Prozodija U Srpskom 5t51e

Ако би се делови говора — речи и реченице — изговарали без икаквог одвајања и раздеобе на смисаоне и ритмичке јединице, казивање би било не само монотоно и заморно него у много случајева нејасно и двосмислено. Смисаона рашчлањеност усменог говора постиже се пре свега тиме што појмовне речи имају свој лексички нагласак (акценат), а јасност реченице осигурава се интонацијом и ритмом, тј. дикцијом: глас се по потреби диже и спушта, говор се прекида кратким или и нешто дужим застанцима (паузама), а поједини делови говора посебно се наглашавају, тј. на поједине речи пада реченични нагласак. У општој писаној речи не бележи се интонација реченице нити акценат појединих речи, али се оне једна од друге раздвајају белинама, а реченични нагласак понекад се предочава подвлачењем. На смисаону рашчлањеност казивања, као и на односе и одлике његових делова или елемената указује се правописним знацима или интерпункцијом. Улога правописних знакова, међутим, није само да надомести оно што се у усменом говору изражава интонацијом и застанцима, него и допуна и унапређивање изражајне могућности као и економичност излагања. Правописним знаковима и поступцима у писаном тексту постиже се већа јасност и сажетост него у усменом казивању, будући да знак често замењује реч или групу речи.

Слог Слог је гласовна језичка јединица која се остварује једним изговорним захватом. Њега може чинити и један глас, под условом да је самогласник. У предлозима се, примерице, могу наћи слогови сачињени од само једног гласа: о /возу/, у /кући/ итд., али то мора, поновимо, бити самогласник. У речима са више гласова, самогласника и сугласника, носилац слога може бити само самогласник и гласник (сонант) р, ређел или н, било сам, било са једним или више сугласника, а граница слога у речи је иза самогласника, а испред сугласника: у-ко-ли-ко, не-ка-да, ве-лик. Слогове можемо поделити на отворене: ма-ма, по-ло-ми-ти, када се завршавају самогласником, тј. затворене, када се завршавају сугласником: от-вор, слом-љен. Поред правила да се слогови завршавају самогласником, треба имати на уму следеће: 

Ако у средини речи имамо сугласничку скупину у којој се на првом месту налази неки сливени или струјни, граница слога биће испред ње: гво-жђе, ли-ста, зве-зда.



Граница слога биће испред сугласничке скупине где на другом месту имамо гласник (сонант) в, ј, р, лили љ, а испред њега било који други самогласник или гласник: то-плота, све-тлост, до-бра.



Ако се два сонанта налазе један поред другог, граница слога биће између њих, тако да један припада једном, а други другом слогу: мар-ва, дим-љив.



Граница слога доћи ће и између сугласника у оној групи коју чине праскави сугласник и неки од гласника који нису в, ј, р, л и љ: лоп-та, суд-ство.



Ако је у скупини два сонанта на другом месту глас ј из је, које у екавском рефлексу одговара гласу е, граница слога доћи ће испред: чо-вјек, у-мје-ти.

Дата подела на слогове заснована је на природи слога и сугласника. Ова граница је гласовна (фонетска), јер зависи од те природе. Међутим, слогове једне речи може условити и њено значење, тако да се граница утврђена на тај начин не мора поклапати са гласовном. Ово је семантичка или психолошкаграница, и израженија је у сложеницама: раз-љу-ти-ти, ис-те-ра-ти јесте психолошка граница, а фонетска: ра-зљу-ти-ти одн. и-сте-ра-ти. Разлог лежи у језичком осећају који нам говори како се предмеци (префикси) раз-, из- и други осећају као засебни делови речи, са својим значењем. Треба разликовати граматичку од правописне поделе речи на слогове; каткад се она може поклапати, али се може и разликовати: ла-ста, што је граматичка, док Правопис дозвољава и ла-ста и лас-та (више у одељку Правопис).

Акценат Акценат (нагласак) је нарочито истицање појединих слогова или једне једносложне речи у реченици. Ово наглашавање има три својства: јачину, висину и трајање. Подела акцената У српском књижевном језику, заснованом на новоштокавском наречју, постоје четири нагласка, два дуга и два кратка, који могу бити силазни или узлазни. 

Kраткосилазни, обележава се знаком [‶]. Слог који носи овај нагласак изговара се кратко, док јачина и висина тона нагло и једновремено падају. Примери: паа̏ с, приа̏ јатељ, глеа̏ дати.



Краткоузлазни обележавамо знаком [‵], а изговарамо кратко, висина тоне расте док јачина изговора опада пре завршетка изговора тако наглашеног слога: ноо̀ га, капѐтаа̄ н, пожѐлети.



Дугосилазни, означава се знаком [⁀]. Изговор је на следећи начин: дуго, тон је спочетка висок, а онда упадљиво пада, једновремено са јачином изговора. Имамо га у речима сии̑ н, пеи̑ ћ, раи̑ днӣк итд.



Дугоузлазни означавамо знаком [′]. Овај нагласак изговарамо дуго, висина тона стално расте, и то тако да га јачина изговора готово не може пратити (дах се скоро губи): пее́ сак, глае́ ва, руе́ ка, жие́ вӣмо.

2

Ненаглашена дужина Као што наглашени слогови могу бити по квантитету кратки или дуги, тако могу и ненаглашени слогови у нашем језику бити кратки или дуги. Ово зовемо ненаглашеном (постакценатском) дужином. Правило налаже да кратак слог може доћи било испред било иза наглашеног, док дуги ненаглашени слог може доћи једино после наглашеног: јуо̀ наа̄ к. Знак за обележавање ненаглашене дужине јесте [ˉ]. Ову целину састављену из тона, дужине или краткоће слогова и јачине изговора у речи и реченици називамо прозодија српког књижевног језика.

Место нагласка у речи Даћемо за почетак једну табелу ради илустрације правилаа о нагласку.

↓ Нагласак ⁄ Слог →

Једини слог

Први слог

Други слог

Последњи слог

Силазни, кратки и дуги

+

+

—

—

Узлазни, кратки и дуги

—

+

+

—

Ненаглашена дужина

—

—

+

+

Као што се види, постоји неколико правила за наглашавање речиа : 

Једносложне наглашене речи могу имати само силазне нагласке, дуге или кратке: саа̏ н, лаа̏ в, вра̏ т, ноа̏ в,таа̏ д; даи̑ н, зии̑ д, брои̑ д, кри̑ в, фии̑ н, даи̑ ш.



Вишесложне речи могу имати било који од четири нагласка, с тим што, поново, силазни могу доћи само на први слог, а узлазни на било који сем на последњи: лаи̑ ђа, раи̑ днӣци, ниа̏ какав, диа̏ наа̄ ри;нае́ роднӣ, тетие́ ва, сѐљаа̄ к, л епоо̀ тица.



Ненаглашена дужина, као што је поменуто, може се јавити само иза наглашеног слога, никако испред.

Напоменућемо да се у свакодневном говору јављају одступања од оба правила, нарочито у речима страног порекла, али званична норма их не признаје: дискутаа̏ нт, Микелаи̑ нђело и томе слично (у ова два примера се силазни нагласци налазе на последњем, што је двоструки прекршај, одн. на трећем слогу, што такође није правилно). Више о овоме у следећем одељку: Преношење акцената.

3

Преношење акцената (метатонија) Српски језик је на највећем делу својих територија најдаље до XIV века изједначио акценте узлазног и силазног карактера које је био наследио из прасловенског — у корист силазних. Тако је добијен систем од два акцента: краткосилазног и дугосилазног, чија је дистрибуција била потпуно слободна (могли су се наћи на било ком слогу). Трећи члан прозодијског система, ненаглашена дужина, у то време је могла стајати на било којем слогу испред или иза акцента, а иза и неколико њих. Овај систем умногом је очуван у зетско-јужносанџачким говорима (женаа̏ , јунаки̑ , ђевои̑ јка, намеа̏ стӣм…). У прогресивнијим пак говорима (новоштокавским) тај се систем стао развијати: тако што су јачина удара и тон акцента са слога под силазним акцентом постепено прелазили на претходни слог (конвексна тонска линија, по П. Ивићу), све док он није добио потпуну проминентност (истакнутост) и почео да се доживљава као наглашен. Ово је правило важило за све слогове осим првог (који нема где да пренесе акценат, осим ако проклитика стоји испред, в. ниже). Нови акценти названи су узлазнима; пошто је дошало до промене тона, овај процес је назван метатонија. Слогови пре акцента који су били кратки, превукавши на себе акценат, постали су краткоузлазни (гораа̏ > гоо̀ ра), а који су били дуги — дугоузлазни (вӣноа̏ > вие́ но); стари краткосилазни акценат је на месту где се пре налазио оставио краткоћу (кашиа̏ ка > као̀ шика), а дугосилазни је оставио дужину (девои̑ јка > дѐвоа̄ јка). Могу се, на основу тога, издвојити следећи обрасци (s је ознака за слог): 1. s-ss̏ > ss-s   

2. s-ss̑ >    3. ss-ss̏ >    4. ss-ss̑ >   

пренесено пренесено пренесено ss-ss пренесено пренесено пренесено ś-s пренесено пренесено пренесено ś-ss пренесено пренесено пренесено

с отворене ултиме (задњег слога): женаа̏ > жѐна са затворене ултиме: живоа̏ т > жѝвот с унутрашњег слога: кревеа̏ ти > крѐвети с отворене ултиме: сестреи̑ > сѐстреа̄ са затворене ултиме: младии̑ ћ > млао̀ дӣћ с унутрашњег слога: препии̑ шеа̄ м > прѐпӣшеа̄ м с отворене ултиме: дӯшаа̏ > дуе́ ша са затворене ултиме: пеа̄ саа̏ к > пее́ сак с унутрашњег слога: пӣсаа̏ ти > пие́ сати с отворене ултиме: ген. мн. даа̄ наи̑ > дае́ наа̄ са затворене ултиме: жӣвии̑ м > жие́ вӣм с унутрашњег слога: наа̄ стаи̑ внӣк > нае́ стаа̄ внӣк

На основу оваквог система формирана су правила дистрибуције акцената у нашем језику (в. одељак изнад). Од њих једино одступају неке сложенице са силазним акцентом на првом слогу друге саставнице (пољоприа̏ вреда, купопроа̏ даја, самоуа̏ слуга, великомуа̏ ченӣк…). Стране речи које доспевају у

4

новије време у наш језик теже да наруше описани систем, пошто образовани говорници, познајући добро и прозодијске прилике страних језика, настоје да задрже изворни акценат и у српском језику. Међутим, при доласку у наш језик, страна реч — став је нормативиста — мора се адаптирати фонетски и морфолошки (занемарујемо гласове којих нема у нашем језику, додајемо падежне наставке и сл.), па нема разлога да се изузетак чини код њених прозодијских особина. Мада се поједини лингвисти залажу за допуштање силазних акцената ван првог слога, ауторитативнији речници (РСАНУ, РМС, РСЈ) од тог правила не одступају.

Угласти знак дужине Знак [ˆ] називамо још и генитивним знаком или циркумфлексом, а служи нам за обележавање обликаа множине када се из контекста не може утврдити ради ли се облику једнине или множине именица код којих се неки облици подударају, на пример: Ужелео се пријатеља према Ужелео се пријатељаа ; То се види из примера према То се види из примераа ; Брош је направљен од кости према Брош је направљен од костиа ; Да бар светитељи са твог иконостаса немају наших неимара руку према Да бар светитељи са твог иконостаса немају наших неимара рукуа итд. (У ову сврху, у стручнијим текстовима, могу се употребити и регуларни акценатски знаци: од коа̏ сти : од коо̀ стӣ.) Нема потребе, и сматра се неправилним, употребљавати генитивни знак када је из контекста јасно да се не може радити о једнини. Неправилно је, а често се пише: *Из ових примераа се види…, *Има много идејаа и сл. Још нам овај знак служи када желимо забележити сажимање двају вокала у један, нпр., радни гл. Придев видео прелази у видоа ; узео у узоа ; дошао у дошоа или дошаа ; речца као постаје коа итд. Не треба писати апостроф [’] на том месту, те тако није правилно *к’о, *вид’о и сл. Занимљиво је, на пример, што код глагола рећи постоје две могућности: рекоа и реко’ — прво је настало сажимањем а и о у о, што је придев радни м. р. јд., рекао, док је друго настало испуштањем крајњег х аориста 1. л. јд., рекох. Овај знак познаје још једну употребу, а то је код глаголских облика који се својим обликом не разликују од других врста речи (везници, придеви, прилози…) и обратно; употребљава се када може доћи до забуне:да је везник, а даа је 3. л. јд. през. гл. дати, нарочито ако се ове две речи нађу непосредно једна до друге:Неће да даа , док се у говору ово најчешће разликује преко нагласака: да је везник и нема свој акценат (више под Проклитике), докле даи̑ има дугосилазни нагласак. Имамо и пример сам, што може бити придев саи̑ м,сае́ ма, сае́ мо, (’осамљен’), а може бити и клитички облик непотпуног глагола јесам за 1. л. јд. през., који такође гласи сам, те овај први (придев) имамо обележити као саа м (или са дугосилазним: саи̑ м), опет ако се ова два поменута нађу један поред другог: Ја сам саа м/саи̑ м или Саа м/Саи̑ м сам; Дете је сае́ мо то урадило (без ичије помоћи) према Дете је саа̏ мо то урадило (и ништа више). И. Клајн сматра неправилним употребу генитивног знака када акценат није дугосилазни: *Дете је саа мо то урадило.

5

Напомена: угласти знак дужине графички личи на знак за дугосилазни акценат, али ове не треба мешати! Знак дугосилазног акцента је лучног облика, а угласти знак дужине (циркумфлекс, генитивни знак) јесте зашиљен (угласт).

Проклитике Речи које по природи немају свој нагласак, него се изговарају заједно са наредном речју, која носи нагласак (= ортотонична реч), називају се проклитике. Заједно ове речи чине акценатску целину. Проклитике су сви предлози (с(а), од, из, у, пред…) и ненаглашени везници (да, што, јер, пошто…): Пошао је | са оцем | да купи | у граду | патике. У неким случајевима нагласак се са ортотоничних речи преноси на проклитике (када те речи имају силазни нагласак на првом слогу), и то: обавезно код негираних глаголских облика (нѐ гледаа̄ м, нѐ раа̄ дӣ, нѐ знајӯ, неа̏ добӣ, неа̏ накуповаа̄ ла се) и у инстр. јд. личне заменице за 1. л. (саа̏ мноа̄ м), а факултативно код осталих врста речи (уо̀ кесу, прѐд лаа̄ ђу, заа̏ рӯку, наа̏ воду, коо̀ д њӣх).

Енклитике Речи које немају свој нагласак, него се изговарају заједно речју која им претходи — називају сеенклитике. У њих спадају ненаглашени облици личних заменица у генитиву, дативу, акузативу (ме, ми, ме, те, ти, те, га, му, њ, је, јој, ју, нас, нам, вас, вам, их, им), ненаглашени облици неких глаголских облика помоћних глагола (сам, си, је, смо, сте, су, бих, би, бисмо, бисте, ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће), речца ли: Хоћеш ли ми | рећи | колико си | платио | патике? Енклитике могу стајати и испред ортотоничне речи, када се наслањају на проклитику: Пошао сам | да ти купим | патике. У изузетним случајевима проклитике и енклитике саме чине једну акценатску целину. То је спој предлога и енклитичких облика неких личних заменица у акузативу: Мисли | наа́ ме; Купио је | то | заа́ те;Стави | то | поо̏даа се; Удаће се | заа̑ њ; Стао је | прео̏ даа њ.

6