насао мир и подстрек да заврши свој рад. До 1890. Моне је имао довољно успеха да купи кућу и споредне зграде. До тада је већ имао два студија. Почетно са 1880. па све до своје смрти 1926. Моне ради на серијским сликама, у којима објекат слике варира у односу на спољашње прилике и временске услове. После смрти свог мужа Алис Оседе се удала за Монеа 1892. године И тиме су озваничили везу која је трајала дуго и која можда датира још из времена када је његова прва жена Камиј била жива.

6. РАД У СЕРИЈАМА

Током 1889. и 1890. године Моне је урадио серију слика стогова сена, теме која је тадашњем укусу деловала не само једноставно већ и потпуно немаштовито. На неким сликама "Пластови" су приказани изблиза, обрадио их је веома различито, трепераве у црвеном пламену сунца на заласку и пригушено масивне у снегу. Моне тражи посредника између онога што видимо и осећамо - ту лежи огроман значај импресионистичке естетике.

"Пластови" су били само почетак. Монеов најуспешнији подухват у овом правцу била је серија слика насталих у периоду између 1892. и 1894. године. Ради се о погледу на катедралу у Руану а насликао их је чак двадесет. Моћна, готичка грађевина богато украшена орнаментима и обиљем фигура представља једну од најзначајнијих грађевина средњег века у Француској. Моне је изнајмио малу собу преко пута западне фасаде и две године је у три варијанте сликао. Метод рада је био започињање рада на неколико платана како би могао да их ради једно за другим како се светло мењало у току дана. Китњасто прочеље руанске катедрале, сликано од ране зоре, кад сунце разлива златасте тонове по камену, до плваичастог смираја једног жарког летњег дана, открио је посебан интерес његове моћи запажања. Ту доминира однос материје и светлости. Али овога пута Моне открива чари фактуре, а преко фактуре једну посебну материју која није ни реална ни имагинарна. У неким деловима серије форма је одстрањена у толикој мери да се њено постојање само може наслутити преко распореда колористичких планова. Многима је већ тада било јасно да је Моне испливао из вода импресионизма.

Монеово интересовање за серије се поклопило са повећаним интересовањем за његов рад. Серије слика су код публике биле врло добро прихваћене. Он је, ипак, према свом раду био самокритичан и више пута је уништио читаве серије слика. Моне је коначно доживео успех и ускоро су га сматрали једним од најважнијих сликара тога времена. Серија слика Руанске катедрале није била само врхунско достигнуће у стваралачком раду зрелог сликара већ је и осигурала његов успех.

7. МОНЕ НА СВОЈИМ ПУТОВАЊИМА

У потрази за различитом светлошћу, Моне је путовао у друге земље. Освојлили су га треперавост снежног дана у Норвешкој, расцветана поља лала у Холандији, Лондон у магли и преливање дугиних боја Венеције. Посетио је многе различите просторе а посебно га је фасцинирала атмосфера преливања дугиних боја и непрекидно мењање сенки сивог у Лондону, ком се често враћао. Као резултате ових путовања Моне 1904. године излаже тридесет и седам слика овог града.Ту је показао колико је клутура гледања напредовала од времена великог британског пејзажисте Вилијама Тернера. Он уноси мало психологије и анализе у сликање светлости, магле, одблеска на води, заласка сунца и згуснутих сенки вечери. Он слика Лондон као као материју подложну променама расположења. Његова сенка задире у сустину проблема, у боју , тон и форму. Већина тих слика је огледало

емоционалног стања. Слика "Зграда Парламента у Лондону" показује колико се Монеово сликарство заиста променило. Начин на који је предмет виђен је другачији. Монеова вода и грађевине постају површине на којима се пројектује одсјај боје. Викторијанска готичка зграда новог парламента врло је нејасна у измаглици.

1912. године Моне излаже двадесет и девет пејзажа Венеције. На овим сликама је било присутно много више експресионистичко расположење. Поглед на Сан Ђорђо Мађоре или Палату Контарини носили су у себи романтичну бајковитост. Овде је импресиониста постао симболиста, прослављајући тајанстваено јединство измаглице и архитектуре, материјализације и атмосфере, камена и светла.

8. ЖИВОТ У ЗИВЕРНИЈУ

Продаја слика Монеу је омогућила да се посвети имању у Зивернију које је све више увећавао. Са огромном енергијом и одушевљењем успео је не само да створи дом за своју породицу већ и да изгради и сопствени мали рај - врт у Зивернију. Успео је да воћњак у ком су расле норманске јабуке претвори у врт који је ушао у историју. Воља која је покретала Монеа у сликарству обликовала је и овај врт- бирао је биљке имајући на уму мотиве за будуће слике. Касније су Монеа посећивали амерички колекционари и јапанско племство а наравно и стари пријатељи.

Моне је ретко приређивао забаве у свом дому. Волео је да леже рано како би следећег дана устао пред зору. Алис се бринула да Монеов рад не буде оптерећен гужвом у њиховом домаћинству. Почетком 90-их купио је испод куће поље величине око 7500 м2. Од његовог имања било је одвојено железничким шинама а претворио га је у врт уз помоћ поточића који су туда протицали. Касније је запослио баштована који се бринуо само о базенима и локвањима који су ту расли. Направио је лучни дрвени мост сличан мостовима са јапанских дрвореза. То је било његово место за размишљање, изложено сунцу, са жабама које су скалале у воду и птицама које су летеле около. Материја је веома поетична и требало је имати Монеове сликарске умесности да би локвањи постали уметнички доживљај. Овај мотив опседа Монеа још од 1890. године а "Локвањи" се обично узимају као пример његовог коначног импресионистичког израза. Очигледно је да је Моне тежио ка дубини, финоћи својих сликарских визија трудећи се да дематеријализује свет око себе и није се бојао оптужбе да задире у свет метафизике и неке врсте идеализма. Он је желео да се на слици оести његово ментално расположење. То је у својим сликама локвања постигао до нјавише могуће мере, уздигавши се до поетичности за коју ће знати

нефигурално сликарство. Стварност не садржи ништа друго осим волумена и планова а то сазнајемо само преко боје.

На сликама локвања у базену Моне је отишао даље него било када у свом сликарству. Површина воде сада прекрива читаво платно а величина листова локвања представљала је Монеу средство за успостављање хоризонтала на његовим сликама док је одраз врба и трске у ствари производио вертикале у структури. Али ова геометријска и уједначена структура није ни монотона а ни лишена живота јер је необична декоративност лишћа и цвета локвања дочарана вештом употребом боје. Смештајући их у мозаик светлости, са непоновљивом вештином и суптилносћу он хвата и приказује на стотине различитих нијанси боја. Његови потези нису више ни хоризонтални ни вертикални већ се јавља слободнији израз у Монеовој техници, заједно са удаљавањем боја од реалне приороде. Такође и употреба великих формата је направила локвање изузетно битним за будуће уметнике. Касни радови локвања су најрадикалнији одраз Монеовог декоративног стваралаштва. Да би остао млад и свеж он их је сликао до последњег часа са намером да та чудесна дела кичице остави држави - оној истој држави која му није откупила ни једну слику, није доделила ни једну награду и није дала ни једно почасно звање.

Моне је ипак дочекао да његови "Локвањи" дођу у близину Лувра - у једно посебно и за то преуређено одељење - Оранжерија. Слике су биле постављење у две овалне просторије али као сто то обично бива, тек након уметникове смрти ове слике привлаче велику пажњу посетилаца. Моне је дуго, до 1950. године био игнорисан, све до појаве апстрактног експресионизма када је био одговарајуће поштован.

9. ЗАКЉУЧАК

Последње године Монеовог живота биле су доба плодног рада али његовог све већег захтевања од самог себе. У страху од стварања радова осредњег квалитета многе је слике и уништио. Од 1908. године било је мноштво доказа да је Монеов вид ослабио и на прегледу је дијагностикована катаракта. Након оклевања, Моне је ипак био оперисан два пута па је повратио свој вид. Године 1919. Монеов добар пријатељ Реноар, последњи из друштва импресиониста, умире.

Моне је својим радом научио уметнике и публику да поново користе своје очи и чула, и у његовим последњим радовима се осећа модернизам. Прослављен широм света, тражен и проучаван, Моне је умро од рака плућа 6. децембра 1936, у дубокој старости, са 86 година. Захтевао је да погреб буде једноставан и отприлике педесет људи је присуствовало његовој сахрани. Његов дом у Зивернију од 1980. је отворен за туристе и представља једну он најатрактивних дестинација у овом подручју. Клод Моне се сматра оснивачем импресионизма као правца јер је био најдоследнији у спровођењу принципа овог покрета. Чини се да је он једини имао храбрости да предњачи, да иде до краја. А управо та његова склоност ка исцрпљивању стилских вредности пружила је чврсто веровање у циљ. Он није ни једном пао у искушење да промени смер његовог сликарства или средства. Доживео је и ретку срећу да му нико није могао пребацити да је у позним годинама био исцрпљен и застарео. Речи Ремија де Гурмона: "Ако узмемо реч импресионизам у најузем значењу, онда ће Моне бити једини импресиониста јер је једини био способан да усклади теорију и праксу у вештини да преко сликарства пружи све оне колористичке утиске које једно око може да прими. Импресионизам, то је Клод Моне лично, усамљен у свом генију, славном и „чаробњачком” говоре довољно о величини овог уметника.

Клод Моне, 1899. година, Надар

10. Литература

1.

Општа историја уметности, Ђина Пискел, Београд 1974

2.

Ilustrovana istorija umetnosti, Judith Clark, 2002